Blasnik svega našeg - Nina Savčić, 2019.

[Meho Krljic]

Debitantski roman beogradske spisateljice Nine Savčić zove se Vlasnik svega našeg i ako ovaj naslov – izvrsno odabran – u čoveku odmah probudi radoznalost tom pomalo pretećom sugestijom da sve što je naše nama zapravo ne pripada, i taj se čovek zapita ko je zapravo vlasnik što ga pominju i na korice zloslutno stavljaju, vredi istaći da je odgovor na ovo pitanje već na prvoj strani romana. Ali da ćete toga postati svesni tek mnogo stranica kasnije.



I onda je čitav roman takav, zagonetka omotana oko poetske istine koja ne mora da se poklapa sa faktičkom istinom, spuštena u lavirint da po njemu luta i da se sa čitaocem susreće samo na ponekom uglu, kada je ovaj možda najmanje očekuje. Vlasnik svega našeg nije, strogo uzev, fantastički roman, ali možda je to prevashodno zato što se danas fantastička proza dosta udobno i dosta, dodajmo, lenjo smestila u šačicu razgaženih žanrovskih ležajeva i zadovoljava se time da žonglira oprobanim tropima, stilskim rešenjima, readymade zapletima i recikliranim dramama. No, ako se vratimo par koraka, ili, evo, pedeset, šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina unazad, pronaći ćemo mnogo primera fantastičke proze koju nisu interesovali žanrovski klišei i koja je bezmerno uživala u suočavanju čitaoca sa neobjašnjivim, pa i sa nemogućim a onda dosledno – onako kako teorija kaže da fantastika mora da radi u okviru pravila koja je postavila ili makar ubedljivo implicirala – radila sa tim neobjašnjivim i nemogućim da u tom istom čitaocu izazove prelome i potencijal za nova srastanja. Koja mogu biti kriva, ali ponekad je rast ukrivo i jedini način da se DALJE raste i da se umakne pomenutom kalupu. U literaturi, ali, ne manje važno, i u životu.

(Napomena: roman sam dobio od autorke koju lično poznajem)

Ako su Borhes ili Kortasar ipak artiljerija prevelikog kalibra da ih dovlačimo u ovaj sukob ograničenog opsega, Vlasnik svega našeg svejedno može da se legitimiše i kao slipstrim proza ponovo na ime toga da uzima jedan realistički prosede i praktično banalnu stvarnost ,,večnog vraćanja" (ili makar naizgled depresivno istih dana u životu sredovečne osobe) i onda ih transformiše u borbu za život. Ne život kao puku biološku funciju, naravno, već život kao vreme ispunjeno senzacijama i interakcijama od kojih naše emocije, intelekt i duh treba da naprave istorije vredne da ih barem mi pamtimo.

Autorki verovatno termin slipstrim nije ni bio na umu kada je ovo sela da piše i sasvim je očito da je u nastanku ove proze više literarnog nadahnuća došlo iz smera Tomasa Berhnarda i Petera Handkea (pa i Čehova) nego, recimo, Pola Ostera ili Čajne Mjevila, ali nije da je čitaocu presudno bitno iz čega je njen književni postupak izrastao – mnogo je bitnije kakve efekte postiže. Vlasnik svega našeg je hronika nekoliko dana u životu Beograđanke koja je dobila posao na određeno vreme, da bude zamena bibliotekaru instituta koji je – bibliotekar a ne institut – morao da ode na bolovanje, ali kada sa poslom krene, počinje legitimno da se pita je li on uopšte postojao – bibliotekar a ne institut – ali i šta on uopšte radi – institut a ne bibliotekar.

Borhesovska Vavilonska biblioteka je samo u podsvesti ovog teksta jer biblioteka u kojoj se neimenovana protagonistkinja zatiče je neka vrsta njene suprotnosti, postmoderna, postmilenijumska, merama štednje (a štedi se, bojimo se, i na duhu) pogođena biblioteka koja svrhu bibliotekarstva kao profesije i igranja esencijalne uloge u očuvanje baštine čovečanstva i njegovog sećanja, dovodi ne u pitanje već u jedan ponižavajući položaj.

