Šta sam lepo gledo, a da horor nije

[milan]

A da, zaboravio sam, na HBO Max-u ima i starog Samurai Jacka i Harli Kvin, koja je potpuno fenomenalna animirana serija (ima dve sezone, recimo)

[Krsta Klatić Klaja]

Ne znam za autentičnost, ali sam odustao posle prve sezone - nenormalno me je nervirao glavni glumac, bukvalno nisam zbog njega mogao da gledam. Ne volim kad glume za sve pare. I da, onaj Floki mi je bio jako neprijatan za gledanje.

to da, glumci i nisu nešto
za sada me drži samo to što je ovo kao rađeno po skandinavskim epovima, pa ajd da vidim šta tu ima, iako je preamerikanizovano probaću bar prvu sezonu da izguram, na pola sam

možda Northman procuri pa da se ne mučim




elem, jedino ti stari filmovi bi me privukli, al toga imaju i oni Pink filmski kanali, koji me ponekad iznenade, iskopaju nešto što nikad nisam čuo u životu, npr prije neki dan

Primo amore
https://www.imdb.com/title/tt0129320/

u suštini, Talijani izgleda često imaju ovu temu, ako se prisjetimo i La migliore offerta

ne znam jesam li spominjao da sam nabasao i na nekog opskurnog Džona Vejna gdje gotovo i nije kauboj, ispade Ford režiro al nikad čuo za film

Quiet Man
https://www.imdb.com/title/tt0045061/

totalni antifeministički blagdan!

[dark horse]

Everything Everywhere All at Once
https://www.imdb.com/title/tt6710474/
https://www.youtube.com/watch?v=wxN1T1uxQ2g

Gledao neko? Jako su ga nahvalili. Mada, nema dobrog snimka još, samo screener.

[Meho Krljic]

Da, pa ja čekam neki dobar rip, baš ga hvale.

[dark horse]

Ma to nije problem. Sad vidim da je krenuo u bioskopima pre 5 dana.

Verovatno poslednja prilika ikada da se premijerno gleda (sad već potpuno neprepoznatljiva) Džejmi Li Kertis u akcionoj komediji na velikom platnu.

[dark horse]

Odgledao večeras "Sve u isto vreme".

Film koji je za mene jako prijatno iznenađenje, emotivna nežna ljudska priča, drama koja sa početka nije delovala da može da isporuči, a sa svojim SF elementima je na dosta mesta pretila i da razočara. Ipak, film u celosti isporučuje, mada možda nije za bioskop.

[Aleksa Topuzić]

Predhodni film koji sam gledao, a da je u sebi sadržao više od jednog Nikolasa Kejdža bio je "Adaptacija" ("Adaptation", 2002) i bio je odličan. No, od tada je prošlo mnogo ljeta, a Kejdž je u međuvremenu stigao da postane svašta: i Marvelov superheroj, i budžet- Indijana Džons, da bi danas širim masama bio najpoznatiji ipak kao junak mimova. Meni je zabavan još od njegovih "The Rock" dana, i na prvu najavu da bi mogao da se snimi film u kom on glumi samog sebe, rekao sam da ću to gledati. Dočekah i taj dan.
"Nepodnošljiva težina blistavog talenta" (The Unbearable Weight of Massive Talent) koristi do balčaka to Kejdžovu internet slavu: svima je ovde jasno o čemu se radi, pa i samom Kejdžu koji se ludo zabavlja, čak uspeva da u drugačijem kontekstu pomene neke svoje legendarno dobre (i loše) replike iz drugih filmova, i da to ne ispadne bezveze. No, još važnije je da je sve jasno i scenaristi i reditelju, koji su pametno predstavili Kejdža onako kako internet zamišlja da je on privatno. Iako je preovlađujući ton filma zajebantski, ovo je vrlo pametno sklopljen film.
Pedro Paskal je odličan, kao Havi, Kejdžov pomalo uvrnuti fan; središte filma je odnos između njih dvojice, bromance ako želite; u kom njih dvojica stignu da se podsmehnu i filmovima koji se snimaju u Holivudu. Verujem da je u svrhu tog podsmeha u film uveden i podzaplet, koji je tu i čisto da bi stvar išla u nekom pravcu, da ne bude da gledamo Nika i Havija kako se vozikaju na suncu Dubrovnika (koji u filmu tumači ulogu Majorke).
Meni najbitnije - ovo je zabavan film, i ocrca ga preporučujem ne samo fanovima Nikolasa Kejdža, nego svima.

[Krsta Klatić Klaja]

procurio Northman

[Petronije]

Dobar je Northman. Iako vrlo predvidiv i možda ne baš najsrećnije kastovan, sklepao je to Eggers kako valja.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Krsta Klatić Klaja]

THE UNBEARABLE WEIGHT OF MASSIVE TALENT

Cageolicious!

[Truman]

Saint Jack
https://www.imdb.com/title/tt0079843/?fbclid=IwAR0NCt29fvkkagod1BwylNuyf45DbqOEj5j4IxSXX6ZLjIMPYCESxoIE0n4

Gledajte ovaj film mog prezimenjaka, nećete pogrešiti. Gazara je pravi izbor za ovaj film.

[Truman]

A.I. Rising
https://www.imdb.com/title/tt5215088/
Odgledah konačno ovaj domaći SF tandema Bodroža - Vojnov. Nakon toga sam brzinski pročitao ghoulovu kritiku i generalno se slažem. Dobra fotografija i ok režija. Scenario je sa logičkim rupama i besmislicama što je za Vojnova uobičajeno. Bolji je kao kritičar nego kao scenarista gde nažalost ne dobacuje predaleko. Glavni glumci mi se dopadaju.Cavazza je sa onim dubokim glasom harizmatičan mada pomalo drven, dok se naše gore list Stoya odlično snalazi kao android na različitim programima. Završna scena je po meni efektna i tu se ne bih složio sa ghoulom. Treba čestitati autorima na trudu i hrabrosti da urade nešto nekarakteristično za srpsku kinematografiju. To što je film na engleskom pun je pogodak. Vidi se i po broju ocena na IMDB-u, film je gledan. E sad, to što je prosečna ocena nevisoka...šta da se radi.
Pričalo se da Bodroža treba da radi film sa Megan Fox, ali izgleda da je došlo do nekog zastoja. Zna li neko nešto više o tome?

[dark horse]

A ono što želiš da pogledaš, nemaju. Npr. Assassin's Creed 2016. Ne mogu da se setim da li sam to svojevremeno gledao ili ne. Film je žešće ispljuvan po svim kriterijumima, najviše zbog nerazumljivog/besmislenog plota, a meni se obično svide takvi nikom prihvatljivi biseri. Pogotovo što ovde glumi Fasbender. I onda si prinuđen da, hteo ne hteo, skineš s torenta.

Ne mogu da verujem:

Netflix mi je ispunio želju i ubacio Assassin's Creed 2016 na streamovanje i pored užasnih kritika (18% na Rotten Tomatoes)!!!

Javljam ovih dana vredi li šta

[dark horse]

Ogledah i svoj guilty pleasure.

Sad mi je malo jasnije što je film podbacio i pored ubedljive postave (Fasbender, Ajrons, Marion Kotijar, Šarlota Rempling) kojoj iskreno nedostajao i međusobni vajb, tj sinergija: film ima neku priču, ali sve to vrlo malo ima veze sa Assassin Creed serijalom, jer se fokusira na praćenje priče u budućnosti, što je u igri u drugom planu. Parktour scene, scene zanosne arhitekture i pejzaži od kojih zastaje dah, a koji su realno glavni junak ove igre, u filmskoj adaptaciji su izostale ili ih ima na kašičicu.

Moguće da priču igara, koja je zasnovana na epizodnim likovima assassina iz prošlosti i nije moguće ispratiti u ovom formatu, jer je 2 sata realno premalo. Pitanje za koga je ovaj i ovakav film snimljen, pošto će fanove igara ostaviti žedne.

[Krsta Klatić Klaja]

Indiana Jones and the Dial of Destiny

Nije ovo uopšte loše kako sam očekivao dok sam čitao rivjue. Zapravo je sasvim fino ispoštovalo Indijanu i korektno podsjetilo na najbolje dane. Kasting je odličan, nema Šije i sličnih retarda. Mads Mikelsen i Fibi Voler-Bridž, ne znam jel Indijana ikada imao bolji kasting, pogođeni su kao prstom u dupe.

