Najbolji niški pisci (Ćira included)

[Ghoul]

Da li je neko ovde uživao u pisanju Saše Hadži-Tančića?

Da li ste čitali žensko pismo Stane Dinić-Skočajić?

Jeste li plakali nad poezijom (i prozom) Z.P. Sigme?

Da li ste probali da se probijete kroz slojevitu prozu Gorana Stankovića i Steve Bošnjaka?

Da li ste dovoljno urbani i 'in' da kraj svog uzglavlja držite poeziju i roman Zvonka Karanovića?

Koliko ste upoznati sa opusom višestruko nagrađivanog Dejana Stojiljkovića?

Ako ništa od ovoga - sigurno ste čitali bar ponešto od modernog klasika, ninovca i nobelovca-to-be, legende koja jaše pešice, Ćire The Magic-a: imate li neke impresije?

Ako sam još neku perjanicu južnosrpske proze preskočio - vi uskočite, sa detaljnim close-reading analizama!

[dexa pantelejski]

Da li vas je nekada svojim pisanijama uplasio Dejan Ognjanovic?

Jesu li vas proganjali krvoslednici Sashe Stojanovica?

Da li vas je ikad smorio Tihomir Nesic?

Jeste li se ikad zapili sa Slobodanom Stojadinovicem - Shudetom?

Da li ste ikad slusali Stonese sa Batom Stanojevicem?

[Mica Milovanovic]

Ma jok bre ljudi, ovde niko nista ne cita, u dobroj meri ukljucujuci i mene... Odgovor ce zahvatiti nesto siri prostor od nislijskog atara...

Jebi ga, ja imam mnogo problema sa tim nazovi glavnotokovskim stvarima... I sa nislijskim cirom magicnim, i sa onim prethodnim aksentijevicem i sa ovim novim sto ga B92 gura... Meni je to necitljivo, da ga jebem... Trudio sam se, trudio i corak... ne mogu da prevalim 15 stranicu... Verovatno cete biti zgrozeni sto ciru trpam u isti kos sa pomenutom dvojicom, ali jebi ga...  

Od savremene domace knjizevnosti mogu da citam petrovica - njegove rane price su zaista veoma dobre, sada vec i sa njim imam problema. Basaru sam mogao da podnesem. Volim, jako, Nemanju Mitrovica. Mislim da su njegove price, ako se to sto pise moze nazvati pricama, remek dela vladanja srpskim jezikom. Sasu Hadzi Tancica sam citao u svoje vreme... Mogao sam da ga citam, ali se tesko moze reci da sam njegov fan. Ova zenska koja je napisala roman Strah i njegov sluga je citljiva...

Na nislijsku trojku koji su nekada davno jebavali ale s hlojgeom povremeno naletim, ali ja nisam neki preveliki ljubitelj  knjizevnih formi kojima se oni bave. Mada mogu da ih citam

Ostale Nislije koje ste pomenuli nisam citao... Osim ghoula (vise stvari) i dexe pantelejskog u Presingu... Jebi ga, nema se vremena...

[David]

Na osnovu tri procitana romana Magicnog, moja sumirana impresija o Ciri je da je rijec o vrlo dobrom piscu, kojeg karakterizira upravo ona vrsta humora koju ja u literaturi volim - na tragu hardboiled crime-pisaca i njihovih cinicnih dijaloskih karambula, + specificni loserski nihilizam glavnih junaka.

Za ostale - pojma...

[maccak]

Koliko ste upoznati sa opusom višestruko nagrađivanog Dejana Stojiljkovića?

LEVA STRANA DRUMA? Čuo, čitao u dahu, O.K. Uz to sam i naČUO da će to uskoro i da se odštampa ili već jeste?

[dmitras]

ciru i nisam čitala, ne zanima me.
i nista od saše i ostalih, ovde pomenutih.
presing, tamna zvezda? pa, 'uzdarje' je interesantna priča, naročito za  nas sa balkana. mada, očekivala sam nešto čudesnije,  a ova je baš sa merom, i možda je baš to i čini dobrom. stekla sam utisak da je autor prilično promišljen. 'smrt je zarazna bolest' mi se učinila potpuno osrednjom, ali ne mogu da tvrdim i za ostatak opusa istog autora, jer nisam čitala. (mnogo mi se više dopala lidijina priča! ima čovek u šta da se udubi, ideja je duhovita, likovi su vrlo ubedljivo oslikani,a da ne pominjem stil koji meni jako prija jer UŽIVAM dok čitam i lidija jednostavno ne dopušta da joj priča počiva na glupostima koje ne čine fantastiku, gadostima, psovkama i gramatičkim greškama koje ¨kaobajagi¨izvaljuju likovi, a  ne autor,  a za koje sam uverena da samo oslikavaju duhovno stanje onoga ko piše)

nis? srbija?
TUŽNO je kada fantastika ili horor, (da ne pominjem ostale žanrove) moraju da se 'vade' pornografskim izletima i psovkama umetnutim u usta likova, da bi bili  nekome (ne znam samo kome: izdavaču ili čitaocima?)   ' interesantni' !(?)!

[crippled_avenger]

Zoran Zivkovic

[dexa pantelejski]

E, pa fala na komplimentima. Naime, ja sam autor price "Uzdarje".  A ona je samo deo jednog veceg ciklusa. Boze zdravlja, jedna kraca ce izaci u Emitoru, nadam se. A jedna novela ce vec za petnaestak dana biti u novom broju Ulaznice... Sve na istu temu i sa istim junacima. Neka vrsta srpskog fantasyja... Eto.

Po mom misljenju, najbolje price u TZ su Otova i Lidijina. I ostale su ok. recimo ona koju je napisao Dimitrije Vojnov, najmanje mi se dopala prica onog fantoma Popivoda koja je apsolutno gorzna no dobro, ipak je Ghoul bio urednik dodatka.

Posto se ovde ipak prica o nishkim piscima, pomenuo bi i STEVANA BOSHNJAKA koji je izdao STRASNE PRICE I DRUGE BAJKE za Zivkovicev Polaris. Je l cito neko tu knjigu?

[Ghoul]

dexa uživa u kratkotrajnoj slavi na popboksu:
http://www.popboks.com/tekst.php?ID=5983

kažem kratkotrajnoj, do moga (rivjua u BETONU, uskoro)  

lično mislim da je prikazivačica bila preblaga prema dexinoj apologiji probisveta i nishtaka (o shovinizmima svih vrsta da ne govorim), pod maskom 'urbanosti' koju ja (kao neurban lik, koji čak i ne zna šta je to 'urbana proza') ipak zamišljam malko... urbanijom.

[Alexdelarge]

Najbolji je Magicni...njegove knjige su vrlo filmicne,grehota je da ih niko ne ekranizuje...makar kao TV film.

[Duh_koji_hoda]

Najbolji je Magicni...njegove knjige su vrlo filmicne,grehota je da ih niko ne ekranizuje...makar kao TV film.

... to kazes posto si citao Karanovica ili ne???

[Alexdelarge]

Iskreno...ne. Citao sam neke odlomke na netu,listao knjige u biblioteci i uvek me na kraju nesto odbijalo...sto,je l' dobar pisac?Koji naslov preporucujes?

Nekad ne znam sta cu pre da pozajmim od knjiga.Evo,bas danas sam drzao u ruci Nazivo,ali je ona izgubila bitku (ali ne i rat ),tako da sam na citanje uzeo:

Zarobljeni um - Ceslav Milos
Klub uvrnutih zanata - Cesterton
Podrum - Bernhard Tomas (doduse ovde je Ghoul opet umesao svoje prste...on i cini mi se Ginger su hvalili ovog pisca u nekim temama,a nedavno je i Marojevic Igor pohvalno govorio o njemu...)

