SOUTH BY SOUTHEAST

[crippled_avenger]

BLASFEMIJA!

Sonja nosi crvene Reebok u filmu, dok Uma nosi asics u KILL BILLu, iste koje nosi Bruce Lee u GAME OF DEATH!

[Plissken]

Tačno. Ispravljam se. Doduše, nisam ni baš toliko zagledao u obuću, ni u Uminu, ni Sonjinu...mada, jedno je sigurno, da su u pitanju lakovane crvene ciele sa visokom štiklom, sigurno bi ostavile jači utisak.

[johnson bronson]

dobar film znači dobro se osećam kad se sretnem sa ljudima iz ekipe. tebi to ništa ne znači, jer dramaturzi sede na gajbi i guslaju po reni harlinu.

[crippled_avenger]

e moj johnsone, proveo sam ja vise vremena na setovima igranih filmova nego ti i Milutin zajedno...

kazi ti meni, domacine, kako se tebi estetski doima to ostvarenje?

ili ne smes?

[johnson bronson]

jeste, 'al nisi zavrtao sijalice nego si zijao okolo i zgubidanio. što se tiče mog esteckog doživljaja:

Sve vreme filma razmišljam o sledećim stvarima:"Ovde je bila ona dobra klopa, kad su snimali ovu scenu, kola su mi bila pogrešno parkirana, pa sam stalno zvirkao ka njima; ovde nas je vreme poslužilo, ovde nije, ovde smo se svađali, ovde sam se smrz'o, ovde sam menjao sijalicu i tako u krug. eto šta ja mislim o filmu. mislim da je dobar film.

[crippled_avenger]

nisi nista rekao.

tako sam i ja mogao da stavim svoje privatne utiske iz kontakta sa ljudima. ali sam se fokusirao na film.

dakle, ipak ne smes da nam kazes... OK... svako ima svoju cenu, mada koliko kapiram za ovaj film niste dobijali bas neke honorare?

[johnson bronson]

ej, trn koji tebe bode mene ne bode. ne svrbi me tvoj svrab. sa tim dečijim pristupom "smeš/ne smeš" nigde ne dospevaš. to što tebi nije jasno šta ja govorim ne znači da ništa nisam rekao. ne mogu da dam estecku ocenu filma usput dodirujući sve važne tačke jednog analitičkog dela kakvo je esej i prikaz umetničkog dela (kao što bi to tvoja fela trebalo da radi) jer su moji lični utisci i iskustva sa snimanja tog filma neodvojivi od mog bioskopskog doživljaja tog filma. Nadam se da je ovo jasno.

Što se tiče cene, malo je licemerno s tvoje strane da bilo kome spočitavaš išta na ovu temu. Možda bih se i uvredio da je bilo ikakvih motiva da se bavim ovim filmom van prijateljstva, entuzijazma i želje za učenjem i neviženo dobrim zezanjem. Pritom, obrati pažnju da ja uopšte ne branim tvrdoglavo ovaj film (kao što neki brane neke filmove), već samo ponavljam da ja ne mogu realno i objektivno da sagledam bilo kakvu vrednost ovog filma sem one koju on ima linčo za mene. i usput te malo prozovem za tvoje mnogobrojne grehe, he, he.

[crippled_avenger]

a sto me malo prozivas? sto me mnogo ne prozivas?

OK, hajde budi covek i otvoreno kazi koji to trn mene bode? u cemu je fora? hajde, kazi otvoreno, ako imas nesto, nemoj da me bockas nego me nabodi ako imas cime. kakve su to fore sa ekonomisanjem provokacijom? u cemu je stvar?

koji su to moji mnogobrojni gresi? ima ih naravno, ali ih ili kazi ili ne potezi.

ono sto sam shvatio pisuci kritike je da ako nekoga prozivas to radis do kraja, imenom i prezimenom, i sve napises. kakve su to fore sad da ti mene bockas? ako si ozbiljan ortak, pokazi to!

ja, brate, iza nekih stvari mogu da stanem. i neke filmove hocu da branim. naravno! jer imam uverenja. ti ne mozes da stanes iza ovog filma. i ne stajes. ali, to ne smes da kazes, nego se izmotavas.

ti nazalost nemas cenu. ti se bavis poslom iz zezanja. ja se najiskrenije nadam da ce se to jednom promeniti. cini mi se da ti meni ne zelis nesto mnogo dobro. ali, OK, sta mogu...

