Pavle Teofilović - PARADIGMANOJA (2019)

[Boban]

Šta reći... roman od preko 400 strana o Beogradu za 100 godina u viziji i mašti našeg Lonija.
Vrlo se lako može ova knjiga osporavati i obarati, ali originalnost i uvrnutost Lonijevog gledanja na stvari, koja neke zabavlja, a neke iritira a retko koga ostavlja ravnodušnim, prisutna ovde na forumu i na fejsu, dominira i ovom knjigom. Ja sam siguran da se ništa od onoga što Loni predviđa neće dogoditi, ali će međuljudski odnosi i neka razmišljanja i posledice nadolazeće budućnosti možda biti baš takve kakvim ih je on pokušao iscrtati.
Loni je pisac kratkih formi, crtica, pričica i minijatura. U takvom formatu ponekad uspe da to o čemu piše bude zanimljivije od dramaturškog lelujanja. U knjizi od ovoliko strana zapravo imamo stotine kratkih formi koje se ponekad nadomešćuju, ponekad nude alternativu na nešto prethodno, ponekad kao da su pale s Marsa.
Umesto osporavanja ovog dela, ja ću ukazati na promenjene okolnosti svih masovnih vrsta umetnosti, a pre svega književnosti i da u nekim budućim vremenima skokovitog, površnog i heksagonalnog čitanja ova knjiga vremenom i dodatnim izmenama svesti čitalaca i ishodišta književnosti postane bestseler.
Možda u nekim vremenima o kojima ova knjiga piše, ja kao izdavač budem pominjan upravo po ovoj knjizi a ne nekim koje su bile moji favoriti.

[D.]

Pavle ima svežinu i originalan ispis.

[saturnica]

Loni, čestitam...

[Boban]

Po ceni od 700 dinara knjiga se može nabaviti u knjižari ZNAK SAGITE.

[Layanich]

Pazario  Čestitam, Loni!

[Džek]

Čestitke

[Loni]

    O hvala, hvala. Nisam ni znao da je postavljna tema. Tek sad vidim.

Da prozborim i par reči kao autor.

Roman je nastao od kratkih priča koje su ili pobedjivale ili osvajale visoke plasmane pa ulazile u antologije na raznim konkursima tokom proteklih godina (Konkurs Radionica Znaka Sagite, konkurs Skrobonjinog Paladina za priče o teoriji zavere, Konkurs Politikonog zabavnika (delo namenjeno mladima), Sagitin konkurs ,,Ženska moć'' itd. 

    Bile su to priče o frižideru iz koga ne možete da izvučete šta vi hoćete već vam on na osnovu kapi krvi, nudi samo ono šta smete da jedete u skladu s vašim zdravljem, priča o porodici koja je morala svoje prezime da zameni brendom da bi preživela jer samo velike kompanije nude novac onima koji njihovo ime uzmu za prezime pod uslovom da imaju odredjen broj lajkova na društvenim mrežama mesečno, priča o virtuelnom svetu koji je toliko dobar da se ljudi budućnosti nikada ne izloguju, o emociji kod veštačke inteligencije, o duhovima koji vladaju Zemljom na način kako i mi vladamo internetom itd.

   Iako Boban kao izdavač misli da sam ja bolji u kratkim pričama, da u njima imam jasniju i fabulu i ideju i duhovit preokret na malom prostoru, nisam želeo zbirku već baš roman pa šta bude. Priče su već ionako izašle, a pisati roman u kome će jednu istu (odnosno dve) porodice zadesiti bukvalno sve što je u svakoj priči zadesilo drugog, bio je veći izazov.

Porodicu Os čine:
- Trajan Os, programer bukviza, programa za vizuelizaciju knjiga. U budućnosti niko neće knjige sam čitati. Ispisaće naziv u kompjuter, odabrati glasove čuvenih glumaca prošlosti ii zgled junaka, a bukviz će mu sam čitati knjigu i to tako što će napraviiti i hologramske junake u sobi čitoca koji će glumiti delove romana koji su u dijaloškoj formi.


- Zora Os, organizatorka nabavke hrane u  beogradskom zoo vrtu koji je specijalizovan za mutirane i ukršene vrste (Tokom romana ona će bikokbera, mešanca teleta i psa dovesti u kuću kao ljubimca)

- Vinko Os, devetnaestogodišnji student istorije. Zanima ga, pored ostalog i ovo naše vreme.

- Milutin - kućni robot, savršenog izgleda i gradje.

- Leonora Lena Kiks – devojka od krvi i mesa.

    Nakon kratkog uvoda, radnja počinje tako što mladi Vinko, frustriran jer je robot Milutin u svemu bolji od njega (lepši, zgodniji, s više znanja. Čak i duhovitiji) odlučuje da napiše oglas za kućnu pomoćnicu od krvi i mesa. Na njega se javlja dvadesetogodišnja nezaposlena Leonora Lena Kiks, smotana devojka bez igde ikoga. Roditelji: Trajan i Zora misle da je besmisleno imati ljude kao pomoćnike ako mašinserveri (roboti Milutinove karoserije) rade sve, ali ipak prihvataju Lenu misleći da sa njom Vinko konačno želi da izgubi nevinost. Uskoro Lena postaje privlačna ne samo Vinku već i tati i mami Os, pa čak i kućnom robotu u koga su maštoviti programeri programirali i seksualnu želju.
    Porodica Os živi u naselju ,,Beograd na Ploči''. U njemu kuće nisu fiksriane već se nalaze na džinovskoj ploči koja se obrće. Tako prvog u mesecu jedan isti prozor glea na centar Beograda, petog na Avalu, desetog na reku, a nekad se ploča može i zakočiti pa naglo otkočiti.

[Loni]

PARALELNA RADNJA

   Gvozden Maglaš, programer i neurolog koji je mlad ostao u pokretnim kolicima, izumeo je dosad najbolji program za pravljenje iluzija.
   Njegova Virtika del Maestro nije kao društvene mreže u 21. veku u koje pišemo samo u oblačićima.
   Da bi se korisnik ulogovao u Virtiku del Maestro najpre udje u komoru, obavije ga 10 000 mikro čipova u skoro svaku poru tela, čak i u jezik i unutrašnje organe, i na glavu stavi kacigu. Ako korisnik gazi virtuelnu zemlju, mikročipovi naprave pritisak na stopalo kojim je zgazio virtuelnu zemlju. Ako je nešto uhvatio rukom, mikročipovi takav pritisak načine na šaci. Ukoliko u Virtici korisnik ima seks, mikročipovi će praviti pritiske na polnim organima.
   U taj program najpre se uloguju osobe sa invaliditetom ne bi li dobile iluziju kretanja, starci koji bi želeli da bar kao avatari izgledaju mladi i čili, ali i sama država Evropska Imperija odlučuje da mnogi pestupnici umesto klasičnog zatvora, robijaju na taj način. Iz komora sa infuzijama koje su zaključane, niko ne može pobeći.

    Virtika je sve popularnija i bogatija. U nju se uloguju najpre stotine, zatim hiljade a kasnije i preko milion korisnika.
    Ipak pred smrt glavnog programera Gvozdena, trojica naslednika svadjaju se oko toga ko će biti novi vladar ovog virtuelnog carstva.
-          Dragutin Kerful je programer koji želi da Vritike verno preslikava svet.
-          Robert Ozon, programer koji bi da taj program dopupšta ljudima i bajkovitost, fantazije.
Zašto u njemu neko ne bi imao rogove, neko ne bi mogao da leti, a ako je to već moguće zašto ne napravimo iluziju toplog snega?
-          Jovan Maglaš, sin Gvozdena Maglaša, pak mnogo voli Bibliju. Njegov je cilj da što više
bede i sirotinje spasi tako što će ih ulogovati u Virtiku besplatno. U tom realitetu svi imaju hranu preko infuzije, a korisnici jako malo trođe s obzirom da nema ni nafte, gasa itd.

