Nebojša Petković:
Паганин
Хух, помало ме намучи ова књига. Не у смислу како би се то могло очекивати – да сам се са муком пробијао кроз странице, остављао је и поново јој се враћао, Заправо, прочитао сам је брзо, узимајући у обзир свој темпо и расположиво време. Књига ме је намучила и још ме мучи, јер је о њој тешко судити и пресудити јој.
Већ само та чињеница, може да је сврста у ред ванредних остварења, која измичу олаком категорисању у добро или лоше. Али то није довољно, јер према сваком делу ми просто морамо да се одредимо неким коначним утиском. Проблем, унеколико, представља и тежина аутора, који у свету фантастике није од јуче, а барем нека дела, са којима сам се раније сусрео, носе неспорну тежину и вредност. Опет, личност аутора Паганина је донекле позната и ван његовог стваралаштва, па је и тај сегмент назаобилазан фактор који гради утисак о делу. Но, покушаћу да се одмакнем од свега што није роман Паганин, како бих га непристрасно одвагао (Ок, са понеком паралелом на претходна дела и аутора самог, која се у сусрету са темом и начином њене обраде, тешко могу заобићи).
Мој први утисак о књизи након педесетак прочитаних страница био је да се овде свесно или несвесно ради о доказивању једног става који неретко провејава у интерним књижевним расправама жанровског тока. Да ли је битније „Шта“ или „Како“? Моје виђење Паганина, држи да је тас који за аутора претеже „Шта“ у односу на „Како“. Ово би, ако се остави само на овоме, могла да буде и груба оптужба, али ја ћу покушати да је продубим.
На неколико места прочитао сам Кнежевићева размишљања која образлажу начин како је Паганин писан, али такође и једно вјерују које се темељи на некој врсти презрења свих успутних градивних елемената приче који са њом немају директе везе, већ служе више да би истакли аутентичност контекста, а често показали и прегалачки ауторов труд у истраживању. Начелно бисмо могли да се сложимо са овом тезм, поготово када код писаца наилазимо на информације које умеју да затрпају главни ток радње, приказивањем епохе и сваког могућег детаља до којега је током истраживања аутор наишао. Признајем да ме то, и код оних које сматрам најбољима, понекад гуши. Сви ти такозвани „инфодампови“. Ипак, друга крајност, која би се код неког са мање искуства могла назвати незнањем, а у овом случају више субверзивном тврдоглавошћу, је не водити рачуна о контексту приче, која је овде смештена у неку ранију историсјку епоху.
Кнежевићев протагониста прича о себи, што је чест поступак у делима овог писца (писана у првом лицу), и то је животнији и занимљивији начин приповедања, али исто тако клизав терен да се тај лик превише поистовети са собом.
Није могуће у потпуности избећи одређена учитавања, на крају то може и бити намера аутора, јер не налази одређену историјсу личност без да у њој види потенцијал са којим се поистовећује, али у одређеним случајевима, заобилазећи оно „како“ то може да пређе границу у којој читалац више не види особу Х, већ аутора самог. Бојим се да је то овде случај или сам барем ја, мање-више, све време имао такав утисак. Не, главни актер романа Паганин, није Веселин Чајкановић, већ Бобан лично. Узгред, то ми се донекле чинило и у случају главног антагонисте, Алистера Кроулија, који би представљао неку мрачну, негативну варијанту пишчеве личности.
Просто, пречесто се у роману не осећа конкретна епоха (углавном у прва два поглавља која припадају старијем периоду), и њен носилац, ма колико се конкретна личност способностима (стварним и оним имагинарним) издигла изнад својих савременика. То је првенствено до речи којима у том времену није место, али и до ситуација које по својој несвакидашњости и бизарности, по својим узрочно последичним механизмима, пре одговарају савременом тренутку у коме је човек спреман да склизне са утабаних стаза рационалности и учини нешто сасвим несхватљиво и непредвидљиво. Од првих догађаја, који би могли да измакну овом суду, јер се дешавају дечаку, који их смешта у простор сновиђења, па се према њима и одређује тако, преко Лајпцига и Бизерте, све до самог краја, остаје упитаност у рационалност поступака и мотива главног јунака.
