METAL : sve (najbolje i najgore stvari)

[Meho Krljic]

Za kraj - poslastica a i ako toliko sviramo o Evropi, nije red da se zaobiđe Norveška, ta naša zajednička domaja kad su u pitanju maštanja o snegu, ledu, smrti...

Rûr je jednočlani blek metal bend, kako to (naopaki) bog i zapoveda i njegov je istoimeni debi EP izašao još negde jesenas u digitalnoj formi, ali sada pričamo o i fizičkom izdfanju, koje pritom ima i još jednu dodatu pesmu. Normalno ne bi zavređivalo mnogo pažnje, ali ovo je ploča od solidnih 45 minuta trajanja sa svega četiri kompozicije i, da se ne lažemo, gađa baš u onu blek metal metu koju mnogi među nama nose u srcu. Dakle, svira se i brzo i žestoko ovde, ali ima i puno emocije, širokih melanholičnih melodijskih zahvata i prostora da se slušalac legitimno u njemu izgubi. Dok tako lutate kontemplirajući o životu i kuda je otišao dok niste gledali, C.L. će vas zaskočiti interesantno i, bogami, ambiciozno aranžiranim i srčano odsviranim kompozicijama u kojima gudački instrumenti perfektno leže uz uzvitlane gitare i bubnjeve. Nema, ostajem pri tome da nema blek metala dok ga Norvežanin ne zasvira. Ima sve na bendkempu, ali ako vam je udobnije spojeno na JuTjubu, ima i to:

https://rurdomain.bandcamp.com/

https://www.youtube.com/watch?v=iZdsNdNRJPg

[Meho Krljic]

https://youtu.be/bL2I3LFDpto

[Meho Krljic]

Mali predujem za sutrašnji veliki Petak 


https://youtu.be/KclBf_y5Cmg

[Meho Krljic]

E, dakle, velikopetački metal je metal posebno visoke potencije, pa da onda počnemo...


...sa jednim pank bendom???

Eh, da ali Morrow su ona posebna vrsta panka koja je svakako bliska metalcima. Ukorenjeni u solidno dugu britansku tradiciju anarhističkih bendova koji su u svom zvuku gledali daleko preko horizonta pab-roka i nezvanično ali pohotno se ukrštali sa raznim drugim žanrovima pa i sa metalom (Amebix, Antisect, Conflict... ju get d pikčr), Morrow na svom drugom albumu (koji je, doduše, digitalno izašao još u Decembru, ali fizički izlazi u Junu... a sada mi je ukazano na nj), nastavljaju sa isporukom svoje verzije crustcore trešagije koja je ne samo ofarbana violinom i violončelom, već su ova dva istrumenta zapravo ključni u motivima koji ovu muziku čine pamtljivom. Ostalo je vrlo dobri, više nego kompetentni D-beataški, ali bogato aranžiran hardkor sa memorabilnim tekstovima i jakim vokalima, ali dopunjeno nežnim gudačkim teksturama  sve ovo dolazi u ravan jedne, ako smem da kažem "umetničkije" muzike. Za ovo su temelji, što se mene tiče, udareni još osamdesetih na potezu Crass-Conflict-Amebix, a Morrow bi mogli biti i na-rođenju-izgubljeni blizanac američkih Neurosis, koji je nastavio da se razvija u više pank smeru i... Nema potrebe da dalje pričam, ovo je album vredan slušanja, pa probajte:

https://morrowpunx.bandcamp.com/album/fallow

Dobro za nešto tradicionalniji "metal" ugođaj, zadovoljstvo mi je da ponudim montrealski Augury, čiji je prvi album izašao još 2004. godine, pa se tu u međuvremenu svašta dešavalo i sada, 14 godina kasnije, ljudi izbacuju drugu ploču koja je... odlična!

Augury sebe namerno neće da vežu i za jedan konkretan podžanr u metalu, jebiga, rezonuju verovatno, matori smo da se ograđujemo u kojekakve kutije, ali za potrebe sažimanja njihove muzike u ovom miniprikazu, možemo komotno da kažemo da je ovo tek-det, odnosno visokotehnički usmereni death metal sa jakim tempom, mnogo promena, puno melodijskih linija, filigranskim vezom basiste Dominica Lapointea  čije sam neke njegove radove kačio na prošloj strani ovog topika. Lapointe svira i u Beyond Creation i Augury se mogu uslovno strpati u istu fioku, no možda je manje bitno da ih žanrovski definišemo, a bitnije da naglasimo da su ovo izvrsno pisane pesme, u kojima tehnička izvedba i aranžmanska ambicioznost ne zasenjuju ni slučajno ideje iza samih kompozicija, taj neki neuhvatljivi a esencijalni duh, te atmosferu. Ovo je dakle, vrlo zreo tek-det, ne preigravanje omladine koja vežba po šesnaest sati dnevno i misli da je 70 arpeđa za redom definicija kvalitetnog metala, nego, jelte, fluidna muzika čija je dinamika visoka - a da deluje beznaporno - a prepuna vinjeta na gitarama, ćelavom basu, pa i bubnjevima kojima čovek može dugo da se sladi. Augury su vrlo dostojni naslednici najboljih momenata Atheist ili Cynic, a ovo je jedna od najboljih death metal ploča koje sam čuo poslednjih meseci:

https://augurymetal.bandcamp.com/album/illusive-golden-age

Idemo dalje, ponovo u Kanadu, da vidimo drugi album benda Altars of Grief, nježno nazvan po violinistkinji URGH!-a: "Iris".

Kanađani svoju muziku opisuju kao "prerijski doom" i to je poštena deskripcija, pošto ovaj album donosi gomilu spore i tužne muzike koja se od "klasične" funeral doom ponude izdvaja ne toliko tempom (koji je uredno spor sem kad se povremeno udari u siledžijski treš), niti produkcijom (koja je uredno prozračna i ima prostora za disanje uprkos nešto komprimovanijem masteringu nego što bi čovek želeo za ovu vrstu muzike) koliko sigurnim unošenjem nešto više, hm "pop" harmonija u celu sliku. Opet, ovo ne podseća na Paradise Lost i ostalu Depeche Modeom inspirisanu doom frakciju i najviše me asocira na pokojnog Petera Steelea i njegov TON.

To znači da ovo nije nužno BAŠ moja šolja čaja, ali Type O Negative su bend velikog i važnog legata a Altars of Grief su ipak nešto "metalniji" od Steeleovih poznijih momenata i... ima tu šta da se čuje čak i za mene, a za malo manje ograničenog slušaoca, ovo je svakako ploča prepuna divota. Ceo album na zvaničnom kanalu izdavača:

https://youtu.be/w0GDz35QCsc

[Meho Krljic]

Ako smo krenuli sa pankom, nije toliko neobično da nastavimo sa...

...synthwaveom???

Novi album fiskog projketa GosT svakao nije "metal" ploča, ne najmanje jer na njemu, jelte, nema ni g od gitara, ali jeste ploča u velikoj meri informisana metalom i napravljena sa očiglednom namerom da se elementi ekstremnog metala umešaju u i inače angularnu i brutalnu sint-svirku. Rezultat je jedan veoma bučan, jako distorziran četrdesetominutni komad horora i prozivačkog nihilizma koji, da se razumemo, u velikoj meri hvata na proverbijalnu buku i jake kontrapunkte i teško da možemo da pričamo o tečnim kompozicijama i "mudrom" aranžiranju. Ali, dozvolićete, ekstremna muzika sebi oduvek može da dozvoli da bude ekstremna i u smislu lomljenja forme i sastavljanja nove forme iz odlomljenih komadića, pa je ovo album koji može da osvoji već svojom naglašenom abrazivnošću, i mada ga mi matori možda nećemo slušati svakog dana na putu do posla, meni se dopada njegova mladalačka anarhičnost i duh koji deli sa elektronskim kaubojima iz devedesetih i ranog dvadesetprvog veka, kao što su bili Kid 606 ili J Lesser. Evo ga:

https://blood-music.bandcamp.com/album/possessor

Ako krenemo dalje, naletećemo na italijanski bend Messa čiji je treći album, Feast for Water jedna nadahnuta mešavina, recimo, doom metala, hard roka, jazza i bluza, sve umotano u mračnu klupsku atmosferu u velikoj meri određenu avetinjskim vokalima pevačice Sare. Ovo je metal najviše po intenzitetu, a najmanje po tehnikama koje se koriste, jer na, barem mojim metal pločama se ne da često čuti slajd gitara, vurlicer, džezerski šafl i Čikago-bluz fraziranje, ali opet, širina koju zahvataju ovi italijanski majstori nije svrha sama sebi i uvek je u službi vrlo ekspresivnih, emotivnih kompozicija koje imaju jasna narativna težišta i prepoznatljive teme. Volim, takođe, kad je metal grub i distorziran a istovremeno plemenito uzdržan sve do momenta kada treba da se udari u krešendo, a da sve to ne zvuči kao neki tantrički koktiz kakav već umeju često da nam priređuju bendovi koje obeležavamo post-metal etiketom. Messa su bliži nekoj postmodernoj školi od pre petnaest ili dvadeset godina, nekom, šta ja znam, novijem rock in opposition pristupu ali su i dalje bazirani na težini i distoriziji i to se mora jako ceniti. Vrlo preporučljivo:

https://messa666.bandcamp.com/album/feast-for-water

A ima i spot:

https://youtu.be/zH5FXUpFLcA

Možda sam mogao da pomenem i Pink Floyd u nekim od gornjih osvrta, jer... čuju se i provlače se, ali onda evo ih sada. Novi album benda koji se nekad zvao Jeremy Irons & The Ratgang Malibus a sad su to i zvaničnoi skratili u JIRM, dakle njihov novi album je sat vremena psihodeličnog roka koji Pink Floyd jasno priziva već u prvoj pesmi, ali, da se odmah razumemo, nema ovde baš mnogo primera pinkflojdovske inventivnosti. Umesto toga, JIRM su pristojno isfazirani i decentno gruvi hard rok sa podugačkim pesmama i psihodeličnim tendencijama koji neće biti na odmet starijima među nama, sve dok ne očekuju nekakva preterana otkrovenja:

https://smallstone.bandcamp.com/album/surge-ex-monumentis

[Meho Krljic]

U daljim novostima, debi album jednočlanog švajcarskog benda Cân Bardd je dobio dosta publiciteta (to jest, ljudi su ga komentarisali po jutjubovima i raznim metalskim okupljalištima po internetu) po dve, reklo bi se, suprotstavljene, osnove. Prva osnova je da je ovo impresivno, ali IMPRESIVNO napisana i aranžirana ploča nežnog, atmosferičnog blek metala koji se ne stidi (sinti) gudačkih aranžmana i folkerskih motiva što se besprekorno mešaju sa rafalnim bubnjevima i prozuklim blekerskim vokalom. Kad pomislimo da je ovo sve uradio devetnaestogodišnjak, još je impresivnije. Naravno, ima tu MNOGO mladalačke naive, ali ona je na nivou emocije i ekspresije, i ovaj komentar se ne odnosi na, kako već rekoh, zaista solidno komponovanu i izvedenu muziku. Lako mi je da zamislim da će ova ploča biti priličan andergraund hit za publiku koja se doduše farba u crno i meće belo na lice kad izlazi u grad ali joj je omiljena knjiga, potajno, Hobit. No, tu je i ona druga osnova...