   Jedan od robijaša, koji služi kaznu večno ulogovan u Virtiku je i Stojan Haralampije, koji je u životu propao jer je želeo da ubije Zoru Os. Mnogo ju je voleo, a ona ga je prevarila sa Trajanom s kojim se i udala. Sumnja da je Zorin sin Vinko u stvari njegovo biološko dete, a ne Trajanovo. Stojan je sprečen u nameri da ubije svoju devojku i njenog ljubavnika i prisilno ulogovan u komoru iz koje ne može niti da izadje niti da skine kacigu.
    Živi u virtuelnom gradu Logistini gde mu je dopušteno da bude dizajner virtuelnog nameštaja (U biosvetu dizajnirao je fizički nameštaj), ali čak i posle dvadeset godina robije u Virtici, on i dalje sanja osvetu Zori i Trajanu. Ni sam ne zna kako, ali neku osvetu mora da smisli, ubije ih zbog toga što su ga provocirali tako da izgubi slobodu, pa makar mu to bilo poslednje u životu. 

  ŠTA ĆE DALJE BITI?
-          Hoće li neko od Osova usled razočarenja da napusti biosveti i uloguje se u Virtiku?
-          Hoće li Stojan Haralampije, robijaš iz virtuelnog sveta, uspeti da se nekako oslobodi,
Iskobelja iz komore i osveti se svojoj bivšoj i njenom ljubavniku?
-          [/size]Ko će od tri suprotstavljena programera Virtike da nasledi velikog Gvozdana Maglaša i u kom pravcu će da vodi ovaj, najbolji program za pravljenje iluzija, od kada je sveta i veka...  saznaće onaj ko pročita.

[Loni]

   Valjda sam nekog zainteresovao.

   Nadam se da ću uskoro čuti prve utiske, bar etoo o ovom odabiru teme i nagoveštaju radnje.

[saturnica]

Mene. Zelim knjigu. Dogovor u inbox.

[Anomander Rejk]

Stigla Paradigmanoja:

[saturnica]

Moj primjerak krenuo na put, kaže autor.. 🙂

[Truba]

Dobre ideje...frizider hahah
Odmah sam pozelio citati

[Anomander Rejk]

Pročitao sam prvi deo ,,Nevinost''.
Autor je odabrao da nas u svet društvene mreže 22.veka-Virtike, uvede uglavnom preko kazivanja robora Milutina, koji drži predavanja smotanom Vinku. Meni su ovde bitne neke društvene i socijalne implikacije Virtike koje autor daje. Da li društvena mreža zaista može biti mesto istinske sreće za ljude koji su iz bilo kog razloga neprilagođeni i diskriminisani u stvarnom životu? Bilo da su fizički ili mentalno hendikepirani, impotentni, siromašni...možda je zaista bolje da do kraja života ostanu ulogovani i ,,žive'' srećno, da u Virtici budu onakvi kakvi ne mogu biti u stvarnosti, nego da se pate i muče do kraja života u realnom svetu. Međutim pošto ništa na ovom svetu nije savršeno, ni sama Virtika nije, upravo zbog ljudske psihe. Na drugom kraju vage je (pre)zasićenje sadržajima Virtike-sve divote i uživanja se brrzo izgustiraju i stalno se traži novo i novo u trci za srećom koja uporno izmiče.
Pavle naravno ne bi bio Pavle da ozbiljne teme koje provejavaju ne začini lepršavim humorom. Tako dobijamo kućnu pomoćnicu koja treba da skine mrak, što bi rekli jel, Vinku, ali sticajem okolnosti završi s Vinkovim roditeljima u krevetu, pa čak i s njegovim drugovima 
Generalno, bar u ovom prvom delu, Pavle se dosta dotiče pitanja seksualnosti i (seksualnog ) identiteta, zašto da ne, to je apsolutno legitimna tema i savremena, pogotovo u ovom svetu ubrzanog tehnološkog razvoja, svetu robotike, kibernetike i društvenih mreža gde se već uveliko spekuliše da će ta pitanja možda doživeti dramatične i neverovatne promene.
Zanimljivih i šaljivih metafora i poređenja ima, ali ima i onih  koja su po meni suvišna i nategnuta,
i mogla su se malo otrebiti.


Zanimljivo mi je bilo kad autor kaže žive u ulici Aleksandra Vučića , naselje Beograd na ploči  a glede seksa recimo pasus
sa strane 77 : ,,Nema gore sočne Dinje, ni dole vazu za tvoj omekšali kaktus, već čvarak
sposoban da se dobro zakobasiči, aman! 
Nije mi se dopalo pominjanje Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića na početku. Smatram to bespotrebnim, u tako dalekoj budućnosti sa takvim tehnološkim napretkom virtualiteta, sumnjam da bi to nekoga interesovalo, pored toliko mogućnosti koje se nude ( a znajući i generalnu našu sklonost da ne pamtimo preterano ).


Kao neki uvodni deo, dovoljno je da vuče napred i zainteresuje, sad videćemo kako će biti dalje, da li će se menjati načini pripovedanja, hoće li se to mnoštvo likova i njihove čini mi se pomalo na dramski način podeljene/dodeljene uloge dobro izneti. U ovom uvodnom delu iako je na prvi pogled šaljiv i zafrkantski, ima i ozbiljnih preispitivanja koje sam već naveo. Meni se to osciliranje i balansiranje između vedrog i ozbiljnog, generalno dopada, naravno i tu je bitno potrefiti pravu meru.


Sledeći utisci na kraju drugog dela, to će potrajati, neću stići brzo, možda pre toga
neko već i celu knjigu pročita i ostavi utiske. 
Čitam dalje.

[Loni]

Hvala mnogo Anomander.


Otprilike sam i želeo da čitaoci tako svhate.
Nije lako kad napraviš plan koji je takav da ne želiš da upadneš ni u utopiju ni u orvelovsku antiutopiju.
Ja sam baš to hteo i sve vreme morao sam da balansiram.
Da li je Virtika dobra za čovečanstvo ili nije je dilema na koju različiti likovi imaju svoje odgovore.
Isto važi i za mašinservere.


Da spomenem samo da, iako je ova tema postavljena pred sajam knjiga,
roman je izašao tek pre dve nedelje.
Izdavač Boban je planirao sajam, ali s obzirom da sam u tih prvih nekoliko primeraka uočio 80 grešaka,
stopirao sam do daljnjeg.


Izvinjavam se svima koji su se pitali šta li je toliko sa knjigom, spremao sam i predstavu za decu i još neke projekte,
ali ona je eto, sredinom juna 2019. ipak izašla.

[Anomander Rejk]

Drugi deo se zove ,,Ležaj'' i u njemu jedna osveta izvedena na
čudno simpatičan i zabavan a istovremeno i morbidan način, pomalo kreće naopako... 
Ovde se otvaraju i neka druga pitanja odnosa realnog i sveta Virtike, a jedno od njih je i pitanje pravne regulative.
Da li neko može isplanirati zločin u Virtici, virtuelnom svetu i sprovesti ga u realnom? Kakve su kazne, ima li ih?
Može se postaviti i obratno pitanje, može li neko iz realnog sveta izvesti zločin u virtuelnom? 


Uvođenje ,,sijamki'' tj. sijamskih bliznakinja je hrabar potez, naročito na način na koji su predstavljene-zabavno, duhovito, vrcavo,
a opet nisam siguran da li sam uvek imao taj osećaj, je li baš svuda bilo tako ( ili se barem pokušalo ), ili je ponegde malo i
omanulo. Još uvek nisam siguran u vezi s tim, da li mi se sviđa taj deo ili ne. Moguće je da je do mene, ja sam u nekim stvarima dosta konzervativniji od autora, i ja se verovatno s nekim stvarima ne bi želeo zezati. Ali naravno to je samo moj osećaj, senzibiliteti su drugačiji, ne znači da je to loše za knjigu.


Vidim da je treći deo čini mi se najmanji, četrdesetak strana, pa pretpostavljam da ću ga brže preći.
Četvrti deo je ubedljivo najveći, pa pretpostavljam da predstavlja centralni i najvažniji deo knjige.


Idemo dalje.