Sve je ovo nostalgija, nije sad priča vrhunska, pogotovo kraj filma je dosta slabiji, ali ono što je dobro su zaista dobre akcione scene i prilično ukusni omaži staroj trilogiji. Fibi naginje na ženskog Indijanu i za razliku od Lebefa ovo je odlično urađeno i nije neki smrdljivi woke, mada su me neka rješenja iznenadila, tipa da nacistički naučnik radi za SAD.

Za razliku od onih vanzemunaca i indijanaca ovo se vraća na provjerene predjele, i mnogo bolje se prilagođava vremenu kraja šezdesetih kada matori Indijana ponovo hara, i sve scene iskorištavaju to, što se bar meni svidjelo, vozi se fića a ne ferariji i džipovi, marokanska pijaca je marokanska pijaca, Sicilija je Sicilija, nisu neke bezvezne piramide i scene imaju nekog šmeka.

Ja sam zadovoljan, ovo bih volio da se nastavi i preraste u novu trilogiju. Više nema religijskih aspekata priče, malo su tu promijenili pristup, što vjerovatno nije dobro leglo publici koja bi rado još jednu epizodu o nekoj hrišćanskoj relikviji, ali uopšte ovaj povratak u Evropu i Mediteran je mjesto gdje je i meni Indijana bio najjači i gdje treba da ostane.

[Krsta Klatić Klaja]

BARBIE

Možda nije horor ali jeste strava i užas haha. Transfer blama all the time. Štaviše, nije da nema šta za razmišljanje, postavka je čak i interesantna ali mi se film nekako raspadne na kraju i završi nikako i nigdje. Mislio sam da je do toga što scenaristi nemaju pojma šta je feminizam, šta je kapitalizam, šta je patrijarhat i slično, ali ne djeluju toliko neuki. Zapravo, poslije gledanja je jasno da znaju, ali to u poslovično holivudskom stilu sakriju na kraju. Tako film može da se tumači kao vrlo poučan a istovremeno kao čista propaganda. Pa vi odlučite šta ćete od toga. Svakako ima elemenata za posmatranje i analizu, ali mi je bilo mnogo teško za gledanje, nekako naporno, iako ne mogu reći ni da je loš film.

[Petronije]

Ja sam pogledao Indija, i mogu da se manje - više složim sa svim što si napisao. Malo mi je zasmetalo preterano korišćenje CGI-ja na početku, posle je to redukovano na prihvatljiv nivo. I slažem se za kraj da je dosta loš i zbrzan, ali baš zabavan i gledljiv film.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Lendlord]

 Nakon dužeg perioda bacio sam pogled na svoje VHS trake i reprizirao par filmova koji su se tu zatekli. Neke nisam gledao i po dvadesetak  godina, pa nova recepcija donosi i nove impresije. Evo nekoliko površnih osvrta poniklih iz ovog video naftalina. Svi filmovi su poznati  i poprilično dobri, pa sam možda pomalo i zaopštemestašio, jer ovde ima čak i oskarovaca!

PAPILLON (1976.) – čuveno ostvarenje Frenklina Šefnera po priči Anrija Šarijera , koji nam brutalno dočarava koliko je, zapravo, neudobno boraviti u zatvoru, naročito u slučaju kada hiljadu  puta pokušaš da pobegneš iz istog, a oni što se izričito protive tvojoj časnoj nameri  te nasilno vrate. Solidno je ovo filmče, ali nekad mi beše mnogo bolje. Stil i postupak su karakteristični za Šefnera, pa sam često u jurnjavama kroz džunglu imao utisak da ću zateći primatolike čovekoide koji proganjaju glavnog lika, što su fleševi iz čuvene ,,Planete majmuna" (1968.) istog reditelja.  Ono što nimalo iznenađujuće pleni jeste standardno  odlična, zdrava, prijatna oku ,,analogna" fotografija, tipična za pojedine filmove iz 70-tih. Za razliku od ,,Planete majmuna" s kraja šezdesetih ,koji je progresivan za taj period, ,,Papilon" tek na momente pokazuje progresivnost ,,novog Holivuda": i to  sve one lucidne digresije, arti ekvilibristiku žongliranja kadrovima, menjanja objektiva i manipulisanje frejmovima... Više ovo deluje kao da je snimljeno deset godina pre.  Pošto ovaj film, smanjene želje za stilskim egzibicijama, fakturisanije prati priču, radnja je nagruvana gomilom događaja, a svašta se ovde dešava;  u svakom slučaju, ljubitelji zatvorskih muka, stivmekvinovštine i neurotičnih ,,Bob Rok" rola Dastina Hofmana imaće prilike za pokoji kinematografski orgazam egzaltacije.

UKRADENI POLJUPCI ( 1968.) – Zamišljam Vladimira Nabokova, sa svojom ciničnom sveščicom-rugalicom, kako prati naivne devojke i preozbiljne bukvaliste-snobove intelektualce (okej, možemo i zameniti tezu da ispoštujem vouk kulturišku) koji idu u bioskop da gledaju ovaj novotalasni RomKom Fransoa Trifoa – prve, uljuljkane šansonama, čokoladnim iluzijama , i lakomislenim fantazijama o velikoj, tragičnoj strasti; a ovi drugi da prisustvuju recentnom, ozbiljnom  remek-delu, nakrcanom buljukom uzvišenih istina i značajnih poruka. Dakle, avaj, i za jedne  i za druge, uz sarkastična zadirkivanja zbog ovakvog razočarenja, upravo proistekla iz Nabokovljevih beleški posvećenih predrasudama  neobaveštenih o " svetim kravama umetnosti i kulture".  U ovom slučaju Trifoovo zezanje sa medijem filma nije baš radikalno kao kod Godara, ali je izuzetno zabavno. Glavni lik Antoan - satir bebećeg lica - je francuski odgovor na onog nesrećnog  Pericu iz "Varljivog leta", i umesto da mu bumer ćaća udeli šamar, kako bi to bilo u domaćem filmu, Trifo mnogo nepredvidljivije i elegantnije pušta svog pomahnitalog, hormonalnog  klinju da brljavi na sve strane; i eto tek tako -  iracionalni, razigrano-nevaljali potezi  raspršuju se kao konfete radosti celim tokom filma, inficirajući i ostale likove do stepena predivnih debilizma i infantilije. Takođe, malopređašnje pomenuta vouk cenzura bi imala pune ruke posla oko problematičnih finti i postupaka  sasvim legitimnog mužijaščića tadašnje mejnstrim kinematografije, naročito što se ovaj film ne bavi nikakvom patologijom i mrakom, već prirodnom strašću dječarca, koji uprkos milom izgledu, evidentno nije ženski petko, već nasrtljivi petlić uzavrelog skiptara  koga želi po svaku cenu da udomi u svoju stidljivu simpatiju koja nije spremna za tako gnusne običaje, pa naš francuski  Perica, u svom libidoznom očaju, usputno operiše po obližnjim bordelima. Inače,  na kraju filma (ne plašite se – nisam spojlerboj)  je toliko genijalna urnebesalija da smeh nije dovoljna reakcija kao nagrada za viđeno i čujeno, već je potrebno zatvoriti oči i naglo odskočiti od zemlje, potom se naći u društvu čoveka- vombata  čiji jedini prestup je što na neprikladan način jede smokvu.  Naravno, ja sam miran i zatvoren čovek, pa nisam to učinio, već sam ostao da sedim, i ćutke, u sebi, preživljavam ovakav blesavitis. Inače ovaj film je jedan od delova četvorologije iz ciklusa o Antoanu (alter-egu autora Trifoa), koji startuje čuvenim ostvarenjem "400 udaraca".

JESENJA SONATA(1978.) – Bergmanova kajanja i krivice zbog emocionalne nemogućnosti da podnese dečurliju koju je nemilice pravio, pa zanemario, te, s druge strane, empatično uživljavanje u perspektivu zanemarenog, doživljavaju klimaks u ovom standardno odličnom ostvarenju iz poznije, kamerno-pričalačke faze njegovog stvaralaštva, koji ponajviše ilustruju pakao i težinu međuljudskih odnosa ( u ovom slučaju majke i ćerke). Još jednom svedočimo nepomirljivom obračunu emocionalno obogaljenih bića, uz veliki talenat da se složena osećanja, kajanja, izuzetno osvešćena ispovedna priznanja autora vešto raspoređena na likove kroz prizmu moćne introspekcije - maestralno verbalizuju. Bergman kao večiti tragalac za Bogom, i ovaj put koristi za svoje ispovedi  filmsku umetnost kao sveštenika, a publiku kao zapanjene svedoke. Ovaj film svakako zaslužuje širu analizu i dublju hermeneutiku od ovog osvrta, a delimično sam je isporučio u jednom stripu.