Ali Vlasnik svega našeg nije opora satira vezana za dvadesetprvi vek u kome imamo najviše pismenih osoba na planeti ali one agregatno samo proizvode najveću količinu polupismenog sadržaja u komentarima na društvenim mrežama. Sem ako ne želite da u romanu nađete i taj sloj. On ga sadrži, ali samo zato što je PREPUN slojeva i predstavlja gotovo totalitet iskustva koja protagonistkinja ima u toku pomenutih nekoliko dana. Čitalac će čuti ono što ona čuje, sa njom misliti iste misli dok joj pogled skače od lica do lica koja svakog dana viđa u istom tramvaju, osećaće hladnoće i vrućine koje ona oseća i sam počinjati da se snalazi u pomalo lavirintskom enterijeru Instituta a onda lakše i slobodnije disati na prohladnim ulicama Beograda.

Vlasnik svega našeg je izašao pre recentne pandemije, 2019. godine ali anksioznost i utisak stalnog pritiska pod kojim se protagonistkinja nalazi biće, čini se, mnogo bliskiji mnogo širem krugu čitatelja DANAS, kada svi imamo iskustvo izolacije i pritiska što ih pamtimo iz pogotovo ranih pandemijskih meseci. Slušanje otkucaja satova dok pokušava da zaspi, ponavljanje stalno istih rituala u stanu koji se iz toplog pribežišta transformiše u ciničnu tamnicu, prolazni momenti utehe (i intrige) koje proizvode avetnijske figure iza prozora, zavesa i najlona na susednim zgradama, onovljeni obredi svakog jutra koji donose sigurnost i jedino su, da budemo jasni, što daje snagu da se izađe u još jedan dan što se odvija u neprijateljskoj spoljašnjosti, sve ovo nam autorka predstavlja kroz jedan superiorno ritmičan, time izvanredno ubedljiv format teksta. Posle par desetina strana čitalac oseća da diše u istom ritmu sa protagonistkinjom, da im srca kucaju istom frekvencijom, da hodaju istim dugim, brzim koracima po zimskom Beogradu, da je spušten u jedno OVDE I SADA koje je OBIČNO samo utoliko što u jednom tako jednostavnom medijumu kao što je tekst uspeva da uhvati strahovitu lavinu senzacija i reakcija našeg organizma na njih tokom svakog našeg budnog – i nebudnog – trenutka.

Nije ovo, naravno, nikome od nas prvi rodeo u romanu toka svesti i svi smo čitali i mnogo LOŠE proze pisane sa idejom opsesivnog usredsređivanja na svaki detalj dana protagonista, svaku osobu koja mu upadne u vidno polje, svaku misao o tome da ga je nešto zasvrbelo ili da mu je obuća tesna, ali Vlasnik svega našeg je roman superiorne strukture, čija ritmičnost i kretanje u jasno omeđenim krugovima – pošto, makar u literaturi ima mnogo primera nejasno omeđenih pa i neomeđenih krugova – trijumfuju nad prostim pornografskim uvećanjem svakog detalja i opsesivnim pa onda na kraju manirističkim deskripcijama svega što se dešava i svega što povodom toga narator oseća, a koje viđate u drugim sličnim delima.



Autorka, Nina Savčić je, naravno, diplomirala Srpski jezik i književnost i ovaj roman je INTENZIVNO ispisan kao prirodna reakcija na decenije provedene u prašumama proze i pustarama poezije, on se na kraju krajeva možda PRE SVEGA bavi jednim emotivnim, gotovo erotskim odnosom koji protagonistkinja ima sa knjigama, postavljajući knjige u ravan metafizičkog, kao portale u stvarnije svetove i učenije univerzume koji uostalom jedino i dopuštaju ovom našem svetu i univerzumu da ima smisla – inače bi sve bio samo nerazaznatljivi HAOS – ali ovo nije samo roman-ljubavno pismo medijumu knjige.

Vlasnik svega našeg je mnogo više roman o logosu samom, o tom deridijanskom prepoznavanju zastrašujuće činjenice da bez jezika da mu podari oblik, smisao, format, dimenzije, boju, prošlost i sadašnjost, svet nije samo potpuni haos već i da je bezgraničan ali nesaznatljiv do mere da se u njemu ne može živeti, zapravo ni postojati. Biblioteka je u romanu Nine Savčić ,,safe space" u više nego jednom smislu, svetilište logosa, živi manastir ljudskog generacijskog napora da iz bezobličnosti haosa otrže komad po komad smisla, stavlja ga u neki red i taj red predaje potomstvu da u njemu prosperira ali i da na njemu gradi još reda.