[Anomander Rejk]

Završih i treći deo ,,Pacov''.
Od ovog dela sam najmanje očekivao, zbog kratkoće mislio sam da je više neki intermeco, prelaz ka glavnom, centralnom delu knjige,
ali pozitivno me je iznenadio, ovaj deo mi se dosad najviše dopao.
U ovom delu imamo jedan prilično bizaran nesrećan slučaj koji me je baš nasmejao  , ali da ne spojlerišem sad i ne otkrivam o čemu se tačno radi, da ne kvarim drugima uživanje.
Ima zaista duhovitih delova :
Sjebaće ih ko reforma loše preduzeće.
Htede da joj uhvati pogled i ponovo je zamisli kao smokvicu u koju će joj, u obličju osa, gurnuti žaoku u unutrašnji cvet 
Psihički sam stabilniji od deviznog kursa  -ova mi je najača.
Ona zemlja na čijim putevima nećete zgaziti hordu muva ulepljenu na suncem opečenom govnu 


Elem, krupan je zalogaj ovaj roman. Loni je načeo mnogo tema vezanih za svet Virtike : pitanje identiteta, seksualnog, porodičnog, shvatanja morala, pravde, sreće, pravne implikacije virtuelnog sveta, socijalne, mnogo, mnogo toga. Rano je još za konačni sud, za ocenu koliko se uspešno s tim izborio. Idemo dalje, na četvrto poglavlje.

[Loni]

Hvala dragi Anomander.

Sve je tu manje više tačno. Roman maltene i govori o Virtici kao glavnom fenomenu.

Što se tiče sijamki, slično je pomislio i jedan moj drug koji je čitao jednu staru verziju ovoga. Rekao je: - Sve je manje više ok i zabavno, ali ovo sa njima jednostavno nije politički korektno.

To verovatno negde i jeste istina. Na moju sreću sijamskih blizanaca je malo. Mislim da u celoj bivšoj Jugoslaviji ne postoji nijedan slučaj.
Da su Romi, lgbt-ovci, stari, gojazni, neko bi se zaista pobunio na račun tog humora.

One su sporedni likovi i skupljaju novac za komplikovanu operaciju rastavljanja. Komično je što je jedna pametna a ružna, a druga lepa a glupa i stalno se sukobe jer Alma Zlata Selmu Katu nikako ne kapira.
Kad im šef Haralampije kaže: - Ne morate na tu operaciju. Ja ću da vas rastavim.
One: Kako?
Šef: - Tako da se više nikada ne sastavite. (pa izvadi sekiru)... to je stvano onako surovo, ali eto... Šef Haralampije dokazano nije neki pozitivac.

Drago mi je što ti se treći deo najviše i dopao. On stvarno i jese konkretan s tim ubistvom.
U četvrtom će se otkriti ko i kako stoji iza toga, a glavno iznenadjenje tog poslednjeg dela je ,,Virtika u Virtici''
i pitanje, jesmo li i mi možda u fizičkom svetu (biosvetu) isto avatari kao što virtuelni svet ima svoje?

S obzirom na tu kompleksnost četvrti deo je i najduži.

[scallop]

С Лонијем имам проблем. Увек ми се допадао његов осећај за хумор. Док се сви други домаћи писци куропате, он ме потиче да се смејем. Књига без смеха је безвредна. Са друге стране, његови политички ставови су ми одбојни. Зато ћу замислити све његове откачености и прескочити поновно читање његових уверења.

[Boban]

da li otvarati polje rasprave o razlikama između smešnog i humora? Na stranu to što se ja nikada nisam nasmejao nijednoj Lonijevoj rečenici, mada smatram da ima nekih vrcavih ideja.
Ali Lonijev osnovni problem je što on kao pisac solidno funkcioniše na mikroplanu, dakle, trebalo bi da piše aforizme, eventualno haiku viceve... Kako se forma ukrupnjava i usložnjava, loni polako gubi konce iz ruku i na kraju njegov roman gotovo da ne funkcioniše kao celina. Najgore u svemu je što možeš prekinuti čitanje bilo kad i nastaviti na nekom drugom mestu ili čitati prekoreda ili preskakati a da se ne izgubi išta bitno.

[Anomander Rejk]

Pročitao i poslednji, četvrti deo-U PROGRAMU PROGRAM(+Epilog).
U ovom delu daje se konačno objašnjenje celokupnog zamešeteljstva...Koncept Spiritike ne čudi, oni koji su i ranije čitali Lonija, pogotovo njegove radioničke priče, već su sigurno naišli na ideje, fragmente i delove ovog njegovog koncepta koji je sad jasnije uobličen i prikazan. Lonijevo shvatanje pojmova duhovnosti, duše itd, ovde jasno dolazi do izražaja.
U četvrtom delu isto ima zanimljivih epizoda ( nalik onima u trećem ), preokreta i iznenađenja, ali ima i problema i poteškoća koje roman  konstantno prate od početka i koje su mi na momente zaista otežavali čitanje.
Idem ručati i popiti kafu, a onda da na miru otkucam konačni utisak, ima dosta da se kaže o ovom delu. I dobrog, ali i o problemima u strukturi i pripovedanju.

[Anomander Rejk]

Dakle, za razliku od mnogih knjiga domaće fantastike koje se bave prošlošću i sadašnjošću, ova knjiga za temu ima budućnost. Svakako je bliža utopiji, nego nekoj mračnijoj verziji budućnosti. I naučna fantastika je.
Autor je hrabro zašao u vrlo složenu priču u kojoj se, po prirodi stvari, odvaja bezbroj grana koje čine pitanja koja neminovno nameće postojanje Virtike, a to je ono što smo već spomenuli-pitanja seksualnog i porodičnog identiteta, morala, nova shvatanja ekonomije i materijalnog u promenjenim uslovima, šta pojava Virtike znači za umetnost, pitanja uloge i funkcionisanja država, odnos realne i virtuelne države, pravne implikacije svega toga, pitanje kriminala i njegovog postojanja, vladavine i socijalnih i klasnih razlika, odnos čoveka i mašina-robota, i bezbroj drugih pitanja. Sve su to pitanja koja se logički nameću kad se pojavi virtuelni svet koji uzdrma same temelje ljudskog društva.
Čini mi se da su najbolji delovi bili treći deo, i neki delovi četvrtog, u kojima je autor opustio ruku, išao na zezanje, humor, razne duhovite obrte koji su meni ostavili dobar utisak. Pohvalno je da kroz celu knjigu, a pogotovo njen zadnji deo provejava jedan izrazito humanistički stav, nada u bolje sutra , spremnost na praštanje krivcima itd.


Sad o problemima, onaj neprijatniji deo. Knjiga je, po mom mišljenju, komotno mogla biti kraća za 100-150 stranica, ne bi se ništa izgubilo, a bila bi mnogo dinamičnija. Ako u prvom delu i ima opravdanja što kroz usta robota Milutina slušamo podatke koji su potrebni da razumemo svet u kome akteri romana borave, kasnije mislim da se moglo drugačije. Neprirodno je da likovi stalno i stalno objašnjavaju o svetu u kome se nalaze. Poneki pričaju i po stranu dve, bez prestanka. To guši radnju i zamori čitaoca. Moglo se drugačije. Trebalo je možda, kroz razna dešavanja i kratke dijaloge da sami više saznamo o Virtici. Ne kažem da nije bilo i toga, ali bilo je i previše objašnjavanja kako i zašto. Koncept ,,U programu program'' je takođe mač sa dve oštrice-može biti i odličan obrt, a može biti i nešto očekivano i narušiti raniji doživljaj. Još uvek nisam siguran da li preteže ovo prvo ili drugo. Takođe , veličina romana i način pripovedanja dao mi je utisak kao da Loni želi da zgura u njega sve ideje koje je vrtio po glavi, pogotovo one o duhovnosti, spiritualnosti čoveka u univerzumu. Mislim da se otišlo previše u detalje i gomilanje informacija. Takođe imao sam problem sa likovima-previše ih je, menjaju pozicije i uloge, skaču kao skakavci s jednog mesta na drugo i ne mogu da ih pohvatam. Nisam nekako uspeo da steknem ni empatiju ni strepnju za njih, ni odvratnost. Previše su mi plastični, kao vic, geg, šala, a ne stvarni ljudi/avatari/roboti/duhovi, šta god već. Volim ja lepršavost i lepršave likove, ali volim i emocije u njima. Ima emocija, Loni ih je prikazao, ali nekako mi nisu bile dovoljno jake.


