Ilija Kurjak - "Dragi u visokom dvorcu" (BIGZ, 1985/ Before After, 2016)

[crippled_avenger]

Zabranjeni krimić iz 1985. iskopan u zgradi BIGZa...

http://www.beforeafter.rs/kultura/zabranjena-knjiga-iz-bigza/

[Mica Milovanovic]

Veoma verovatno umetnički poduhvat, poput izložbe Ilije Dimića Branka Otaševića...
Meni ne liči na knjige koje su tada objavljivane u BIGZ-u

[crippled_avenger]

Sent from my iPhone using Tapatalk

[Mica Milovanovic]

Filmičan scenario, "... u visokom dvorcu", sve ukazuje na duboku umešanost glavnog lika jednog ne preterano dobro primljenog domaćeg SF romana... 

[Ghoul]

duboku umešanost glavnog lika jednog ne preterano dobro primljenog domaćeg SF romana... 

i to s pravom loše primljenog!

[Mica Milovanovic]

E, sad...

[crippled_avenger]

Jedna razrađena pretpostavka o autoru romana

http://www.beforeafter.rs/kultura/rukopis-sluzbenika-avala-filma/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Prvo poglavlje romana.

http://www.beforeafter.rs/kultura/dragi-u-visokom-dvorcu-1/

[Scordisk]

Meni ovo prvo poglavlje deluje odlicno! Da sam naleteo na knjigu sa ovakvim prvim poglavljem, definitivno bih celu knjigu načeo! Jel ti, kriple, prekucavaš? Ako jeste, daj još, a ako ne, idem sutra u antikvarnicu Dveri ili tako nešto, da vidim da li se može negde iskopati...

[Ghoul]

Jel ti, kriple, prekucavaš?

ma, pravo iz glave kuca!

[Scordisk]

Pa nek snima onda audio knjigu, bre, da ne čekam još sto godina da saznam šta se desilo na kraju

[Agota]

Jel ti, kriple, prekucavaš?

ma, pravo iz glave kuca!

Odlično? Aj, načeću sutra , sad mi kasno, duša mi spava...

[Scordisk]

E, pa ja se izvinjavam kao sam pomešao dobrog autora koji prekucava roma.

Ajde, može i sutra:D

[crippled_avenger]

Prekucavaju ljudi sa Before Aftera i roman puštaju u dvadeset nastavaka.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Evo i drugog poglavlja...

http://www.beforeafter.rs/kultura/dragi-u-visokom-dvorcu-drugi-deo/

[Scordisk]

Jeeej, mašala! 

[Scordisk]

Uh, meni je ovo super. Jedva čema sledeće poglavlje.

[PTY]

Heh... Samo milenijali mogu da poveruju kako je ovo napisano 1985... 

[crippled_avenger]

Treće poglavlje

http://www.beforeafter.rs/kultura/dragi-u-visokom-dvorcu-treci-deo/

[crippled_avenger]

Heh... Samo milenijali mogu da poveruju kako je ovo napisano 1985... 

tako ti je mala moja kad čita milenijalac

[Agota]

ma, sve je jasno...ali nema veze, pravimo se ludi

[ALEKSIJE D.]

Samo im treba objasniti ko je Tito, ko Služba, o kom se to Žiki Pavloviću i Dušanu Savkoviću govori na blogu, ko to meše Mihiz... Nije mi zanimljivo ni posle prvog poglavlja. Još ilustracije na blogu koje asociraju na "Balkanski džez".

[Scordisk]

Kakav pogan izraz, milenijalac. Stekne čovek utisak da su  dobre, stare generacije Srbiju uvele u novi milenijum i praktično, a ne samo kalendarski. Kao da stvarno idemo u korak sa svetskim trendovima i supkulturama. Možda bolje generacija ipsilon? 