A tu imamo problem što je ovo ploča kojoj miks zaista oduzima mnogo, previše toga. Naravno, blek metal ume da lepo živi i u krš produkciji, ali ovo nije takav blek metal, niti je ovo takva krš produkcija. Naime, ovo je divna, klasično lepa muzika sintetičkih horova i uzvitlanih gudača, akustičnih gitara i pseudoduvača umešanih sa distorziranim elektrikama i jakim bubnjevima, ali sumarni zvuk ploče je kao da ste pokriveni debelim ćebetom preko glave i pokušavate da nazrete saundtrak sa zaista dobre hobitske žurke koja se odvija u susednom stanu. Greota, bez sumnje. No album je i dalje veoma slušljiv a čovek se posle određenog vremena navikne na mutan, taman zvuk i ponesu ga lepe pesme. Autor je već obećao da će mu naredni album (već napisan) biti miksovan i masterovan od strane profesionalca, pa je to svakako nešto čemu se možemo nadati. No, u međuvremenu, ovo je možda demo vredan slušanja i pamćenja:

https://canbardd.bandcamp.com/album/nature-stays-silent

Da se zadržimo u Švajcarskoj i ukažemo na album najgeneričkijeg zamislivog naslova, a koji nam stiže ljubaznošću metalkor benda Coilguns. Dakle, Millenials je ploča koja, valjda, nastoji da sumira milenijalske traume, frustracije i druge mentalne neugodnosti i spakuje ih u kolekciju pesama koja je zapravo mene najviše podsetila na, recimo, Converge koji džemuju sa Meshuggah. E, sad, ima ovde više pokušaja nego nužnih uspeha, mnogo ispaljene municije a ne nužno jednako mnogo pogođenih meta, dakle, muzika je rastzana na sve strane i možda previše "namerno" neurotična, ali možda sam i ja samo previše mator da ispravno cenim muziku, jelte, milenijalsa. Ono što mogu da kažem je da je produkcija solidno masivna i da ovde ima prilično lepih tema, sve odsvirano nervozno, grčevito i jako, tako da, ima šta da se čuje:

https://coilguns.bandcamp.com/album/millennials

Preko u Finskoj stigao je novi i može se reći dugo očekivani album braće Kokko i njihovih saradnika, odnosno melodičnog death metal/ folk metal/ swamp metal benda Kalmah. I vidim da neki od ljubitelja vele da su razočarani, jer, eto, očekivali su, valjda VIŠE mada nisam siguran čega više, jer je ovo prilično ambiciozna ploča sa složenim aranžmanima i jakom produkcijom koja solidno podržava crtanofilmovski death ugođaj zajedno sa narodnjačkim hukovima kojih je album PREPUN. Dobro, možda ja koji nisam odrastao uz ovaj bend ne primećujem nijanse koje su fanovima odmah očigledne, ali ovo i nije nužno muzika BAŠ za mene. Opet, ovo je prilično slušljiva i keči muzika koja, podcrtaću, ima sasvim crtanofilmovsku osnovu i ume da osvaja ukusnim solažama, dobrim mošerskim ritmovima i kulturnim blastbitovima koji dolaze u pravi čas da smene jednako kulturne narodnjačke motive. Meni je ovo prilično okej ploča:

https://www.youtube.com/watch?v=Ksz0QZ2gFM8

[Meho Krljic]

Za nešto mnogo manje ambiciozno, u Francuskoj imamo stoner/ doom bend Fatima, pardon, Fátima. Dakle, mnogo manje ambiciozno jer Fátima na svom prvom pravom albumu vrlo namerno idu na '70s vajb nekakvih doom prvoboraca poput, recimo, Pentagram, pa sve to onda trpaju u miks koji je... u najmanju ruku mutan. E, sad, ja volim hardrokerski doom koji je pritom sirov i, jelte, neprerađen, pa još kad ima malo psihodeličnih preliva, sve to ume da bude odlično, ali imam utisak da bi mi Fátima MNOGO više prijala da je miks malo svetliji i snažniji. Individualni instrumenti se dobro čuju i ima ovde lepog zvuka (bas je pogotovo jak i lepljiv), ali je prilično onemoćao posle prolaska kroz mikser i softver za mastering i  to je šteta. Muzika prilično redovnim tempom izbacuje solidan gruv i ukusne drogirane solaže a ako vam ne smeta što pevač zvuči POTPUNO kao Curt Cobain, to je onda još jedan dodatni razlog da albumu date šansu:

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/moaner-2018

Za kraj, da odemo u Ameriku, do Floride, za potrebe prvog albuma benda Monotheist a koji je, album, ne bend, jedan solidan okrajak tvrdog death metala sa dosta prog elemenata. Dakle, ovo je muzika koja, iako tehnički napredna, zapravo ne ide nužno u tek-det fioku i odlikuje je više, hm, pa, melodije i živosti, a manje oslanjanja na bizarne ritmove i kompjutersku preciznost. No, da ne bude zabune, sve je to tvrdo i stameno i ima mnogo blastbitova i pevanje je praktično detkoraški monotono, a što pomalo odskače od aranžmana koji su prilično radi da pokažu da ovo nije jednodimenzionalna muzika. Svakako ne najbolja death metal ploča koju sam slušao ove godine, ali dovoljno interesantna da zadrži čoveku pažnju, pa makar sva ta izletanja u jazz i bossanovu često ne bila bogznašta više od egzibicije. Ako ništa drugo, Monotheist su redak primer hrišćanskog death metal benda koji svira vrlo ubedljivo pa im i za to treba dati po koji poen:

https://monotheist.bandcamp.com/album/scourge

[lilit]

altars of grief je super. odlično za imati u ušima kad brzo hodaš s mesta na mesto (usput budi rečeno).
hvala mehane na otvaranju horizonata.

[Meho Krljic]

Pa, da, računao sam da se tebi ovo dopadne. Mada je meni od jučerašnje ponude Messa svakako najzanimljivija.

[Meho Krljic]

Ah, Kramp... Neotkriveno blago srpskog metala...

https://youtu.be/ESxWgGp0R6c

https://youtu.be/f9gpuKlU16Q

https://youtu.be/J-e0kACLdpg

[Аксентије Новаковић]

Аркона је Аркона, ал Стрибог је Стрибог. И Морана је Морана.

https://www.youtube.com/watch?v=iuSWgAUb9cU

Sa zimom svakom prilazi mi ona
Da zemlje naše hladnoćom zasije
I dok za preporodom njenim čeznem
Blistave vizije snova i gorčine
Odvlače misli moje

U kraljevstvima leda nestajem
Magijom njenom hladnom opčinjen
Stazama kročim zime i samoće
Koje za mene istkala je
Svojim prstima bijelim

I dok prilazim da poklonim se i kleknem
Pred ledenom kraljicom iz davnina
Sjetan vjetar šapuće mi glasom njenim
Kroz grane tamnih borova drevnih
Tugu njenu pronosi

Izvan dohvata smrtnika
Njen sveti prijestol stoji
Dva vuka bijela pod nogama njenim
U veličanstvensti njenom srebrnoj
Opet sastajemo se

,,Sa zimom svakom uzimam ruku tvoju
Poleti sa mnom nad planine osame i smrti"
Umirući u ljepoti besramnoj
Tvoga daha sleđenog
Morana

[Аксентије Новаковић]

https://www.youtube.com/watch?v=hdlJv2AcvLE&t=544s

Procreation Event
Lives Undone
Rule The Chimera Dread
Before You Accuse Me
Deplore The Loss
Calling Astray
Joker's Foreplay
Play Mysterious
Junction Fright Sanctifies
Huge
Uncertainty That Obsess
Theurgy Terminus
Wallowing In Vortex
Explosion Of The Moments ( Bonus )
Like A Virgin Whore ( Bonus )

[Meho Krljic]

Dobar je bio Ded Džouker... Al je bilo loše vreme...

https://youtu.be/r-MH0KyGIrY

https://youtu.be/dpISZ2-DMxM

[Father Jape]

Domaće!



http://www.youtube.com/watch?v=S8QAS59-7Rs

[Meho Krljic]

Lepo je što ste ovog Petka krenuli bez mene    A ni Quasaborn nije uopšte loš. Vidi se ekspertiza sakupljena kroz Space Eater. Odličan otvarač za današnji Petak, pa još trinaesti. Nema metalnijeg!!!!!!!!!

A mi da krenemo onda dalje. I odmah da pitamo: ako ja redovno svaku muziku koja je malo tvrđa i jača proglašavam metalom bez obzira na njeno nameravano žanrovsko pripadanje, može li onda biti metal ako nema električnih gitara i distorzije?

Može, metal je inkluzivan a britanski bend Winterfylleth ovo i dokazuje novim albumom koji se otrže etiketi atmosferičnog blek metala pod kojom smo ih do sada vodili, zarad u punom smislu akustične ploče (kvazi)vikinške muzike, prepune nežnosti, mandolina, violina, akustičnih gitara i muževnog horskog pevanja. Lepe ovde muzike ima, mada bi svakako trebalo primetiti i da ploča jako dugo traje i da bi malo editovanja pomoglo da album zvuči još upečatljivije. Opet, ovo je vrlo uspela diverzija, odrađena sa sigurnošću i mnogo razmišljanja o aranžmanima, pa, eto, uopšte nije loše da se pristavi i sluša na Petak trinaesti:

https://winterfylleth.bandcamp.com/album/the-hallowing-of-heirdom

Pošto ja ne volim ni Fu Manchu, onda debi album kalifornijskih Realms of Vision preporučujem samo jer mi se čini da bi se ovo dopalo ljudima koji Fu Manchu vole. Ovo je sasvim neambiciozno stvaranje u već dobro etabliranom žanru pustinjskog stoner/ doom metala i ako ništa drugo Realms of Vision  su na zlatnoj sredini između mainstream-ready atrakcije za MTV Rocks i još uvek gladnog i dokazivanja željnog stoner-tima iz komšiluka. Nemam bogznašta da kažem o albumu, sem da je vrlo udoban za slušanje, veoma predvidiv o istom trošku i da je produkcija vrlo dobra, teška, jaka a opet ne i komprimovana preko neke granice ukusa. Pa probajte, ovo je prilično daleko preko granice prihvatljivog za mene, ali opet, nisam ni ja mera svih stvari:

https://creator-destructor.bandcamp.com/album/through-all-unknown

Srećom, za malo "praviji" stoner/doom ugođaj, manje ispoziran (mada svakako ne i manje pretenciozan), tu su Eagle Twin iz Jute. Da bend izdaje za Southern Lord je već povoljan znak a i ovo im je album do sada najjače inspirisan američkim mitološkim nasleđem. I to, da budemo sasvim jasni, nativnoameričkim.

Naravno, ne treba sad od dva redneka očekivati nekakvu duboku etnološku studiju i The Thundering Heard to svakako nije. Ono što ovo jeste je izvrstan, težak, lepljiv stoner metal sa napucanim gitarama i prštećim bubnjevima (bez bas-gitare, moliću lepo), sve hrskavo i fazirano, uz pevanje koje ne može da malo ne podseti na Sleepov stonerski klasik Dopesmoker. Kompozicije su dugačke, gruvi i u najboljem svetlu predstavljaju kako treba da izgleda ritualna muzika koju prave ljudi odrasli na metalu i hard roku, bez nekakvih pretvaranja da se tu ne znam koliko čito Mirča Elijade. Ovo je samo dobra, organska, neprskana muzika iz američke pustinje, sa instrumentima koji svako malo prete da se otmu kontroli i to meni jako prija:

https://youtu.be/wOYCv3jducc

[Meho Krljic]

Izašao je i novi Crematory ali ne očekujete valjda ozbiljno da o tome pišem?? Imam i ja neke standarde a oni se nalaze IZNAD bendova prema kojima su i Ramštajn ozbiljna muzika.

Ali očigledno ne toliko mnogo iznad da ne bih preporučio novi album američkih Judicator. Ovo je muzika samo za stare metalce, ili one koji se tako osećaju, ljude koji su osamdesetih godina prošlog veka stasali uz Helloween, smatraju frizuru na repove ukusnim modnim iskazom, ne vade se iz tesnih crnih farmerki i dubokih patika i nemaju averziju ka muškarcima koji, iako prirodni baritoni, pevaju uglavnom u tenor registrima sa čestim falseto izletima. Dakle, skoro nikome ovde ovo ne može da se dopadne, ali... opet, treba prepoznati kvalitet čak i u nečemu što ne volite. U ovom konkretnom slučaju, Judicator su bend koji je nastao kada su se njegovi osnivači upoznali na koncertu Blind Guardian i muzika je, pa... možemo sad da se gađamo dsekripcijama, te moderni hevi metal, te melodični power metal, ali ovo je praktično klon Blind Guardian sa 50% inovativnosti njemačkih uzora ali sa 130% želje da ugode publici kojoj nikada nije dosta hobitskog metala. I album je u tome prilično uspešan: brz tempo, jake melodije, horski refreni, solidna produkcija, sve je tu da se dobije dovoljno dobar pastiš Blind Guardian, pa ko, poput mene, nema stida, nek navali:

https://judicatormetal.bandcamp.com/album/the-last-emperor

E, dobro, ako vam sad treba nešto da se dezinfikujete (a vi čak niste ni poslušali ono malo Crematoryja što sam ja poslušao), Francuzi priskaču u pomoć! Novi, sedmi album pariske momčadi Glorior Belli je zanimljiva kombinacija uobičajenog francuskog blek metala sa avangardnim naklonima sa jedne strane, i gruvi blekend rokenrola sa druge strane. Poznato je da ja nisam baš TOLIKI fan ukrštanja blek metala sa "normalnom" muzikom, ali ovde još uvek ima sirovosti i dovoljno udaranja i u "rokerskom" delu albuma da to može da se proguta par puta. S druge strane, pravoverno blekmetalski deo albuma je prilično jak tako da... može ovo da se sluša i na pola ako ste ograničeni kao ja. Ima ovde svašta zanimljivo:

https://gloriorbelli.bandcamp.com/album/the-apostates

I pošto Francuzi na kraju zadovoljavaju samo do pola, u pomoć moraju da priskoče indonežanska braća Vallendusk sa albumom prelepih, atmosferičnih i, čak, kinematičnih blek metal pejsaža, umotanih u jaku, bučnu a stamenu produkciju. Vallendusk ne donose bogznašta dalekoistočno na astal i, naprotiv, u svoj vrlo sigurno svirani blek metal upliću izobilje evropskih folk motiva, kombinujući jaku udaračinu sa sasvim naivnim narodnjačkim melodijama. Ovo je dobar spoj i kad se sve to upakuje u produkciju koja je dobrodošlo prozračna, sa puno prostora insturmentima da dišu, tako da čujete individualan piking i udaranje, a da opet sve ne deluje raštrkano, onda se mora reći da je u pitanju izvrsno napravljena ploča. Bendu je ovo četvrto izdanje i čuje se tu kilometraža i zrelost. Svaka čast.