Dalje, sama Virtika. Očekivao sam mnogo više opisa i prikaza same Virtike-njenih gradova, okeana, boja, mirisa, životinja, biljaka,  možda i elektronskih svetova, elektronskog limba i čuda opisanih u kiberpanku. Ima opisa, ne kažem da nema, ali opet ne mnogo za moj ukus. I dalje je više ,,predavanja'' o tome kako Virtika funkcioniše, njene srži, nego samog njenog prikaza i opisa.


Što me dovodi do sledećeg pitanja, a to je uredništvo. Mislim da autor Lonijeve imaginacije i ideja, zaslužuje dobrog urednika,koji bi knjigu učinio dosta boljom. Ne mogu se setiti da li sam pitao Lonija jel bilo uređivanja, i da li mi je nešto odgovorio, ako jeste iščilelo mi je iz sećanja, a mrzi me proveravati, pa zato pitam ovde. Je li urednik radio sa autorom? Da li je davao neke sugestije i predloge? Da li ih je autor prihvatio , ako nije, zašto nije?Na mom primerku knjige ( a pažljivo sam zagledao ), nema podataka o uredniku.


Možda sam knjigu pročitao u nevreme, početkom avgusta, a generalno u avgustu nikad nisam naročito dobre volje , pa sam bio nešto strožiji nego što sam inače prema domaćim knjigama fantastike, ali mislim da Loni zaslužuje iskren osvrt. Nadam se da neće zameriti primedbe, u svakom slučaju odajem priznanje za hvatanje u koštac sa jednom vrlo složenom i teškom temom.

[Boban]

Ključna Lonijeva prednost je vrcav um koji tu i tamo smisli poneku dobru dosetku i razmotri ugao gledanja na stvari koji je jedinstven.
Sve drugo što krasi dobrog pisca Loni nema, a to dolazi do izražaja u dužim i kompleksnim delima kao što je ovaj roman. Nema tu nikakve osmišljenosti i scenosleda, događaji se nabacuju kako mu padnu na pamet, saopštavanje informacija čitaocu ide stihijski, sa čestim ponavljanjem i ponekad izostavljanjem bitnih stvari. Ponavljanja mogu biti dobra stilska figura da grade neku svoju priču, pomeraj mic po mic koji rezultira celokupnim zaokretom, ali Loni to radi nesvesno i samo pojačava konfuziju. Ne bih ulazio u logiku ponašanja ljudi budućnosti i uopšte prikazan nadolazak tehnologije, to se može pravdati, ali haotičan i neuk opis svega toga ne može.
Loni jednostavno nije pisac za duge forme, posebno ne za romane. Ova knjiga bi bila daleko prijemčivija da ima 50 ili150 skečeva, situacija, nabacanih događaja gde je svaki za sebe, da se mogu čitati i preko reda, da svi zajedno kao stvaraju širu sliku, ali zbog fragmentarnog pristupa bila bi zamaskirana neosmišljenost svega toga.
Nema tog uredničkog rada koji bi mogao da popravi ovo.

[Loni]

E hvala Anomandar,


Od dvadesetak romana koje sam poslao u toku ovog meseca, ti si tek drugi koji je pročitao ceo roman i to me jako raduje.


Takodje me raduje što si naveo i mane. Rekao si mi za njih u inboksu pre neki dan.
Slažem se da je osnovna mana tu što na momente ima preteranog pojavljavanja šta se u stvari dešava.
To sam radio jer sam svet budućnosti, onaj za 150 godina od danas, zamislio kao toliko različit da sam se bojao da, ako detaljnije ne pojasnim, čitaoci će se pogubiti.


U četvrtom delu, osim otkrivanja ko je zapravo ubica predsednika (nije onaj ko ga je bukvalno ubio već oni koji su mu postavili čip replace pa da predsednika počinje da vidi kao pacova),
stavio sam ,,Program u programu'', odnosno postavio pitanje da li je možda i ovaj naš svemir samo Virtika, virtuelni svet nekakvih duhova koji se uloguju u ovu našu vasionu, fetuse, kao što se i mi ulogujemo u naše virtuelne programe.
Nije mi bilo teško o tome da pišem jer su i Matriks i Avatar uvek bili bliži od klasične religije
pa sam i sam daleko bolje prihvatio varijantu da je, u slučaju postojanja duše (života posle smrti) duša nije u našim telima već je gejmplejer iz starijeg univerzuma.
Čitave te new age hipnotizerske varijante, bila su mi inspiracija za taj četvrti, poslednji deo.


Slažem se i da se može gledati kao mana i to što sam nabacao baš baš mnogo futurističkih ideja, a da mnoge mogu da se temeljnije iskoriste sa sasvim nova dela.
Medjutim to sam uradio negde i zato što kao da imam osećaj da možda u životu više i neću pisati roman fantastike.
Prošle godine bila je premijera jedne moje predstave za decu, a krajem ove godine će i druge.
U glavi su mi teme koje nemaju veze sa fatastikom. Moguće je da sam želeo da ovde iskoristim sve futurističke ideje i da se možda, bar za narednih 20 godina oprostim sa ovim žanrom.




No kako bilo da bilo, eto drago mi je što si uživao u humoru, u fabuli, što ti se najviše svidja deo sa ubistvom i njegovim rešavanjem
jer to i jeste ono najkonkretnije u romanu.
Ostalo su detalji, kićenje svega. Bez te detektivske srži, preokreta i razrešenja kako ubistva, tako i borbe za vlast u Virtici, njenu budućnost i otkrivanje tajne o inteligencij ii emotivnosti robota, čitava struktura bi se izgubila.


Ono šta je tebi zasmetalo u pogledu emotivnosti, ja sam uradio namerno.
Dakle jasno se vidi još od prve glave da su van staromodnog Vinka i Perside Petulije, komšinice koja udomljava mačke, maltene u romanu najempatičniji likovi sami roboti. Milutin jedini plaće po sahranama, a tu je i Melanija. Kasnije i još nekoliko robota koji se odlučuju da poslušaju Melaniju i oslobode ulogovane iz svojih sanduka čime bi ih spasli bombardovanja od vlasti spoljne države koja hoće da uništi Virtiku jer je postala antivladdin program.
Paradoks da su roboti empatičniji od tih ljudi budućnosti uradio sam namerno.
Zaista se često bojim za ljudsku emociju ako civilizacija nastavi da ide u ovom hedonističkom pravcu.
Osim samog Vinka, kasniežje Vanje, smotane Leonore, Perside Petulije i možda još nekih likova, većina je onih koji su produkti viševekovnog hedonizma.
Takvi su da bi čak i od robota mogli da uče šta su emocije i etika. 

[Loni]

E sad što se tiče Bobanovih mana...


Ja sam jasno i rekao da je roman nastao tako što sam sakupio moje ideje iz kratkih priča i umesto objave zbirke tih priča, poželeo da se sve to dešava jednoj te istoj porodici, konkretno porodici Os.  I onima koji su s njima blisko povezani.


Boban bi bio srećniji da je objavljena zbirka priča jer onda bi sve one bile zaokružene, vrcave, sa jasnijom poentom i proekretom.
Medjutim ja nisam hteo tako jer te priče postoje i ovako i onako. Čak četiri njih već se nalaze u antologijama. Još neke mogu se naći online.
Meni je bio izazov da se sve te dogodovštine, od frižidera koji nam gospodari šta ćemo da jedemo, do ubedljivog virtuelnog sveta, duhovnog sveta, ubistva u kome bukvalni ubica nije i suštinski, dešava jednoj istoj familiji.


I jeste bilo mnogo teško sve to povezati.


Medjutim ne mislim da je bilo neuspešno već mi se čini da Boban nije bio dovoljno koncentrisan.
Biće to problem i sa nekim drugima jer na žalost, umeće čitanja je posebno umeće.


Kad gledamo neku seriju od 4 jednočasovna nastavka (što bi negde bila Paradigmanoja sa 4 dela),
u serijama nam ne smeta veliki broj likova. U jednoj sceni njih 5, u drugih je drugih 6.
Odmah ih vizuelizujemo, crnka, plavuša, crnac, starac, zrikavi, ćelavi, predsednik, ministar itd.
Nikome to ne predstavlja problem.