[Duh_koji_hoda]

Iskreno...ne. Citao sam neke odlomke na netu,listao knjige u biblioteci i uvek me na kraju nesto odbijalo...sto,je l' dobar pisac?Koji naslov preporucujes?

Nekad ne znam sta cu pre da pozajmim od knjiga.Evo,bas danas sam drzao u ruci Nazivo,ali je ona izgubila bitku (ali ne i rat ),tako da sam na citanje uzeo:

Zarobljeni um - Ceslav Milos
Klub uvrnutih zanata - Cesterton
Podrum - Bernhard Tomas (doduse ovde je Ghoul opet umesao svoje prste...on i cini mi se Ginger su hvalili ovog pisca u nekim temama,a nedavno je i Marojevic Igor pohvalno govorio o njemu...)

... sisa Ciru za dve duzine... za sad samo dva objavljena romana... "Vise od nule" i "Cetiri zida i grad".... Cira ima tu ne bas lepu naviku da, ajd' da se tako izrazim, pozajmljuje neke stvari od drugih ljudi i ubacuje ih u svoja dela...

[Alexdelarge]

Ne znam na sta konkretno mislis,ali uvek ima uticaja,pozajmica,plagijata.U krajnjoj liniji,zasto citaoca zamarati fusnotama,Ibidemima i hrestomatijama? Listajuci vec pomenutog Cestertona,imao sam utisak vec procitanog,a onda sam se setio da Vudi Alen ima slicne detektivske price parodije.Kis je opet u svom Casu Anatomije ,kad su ga optuzili za kradju pokazivao razne primere slicnosti izmedju tekstova,pa je pokazao izmedju ostalog kako je Andric pisao Travnicku hroniku i mogu ti reci da postoji velika slicnost izmedju TH i tog drugog teksta.U Basarinoj verovatno najboljoj knjizi Fama o biciklistima,ima jedan deo gde se otprilike kaze da je pacijent zbog nepostovanja medicinske nauke izbacen iz bolnice,jer su mu lekari predvideli da ce umreti u odredjenom roku,a on je ostao ziv,a isto to nepostovanje medicinske nauke imas i kod Nusica u njegovoj Autobiografiji.Hocu reci,tesko je biti originalan,sve je uglavnom receno/napisano,pa i ova nasa prepiska je odavno pohranjena u beskonacnu Vavilonsku Biblioteku.

[Duh_koji_hoda]

pa evo konkretno poslednja Cirina podvala je u "Tvrdoj ljubavi"... u prvoj prici on prepricava biografiju Toma Vejtsa uz naravno odredjena sminkanja... da bi stvar bila jos gora Tom Vejts je i stavljen na naslovnicu knjige...

[Ghoul]

dragi mr no: ne nasedaj na provokacije: ćira je mnogo zabavniji i bolji od karanovića; mada nijedan nije moja šolja čaja, objektivno gledano, zanatski, karanović je stravično inferioran, slab pisac, zapravo, that's not writing, that's typing, da se poslužim i ja jednim citatom

[Alexdelarge]

Erotski ritmovi u pleksusu

Dert Ćirićeve proze izvire iz iste mreže krvnih sudova iz koje će izroniti njegova geografska i poetička sabraća: Zvonko Karanović, Saša Stojanović, Dejan Stojiljković. Oni su zaposeli čitav ,,južnjački pojas" u kome nema klasnih ni interesnih podela, postoje samo estetičke: podela na ono čemu se robuje i ono za šta se navija, bilo da je tema fudbal, rok ili rokanje.

FORMATIRANJE
Predanja budućih vremena tvrde da je Zoran Ćirić alijas Magični Ćira knjigu priča Solidno srce (VBZ, 2008) porodio iz lošeg prevoda. U arhivi neznane beogradske radio-stanice – kazivaće legenda – večito buntovni nišvilski hroničar, kao komarac neustrašiv a kao leptir ljut, otkriva redak artefakt zarad kog bi mladi Indijana Džons prodao oca, promenio veru i žanr. Otkriva hit kolekciju monumentalnog r'n'b muzičara Marvina Geja, a uz nju papirić sa posrbljenim naslovima pesama. Prevod s engleskog koji bi se i nakon konzilijarne ekspertize anglističkih serklova od Bogote do Bogatića u najboljem slučaju mogao smatrati neveštim pokrenuo je invenciju jedinog srpskog proznog desperadosa koji je vekovni mezimac postpetooktobarskog mejnstrima. Ostalo tek treba da postane istorija: ljupka neprozirnost naslova poput ,,Čuo sam to kroz vino" oterala je Ćiricu-Ćirilicu na sentimentalno hodočašće stazama bluza i roka, egzistencijalne krize i ljubavne patnje.

Stilskoj nesuvislosti koja prerasta u bizarno očuđenje pisac duguje i sam naslov ove zbirke. Ko od nas neće tu zbunjujuću – a opet nekako zaumno logičnu – sintagmu ,,solidno srce" prepoznati kao odjek odnegovanog jezičkog neznanja radio-voditelja koji su adolescentski publikum godinama uveravali da se pesma grupe ,,ZZ Top" zove ,,Uspavani prtljag" – a ne ,,Vreća za spavanje" (što je, složićete se, bar za nijansu verovatniji smisao)? Taj je nenamerni jezički ludizam i danas čujan u stihovima domaćih pop pesmica gde caruju opskurna zanimanja kakvo je, na primer, ,,vojnik sreće", dok nesrećni ljubavnici jedno drugom malo ,,zovu ime", a malo – turu pića.

Piće je, uz muziku, sveto mesto Ćirićevih priča: alkoholno nadahnuće obojilo je kaleidoskopski sevdah njegovih junaka koji su svi redom ,,u cvetu ludosti", zaljubljeni u ,,čisti rum u sve tri boje" što se plemenito valja u ustima ,,ko da si stavila belutak pod jezik". Sve špice i šiparice, sanjari i čergari iz Solidnog srca opčinjeni su zaboravljenim dodirima i emotivnom bliskošću koja izmiče u nepovrat. No, ,,telesne ekskurzije" koje Ćirić pominje sad ne uključuju samo ludu žurku i treš erotiku, nego i opasnu blizinu skalpela. Tako je u priči ,,Problematičan čovek" operacija srca lajtmotiv skrivene, dobro kamuflirane povesti o ženama koje od srca najviše i zaziru. Robokap-rekonvalescent svetačkog imena, ,,u purpurnoj košulji od poliestera, zavodnički razdrljenoj, strukiranoj i uvučenoj u svetlucave zvoncare koje padaju na srebrne čizme s platformama od dvadeset santimetara", luta od jedne bivše ljubavi do druge, sve u nadi da će ovlašnim dodirom i okorelim mužjačkim hvalisanjem mrtvu prošlost probuditi iz anestezije.