https://vallenduskmusic.bandcamp.com/album/fortress-of-primal-grace

[Meho Krljic]

Ako vam je sve to mnogo razigrano, lepršavo i prozračno, takoreći metal za maloletne, onda će vam možda prijati komad retro intoniranog švedskog death metala pod nazivom Grotesquery. Radi se o samo-satana-zna-kom po redu projektu prolifičnog Roggera "Rogga" Johanssona i, bogami, već petim izdanjem ovog benda za poslednjih osam godina. Nije ovo bogznakako nadahnuta niti inovativna ploča, ali ako vam je u životu nedostajao death metal koji se više oslanja na atmosferu i melodije nego na komplikovanu tehničku svirku, pa još ako i dalje patite za Kamom Leejem i njegovim karakterističnim pevanjem, The Lupine Anathema je album za vas. Meni je to na momente zanimljivo, dobar deo vremena pomalo monotono, a i Lee mi je uvek bio zapravo podosadan pevač (nekada s pravom slavljen zbog retke kombinacije brutalnosti i razgovetnosti ali odavno prevaziđen), no, ima ovde tipično švedskog gruva i po koji sasvim legitiman momenat:

https://youtu.be/_RPJI9f5NIQ

E, da ne bismo bili ove nedelje uskraćeni za malo pristojnog treš metala zaduženi su španski Crisix sa svojim debi albumom Against the Odds. Crisix su bend BESTIDNO zakopan u osamdesetima i to manje na onoj strani gde se pevalo o satani i krvopijenju, a više na onoj drugoj gde su inspiracija bili socijalno okruženje, alkohol, skejbording, stripovi i slične tinejdžerske opsesije. Dobra je onda ovo ploča, koja doduše ne može baš da sanja kako iz druge lige preleće u prvu i natječe se za nacionalnu krunu, ali opet, dobra, poštena, tvrda i isporučuje ono što najavljuje sa prvom pesmom. Dakle, ko voli Exodus, Sacred Reich, Death Angel ali i panku bliže ponude poput The Accused, srednje faze Agnostic Front ili Crumbsuckers, sa Crisix će naći dosta toga da mu se dopadne. Album se još završava i obradom Metalikinog recentnog singla Hardwired, čisto radi zbunjivanja protivnika. Pošteno.

https://www.youtube.com/watch?v=39-x7j7qMjE

Nego, kad sam gore pomenuo retro intonirani švedski death metal, zapravo sam mislio na ovo: Inisans su daleko siroviji i meni zanimljiviji od Grotesquery i mada je njihova muzika (namerno ili slučajno) "glupa" u svojim aranžmanima i producirana jeftino, podzemljaški, ona u sebi zapravo nosi više uzbuđenja i energije, barem za moje uši. Ima ovde svakojakih zaokreta, od blagog koketiranja sa blekmetalskim tremolo temama, pa do kenibalkorpsovskog iznurivanja, mada je u osnovi uvek brutalni, teški švedski zvuk na tragu ranih Grave. A to ne može da ne prija. Ako možete da izdržite sirovu produkciju i, zapravo, ako vam je dosta "kompjuterskog" zvuka savremenog death metala, njegove prejake kompresije i digitalnog editovanja, Inisans bi mogli biti upravo ono što bi vam doktor prepisao ako je specijalizaciju uzeo iz death metala:

https://www.youtube.com/watch?v=B8DlZ25XNKo

[Meho Krljic]

Za najeklektičniji album ove nedelje dosta jaku kandidaturu ističu američki Škan (kažu da slovo Š u njihovom imenu ima neke veze sa Sijuksima...) koji kombinuju mračni ambijent, pršteći blek metal i, pa, psihodelični južnjački gruv. I to im iznenađujuće dobro prolazi. Sve je možda zapravo dobro povezano tom produkcijom koja deluje podzemno ali se ipak dovoljno dobro sve što treba čuje, a i bendu treba priznati da umeju da se nađu u hipnotičkom ponavljanju i da spoje klasične blekmetalske momente sa "rokerskim" elementima što možda najviše vuku na novije albume Earth. Zanimljiva ploča:

https://youtu.be/hbP-qwYG6eg

Za kraj, ako vam je malo muka od svih tih krosover napora, te blekend rokenrol, te blek metal u strasnom zagrljaju sa southern grooveom, i samo hoćete nešto strejt nabadački, onda... onda su tu za vas nacisti iz Ilinoisa po imenu Blood of the Wolf. Istini za volju i ovo je nekakav krosover, ali blackened death metal je odavno izgubio auru egzotike i smatra se naprosto agresivnom, brzom muzikom koja se ne zamara poziranjem i filozofiranjem, kad već može da piči svom brzinom. Blood of the Wolf na svom drugom albumu svakako ne nameravaju da vas iznenade miksovanjem harfi i polke sa osmobitnim semplovima i analognim sintisajzerima. Naprotiv, ovo je onoliko strejt koliko može da se izdrži, procesija blastbitova koje rafalno sipaju jako "sitni" i kliktavi bubnjevi, gitara koje zvuče kao da su svirane cirkularom umesto trzalicama i pevanja koje je nadrkano za sve pare i nalazi se tačno na sredini između blek metalskog laveža i death neolita. Da ne bude zabune, pesme nisu ni primitivne, ni glupe i ako vam tempo bude malo monoton (ali to je za ovakvu muziku praktično deo paketa), a dinamika previše nepromenljiva, imaćete svašta da čujete na polju tema i melodija. Meni vrlo prija:

https://bloodofthewolf.bandcamp.com/album/ii-campaign-of-extermination-2

[Meho Krljic]

Evo nečeg starijeg ali prijatnog:

https://youtu.be/QJz9TKg4D1o

[lilit]

dok čekamo mehana

https://www.youtube.com/watch?v=ffSu7-N4dl0

[Meho Krljic]

Biće predveče, dok se dokopam kuće. Ima lepih stvari, srpskog blek metala, portorikanskog stonera...

Mada ništa nije ko Eletrik Uizard, naravno.

[Meho Krljic]

E, pa, dokopasmo se nekako kuće i metala.

Pa, da krenemo onda od Franczuske? Može? Može.

Prvi na redu za danas je treći album projekta Autokrator nazvan Hammer of the Heretics. Autokrator su bend koji ima zanimljivu ambiciju da nekakvu metalnu transcendenciju dosegne prvo izuzetno brutalnim zvukom a drugo kompozicijama koje su prepune ponavljanja i praktično ritualnih gestova. Ali s druge strane, njihova muzika nije nikakav sofisticirani blek metal ili nekakav tribalni gruv, nego primitivna, ali potentna kombinacija sirovog death metala i dron muzike. "Sirovost" je svakako prva reč koja mi pada na pamet dok slušam Autokrator jer ovo nisu kompozicije niti izvedbe koje plene nekakvom elegancijom i otmenošću već brutalna prospipanja blastbitova preko bolesnih harmonija (album se valja manje po rifovima, više po sporim temama), začinjena neolitskim pevanjem i jednako pećinskom produkcijom. Iz nekog razloga posle je u masteringu zvuk ispeglan tako da je ovo malo i previše spljeskano za moj ukus, pogotovo s obzirom na količinu jeke i plemenitih modulacija koja se ovde čuje, ali album ipak sasvim  može da se sluša i mene je ovo podsetilo na kultni kanadski Blasphemy, samo u nešto više death ključu, možda najviše na tragu savremene australijske blur-core scene. Prijatno:

https://autokrator.bandcamp.com/album/hammer-of-the-heretics


Ako ne biste da baš u TOLIKO nihilističnom maniru započnete vikend, tu su Kaos Reign iz Konektikata koji vrte neki svoj treš metal sa elementima gruva evo već treće izdanje za redom i... pa, ukusno je to ako već ne prvorazredno. Ja, naravno, više volim treš metal skloniji intenzivnijem udaranju ali kod Kaos Reign umem da cenim dosta ambiciozne aranžmane, pevačke izlete na sve strane, i relativno gustu mrežu zanimljivih rifova koji samo povremeno odu previše u groove smeru za moj groš. S druge strane se ovo kompenzuje koketiranjem sa ekstremnim metalom, ali ovo uglavnom ostaje udobno u sredini, sa promišljenim melodijama i više pažnje posvećene kompozicijama nego zvuku, tako da, ovo, ako tako mogu da kažem, skoro da mogu da slušaju i normalni ljudi (duše od petnaestak sekundi):

https://kaosreign.bandcamp.com/album/epiphany

U sasvim drugu stranu odlazimo sa (četvrt veka iščekivanim) debi albumom britanskog projekta Septic Tank. U sasvim drugu stranu jer je ovo, da se odmah razumemo, više pank nego metal. Al je ipak metal.

Četvrt veka, kažete vi? Kakav je to bend, jebotebog, kome treba 25 godina da snimi prvi album? Pa... radi se zapravo praktično o bendu Cathedral pod drugim imenim, pošto u Septic Tanku pored basiste Scotta Carlsona i legendarnog Garija Jenningsa peva i lično gazda na Rise Above: Lee "Brains" Dorrian. E, sad, da ne bude zabune; Cathedral su se raspali a Lee za svoje Doom potrebe danas ima With the Dead (kačio sam ovde njihove snimke - brutalan dum metal), i Septic Tank nema praktično nikakve veze sa gruvi dumom i stoner zvukom koji ste možda vezivali za Cathedral. Umesto toga, ovo je (kao i na EP-ju od pre koju godinu) jedan prljav, očajno distorziran, vrlo britanski krasti pank sa vidnim korenima u Discharge ali i sa nadjevom od blastbitova, bizarnim Leejevim "melodičnim" pevanjem i povremenim spuštanjima BPM-a u doom teritoriju ali sa pesmama koje su generalno ispod dva minuta.

Dakle, Septic Tank je možda u sličnoj kategoriji sa Dead Cross, neka vrsta povrataka (super)zvezda metala svojim pank korenima i mada, naravno, ima mnogo boljih albuma da se čuju u svako doba, ne mogu da kažem da mene sve ovo ne ispunjava nekakvim miljem. Lepo mi je da vidim da ljudi od skoro pedeset godina sa puno ljubavi valjaju bestidno pokradene trotonske diščardž rifove i blastbitove koji nisu peglani trigerovani rafali nego neuredne, prljave kaskade koža i metala. Naravno, mene sve to veoma rajcva ali i, naravno, ja sam neobjektivan pa je onda i dobro što albuma nema na JuTjubu ili Bandcampu, te ćete morati da se sami snađete da ga čujete    Evo ilustracije:

https://youtu.be/ZWwJut9KH5A

[Meho Krljic]

Da bude jasno da sam preskočio i neke rane kombinacije instrumentalnog prog metala i šugejza (jer cenim vaše vreme), kao i jedan vrlo solidan francuski one-man-band ablek metal album (jer cenim da ne mogu mirna izraza lica da promovišem naciste čak i kada tvrde da nisu nacisti ali, reklo bi se, dele sa njima sve vrednosti), pa eto, dobijate heavily curated listu ove nedelje.