No, autorka nije bila zainteresovana samo za larpurlartizam ovog tipa, ma koliko on delovao opravdano u vremenu u kome svi koriste sve više reči ali njima sve manje govore. Nina Savčić je i svojevrsna moderna renesansna ličnost – vlasnica višestrukih akademskih titula, likovna umetnica, novinarka, teoretičarka kulture i medija – i Vlasnik svega našeg profitira od njenog intersekcijalnog ZNANJA, ali je ovo pre svega roman o proživljenom, dakle o iskustvu življenja i onome što to iskustvo nama čini. I ostavlja i po koji ožiljak.

I on je onda hronika života koji je OBIČAN, ali ispisana takvim intenzitetom da izbije iz glave čitatelja i poslednji trag pomisli da postoji egzistencija koja je banalna, nevredna, koju ne treba slaviti. Ulaskom u glavu (i pluća, krvotok i endokrine žlezde...) naratorke, čitalac dobija skoro letalnu dozu ŽIVOTA, bujicu emocija i misli, opservacija i reakcija, divljih hipotetičkih tangenti, uplašenih drhtaja i strastvenih ugriza a koji, kako se narativ dalje odmotava, postaju ona ,,stvarna" stvarnost u mnogo većoj meri od faktima ispunjene reportaže o tome kuda je protagonistkinja išla i šta je tamo radila.

Štaviše, ritmičnost romana se posle određenog vremena pokazuje kao svojevrsna zamka u koji autorka čitaoca hvata, stavljajući između glavnih udaraca u svakom taktu – kojima se obeležavaju dani – one sinkopirane, tiše dodire kože na dobošu koje anglofoni bubnjari zovu ,,ghost strokes". Naratorka tako između stalno istih radnji svakog dana ima sve više otrzanja onom što se ,,stvarno" dešava i odlazaka u delirične vizije iznikle na kompostu pomanjkanja sna, pomanjkanja informacija o poslu, viška informacija kojima smo svi okruženi sve vreme i nosimo dispanzere – uglavnom neželjenih – informacija u džepu kud god da krenemo. Do kraja romana je ne samo nemoguće nego i nepotrebno razaznavati kada naratorka nešto ,,zaista" doživljava a kada je usred dana zaspala sedeći na tramvaju ili u biblioteci – to njoj postaje sve manje važno, a i čitalac je sve više poštuje što više shvata da su njena odbijanjae da čita SMS poruke i da se javlja na mobilni telefon čin higijene osobe koja sebe ceni a ne puko zaklanjanje glave od sveta pre nego što svet učini da glava eksplodira.

Nisu sve anksioznosti u Vlasniku svega našeg posledica samo hiperosetljive, hiperreflektivne prirode glavne junakinje koja pronalazi razloge za brigu, ali i radoznalost, ali i zadovoljstvo i u detaljima što bi ih većina drugih osoba ignorisala ili smatrala beznačajnim. Vlasnik svega našeg nije eksplicitno roman o autizmu, ali nema sumnje da će se mnoge mnoge autistične osobe prepoznati u mnogim njegovim aspektima. Ovo je roman o svetu koji nadire, često i grubo, neumoljivo, preko granica koje pokušavamo da mu postavimo i da se od njega odbranimo kako znamo i umemo. I u tome je strašno ubedljiv. A onda, ako su zloslutni tonovi vezani za Institut i njegovo osoblje oslikani lako, mekano, da nikada ne bude do kraja jasno šta je u njima zloslutno – a što je deljeno iskustvo mnogo veće grupe ljudi u mnogo više društvenih konteksta nego što volimo da priznamo – roman ravnopravno sa tim prikazuje zloslutnost koja je sasvim određena, sasvim jasna i stvarna i koju će ogroman broj ljudskih bića  prepoznati kao svoju ne samo stvarnost već i svakodnevnicu.

Epizode rodno zasnovanog nasilja, partnerskog zlostavljanja i seksualne zloupotrebe se uklapaju u halucinantnu matricu naracije tako što daju potreban jaki kontrast neodređenijim, ,,simboličkijim" pretnjama koje naratorka susreće u snovima ili prikazanjima i utemeljuju Vlasnika svega našeg u nečem opipljivom, jednoznačnom, pokazujući realnost u kojoj mnoge žene žive. Roman se ni slučajno ne svodi na feministčku kritiku balkanskog društva – mada ni to ne bi bio zaludan posao – ali je provlači kroz pripovest u savršenim malim epizodama, koje prikazuju svu složenost bivanja ženom u Srbiji gde intelektualci i dalje smatraju da poseduju svoje partnerke, ulični dobacivači svoje dobacivanje smatraju društveno korisnim radom, a sintagma ,,volim te" se smatra magičnom frazom koja abolira govornika od svega što je do malopre bilo problem. Scena u kojoj naratorka u sebi nalazi i bes i snagu i dostojanstvo da zlostavljača izbaci iz ravnoteže i simbolički – a malo i fizički – stavi na njegovo zasluženo mesto je zato tako važan momenat trijumfa, preuzimanja kontrole i uspostavljanja sopstva koje nije samo refleksija u zenici muškog oka.