ZALJUBLJENE ŽENE (1969.) – Pre no što je režirao stvari kao što su Izmenjena stanja, Jazbinu belog crva i sličnoće, a na kraju završio u engleskoj Zadruzi, ili možda u Velikom bratu - kao rijaliti zvezda,  Ken Rasel je bio slavni mejnstrim autor (zar je moguće da su neki periodi naše istorije to dozvolili), čak mu filmovi behu ovenčani kojekavim oskarima.  Zaljubljene žene su baš iz te slavne, oskarovske faze - međutim, ovaj tip i kad režira dve babe kako piju čaj to čini sa nenormalnom LSD nervozom, karusel zumovima kofeinski predozirane kamere , i  likovima koji pucaju od svih vrsta veselog nemira, dionizijske  neobuzdanosti i ludačke požude. Čak i muškarci, u svom klasičnom odmeravanju snaga, ne rade to kao sav normalan svet, makar u trikoima i negližeima , već se rvu potpuno goli, znoje se i naprežu uz romantiku kamina rastestežući jedan drugom ekstremitete u energičnim kiropraktičarskim zahvatima.  Tokom celog filma stiče se utisak da je Oliver Rid pred eksplozijom histerije (inače njegov glumački manir, a ubrizgavanjem kenraselovštine doveden do paroksizma)  suzdržavajući je  mačo kul fasadom  kroz koju se stidljivo probijaju  graške znoja kao nagoveštaji strašnih prestupa. Koliko god se trudio da u nekim filmovima  ukroti formu i unormali intenzitet, Raselovi demoni preuzimaju dirigensku palicu i dovode stvari do epileptične dramatičnosti, što i jeste osnovna specifičnost filmopisa ovog sjajnog esid- film-mejkera i ljubitelja klasične muzike, koju je u velikoj meri pop-kultularizovao u svojoj dijabolično-veseloj psihodeliji.

[Lendlord]

SLACKER (1990.)
U probijanju kroz sfumato maglu VHS sveta, nabasao sam na film koji nisam gledao dobrih tridesetak godina, a sećam se da me je kao tadašnjeg post-dječarca u nešto dužim od kratkih hlačica - poprilično ovansebio.  U pitanju je kultni film, jedan od najznačajnijih influensera koji su direktno uticali na talas  nezavisnog, ,,odmetničkog" (u odnosu na novonastali cunami specijalno-efektaških, mejnstrim dela enormnih budžeta koji su svojom komp-animacionom hirurgijom trajno izmenili lični opis filma) pravca niskobudžetne autorske kinematografije. Možemo slobodno reći da epigonije i usinovljenja ,,Aljkavca" imamo u nizu legendarnih filmova koji su potom usledili - pobravši krupne ovacije, kao što su: ,,Prodavci", ,,Pacovi iz tržnog centra", ,,Lud za Ejmi", ,,Potraga za Jednookim Džimijem", ,,Spavaj sa mnom"...i mnogi drugi; a oralno-analni stil kvalitetnog blebetanja u velikoj meri preuzima i Tarantino (uz druge uticaje) u Uličnim Psima i Petparačkim Pričama.

Autor Slekera Ričard Linklejter nastupa kao mlad čovek koji ima mnogo toga da podeli sa svetom, te sve ono što je pročitao u knjigama, čuo na ulici, sam iskontemplirao – ograničen minimalnim budžetom – nagurao je u ovaj film, improvizujući formu i specifičnu narativnost, a ni krajičkom mozga ne sluteći koliko će sve ovo prerasti  u legendaran fazon. Upravo sam Linklajter glumi lika koji otvara verbalni maraton, ulazeći u taksi gde započinje opširan monolog, ukazujući nam već na početku predstave da njegova pompezna tirada sluti visokom namerom koja treba tek da zaličicka na autorski eksces. Ne gubeći vreme, ovaj tip odmah puca na žestoke vertikale, no umesto onih religijskih utvrđenica - ili pak svih onih ,, šta se Meher Babi snilo"  doduše, metafizičko-genijalnih, ali možda odveć antropocentričnih štoseva - Linklejter  samouvereno duva u trubicu, iznoseći kroz prizmu sna modernije teorijsko lociranje na  kvantnu mehaniku koja upliće bezbrojne opcije u navigacioni koloplet slobode izbora, samim tim ukazujući na neiscrpnu bremenitost mogućnosti ispoljavanja manifestacija stvarnosti. Zanimljivo je da pominje i Tolstoja, što se nadovezuje na početak mog teksta o načinu forme i narativnosti, jer i Tolstoj u svom delu ,,Ana Karenjina"(najduža verzija od 1200 strana) koristi formu tadašnjeg romana da bi iskazao svoje mišljenje i stavove na svaku moguću, aktuelnu temu, i to čini stalnim digresijama od glavnog toka radnje (kritičari onog doba, nenaviknuti na ovakve drskosti, stašno su mu to zamerahu). Tolstojev recept koristi i Linklejter, ali ga u skladu sa modernijim vremenima krajnje radikalizuje, uklanjajući bilo kakav nagoveštaj glavnog toka radnje, stavljajući upravo te ,,digresije" na pijedastal naše usmerene pažnje.

Dakle, izvađenog kostura, nervne kiseline se kroz razne sporedne rukavce nesmetano razlažu,ipak vodeći se linearnim , racionalnim tokovima,  dotičući jedne druge tek u smislu nastavaka beskrajnih rečenica. Samim tim, ovde nemamo likove koji nose priču, već kamera prati niz karaktera koji svoje verbalne štafete potpuno ležerno predaju  nekim drugim karakterima, stavljajući ih u uloge prenosioca poruka- tek pukih, zgusnutih figura koje predstavljaju svaka poaosob  jednu od tema kontemplacija samog autora.
Međutim, ne može se oduzeti osebujstvo i upečatljivost ovim likovima, koji specifično govore i specifično se kreću, nekom spontanom, usporenom teatralnošću koja će, kao što to napomenuh, izrasti u jedan pravi, filmski stil. Linklejter je pozitivni, pomalo autoironični egocentrik, pa svi ti njegovi likovi su usmereni da se mrdaju kako on to čini, da govore o temama kojima je on obasipao svoju okolinu, a autoironičnost je naročito podcrtana u simpatičnom i kvalitetnom praznoslovlju ove hrpe Oblomova, koji zapravo ništa ne rade u životu, ljudi-žvake koje se rastežu i razvlače po hudu, nekoj suburbiji Ostina, klanjajući se kultu dokolice - boginji lenjosti i mašte iz čijih nedara se rađaju sve sumanute teorije i ideje, uz izričitu odbijenicu da se utope u ,,svet odraslih i rada". Ambivalentan stav autora ovde obgrljuje neku izgubljenost mladih ljudi u dvadesetim, traženje u gubljenju vremena i lenčarenju, a sa druge strane, i sam rođen u dokolici, biva svestan da se postojanje često krije između redova života, a da ova intermeca, uglavnom, na kraju priče, bivaju protkana suštinom kao referencom za kasnija životna delovanja – prelivajući se na sve buduće aktivnosti.

Takođe, film svojom realističnom" ružnoćom i prljavošću" demistifikuje lepa lica, idilično američko predgrađe ili manje mesto  kao arenu odigravanja omladinskih tinejdž komedija osamdesetih, pa čak i ambijent ušminkanijih horora iz tog perioda. Ovde imamo insajderski upliv u američki svet omladine, uslikan nekom filmskom 16mm, jeftinom kamerom koja, svojom aurom, između redova, takođe dočarava monotoniju, pa i blagu depresiju, kroz realniji, dokumentarističkiji prikaz ovog ambijenta i atmosa, fizonomije nesavršenih lica i tekstura nesavršene kože na istima.. Da li je to namerno, ili ova kamera nema određene mogućnosti, a možda ni ekipa nije znala da koristi opremu koju je verovatno iznajmila na par dana – no ovde uopšte nemamo fokus, oštrina svih planova je ista, a magline se pojavljuju samo na mestima gde je svetlost manje izražena, što ukazuje da ljudi nisu čačkali blendu i zamajavali se performansama fotografije.  Naravno, u ovom slučaju ova aljkavost ide uz  ,,Aljkavca" i potvrđuje jednu od lepota nesavršenosti jeftinog filma koju on okreće u svoju korist, samim tim obeležava i ohrabrenje za sve one koji imaju ideje da se osmele u neku filmsku pank avanturu, uprkog nedostatku zanatske i tehničke veštine.