Zbirka priča nastala iz erotičnog ritma Marvina Geja spada u ,,književnost ispod pojasa": dert Ćirićeve proze izvire iz iste mreže krvnih sudova iz koje će izroniti njegova geografska i poetička sabraća: Zvonko Karanović, Saša Stojanović, Dejan Stojiljković. Oni su zaposeli čitav ,,južnjački pojas" u kome nema klasnih ni interesnih podela, postoje samo estetičke: podela na ono čemu se robuje i ono za šta se navija, bilo da je tema fudbal, rok ili rokanje. Saša Stojanović Čarli u najnovijem romanu Var(Filip Višnjić, 2008) plete mrežu vonegatovske pripovesti oko vojnih intervencija iz apokaliptične 1999, i to uz asistenciju tridesetak svedoka iz redova polubogova i ljudi, sa sve umetnutim lecima za podizanje borbene gotovosti i dežurnim alter egom Čarlijem. Ovaj Leskovčanin nastavlja povest o svom dvojniku koji je bio zatvaran, osuđivan, proganjan i praćen u prethodnim romanima Krvoslednici (2003) i Manchester City Blues (2006); sasvim u duhu američke ,,tvrdo kuvane" proze, svoju biografiju pretvara u proračunati produžetak umetničkog dela. Dejan Stojiljković se šegači sa mačizmom naoružanih spodoba u trenerkama koje za svaku senku sumnje surovo ubijaju – obično pogrešnog čoveka – ali je mrtav ozbiljan kad piše o uzvratnim posetama britanskih i nemačkih elektronskih bendova u cilju otkrivanja Tajne Stvaranja. U Stojiljkovićevoj zbirci priča Low Life (2007), koju baš Magični Ćira potpisuje kao urednik, vrte se neispričane anegdote iz muzičkog mikrokozma od Džegera do Galagera. Zvonko Karanović kao da je prva dva dela najavljene trilogije, Više od nule (2005) i Četiri zida i grad (2007) naslonio na Ćirićev roman Prisluškivanje (2000); opisujući nišku kulturu suvišnih ljudi, alternativaca koji su se zaglavili među ikonama pop kulture dok im rat diše za vrat, Karanović ima ambiciju da u najavljenom romanu Blatojužnjačku urbanu mitologiju dopuni još jednim svedočanstvom o muzici, ljubavi i odlasku u rezervu umesto u pečalbu.

Svi su pisci južnjačkog pojasa odreda hardkor obožavaoci skaza, te stare i proverene tehnike fingirane autentičnosti; oni u širokom luku zaobilaze Petrije iz svoje kasabe, radije dajući reč sreskim kriminalčićima, didžejevima i narkosima, njihovoj zaljuljanoj vizuri sveta u kojoj nema sreće bez nasilja ni vere bez oružja.

Ali ni južnjački mačizam nije večit. Književnoj policiji odranije poznat kao stalno zaposlen atentator na rodne studije, don Ćirleone je sada krotko prepustio podijum i mikrofon raskošnim ženskim glasovima. Bila to ,,zemunska Mediteranka" iz priče ,,Ekspresni put do mog srca" panično i sitničavo usredsređena na kvalitet hotelske usluge na grčkim ostrvima ili pak napuštena ljubavnica koja sastavlja kompilaciju pesama kao svoju emotivnu mapu (,,Idemo na", još jedan namerno semantički skandalozan naslov), glas Ženskog nije tek glas Razlike niti margine, već je to glas nove arogantne osnaženosti i odlučnosti, glas od kog južnjački mačizam krcka i puca.

Poređenje Ćirićeve knjige ponosnog jecanja sa Haj fideliti Nika Hornbija nameće se najviše zbog liste pesama kao poetičke reminiscencije: Rob Fleming sebe od očaja i besmisla spasava tako što polupromašen život pretvara u top-listu savršeno razmerenih pesama, dočim Ćirićevi paćenici iz Solidnog srca poderanu mrežu očajnog zavodnika bacaju naslepo, srljajući u stupice oko neosvojivih utvrđenja u kojima caruju seksi predatorke kamenih srca. Dve po svemu drugom daleke knjige povezuje nežna muškost glavnih junaka, njihov tihi i nevoljki oproštaj od uloge zavodnika i osvajača koju više nisu u stanju da hladnokrvno igraju. Ostaju im samo pesme i snovi. Zato je, kao u priči ,,Suviše zauzet mislima o dragoj", za ženu i moguće reći da je ,,raznizana kao prepričana muzika". Životni udarac zadat mačo menu pravo u meki stomak aktivira njegov centar za nežnost, i tako počinje osvajanje istorije: od lošeg prevoda do tužnog dnevnika ne jedne, već mnoooogih ljubavi. Jadikovka koja se čuje samo kroz vino.

Vladislava Gordić-Petković

[Ghoul]

ja čudna li texta, nit pohvala, nit pokuda, i zajebava se s njima, al opet, nekako, kao i da joj donekle godi... ne moš je uvatit ni za glavu ni za rep!

[Father Jape]

Ume ona da bidne takva. Steta sto joj predavanja nisu zanimljiva koliko i tekstovi.  

[Ghoul]

počeo sam da čitam zbirku priča VULVAŠI od z. ćirića iz 1998. godine.

to zato što je format taman za u džep, pa mogu u busu dok idem na posao i nazad.

ukratko, mogu reći -ne samo an osnovu ovoga, već i ranijih par zbirki njegovih kratkih radova- da je ćira toliko iznad ovih ostalih južnjaka s kojima je strpan u isti koš da slobodno može da im svima lupa čvrge i šalje ih u ćošak kao bedne imitatore.

mada ovo nije baš moja šolja čaja (ja čak i ne pijem čaj!), respekt i za stil i za misaonost i za autentični sentiment i za prirodnu, glatku, neusiljenu duhovitost!

[Ghoul]

ne pamtim kada sam poslednji put osetio divljenje, duboko poštovanje i nešto blisko zavisti (u najpozitivnijem i najnezlobnijem smislu reči) čitajući nekog živog srpskog pisca - kao što sam osetio danas, čitajući priču 'Doktor Franki i mister Štajn' Z. Ćirića.
to je išlo tako daleko da sam čak neke sjajne rečenice obeležio olovkom, što sam u poslednje vreme, čitajući domaću prozu, uradio u samo nekoliko navrata, čitajući jakšićevo MINISTARSTVO SENKI.
u ovoj jednoj (istina, podužoj) priči zacrveneo sam više sjajnih mesta no u celoj onoj knjizi, ili bilo kojoj koju pamtim.

moram da priznam da sam prema ćiri imao izvestan otklon i rezervu – do danas.
danas potpisujem da je on RETKO OZBILJAN PISAC, i predbilježujem se na ostala njegova dela.

dijapazon u kome se on kreće – kako tematski tako i stilski – nedostižan je ogromnoj većini srpskih piskarala. posebno me zadivio pričom koju je lako mogao da mi uvali kao novi prevod izgubljene i tek nedavno pronađene barouzove (william, ne edgar) priče!

sjajno, sjajno!

za VULVAŠE – totalna Ghoul preporuka!!!

[Alexdelarge]

Sajt Magicnog...
http://www.zoranciric.com/

[Alexdelarge]

Niški trio
Zoran Ćirić je najbolji pisac ovogakruga, Dejan Stojiljković jednomto može da bude, dok su romani Zvonka Karanovića otvoreno kritičko - publicističko usmereni

U srpskoj kulturi Niš je u poslednjih pola veka bio značajan izdavački i književni centar. A u poslednjoj deceniji nova generacija proznih pisaca stekla je punu afirmaciju i svojim delima unekoliko uticala na opštiju promenu književnog ukusa. Prvi među njima je Zoran Ćirić – Magični Ćira, iza njega Zvonko Karanović, a najmlađi Dejan Stojiljković. Upravo je njegov roman najveće ,,iznenađenje" sezone.

Konstantinovo raskršće (,,Laguna") Dejana Stojiljkovića je roman napisan na granicama žanrova istorijskog, kriminalističkog, fantastičkog – romana tajne... Izrazita žanrovska heterogenost podstakla je i na njegovu tematsku provokativnost i atraktivnost, te sadržinsku i strukturnu složenost.

Priča koja se u ovom romanu razvija na istorijskoj osnovi, prizvala je u svoj vidokrug vreme u kome se Drugi svetski rat neumitno bližio završnici. Upravo tada su se u Nišu (Konstantinovom raskršću) stekli različiti, a markantni, junaci sa različitim zatajenim namerama. Neki od njih su se, poput esesovca Hajnriha Kana i četničkog oficira, engleskog obaveštajca (i vampira) Nemanje Lukića, uputili u potragu za mačem cara Konstantina. A ona ih je odvela u podzemne odaje. Zbog toga je u ovom romanu i naročito izgrađena njegova mistična, ezoterijska sfera.