No, Vlasnik svega našeg na kraju nije roman samo o zarobljenosti i anskioznosti. On je roman i u užitku, u lepom ili samo neobičnom. I u erotskom ali i u prosto – estetskom, čak i kada ono, ili NAROČITO kada ono osim estetske nema apsolutno ni jednu drugu funkciju i kantovski je ,,bezinteresno" moguće uživati u njemu. Autorka tako roman dovodi do erupcije u poslednjoj sceni gde se čitalac zajedno sa naratorkom predaje nesaznatljivom, verovatno nekorisnom a sasvim moguće i destruktivnom, zato što im ono omogućuje jedan trenutak čiste strasti, čistog predavanja fantaziji koja je vrednija, mnogo vrednija od realnosti. Pa ako i traje samo sekund, taj je sekund, reklo bi se, značajniji od ostatka večnosti.

Vlasnika svega našeg ne možete više naći kod izdavača – u pitanju je beogradski Arhipelag – ali ćete ga videti u obližnjoj knjižari (na primer), na sajtu za sekondhend prodaju, ili, ako govorite Ruski, potražiti ga u izdanju kuće Aleteja iz Sankt Peterburga i Fiks fokusa, a u prevodu Sofije Alempijević. Nagrađen nagradom Isidora Sekulić, ovo je debitantski roman u koji je utočeno toliko života da je legitimno uplašiti se je li autorka ostavila dovoljno za sebe i za buduće romane. Ali o tome ćemo kada budem pisali o njenim narednim knjigama. Do tada, ovo je intenzivno, snažno štivo koje se teško ispušta iz ruke čak i kada vas plaši.

[Meho Krljic]

Očigledno roman se zove "Vlasnik svega našeg" a ne "Blasnik", ali kad ja kucam na slepo u mraku i ne gledam. Sorry i čitaocima i autorki   

[džin tonik]

mene je naslov jutros snenog ponukao da procitam tvoju recenziju, sto inace jako, jako rijetko cinim.
ne sto bi tvoje recenzije bile losnjikave, dapace, vec su obimne u skladu profesije, a ja sam jako povrsan.
hocu reci, recenzije idu u dubinu, komuniciraju sa autorom i strukom, dok se za prolaznika poput mene slican prikaz cita poput mnogo individualnog ucitavanja; a toliko ne zelim znati o mehi.

iz mog ugla, korice bi citirale, primjerice, azru: otisao sam daleko do krajnjih granica, more je uzimalo od neba, na drugoj strani znaci oluje, vidio sam kako plaze u tami (kurvini sinovi)
dok iz tvog nesto drugo individualno, itd.

uglavnom vrlo intrigantan naslov i zanimljiva tema. nadam se da je autenticna (i prica i autorica); djelo nije tek jedno u nizu trenda transhumanizma i rastakanja stvarnosti, znaci sa agendom.

inace su mi zabavni prikazi autorice u sjeni opisa romana; bude osjecaj da se je autorica na njima ogolila vise no one zene na porhnabu koje svi (osim nekih koji imaju posebne kategorije) volimo.

i naravno, sve vuce na odgonetavanje: tko/sta je vlasnik? ovako bez knjige pri ruci to moze biti svasta i svaki izbor moze se jednako neuvjerljivo ili uvjerljivo argumentirati. skoro.



da sam u prilici uzeti roman, sigurno bih procitao, vjerojatno sa uzitkom.

[Meho Krljic]

Eh, neću da spojlujem ko je vlasnik, a autorka jeste u mladosti slušala Azru dosta posvećeno tako da tu ima neke veze.

Enivej, roman je pitak i brzo se čita uprkos tome da zapravo nema očigledan zaplet niti dramu, a što je jedan od većih komplimenata koje umem da smislim. Oni koji vole pomenutog Handkea, Ostera i Berhharda treba da potraže ovo...

[Mica Milovanovic]

Ja ću sad ko ABN: Jel' fantastika ili nije...

[Meho Krljic]

Ako su Borhes i Pol Oster Fantastika, onda jeste.

Ali nije onako kako se danas ta reč mahom koristi (dakle u smislu "fentezija").