Sam kraj Slekera je izuzetno upečatljiv, i pojačanijom umetničkom izvedbom  u odnosu na sve što je prethodilo, donosi krajnju sintezu svega viđenog, što upotpunjuje utisak jednog zaista odličnog filmskog dela.

[Lendlord]

A SPELL TO WARD OFF THE DARKNESS (2013.)
Kratak je put od hipi komune do blek metal svirke. Otprilike, tako glasi nešto što se dešava pre desetak godina u ovom ostvarenju, a danas je zasigurno taj put i mnogo kraći..

Čarolija za odbijanje tame - film ujedinjenih autora Bena Rasela i Bena Riversa prikazuje ,,utopiju" i ,,distopiju", uz tranziciju uglavljenu između – kao tišinu kontemplacije. Kopča koja nas sprovodi kroz ove tri deonice je autentično iskustvo dron muzičara koji pokušava da se pročisti od aveti savremenog zapadnjačkog društva tako što uranja u alternativne opcije koje su mu na raspolaganju.

Iako film nosi određene neopaganske poruke, date kroz oprečna iskustva različitih stilova – niti u jednom trenutku ne nameće bilo kakve "kritike" ili ,,ideološka stremljenja" već potpuno odvijajuće dokumentaristički klizi niz audio-vizuelna čula percepcije. Upravo ovakav međaš igranog i dokumentarnog filma svoj sadržaj isporučuje kao čisto meditativno iskustvo glavnog lika.

Uglavnom se cela osa današnje- a uglavnom i prošle, glavnotokovske  kinematografije – obrće u silnom opterećenju oko fabule, kolarićevskopanićevskih plot tvistova u okviru iste, umnogome zanemarivši iskustvo – a upravo tamo gde možemo da ga pronađemo ono zahteva i novi odnos prema filmu kao srži interpretacije njegove napetosti i doživljajnosti. U skladu sa navedenim, autori prepuštaju dokumentu iskustva, bez intervencija prosuđivanja ili potcenjivačkog sufliranja (toliko tipičnog) – da ono samostalno potražuje smisao u oblasti neutralne i neme slike u koju bismo mogli upisati sopstveni odgovor, a možda ga jednostavno, samo doživeti.

Prvi deo filma, koji je snimljen u nekakvoj neohipi komuni, odlikuje dinamično kretanje, treskanje  kamere, uz montažu kraćih rezova sa tek ponekim dužim zamrznutim kadrom, što je odlično uklopljeno sa kreativnom, živahnom, satirogolišavom atmosferom koja ovde dominira. Dobar deo ovih događaja i interakcija je autentičan, realističan – a tačno se osećaju interpolacije blagih talasa igranih, insceniranih upliva  scenarističko-rediteljskih uputstava.

Čim se jedan, nešto ozbiljniji i ćutljiviji lik, izdvoji iz ove žovijalne hipi škvadre, te uputi u dubine šume, njegovo individualno bivanje nosi kao posledicu duge, statične kadrove, gde se ambijent i ritam prirode samouvereno inaugurišu kao glavni faktor drugog dela ovog filmskog putovanja – i to, važno je naglasiti, bez ikakve artificijelizacije u postupku, romantizacije, idealizacije ili pak hororizacije prirode. Ona je naprosto ovde data  čisto dokumentaristički, očišćena od ,,kozmetičkih ekstenzija" i konotacija, u smislu uhvaćenog trenutka neutralnog oka kamere. Ipak, ovaj deo filma je ispresecan slikama i unakrsnom montažom, temporalnim rupama – što donosi natruhe asocijativnog i simboličnog, doduše, opet vrlo diskretno, bez prsta u oku, te navođenja na bilo kakvu vodenicu. Ipak, slike iz straromodnih časopisa, predmeti opterećujuće prošlosti, spaljivanje kuće kao lične, ali i kolektivne tradicije, predstavljaju modus u okviru čijih horizonata se delegira preobražaj i rasterećenje od civilizacijskog tereta.

Ako je kreativna komuna, premda tribalistički orjentisana kontra-kulturološki, antimoderno-civilizacijski, provejavala erosom i životom – onda bi se moglo reći da transformativno iskustvo u svojoj funkciji prevređivanja i novog rasporeda stvari hrli ka svome uviru, pa stoga i nov poredak reinventovanog uleže na događaj oprečnih impulsa, osvetljavajući mu jednu dimenziju, a onu bitniju i skriveniju ostavljajući u tami tanatosa: tada prisustvujemo jezivom mijaukanju, kricima očaja,  vapajima iz pakla zatočenika materije – beskrajnom blek metal koncertu, benda neopaganske ,,volim prirodu i njenu poštenu surovost, a mrzim licemerje lažnog čovečanstva" provenijencije, gde svetlost tek na momente dodiruje otuđena lica u publici – osuđenike na nužnost iste te prirode. No, ovakva zapažanja pripadaju tek nekakvoj intelektualnoj fiskulturi, pokušaju tumačenja više nekih podsvesnih motiva kreatora ovog dela, jer je izvesnije da su njihove intence više akcentovane na eksperiment doživljajnosti određenog iskustva, iako jasnoća katarze jasno aludira na šta se ovde cilja.

[Truman]

Samaritan
https://www.imdb.com/title/tt5500218/

Ovaj film sam pogledao samo zbog Stallonea iako nisam fan fantasy žanra...i nisam se pokajao. Ima priču, twist i pametnu pouku. Na prvi pogled superherojski film ali kao da nije. U principu treba ga davati mlađim tinejdžerima da gledaju upravo zbog poruke.
I Stalloneu dobro stoji đubretarska uloga.

[Truman]

Silent Night
https://www.imdb.com/title/tt15799866/
Nov filma Johna Wooa. Scene reminescencije na vreme provedeno sa sinom imaju onaj stari honghongoški šmek. Što se ostalog tiče ništa spec zaista, rutinski akcijaš sa Woovim rediteljskim stilom, fokusiranje na detalje i usporavanje u određenim momentima. 6/10
Više volim Wooa iz azijske faze.

[Lendlord]

Le lit de la vierge (1969)

Reprizirao sam film  ''Devičanska Postelja" Filipa Garela koji sam gledao veoma davno. Sećam ga se po izuzetnom utisku koji mi je tada ostavio, a nakon novog gledanja moram da priznam kako me njegovo dejstvo i danas opčinjava kao zaista hipnotičko i sugestivno – punoćom maestralnih deonica veoma upečatljivih scena - no, uprkos ogromnom potencijalu koji je mogao da se dodatno konkretizuje, stiče se utisak da mu nedostaju određene nijanse i zreliji zahvati kako bi konkurisao najboljim filmovima nadrealističkog, somnabulnog onirizma.

Međutim, nikako se ne sme izgubiti iz vida da je autor, inače vunderkind Francuske kinematografije, Filip Garel, imao samo dvadesetak godina kada je osmislio i snimio ovaj jedinstven i nesvakidašnji film, uz, mora se dodati, uvek nepredvidivog asistenta kao što je LSD; jer kiselina je često faktor proširenja i produbljenja, figurira kao element ubrzanja vizije i zrelosti mladih umetnika, ali često je i razlog za brzo sagorevanje talenta, čije se bisage inspiracije rapidno isprazne usled preforsiranog intenziteta.

Autor nam već na početku otvoreno suflira šta ćemo gledati: pseudoreligijsku satiru, bolno istrgnutu iz razočaranja povodom neuspelog menjanja sveta, kroz prizmu šezdesetosmaške hipi revolucionarnosti.