Što se tiče "kultnih" ličnosti prošlog vremena, ne mogu reći da mi je nepoznanica ko je Mihiz ili Žika Pavlović (sigurno je onaj iz "Ludih godina"? ), mada me još buni ko je taj Tito i šta je ustaška emigracija, to se kod nas baš nikada ne spominje Mada, sada nešto ozbiljno, možda će se naći neko dobar da mi jednu dilemu reši, da mi potcrta distinkciju.

Naime, baš sam juče nešto razmišljao o ova dva prva poglavlja koja sam čitao, a sada ću, vala, i treće, i pade mi na pamet da mi određenje "pulp" žanra kao takvog, ama nikada neće biti jasno. Rekao bi čovek da to određenje nekada zavisilo samo od kvaliteta korica. Džek London je, valjda, pulp, ali ja to znam samo na osnovu toga što je štampa totalni krš. Kada je u pitanju neko malo tvrdokornije izdanje, već imam dilemu za šta se to smatra? Na primer, Pavao Pavličić i njegov "Večernji akt" ili Milan Oklopdžić i sve njegove psihotropne halucinacije? Da li je i to pulp? I trash? Pošto, ako nije, ja ne mogu reći da vidim po čemu je ova knjiga lošija ili đubrastija od gore navedenih.

Što se Dragog u dvorcu tiče, meni je ovo super. Nepretenciozno je napisano, mestimično je duhovito, i zainteresovalo me je od početka radnjom, što cenim kod pisca. Jedva čekam da vidim šta će dalje da se desi. Sudiću o knjizi kada je završim, ali mi za sada baš prija, pa još ne mogu reći, ali za sada mi deluje odlično. Ubedljivi, pomalo bizarni likovi, još bizarnija situacija, eto, ima čak i društvene kritike već u drugom poglavlju. Ma milina!

A ako se ko nađe da mi ubedljivo definiše jugoslovenski pulp žanr (a da mi tom prilikom ne linkuje wikipediju, jerbo to znam i sam da uradim), bio bih mu zahvalan:D

[Biki]

Hahhaha. Dragi nije imao para da kupuje knjige u AmeriKi.
Seriously!?
Nije cudo sto je" udba zabranila knjigu". Ovakvo zaglupljivanje je nepojamno .

[Boban]

Ajde što pojedinci ne umeju da se igraju, ali što vole i drugima da kvare zabavu...

[Biki]

To je jedna fake zabranjena knjiga. Lose napisana

[Agota]

Meni je prezabavno!!!!!!!!! Koja budala  ❤

[ALEKSIJE D.]

Kuj mu je taj Oklop i taj Pavao?
Pulp? ne bi znao šta ti je to. Znam ono: žuti roman. Kupovalo se na kiosku i pisali sve neki strani. Kad, ispade posle, to neko čuvao ovce iznad Surdulice i pisao krimiće!
A imali su više stila od Dragog. Barem se nije u svakom pasusu ponavljalo ime ili u svakoj drugoj rečenici. Meni je ovo simpatično.mali đokica bi da snima filmove u Ameriki. Opsednutost naših filmskih radnika Holivucom i seksualna ugroženost pred Holmsom. Uz sve one zezalice propale naslovne strane za "Čoveka u visokom dvorcu." Naslovnica i naaslov asocirali me na Dragog Jovanovića.
To bih, možda, čitao.

[crippled_avenger]

Ajde što pojedinci ne umeju da se igraju, ali što vole i drugima da kvare zabavu...

Ipak nemoj potceniti satisfakciju koju čovek oseti kada misli da će svetu obznaniti nešto što mu deluje kao Istina, o nečemu što ga inače ne zanima...

[Aco Popara Zver]

Илија Кунац, никад чуо!

[Scordisk]

E da ga jebeš ako su meni te interne šale jasne. A i niko neće da ćaska o palpu, osim gospodina Aleksija.

Inače, tu činjenicu da su ovdašnji čobani pisali "žute" romane, mister Aleksije, moj deda često navodi kao glavni kvalitet Londona i njegovih mu omiljenih romana.