[Mica Milovanovic]

Pošteno!

[Meho Krljic]

Da dodam, recimo, sledeća knjiga o kojoj ću pisati je Baumgartner Pola Ostera, i Vlasnik svega našeg je više fantastika od tog romana... Pogotovo njegovo finale.

[Mica Milovanovic]

al ti je poredjenje...

[Truba]

Dobro grlo
Dobar komad

[džin tonik]

Ja ću sad ko ABN: Jel' fantastika ili nije..

https://youtu.be/2f9lQZke6l4?t=3099

kao neki iner spejs sf; iako su mene privukli sporadicni biblijski elementi koji se vec naziru i u mehe, tu postoji neka nijansa ezekijela.

[džin tonik]

Enivej, roman je pitak i brzo se čita uprkos tome da zapravo nema očigledan zaplet niti dramu, a što je jedan od većih komplimenata koje umem da smislim.

ili ovako: ima kompaktnih 117 stranica i u prici nema imena. naravno, to oduzima jedan komicni element, ali prednosti svakako nose prevagu.

Kako je bog postao ateista

a termin bog se pise velikim slovom.

[Meho Krljic]

al ti je poredjenje...

Pa, mislio sam da je dovoljno korisno jer je Baumgartner trenutno dosta, jelte, čitan roman. Enivej, u mom prikazu se - pošto sam znao ko će ga čitati - drugi, treći i četvrti pasus bave pitanjem da li je ovo fantastički roman i zašto sam ga stavio u ovaj deo foruma, ali da ne bih nikog terao da čita toliko, jelte, teksta, citiraću najvažniji deo:

Vlasnik svega našeg nije, strogo uzev, fantastički roman, ali možda je to prevashodno zato što se danas fantastička proza dosta udobno i dosta, dodajmo, lenjo smestila u šačicu razgaženih žanrovskih ležajeva i zadovoljava se time da žonglira oprobanim tropima, stilskim rešenjima, readymade zapletima i recikliranim dramama. No, ako se vratimo par koraka, ili, evo, pedeset, šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina unazad, pronaći ćemo mnogo primera fantastičke proze koju nisu interesovali žanrovski klišei i koja je bezmerno uživala u suočavanju čitaoca sa neobjašnjivim, pa i sa nemogućim a onda dosledno – onako kako teorija kaže da fantastika mora da radi u okviru pravila koja je postavila ili makar ubedljivo implicirala – radila sa tim neobjašnjivim i nemogućim da u tom istom čitaocu izazove prelome i potencijal za nova srastanja.

[Mica Milovanovic]

Meho, pročitao sam to.
Samo tokom čitanja Baumgartnera nisam nijednog trenutka pomislio da čitam fantastičnu prozui. Zato mi je poređenje u najmanju ruku neobično.

[Meho Krljic]

Sem u momentu kada mu se pokojna žena javi telefonom!


No, hteo sam da kažem, postoje izvesne sličnosti između dva romana u tom detaljnom opisivanju svakodnevnice koja je relativno banalna, ali u Vlasniku svega našeg imamo na delu izraženu začudnost u vezi samog instituta u kome naratorka počinje da radi, a zatim sve frekventnija njena klizanja u fantazmagorične scene i iluzije koje do kraja ni ona ni čitalac ne razlikuju od realnosti. Oster je, kad ga već pominjem, imao takve stvari u prošlosti, a mada ću opet reći da ovde nema "žanrovski" fantastičnog, mislim da roman spada u širu kategoriju fantastičke proze gde bi bila neka od Borhesovih dela ali i Kafkin Preobražaj itd.

[Mica Milovanovic]

Ali koliko je ljudi koji će to javljanje shvatiti kao natprirodnu pojavu.
Celokupan tekst do tog trenutka ne ostavlja ni gram mogućnosti da se to zaista desilo.

[Meho Krljic]

Naravno, naravno. Ali jeste ispisano u ključu začudnog, dakle, narator ne ide do kraja u racionalizaciji da je to bio san, već se prepušta neodređenosti. Što je meni dovoljno da ovo bude weird fiction!

[Mica Milovanovic]

Ali nije napisano u ključu začudnog. To hoću da ti kažem. Ključ začudnog počinje da funkcioniše kad čitalac posumnja da li je došlo do natrpirodnog događaja. Ja nisam posumnjao. Nisi ni ti posumnjao, garantujem.
Zato to nije dobro poređenje.
Većina Osterovih dela zaista sadrže to što navodiš, ali ne i Baumgartner. To što ga je napisao Oster po meni nije dovoljno da se čita u začudnom ključu.


