Gospodin Meho je sve to nekako lepo sročio, o tome kako se doživljaji filmova, knjiga i interaktivnih igrica korenito razlikuju, te se ne mogu meriti istim aršinima, i tu se, pretpostavljam, svi mi isto slažemo. Primer o dobrom karipskom diktatoru me je iskreno razgalio, moram da priznam, ne bi bilo na odmet da još nešto dopišeš, a vidim da je i druga Stipana navelo na inovativne metafore, ali sam ja mislio na nešto drugo kada se govori o pričama i igricama.
Stvari možda i ne treba posmatrati iz ugla igrača, već obratiti pažnju na zanatske aspekte igara, odnosno, na njihove tvorce i njihovu tvorevinu. Mnoge igre imaju svoje priče, likove, zaplete i podzaplete, čitave svetove, detalje, društvena uređenja, i to je neko morao osmisliti, i napisati, odnosno, što reče scallop, naguslati hiljadu puta, kao kada se piše scenario za film, strip, ili, što da ne, kada se piše roman. Mada je poređenje nemoguće, treba uzeti u obzir da elementi poput zapleta, radnje, unutrašnje logike likova koji se u igri pojavljuju, sve to počiva na nekim univerzalnim osnovama drame koji uvek važe za sve. Neke stvari su prepoznatljive, i glupa priča i nebulozni likovi su podjednako tupavi i u stripu, i u na filmu, i u igri.
Ne treba otpisati scenarije, odnosno, priče za igrice olako, pogotovo što to često mogu biti pravi literarni biseri, što u dijalogu, što u dramskom zapletu,i uveren sam da su se udruženi timovi zaduženi za pisanje scenarija, pogureni u nekom ćumezu produkcijske kuće, podosta nabiflali i naguslali pre nego što je njihovo čedo kasnije digitalizovano, nacrtano, odglumljeno i uz adekvatnu muzičku podlogu, poslato na tržište. Odnosno, bar neki od njih su se namučili, dok oni što malo manje guslaju, često pošalju i igru koja može biti jako lepa i zabavna, ali imati narativ glup kao noć, i onaj kome je to značajno, često primeti. Ovo kažem zato što je meni taj aspket priče pogotovo bitan kada igram neku igru, i uvek ga pažljivo pratim.
Mada nisam čuo ni za jednu kvalitetnu novelizaciju igrice, interesantan mi je jedinstven slučaj kada je igra, barem po meni, ponudila interesantniji i, čak, literarno kvalitetniji narativ od same knjige. U pitanju je Wiedzmin, kod nas preveden kao Veštac, umereno interesantan epsko fantastični pričuljak o mutiranom lovcu na demone, s malo satire, malo aluzija na dnevnopolitičke događaje, s mnogo generičkih čudovišta i zapleta i preterano dosadnih opisa borbe, upakovano u previše prokletih knjiga, koje se mogu čitati bez problema, ali, barem je to moj slučaj, samo jednom.
E, sad, ne znam da li je to samo sa mnom slučaj, ali ja sam, poučen knjigama o vješcu, očekivao podjednako stupidan zaplet, ali kada sam prvi put seo da igram dvojku, pustio sam uvodni deo i zanemeo. Čitav uvod su uglavnom bili dijalozi između likova, i scene opsade zamka, bez imalo akcije, odnosno, ja sam bio samo posmatrač, ali na mene je ostavilo izuzetan utisak kako su likovi majstorski prikazani, baš kako treba, i to ne mislim samo na dobru glumu i vrhunsku animaciju - bilo je dovoljno pet minuta i par rečenica i da igraču/gledaocu bude u potpunosti jasno o kakvim se tu karakterima i njuškama radi. Elem, čitav kasniji narativ igre nije izneverio moja očekivanja, i meni je, barem, mnogo bolji nego što je to sama knjiga.
Ali, da ne dužim, o doživljajima korisnika može da se kaže štošta, ali to je nešto drugo, to je kao što svako tumači knjigu drugačije, ono na šta ipak treba skinuti kapu, jeste da scenaristi za igrice često moraju da osmisle višestruke linije grananja raspleta i da ih ponude igraču, i tu im treba skinuti kapu i nadati se da su pošteno plaćeni za to...