[Agota]

Илија Кунац, никад чуо!

koji crni kunac, zna se iz  čije je ovo glave. uostalom, da si  išta kunčevo čito, znao bi da on piše kao mir jam

[ALEKSIJE D.]

Ne kažem ja za Londona ništa. On lepo napisa kako je imao normu od 10000 reči dnevno, da bi mogao potom da pije ko što je red. Treba plaćati svo to piće. Čak je i Dostojevski objavljivao romane kao feljtone u novinama, zato su obimni.
Nego, kada već navodiš na temu žutih romana (nemoj te okupatroske izraze palp, tramp i transparentno) to ti je pitanje šunda. Tačnije, vrednosti. Nekada se na kioscima pojavljivalo i jasno bilo označeno nešto što si kupovao, pročitao i ostavljao na sedištu autobusa, u kupeu ili kakvoj čekaonici. Bilo jeftinije od pakle cigare i kratilo je vreme. Knjige u knjižarama su prolazile nekakve filtere, morale imati neku kulturološku vrednost. ideju, kako li se to već zove, a ne biti samo puka zabava. Sad se sve to pakuje u knjige koje liče sa naslovnicom na bombonjeru a raspadaju se posle prvog prelistavanja. Ispade da jedno čitanje označava vek trajanja samog izdanja. U tom pogledu je žuti roman bio izdržljiviji što se kvaliteta papira i lepka za povezivanje tiče. Apropo toga, i sadržaj, ideja, sadašnjihkiosk romana sa bombonjera naslovnicom, isti je kao kod onih ranijih. Eh, uživao sam ja u Vajt Erepu, Doku Holideju i Lunu. One herc romane nisam nešto gotivio.
Čini mi se kako je taj tvoj Pavao dobio neku NIN-ovu nagradu? Zeznuli se ljudi. Nisu poznali šund nego priče o falsifikovanju stvarnosti i sličnim glupostima.

[crippled_avenger]

Jugoslovenski palp bi verovatno mogao da se vezuje za pisce roto-romana koji su se potpisivali stranim pseudonimima. I eventualno za pisce poput Milana Nikolića i Šilje Mihajlovića. Svi ostali pisci su manje-više tretirani kao prvoklasni produkt jer naša izdavačka industrija nije dovoljno razvijena da bi sebi mogla da dozvoli postojanje takve B-scene. A u vreme SFRJ, teško je bilo objasniti kako neko objavljuje a nekmoli piše šund. U zemlji koja ulaže ozbiljan novac u kulturu baš zato da ona ne bi robovala komercijalnosti nije bilo potrebe da se izdaje šund, odnosno da pisci prostituišu svoj talenat. Čak se i Tito u pojedinim govorima bavio takvim fenomenima.

A onda se ispostavilo da publika i kojoj su dostupni vrhunski primerci književnosti, pa i žanrovske, zapravo voli i šund štivo. A da ima i ljudi koji vole da BAŠ TAKO pišu. Za Milana Nikolića svakako ne možemo reći da je želeo da piše prustovske romane ali je zbog besparice krenuo da radi pulp...

[Boban]

Илија Кунац, никад чуо!

koji crni kunac, zna se iz  čije je ovo glave. uostalom, da si  išta kunčevo čito, znao bi da on piše kao mir jam

Bravo Agota; jel ti tvoj veliki guru diktira šta da pišeš?

[ALEKSIJE D.]

Fino objašnjeno.
Meni je žao što su ugašene Dečije novine i edicija Dnevnika koja je to objaviljivala. Sad je to ... Ajde, nije važno. Taman bih probao da se prostituišem kao Aleks Dmitri.

[Boban]

Pošto se pisanje palpa pod stranim pseudonimima izuzetno dobro plaćalo sedamdesetih i osamdesetih; onda su banku držali urednici u tim novinskim kućama, što je u osnovi, unazađenje, jer bi za srpsku palp književnost bilo mnogo bolje da nije npr. jedan čovek uradio 200 romana, nego da je 50 ljudi uradilo po 2-10...