Kad isto radimo u pisanoj formi, mnogi se pogube.
Ja ne mogu da izbacujem i minsitra vojnog i ministra tehnologije i zamenike robota i pomoćnika programera u Virtici jer je svako od njih potreban. Za čitanje je potrebna jasna vizuelizacija u glavi koja počinje od trenutka kad se lik pojavi.


Stojim iza toga da bi u vizuelnoj formi sve to bilo potpuno jasno i da se nigde nisam pogubio. Nema lika bez funkcije i bez specifičnosti.
Radnja takodje napreduje onako kako i treba da bi se sve tajne na kraju razrešile.


Nijedan lik tu nije bio bitan, pa naglo zaboravljen. Kao što se nijedan čin nije odigrao slučajno ni bez razrešenja.
Mislim da dobra koncentracija čitaoca razrešava sve te nejasnoće.


Kako bilo da bilo, nek je roman mnogima zabavan, nek donosi neke inovacije i nek fabula ima svoj jasan sled (a ipak ima) i ja ću biti zadovoljan.

[scallop]

E, moj Loni, kad počneš da objašnjavaš svoju knjigu, kao da je nisi ni napisao.

[Boban]

Od dvadesetak romana koje sam poslao u toku ovog meseca, ti si tek drugi koji je pročitao ceo roman i to me jako raduje.

Raduje te što je samo dvoje ljudi pročitalo?
Pa to je poražavajuće nizak postotak.
Imali smo na slučaju zstefa i Verigaša, kada autor razdeli gomilu svojih knjiga, jedini efekat koji postigne je da niko više tu knjigu neće da kupi, jer ono što je deljeno jednom, može biti deljeno ponovo i ljudi neće da dovedu sebe u nepriliku da budu među malobrojnima koji su knjigu platili.
S druge strane, mali postotak prijavljenih čitanja govori možda o totalnom razočaranju i nemoći da se to saopšti autoru, pa tako ti računaj da svi koji su dobili knjigu, a nisu komentarisali na bilo koji način, zapravo imaju potpuno negativno mišljenje.

Inače, među mnogobrojnim manama knjige svakako prednjače i pokušaji objašnjega svega i svačega koji nisu u funkciji radnje nego su nalepljeni, kao u srednjovekovnim pozorištima kada se između činova recitovalo šta se u stvari dogodilo.

[Kimura]

Ja sam kupila ''Verigaše'' u Beopolisu, pričitala i dopalo mi se - posebno ona priča ''Preko Drine...'' Tek kasnije sam videla topik o ovoj knjizi na ZS, a Zorana Stefanovića tad nisam poznavala. Napominjem iz ljubavi prema istini.


Knjiga ne dobija na vrednosti ako je plaćena niti ćeš je obezvrediti ako je pokloniš. Poklon je, utvari, može samo učiniti vrednijom. U nekim slučajevima.

S druge strane, mali postotak prijavljenih čitanja govori možda o totalnom razočaranju i nemoći da se to saopšti autoru, pa tako ti računaj da svi koji su dobili knjigu, a nisu komentarisali na bilo koji način, zapravo imaju potpuno negativno mišljenje.

Ne. Možda još nisu pročitali zato što... (čitanje nije jedina briga niti razbibriga, zar ne?) Možda nemaju mišljenje, ne umeju da ga formulišu ili smatraju da ne treba da ga javno iznose kako ne bi bilo tumačeno kao apsolutno pozitivno ili apsolutno negativno od strane onih što priznaju samo apsolutna mišljenja.

[Boban]

Verigaše sam prodao apsolutno najmanje od svih knjiga koje sam izdao. Manje jedino Slavena a i tu je bila neka stotina podeljenih.
Deljenje knjige upropašćuje prodaju, što ne znači da je neko neće kupiti ali većina neće.

Što se tiče Lonijevog romana, jedva čekam kimurino mišljenje, ako ga ikad bude.

[Kimura]

Ista pesma.

Zašto jedva čekaš moje mišljenje kada ga znaš? A nije nešto spektakularno.
Loni je talentovan i maštovit čovek, ali mu nedostaje adevkvatna urednička pomoć. Ova knjiga je mogla bolje ispasti, pa?
Hoćemo li zlurado uživati u činjenici da drugi pisac nije samonikli, za sve sposoban genije, pogotovo zato što ima ono što je u ovom jalovom, plagijatorskom dobu najređe: vlastite ideje? Nekome će to za uživanje u čitanju biti dovoljno.


Ne smatram moralnim da ovu knjigu javno seciram sad, pošto je obavljena. Pre boja - savetnik, posle boja - klevetnik. Tako su govorili Rimljani, mudar stari svet. Ja nisam bila pozvana da budem savetnik, dakle osoba koja će piscu reći stvari tipa: nije ti to priča za roman, nego za kraću formu; ovde skrati, tamo izbaci, premesti, doteraj, bolje opiši itd. A ne bih prihvatila i da sam zvana, pošto mislim da pisac početnik ne treba da ima neiskusnog urednika.


Za prodaju knjige ti neću protivrečiti. U životu sam prodavala samo skriptu koju sam pravila na faksu na osnovu predavanja, pa i tad sam se osećala prilično glupo i često bila u iskušenju da poklanjam. Otud znam da to nije posao od kog se mogu ovajditi.
Gore sam pisala sa stanovišta čitaoca. To što si poklonio svoju knjigu Mići, na primer, mene neće sprečiti da je kupim. Ako me zanima.

[Boban]

Loni je brzoplet i nije baš spreman da usvaja nečije mišljenje, a potreban obim prerade na njegovoj postavci je takav da to niko ne bi prihvatio da radi.
Loni te vrlo brzo demotiviše u svakom pokušaju sugestije jer on čovek ima viziju i to treba poštovati. Ionako je ovo vreme populizma i senzacionalizma sa realno malo pravih vrednosti u nekadašnjem smislu.

Veliki problem ove knjige je zamišljena vizija budućnosti koja je potpuno promašena.
Artur Klark, veliki naučnik, vizionar i SF pisac je sredinom šezdesetih napisao knjigu "Profili budućnosti" gde je naglas razmišljao o čoveku i Zemlji u vremenu koje dolazi... i već na 30 godina od svog vremena potpuno je promašivao, a ovo naše doba maltene ništa nije ostvareno. Zamislite sad zajebanta Lonija kako se trudi da nam dočara svet za 150 godina, na šta to liči. Umesto da se uopšte nije bavio tehnikalijama već samo posledicama na ljude, on nam sve vreme propoveda kako će šta da se radi tada. Umesto da prikrije svoje slabe strane i časti nas svojim boljim delom spisateljstva, on uporno i neprekidno pokušava da bude ono što jednostavno ne može.

[Loni]

  Nekome se roman dopada, nekom osrednje, nekome ne.
  Moram da priznam da se više dopao onima koji su van sveta fantastike, odnosno van ovog kluba. Konkretnijee reč je o nekim ljubiteljima humora i satire.
 
  Ja i dalje verujem da Paradigmanoja nije promašaj jer je sastavljena od delova (kraćih priča) kojima su visoke bodove na konkursima dali i Scallop i D. i Aomandar i Skrobonja. One ovde možda nisu u srećnom spoju, ali su i dalje originalne kao ideje.


   Sa sugestijom da ima puno pojašnjavanja se slažem. Dok sam pisao bio sam toga svestan ali sam rezonovao da pojašnjavaju uglavnom roboti. To uglavnom radi kućni robot Milutin. Robote sam zamislio kao opširne prezentere informacija. Na kraju, kada se ispostavi da smo svi gejmplejeri u carstvu duhova, to rade i vodiči. Rezonovao sam da je bilo nužda jer su svetovi koje predstavljam toliko različiti od naše sadašnjice, da čitaocima, van pojašnjenja, stvari neće biti jasne.


  U životu se ne može imati sve. Meni trenutno dosta dobro ide u karijeri pisca dečjih predstava. Jedna se igra skoro svake nedelje po opštinskim scenama, vrtićima i u nižim razredima osnovnih škola. Trupa mi je prihvatila još jednu, a neki glumci su mi naručili i jednu na ekološku temu, jednu na temu vršnjačkog nasilja...
  Za razliku od prodaje knjige za odrasle, raditi za decu nosi zaradu, bar svake nedelje ponešto.
 
