Uvek sam se čudila nesolidarnosti i sebičluku koji se ovde ispoljava. Nema tu (ili ima tek u tragovima) ni osećaja časti, ni poštenja ni velikodušnosti. Sve je ego, sujeta i lični interes. I leba bi bez motike.
No, sve će to narod pozlatiti, a karma popeglati (za sve nas) tako da nemam daljih komentara na dešavanja.
Ubica škripavog udisajaNeko me opet prati.
Nisam li dovoljno učinio da nestanem sa lica zemlje? Preselio sam se u ovu ledenu grobnicu od grada i on me opet prati.
Nikad mi ne da mira.
Prestaću da pišem o pljačkama i ubistvima. Prestaću da se pojavljujem na televiziji. Da koristim društvene mreže.
Prestaću da pišem uopšte.
Uznemirava me.
Progoni me.
Nigde nemam mira.
Često se pitam šta bi bilo da me sustigne, presretne u nekom kutku obavijenom vlažnom tminom? Njegov poriv mi je oduvek bio nejasan. Šta očekuje progonitelj koji stigne svog omiljenog pisca? Autogram? Knjigu? Šta, dođavola? Sve to može da dobije i u knjižari ili na nekoj promociji mog najnovijeg krimića.
Te oči koje svetlucaju sa druge strane ulice, netremice posmatrajući me. Blic mobilnog telefona, kao slučajno okinut u mojoj blizini. Često mi se čini da mi ni stvari po kući nisu na mestu na kojem sam ih ostavio. Tu i tamo izbušena guma automobila ili bicikla. Na sve sam to navikao, osim na osećaj da me neko posmatra. Lakše mi je kada imam fizički dokaz nečijeg ludila, nego da osetim taj osećaj kojem ne mogu da nađem opipljivog razloga. Lakše bih podneo da mi ubiju psa, mačku, da mi ispremeštaju stan, unište celu biblioteku, nego osećaj da mi neko diše za vratom kad god se nađem sam. Na ulici ili u kući ili u kupatilu, kroz prozor, iza ugla, sa tavana. Odasvud osećam taj mirni i strpljivi udisaj. Jasno čujem i kako često jedna nozdrva progonitelja pritajeno i zlurado škripi. Toliko se bojim tog zvuka da svaki put kada ga osetim ili potrčim ili palim sva svetla. Uzimam telefon i zovem prijatelje i komšije, stiskam svog labradora, sve čekajući da zvuk utihne.
I večeras me neko, škripeći nozdrvom, prati.
Kao da čujem i onaj poznati zvuk sabijanja snega kada ga pritisne cipela.
Tu je, negde iza ugla.
Posmatra.
Diše.
Čeka.
I ne znam zašto baš večeras, ali večeras sam odlučio da mi je dosta tog disanja.
Dosta mi je da se skupljam u okovratnik kaputa, kape nabijene na obrve da me on ne prepozna.
Dosta mi je da se vraćam sa promocija svojih knjiga, dok na potiljku osećam ostrašćeni pogled svog progonitelja.
Dosta mi je da se krijem po parčićima globusa, dok me on pronalazi svuda, čak i tamo gde niko nije čuo za moje krimiće.
Imam plan.
Napisaću svoj poslednji roman.
Ubica škripavog uzdisaja.Tako će da se zove.
Nestaću netragom zauvek, a on će da me ubije.
Dopustiću mu da me sustigne.
Mašim se za džep i dohvatim maramicu, zadovoljan planom za konačno oslobođenje od progonitelja. Nos mi, pri istresanju sadržaja, zaškripi i to me nasmeje. Postajem junak iz svog romana, mislim se.
Odsad ja progonim pisca.
D. 