[Agota]

Илија Кунац, никад чуо!

koji crni kunac, zna se iz  čije je ovo glave. uostalom, da si  išta kunčevo čito, znao bi da on piše kao mir jam

Bravo Agota; jel ti tvoj veliki guru diktira šta da pišeš?

I ti kažes Trumanu da je glup...majko mila...


zadirkujem ga mao, da se ukljuci,   jel vam sve treba crtati   kunc, ti znaš...

[Scordisk]

Ne kažem ja za Londona ništa. On lepo napisa kako je imao normu od 10000 reči dnevno, da bi mogao potom da pije ko što je red. Treba plaćati svo to piće. Čak je i Dostojevski objavljivao romane kao feljtone u novinama, zato su obimni.

Nisam čuo za to, ali je za poštovanje:D Čuo sam nešto slično i za Hemingveja, da je i on voleo da otalja svoje romane pa da ode da se naliva mohitom.

Inače, lepo ste to objasnili, pogotvo ti, kriple, mada, ako je to lsučaj, onda ne vidim baš na osnovu čega se može praviti distinkcija između žutih, rotoromana (da ne koristimo okupatorske izraze, slažem se) i romana koji, pa ako se baš ne mogu svrstati uz Crnjanskog ili Pekića, ipak su kao "ozbiljna" književnost. Pavličić je samo jedan primer, jerbo sam ga čitao nedavno. U pitanju je krimić. Ni dobar, ni loš, lako se čita i malo je nebulozan, ali običan krimić. A kako je štampan '82, reklo bi se da se ipak kotirao kao ozbiljnija književnost od ovih svezaka sa trafike što ih Aleksije spominje. Štampala ga Prosveta Zagreb. A kada bih sada uporedio to Pavličićevo pisanje sa ovim što je na blogu Beaforeafter (bez obzira da li je knjiga pisana pre trideset godina, pedeset, ili je neko prošle godine odlučio da "falsifikuje" knjigu, to pojma nemam), ne bih mogao da kažem da jedno ima neku umetničku vrednost, a drugo nema. Mislim, stil pisanja je različit, ali ni jedan od ovih pisaca ne ulaze u meandarsku dubiozu kakve ima kod Pekića, na primer, niti će u tri poglavlja da opisuju svaku misao ruskih emigranata u Londonu, kao kod Crnjanskog, što se, jelte, valjda i podrazumeva kao "umjetnička književnost."

[Kunac]

Илија Кунац, никад чуо!

koji crni kunac, zna se iz  čije je ovo glave. uostalom, da si  išta kunčevo čito, znao bi da on piše kao mir jam

Kun San.

[Agota]

kun san chan

[ALEKSIJE D.]

Osećam kako ću se kajati zbog ovoga, ali ajde sad.
Skor, ti postavljaš stvari po sistemu stila a ne po sistemu značenja. Ne mora stil biti umetnički, već je značenje bitno. Ako ti je cilj da stvaranjem nekog dela samo zabaviš čitaoca, publiku, šta ja znam koga, onda stvaraš delo bez značenja, bez svog viđenja stvarnosti  i problema koji te naterao da nešto stvoriš. Ta jednalinija, zabava, bez bilo kakvog dubljeg smisla, koji može biti i prenošenje nekakvog osećanja, ima mesto u žutom romanu. Ali, ako ti je cilj da se pozabaviš nečim drugim, šta ja znam, moralnim aspektima sticanja bogastva i razvojem određenih moralnih standarda kod pojedinca u odnosu na društvo koje podržava pohepu kao stvarni motivacioni ključ za uspeh, onda dobiješ Glembajeve a retko kada Luna kralja ponoći.
Stil ne mora nužno označavati umetnost, tačnije, služi da se nešto lakše ili brže prihvati, ali ni u kom slučaju nije merilo.
London je pitak, stilski to lako ulazi u glavu čitaoca, ali njegova ideja je nešto drugo i kod Martina Idna i kod Kralja alkohola, što ga ne čini manje vrednim od Melvilovog Mobi Dika.
Jedan Brem Stoker sa lošom prodajom Drakule u svoje vreme, ne znači da je pripovedao iz ugla pisca roto romana (to nije tada postojalo u vidu u kome danas) što bi se dalo pripisati tvorcu Šerloka Holmsa koji se nalazio kako dodatak u novinama i bio žuti roman bez značenja.Kasnije dobija oreol supremacije intelekta nad stihijskim opažanjem sveta.
Dakle, stil nije nužno merilo vredosti.