  Ovde sam zaradu od prodaje otpisao. Tako da ću zamoliti Bobana da, ako želi i spusti cenu kao i ja što sam u svojoj prodaji.
Što zaradim od od porodične firme i ovih predstava, je dovoljno, pa da se ne žalim, a fantastika za odrasle nek bude hobi.


   U susret sajmu knjiga, psotaviću odlomak romana. Trenutak koji se dešava negde oko 2200. kada glavni lik Vinko koji je po zanimanju profesor istorije, saznaje šta će biti sa njegovim radnim mestom.




 

[Loni]

Meni je samo žao što na ovoj temi niko nije došao do idejnog nivoa romana.
Nemam problem da se složim s tim da roman nije smeo da ima čak 400 stranica i da je sve moglo da se ispriča na 300 ili 250.
    Sigurno ga je trebalo mnogo pročešljati štanisam stigao, kao i to da je trebalo izbeći pojašnjavanja.
    Anomander je dosta dobro analizirao.
    Kimura je ipak čitala samo prvu verziju. Onu koju sam joj poslao godinu i po, pre štampanja, a ona sa poslednjom verzijom ipak ne podudara.

    Uprkos manama, smatram da je idejni nivo romana vredan rasprave. Da otvara vrlo bitne teme. U mojoj postavci najbitnija pitanja su:
ŠTA JE NAJBOLJE ZA ČOVEČANSTVO?
ŠTA, ZA ETIČKI RAZVOJ ČOVEKA?

SIŽE romana Paradigmanoja:

Budućnost u kome su isrcpljeni resursi, u kome više ne postoje većina današnmjih zanimanja, u kome je došlo do velikih kriza, konačno je pondila jedan potpuno hedonistički izlaz od bede i nedaća.
To je kompjuterski program zvani Virtika.

Za razliku od današnjeg interneta koji nam ipak nudi komunikaciju u obliku kvadratića, Virtika daje potpunu iluziju da živimo u virtuelnom svetu kao i u  biološkom. Prilikom ulogovanja ležemo u sanduk, na naša tela obloženo je nekoliko desetina hiljada mikročipova. U sve pore tela, čak i u jetru. Na očima naočare, u ušima slušalice.
Kad naš avatar zgazi tlo virtualnog sveta, sistem stvara pritisak u našem stopalu pa imamo iluziju kretanja.
Kad pipnemo nešto šakom avatara, pritisak se pojavi na šakama našeg biološkog tela u sanduku.

To je dakle sličnost sa filmom Avatar, sa mnogim delima ali i sa Bobanovom ,,Slobodanidom''. Upravo zbog tog romana i sličnosti s njim, odlučio sam se za Bobanovu izdavačku kuću.
Razlika je (Boban bi rekao, pored kvalitativnog ) u tome što u Slobodanidi avatari idu fizičkim svetom. U Virtici to nije potrebno. Virtički prostor daje dovoljno iluzija.

Virtika kao izlaz, nudi nepokretnima iluziju pokretnosti, starima iluziju da opet poseduju mlada tela, a siromašnima iluziju da su bogati. Tu je prenos svih mirisa, ukusa...
Virtika nudi stanove i vile sa najboljim nameštajem. Najlepšu garderobu. Skijanje i kupanje na najlepšim plažama.
Nudi vožnju najboljih automobila i konstrukciju novih gradova.

Kao takva ona je vrhunac hedonizma.
Milioni se uloguju i odlučuju da se nikad ne izloguju.

Medjutim u poslednjem, četvrtom delu, nailazi PREOKRET.

U tj završnici (zahvaljujući kojoj roman nije SF već i koketira sa metafizikom) se ispostavlja da mi nismo avatari samo kad se ulogujemo u Virtiku i slične programe već smo avatari i kao biološka tela. Po toj postavci svako od nas postoji u drugom svemiru i kao duh gejmplejer. Posle smrti fizičkog tela, izlogujemo se odavde i vraćamo svest kao duhovi.
Svi koji su za života bili ulogovani u Virtiku, dožive veliki poraz jer se ispostavi da beg od muka i fizičke ravni nije dušama doneo nikakav napredak.
Naši duhovni vodiči su nezadovoljni. Podsećaju nas da je materijalni svet namerno stvoren tako da životinje jedu jedna drugu i u kultur večite borbe jer se jedino borbom (za hranu, za seks, za mesto u zajednici) razvija inteligencija duha, dok se empatija stvara roditeljstvom, brigom o roditeljima, partneru, prijateljima itd.

Duše ljudi koji su bežali od darvinizma i kapitalizma u svet Virtike, posle smrti su poraženi. Njihovi duhovni vodiči nisu im izmerili napredak.
Zato se sfera Spiritka (odnosno carstvo duhova) odlučuje da sa tih nebesa, atakuje na Virtiku.

I sam tvorac Virtike, Gvozden Maglaš, priznaje da životi bez muke vode, kako u intelektualnu, tako i u etičku stagnaciju i debilizaciju.

Paradigmanoja je dakle roman koji nudi kult borbe.
U njemu iskazan je otpor prema hedonizmu i prema lakim rešenjima.

To je roman koji nema kult raja jer bi duše večnim uživanjem takodje stagnirale, već i na onom svetu (ako ga ima) nudi nove i nove borbe jer jedino preprekama inteligencija i može da se razvija.

To je glavna poenta, a ona se uočava tek na samom kraju.
Zato što mislim da je vredna i relativno originalna, mi i jestte najviše žao što su mnogi odustali od čitanja romana do samoga kraja.
Bili su odbijeni dužinom, bavljenjem sudbina nebitnih likova i preteranim objašnjavanjem onoga šta se dešava.

Ostaje mi da žalim što je tako, da priznam da je sigurno najveća greška u meni, da su me povukle stranputice i digresije, ali ostaje nada da sam načeo temu oju mnogi ne načinju, a koja je za čovečanstvo vrlo bitna.

[Boban]

jebeš poso kad prvo treba da moliš nekog da pročita knjigu a onda da se satreš od objašnjavanja šta si teo da kažeš.
Knjige funkcionišu na drugi način. Roman nije samo niz dosetki...
Mislim da bih mogao da optužim Radmila za tvoj sunovrat jer ti je dao nadu da imaš sjajne ideje i da od toga nešto može da bude.

[Kimura]

Odavno više nije interesantno. Optuži nekog drugog.


Evo, ja i dalje mislim da Loni ''ima ideje''. U 90% prilika se sa njegovim idejama ne slažem, ali ne mogu poreći da ih ima, čime se malo ko u ovo naše vreme može pohvaliti.

[Boban]

Ne može čovek više ni da se našali na račun prastarih poznanika da se neko ne uvredi... elem, to Lonijevo zapravo nisu ideje nego dosetke kao posledica njegovog nekovencionalnog pristupa stvarima. On naprosto tumači situacije i okolnosti na neki svoj uvrnut način, ali sem što to naoko izgleda "zanimljivo" bilo kakvo udubljivanje razotkriva da to nije ništa suvislo sa stanovišta stvarnog i mogućeg. Ne zna se da li su grđa njegova tehnološka dostignuća ili nadgradnja međuljudskih odnosa.

[Kimura]

E, ne možeš izreći ni malu, maljušnu, najsitniju pohvlu bilo kome za bilo šta, a da se ne opovrgne i obezvredi svaka misao koja je tome kroz glavu prošla!

[Boban]

mora neko da se bavi i tim gadnim poslom.
Evo, u jedan ujutru posle večeri kada je bilo otvaranje izložbe veličanstvenog Boba, pozvao me je samo s jednim razlogom: toliko je te večeri i noći na njega bačeno empatije i pozitivne energije da mu je bilo neophodno malo pravog Bobana.

[Loni]

   Nemam ništa protiv kritika, ali generalno mislim da je Boban presurov u tome. Preko 90 % domaćih knjiga prodje loše po njegovom mišljenju.
   Bilo bi to u redu da u ovoj državi na vrhu prodavanosti i popularnosti nisu potpuno kič i šund dela.
   