Zato su na njoj italijanski Altar of Perversion, čiji album Intra Naos nije nastajao 25 godina, ali jeste solidnih 17 (koliko je proteklo od prethodnog albuma, ali su u međuvremenu imali neke splitove i EP-jeve). Ovi Italijani svoju muzičku misiju shvataju toliko ozbiljno da svoje stvaralaštvo pre svega opisuju kao "pan-evropski satanizam". Ne znam da li je i to neki nacizam, ko će ga znati, Evropa zna da bude nezgodna reč, ali kakogod, ovo je jedan ozbiljan, vrlo duboko zamišljen blek metal album sa pesmama koje traju i po više od dvadeset minuta menjajući tempo od sanjivih, prozračnih momenata kontemplacije pa do dugačkih pasaža brze svirke koja, zahvaljujući malo zvuku a malo i oštoj, vrlo promišljenoj atmosferi, ne postaje manje kontemplativna.

Treba, naravno, sve to izdržati i ne smem da kažem da je ovaj album bez ostatka neko nepatvoreno remek-delo koje treba držati u muzeju, ali s druge strane ovo je vrlo pošten, vrlo, što bi reki u blek metalu, tr00 pristup umetničkoj formi sa eksperimentalnom smelošću ali bez pretenzije da se rekontekstualizuje čitav žanr. Ovo je naprosto blek metal koji sebe shvata VRLO ozbiljno ali ne toliko ozbiljno da bi pokušavao da se maskira u nešto drugo i pobegne od svojih najčistije metalskih elemenata. Skoro dva sata vrlo lepih izazova za uho i duh:

https://altarofperversion.bandcamp.com/

E, da, obećao sam Srbe danas, pa evo ih, apatinski blek-metal projekat Endarken juče je i zvanično izbacio svoj debi album "Tvoj je hram u srcu mom" i, ako kažem da je Apatin uvek imao potencijal da se iskaže na polju ekstremnog metala, to će zvučati kao neka sprdnja na račun devedesetih i zajebancija koje smo tada imali, ali nije. Endarken je bend u kome svu muziku i tekstove pravi Nekrst, pevač i gitarista već prilično renomiranog benda Samrt iz Apatina ali, za moj ukus, ovo je bar jedno dva stepenika zrelije i zanimljivije za slušanje. Naravno, ne kažem da se radi o tome da su Nekrsta u matičnoj postavi drugi sputavali, možda se radi tek o protoku vremena i prirodnom sazrevanju, no tamo gde je Samrt samo pristojnjikav blek metal bez, bar za mene, starog i blaziranog, neke iskre nečovještva koja bi ih izdvojila iz globalnog BM proseka, Endarken mi deluje svežije, ličnije, i maštovitije.

Tvoj je hram u srcu mom je, očigledno, vrlo satanistička ploča sa posvećenošću temi kojoj se možete diviti ako niste zgroženi izborom teme, a muzika je, kako i većina stranih prikaza ističe, agresivan, nepraštajući blek. Nekrst je odsvirao sve osim bubnjeva ali bubnjar, NPV je vrlo važan za opšti zvuk benda sa svojom izuzetnom pouzdanošću, preciznošću ali i ukusom da muziku  koja i u najuzvitlanijim momentima treba da zadrži dostojanstvenu uzdržanost i kontemplativnost ne filuje nepotrebnim ukrasima. Kompozicije su zrele, kako rekoh, lične i okrenute kontemplaciji ali uspevaju da ne deluju pretenciozno, držaći se negde u zlatnoj sredini između agresije i dostojanstvene melanholije. Album od silne konkurencije najviše izdvajaju interesntne gitarske solaže koje je odsvirao gost, Dušan Kljajić i koje muziku na iznenađujuće organski način povezuju sa "običnim" hevi metalom. Vrlo dobra ploča koja bi mogla da nađe svoje mesto na svetskoj blek metal mapi. I ja za to iz sve snage navijam:

https://endarken.bandcamp.com/releases

Obećao sam i portorikanski doom/ stoner metal, pa evo benda La Iglesia Atomica čiji album Gran Muro De Coma ima samo tri pesme, od kojih je prva dugačka svih dvadeset minuta i ovo je MNOGO dobro. Volim doom koji psihodeličnu komponentu postiže ne samo pijenjem droga i sviranjem blek sabat rifova dok ne popada u nesvest već i malo ambicioznijim eksperimentisanjem sa efektima i studijskom opremom na tragu pravih drogeraša end psihodeličara iz sedamdesetih godina prošlog veka. Gran Muro De Coma je ploča razularenih distorzija ali i improvizovnih, izbluziranih solaža (kakvih se ne bi stideli ni Pink Flojd iz vremena kad su cepali eside a ne doručkovali koku) preko mučnog, iscrpljujućeg gruva i ako je nejasno da su ovde isnpiracija bili kosmos end Hendriks barem isto koliko hašiš i Ajomi, uzmite u obzir i da su sve pesme instrumentali i da su naslovi (na španskom, naravno) naglašeno "svemirski". Ne morate trpati skank u lulu da biste uživali u ovoj muzici jer ona, kao i svaka dobra psihodeliuja, radi i strejtere iz sve snage. De, trgnite jednu, pa da počnemo:

https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/gran-muro-de-coma

[Meho Krljic]

Evo, preskačem i neki grčki blek metal jer iako nije loš, nekako ne deluje dovoljno drugačiji da bi se ovde šoukejsovao, a preskačem čak i solo album koga je izdao Ross the Boss jer, opet, sasvim je to pristojan hevimetal, ali nismo ovde da se bavimo pristojnošću, bar ne danas!

Umesto toga evo trećeg albuma čikaških Scientist. Ovo je muzika praktično napravljena za Sagitu, sa svojim na Mastodonu jasno utemeljenim zvukom i inspiracijom pokupljenom od Granta Morrisona i njegovog kontroverznog strip serijala The Invisibles. Scientist nemaju BAŠ mastodonovski matematički gruv ali imaju gruv, stav i ne malu naklonost ka blekmetalu koja znači da muzika sasvim legitimno (i spretno) ume da se prelije iz skoro pa južnjačkog gruva u surovo blastovanje. Ipak, suviše je ovo razgovetno da bi privuklo pravu blek metal klijentelu, ali opet, i dovoljno matematičarski i izdrogirano da ne bude baš bend za televiziju i finu publiku. Jedino ne znam koji su kurac radili u masteringu pošto album zvuči kao da se neko naslonio na kompresor i pritisnuo ga jedno 300% preko onog što bi bilo prirodno za muziku koja je ovako raznovrsna i dinamična. Velika greota jer ovo je ploča sa mnogo dobrih momenata koje DRC uspeva da temeljito upropasti. Ako ste manje osetljivi na ovakve stvari nego ja, uživaćete proporcionalno više. E, da, i odličan omot albuma:

https://scientistchicago.bandcamp.com/album/barbelith

Dobro, nismo danas toliko uzneseni da ne bismo obratili pažnju i na jedan, hajde dsa kažemo, ne IZUZETAN album. Radi se o novoj ploči švedskih Demonical koja je, doduše, izašla još potkraj prošlog meseca, ali je meni sad tek uletela na radar. Demonical ne pate od originalnosti i ovaj album vrlo neprikriveno ide na omažiranje švedske death metal klasike na transverzali Entombde-Amon Amarth. Dakle, težak, brutalan zvuk, ali i dosta melodije, sa aranžmanima koji nekada prijatno iznenade promenom tempa i harmonskom promišljenošću. Da ne bude zabune, ovo je striktno druga liga a što se čuje i u pomalo "plastičnoj" produkciji ali i relativno monotonom pevanju koje teško da može da se poredi sa životnošću onog što su Lars Goran Petrov ili Matti Karki, no dobri drugoligaši su sasvim legitimna ponuda i u moru današnjih melodeath aspiranata, ovo je dobrodošao troubek na klasiku kasnih osamdesetih i ranih devedesetih:
https://agoniarecords.bandcamp.com/album/chaos-manifesto

Da se vratimo u Ameriku, a i nečem malo nervoznijem, sirovijem, grubljem. Dakle, imamo novi, drugi album kalifornijskih Our Place of Worship koji su vrlo radi da mešaju svoj primitivni death metal sa malo black i grind pristupa, bežeći od konačne klasifikacije i zadovoljavajući se jednim hermetičnim zvukom i aranžmanima. Nije ovo za svakoga jer je muzika lišena hukova i ukrasa, insistirajući na smišljeno primitivnim rešenjima koja, zapravo, bivaju išnirana u na kraju prilično komplikovane aranžmane. Disonantno i agresivno ali sa druge strane prilično uzdržano i jednostavno, ovo je muzika koja živi na svojim kontradikcijama. Pa vam se možda zbog toga i dopadne:

https://opowis.bandcamp.com/album/with-inexorable-suffering

[Meho Krljic]

I  da završimo u Kaliforniji zarad trećeg albuma benda Skeletal Remains koji je...


...old skul death metal sa jasnim '80s elementima i uticajima koji su očigledni, od Death, preko Pestilence pa do Morbid Angel. Srećom, ovo nije puko sikofantsko imitiranje već muzika koja IMA razloga da postoji u jednoj finoj kombinaciji dobrog gruva i strejt trešovanja, sve u jako dobrim aranžmanima. Naravno, ja sam star čovek, pa me ovo podseća na uzbuđenje od pre skoro tri decenije, ali mislim da je muzika objektivno dovoljno dobra da stoji sama za sebe bez ikakve potrebe za plaštom nostalgije:

https://youtu.be/vJbSGoYcOt4

[Meho Krljic]

https://youtu.be/7PyksrRRnlE

[Meho Krljic]

Ov fajr end faking pigs:


https://youtu.be/gEvv5Q8fF8I

[Meho Krljic]

Ngo, nisam siguran da ovaj topik ima dovoljne količine Dehydrated. To treba ispraviti.

Već sam kačio superkul verziju Thirs of Dose sa OEF-a, ali evo i ova, neće se baci:

https://youtu.be/OHrwf9tZWTs

I onda dve studijske ubice:

https://youtu.be/O2Lj_5G4qyY

https://youtu.be/SE_ZGY9XimI

[Meho Krljic]

Petak je, ali pošto ja danas imam neke neizbežne aranžmane, danas samo skraćena metalna epizoda sa obećanjem da se sutra doda još. Ipak, ovo što se prikazuje je rukom probrano i vrlo vredno pažnje, tako da - kvalitet iznad kvaniteta i te fore.

Prvo, za ljude kojima nije dovoljno depresivno to što se u 2018. godini neizmerno radujemo tome da nećemo raditi za praznik rada, tu je debi album kanadskog benda Begotten. Izašao pre četiri dana ovaj je album ledenih prostranstava i prepoznatljivih melanholičnih harmonija na prvi pogled sasvim stereotipan, čak generički predstavnik depresivnog blek metala, tog podpravca ekstremne muzike možda prezasićenog tinejdžerima koji su naučili dva dodatna akorda na gitari i rešili da svoju kosmičku tugu pretoče u dugačke, tužne talase distorzije i monotonih bubnjeva. I, sad, jeste, nije da je Begotten nešto sad odskočio ne znam koliko od predloška, ali opet, ovo je ploča lepih atmosfera koju od baš najobičnijeg DSBM programa izdvaja izuzetno emotivan vokal koji može na crtu da izađe bilo kom pevaču u bilo kom delu blek metal scene i da ga pošteno uplaši čistim očajem spakovanim u ove vriske. A pored upečatljivog pevanja, ispostavlja se i da su pesme, mada, kako rekoh, prilično predvidivo sklopljene, svejedno iskrene i ubedljive u svojoj emotivnoj ranjivosti i da je ovo ploča koja svoj šugejzerski šmek nosi ako ne sa mnogo originalnosti a onda barem ponosno i dignuta čela. Ako se tako nešto može reći za muziku kojoj su potuljenost i samosažaljenje takoreći osnovne komponente. U svakom slučaju, nije ovo graundbrejking ali ima veličanstvenih, ličnih momenata, pa, ko voli, može da proba:

https://begottendsbm.bandcamp.com/album/a-waning-silhouette

Ako niste skloni depresivnom blek metalu i više volite metal koji osvaja klasičnim r'n'r šarmom i bezobrazlukom, osjeća se malo na znoj i treska i dupetom a ne samo dugom crnom kosom kojom se skrivaju suze na bijelom licu, e, pa, imate sreće, Južnoafrikaneri Ruff Majik su konačno izbacili svoj prvi album i u pitanju je autentično oznojena komadina teškog, zaprljanog rokenrola podzemne provinijencije, teška koraka ali čiste savesti. Ruff Majik su power-trio iz Pretorije koji se, za potrebe ovog predstavljanja, može dovoljno tačno nazvati stoner metal bendom ali je sasvim legitimno i ukazati da je ovo muzika koja pored legitimnih dugova što ih ima ka stoner tradiciji, jednako mnogo duguje i klasičnom garažnom rokenrolu. Posle serije EP-jeva i singlova, te koncertne aktivnosti koja, barem ovako gledano iz daleka deluje impresivno, Seasons je album ne samo sazrelih nego i proživljenih garažerija odsviranih sa improvizatorskim šmekom ali ipak sklopljenih dovoljno čvrsto da ne budu nekakva traženja konačnog iskaza i lutanja po narkotičkim izmaglicama. Ne, ja zapravo nisam siguran da ovi momci konzumiraju išta osim alkohola jer ova muzika vonja najviše po znoju i pivčugi, a njena je drska, prozivačka nota, velikim delom posredovana nazalnim, snotty pevanjem Johnija Hollidayja, u skladu i sa povremenim uletanjima u sasvim visok tempo i ozbiljnim, jelte, prženjem. Nije ovo sofisticirana muzika, to ne treba od nje očekivati, ali je vrlo telesna intuitivna i jako, jako lep snimljena da se posreduje sirovost a da se ne izgubi energija. Vredi!

https://ruffmajik.bandcamp.com/album/seasons

Ajmo sad malo do Franczuske, jer pred nama je i treći album avangardnog blek metal benda Abduction, pod naslovom À L'heure Du Crépuscule i, jelte, videti francuski naziv albuma, imena svih pesama, te sve tekstove na istom jeziku je nekako blago simpatično i podseća, po ko zna koji put da Francuzi imaju jednu od najinteresantnijih blek metal scena na svetu, sa gomilama potpuno osobenih bendova koji deluju kao, sačuvajmebože, sui generis pojave radije nego kao kopije nekakvih skandinavskih ili, dasedvaputprekrstim, anglo uzora.