[crippled_avenger]

Ako pogledamo formalni uticaj tvrdokuvanog krimića, recimo, na postmodernu književnost, rekao bih da je do danas napisano mnogo više romana visoke književnosti koji referišu na izvorni tvrdokuvani palp nego što tog palpa zapravo ima...

[ALEKSIJE D.]

Postmoderna po svom suštinskom smislu bila je želja da se do publike dođe najbržim mogućim načinom, prepoznavanjem već postojećih obrazaca. Time se odlikovalo i avangardno pozorište, kao traganje za novom osećajnošću. Međutim, postmodrna postaje sinonim da neodostatak talenta, pačvork koji prikriva nesposobnost autora da stvori nešto autentično.
U tom kontekstu, Eko i piše Ime ruže kao posmoderni roman u čijoj se osnovi krije studija o teološkoj raspravi, stavljajući priču u okvire prepoznatljivog - od Baskervila, preko A. Kristi i aluzije na "Dedet malih crnaca" do ismevanja Borhesa, dokazujući svojim delom, koje ima razmere enciklopedijske začinjenosti detaljima, kako se može Borhesovskim stilom napisati roman.
Za mene je to tipičan primer upotrebe tehnike postmoderene, uvijene u krimić.
Sa druge strane, Crnjanski, pa i Nušić, pokušali su stvarati nešto što je trebalo da bude popularna književnost dok su bili u emigraciji, te im nije pošlo za rukom. Komericjalno stvaranje uslovljeno je tržištem koje to plaća. Zato krimić Crnjanskog i vodvilj Nušića na francuskom, ostaje samo kuriozitet i potvrda da neke stvari ne mogu na silu.

[Scordisk]

Dobro, Aleksije, moram se složiti, a i zahvaliti na iscrpnom odgovoru. U pravu si, dakle, po stilu se ne može odrediti delo. Već po poruci i kontekstu, i mnogim drugim merilima, što mi, priznajem, nije palo na pamet, a trebalo je.

Mada, i sa kriplom bih se složio, po glede palpskog uticaja na "visoku književnost".

Inače, evo još jedne misli, čisto za razgibavanje: "Rat i mir" je, primera radi, danas klasik u književnosti. A ipak, ako zanemarimo istorijski kontekst, to je knjiga o adolescentima koji jure za ljubavlju, slavom, uspehom, karijerom i koji se sudaraju sa nepremostivim životnim preprekama. Kao, jebem ti, "Nestašne godine", samo u Rusiji, u devetnaestom veku. Jel to znači da će i marko Vidojković da avanzuje u visoku književnost jednoga dana?

[crippled_avenger]

Crnjanski nije napisao svoj krimić kada je bio u emigraciji... Ako mislimo na njegovo izgnanstvo...

[ALEKSIJE D.]