Zapravo, autor nas na nadrealistično-snoviđajni način vodi na ekskurziju kroz sopstveni kvazi-hrišćanski proizvoljni simbolizam, koji mu služi poput oblande za pravu nameru čije naličje počiva, a i završava se, unutar suštinske alegorije – gde bi svojim metafizičko-mističnim, svesno zbrljanim švrakopisom zapravo govorio o hipi, studentskim protestima u Francuskoj. Dakle, ovi protesti – detinjastost, naivnost i slabost njihovih aktera, prema autoru  - su bolno interpolirani i personifikovani u ovoj tragi-komičnoj verziji Isusa Hrista (tumači ga Pjer Klementi), koga Garel  (pored svega, autoironično uključujući i sebe u ovaj prikaz) prikazuje kao nedoraslu bebu:  plačljivog, nesigurnog edipovca, koji neprestano kmeči  što ga je nedostižni, nevidljivi, nebeski ćale zanemario, dok ga istovremeno mama neprestano hrabri, bukvalno mu stavljajući megafon u ruke kako bi iole iko slušao njegove vođstvene propovedi, dok ga istovremeno, svojom kontradiktornom vaginalnom strategijom čini nesposobnim za život: tetošenjem malog, večnog dečaka koga hrani, pere i odeva, kastrirajući mu tako nezavisnost , uvodeći ga u nesposoblje, ali niti u jednom trenutku ne suspendujući svoje asocijacije vezane za njegovu potencijalnu ulogu velikog harizmatika i transformatora društva , sposobnog i moćnog muškarca (!!= Kakve li nam većini poznate ironije). Pored svega, naš zbunjeni mesija natrčava i na Mariju Magdalenu, koja svojim ljupkim prisustvom unosi nove nevolje i zahteve za njegovu ionako zapetljanu egzistenciju i mukotrpnu misiju. Interesantno, ali ne i iznenađujuće je da obe Marije igra ista glumica, čuvena Zuzu.

Ovakvi filmovi pružaju građu za veoma izdašnu hermeneutiku, ali potrebno je više puta u kratkom vremenskom razdoblju pogledati film da se ne bi ušlo u preterano proizvoljna tumačenja, fantomska učitavanja i slične fenomene, pa bih samo ovlaš pridodao nekoliko stvari koje se ovde impliciraju - kao što su motiv pobune ekspliciran kroz edipovski akt ubistva, težine misije ili zadatka koji se preuzimaju u samo jednoj kutiji užasa gde se skoncentrisao ceo kontekst pakla i podzemlja ilustrovan u nadrealnim prikazima demonske vlasti, policije i njenih kerbera, zatočeništva i neslobode kompresovanih u kockastim uzusima bukvalne predmetnosti, čije otvaranje označava opterećenje koje se ne može podneti; zatim motivi odustajanja i napuštanja, povlačenja pred  ogromnom ''pretenzijom'', očajničkog povlačenja u nepoznato. Konstantno traženje, usamljenost i neizvesnost potrage dočarani su pozajmicama alternatvnog pozorišta, pa često glavnog aktera okruženog tamom možemo ispratiti samo snopom svetlosti reflektora, a stišavanje tona označava da se njegov glas ne čuje u apatiji svoje slabosti.

Autorski postupak nam sve vreme ukazuje da su ''viši duhovni principi''dati tek puko stilski i narativno – ''metafizika i simbol'' čija priroda je sferičnija, multiuglovitija, samim tim maglovitija za tumačenja, ovde se pojavljuje kao mimikrija navodno ''nižeg principa'' kao što je gruba, prizemna realnost, gde se religijska simbolika stavlja u funkciju metafore čije tumačenje pripada intelektualnom aparatu, samim tim nam donosi  čistiji horizont za jasno očitavanje ovog dela; ali koristeći simbole makar kao sredstvo zabave, Garel, ipak , doduše, više kroz stil i estetiku, zahvata deo njihove sferične, misteriozne prirode - što je iznedrilo kao rezultat neke od fascinantnih umetničkih slika koje ostaju veoma ubedljivo urezane u perceptivni aparat recipijenta. Pojačana artificijelnost i izveštačenost u postupku umanjuju potencijal provokativne oštrice ove uvek osetljive teme, a pozorišna estetika, te simulakrumsko-scenografski zahvati prave dodatni odmak od realističnije identifikacije i tako usvajanje sadržaja proteruje sa terena emocije, izmeštajući ga na područje intelektualnog usvajanja građe ovako oformljenog vizuelnog štiva.

Ono što najviše pleni u ovom filmu je nekoliko zaista hipnotičkih scena, gde se ima utisak da je proniknuto u suštinu snoviđajnog; onu specifičnu nadrealnu arhitekturu predmetnosti i odnosa stvari i figura u snu, upravo onu bizarnu postavku kulisa onirične pozornice koju nam je uvek teško da dočaramo rečima; autor postiže taj utisak vizuelnim i audio trikovima, psihodeličnim opsenama i optičkim varkama, maestralnim karuselima vožnje kamerom u kaleidoskopu eksperimentalnih finesa - ubedljivo oslikavajući magiju doživljenog. Upravo ekvilibristikom ovih metoda, često deluje da su figure u prvom planu zalepljene na pozadinu, a da pri tome nije u pitanju fokus, već kombinacija snimanja u studiju i na terenu koje  se u montaži naknadno stapaju, ali fantastičan demant ove teorije sleduje kada bi lik iz takve pozicije krenuo da se potpuno prirodno utapa u pejzaž od koga je maločas bio tako veštački otcepljen, što doprinosi da nam se percepcija u tom trenutku potčinjava jednoj široj viziji sugestibilnih čula.

[Krsta Klatić Klaja]

Divno sam započeo novu godinu, pošto je CREATOR poprilično lijepo iznenađenje. Nisam još siguran ni kako sam shvatio film jer nije samo omaž Kameronu u pitanju već i dublje razmatranje tema iz Terminatora i Avatara, a možda i više iz Terminatora ako mene neko pita, iako Krip Creatora vidi kao rimejk Avatara. Na momente imamo čak i Terminatorovu ruku u kadru, imamo sarakonorovski karakter, imamo nuklearnu pozadinu narativa, ali u svakom tom trenu u pitanju su vrlo dekonstruisani elementi i zaista je pitanje zašto su tako dekonstruisani i šta sve ovaj film krije.

S jedne strane imate Terminator gdje je slika prilično crno-bijela (mašine vs ljudi) sa izuzetkom Arnija koji doduše već uvodi svojevrsnu blagonaklonost prema mašinama; i Avatar koji insistira na spiritualnijem odnosu prema planeti i živim bićima kao jednoj živj mašini, gdje isto tako poprilično dominira prirodno vs vještačko. Creator uzima ponešto od oba svijeta da bi oslikao jednu civilizaciju duhovne i fizičke koegzistencije ljudi i mašina. To jest ono što su kod Kamerona izuzeci ovdje su pravilo i to mijenja dosta stvari u filmu u world-building smislu.

Imate produhovljeni Skynet ili mašiniziranu Ejvu i taj čudan spoj (zvani Nova Azija u filmu) stoji naspram ljudske, suviše ljudske Zapadne civilizacije.

Onako freestyle analogije: ovdje ima nešto i od Kjubrikove Odiseje, a ima nešto i od talibanskog terorističkog napada 2001. Siguran sam da sam brojne brojne momente i propustio, tim prije valja preporučiti na Sagiti jedan film u kojem ćete možda primijetiti i više SF uticaja, otjelovljenih u jednom osvježenom izdanju, čak bi bilo interesantno čuti koje aluzije ili posvete su Sagitaši primijetili u filmu.

Na sveopšte iznenađenje produkcija nije uspjela mnogo da ošteti film, i samo je završetak malo slabiji nego što sam očekivao. Gareth Edwards režira ko mator  i utefteren je za praćenje ubuduće.

[Truman]

Le lit de la vierge (1969)
ide na listu za gledanje

Evo šta sam gledao ovih dana, pretežno HBO koji nam daruju za zimski mesec


Phantom Thread
https://www.imdb.com/title/tt5776858/

Ovo je poslednja uloga Daniel Day Lewisa. Tumači markantnog, hladnog, distanciranog i ekscentričnog dizajnera haljina za britansku i međunarodnu elitu 50-ih. Žene ga zanimaju jedino kao modeli za njegove haljine. Onda upoznaje jednu migrantkinju koja od njega želi više. Film ima jedan bizaran element koji filmu daje poseban kvalitet. I da spomenemo da Vicky Krieps sjajno parira jednom od najvećih glumaca svih vremena.
8.5/10

In Bruges
https://www.imdb.com/title/tt0780536/
Odličan krimić kakav skoro nisam gledao. Dvojica profi ubica poslati u grad Briž da se pritaje, ali zapravo je zaplet oko nečeg drugog. Pored sjajnog dvojca Farrell Gleeson koji smo nedavno opet videli u Banshees of Irishdale film ima pregršt kvalitetnih sporednih likova i naravno lepi mada pomalo depresivni briž.