Elem, Abduction sebe čak i ne trpaju u avangardno krilo ove muzike iako na to imaju ohohoh prava, nego se šale sa nama prodajući se za black/ death metal leguru, ali nemojte slučajno da im poverujete. Ova muzika nema veze sa death metalom jer u njoj nema ni trunke njegove četvrtaste, tvrdoglave mišićavosti, rifova, srednjetempaškog moša ili pećinskoljudskog pevanja. Umesto toga Abduction nude vrlo, vbrlo, vrlo zreo i kompetentan blek metal sa gomilom veoma harmoničnih i emotivnih momenata a onda na sve to dodaju i brojne, česte i majstorski uglavljene izlete u druge žanrove i stilove. Nije ovo nekakvo postmoderno čudovište, hitam da dodam, iako u pesmama ima naglih skretanja i iznenađenja, poenta njihovih kompozicija nije u jakim jukstapozicijama, Abduction su mnogo skloniji organskom pristupu koji vode atmosfera i emocija i  one opravdavaju i gomilu jako melodičnog, liričnog, pevanja, depresivne recitacije na francuskom, ali i onda i poštene pržačke momente u kojima se distorzira, krlja i lomi. Vrlo zrela, vrlo kompleksna ploča koja je opet laka za slušanje upravo na ime tog svog organskog pristupa i superiorne muzičarske veštine muzičara koji je stavljaju u službu kompozicija a ne lične promocije. Vrlo preporučljivo:

https://abductionfr.bandcamp.com/album/lheure-du-cr-puscule

E, dobro, malo blek, malo stoner, malo opet blek i - malo opet stoner. Tako nekako danas ispade raspored.

Ali ovaj drugi stoner na spisku je baš solidan. Kosmodrom su četvorka iz, ako se dobro sećam, Drezdena, dakle, Nijemci, ovo im je drugi album a njihova muzika je stoner metal sa obilnom dozom space-rocka upucanom u venu i, kako sam već mnogo puta rekao, da nema JuTjub kanala Stoned Meadow of Doom, bendovi poput ovog bi trebalo peticijom da traže da se on uvede jer ko bi inače promovisao ovakve muzičke bisere današnjoj omladini? Naravno, samo neke stare, možda i štampane publikacije poput Wirea i sličnih mastodonata koje mogu da povuku jasne linije između bleksabatovske i faustovske tradicije sedamdesetih i da izrecituju desetine nemačkih ili britanskih bendova (mada, jelte, bilo je tu i Franczuza, da ne grešim ovo malo duše) koji su se kretali negde na toj transverzali. Kosmodrom su svakako moderan bend što se čuje i u ekonomiji njihovih aranžmana koji su "prirodni" i oslobođeni kinđurenja koje je često znalo da se čuje u sedamdesetima a muzika je s jedne strane sasvim čvrsto nogama na zemlji (dakle, teška, distorzirana i jaka) a sa druge pošteno izdrogirana i kosmička, kako i treba da bude na albumu koji se zove Gravitationsnarkose.

Sve u svemu, instrumentalno, psihodelično ali ne rasplinuto, teško ali ne fetišistički vezano za težinu, muzika za dugačke noćne seanse teškog rada (ili, jelte, rađenja), ali i za pešačenje po gradu:

https://kosmodromband.bandcamp.com/album/gravitationsnarkose

[lilit]

ja samo da se zapljunem, polako izlazim iz poslovnog haosa, danas ću sve da preslušam. a promise!

[Meho Krljic]

Ma ne moraš da sve slušaš, nešto od ovoga sigurno nije za tebe, recimo Begotten je verovatno malo pretinejdžerski za tvoje godine (ali, ne i za moje    ).

No, evo nastavka preporuka, jer obećali smo a ako obećanja ne ispunjavamo, kako ćemo u Evropu?

Wild Hunt je uprkos imenu koje se poziva na vrlo evropski folklorni motiv, bend iz Oklenda, jelte, Kalifornije ali ne treba im to zameriti. Muzika na njihovom trećem izdanju, Afterdream of the Reveller, je solidni blek metal koji se ipak ne drži samo na hipnotičkim promenama akorda već tu ima dosta rifaže i složenijih aranžmana. Ne bi ovo trebalo zvati orkestarskim blek metalom, ali nije i da ne naginje ka aranžmanima koji prizivaju orkestracije u svojoj epici i grandioznosti. Opet, sve je pošteno "metalno" i tvrdo i isproducirano tako da se ritam sekciji da solidna težina i bas-debljina, što ukazuje da ovo nije blek metal naših dedova. Naravno, cena sve te komplikacije je da ovo nije udarac maljem u čelo kako to zna da bude kod meni najomiljenije blek metal svirke, ali opet, ne može sve da bude isto i ko voli, recimo kasnije Emperorove albume sa svim njihovim kompozitorskim ambicijama, Wild Hunt će mu se verovatno dopasti:

https://wildhunt.bandcamp.com/album/afterdream-of-the-reveller

E, dobro, idemo sad na nešto drugačije, utoliko što sledeći album koji preporučujemo jedva da se dodiruje sa metalom, ako u metalu imperativno tražimo distorzije i glasnoću. S druge strane, iako je ovo načelno (neo)folk ploča, jasno je da je ona nastala iz jednog metalskog svetonazora, dakle, da je u pitanju folk provučen kroz podebelu prizmu pop-kulture radije nego nekakav pokušaj autentične rekonstrukcije narodne tradicije.

Drugo, ovo je bend koji se sastoji samo od jedne osobe i ta osoba je žensko, a kad čujete kompleksne aranžmane i ranzovrsnost instrumentacije, teško da nećete biti impresionirani, čak i ako vam se muzika ne dopadne. Da li će vam se dopasti? To ne umem da kažem, naravno, Anna Maria Oskierko na ovom albumu zvuči kao mnogo ličnija interpretacija nekakvih srednjevekovnih folk motiva nego što trenutno slušamo u izvođenju Divne Ljubojević i ostale vizantijski naklonjene ekipe koja je ozvučila Nemanjiće, njene pesme su, naravno, sastavljene iz prepoznatljivih ritmova i melodija ali je aranžiranje prilično moderno i povremeni dinamički zaokreti su sasvim u neskladu sa "normalnim" tokom ovakvih pesama. S druge strane, sve je to manje-više isto po atmsferi i sentimentu i mnogo zavisi od ličnih afiniteta koliko ćete vremena provesti uz Ols. Konstantno višeglasje je dobar trik koji muziku čini bogatijom i, jelte, sonornijom, ali istovremeno joj i oduzima malčice od te "ličnosti" koja bi zapravo albumu Mszarna trebalo da bude najjači adut. Ali opet, poslušati, pa odlučiti samostalno. Naravno, žena je iz Poljske, ako to do sada nije bilo jasno:

https://olsproject.bandcamp.com/album/mszarna

E, a za Lilitu onda ide Collapse of Light, bend o kome ne znam skoro ništa ali čiji je funeral doom album Each Falling Step kandidat za jednu od najboljih doom ploča ovog proleća. Nažalost, ljudi nisu stavili ceo album na Bandcamp ali i ove dve pesme koje se čuju su prilično uverljiva indikacija da je ovo muzika u kojoj će se ljubitelji vrlo spore, teške i tužne muzike lako naći. Kombinacija klasičnog doom-death pevanja i melodičnog ženskog vokala je uvek dobar trik ali kod Collapse of Light je, srećom i muzika izaranžirana tako da se ne završi sve na trikovima, Opet, ovo je vrlo klasičan funeral doom, i uostalom bend i jeste sastavljen od iskusnih muzičara (iz bendova tipa Shape of Despair ili Before the Rain) i reklo bi se da je ambicija bila pre svega da se u okviru odabranog žanra isporuči kvalitet, a ne da se inovira ili razmišlja izvan, jelte, kutije. I ko voli, ovde ima u čemu da uživa, gitare, violončela, tvrdina i težina ali i intimnost i tuga, sve po propisu:

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/each-failing-step

[Meho Krljic]

Sledeće što ću preporučiti zapravo normalno ne bih preporučio jer je ipak malčice ispod nivoa koji, kao pokušavam da održim na ovom topiku, ali pošto su u pitanju "naši", ljudski je da se letvica malko spusti. Elem, Speedclaw su Riječani i Best in the Mist je njihov prvi pravi album posle jednog EP-ja od pre dve godine. No, i ovaj album je u najboljem slučaju mini-tipa jer ima svega šest pesama u nekih pola čuke muzike (a od tih šest pesama prva je instrumentalni intro, tako da...). No, dobro, nije ovde problem u dužini, nikako. Speedclaw su bend koji se nalazi skoro tačno na onoj tački na kojoj je NWOBHM prerastao u spid metal i u normalnim uvjetima pristojan čovek ne bi ni pomislio da na to prokomentariše kako će biti da ljudi onda kasne na žurku skoro više od tri i po decenije, ali Speedclaw zapravo zaista malko sebi pucaju u nogu i prizivaju i te niske porive.

Čime hoću da kažem, ovo je muzika koja je apsolutno po mojoj meri, zatrpana rifovima koji kao da su ispali iz Jaguar/ Tygers of Pan Tang/ Raven radionice, pa sve malčice ubrzano, preliveno klasičnim '80s solažama, dakle, formula je, što se mene tiče zdrava da zdravija ne može biti. Ali je egzekucija za nijansu, eh... sub-par što bi rekli anglofoni. U prvom redu, ono što se odmah čuje je taj balkanoidni zvuk koji dolazi iz produkcije, prevashodno iz načina na koji su vokali utopljeni u ružni reverb koji jeste osamdesetih godina bio odlika ekstremnijeg metala ali jebemumater valjda smo malko i sazreli u međuvremenu, pa je tu onda i pevačev naglasak koji, čak i meni, koji sam odavde, ume da zasmeta. Onda, tu je i činjenica da su pesme malo predugačke i da bi kompaktnije aranžiranje dosta pomoglo. Agent Steel ili Onslaught jesu umeli da napišu dugačke pesme, ali Speedclaw dužinu postižu na mišiće, ubacivanjem trikova koji samo razblažuju stvarno dobre momente epskih refrena i odličnih solaža. Solo gitara je i najbolji deo paketa mada neću da kažem da ritam i rifovi nisu okej. Speedclaw opet, kako rekoh, najviše izdaje egzekucija jer opšti zvuk koji postižu na kraju deluje kao idealna varijanta jugoslovenskog spide metal demo benda iz 1986. godine a što, hm, možda ipak nije dovoljno tijesdve godine kasnije. Dakle, da ne bude zabune, ovo je BOLJE do Demonijaka i njihovih ispisnika iz vremena kad sam ja bio srednjoškolac, ali ne i dovoljno bolje.