Ovde se mora posegnuti za određivanjem vrednosti kao uslova za trajnost dela. Ukoliko su vrednosti koje delo ima takve da mogu zainteresovati ljude i sada i nakon sto godina, imaćemo umetničko delo. Teško je u sadašnjem vremenu procenjivati, iz našeg ugla, da li će bilo ko i bilo šta biti čitano za dvadeset godina. Kada bi to moglo, svi bi bili klasici.
Pogledajmo nešto opšte poznato: Nušića.
Za vreme svog života samo je dobio tri i po pozitivne kritike. Niko ne bi mogao reći da će njegova dela biti nama intesantna. Da li možemo isto reći i za D. Kovačevića? da li će njegova dela bii zanimljiva za pedeset godina? Lično sumnjam, ali se većina stručnjaka sa mnom ne bi složila. Mogao bi ovo elaborirati do u sitna crevca, ali nešto me mrzi.
Pogledaj šta je bilo hit između dva rata: roman "Afera". Danas se toga niko ne seća. igrom slučaja sam čitao neki reprint i jedino zapamtio kako je reč o nekom visokom beogradskom društvu u kome je hit bilo da se pije abisiniska kafa, tj. kafa sa solju. Ničeg se više ne sećam. Ali u to vreme se o tom romanu pričalo jer se mnoštvo ljudi prepoznavlo u njemu. Slično će biti i sa sadašnjim pisanijama.
Vidojkovića ne volim. Meni je to buka i bes. Sumanjam kako će biti ono što nazivaš "visoka književnost". A mogao bi i da objasniš šta to za tebe znači? Školsku lektiru?
Recimo, Rat i mir retko ko čita u kontekstu Francuska, Rusija itd. Danas. Isto kao što retko ko čita Kamijevog Stranca  u kotekstu Alžir - Francuska, mada je tada pisan i to je osnova na kojoj je delo zaplivalo.
Mogao bi da pogledaš, ne mogu se setiti, Tolstojevog dela koje se tiče ruskog cara što je fingirao svoju smrt i otišao u manastir. To je potresalo Rusiju u svoje vreme. Tu je kontekst pojeo delo. Jer samo je površina bila bitna - prenošenje informacije koja se smatrala vrhunskom tajnom i tračem.
za Crnjanskog je moguće da nije dok je bio u emigraciji. Ali je pisao krimić. Neuspeo, zar ne?
"Biblioteku "Detektivski romani" pančevačke izdavačke kuće "Napredak", "otvorio" je 1921. "Podzemni klub" ili "Klub samoubica", krimić izvesnog Haralda Johansona. Iza ovog "skandinavskog" pseudonima se zapravo krio čuveni Miloš Crnjanski, koji je sam ukazao na postojanje ove svoje "originalne proze" u nedovršenom delu "Serbia i komentari".[/size]- Roman čija se radnja odigrava u Stokholmu, a glavni likovi su privatni detektivi, nekadašnje perjanice Skotland jarda, inspirisan je Dojlovim Šerlokom, a priča podseća na nešto što je engleski pisac mogao da smisli (zločinačka anarhistička organizacija, krađa skupocenog nakita, krvavo ubistvo...). "Podzemni klub" nije zaboravljeno remek-delo, ali uprkos svim manjkavostima predstavlja važan doprinos srpskom žanru i nedopustivo je što se i dan-danas često izostavlja u bibliografiji Miloša Crnjanskog. Nije najjasnije da li je u pitanju previd, neupućenost ili nespremnost da se čuvenom piscu pripiše "trivijalna žanrovska avantura"."
[/color][/size]U pravu si. Ja sam pogrešno zapamtio taj detalj.

[Scordisk]

Vidojkovića sam naveo kao primer, mada ja njegovo pisanije uopšte ne volim. Samo, on je danas popularan pisac, primera radi.