Ukrštajući i spajajući istorijsko i okultno; ideološke floskule sa egzistencijalnom neumitnošću; tragičko i trivijalno, ukratko – svet ideja i predstava sa ritmom i inercijom života u poremećenim vremenima, autor je ovaj roman ustrojio kao narativno dinamično, sugestivno i efektno ostvarenje. Napetu priču koja je vešto građena i koja se, sa pažnjom i zadovoljstvom, lako savladava. Ali, koja nije jednodimenzionalna i smisaono prazna.

Njena sceničnost i slikovitost ukazuju na određeni ,,scenaristički stil" u oblikovanju priče, dok upečatljivost njenih likova i diferenciranost njihovih karaktera pokazuju sa kolikom je stvaralačkom pažnjom izgrađivan njen magistralni tok. A u njemu se susreću, sukobljavaju i poništavaju ,,tajne" i strasti života, silnice istorije i idealizovane mitske i mističke predstave.

Tako se ova razgranata romansijerska priča Dejana Stojiljkovića i okončava u onom prostoru u kome je i začeta: između svetova koji se, u životu i istoriji, neprestance dodiruju, podstiču i sukobljavaju. A to je, znamo, oduvek bilo područje na kome nastaju dobre priče. Zbog toga bi, uz određene primedbe koje se tiču nemotivisanog završnog ubrzanja radnje romana, kao i nekih stilsko-retoričkih okoštalosti i ponavljanja činjenih u njemu, ovo mogla da bude jedna od njih.

Rat za jugoslovensko nasleđe postavljen je u tematsku osnovu romana Tri slike pobede (,,Laguna") Zvonka Karanovića. U periodu od 8. maja 1999, do 5. oktobra 2000. godine njegov junak, gradski momak Đorđe Uzelac, nastoji da u potpuno neregularnim okolnostima realizuje svoju sudbinu.

Zbog toga u prvom delu romana on biva poslat u rat na Kosovo i Metohiju. U drugom delu on u Nišu nastoji da se situira. A u trećem da iz Beograda ode na Zapad. Posredi je, dakle, tipizirana generacijska priča u čijem su središtu aktivirana neka aktuelna i bitna društvena, politička, etička, a naročito pitanja radikalne izmene vrednosti. I to na način hiperrealističkog, filmičnog praćenja njegovih dramatičnih zbitija.

I tako je ovaj roman konstituisan kao uzbudljiva, ali delimično plošna, groteskna i crnohumorna narativna projekcija u kojoj ono što ona predočava treba da najintenzivnije formira čitaočev utisak. Da uverljivo predstavi jedno raspusno doba čija dinamična i tragična slika valja da pomalo zakrije način na koji je ona izgrađena. Kao i jednosmerni društveno-kritički angažman njenog tvorca. U književnoj umetnosti manje je važno šta, nego kako!

Budući da se ovim romanom završava Karanovićeva trilogija Dnevnik dezertera, u kojoj je intenzivno izoštravana slika o novovremenom drastičnom slomu države i sistema društvenih i humanističkih vrednosti u njoj, valja reći i to da je centralni njen deo oličen u romanu Četiri zida i grad (2006), toj prozi otpora, književno-umetnički najuspelije izveden.

Slikajući vreme u kome je stvarnost ,,ličila na loše filmove" i u kome je postalo očigledno da književnost potkrada i imitira život, a lažni patriotizam okupira područje javnih govora, Zvonko Karanović je u romanu Tri slike pobede dao jedno jetko i gorko, no upečatljivo fikcionalno svedočanstvo. O ratu koji je slomio jedan autentični model života i koji nije doneo pobedu. Da se zna. I, po tome, pamti. A književnost je za takvo nastojanje, ukazuje i ovaj primer, samo podesni posrednik.

Zoran Ćirić – pisac čiji je ugled u našoj književnoj javnosti oglašen znatno iznad vrednosti njegovog ukupnog dela, postojano je stvaralački vezan za oblike tzv. žanrovske književnosti. Odnosno za kriminalni roman. Zbog toga je i njegov novi roman Noć svih svetih (,,Alnari") izgrađen na dvostrukoj (auto)referencijalnoj osnovi. Prvi njen deo podrazumeva aktiviranje omiljenog mu (pod)žanra ,,krimića", dok drugi napominje njegov nagrađeni roman Hobo. U tim determinisanim relacijama razvija se romaneskna priča o noćnoj akciji u kojoj ,,samouvereni pištoljdžija" Kenzer, za račun zatajenog nalogodavca iz prestonice, u mitskom Nišvilu stavlja ,,tačku na život" lokalnih krimi-bosova.

U takvom svetu čitaoca sa stranica romana veoma slikovito i sugestivno zapahne i ,,Miris krvi i mesa" koji, u naročito izgrađenoj atmosferi, uverljivo rasprši ,,miris kešovine i parfema". Jednostavno, posredi je još jedna srčana i jetka, kritički angažovana, ironijski produbljena –  žestoka priča iz našeg podzemlja. Data iz pera autora koji je po tome prepoznatljiv. I to jezikom i stilom u kojima se razaznaju i brojni funkcionalni uplivi argoa i socijalno tipične reči. A to je ovom pažljivo građenom romanu, čija nepatetična priča u znatnoj meri održava dramski intenzitet, naročita odlika. I vrlina.

Budući kompoziciono jednostavniji i čvršći, a narativno svedeniji od romana Hobo na koji referiše, ovaj Ćirićev roman prepoznaje se i izdvaja po reprezentativnosti slike sveta, snazi sugestije i određenom funkcionalnom upravljenošću stila. Posebno po poetski upečatljivo izvedenim završecima poglavlja. Efektnim poentama u kojima mogu da se prepoznaju naznake mogućeg pisca visoke književnosti. Ali, ta se mogućnost, iznova vidimo, ipak ne realizuje.

Zoran Ćirić je pisac izrazitog angažmana koji je samo jednim delom nastanjen u književnoj umetnosti. I ovaj je njegov roman vivisekcija savremenog srpskog društva. Njegovog provincijalnog zakutka i njegovog narastajućeg kancera – kriminala kojim su zahvaćeni i u koji su uključeni svi nivoi društva.

Dakle, Ćirić je ovim romanom opisao svoj stvaralački krug. On može stvaralački duže, ali, izgleda, ne može više, bolje. Ovaj je roman njegovo ,,remek-delo". I on je najbolji pisac niškog književnog kruga. Dejan Stojiljković to jednom može da bude. Ako ne postane hitmejker. Dok je romaneskna proza Zvonka Karanovića, ipak, suviše veristički plošna i otvoreno kritičko-publicistički usmerena. Međutim, prozom ovih pisaca mogućno je, jednim delom, meriti i ocenjivati savest našeg smračenog doba. A to nikako nije zanemarivo postignuće.

Mileta Aćimović Ivkov

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Nishki-trio.lt.html

[Boban]

Zoran Ćirić – pisac čiji je ugled u našoj književnoj javnosti oglašen znatno iznad vrednosti njegovog ukupnog dela

Mislim da je ovo lajtmotiv primenljiv za svu trojicu bez ostatka.

[Ghoul]

a be, čitate li gi nišlije?

ima gi godža ovde:

TAJANSTVENI PUTNIK



http://ljudska_splacina.com/2012/06/tajanstveni-putnik.html

[Shozo Hirono]

Zasto je Magicni podneo ostavku?

[Shozo Hirono]

za one koji imaju bilo kakvu dilemu u vezi ovih pola sata - ubediljivo najbolji i najzabavniji intervju magičnog ikad! 

[Ghoul]

dobar je intervju al još bolja je ova istraživačka novinarka što baferuje energiju između njih dvojice i ukrašava studio!

[Shozo Hirono]

i meni je to bilo simpatično. pola sata držati zabrinuto-tugaljivu facu, svaka čast. 


a da stvar bude još luđa, sreo sam je malopre... 