Ali opet, simpatično je i ko ima dovoljno godina, neće moći da se ne nasmeši:

https://speedclaw.bandcamp.com/album/beast-in-the-mist

Nešto sasvim drugačije i opet ne sasvim po mom ukusu, ali treba širiti horizonte, pa zato evo, treći album francuskih The Dali Thundering Concept je pred nama i... pa raznovrsna je to ponuda.

Ovi Parižani su nominalno na nekoj sredini između djent i deathcore škola, sa svom matematičarskom opsesijom i vrištećim vokalom koji idu uz prvi stil i sa svim digitalno editovanim brejkdaunima i superkomprimovanim blastbitovima koji idu uz drugi. I dobro, to naravno ima potencijal da bude i superdosadno, ali ovo je prilično muzičarska muzika, sa mnogo melodija i užurbanih tema koje oplemenjuju skelet koji bi inače kolabirao pod teretom opsesivnog udaranja u samo poslednje dve nisko naštimovane žice na gitari. TDTC onda u svu tu brutalnu metalnu građu uspevaju da udenu i fjužn momente koji zvuče kao da je Vlatko Stefanovski na momenat preuzeo volan i, sad, ja sam svakako neko ko skoro uvek pada na tu kombinaciju djenta i džez akorda (pesma Demeter je, praktično, električni beli džez sa sve duvaljkama i pevačicom) tako da mi je ovo značajno slušljivije od velike većine deathcorea koji mi padne pod uho. Pa vi vidite:

https://thedalithunderingconcept.bandcamp.com/album/savages

E, ali ipak za nešto bliže mojim senzi(de)bilitetima, tu je novi album benda Inferi iz Nešvila i to je jedna uzbudljiva, zabavna ploča melodičnog death metala sa visokim tehničkim ambicijama. Ako Inferi ne znate, lako bi ih bilo opisati kao tehnički mnogo složeniju verziju Black Dahlia Murder i to, zavisno od afiniteta može da bude i dobro i loše. U mojoj knjizi ja to vodim kao dobro jer melodični death zvuk uvek može da malo profitira od izazova koje aranžer i izvioači postave pred sebe. Složena svirka i ambiciozni aranžmani, mislim, samo dodaju na epici Inferijevoj muzici i ovo je ploča koja bez frke uspeva da plasira i prljavštinu/ zloću pravog ekstremnog metala ali i neoklasičarske ambicije nekih njegovih obrazovanijih eksponenata. Producirano je dosta "plastično" ali opet sa dovoljno vazduha da se sve čuje, sa vokalima zakopanim u miks taman toliko da zvuče hrskavo i vode aranžmane a da imate prostora da slušate baroknu svirku oko njih. Fina ploča:

https://inferi.bandcamp.com/album/revenant

[Meho Krljic]

Na drugoj strani sveta, u Australiji, ima lepih stvari. Na primer prljavi, odvratni ali beskonačno dragi bend Vomitor čiji novi, četvrti album, Pestilent Death, slično gorepomenutim Riječanima, priziva u sjećanje osamdesete i ondašnju estetiku ekstremnog metala... Osim što Vomitor to radi mnogo ubedljivije i, uostalom, svira i producira brže, tvrđe i brutalnije. Pestilent Death je album treš metala na prelasku u death metal, možda uporediv sa ranim radovima bendova tipa Merciless ili Sadus, slična oluja skoro neodgovorno brze svirke i opakih rifova u kojima nema ni trunčice generičkog treš metal brlljanja po pragovima već svaki od njih zvuči ubojito, svrhovito, naciljan tačno među oči. Opštem utisku strahovite užurbanosti svirke onda dodatno doprinose brutalne solaže koje su producirane tako da se note skoro i ne čuju i sve što vam u uši uđe je kao žilet oštra bujica komprimovanih midlova koja ne služi da donese melodiju već da nanese štetu. Mnogo je ovo dobro, pogotovo ako imate afiniteta ka tom prelasku spid i treš metala u death vode i još je jedan dokaz da je Australija, zabačena i zaostala kakvom je ostatak sveta smatra, vazda umela da isporuči metal premijum kvalitete:

https://vomitor-australia.bandcamp.com/album/pestilent-death

A sa istog kontinenta stiže i drugi album benda Grave Upheaval, maštovito nazvan --

Grave Upheaval spadaju u isto krilo australijske podzemne death metal muzike kao i braćala Portal samo što su sebi stavili u zadatak da budu najhermetičniji predstavnici scene. Prvi album zvao se - i sadržao gimilu nerazaznatljivog crveno-crnog umetničkog rada na vrlo luksuznom vinilnom omotu a muzika je u punom smislu plasirala taj blur-core svetonazor sasvim musave, jedva razaznatljive muzike koja kao da dolazi ne iz pukog podzemlja već iz samog ida. Grave Upheaval su toliko dosledni ovom zvuku da su zapravo i malo dosadni u odnosu na, recimo komšijske Portal ili Impetuous Ritual, ali opet, i doslednost treba ceniti. Na drugom albumu nema kompromisa, ovo je i dalje jedva razaznatljiva smesa najdubljih mogućih tonova, najsporijih mogućih ritmova i najrazmazanijih zamislivih blastbitova. Vokal je, nagađate, sveden na tektonski pokret i "razgovetnost" u ma kom obliku nije nešto što se može pripisati Grave Upheavalu.

Sve to znači da njihova muzika nije ne samo za svakoga već ni za svaki dan, jer je konstantno na granici između transcendentne umetnosti koja prezire i prevazilazi formu zarad čiste suštine i puke detinjaste karikature. Ali, opet, kad jednom krene da vas radi, radiće vas dobro. U svakom slučaju lepo je čuti bend koji gura napred bez ikakvih kompromisa i čija brutalnost ne mora da bude posredovana nekakvim složenijim žanrovskim stilizacijama. Ovo je čist pećinski metal:

https://graveupheaval.bandcamp.com/album/-

Ponovo u naletu dobrote, preporučiću i nešto što se meni lično možda i ne dopada baš preterano, a to je treći album irskog benda Celtachor, nazvan Fiannaíocht.
Ako ime benda i albuma nisu bili dovoljna sugestija, ovo je muzika IZUZETNO posvećena irskom tradicionalnom nasleđu i zapravo pričamo o legitimnoj folk muzici izmešanoj sa blek metalom. I sad, ljudi ovde vole keltske narodnjake, a i Celtachor su snimili praktično konceptualni album koji priča o životu i avanturama irskog narodnog junaka po imenu Fion mac Cumhail i sve je to, ako naginjete ovakvoj estetici, verovatno vrlo prijatno za slušanje. Za mene lično, ovo je pristojna ploča, ničim uvredljiva ili iritantna, solidno odsvirana sa dovoljno poštenog metala da uredno kontekstualizuje narodnjački melos, te sa osetnom narativnom ambicijom. Ali je istovremeno i isproducirana tako da se muzika suviše ugiba pod teretom jake kompresije i to, barem ovim ostarelim ušima izuzetno ruši koncentraciju. Visoki nivoi digital range compression masteringa su mi i inače dilbrejker a ovde se to baš primeti uzevši u obzir koliko se stvari događa u isto vreme. Sve to, iskombinovano sa zapravo možda previše raznovrsnim aranžmanima gde se sve stalno menja i nikako da dobijemo zaokruženu kompoziciju (ide malo blastbit sa dranjem, pa moš deo, pa jahački ritam sa melodičnim pevanjem, pa solo na fruli, pa... shvatate već) znači da album nije sasvim po mom ukusu. Ali biće već kome jeste. Srbija je ovo:

https://celtachor.bandcamp.com/album/fianna-ocht

[Meho Krljic]

Idemo dalje, skoro će kraj...

Dakle, juče je izašao i novi album mančesterskih Ingested i ako deluje neobično da sam ja sa dosta pozitivnog uzbuđenja iščekivao četvrti album neke deathcore ekipe, to je zato što je predrasuda da ja imam nekakvu predrasudu spram deathcorea. Nemam, samo mi se, iskustveno, većina te muzike ne dopada i nije, u proseku, ugođena sa mojim željama i senzibilitetima. Ali Ingested su, možda zato što su iz ipak Mančestera a ne iz nekakve američke vukojebine, uvek bili bend koji je uspevao da svira deathcore onako kako bih ga možda ja svirao da umem da sviram.

The Level Above Human, sada za Unique Leader, što je svakako bolje nego da i dalje izdaju za Century Media, je ploča koja ni slučajno ne donosi nešto radikalno novo ili ambiciozno u zvuku Ingested, ali je istovremeno u pitanju i sazrela, razvijena forma ovog benda koja isporučuje klasičan Ingested zvuk sa mnogo autoriteta. Drugim rečima, ovo je, ako mogu tako da kažem, no-bullshit deathcore koji se više usredsređuje na "death" nego na "core" komponentu svog zvuka, čiji su srednjetempaški delovi više dobro iskomponovane mosh deonice a manje monotoni brejkdaunovi, čije su kompozicije keči, dovoljno složene a opet plesne i mosh-freiendly, čiji su blastbitovi orgazmični vrhunci, čije je pevanje malko dinamičnije i ubedljivije od standardnog deathcore laveža (i nema ni gangsterskih horskih refrena sa prošlih ploča). Usudiću se da kažem da je The Level Above Human najbolja i najzrelija Ingested ploča do sada ali i album koji treba da drugim deathcore udarnicima ukaže na moguće smernice razvoja muzike koja je pre dobrih desetak godina dosegla nekakav vrhunac i od tada kao da se šlepuje na ponavljanju istih gestova i nekakvim nesvetim ukrštanjima sa orkestarskom kompizicijom i nadrkanim tehnikalijama. Ingested podsećaju da su dobar songrajting i uvo za gruv najbitnije stvari za ovu muziku a da brutalnost onda dolazi prirodno, sama od sebe. Lepo:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/the-level-above-human

Iz kišnog Mančestera u suncem okupanu Grčku pretrčavamo da bismo posvetili malo pažnje prvencu blek metal ekipe Nigredo. Album Flesh Torn - Spirit Pierced je prijatna kriška trešerskog blek metala bez nekakvih melodičarskih ili atmosferičnih ambicija, ploča zasnovana na vladavini rafalnih bubnjeva i užurbane rifaže, sa pevačem koji zvuči više besno nego očajno. Nigredo nisu retro, njihova muzika nije nikakav svestan pokušaj rekonstrukcije prošloh vremena i uspeha nekadašnjih velikana već mnogo više proživljena verzija metalnog žanra koji u pravoslavnoj Grčkoj ima iznenađujuće duboke i poštovane korene. Meni se Nigredo veoma sviđaju jer umaju da pesme natrpaju napetošću i energijom, a da istovremeno imaju uvo i za dobar gruv, sve to uz produkciju koja je iznenađujuće "tanka" na polju gitara a da opet idealno plasira tu centralnu poruku besa i haosa. Na bandcampu nema ceo album ali ima dovoljno pesama da donesete pozitivan sud o ovoj ploči, pa preporučujem slušanje. Treba se ipak setiti da je blek metal u osnovi muzika zla:

https://nigredogr.bandcamp.com/album/flesh-torn-spirit-pierced-black-metal

Poslednji album koji ću preporučiti nema uopšte na bandcampu a na Jutjubu imaju samo pojedinačne pesme i mada se normalno oko toga onda ne bih trudio, opet, u pitanju je zanimljiv projekat. Just Before Dawn je švedski death metal sastav u tom nekom War Metal podskupu koji najbolje epitomiziraju pokojni Bolt Thrower a njihov treći album, Tides of Blood je ploča na kojoj je cela stvar pogurana praktično do, što bi Kripl rekao, paroksizma. Ovo je i više projekat nego pravi bend u ovom trenutku, koliko shvatam jer na albumu vokalne dužnosti dele razni gostujući pevači, ali najviše od svih Dave Ingram koga pamtite iz Benediction ili, jelte, samih Bolt Thrower.

Just Before Dawn ne izmišljaju toplu vodu i umesto toga nude klasičan srednjetempaški, epski metal prepun duplog bas bubnja i sitno seckanih rifova i produkcije koja je tipično švedska (pa onda i pomalo prejako komprimovana ali ovoj muzici i to donekle pristaje). Ponovo, albuma nema legalno za slušanje po internetu ali evo JuTjub ilustracija koje mogu da razgore glad:

https://youtu.be/ETQOOIU0JBk

https://youtu.be/OgI9AXCTBYk

[Meho Krljic]

Danas, nažalost, ponovo neću imati vremena za mnogo metala, pa samo mali predujam, a ostatak preko vikenda...