"Visoku književnost" sam namerno stavljao pod navodnike, kad god sam se toga setio, upravo jer mi je teško da nešto prema toj definiciji odredim. Ne milim samo na školsku lektiru, mada ima i toga. Ne patim od nekog elitizma u književnosti, niti sudim delo prema večnosti nego prema čitljivosti, ali sam se često susretao sa tom podelom, kao uostalom, i većina ljudi ovde. Nešto je, kao, "umjetnički" a nešto je đubre, šund. Svojevremeno me je profesorka filozofije, još dok sam bio u srednjoj, napljuvala što sam čitao Bukovskog (ne zato što ga čitam na času, nego zato što čitam Bukovskog). Ona je bila za neke uzvišenije teme. A opet, Bukovski se danas uvrštava u neke klasike nečega... Pa kao što vidiš u primeru Crnjanskog, da se književnost deli na trivijalnu i ne- trivijalnu, pa mi je čisto interesanto gde se povlači granica i na osnovu kojih standarda.

Što se tiče Tolstoja, meni je on sav kao današnje spisateljice koje se bave tračevima i životom "elite", kao i dela koja su, ostalom, i objavljivana u novinama, u nastavcima. Danas je to klasik, ili kako god. No, nemam ja ništa protiv Tolstoja, ja volim njegove priče i romane (mada bi bilo super, ako možeš, Aleksije, da se setiš imena te priče o caru koji odlazi u manastir). Samo, da Tolstoj piše u današnjem kontekstu, o životu mladih, privilegovanih i belih izdanaka, vrlo bi se brzo utopio u moru sličnih romana.

[crippled_avenger]

To šta će biti cenjeno u budućnosti umnogome zavisi i od odnosa prema tome u sadašnjosti. Naime, imamo primer antičkih tragedija gde su sačuvana i proučavaju se tri autora iako znamo da ih je bilo još. Međutim, samo tri su ušla u kanon i sačuvana u dovoljnoj meri, kroz vekove, i kroz razna tumačenja. Da li neki možda nije sačuvan a bio je bolji i bolje bi komunicirao sa nama danas? Ko zna? Možda i jeste, mada biramo da verujemo da nije. I taj period ne tretiramo kao vreme iz kog su sačuvana samo tri pisca već biramo da govorimo o njima kao o onima koji su preživeli zub vremena.

U tom smislu, slučaj Ilije Kurjaka pokazuje da je ovaj rukopis imao sreće da bude pronađen trideset godina kasnije i bude objavljen. I imamo zanimljive rezultate, Libe kaže da je nemoguće da je ovaj rukopis napisan 1985. Da li to znači da je Kurjak (odnosno onaj ko se krije iza pseudonima) pisao stilom koji je ispred tog vremena?

Da ne govorimo o romanima iz tog vremena koji se poslednjih godina reizdaju, recimo ROKANJE Bobana Petrovića. Taj roman teško da ima neku umetničku vrednost, nije mnogo ni zabavan, a opet nekako uspeva da bude značajna knjiga i spomenik nekog vremena. Mogu da se setim još nekih romana iz tih dana koji se danas reizdaju a nisu baš za lektiru, iako su meni dragi, recimo NEĆEMO O POLITICI Branka Dimitrijevića.

Sasvim je moguće da je Kurjak imao sreće što je 1985. zabranjen jer bi danas vrlo lako bio zaboravljen...

[ALEKSIJE D.]

Kada smo kod klasika i vrednosti, potrudi se da nađeš roman "Ognjeni anđeo" V. Brjusova. Pa da vidimo kontekst, žanrovsku opredeljenost i tsl. Takva dela u sveopštom izdavačkom naletu nećemo više naći da neko štampa. Ono što je za trafiku, to da. Ono što je država sufinasirala, kao trajnu vrednost, više ne.
Ako se opsetim za Tolstoja, napisaću.
Mada, sve ste vi u pravu kada govorite o žutim romanima i ja tu ne vidim ništa loše. Samo, ne treba nečemu davati više značenja nego što samo po sebi zaslužuje.
Bukovski jeste klasik jer se može porediti sa Desankom Maksimović. kod nje je sve čekanje da ljubav dođe a kod njega osećanje kada se to ne desi ili kada prođe a ne prepoznamo uhvaćeni u zahteve društva koje se svodi na pritiskanje jedinke da samo brine o svom opstanku.