[crippled_avenger]

MILUTIN PETROVIĆ - Od Godarda ka Boetticheru
Skromnost ili Kojina kapa
U izreci da niko nije prorok u svom selu postoji i značenje da će neko mesto ostati selendra dokle god svoje sugrađane smatraš nesposobnima da budu proroci. Vanzemaljci tako uvek sleću u Ameriku, a domaćica iz Kumodraža nema nikakvu šansu da je odvedu u leteći tanjir. Sve kulture koje to nisu shvatile ostale su seljačke
razgovarala: Vladislava Vojnović
Sedimo u prostorijama producentske kuće Montage čiji su vlasnici Predrag Bambić i naš sagovornik, reditelj Milutin Petrović. Dunav je vrlo blizu, vidi se sa vrata, miriše kad su otvorena. Kad nas napuste montažer Petar Jakonić i glumica Sonja Savić, započinjemo razgovor. Svira soundtrack iz filma Jug-jugoistok. U prostoriji, osim očekivanih sprava za montažu, nalazi se i žuti trkački bicikl.
POPBOKS: Da li je bicikl tvoj?
MILUTIN: Nije. To je Bambijev bicikl. Bambi je direktor fotografije i producent ovog filma. Kad je lepo vreme, on malo vozi bajs do Gazele i nazad.

Kao direktor fotografije Bambić je napravio malo čudo, prvi put smo videli lice kalemegdanskog Pobednika, na gomili sve relikvije našeg apokaliptičnog vremena i mesta koje nas zrači i estetski i na bukvalnije načine. Neosporno, u tvom poslednjem projektu bio ti je saradnik od velikog značaja. Ko ti je od saradnika i kako pomogao?
Sve je započeo Saša Radojević. On izgleda onako miran, ali ustvari on me je ubedio da snimamo i Zemlju istine, ljubavi i slobde i Jug-jugoistok. Onda smo "smislili" Sonju, pa je tako omogućeno da njen genije počne da mi pomaže. Bambi je vukao snimanje na svojim leđima i usput snimio neke odlične kadrove. Posle je materijal uzeo Perica (Petar Jakonić), izbacio me iz montaže i napravio film. Na snimanju je među najvažnijima bio i Neško Despotović. On je savetovao svakoga na svaku temu. Još za vreme snimanja Bambi i ja smo shvatili da on hitno mora da režira jedan svoj film. Bogdan Zlatić je takođe presudno pomerio film. On se setio da treba da pogledamo Bunny Lake is Missing, a zatim je smislio onu teoriju filma koja se izlaže u sceni kod doktora celebralne filmologije. Pa zatim svi ostali prijatelji – Pera Petrović, Goca, Miša Savić.
Svi ti ljudi koje pominješ, sa kojima sarađuješ, pametni su, obrazovani, daroviti i svi tavore, kao što tavori sve u filmskoj i vanfilmskoj stvarnosti tvog filma i oko njega. U intevjuu Kuriru jasno i čitko si izjavio da je izvor sveg zla DB-mafija. Šta jedan filmadžija može da preduzme u borbi protiv nadmoćnog neprijatelja?