Ne zna se ko je tvrdoglaviji, ti ili ja... 

[Meho Krljic]

Nije to tvrdoglavost nego pedantnost.  A i meni milo kad se bar MALO priča o knjizi o kojoj sam rekao neku reč jer o poslednje dve niko ništa nije imao da kaže, jelte...


I upravo sam zbog svega ovoga što navodiš i naglasio da je Vlasnik svega našeg VIŠE fantastika od Baumgartnera, jer je u tom romanu začudnost sve češća i intenzivnija nego u poslednjem Osterovom delu i njegova je završnica znatno ambivalentnija nego ova epizoda kod Ostera.

Eto, nadam se da to pomaže.

[džin tonik]

aktualni pesorda na vise razina odlicno ide uz predmet.

[Meho Krljic]

Ne

[džin tonik]

kako ne. predmet je fluidan!

[Mica Milovanovic]

Dobro, ubedio si me. Morao sam da pročitam roman.
U suštini, Nina Savčić ima dosta potencijala da bude dobar pisac.
Roman je ozbiljno štivo, koje zahvata široki spektar problema savremenog društva i mesta pojedinca u njemu.
Zahvata i šira pitanja, odnosa čovekovog poimanja stvarnosti i prirode same stvarnosti.
Njeno polivalentno obrazovanje omogućava joj kreiranje upečatljivih i svrsishodnih slika.
Takođe, pruža joj sposobnost da prilagođava ritam pripovedanja svojim zamislima kako bi trebalo da čitaoca uvede u svet koji pokušava da podeli sa njim.
Roman je kratak i efektan - čitalac je sve vreme u tekstu i pokušava da dokuči šta se to, kog vraga, dešava u romanu i koliko je tekst, pisan u prvom licu, "realan".
I tu dolazimo do problema.
Barem onih kojih sam ja imao prilikom čitanja.
Bojim se da se tekst otrgao piscu i da do kraja nisu iskorišćeni svi potencijali koji su postojali.
Po meni, roman ne može ostati na razmeđi između fantastike i alegorije.
A ovaj roman može da se čita u različitim ključevima, koji onda čitaoca ostavljaju na ničijoj zemlji.
Ako se roman čita kao monolog duševno obolele junakinje, za šta ima dovoljno razloga - sve jače i jače rastakanje teksta, doživljaji koji vremenom postaju sve apsurdniji - onda mnoge epizode, pogotovu one u kojima postoji snažna kritika pojava u savremenom društvu, do čitaoca ne dopiru na način na koji je, čini se, autor želeo.
A ako prihvatimo čitanje u fantastičnom ključu, onda se rađaju neki drugi problemi.
Na mogu da trvrdim, ali mi se čini, na osnovu različitih "natuknica" ostavljenih u tekstu da je namera autora bila da nas odvede u jedan alegorijski, magritovski svet, svet Mopasanove "Orle" i drugih bića koja naseljavaju često neugodne prostore između sna i realnost, da na nas svali sve neprijatnosti sveta koji nas svakoga dana sve više pritiska i onespokojava, ali da se on otrgao kontroli.
Bez obzira na sve, ovo je vrlo solidan prvi roman i hvala ti što si mi na njega ukazao.

[Truba]

Kud bas Surdulica
Jeste pesorda je u pravu
Ali medijski rat je izgubljen

[Meho Krljic]

Mićo, hvala mnogo na osvrtu koji ću podeliti sa autorkom kad budem imao prilike. Stoji ovo što pišeš i pošto krećem u čitanje njenog drugog romana (koji bi trebalo da nema ni malo, čak ni dvosmislenih, fantastičkih elemenata) motriću kako se ove stvari na koje si ukazao u njemu pomaljaju ili ne pomaljaju. Vlasnik svega našeg svakako ima tu nerazrešenu tenziju između real world problema koji deluju objektivno i tih subjektivnih strahova i anksioznosti; meni nije mnogo smetala ta nedorečenost na kraju, ali činjenica je da je ima.

[Truba]

pogreška u naslovu?

[Onaj stari Sendmen]

Očigledno roman se zove "Vlasnik svega našeg" a ne "Blasnik", ali kad ja kucam na slepo u mraku i ne gledam. Sorry i čitaocima i autorki 

[Truba]

sad sam se sjetio da sam to procitao

[Meho Krljic]

Al ljudski je što si hteo da ukažeš