Let Him Go
https://www.imdb.com/title/tt9340860/
Ono što je pohvalno kod ovog filma što su glavni likovi dodeljeni seniorima (Kevin Costner i Diane Lane). Film se bavi pokušajem njih dvoje da vrate unuka nakon što im se snaha preudala za nasilnog tipa. I priča funkcioniše dok se diže tenzija, najbolji deo je kad upoznaju problematičnu familu kod koje im živi unuk. Ono što na kraju kvari utisak su scene nasilja. Ipak ih je previše za jednu dramu. 7/10


The Flash
https://www.imdb.com/title/tt0439572/
Kao klinac sa voleo seriju Flash, vidim da su i skoro napravili novu koju nisam gledao.
Što se ovog filma tiče motiv vraćanja kroz vreme drži pažnju, kao i različiti glumci u ulozima superheroja. Uključivanje starog Betmena Michaela Keatona je pun pogodak. Najiritantniji mi je glavni glumac Ezra Miller tj. njegov prikaz Flasha. Pošto je ovo priča o ispravljanju prošlosti ne može se govoriti o klasičnom flashu već više o omažu uz razne druge superheroje. Dao sam mu šesticu. A za pravog Flasha moraću da skinem seriju.

pre toga sam online gledao filmove Jet Lija i toplo preporučujem FIST OF LEGEND.

[Petronije]

Divno sam započeo novu godinu, pošto je CREATOR poprilično lijepo iznenađenje. Nisam još siguran ni kako sam shvatio film jer nije samo omaž Kameronu u pitanju već i dublje razmatranje tema iz Terminatora i Avatara, a možda i više iz Terminatora ako mene neko pita, iako Krip Creatora vidi kao rimejk Avatara. Na momente imamo čak i Terminatorovu ruku u kadru, imamo sarakonorovski karakter, imamo nuklearnu pozadinu narativa, ali u svakom tom trenu u pitanju su vrlo dekonstruisani elementi i zaista je pitanje zašto su tako dekonstruisani i šta sve ovaj film krije.

S jedne strane imate Terminator gdje je slika prilično crno-bijela (mašine vs ljudi) sa izuzetkom Arnija koji doduše već uvodi svojevrsnu blagonaklonost prema mašinama; i Avatar koji insistira na spiritualnijem odnosu prema planeti i živim bićima kao jednoj živj mašini, gdje isto tako poprilično dominira prirodno vs vještačko. Creator uzima ponešto od oba svijeta da bi oslikao jednu civilizaciju duhovne i fizičke koegzistencije ljudi i mašina. To jest ono što su kod Kamerona izuzeci ovdje su pravilo i to mijenja dosta stvari u filmu u world-building smislu.

Imate produhovljeni Skynet ili mašiniziranu Ejvu i taj čudan spoj (zvani Nova Azija u filmu) stoji naspram ljudske, suviše ljudske Zapadne civilizacije.

Onako freestyle analogije: ovdje ima nešto i od Kjubrikove Odiseje, a ima nešto i od talibanskog terorističkog napada 2001. Siguran sam da sam brojne brojne momente i propustio, tim prije valja preporučiti na Sagiti jedan film u kojem ćete možda primijetiti i više SF uticaja, otjelovljenih u jednom osvježenom izdanju, čak bi bilo interesantno čuti koje aluzije ili posvete su Sagitaši primijetili u filmu.

Na sveopšte iznenađenje produkcija nije uspjela mnogo da ošteti film, i samo je završetak malo slabiji nego što sam očekivao. Gareth Edwards režira ko mator  i utefteren je za praćenje ubuduće.

Svaka čast Bato. Ja ga napustio posle 15 minuta. [emoji16]

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Krsta Klatić Klaja]

neeeeee 

[Petronije]

Jbg, ajd ostaje neka mala mogućnost da nisam bio raspoložen, ali čisto sumnjam.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Truman]

Dobar je Creator. Vredi ga pogledati. Nalazi se na dosta lista najboljih filmova ove godine.

[Krsta Klatić Klaja]

Jbg, ajd ostaje neka mala mogućnost da nisam bio raspoložen, ali čisto sumnjam.

za ovaj film je potpuno razumljivo, do prije neku godinu bih isto rekao

sad ga gledam u sklopu onoga što sam piskarao na temi o Kameronu, što zapravo nikog normalnog ne zanima u filmu

[Lendlord]

CHARIOTS OF FIRE (1981)
Na svojoj VHS putanji zastao sam na veoma značajnoj stanici koja je obeležena imenom nedavno preminulog, meni veoma dragog Hjua Hadsona, pa u skladu s tim reprizirah njegova dva ponajbolja ostvarenja ''Vatrene Kočije'' i  ''Grejstok – Legenda o Tarzanu''. ''Vatrene Kočije'' su  film koji moja okolina nije baš zdušno ljubila, ali je meni uvek bio izuzetno značajan, i to iz nekoliko razloga koji su novim gledanjem postali još značajniji i podebljaniji. Dakle, nakon novog gledanja utisak je još povoljniji, jer današnje vreme - obeleženo ubrzanim procesom pražnjenja velikih ideoloških običaja i doktrina, te egzistencijalnom ošamućenošću usled konstantno sipećih nokdauna unutar nestalnog haosmosa, već izlizanih šok tirada u sadržajima buntovnih kreatora gde kao reakciju na sumornu realnost trpimo njihove grube klizeće startove kopačkama natopljenih cinizmom zarivenim u naše receptivne prepone – naprosto vapi za makar fiktivnim popunjavanjem ove praznine između nikad dramatičnijih rezonanci suprotnosti, i to interpolacijom iste te praznine snažnim dejstvom vrline koja bi razvlastila uzuse ove novonastale kontaminacije jasnoće.

Premda urađen po scenariju Kolina Velina koji je uobličio priču, sakupio istorijske činjenice i sportske podatke, ipak je glavnu nit kinematografskog tkanja ove storije vodio producent Dejvid Patnam insistirajući da njegov prijatelj  Hju Hadson režira svoj prvi dugometražni film. Poverenje i vera Patnama u Hadsona omogućila je širok dijapazon slobode reditelju da se gotovo postavi kao autor, te udahne svoj karakter, ideološke vrednosti  i duh ovome delu.

Pošto mnogo godina nisam bacio oko na ovaj film, nakon novog gledanja moram da priznam kako ne pamtim kada sam poslednji put konzumirao sadržaj gde su svi likovi ovako brutalno normalni – pa čak i oni nešto ''licemerniji'' odlikuju se potpuno zdravim razumom i, gledajući stvari iz njihove perspektive,  ispravnim motivima za donošenje odluka.

Takođe, ovaj film, pošto je makar tematski sportski, možemo doživeti i kao motivacioni – možda neku vrstu Rokija za rafiniranu publiku: i to upravo onu publiku lociranu u pribežištima svojih galantnih salona - gde ispijajući svoje tople, udobne napitke - sofisticirano se goste, naravno, pod strogim uglom propisanim bon-tonom, grickajući svoje otmene čajne kolačiće, te strpljivo čekajući epifanije ohrabrenja proistekle upravo iz ovakvog tipa sineastike.

Način na koji je urađen film je veoma uštogljen, uz stidljivu i skromnu težnju ka perfekciji, upravo ono što i predstavlja karakterističan filmopis Hjua Hadsona - pa tako imamo sve ono što odlikuje ovog reditelja, počevši  od pomne pažnje posvećene svakom detalju, štedljivosti i obazrivosti u trošenju arsenala filmskog izraza koji često preteže ka ekonomičnosti i askezi,  te nekom specifičnom odsustvu robstnosti kadra; čak i kada bi se u masovkama od potonjeg očekivao nekakav barokniji i mrsniji kolorit - ovde on biva spontano zamenjen posnom imanencijom koja bi se nekome mogla učiniti i pomalo sterilnom.  Međutim ova ''sterilnost'' i ''uzdržanost'' koje, reklo bi se, čak pomalo i bez namere, spontano izviru iz Hadsonove prirode, ovde se savršeno kontekstualno uklapaju u pejzaž odmerenog engleskog karaktera i društva, koje mnogo polaže na svoju poslovičnu protokolarnost i tradiciju,uz tipičnu Hadsonovu ambivalenciju (da ne kažem kontradiktorna osećanja) prema sopstvenoj naciji, gde se kritika i ponos često pojavljuju zajedno.