Da ne tavore nego da tvore... Da vanfilmsku stvarnost pretvaraju u filmsku. Ideja je bila da pokazemo čudovište ljudima, a onda ljudi da dožive katarzu pošto je nevidljivo postalo vidljivo. Ali slabo nam nešto ide. Stalno smo u nekim mitskim situacijama – malo nas je i u katakombama smo, ali jednoga dana Srbi će shvatiti, i sve tako. Ili kao u mojoj omiljenoj sceni iz Povratka Džedaja kada Luke Skywalker daje poslednju šansu Džabi okružen njegovim DB-om. Malo je blesavo imati pedeset godina i biti baš toliko marginalan koliko je naša ekipica pametnjakovića.
(Muzika iz filma i dalje svira. Takva je da skreće pažnju) Može li se ova muzika nekako nabaviti?
Ne, osim da iz prijateljskih razloga to nekome narežemo ja ili Moma Rajin, čije je to umetničko delo. Da bismo to izdali, kako se to inače radi, trebalo nam je jedno 15.000 evra.
Vratimo se tvorenju kao šansi za preživljavanje u mračnim vremenima sa mračnim nosiocima i distributerima moći jer znamo da Arbeit macht frei ( Rad oslobađa -natpis na ulasku u Aušvic). Pored oduševljenih, postoje i kritičari koji te optužuju da u filmu Jug-jugoistok nisi bio dovoljno komunikativan sa tzv. širokom publikom. Neki misle da si snob, neki da si nejak i neenergičan, svako prema svojoj psiho-projekciji, no činjenica je da bez narodnih masa nema ozbiljne subverzije. Misliš da je rano? Da prvo treba obrazovati elitu?
Uzmimo za primer Keihta Richardsa. Na pomen njegovog imena neke naprosto ne zanima, neki misle da je genije, a neki da on uopšte ne zna da svira gitaru. Šta ostaje jadnom meni? Kako ja da zadovoljim sve te kriterijume? Osim toga, ljudi su čudni kada nekoga poznaju. Pre neki dan sam gledao Terminatora 2 očima kojima moji drugovi gledaju moj film. I znaš šta se vidi? Kad onaj zli Terminator na motoru iskoči iz one zgrade i uhvati se za helikopter, očigledno ima neka mala platforma pa mu motor poskoći baš kada treba! Kada seljak gleda kako to uradi Cameron, onda to ne primeti, a kada gleda kada to uradi neko koga zna, onda mu je to nepodnošljivo! Najteže je shatiti da je tvoj drug iz klupe genije, da je Koja, na primer, jedan od najvećih savremenih umetnika. U izreci da niko nije prorok u svom selu postoji i značenje da će neko mesto ostati selendra dokle god svoje sugrađane smatraš nesposobnima da budu proroci. Vanzemaljci tako uvek sleću u Ameriku, a domaćica iz Kumodraža nema nikakvu šansu da je odvedu u leteći tanjir. Sve kulture koje to nisu shvatile ostale su seljačke. André Malrot i Jean Cocteau su se u ime Francuske bavili isključivo ukazivanjem na nove proroke. U Ljubljani su znali da gurnu Laibach... (Samoironično) I tako je Milutin kukao još nekoliko sati...


Da, to sa Terminatorom 2 je jako zanimljivo. I tamo je glavni ženski lik psihotičan od početka do kraja, bez promene.