   Ali svi znamo kolike su gužve bile na štandovima Kije Kockar, blogerke Zorannah-e, da je Marija Žeželj imala 11. izdanje, a to je jotjub zvezda koja govori o šmnkanju kod dece. Jako će dobro proći i Baka Prase ako bude poželeo da napiše knjigu.
   Jednom sam iz radoznalosti uzeo roman Marka Vidojkovića ,,Sve Crvenkape su iste''.
   Verujte nema nijedne jedine ideje.
   Nema fabule.
   Roman je narcističko delo o mladom piscu koji tuca svoje obožavateljke i nema samilosti i kad jedna iseče vene zbog njega.
   Ne znam za druge njegove romane, ali ovaj nema ni poentu ni radnju, a imao je ko zna koliko izdanja.
   O prodaji voditeljki Pinka, o biografijama estradnih zvezda i delima Vojsilava Šešelja da ne govorim.
Uzeo sam jednom i Vedranu Rudan. Psovka do psovke a kroz njih se prolama poenta koja je ionako podrazumevana (protiv nasilja muža nad ženom).
 
   S druge strane kada je Skrobonja objavio antologiju pobedničkih priča s konkursa, nije došao nijedan jedini novinar.
   
   Svi koji su se ovde javili (sebe izumam) i Kimura i Scallop i Boban i Anomandar i D... su, u odnosu na pomenute tvorci remek dela.


   Nije samo Scallop meni davao maksimalne bodove. D. mi je uvrstila priču u najbolje tri na konkursu o ženskim pričama. I taj deo o obespravljenoj robotici Melaniji koju muškarci iskorišavaju, takodje je deo romana.
   
   Mislim da je mi svi ovde, u klubu srpskih fantastičar,a upadamo u sličnu grešku u koju upadaju neki suptilni kritičari srpske opoziacije, od pre par godina poznati kao ,,beli listići''.
   To su oni koji, kao negde podrazumevaju da su loše vladajuće stranke pa se njima i ne bave... Previdjaju 55 % naprednjaka i 10 % SPS-a, već se uhvate za opozicione minorne partije koje ne mogu ni cenzus da predju i koje zajedno imaju po 10 % pa u sitne detalje cepaju svaku manu.
   I sad se sećam Peščanika gde su gostovale salonske Vesna Pešić, Srbijanka Turajlić, pokojna Borka i voditeljke te emisije pa sve protiv Tadića na sitne rezance. Te mediji su ovakvi, te onakvi, te moramo biti za bele listiće i da kaznimo Tadića jer, izmejdu ostalog u okruglim stolovima vlasti i opozicije 2011. vidljivo je da opozicionari nemaju isti tretman voditelja i ista pitanja kao i sam Tadić.


   I postignu svoj cilj, odgurnu ciljnu gurpu od njega, a onda zavlada neko ko uopšte i nema nikakve TV duele s opozicijom.
Ne nepoštene, ne onakve gde je voditeljka jednoj strani majka, drugoj maćeha, već nikakve.
   
   Tako i mi ovde na svim mogućim temama. Prestrogi smo jedni prema drugima, dok po prodaju i popularnosti rastura rijaliti igračica koja na 100 strana pojašnjava ukrug svoj osećaj patnje kad ju je muž prevario u rijalitiju, a pritom se na osnovu te patetika i obogatila.


   Sasvim je jasno da mnogi ovde, a naročito Boban ili Ghoul koji su eksperti za literaturu svetski poznatih pisaca, kad čitaju nešto domaće nakon uzimanja nekog planetarno uspešnog, uvide 300 mana, ali nije ni stvar u uvidjanju samo mana.
 

[Loni]

[size=78%]U 90% prilika se sa njegovim idejama ne slažem, ali ne mogu poreći da ih ima, čime se malo ko u ovo naše vreme može pohvaliti.[/size]

Ovo mi malo nije jasno. Govorim o slaganju. Ideje nisu tou da bismo se sa njima slagali ili ne. To su jednostavno vizije za koje mislim da će biti realno ostvarive.
Naseljavanja Marsa u 22. veku po meni neće biti.


U odlomku koji ću sad staviti, to što ukućani porodice Os imaju na vratimo špijunku koja skenira ljude bez odeće, recimo jeste samo dosetka.
Složio bih se da nije vredna pomena.
I to što baba od skoro 70 godina izgleda bez ijedne bore, sa licem tinejdžerke, podignutim grudima i čvrstom zadnjicom, nije opet originalna vizija budućnosti. Nije bog zna kakva ideja.


Medjutim ono šta jeste baš originalno (a iza toga stojim) je to što sam postavio da i takva baba bude percipirana u tom 22. veku kao vrlo konzervativna i odana majci prirodi.


Kako neko ko izvrši toliko plastičnih operacija, može biti ikad percipiran kao nešto konzervativno i prirodno, pitaće se svako u našem vremenu.


Pa tako što će druge babe u tom vremenu uraditi nešto što još ih još više udaljuje od majke prirode.
Jednostavno će uzeti avatare lepih i mladih devojaka.


U poredjenju sa njima, moja junakinja, baka Angelina biće esencija konzervativizma i prirodnosti. One su potpuno izašle iz biosveta dok se ona zaista stop uta operisala, ali je bar osttala deo matične prirode.


Isto važi i u primeru neprirodnosti recimo istopolnog para da ima potomke. Danas naša premijerka i njena partnerka sa detetom, jesu sinonim neprirodnosti. Medjutim u 22. veku, u varijanti da postoji virtuelni svet koji zamenjuje biosvet i fizičku ravan ljudima,
čak i one ispadaju prirodne jer to dete ipak nisu ulogovale kao maloletno ni u kakvu Virtiku sa veštačkim suncem, iluzijom prostora, zgrada, hodanja, mirisa i ukusa već su dete ostavile u bio ravni. Ono hoda realnim ulicama i udiše realni kiseonik.


Dakle Virtika je jedna takva revolucija i takvo odudaranje od majke priroda, da u porednjenju sa njim i plastična hirurgija i deca istopolnih roditelja, deluju prirodna sa velikim P.


Sama postavka stvari koje su danas šok, a u budućnosti bi spadale u konzervativni diskusrs, u poredjenju sa onim šta budućnost nosi, daje mi valjda, (nadam se) pohvalu da bar imam ideje koje nisu samo dosetke već sadrže i postavku koja će menjati percepciju za 180 stepeni.

[scallop]

Prijatno mi je što me pominješ. U ovoj jebenoj Srbiji ne postoje tri pisca koji umeju da se zezaju. Za većinu triplet ШШШ (šore, ševe i šege) ne postoji. Ti umeš. Tvoj roman nisam hteo da čitam jer naturaš politička uverenja koja meni ne pašu. Ni moje knjige se nekima iz istog razloga ne dopadaju, pa ništa. Kraj će si kaže ko je bio u pravu. Sa druge strane, sasvim je očekivano da imaš probleme u strukturiranju romana. Niko nije s(z)avršen. Brine me što te upljuje izdavač kome si sigurno nešto platio da bi bilo objavljeno. To je problem karaktera i tu ništa ne možemo. Pljuje i mene jer više nije sposoban da išta napiše.

[Boban]

Kad sam bio urednik u Belom Putu, gazda mi je mnogo zamerao što iznosim svoje mišljenje u javnosti; očekivano je da se sve "svoje" besomučno samo hvali.
Toliko poltrona i ulizica ima na ovom svetu da valjda ima mesta i za jednog kao što sam ja... pa ja sam bre na promociji svoje knjige "Čovek koji je ubio leptira" pre 23 godine u SKC-u sa učesničkog stola napao i knjigu i trojicu koji su pokušavali da je pohvale (Fipa, zstef i Arbutina, sada glavni u Službenom glasniku). Nema milosti ni za koga, nije to loš karakter kako ti tumačiš nego elementarna doslednost.

[scallop]

Da nisi sklon da lažeš, ova izjava bi bila etalon poštenja.

[Loni]

  Scallop, ja sam mnogo više bio u politici tokom učešća na radionici i konkursima pa ste me ipak čitali i davali bodove na konkursima.
Sve sam manje i manje zainteresovan za političke tema. Ipak to nije razlog već dužina. Da se ne lažemo, nije isto pročitati 6 strana i 400.
No kako bilo, ja sam zahvalan za vašu podršku kratkim pričama.