Od blek metala, velika preporuka za nizozemski Urfaust koji od 2010. godine izbacuju izdanja prilično maničnim tempom. Ali vredi jer se ovaj album, The Constellatory Practice, slobodno može nazvati remek-delom psihodeličnog, atmosferičnog metala koji ne živi na rifovima nego pre svega na prostoru i vremenu. Naravno, ovo je blek metal pre svega po poreklu, muzički je otišlo u razna nebesa, pa poslušati čak i ako ne naklanjate satanizmu i dreci:

https://urfaust.bandcamp.com/album/the-constellatory-practice-2


Za potrebe mnogo klasičnijeg blek metala, evo poljskih Dagorath sa nove četiri pesme. i to je mnogo predvidljivija priča, sa prepoznatljivim ritmovima, distorziranim gitarama, tempom koji je taman na granici hipnoze i promuklim vokalima. Dagorath ne izmišljaju toplu vodu ali prave kompetentan i dosta ubedljiv klasični blek metal na tragu skandinavskih uzora od pre 25 i 30 godina i meni ovo savršeno prija iako sam svestan da je u suštini retro:

https://dagorathpl.bandcamp.com/album/evil-is-the-spirit


Negde između su beloruski Raven Throne koji su atmosferični blek metal sa solidnim muziciranjem i dobrom produkcijom, epskim temama i mada su možda za nijansu preslađeni za moj ukus, opet treba prepoznati kad je neko tr00. A Raven Throne su već godinama tr00 i što su stariji sigurniji su u tome što rade a miksovanje beloruske poezije sa ovom muzikom je prilično dobra i nadahnuta ideja. Prilično solidna ploča, pa makar i ne bilo krljanja koje ja najviše volim. Poslušati:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/raven-throne-i-miortvym-snicca-zolak

[Meho Krljic]

Još malo atmosferičnog blek metala dolazi ljubaznošću njemačkog benda Strigae koji su ponudili svoj demo za slobodnu digitalnu distribuciju a ako ste baš tr00, možete da naručite i kasetu ovde. Strigae nemaju sjajnu produkciju ali blek metalu on anikada nije bila ni neophodna a i da se ne lažemo, za ovo što sviraju ovakva produkcija zapravo dodaje sloj lepe patine i ističe veličanstveni očaj u temeljima ove muzike. Akvajrd tejst što bi rekli na američkom, ali meni je ovo vrlo simpatično:

https://youtu.be/pKTNwmJBCHY


Tu je i vrlo prijazan split album finskih Kalmankantaja i nizozemskih Iku-Turso gde dva solidna blek metal benda svaki na svoj način kombinuju staru školu i nove tendencije u muzici koja je melodična i pristojno producirana ali se ipak trsi da je zla. Kalmankantaja su u teoriji melodičniji i seksiji, te čistije producirani, ali su Iku-Turso za nijansu opasniji i više naginju andergraundu, pa ovaj album za svakog ima po nešto. Dobra nedelja za blek metal.

https://kalmankantaja.bandcamp.com/album/ikuinen-tuli-split-with-iku-turso


Da zaokružimo ovaj post još jednim blek metal pregaocima, ovog puta iz Ukrajine. Ezkaton su ekstremno depresivan depressive black metal bend i ko voli musavo producirane, ali nekako strašno emotivne ploče koje kombinuju mrtvački tempo, zastrašujuće vrišteće vokale i tužna razlaganja na gitari, sve upakovano u podrumski saund, tako da zvuči kao da je snimano recimo 1991. a ne 2018. godine, naći će na ovoj relativno kompaktnoj ploči dosta razloga da se raduje. Depresivno, ali ipak, da se raduje:

https://ezkaton1.bandcamp.com/album/plague-for-the-empires-time

[Meho Krljic]

Da nastavimo sa vikend-metalom (mada opet na parče jer radim prekovremeno), ukazivanjem na debi album danskog blek metal benda Møl, a pod nazivom Jord. Nisam siguran da smo ove mladiće do sada pominjali (mada mi se čini da jesmo), ali ovo je očigledno vrlo detaljno pripreman album nakon dva perspektivna EP-ja. Møl su solidni predstavnici tog nekog blek metal talasa koji se bez zazora ukrstio sa shoegaze indi rokom, pa je ovo dobro producirana i sigurno odsvirana ploča na kojoj se blastbitovi i distorzije sasvim bestidno mešaju sa setnim klin gitarama i harmonijama koje su onoliko daleko od metala koliko je Sanja Balkanika daleko od pobede na Eurosongu. E, sad, nekome je ovo perfektan amalgam, ali pošto sam ja beskonačno mrgodna osoba reći ću da mi je ovo što Møl rade ipak za nijansu suviše "indirokerski" i da bi u ovaj "blackgaze" valjalo dodati bar prstohvat agresije i zla koje blek metal po definiciji mora da nosi, kako bi se uspostavio pravilan balans sa masivnim šugejzerskim teretom koji ova ploča tegli sa sobom. Opet, to su moje lične preference, a na nekom "objektivnom" planu, ovo je vrlo dobro odrađen album koji, da ne lažem, kad god udari u blastbit, meni podigne puls za nekoliko procenata. Preslušati i prosuditi:

https://moeldk.bandcamp.com/album/jord-2


Srećom, ima leka i za nas namrgođene a ove se nedelje taj lek materijalizuje u novom albumu norveških blek-trešera Aura Noir. I, ako smem da kažem ovako nestručno end laički, ovo je jedna od najboljih metal ploča koje sam čuo ove godine.

Ne znam, naravno, da li je "black thrash" legitimno zvati žanrom za sebe, ali Aura Noir su još 1996. godine izdali album pod nazivom Black Thrash Attack i duže od dvadeset godina grade osoben stil koji od treš metala uzima rifove i pevanje, ali od blek metala uzima stav i generalnu naklonost andergraundu i haosu. Aura Noire, izašao pre par dana, je album čiste, sigurne svirke, pretrpan odličnim rifovima i dramom koja deluje proživljeno a ne kao imitacija onog što je rađeno osamdesetih (kako je često slučaj sa bendovima koji danas sviraju thrash metal). Kod Aura Noir sam ja uvek mogao da čujem tu neku iskonsku divljačnost koji su sa sobom imali Possessed ili nešto kasnije Merciless a ovaj album je kanališe na siguran način, baratajući majstorski kratkim pesmama koje ipak imaju prostora za razvoj narativa i dinamičke skokove od kojih se čoveku odma šutira.

Pre nekih 13 godina je bubnjar ovog benda skočio sa četvrtog sprata i sebe doživotno lišio mogućnosti da svira bubnjeve. Međutim, Aggressor je prešao na gitaru i ovaj bend od tada bez problema ide uzlaznom putanjom. Hoću da kažem, samoubistvo nije bezbolno, kako nas je to ona pesma podučavala, ali ponekada - mada izuzetno retko - se iz njega izrodi nešto iznenađujuće dobro. Nemojte da se ubijate, slušajte Aura Noir:

https://auranoir.bandcamp.com/album/aura-noire


Ispade da samo slušamo blek metal ovih dana, a zapravo nije tako. Zapravo, King Goat imaju novi album i to je vest vredna svake pažnje!

King Goat je na ovom topiku već ozbiljno pohvaljen (ne samo od moje strane) za svoj debut iz 2016. godine, Conduit, a sećam se da sam i svom ćaletu puštao tu ploču i da čak ni on nije previše protestovao. Pobeda na svim frontovima!

E, sad, Debt of Aeons je klasičan primer "teškog drugog albuma" benda koji nas je ozbiljno razmazio prvim albumom, pa se King Goat sa ovim problemom nose ulažući 130% više u barokne aranžmane i rastezanje stilističkih granica do mere (maltene) apsurda. Čime hoću da kažem da iako ni na prvom albumu oni nisu svirali nekakav "klasičan" doom metal, Debt of Aeons više zapravo ne znam u koju bih žanrovsku kategoriju smestio. Ovo je i dalje muzika koja se kreće prevashodno sporim, dostojanstvenim korakom, ali u ovim dugačkim pesmama prostora za razne preokrete i promene ima onoliko, a bend taj prostor smelo koristi. Tako da na momente ovo skoro da dotiče nekakav "mejnstrim" metal zvuk, u najboljem mogućem smislu, u punoj meri koristeći razgovetnost i melodičnost kao opasna oružja ali onog trenutka kad pomislite da biste King Goat možda i mogli da zamislite udenute između SOAD i Foo Fighters na nekakvom MTV Rocks specijalu, oni skrenu u ozbiljan, očajnički intoniran doom koji rasteruje nejač i namenjen je ozbiljnijem slušaocu.

Da ovako (melo)dramatična i ambiciozna muzika dolazi iz veselog engleskog letovališta, suncem, jelte, okupanog, Brajtona je priča za sebe, no King Goat su ovom pločom opravdali samozalepljenu etiketu "progresivnog" doom metala radeći iz sve snage na spajanju romantičarske agonije recimo My Dying Bride sa visokozaposlenim sviranjem recimo Mastodon. Prvi album ostaje kao primer monolitne, iznenađujuće zrele ploče benda koji je obećavao, a Debt of Aeons je album benda koji zna da tako nešto ne može da se ponovi, ali odbija da bude talac tom prvom albumu i ne boji se da istraži neprebrojne rukavce teškog, mračnog roka u potrazi za najboljom formom te neke svoje vizije. Visoko preporučljivo:

https://kinggoat.bandcamp.com/album/debt-of-aeons

[Meho Krljic]

Pošto ni jedna nedelja ne može da prođe bez Poljaka-koji-sviraju-blek-metal, tako ove nedelje predstavljamo drugi album benda Varmia koji se zove, samo trenutak, W ciele nie. Ovu ploču ovde više pominjem jer mislim da je interesantna nego zato što je nužno izuzetna, a interesantna je jer je ovo bend koji je skrenuo dosta pažnje na sebe prošlogodišnjim prvencem Z Mar Twych, kombinujući blek metalsku agresiju sa poljskim folklorom u jednom prilično kompaktnom paketu. W ciele nie je, iznenađujuće, svojevrstan korak nazad jer iako je stilski manje-više identičan, sa kombinacijama blastbitovske navale i melodija inspirisanih narodnim nasleđem, iz nekog razloga bend je u produkcijskom smislu otišao bar jedan nivo niže.

Ne da je i prvi album bio sad neka kristalno čista produkcija ali W ciele nie je snimljen, kako bend kaže, "u šupi" sa vokalima koji su snimljeni "u šumi" i, ako sve to sugeriše određenu sirovost koju, očekujete, uostalom priželjkujete od blek metala, glavni problem je mastering koji je muziku onda, valjda pokušavajući da je spase, mesarski spakovao u očigledno "neprirodno" komprimovan paket koji zanimljive (mada neretko i malo isforsirane) stilske i dinamičke zaokrete uspeva da ispegla skoro do nivoa neslušljivog. Ne znam da li je to jer sam ja mator i očajno razmažen ali ploče sa ovako neljudskim masteringom mogu da slušam samo uz izuzetan napor volje pa Varmia moraju ekstra da se potrude da me uz sebe zadrže. I nije da ovde nema mnogo za mene vrlo dobrih momenata uspelo izmešanog krljanja sa melodičnim temama, te veličanstvene drame, samo bih voleo da se sve to čuje nešto bolje... Ali, opet, možda sam samo ja mator. Poslušajte:

https://paganrecords.bandcamp.com/album/w-ciele-nie


Lilita se već pita kad će neki doom album da se preporuči, pa, evo, ako King Goat ne mogu (više?) da se trpaju u tu kategoriju, Portlanđani Shrine of the Serpent su tu sa prvim albumom (Entropic Disilussion, ni manje ni više), a posle prošlogodišnjeg splita sa Black Urn, da ponude ploču mračnih, distorziranih rifova, teškog sporog tempa i pevanja koje bi bilo adekvatno i na kakvoj ful metal det metal ploči. Generalno, ovo je doom koji jasno komunicira svoju bleksabatovsku originaciju, ali je daleko od nekakvog gruvi i stonerskog pristupa, odlučujući se umesto toga za mračniju, svedeniju i zliju aleju zvuka i zbog toga je ovo prilično hermetična ploča koja se ne sluša da bi se čovek dobro proveo ili kao saundtrak za filgud duvku. Shrine of the Serpent su ekstremno mračni i njihova ambicija je prevashodno da vas teškim, ponovljenim udaranjem bace na patos i nateraju da iskusite satori tek nakon prepuštanja nadmoćnoj sili. I to je legitiman pristup, mada ne za svakoga, a za mene osvežavajući, uzimajući u obzir koliko procentualno doom bendovi kao da više vole tu neku setnu i melanholičnu atmosferu.