Postojala je verzija Zemlje istine u kojoj se nalaze urezani kratki fleševi iz stotinjak filmova. Perica preti da će tu verziju jednom izdati kao editor's cut!. Tu je bio i kadar majke iz Terminatora kako zabada olovku u psihijatra i kezi se sa onog monitora. Psihotičnost bez promene, šta ćeš, nisam mogao da smislim nikakvu promenu pa da me čika Aristotel pusti na ispitu. Lako je njemu, on je imao robove, pa je mogao da kapira te fine nivoe. A ja, seljak, moram da radim k'o konj. Obe majke su psihotične i ne menjaju se zato što je predmet njihove muke dalek, velik i sudbinski nepromenjiv. Onoj Johnovoj mami protivnik je ta nemoguća igra sa vremenom i sudbinom, a Sofijinoj mami Sonji Rusija se pomalja iza horizonta... Previše krupna tematika, rekao bih, da bi komad mogao biti dobro skrojen. Ali nije to važno. Važna je pravovernost.
Koncept materinstva je jedna jako važna stvar, i u životu i u teoriji. Padaju mi na pamet dva filma koja oslobađaju ženu patrijarhalne uloge majke kao servisa – U snovima Neila Jordana i Izbrisano sećanje Jamasa Rubena.
Prvi kadar Rubenovog filma je jasna posveta Ottu Premingeru i Bani Lejk. Saša i ja nismo mogli da verujemo da smo iste godine uradili film po istom uzoru kao i autor Hidena, jednog od kultnih filmova naše mladosti. Ah, materinstvo... Ja stvarno besramno liferujem teorije o svemu i svačemu, ali ne misliš li da je materinstvo ipak previše za jednog muškarca, pa bio on i brbljivac poput mene? To je stvarno najveća tajna za nas muške. Ako baš hoćeš, priznaću ti da sam ideji materinstva u ovom filmu pristupio krajnje formalistički i potpuno površno. Ja sam mislio da će sve ostati na čitanju da je Sonja starateljka četvorogodišnje Sofije, znači mudrosti. A oko emocija koje budi odnos majka – dete, mislio sam da će tu već nekako Sonja da omađija zainteresovane. Uopšte sam potcenio gledanje ovog filma kao normalnog narativnog filma u kome publika oseća emocije, a ne prisustvuje otvaranju konceptualne izložbe. Ja imam najstrašnije strahopoštovanje prema filmovima o ljudima, znači filmovima a la John Ford i Howard Hawks. Mislim da sam kao profesionalac još nedostojan da se usudim da radim tako nešto. Međutim, reakcije ljudi na neke delove Juga teraju me da razmislim i da se možda usudim da pomislim na deda-Forda.
Hm, majka kod Forda. Da, nije se ni on proslavio. Možda Anne Bancfort u Sedam žena nije majka, ali će na njenoj žrtvi odrasti potomstvo druge žene, koje inače ne bi imalo šanse. Po prilici glupo potomstvo, sa slabom šansom, ali tamo (tada?) smo još bili na jasnom tragu vere u Boga.