  A propo teme o originalnostima, nisam bio lenj pa sam ih nabrojao (bar onih koje se sećam).

[Loni]

   Evo ja da sam čitalac i da u jednom istom romanu, zapazim 25 originalnih rešenja, 25 vizija koje upravo tu prvi put vidim, ja bih se kao prvo poklonio tome što mi je te nove ideje predočio.
   
   Od kako znam za sebe, gajim kult originalnosti. Bežim od kopi-pajsteraja ko djavo od krsta. Nezadovoljan sam ljudima koji su svoje mišljenje samo preuzeli od okoline, a misle da su posisali sva znanja ovog sveta.
   Ne volim klišee.

   Sama tolika količina originalnih vizija, meni bi bile dovoljna da romanu dam prelaznu ocenu (što bi značilo neku preporuku za čitanje).
   Samo da je to. Ništa drugo.

   Mislio sam, nadao se, da i drugi originalnost cene. Bar medju fantastičarima.

   E sad, sasvim je druga stvar struktura. Podesiti da se sve te ideje dogode samo jednoj istoj porodici od 5-6 članova i još 5-6 drugih likova, bilo je enormno teško.
   Tu već trpim kritike. Medjutim pitam se da li bi i drugima uspelo da to bolje obave.

   U pričama je lakše. U jednoj se fokusiraš na jedan izum i ideju, u drugoj na drugu. Ovde je bila skoro i nemoguća misija.

   U porodici Os je i programer bukviza i radnica zoo vrta miksiranih vrsta.
   Skoro cela porodica Os poginuće tako što će jedan po jedan leći na taj trojanski krevet, napravljen od sundjera mesoždera koji preživi mnogo dana i posle sasecanja i formiranja u ležaj.
   To će biti osveta Stojana, Zorinog bivšeg ljubavnika koji robija zbog nje i Trajana. On je čovek starog vremena, hrišćanin koji je hteo Zoru samo za sebe. Ona ga je varala sa Trajanom, sadašnjim mžem. Kada ih je Stojan zetkao hteo je da ih pobije, ali se aktivirali merači adrenalina koji su ispustili gas u stanu pred sam zločin.
    Stojan nije uspeo da ubije Zoru i Trajana onda, nije ni kasnije mogao lično jer je po kazni ulogovan u Virtiku i to tako da je ključ na sanduku pa ne sme da se izloguje, ali smišlja dobar način za osvetu.  Šalje sijamske sestre Rospić da odu u Beograd na Ploči i prodaju familiji Os, u akciji od vrata do vrata, krevet mesožder. One nisu svesne šta prodaju. Nose krevet u antigravitacionoj kutiji (eto to je čak i 26. izum koga se gore nisam setio) i prodaju ga bud zašto Osovima.
   Nesvesni da je krevet ,,Trojanac'' jedan po jedan Os leže na njega. U početku to je Leonora - kućna pomoćnica, zatim baba Angelina i njen dečko dr Šeboj. Na kraju i Zora i Trajan, da bi posle robota Milutina na krevet legao i sam sin Vinko.

    Za razliku od predhodnika koji su legli na trojanski krevet pre robota i bili pojedeni od sundjera predatora, Vinko Os i njegova beba imali su sreće. Posle robota, sundjer je doživeo muku i ispovratio Vinka i bebu, jedine u komadu.

    Vinko je tad preživeo ali će kasnije nagrabusiti. Usled gubljenja posla nastavnika istorije u školi jer država više ne želi nastavnički kadar od krvi i mesa, Vinko se zapošljava kao deratizer kod predsednika Evropske Imperije, Dragutina koji je bio jedan od vodećih programera Virtike.

    Mislivši da ubija pacova, Vinko će ubiti predsedsednika. Njemu će biti podmetnut čip za menjanje percepcije. Iako nije ni krivv ni dužan umesto predsednika Dragutina videće odvratnog žutog pacova. I sam će biti ubijen, a istinu o tome ko je zapravo pravi ubica otkriće tek Vinkova ćerka, Vanja Os kada se sama, usled bega od teškog biosveta, bude ulogovala u Virtiku.

    Shvativši ko je bio najveći dušmanin predsednika a i zbog čega je njen otac ispao ubica i bio sam ubijen, a ubica vodi do vlasnika Virtike, mlada Vanja poželeća da uništi ceo taj program.

   Tu sam napravio aluziju na vreme koje je predhodnilo Djindjićevom ubistvu. Nije bilo čopova, ali je tu bila štampa, tabloidi koji su od njega pravili pacova i tako mu prizivali ubicu. Žao mi je što je paralelu čipa i srpskih današnjih medija koji od odredjenih ljudi prave pacove, dosad videla zasad samo jedna čitateljka.

     Da li su sve ove ideje mogle da se primene u boljoj fabuli?
     Umešnije?
     Sigurno da jesu. Neko bi bolje, nego bi gore. Ja sam tako.

    Dakle, u pogledu analize strukture, sklapanja fabule, trpeću svake kritike. I prihvatiti sve sugestije.
    Poduhvat uklapanja svih ideja u jednu nit uzročno posledičnih dogadjaja bila je jako teška.

    Medjutim da neko negira i samu originalnost ideja pa još u kombinaciji sa postavkom ... pa mislim... nemojte me baš toliko praviti ludim.

    Ako išta imam to su ideje.
    Ako išta radim celog života, to je da svoje originalne misli, ideje i asocijacije negde zapisujem.


   

[scallop]

Da se ne lažemo, nije isto pročitati 6 strana i 400.

E, jebiga. Tako mi i treba.

[Boban]

Pavle, to što si naveo gore kao svoje originalne izume... pa trećina nisu izumi nego drugi vid postojećeg stanja, a trećina uveliko postoji... kako možeš svoju neobaveštenost da predstavljaš kao komparativnu prednost. Od vizuelizacija knjiga u budućnosti, preko gradova koji rotiraju do Tijane Ajfon i njoj sličnih, skeneri adrenalina i ostalih stvari u ljudima na čije anomalije reaguju ekipe za rešavanje problema... maltene svaka stvar koju si naveo postoji pomenuta ili obrađena u nekoj od 40000 SF knjiga koje su nastale u XX veku. Pročitaj Hakslija iz 1932. godine koji je tada, dakle, pre 85 godina bolje predstavio svet budućnosti nego što si ti sada uradio. Tvoja vizija je bušna na svim niovima i duhovite dosetke to ne mogu da pokriju. Umesto da knjigu braniš kao zajebantsko štivo ti si krenuo da dokazuješ svoju vizionarnost koja je utemeljena isključivo u tvojoj skučenoj upoznatosti sa onim što su drugi uradili ili najavili.

[saturnica]

čekaj, jel ja ovo dobro čitam? ti bi se, Loni, sam sebi klanjao? svom blistavom umu? svojim idejama?
nemoj mi molim te kvariti dobar dojam koji sam o tebi kao čovjeku do sada imala.
i prestani više objašnjavati svoj roman u kilometarskim komentarima. gotovo je sad. objašnjavanje se radi u vrijeme uredničkih intervencija; malo ti, malo urednik i tako dalje dok se nađete u nekoj zajedničoj točki.
bojim se do te točke kod vas nikada nije došlo, pa je rezultat takav kakav jest.
okej? bit ćeš pametniji drugi put. 

[ALEKSIJE D.]

Loni napisao si i to je dovoljno, ko hoce nek cita

[Boban]

mlade generacije su nestrpljive. Loni je želeo što pre da se rastosilja romana i da krene dalje.
Nije bio spreman ni na kakve velike intervencije i pretumbavanja.
Podsetićemo se da Loniju ovo nije prva knjiga, već ima jednu koje se danas stidi, kao što će se možda za deset godina stideti Paradigmanoje. Loni je opsednut nestabilnim duhom koji ide ispred njega i brljavi, a on to posle pokušava da opravda.
Pa zar ste zaboravili Lonijev nastup u početnim danima ovog foruma kad je pod drugim nikom, kao mlađahni dječarac izbezumljivao svojim pokušajima razmišljanja.
Jednostavno, Loni je skup neusklađenih nedorečenosti - ima svoj šarm i dopadljivost, ali i takvu dozu površne iritantnosti da njemu definitivno nije lako.