Što se tiče fabule, priča se odvija na osi dva lika: Abrahama i Erika Lajdla. Svaki od njih trči iz svojih razloga – prvi to možda čini iz ljudskih pobuda, samospoznaje, neprihvatanja inferiornosti u bilo kom obliku, i poboljšanja svojih kvaliteta, a drugi to čini u ime Boga i oplemenjivanja sveta. Kao centralna figura pleni Erik Lajdl, čovek nepokolebljivog karaktera i visoko pozicioniranih vrlinskih kvaliteta, koji ni po koju cenu ne pravi kompromise, ostajući pred svakim izazovom dosledan sebi i svojim ubeđenjima. Ovde se Hadson služi kontekstualizacijom religioznih ubeđenja da bi umetnuo snagu individualca koji ne popušta pred pritiskom kolektiva, ostajući veran svojim čeličnim stavovima i idealima. Naravno, pored toga, autorove simpatije prema  spontanosti  i prirodnosti Škotlanđanina su očigledni, i na neki način, pripremaju teren za ekstremniji pristup ovoj temi u filmu ''Grejstok – Legenda o Tarzanu''.

Ono što naročito čini ovaj film specifičnim jeste odluka da se muzička pozadina poveri Vangelisu, što je upravo detalj koji donosi potpuno drugačiju i nepredvidiviju čulnu percepciju jednom filmu epohe kao što su to ''Vatrene Kočije''. Ovaj rizik (u okviru Hadsonove poslovične proračunatosti i racionalnosti) jeste izuzetan izkliz iz suve logike i predvidivosti, sačinjavajući prelepo uklopljen melanž filma epohe koji na ubedljiv način dočarava prošlost, uporedo sa vanzemaljskim, elektronskim Vangelisovim zvukom koji budi sećanja na budućnost - što je moglo da primiriše na nezgrapni pačvork, no u ovom slučaju temporalni sinkretizam teče u skladnoj simfoniji tananosti pomirene celine. Inače, muzika najviše prati slou scene - ekonomično plasirana na pravim, prelomnim mestima, tempirajući njihov trenutak pojavljivanja i vremensku dužinu tačno onoliko koliko treba, gde Hadson niti u jednom trenutku ne maši tajming, ne preteruje, već savršeno dozira. Sve ovo nabrojano čini da se prošlost i budućnost venčavaju u jednoj prijatnoj smesi nehotičnih reminiscencija, i  to datih iz ugla tadašnjeg perioda  čuvenog početka osamdesetih godina prošlog veka.

Racionalnost proistekla iz bistrog uma izdignuta na viši nivo, ideal, ''kult heroja'', snažno akcentovanje vrline i čistote - što u formi, što u sadržaju - nas adresiraju na povampirenje neoklasicističkog duha, uz, ipak, reklo bi se, iskorak u romantizam zbog sve vreme prisutne snažne emocije i simpatične glorifikacije prijateljstva koja daje neophodan začin ''Vatrenim Kočijama'', a svoju kulminaciju dostiže u filmu ''Grejstok – Legenda o Tarzanu''. Postavlja se ovde i jedno šire pitanje vezano za rehabilitaciju vrline u estetske tokove savremene umetnosti i pop-kulture, koliko je zapravo ovaj film anahron i dosadan za većinu iskusnih trošača fiktivnih sadržaja, većine koja je odavno izgubila svoju konzumentsku nevinost? Koliko su receptori navikli na žestoke ili senzacionalne sadržaje uopšte prijemčivi za nešto ispod njihovog praga nadražaja? Ili možda jasne crno-bele postavke stvari koja slavi harmoniju i veliča dobrotu? Parafraziraću nekog teoretičara postmoderne (ne mogu da se setim imena) koji kaže da ukrštanje više ne može biti aktuelno između polarnih suprotnosti već da se akcenat stavi na transfenzalan način povezivanja kao obeležju postmoderne racionalnosti, jer, kao što znamo, haosmos postmoderne je decentralizovan, ali utoliko više je potrebno mapiranje bezbrojnih konstelacija u njemu. Ko zna, možda je to i jedini način reaktualizacije vrline kroz jednu ''zdravu'' optiku novootkrivene harmonije.


GREYSTOKE: THE LEGEND OF TARZAN, LORD OF THE APES (1984)
O ovom filmu, manje-više, svi sve znamo, pa nema potrebe da se preterano raspišem. Hju Hadson, i njegovi saučesnici na scenariju, koriste čuvenu priču o Tarzanu da bi ugravirali svoj stav o sukobu prirode i kulture (prošireno-civilizacije) i, što se mene tiče, snimaju najbolji i najozbiljniji film o legendarnom gospodaru džungle, inaugurišući Kristofera Lambera, kao savršen miks snažne emotivnsti i životinjske simpatičnosti, u veliku filmsku zvezdu.

Hadson u ovom filmu veoma pristrasno, čak navijački prijanja na romantizaciju prirode, ponovo podcrtavajući karakter neobičnog, izdvojenog individualca, pa u skladu sa spomenutim romantizmom nešto žešće pušta raspojasane emocije da ispletu svoj slavoluk lepoti prostodušja izvezen preciznim čvorićima spontanosti i prirodnosti nasuprot malodušnoj, podsmešljivoj, pa i ciničnoj personi pozeraja tadašnje engleske kulture i civilizacije (u  vremenu odigravanja priče još kako-tako ujedinjenih), praveći raskol u neobičnom čoveku majmunu.

Film, osim što se bazira na najznačajnoj prvoj knjizi  ''Tarzan među majmunima'', čini to referišući se  i na ostvarenje ''Divlje Dete'' Fransoa Trifoa, pa je u skladu s tom činjenicom suština usmerena na viviseciranje identiteta i psihe žrtve sticaja okolnosti, ali koje ga, s druge strane, čine jedinstvenim stvorenjem  - u hadsonovom filmskom romantizmu rusoovski  ga vraćajući prirodi, a gledaoca, makar na tren, njegovim divljim korenima.  Iako se knjige o Tarzanu ovde tek zahuktavaju, ovaj film treba posmatrati kao celinu, zaokruženu priču, čiji zaključak je da nužda dubokih poriva ne poznaje kompromise i, bez obzira na cenu koja mora da se plati, odlučuje o konačnom ishodu ''slobodnog'' izbora.

Iako u suštini arhetipski i uvek postojeći, nisam siguran koliko je više aktuelan antagonizam prirode i kulture kada je savremeni čovek u pitanju, jer ova tema sve više ustupa mesto sukobu kulture i civilizacije – gde bi novi Grejstok možda mogao biti Hakslijev Divljak kao analogni čovek koji citira Šekspira unutar digitalnog tehno-sveta, a čiji algoritmi pri tome ne konstatuju njegovo prisustvo – čineći ga ''nepismenim'', prevaziđenim i zaostalim pripadnikom sveta koji se sastoji od nepotrebnih, mitskih otpadaka – nečega što nam nekada beše znano kao kultura.

[Truman]

All the Old Knives
https://www.imdb.com/title/tt3706352/
Špijunski triler sa jako dobrom (i tužnom) pričom. Ne želim dalje da opisujem detalje osim - gedajte!

Promising Young Woman
https://www.imdb.com/title/tt9620292/
Za razliku od svoje britanske preteče iz devedesetih (svojevremeno me je neko na sagiti podsećao na naslov) koja je dosta krvavija, žanrovski definisanija i konzistentnija ovo je jedan navučen, plitak i dosta usiljen feministički film. Mi sad treba da poverujemo da se grupa studenata medicine iživljavala na studentkinji tokom žurke. Studenti medicine su inače poznati po tome. I takođe teba da poverujemo da su svi muškarci svinje uključujući i Mr NiceGuya kog je srela nakon puno godina a koji je zapravo bio deo ganga koji joj je silovao drugaricu.
Previsoka ocena na imdbu za ovako nešto. Od mene šestica više zbog produkcije i režije.