Ah, od Forda naovamo se dosta toga promenilo. Evo, pre par godina napravljen je film Osam žena. Uopšte, umetnost se od tog savršenog modernizma Holivuda iz tridesetih i četrdesetih godina toliko modernizovala i postmodernizovala da je postala jedno malograđansko prenemaganje odličnih učenika po umetničkim školama. Izgleda mi neverovatno naivno što manične maniriste poput Johna Wooa označavaju kao nosioce modernizma u odnosu na "klasične" Forda ili Walsha, Henrya Hathawaya. To mi je detinjasto kao kada ti neko kaže da mu je Dostojevski dosadan, a da je neki od ovih trejnspotinga moderan. Vidiš da ne ide ovako. Ti o majčinstvu, a ja o očinstvu. Poštovani posetioci Popboksa, VV je majka i ona me, od kada je prvi put gledala film, maltretira oko majčinstva i toga kako nisam spas'o svet. Ja mislim da sam se dosta potrudio da spasavam svet u ovom filmu, ali nije spas u ovom filmu u onome što se desi u priči nego u onome što ukapira mladi gledalac gutajući celu formu i sve što ima u tom filmu. Eto kada me teraš da se vadim, pa da ispadam kao neki Umetnik.
Tako znači, denunciranje! Dobro, lepo. Nego, ti, dakle, voliš Forda i Hawksa i tako to? Pa što onda ne napraviš film da se to vidi i iz helikoptera? Sigurna sam da bi mogao, bilo bi i komercijalno, a ne bi bilo kao ovaj jad i čemer koji ovde trenutno predstavlja ono što je komercijalno. Stil ti, takođe, ne bi propao, jer stil – to je čovek. Mada, manir bi morao da otrpi štošta...
Prvo: Paul Verlain je rekao da nije tačno ono o čemu svi pričaju – da su važne ideje. Lako je sa idejama, one su svuda – važna je forma! To je jedna velika tajna koja se zagubila nečitanjem poezije, ili čitanjem loše poezije. Drugo: Melville je postao poznat po tome što je snimio dva hermetična, umetnička filma. Jedan po pomenutom Cocteau. Onda je treći film snimio, koji beše, Potpaljivač Bob ili tako nešto. I onda su kritičari bili zbunjeni (čak i u Francuskoj, koja nema problem sela i proroka) i rekli – kako sad to? A Melville je objasnio da svako može da se bavi umetnošću, ali da samo kada naučiš o zanatu i o životu možeš da se usudiš da kreneš u "komercijalni" film. Ja stvarno ne mogu da ti objasnim koliki respekt imam prema Sirku ili Fordu. Frka mi je da ne ispadnem glup u društvu. Zamisli, pokušaš da praviš komercijalnu žanrovsku komediju, a ispliva koliko nemaš pojima o poslu. Osim toga, postoji i takozvano Bowiejevo pravilo koje kaže – jedna je muzika koju voliš da slušaš, a zapanjujuće drugačija muzika koja nastane kada ti počneš da se baviš pevanjem i sviranjem. Niko ne zna šta ustvari u njemu čuči sve dok nešto ne napravi. Ja sam bio zapanjen koliko moj prvi film asocira na Makavejeva.
Postoji izreka Kad si majstor, možeš kako hoćeš! Pazi sad, ide kompliment: pošto se u tvom slučaju u prvo ne sumnja – hoćeš li onda već jednom da hoćeš!?

Joj, hvala ti. Pa, to je, kao, tajna, da se ne bih urekao, ali ja već mesecima pišem razne stvari koje treba da trendmejkerski raskrste sa postmodernizmom na najgrublji način. Negde na pola montaže ovog filma osetio sam da sam ušinuo mozak svim tim podznačenjima koja ovaj film vrti u krug. I mislim da je posle "seminarskih" iz Godarda i Antonionija, vreme za jedan "diplomski" iz Budda Boettichera – u smislu da se vratimo suštini filma: to je ono kad sediš i gledaš film, a misiš da stvarno gledaš ljude na nekoj sahrani, a ne kadrove, dramaturgiju, Dolby stereo, režiju i ostale gluposti. To je nešto kao kada u sred ove kompjuterske ere kažeš ljudima – važno je sviranje. I to ono pravoverno sviranje, a ne lažni akademizam i tupljenje. Hvala ti, ali vidiš kako jedna pohvala odma' duva u leđa taštini! Odma' sam počeo o sebi da pričam kao da pristajem na to da sam majstor. To je opasna epidemija, to ubija ljude bolje od side.
Da, skromnost je svakako vrlina, mada malo devojačka! Mislim, važno je da čovek ne poludi od umišljenosti i ne zaustavi se u životnom napredovanju na onoj stepenici za koju, kako to naokolo biva, nije kompetentan. Treba stati ranije, stepenicu niže, ali i za tu niže (ili pogotovo za nju!) i te kako je potrebno podviknuti i glasno objaviti da si to što jesi i da si toga svestan! Ajde, objavi pa da završavamo!
Ni na mukama nećeš to od mene izvući! Da opet pomenem Povratak Džedaja – to je ona najvažnija scena kada Luke baci mač i kaže: "Nikada neću preći na tamnu stranu". Jedino što devojačka skromnost može, u stvari, jeste, da bude jedna od najlicemernijih oblika ačenja, da bude zapravo skrivena ultra-gordost, pa je samo zato možda mnogo bolje da se složim sa tobom. O.K. 'Ajde da udarimo rukom o sto i pozajmimo od Koje onu kapu Najbolji!

http://www.popboks.com/intervju/milutin.shtml