[Ghoul]

Zoran Ćirić za "Blic": Niš je golema čerga

Vesna Torović    | 30. 04. 2014.


Živeti u Nišu je rudarski posao, to je pravi umetnički performans - kaže književnik Zoran Ćirić, alijas Magični Ćira, koji slovi za jednu od legendi urbanog Niša.


Magični objašnjava da je Niš poseban jer su se u njemu rodile ili živele mnoge srpske legende.

- Mogao sam da odem iz Niša, ali siguran sam da moja literatura ne bi bila ovakva. Ko odraste na nišlijskom roštilju, mora da bude zamajen, pa čak i ako postigne nekakav uspeh, ta zaumnost se ne da potisnuti. Nije slučajno da su se ovde pojavile ili barem neko vreme delovale takve legende u rasponu od apsolutno kosmičkog Šabana Bajramovića, preko Duška Radovića i Tome Zdravkovića do Tomija Stila i Avde Zekića. Ili onakvi bokserski šampioni poput Tome Kelave, Janeta Baktijarevića i Čelika. O Piksiju i Panteliću, kao i o Holceru i Kneževiću, tek treba ispričati priče - veli književnik.

Za Magičnog Ćiru specifičnu čar imaju Nišavski kej i Tvrđava.

- Iako je kej i dalje nedovršen i poluzapušten, moja je omiljena zona za šetanje jer nikad nema gužve. Svašta su ,,politički mudraci i eksperti" radili tom nedužnom keju, a on je i dalje ostao podjednako urban i nepripitomljen - prava divljina u srcu grada. A nešto slično se može reći i za Tvrđavu, koja je još i sasvim upristojena, mada bi bilo lepo kada bi izbacili sve one kafiće i bašte. Tamo je dovoljan Planinarski dom - mesto gde vredi posedeti i popiti kiselu vodu - priča on.

Tri slova i jedan padež
Magični ipak veruje da se stanje u Nišu može popraviti.
- Iz ovog učmalog pakla postoji šansa da se izrodi i nešto značajno i suštinski pozitivno. Želim da verujem da se mlađi sugrađani neće tek tako predati sveopštem beznađu i strahu koje sistem smišljeno širi. Grad koji mnogi u Srbiji s prezirom spominju kao ,,grad sa tri slova i jednim padežom" uskoro će postati centar istorijskih dešavanja. Niške ulice su jednom već šokirale bahatu, naizgled svemoćnu vlast. Osećam u vazduhu spremnost da to učine opet, ali ovog puta žešće i temeljnije - nada se Ćirić.

Magični žali što u gradu više nema mnogih svetih mesta njegovog odrastanja.

- Svi oni živopisni bioskopi, gospodske knjižare, pa gomila diskoteka, glamuroznih i podrumskih, od kojih je jedna bila i rezidencijalni, prestižni klub u kojem je svakom jugoslovenskom bendu bila čast da nastupi - sve je to nestalo da se više nikada ne vrati - setno kaže Magični.


Idealana za šetnju: Niška tvrđava
Za njega je Niš prestonica srpskog polutanizma, poprište šizoidne sinteze ruralnog i urbanog.

- Ovo je golema i nakinđurena ciganska čerga, ali i džinovska oficirska spavaonica, polucivilna kasarna u kojoj kafane glume menze i kantine. Ono što Niš čini graničnim jesu ljudi, specifične sorte koje nastanjuju ovo svratište i koji su mi sve ovo vreme bili neiscrpna građa za moj književni rad. Ovde sam upoznao gomilu neverovatnih likova. Neki su bili neverovatno plemeniti, neki neverovatno zli, neki neverovatno zabavni, a bogami, bilo je i onih neverovatno prosečnih - priča Ćirić.

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/461719/Zoran-Ciric-za-Blic-Nis-je-golema-cerga


ps: čudno je da su novinari preskočili bavljenje novijom ćirinom delatnošću - slanjem pretećih poruka gradonačelniku itsl. ali dobro, ne može sve da stane u članak!

[Ghoul]

Pisac optužen zbog pretnji gradonačelniku Niša

AUTOR: Z. MILADINOVIĆ

Niš - Osnovno javno tužilaštvo u Nišu podiglo je optužnicu protiv savremenog srpskog književnika Zorana Ćirića, alijas Magičnog Ćire, zbog sumnje da je slanjem pretećih poruka Zoranu Perišiću, gradonačelniku Niša i visokom funkcioneru SNS-a, izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti, saznaje Danas.



U optužnom predlogu navodi se da je Ćirić izvršio ovo krivično delo tako što je 5. decembra 2013. godine poslao SMS poruke sa pretnjama Perišiću na telefone predsednika Skupštine grada i člana Predsedništva SPS-a Mileta Ilića, tadašnjeg direktora Jugoistoka i funkcionera SPS Igora Novakovića, gradskog odbornika i univerzitetskog profesora Dragana Čorbića (SNS) i tadašnjeg visokog funkcionera URS-a Branislava Jovanovića. U porukama poslatim ovim vladajućim političarima, koje inače lično poznaje, naveo je da će Perišića "ubiti" i da će on biti "živ raskomadan", kao i da će "njegova deca biti mrtva", a "seme zatrto". Pritom ih je pozvao da o sadržini poruka obaveste gradonačelnika, vrh svojih partija, policiju, "Službu" i medije.

Perišić je, kako se navodi u optužnom predlogu, prilikom saslušanja u svojstvu svedoka kazao da zbog poruka "nije uplašen za svoju bezbednost", ali da se "plaši za bezbednost svoje porodice". On je prethodno za naš list rekao da Ćirića poznaje krajnje površno, te da sa njim nije ni u kakvoj ličnoj ili poslovnoj vezi, niti u zavadi. Poslednji put su se videli početkom 2013. godine, kada mu je kao gradonačelnik uručio najviše gradsko priznanje, nagradu "11. januar", rekao je Perišić.

Ćirić je, navodi se u optužnom predlogu, negirao da je pretio gradonačelniku Niša, navodeći da je ovakve poruke poslao rukovođen "redimejd umetnošću", čiji je rodonačelnik Marsel Dišan. On ne samo da nije imao bilo kakav motiv za pretnje, već ih smatra podlim i kukavičkim činom, a nasilničko ponašanje potpuno je nesvojstveno njegovoj ličnosti. Slanje SMS poruka bio je umetnički performans kojim je želeo da testira ponašanje vlasti i političara u delikatnim situacijama i odnosima, te to koristi u romanima na kojima radi.

- Nakon gotovo 17 meseci karambolskih priprema napokon je Glavni Producent dao dozvolu da se krene sa snimanjem palanačkog vesterna "Donesite mi glavu Zorana Ćirića". I pored loše režije, nepismenog scenarija i traljavog kastinga - obećavam publici da ću se potruditi da od ove politikantske farse načinim epsku zabavu. Hvala vođinim egzekutorima što su mi privatni život učinili "književnim" i naterali da idem do kraja u misiji koja možda i nije samo moja. Ipak je velika stvar za svakog pravovernog pisca da izađe na crtu sopstvenim junacima i tako oživi sve svoje napisane priče... - rekao je Ćirić za naš list.

On je, inače, autor pet romana i više od 20 knjiga priča i pesama, koji su beležili visoke pozicije na bestseler listama i prevođeni su na više svetskih jezika. Za roman "Hobo" dobio je NIN-ovu nagradu. Među priznanjima koja je dobio su i nagrada Fonda "Borislav Pekić" i nagrada "Branko Radičević". Pojedini domaći mediji proglašavali su ga prethodnih godina za "najvećeg živog srpskog pisca", "jedinog rokenrol pisca u zemlji" ili "srpskog Bukovskog". On, pak, sebe vidi kao "subverzivnog tradicionalistu". U javnim nastupima sklon je originalnim i kontroverznim kritikama društva.