Не желим овде да се правим сувише критичан и да занемарујем да су и најбизарнији поступци књижевних ликова могући, али не могу да се не осврнем на то да би до њих морало да дође на основу унапред припремљених, разрађених и консеквентно доведених карактерних и фабуларних карактеристика. У овом случају, Ја, Веселина Чајкановића је исувише рационално и све до самог краја слабо интроспектовно (на крају он то заиста постаје и имамо деонице преиспитивања, али које више служе као оправдање онога што се већ десило и даље нам не откривајући зашто), што је у потпуном нескладу са поступцима које чини и на какве се одлучује. Не спорим да га је као научника, који се заинтересовао за много више од филологије и који је у српској историји остао познат као проучавалац древних корена сопственог народа, могло и морало интересовати оно што му бизарни Алистер Кроули нуди, али до свих тих ситуација долази исувише лако, са исувише мало питања и преиспитивања, са, рекло би се, умом, човека који уопште не стоји чврсто на земљи. Тако долазимо поново до теорије, да је за аутора, много битније било испричати Шта, него Како. Прича је толико битна у симболичком и суштинском смислу, да је њено ограђивање поштапалицама и оквирима, само беспредметно губљење времена. Такав сам утисак стекао.
Однос са Кроулијем је до самог краја нерационалан. Он се темељи на знатижељи, на гађењу, на страху и подозрењу, али и на неутеживој жељи за знањем, готово подједнакој Кроулијевој. То нам Чајкановић на крају и признаје, поредећи себе са својим архинепријатељем. Али такав образац се пробија више интуитивно (код читаоца) него што је на њега аутор недвосмислено указао (а морао би од првих тренутака и првих сусрета, не на самом крају).
Ипак, ово дело једноставно гони свог конзумента да га настави, да истражи, да проникне у све оно за чим и Чајкановић кроз цео рома чезне, често невешто, полуразумевајући, или дајући неке закључке који су више плод ауторовог вјерују, него саме историјске личности или онога што бисмо могли да наслутимо да би биле његове. Иако, аутор наводи да се у овом роману и једном његовом претходном „Последњи Србин“ говори о различитим темама, сећајући га се, ја нисам могао да се отмем утиску да, у бити, они баратају сличним мотивима и ишту исте одговоре, налазећи их на истим местима. Древност цивилизација, старост у којој у еонима времена, преко којих су прегазиле нове културе и хорде људи, леже запретене тајне постојања, смисла, времена и простора, одговори који би променили садашње схватање свега што сматрамо поузданим и истинитим. То су Кнежевићеве мотивације, то исходишта и као таква, она заиста представљају потку једног, првенствено, научно-фантастичног погледа на свет, који је у овом делу свесно и одмерено кокетирао и са егзистенцијалном стравом једног Лафкрафта.
То не ради и не може да уради један почетник, неко ко се лаконски бави писањем, неко ко кроз своја дела не креће у потраге за питањима које га муче. Да ли ће нам се одговори свидети, да ли су они и у којој мери доречени, да ли су заиста општељудски или само лични, то је питање за себе и на њега се може дати сто опречних и потврдних одговора, али то и није битно и, у суштини, не умањује вредност овог дела. Можда га само и подстиче, јер позива на полемику сваког кога исте теме интересују и којима се повремено мучи.
Приметна је и, на крају крајева, нескривена доза агностичког погледа на вечне тајне универзума, која у религијском приступу проблематици види терор догме, устројеност која је непријатељ знања и откривања, суд, који мора бити људски, јер Бог и богови, ако постоје, не могу бити тако сурови и шкрти. Или могу, али онда то нису и коначни Апсолут не постоји. Суштина СФ-а јесте безверје, ако смем себи да допустим овакву грубост, и то није никаква новост. Неки су се аутори са тим суочавали виспреније, неки бруталније, али мени као верујућем и, у исто време, љубитељу фантастике, морам признати, свако преписпитивање религиозности у овом историјском тренутку, више звучи као одјек неких прохујалих времена скептицизма, него икакво животно стајалиште истинотражиотеља. Но, то сам ја. Због тога нисам склон да осудим овај роман, као уосталом ни аутора, са којим сам понекад полемисао на ове теме.
Роман Паганин, се завршава на мајсторски начин и много више говори о квалитету аутора, него сви његови претходни делови. Он носи последње суочавање, неку врсту невољне и несхваћене катарзе, помирење и сету, свечовечанску љубав једног научника и народног прегаоца, помирење. И мада многе ствари, за мене остају недоречене и нејасне, али не на начин како би то требало да буде у једном спекулативном роману из кога сваки читалац извлачи свој закључак, већ помало недоследно (Чајкановић је рационалан, али ипак чини ствари које нико други не би; он је жељан знања, али уз све моћи које је стекао до знања не долази – он ништа суштински не зна и ни у шта није сигуран; он жуди за истим за чим и Кроули, али ипак све руши свега се одриче, незнано зашто...), ипак је ово роман који треба прочитати, можда му се и вратити и свакако о њему полемисати. Он је написан да каже нешто, а колико је то артикулисано и колико још тога остаје скривено, моћи ће да се схвати само у суочавању са њим. Свакако, не оставља равнодушним.