[Truman]

Monkey Business
https://www.imdb.com/title/tt0044916/
U poslednje vreme mi je fokus na novim filmovima pa skoknuh malo do kinoteke da odgledam ovu čuvenu komediju Howarda Hawksa sa Cary Grantom, Ginger Rogers i Marilyn Monroe. Rasejani hemičar istražuje formulu koja treba da bude eliksir mladosti tako što eksperimentiše na majmunima. Nevolja kreće kad krene da je isprobava na sebi. Sjajni glumci, vrcavi dijalozi i efektan ending. 8/10

[Meho Krljic]

Hauard Hoks je definitivno napravio gomilu ključnih filmova u nekoliko žanrova. Voleo sam ga kao klinac a sad ga gledam kao božanstvo.

[Truman]

Hauard Hoks je definitivno napravio gomilu ključnih filmova u nekoliko žanrova. Voleo sam ga kao klinac a sad ga gledam kao božanstvo.

On, Billy Wilder i John Huston su mi kraljevi starog Holivuda.

[Meho Krljic]

Svakako. Ja moram da dodam i Frenka Kapru na čijim sam komedijama odrastao, te Džona Forda, naravno.

[Lendlord]

  Uvek su mi "Majmunska posla" išli u paketu sa "Nevolje sa bebom"
https://m.imdb.com/title/tt0029947/

[Meho Krljic]

Meni je to da je Kapra snimio You Can't Take it With You, Mr. Smith Goes to Washington, Meet John Doe, Arsenik i stare čipke i It's a Wonderful Life jedan za drugim i dalje skoro neverovatno. U kakvom je gasu bio taj čovek!

[Truman]

E da, i Frank Capra. To je ta magična četvorka.
John Ford mi je malo ispod.
Bringing Up Baby sam gledao u Kinoteci svojevremeno. Ok je, ali smešniji mi je Monkey Business.

The Beekeeper
https://www.imdb.com/title/tt15314262/
Sa zadovoljstvom sam odgledao ovaj punokrvni akcijaš sa Jasonom Stathamom. Tema je prilično aktuelna jer se bavi prevarantskim call-centrima (u jednom sam i sam proveo par dana dok nisam zbrisao), ovde je reč o šemi koja vodi do samog vrha. Sam koncept Pčelara mi se jako dopao, kao i fotografija i scene borbi.
Iako je ovo film koji udara na sistem, čast onoga ko je na samom vrhu (da ne otkrivamo ko je Matica pčela) je sačuvan jer ipak je to JU-AS-AJ. Od mene osmica, mada vidim po metascoru i prosečnoj oceni da se nije svima dopalo. Ko ih šiša!

[Meho Krljic]

Mene Beekeper neće uspeti da odvuče u bioskop, ali rado ću ga pogledati kad bude na TV 

[Truman]

Mene Beekeper neće uspeti da odvuče u bioskop, ali rado ću ga pogledati kad bude na TV 

Pretpostavljam da ti etičke norme ne dopuštaju da posegneš za t-ima. Svaka čast, ja nemam taj problem.

[Meho Krljic]

Ma, ne, ne, daleko bilo, posežem ja rado za njima, ali nije mi Beekeeper toliko visoko na listi prioriteta da bih se setio da za par meseci jurim pirat, nego kad se negde pojavi u regularnoj TV/ striming ponudi, tad ću se setiti da sam hteo da ga gledam.

[Truman]

The High Note
https://www.imdb.com/title/tt9308382/

Pristojna drama o filmskoj zvezdi na zalasku i njenoj mladoj i ambicioznoj asistentkinji. Najbolja stvar kod ovoga filma su karakteri i njihov razvoj. Obe su osobe od krvi i mesa, sa svojim manama i vrlinama koje u procesu izazova uče i razvijaju se i kao osobe i kao profesionalci. Ovo je jedan nepretenciozan film koji pokazuje da Ameri i dalje umeju da prave dobre drame i kada nije reč o ambicioznim projektima.

[Truman]

Dalíland
https://www.imdb.com/title/tt8399658/

Osrednji prikaz poslednje faze u životu i karijeri Salvadora Dalija, i to kroz oči mladog asistenta u galeriji u Njujorku. Ovde vidimo Dalijev odnos sa Galom kao i neke druge umetnike. Film sam uzeo da gledam na HBO jer sam ljubitelj ovog umetnika, ali moglo je to i bolje. 6/10

[Truman]

Old
https://www.imdb.com/title/tt10954652/

Shyamalana volim. Veći deo ovog filma ostavio mi je ravnodušnim, dosta kilavo i ravno do pred sam kraj. Međutim, završnim rešenjem je popravio utisak. Njegovi filmovi i kad nisu stvarno dobri jesu zanimljivi i uvek im dam ocenu vise zbog truda da se bude originalan i da se zavede publika. 7/10

[Truman]

Irresistible
https://www.imdb.com/title/tt9076562/

Ovo je jedna poprilično zanimljiva komedija - drama o političkom lobisti/savetniku demokrata koji odlazi u jedno malo mesto da pogura lokalnog heroja kao kandidata za gradonačelnika. Cilj je da demokrate prvi put nakon 50 godina dobiju svog gradonačelnika. Međutim, stvari ne idu onako kako se nadao. Steve Carell je komičar koji se odlično snalazi u ovim polukomičnim poluozbiljnim ulogama gde na kraju dolazi do neočekivanog tvista i objašnjenja kako politički sistem ne funkcioniše. Reditelj je inače Jon Stewart, poznata televizijska faca.
Dopao mi se ovaj film.

[Krsta Klatić Klaja]

Dream Scenario (2023)
https://www.imdb.com/title/tt21942866/

Cage is back! Nikolas Kejdž me je podsjetio na neke njegove filmove od prije dvaes i kusur godina. Očekivao sam neki poludupasti horor, jer tako i imdb veli, ali ipak je drugačija priča u pitanju, pogotovo što početak filma djeluje kao Vudi Alen.

Specijalno za Sagitaše, glavni lik u nekom trenutku ima susret sa časopisom Rue Morgue, jer je real-life ikona horora, ali ne na način na koji bi to fanovi žanra očekivali. U tome je i caka filma koji je mudro isklesao new kid on the block nikadčuo Borgli, norveški mlađani reditelj.

Film o hororu a ne horor. Interesantna premisa, da ne spojlujem, plus Borgli i obične scene učini neobičnim, i skockao je sve od početka do kraja prilično solidno. 

[dark horse]

https://www.instagram.com/p/C15VcdHPx89/

[Petronije]

Dream Scenario (2023)
https://www.imdb.com/title/tt21942866/

Cage is back! Nikolas Kejdž me je podsjetio na neke njegove filmove od prije dvaes i kusur godina. Očekivao sam neki poludupasti horor, jer tako i imdb veli, ali ipak je drugačija priča u pitanju, pogotovo što početak filma djeluje kao Vudi Alen.

Specijalno za Sagitaše, glavni lik u nekom trenutku ima susret sa časopisom Rue Morgue, jer je real-life ikona horora, ali ne na način na koji bi to fanovi žanra očekivali. U tome je i caka filma koji je mudro isklesao new kid on the block nikadčuo Borgli, norveški mlađani reditelj.

Film o hororu a ne horor. Interesantna premisa, da ne spojlujem, plus Borgli i obične scene učini neobičnim, i skockao je sve od početka do kraja prilično solidno. 

Slažem se. Neobičan ali više nego funkcionalan spoj horora i crne komedije. Kejdž odličan.

[Krsta Klatić Klaja]

Što više razmišljam sve mi bolji film. Čak ima tu nečega što bukvalno ne mogu da nađem u akademskim knjigama. Iako su to samo natuknice u filmu, neka veza između Jungovog kolektivnog nesvjesnog, funkcionisanja mravinjaka ("antelligence" u filmu) i Bostromove vještačke superinteligencije koja se takođe spominje, mora da postoji, kompatibilni su koncepti. A nikad mi nije palo na pamet da su kompatibilni dok to Borgli nije turio u isti film.

Nije da je sada film o tome, zapravo može da se gleda sasvim nezavisno od toga, i to da pokrene još veći niz pitanja o današnjim moralnim panikama, internet senzacijama i prosto opštem stanju društva i porodice. Jeste to Skandinavac i ne zanimaju ga globalni problemi, prethodni film mu djeluje još "privatniji" u smislu perspektive, ali djeluje osvježavajuće da sam pogledo 2 holivudska filma u posljednje vrijeme (Creator i Dream Scenario) i da nisam pomislio da sam zaglupavio poslije završetka, i da je i nešto ljudsko tu prikazano, a ne superheroji i vještice.