Novčana kazna
Zamenik javnog tužioca Aleksandar Stevanović u optužnom predlogu ocenjuje da su Ćirićeve SMS poruke kod gradonačelnika Perišića izazvale uznemirenost i nesigurnost za sebe i članove porodice. On predlaže da se književniku zbog sumnje da je Perišiću ugrozio sigurnost izrekne novčana kazna od najmanje 100.000 dinara.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/pravo_danas/pisac_optuzen_zbog_pretnji_gradonacelniku_nisa_.1118.html?news_id=301462&fb_ref=Default

[Ghoul]

Zoran Ćirić o optužnici:
Sramne laži vođinih poslušnika

Vesna Torović   | 12. 05. 2015.

Poznatom piscu se na teret stavlja da je pretnjama ugrozio bezbednost gradonačelnika Niša. Ćirić tvrdi da nikada nije nikome pretio ili bio nasilan.

Protiv niškog pisca Zorana Ćirića, alijas Magični Ćira, podignuta je optužnica jer je, decembra 2013. godine poslao SMS neprikladne sadržine, čime je ugrožena sigurnost gradonačelnika Niša Zorana Perišića (SNS).

Šta je prećeno

,,Iako je bio u mogućnosti da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima, postoji sumnja da je Ćirić ugrozio sigurnost Perišića. On je putem telefona uputio SMS poruku najpre Igoru Novakoviću (tadašnji direktor ,, Jugoistoka") u kojoj se navodi: ,,Poruči onom bezosećajnom gadu, punjenoj ptici, samozvanom gradonačelniku da će uskoro biti živ raskomadan javno. Potrudiću se da mu se seme zatre, bez obzira kolikim švalerkama da je napravio kopilad. Ovo slobodno prosledi policiji i novinarima, a Magični drži reč, tako da ovo treba da shvatiš krajnje ozbiljno", navodi se u optužnom predlogu koje je Osnovno javno tužilaštvo prosledilo Osnovnom sudu u Nišu.

U optužnici se dodaje da je ovaj preteći SMS Ćirić poslao i Miletu Iliću, predsedniku Skupštine grada i članu Predsedništva SPS-a, tadašnjem direktoru Jugoistoka i funkcioneru SPS Igoru Novakoviću, tadašnjem visokom funkcioneru URS-a Branislavu Jovanoviću i gradskom odborniku i univerzitetskom profesoru Draganu Čorbiću (SNS). Sva četvorica su tu poruku prosledili Perišiću.

Kazna 100.000

,,Kod Perišića je ovaj SMS u kome se čak preti i njegovoj deci izazvao uznemirenost i nesigurnost za ličnu i bezbednost članova porodice. Zato predlažemo da se optuženi proglasi krivim i osudi na novčanu kaznu od 100.000 dinara" predlaže se u optužnici.

Magični Ćira kaže da je ,,ova optužnica čista besmislica, idiotska i sramotna laž zbog koje će prostodušni ljudski stid kad-tad eksplodirati čak i u ovakvoj, mrtvosanoj i totalno poraženoj Srbijici".

U zatvor ću
- Nemam ja taj novac. Ako me osude, ići ću u zatvor. Oni koji mi sude to i žele, hoće da budem u tamnici 100 dana - cinično kaže Zoran Ćirić.

- Možda ja to neću doživeti, i možda vam zvučim kao budalasti narcisoidni prorok, ali zapamtite - ova naizgled bezazlena svinjarija će jednog dana biti zapamćena kao događaj koji je označio početak kraja faraonske histerije u onome što je još preostalo od našeg prečesto kukavičkog ali zeznutog i inadžijskog naroda. Nema više potrebe kukati ili režati zato što se bahatost vođinih poslušnika toliko osilila da je prešla najnižu granicu trpljenja i dostojanstva. Niti je iole svrsishodno komentarisarti naše permanentno reformisano pravosuđe o čijoj se nezavisnosti i pravdoljubivosti legende ispredaju. Dovoljna je samo jedna važna napomena: Pre nego što me eliminišu (ili ,,neutrališu", to valjda zvuči politički korektnije), branioci i tumači zakona poturčene kasabe moraće makar jednu stvar da urade, kako bi i formalno zadovoljili EU standarde - veli optuženi književnik, i dodaje da nikada u životu nije nekome pretio ili bio nasilan.

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/558136/Zoran-Ciric-o-optuznici-Sramne-lazi-vodjinih-poslusnika

[Ghoul]

Autorski tekst za Danas pisca optuženog za ugrožavanje sigurnosti gradonačelnika Niša i naprednjaka Zorana Perišića

Odbrana i poslednji dani

GLOSE: *Kao što sam kazao zblanutom i narogušenom tužiocu, ja sam dokazani i priznati profesionalni pisac i sve što napišem jeste književni tekst ili deo nekog šireg književnog dela *A što se tiče same optužnice - to je sramotna kleveta, laž veća i beskrupuloznija od kompletnih ideoloških programa svih političkih stranaka u multiplikovano višestranačkoj Srbiji

AUTOR: ZORAN ĆIRIĆ

1. Sada, kada je i zvanično podignuta optužnica zbog mojih atentatorskih pretenzija, mogu da kažem da se, konačno, osećam nevino i spokojno, počastvovano i zadovoljno, kao misionar koji je ispunio svoju misiju. Da budem malkice precizniji i prizemniji - osećam se kao Andreas Bader. Ako Srbija već neko vreme želi da bude klonirana Nemačka, onda nije dovoljno da vrhovni vođa bude "srpski kancelar". Njemu je potreban i državni neprijatelj po nemačkim standardima, a nema veće noćne more za posthitlerovsku nemačku elitu od Andreasa Badera.

Dobro, tu je i Ulrike Majhof, ali ne znam koja kandidatkinja bi mogla da odigra tu ulogu. To će veliki reformatorski um već odlučiti. I ja ne sumnjam u njegov izbor. Naprotiv, učinio mi je veliku čast time što je pokazao da moju književnost shvata ne samo kao nepodobnu već i bukvalno opasnu. Sad se vidi da nije Čirić zalud godinama opisivao svoju književnost kao "gerilsku i divlju". Revnosni veberovac je vrlo pronicljivo shvatio da je taj samozvani Magični prešao svaku granicu političke nekorektnosti. Da, nepobitna je istina, oduvek sam verovao da umetnost mora biti subverzivna, buntovna i jeretička - inače je samo akademski izbljuvak. Može li onda biti veće počasti za jednog rokenrol pisca nego da robija zbog svog pisanja? Kao izraz duboke lične zahvalnosti zbog ovakvog specijalnog tretmana kojeg me je udostojio, evo, želim konkretno da pomognem Svetom Aleku. Licemerni činovnici EU i NATO (instruirani ovdašnjim NVO agenturama), iako privatno zgađeni mojim književnim strategijama, ipak će iskoristiti šansu i žestoko kritikovati najkooperativnijeg srpskog premijera u inače kvislinškoj istoriji srpskih vladara. Stvar je bedno predvidljiva. Držati u zatvoru kontroverznog, ne tako beznačajnog iako skroz marginalizovanog pisca - nije prihvatljivo po bilo kakvim javnim ili tajnim standardima EU. Zato predlažem vidovitom Vučku sledeću taktiku: Priznajem da sam kao zakleti antiklerikalik i ekstremni levičarski anarhista decenijama pisao i govorio sve najgore o SPC, ismejavao popovsku alavost na "svaki seks" s vlastima i sopstvenom pastvom. Čak sam išao tako daleko da sam bivšeg niškog vladiku a sadašnjeg patrijarha, Trbuhozborca Irineja, bezbroj puta nazvao "veliki Sotona"! E, tu leži šansa za Alekove pretorijance. Jer, šta je logičnije nego da me nakon takve blasfemije kokne neki pravoslavni fundamentalista? Tako će veliki vođa skratiti muke i sebi i meni. I još mu ta likvidacija Magičnog može poslužiti kao povod da se obračuna sa proruskim krilom u Svetom Sinodu, koji mu neprekidno stvara smetnje u inače maherskom vođenju svetske politike. Eto, ovo je moj skromni doprinos rađanju nove, prosperitetne i diplomatskom miru posvećene domovine.

2.

Kao što sam kazao zblanutom i narogušenom tužiocu, spominjući mu Marsela Dišana kao utemeljivača principa izjednačavanja umetnosti i života, ja sam dokazani i priznati profesionalni pisac i sve što napišem - sms, telegram, razglednica, ili beleška na toalet-papiru, ili dnevnički zapis u blokčetu, ili komentar nekog događaja u formi novinske crtice - sve, baš sve jeste književni tekst ili deo nekog šireg književnog dela. I ovo "protivpravno ispovedanje", kao imitacija zamišljenog intervjua, jeste književno delo. Uostalom, zašto se objavljuju onolike knjige razgovora sa svakakvim piscima? Dakle, ti "preteći sms-ovi" su, u stvari, književni iskazi, napisani sočnim, žestokim jezikom, pa su valjda zato i izazvali odgovarajuće reakcije. Ne krijem spisateljsko zadovoljstvo što sam u tim kratkim fragmentima, na vrlo malom prostoru, uspeo uverljivo da dočaram osvetnički naboj, bes, mržnju, ali i frustraciju zbog spoznaje da je toliko željenu akciju nemoguće izvesti, zato jer je glavni cilj praktično nedodirljiv. Inače, ovi fragmenti su deo jedne golemo celine - nastali su prilikom pisanja moje "terorističke trilogije". Prvi roman iz te trilogije se pojavio prošle godine, u pitanju je "Zaustavno vreme", fudbalski triler ispunjen politički motivisanim i politički kontrolisanim nasiljem. Tamo možete naći mnogo gadnije i opakije emocije od onih koje su brižni humanisti pronašli u tim famoznim sms-ovima. Važna napomena: Ovo nije promovisanje samog sebe, zna precenjeno čitateljstvo da ja to umem da radim mnogo spektakularnije. Ovo je, zapravo, situacija u kojoj pisac postaje junak sopstvene literature. Patetiku na stranu, meni je već presuđeno; da mi je glava precrtana poručeno mi je u nekoliko prilika, na prigodne načine. Napokon, razmislite sami: Sud koji je oslobodio vladiku Pahomija mora da utamniči Magičnog! Oni znaju da ni po koju cenu neću dozvoliti drugačiji ishod. Ali, manimo se mučeništva - ono je rezervisano isključivo samo za našeg krakatog, radoholičarskog mesiju. Kada otkačimo samosažaljenje i egzistencijalnu paniku, pojavljuje nam se suština ovog nimalo kafkijanskog procesa. Elem, bez velikih reči, ovo je odbrana slobode umetničkog izražavanja u uslovima političke korektnosti. Takođe i odbrana tzv. govora mržnje, što bi morala biti sveta obaveza svakog pisca današnjice. Jer ukinuti govor mržnje znači ukinuti književnost. To je jedan od razloga zašto su one mnogospominjane sms-poruke onako "krvoločno" napisane... I to mi nije bilo dovoljno nego sam izveo performans zatvorenog tipa, tj. poslao tako violentno sročene 4 sms poruke četvorici niških političara koje inače poznajem duže vreme. Želeo sam da "uživo" vidim kako funkcioniše politički darvinizam na lokalnom nivou, kako se intrige pretvaraju u zvanične verzije, kako se manipuliše poluistinama i političkim kumstvima. A hteo sam i da osetim kako je to biti progonjeni čovek - upravo sam pisao o takvom jednom liku. I, posle svega, iako smo tek na početku, jesam uspeo da sebi priuštim jedinstveno iskustvo, čistu i neverovatnu književnu "građu".

3.

A što se tiče same optužnice - to je sramotna kleveta, laž veća i beskrupuloznija od kompletnih ideoloških programa svih političkih stranaka u multiplikovano višestranačkoj Srbiji. Nikada nikome nisam pretio na bilo koji način, ni fizički ni psihički, ni usmeno ni pismeno! Zato, narode izborni i izabrani, pomozite reformi našeg naprednog pravosuđa i pronađite, makar u najskrivenijoj zabiti zajedničke nam otadžbine, jednog jedinog čoveka-dete-domaću životinju, nekakvog živog stvora koji će posvedočiti da se Zoran Ćirić ikada ponašao nasilnički. Budite patriote, spasite vlast da biste spasli sebe! Pravda je nebeska, moć je njihova, slava je moja!

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/pravo_danas/odbrana_i_poslednji_dani.1118.html?news_id=301561

[Meho Krljic]

Магични узвраћа ударац

У суботњем издању ,,Политике" са недозвољеном произвољношћу се описује (или констатује) мој фамозни ,,случај", па сам принуђен да тим поводом објавим следеће, прилично огољене чињенице.
1. Никада нисам написао драмски (или било какав други уметнички) текст који би се, на било који начин, тицао прославе Миланског едикта. Нити ми је било ко наручио нешто слично. Што је и потпуно очекивано с обзиром на то да у мом обимном опусу не постоји ниједно дело које се бави тзв. историјским темама у смислу реконструкције прошлости, националне нарочито. Из овога јасно произилази да никакав Управни одбор није ни могао да одбије ,,моју драму" о мрачном преобраћенику Константину Великом (Превеликом, како се испоставило након буџетског мамурлука). Будући да сам у то време (крај 2012. и почетак 2013. године) био члан Управног одбора – таква ,,наводна тврдња" је још бесмисленија. Свакако да о овој поганој измишљотини могу да посведоче остала четири члана УО Народног позоришта из тог преломног периода. А и баш бих волео да ми покажу примерак тог мог мени непознатог дела – можда сам га писао под утицајем халуциногених дрога, имитирајући једног од мојих хероја, великог Филипа К. Дика?
2. Ко је и како одлучивао о избору аутора и текста – драме – говора поводом едиктске прославе не знам ама баш ништа. Као што не знам ни ко су све ,,људи Зорана Перишића". Ја не познајем ту светину, која је час ,,тим", а час ,,екипа". Додуше, у вези са ,,селекцијом аутора" често се у нишкој чаршији спомињало име извесног Лалета, али то су, барем за мене, биле и остале никада доказане гласине. Једино могу да потврдим под пуном кривичном одговорношћу да чланови УО нису имали прилике да виде текст драме, нити су сазнали име режисера. Једино смо, после силног инсистирања, успели да добијемо спецификацију трошкова која је више наликовала на трошковник војне параде. Због тих цифара сам и поднео оставку и јавно иступио из читаве те ,,прославе" која је мирисала на прљав новац и чисто муљање. Доказ да ми то вођини јуришници нису опростили јесте и ова оптужница која ће, гарантовано, ући у легенду нишког, али и српског правосуђа.
На страну уметничка и политичка тумачења овог јефтиног сензационализма – време је да се равнодушна јавност суочи с чињеницама, односно догађајима и свим актерима овог нимало кафкијанског процеса.
Ајмо сада, једно по једно, све како је било. Доста је Магични био ,,бабино унуче", сада мало нека радознали читаоци послушају моју причицу за лаку ноћ.
Дакле, 5. децембра 2013. године у вечерњим сатима послао сам 4 СМС- поруке четворици нишких политичара које довољно дуго познајем, као и они мене. Та четворица су Миле Илић, Игор Новаковић, Драган Чорбић и Бранислав Јовановић. О садржају тих порука сте углавном упознати, као и са мојим мотивима за ту ,,акцију".
Али, ево одмах питања која се не могу избећи.
Ако се градоначелник доиста толико уплашио да ли је затражио додатно полицијско обезбеђење за себе и своју породицу?
Још мистериознија енигма – зашто ме полиција није моментално привела?
Зашто нису претресли мој стан да провере да ли сам наоружан или евентуално повезан са неком недобронамерном групом? Тако су могли зачас да ,,прочепркају" по мом компјутеру и лично провере да ли те поруке имају везе са романом на којем сам тада радио. А не да се после сви нешто смешкају и чуде и мисле да Магични тера спрдњу са властима, по чему је његово писање већ познато.
Зашто ме полицијски инспектор (не сећам му се имена) позива на разговор тек 9. децембра – четири дана касније? И зашто пристаје да ме сачека да разговор обавимо дан касније јер сам у тренутку позива био на ручку са професором Стојаном Богдановићем, познатим математичарем који ће посведочити о мојој молби да ме приведу са лисицама на рукама – ако могу Џају, могу и Магичног, зар не?
Приликом разговора у оном што се некада звало СУП, инспектор ми је брже-боље саопштио да зна да ја нисам мислио ништа озбиљно, да нико од споменуте четворице није лоше говорио о мени, и како по њему овде нема места за кривично гоњење, али да он моју изјаву по службеној дужности мора да проследи тужилаштву. Игра игрицу он, играм игрицу ја – и одлучимо се за варијанту пијаног афекта. Мада у једном тренутку инспектор проницљиво примећује како је прилично чудно да неко у пијаном стању напише четири дугачка СМС-а без иједне словне грешке. Тек да ми покаже да није неки наивни лик.
Сутрадан ме медијски разапињу, спомиње се робија од три до пет година, уз јасну сугестију да за моју крволочну личност то није довољна казна.
Истог дана зовем Драгана Чорбића – много пута ме водио у кафану и са њим сам имао најактивнији однос од све четворице – и питам га да ли да ,,улазим у медијски рат", али он ме убеђује како је то чиста политичка будалаштина његовог партијског колеге, градоначелника Перишића, да од тога неће бити ништа, можда само разговор са тужиоцем, а можда чак ни то.
Слушам и смешкам се у себи, комнедија почиње да се развија...
Одлучујем да оћутим медијска блаћења да ме не би оптужили како се промовишем и како ми никада није довољно књижевне славе.
Након одређене драмске паузе – иако су и инспектор и Чорбић (иначе политиколог и професор на Правном факултету у Нишу) спомињали рок од најдуже петнаестак дана – стиже ми позив за саслушање код јавног тужиоца и то тек у марту месецу прошле године. Нова драматуршка заврзлама се закотрљала...
Нисам честито ни сео, а заменик јавног тужиоца ми нуди нагодбу као да ми чини велику услугу – 30.000 динара у 6 рата уплатити у добротворне сврхе. Када га одбијем, јер нагодити се значи признати кривицу, представник закона ми бесно каже да ћу ,,бити осуђен". Још једно питање: Откуд му толика видовитост да унапред зна исход суђења? 
Њушим намештаљку и истим набуситим тоном му кажем да ћу изјаву дати искључиво у присуству мог адвоката. Упозоравам га да ће морати да открије мотив за мој криминогени чин – будући да је градоначелник изјавио да са мном никада није био у сукобу, ни приватно ни професионално, те да ме познаје ,,површно". Као што ће морати да пронађе неког ко ће посведочити да сам склон претњама и насилничком понашању. У супротном – импутира ми да сам душевно оболео, а то ће морати да се докаже психијатријском експертизом. Такође му јасно стављам до знања да су фотографисане СМС-поруке које ми је предочио тенденциозно непотпуне, те да ћу тражити да се изврши вештачење мог мобилног телефона – ништа се у виртуелном свету не може обрисати и сакрити... Нарочито не имена и презимена јавних личности у полуурбаној паланци... 
У жељи да ме што пре згази и скемба, заменик јавног тужиоца, Александар Стевановић, заказује за 7. мај колективно виђење – како би и споменути сведоци дали изјаву, и тако завршио припремне радње за моју егзекуцију.
На моју примедбу да у својству сведока није позван и Бранислав Јовановић, представник закона ми нешто одбруси с висине. Погађате, у том тренутку потенцијални сведок Јовановић је у отвореном сукобу с градоначелником и зато више није подобан за сведока! Довољна су остала тројица.
Али, авај, 7. маја, поред мене и мог адвоката (узео сам адвоката из Београда јер нико од локалних не би смео да ме ваљано брани, узимајући у обзир ко је противничка страна), од позваних сведока се појављује само Миле Илић. Суштина његове изјаве: ,,Политички фолклор Зорана Ћирића", уз констатацију да је на то већ навикао кад сам ја у питању, те да му је једино засметало ,,спомињање деце". По мишљењу мог адвоката, али и по изразу лица тужиоца Стевановића, контам да ме ово сведочење ничим не терети.
На следећем заказаном саслушању, 27. јуна 2014. појављује се Игор Новаковић који сматра да је све ово део радова на мом новом роману, да сам се уживео у улогу Гаврила Принципа, а нишки политички врх сам доживео као хабзбуршки двор, и закључује да није постојао никакав стварни разлог за градоначелникову забринутост. Као да је унапред знао какву ће изјаву дати Новаковић, тужилац Стевановић се није ни појавио – што значи да је ем хтео да избегне Новаковића, ем је опет био видовит и знао да се Драган Чорбић ни овог пута неће појавити у својству сведока.
Све се растеже, поступак се не прекида, иако ме двојица сведока не терете за било какво недело, заказују се рочишта, али се Драган Чорбић упорно и педантно не појављује – то ће учинити тек 8. априла ове године. За тај чин сам сазнао отприлике три недеље касније када ми је стигао оптужни предлог. У том немушто сроченом документу, са многим непрецизностима у препричавању изјава сведока Илића и Новаковића (да не спомињем своју изјаву, то је већ нишвилски надреализам), видим да је Чорбић преломио као прави политиколог, те да је изјавио како је и пре него што му је проследио СМС-поруку, саветовао градоначелника да обавести полицију с обзиром на садржину поруке.
Е, сад, питање свих питања: ЗАШТО СЕ ОВОЛИКО ЧЕКАЛО НА ЧОРБИЋЕВО СВЕДОЧЕЊЕ, КОЈЕ ЈЕ ОДИГРАЛО УЛОГУ ОКИДАЧА ЗА ПОДИЗАЊЕ ОПТУЖНОГ ПРЕДЛОГА?
Зар овакво понашање универзитетског професора не представља непоштовање суда?
Зар једном искусном интелектуалцу треба толико времена да састави своју политичку калкулацију и одлучи се кога ће жртвовати, а коме наплатити у кешу и пратећим привилегијама?
Зашто му је требало 11 месеци да дође и сведочи – када је, како произилази из његове изјаве, те исте вечери, далеког 5. децембра 2013, одмах препознао опасност у којој се нашао његов партијски (додуше, отворено невољени!) колега?
Само још један детаљ који сликовито илуструје ову заумну фарсу и доказује да је мој књижевни перформанс успео у намери да ,,уживо" сагледам како функционише политички дарвинизам на малом простору. Наиме, брижни Драган Чорбић, кључни човек оптужбе, чак у два наврата је предлагао потенцијалног атентатора, самозваног Магичног, за награду ,,11. јануар" – највеће друштвено признање града Ниша. Једном као појединац (2011), други пут уз групу својих универзитетских колега (2012). У оном самосталном предлогу, колико се сећам, описао ме је као ,,најславнијег Нишлију" и ,,великог српског писца"!?! Ето, како се постаје терориста у покушају!
Наставиће се, а можда и неће – зна се чија ће бити последња у овој коњској опери без каубоја.
Писац
   Зоран Ћирић   објављено: 19.05.2015.