Ovde sete i melanholije nema, već samo teške, neprestane tuče i to treba slaviti. Ono što ploču nesumnjivo malo kvari je - opet produkcija. Miks i nije tako loš koliko je sve opet u masteringu prekomprimovano, a, čini mi se, bez potrebe, jer ovo nije neka "prirodno" kompaktna muzika, već, naprotiv, razuzdana orgija nihilizma. Ipak, vredi učiniti napor, jer ovo je ozbiljno monstruozan album:

https://shrineoftheserpent.bandcamp.com/album/entropic-disillusion


E, dobro, nešto što je možda više u filgud stilu je novi album norveških trešera Blood Tsunami. Mada, naravno, ovo je muzika koja verno oponaša trešerske uzore iz kalifornijske bej ejrije iz ranih osamdesetih i zanimljivo je da je mi danas tumačimo kao zvuk za zezanje i opuštanje iako je u ono vreme to bilo nešto najcrnje, najgrđe, najnihilističnije što ste mogli čuti. Eto, vremena se menjaju. Quelle surprise.

Elem, Blood Tsunami su bend sa solidnim pedigreom ali pošto je od poslednjeg albuma prošlo pola decenije, Grave Condition je na neki način novi početak. I ovo jeste ploča koja na trenutke zavara i natera vas da pomislite kako je ovo mlad bend, gladan prepoznavanja, koji grize na sve strane i isporučuje energiju nedostupnu starijim kolegama. No, onda se ipak smirite i čujete da ovo sviraju iskusni ljudi koji znaju kad se gazi po gasu a kad po kočnici, kojima je ovo već četvrti album i koji će sasvim lako, od prženja po uzoru na Slayer i Testament skrenuti i u iznenađujuće rokerskom smeru, podsećajući da je, uostalom, Turbonegro bio jedan od njihovih velikih uzora kada su nastajali.

I taj koktel ipak prilično solidno funkcioniše. Grave Condition nije ploča čija je ambicija da napiše nova pravila igre već da bude zabavna i uslužna u okviru već postojećih i Blood Tsunami ovo prilično sigurno isporučuju, držeći se šeme iscrtane pre više od tridesetpet godina ali unutar nje nudeći solidnu kompetenciju. Album i traje manje od pola sata a i završava se kaverom britanskog Onslaught, što su sve plusevi kod mene. Blood Tsunami nisu oduševili ovom pločom, ali isporučili su slušljiv treš koji svoju retro orijentaciju uspeva da proda bez sramoćenja. Neka.

https://youtu.be/pduzkPTYERA

[Meho Krljic]

A u nekakvim "važnijim" blek metal vestima, tu je novi album proekta Ihsahn i vidim da fanovi gube razum i izražavaju se isključivo u hiperboli.

No, da budemo fer, Ihssahn je jedno od najvažnijih imena u blek metal tradiciji i nakon što je njegov matični bend, Emperor, usporio diskografsku aktivnost, njegov nam je autput zapravo postao značajan za praćenje i pokazuje kako evoluira čovek koji je u mladosti praktično bio aktivista na prvom mestu a muzičar tek na drugom. Ihsahnovi albumi su znali da budu i ozbiljno pljuvani od strane kritike ("tačan broj solaža na saksofonu koje metal album treba da sadrži: 0" beše u jednom prikazu pre nekoliko godina) ali imam utisak da je svet kolektivno dovoljno napredovao da se njegova sada već vrlo široko shvaćena metal svirka prepoznaje kao "tr00" bez obzira što je pravi neko ko za život zapravo zarađuje davanjem časova muzike...

Elem, Amr je sada već moglo bi se reći očekivana smeša blekmetalskih gestova i praktično svega drugog, melodičnih pop delova, progresivne kompozicije, malo i elektronike... Ja zapravo veoma cenim njegov rad i mislim da je za metal u celini važno da se vidi da i njegovi najekstremniji eksponenti umeju da budu veoma otvorena uma u pravljenju muzike, ali, da bude jasno, nije mi sve na ovom albumu po meri. Opet, ni na jednom Ihsahnovom albumu nikada mi ništa nije bilo 100% po meri, pa se tu stvari ne menjaju. Poslušati ako ste oduvek maštali o tome da Depeche Mode i Emperor džemuju zajedno:

https://youtu.be/cqqv24yGoeo


Jer, da se razumemo, alternativa su Dimmu Borgir koji imaju novi album ali ja njima zaista nemam ni snage ni namere da se bavim.

Umesto toga, britanski mađarski Thy Catafalque ima novi album i, ovo je još jedan solo kompozitor čiji je pristup metalu i muzici uvek bio everything and the kitchen sink, ali nasuprot Ihsahnu kod koga uvek postoji jasna tematska linija koja se provlači kroz pesme bez obzira na žanrovsko mešanje, kod Tamaša Kataija to uvek spakovano tako da slušaoca iznenadi, zatekne nespremnog, čak i da mu se suprotstavi..

Utoliko i Geometria je ploča koja često deluje kao da eksperimentiše eksperimenta radi i potrebno je malo strpljenja i udubljivanja da se u mišmešu metala, narodnjaka, džeza i elektronike zapravo uhvati nit koja će slušaoca voditi kroz Tamašov narativ.

Opet, ja volim ove žanrovski neodređene, visokotehničke metal zahvate (videti i pod Slugdge) i Thy Catafalque je bend koji je uvek u najmanju ruku interesantan a ponekad uspe da se vine i do transcendencije. Na ovom albumu ima i toga pa mu vredi posvetiti određenu pažnju:

https://thycatafalqueuk.bandcamp.com/album/geometria


Završiću nečim što nije nužno toliko dobro, ali u pitanju je novi album lika koji je meni drag na sasvim privatnom planu. Naime, radi se o indastrijal bendu Lusca čiji je novi album Broken Colossus upravo postao dostupan a taj bend predvodi čovek koga godinama znam sa najvažnijeg Godflesh foruma na internetu.

I, sad, Lusca je uvek zvučala kao vrlo fanovski projekat pa i novi album ne puca baš od originalnosti. Ako bih hteo da budem velikodušan krenuo bih sa nekakvim paralelama sa kanadskim Soulstorm i francuskim Treponem Pal, ali jasno je da je ključna referenca za Luscu uvek bio i ostao baš Godflesh. I, rezultat je upravo sedam pesama omažiranja Godflesha, bez mnogo ambicije da se transcendira uzor. I koliko god da ja volim Godflesh (a valjda se zna da ih volim i preterano), Lusca ne uspeva da se preporuči kao išta više do jedan fanovski omaž koji povremeno upada i u pastiš. Opet, oni to ni ne kriju i jasno je da vole ovo što sviraju i, ako niste matori i blazirani možda će vas i osvojiti sobna produkcija i dirljiva neposrednost ove muzike:

https://lusca.bandcamp.com/album/broken-colossus

[Meho Krljic]

Pošto je sutra Petak, da se danas malo podsetimo nečega što smo tada zvali "techno death metal" ali samo zato što se reč "techno" još nije vezivala za plasnu elektronsku muziku - barem ne među metalcima. Atrocity su posle skrenuli u za mene nezanimljivu gotsku stranu, ali ovaj album iz 1990. godine je bio zanimljiva rukavica u lice bačena Deathovima, Atheistima i sličnoj bratiji. Ovo je inače "najnormalnija" pesma na albumu, ima refren itd.:
https://youtu.be/psduY5KyaTg

[Meho Krljic]

Omiljena ruska kaver gitaristkinja je promenila gitaru ali ne i orijentaciju. Nile su bend koji legitimizuje čak i ženske grudi, a u ovom videu Lens ih je čedno pokrila što pozdravljamo!


https://youtu.be/byMVsMsl7mQ

[Meho Krljic]

Da krenemo sa metalnim petkom pa dokle stignemo...

Ako čovek hoće da započne vikend energično i poletno, verovatno nema ničeg boljeg od dvadesetominutnog ipija finskog benda Kryptamok. Kryptamok su sastavljeni od već iskusnih muzičara pa to i objašnjava sigurnost i stila i izvedbe na ovom malom dragulju old skul blek metala. Ove četiri pesme naprosto guraju napred nezaustavljivom energijom iako se bend nikako ne trudi da njima obara nekakve rekorde ili, uopšte, donese išta supstancijalno novo na scenu. Jednostavno, ovo je energičan, razjaren blek metal koji zna da dobar rif para vredi, ali obraća pažnju i na atmosferu, zna da uspori i zamisli se kad treba, produciran je kvalitetno i prosto je šteta što će EP izaći samo digitalno i na kaseti (tek polovinom Juna) jer mi se čini da su Kryptamok rođeni za vinil. Poslušajte:
https://youtu.be/zjkqaGRR1Is

A ako smo već za potrebe uživanja mogli da se bacimo mesec dana u budućnost, zašto ne bismo i mesec i po dana u prošlost? Propustio sam novi album projekta Within Derstruction kada je izašao početkom Aprila a mislim da je ljudski na njega ukazati u najmanju ruku zbog toga što je bend "naš", barem u meri u kojoj su Slovenci, jelte, i dalje naši, ali i zato što je ovo jedna od zabavnijih slam ploča koje sam čuo poslednjih meseci.

Naravno, slamming death metal, sa svojim fokusom na mlađe tinejdžere svih uzrasta, je u poslednje vreme izložen izuzetno opsesivnom ispitivanju, dok publika između bendova koji normalnom čoveku zvuče identično (podrigivanje i roktanje praćeno hromatskim temama prebačenim preko fanki bekbitova) nalazi čitave provalije jaza i razloge za ratovanje po JuTjubu i na drugim okupljalištima. Elem, Within Destruction su, eto, čak, optuživani i da nisu slam, iako već na prvoj pesmi ovog albuma imaju kameo od strane Duncana Bentleyja, što bi trebalo da je dovoljna legitimacija za svakoga, još pre nego što čuje muziku.

Ali kad se čuje muzika... pa, meni je ovo izuzetno prijatno a to kažem kao čovek kome je 90% slama dosadno na prvu loptu. Slovenci vrlo dobro prepoznaju inherentne prednosti slama i nižu dugačke deonice plesnih ritmova, prekidanih parodično brzim blastovima. Bubnjevi su, generalno, na granici karikature sa quad kickovima koji povremeno zauzmu svaki milimetar zvučne slike, ali sve to nekako ne uspeva da zazvuči klinački i naivno, ili barem ne više klinački i naivno nego što je prihvatljivo za dobar slam. Znam, znam, granica je verovatno za svakog drugačija, ali za mene Within Destruction uspevaju da ostanu na pravoj strani linije, sa solidnim songrajtingom i osećajem za gruv koji ne kvare čak ni standardna slam oruđa u vidu pig squelova i sličnih izlizanih ekscesa. Delom je presudan vokal Damira Juretiča koji je raznovrstan i zapravo jedan od izvora "kontroverze" oko toga je li ovaj bend slam ili ne, mada opet, teško da će normalan svet tu primetiti koliko zapravo Juretič radi ne bi li dinamizovao pevanje. Delom je presudna odlična produkcija - i mastering - koje je uradio Will Putney iz Fit for an Autopsy a koji je radio i sa mnogim poznatim bendovima poput Thy Art is Murder, The Acacia Strain ali i Body Count. Čuje se tu odmah jedna iskusna ruka koja sve pakuje u izvanredno gustu, tvrdu sliku, a da ipak ima prostora za odlično osmišljene gitarske arabeske koje obogaćuju pesme.

Naravno, ko je slem mrzeo do malopre, teško da će ga Within Destruction sa ovim albumom preobratiti, ali ovo je zaista solidna ploča kojasve kruniše i odličnim omotom. Pa šta biste JOŠ hteli?????

https://withindestruction.bandcamp.com/album/d-e-a-t-h-w-i-s-h

Da se vratimo u, srazmerno, pitomije blek metal vode i ponudimo više-interesantan-nego-izvanredan novi EP francuskih Catacombes (kojima na bandcampu piše da su iz... Kvebeka???). Izašao pre par nedelja ovaj ukusni komad melodičnog metala vrlo dobro demonstrira interesovanja ovih momaka iz Nanta, a ta su kombinovanje srednjevekovnih harmonija sa nekakvim savremenim metalom. Catacombes nisu ni preterano tehnički ambiciozni, niti im je songrajting nešto elegantan, ali imaju simpatičan, prozračan zvuk i generalno dosta šarma pa je ovo blek metal ploča koju je lako preporčiti i ljudima koji blek metal inače ne bi slušali:

https://catacombesbl.bandcamp.com/album/accueille-le-diable-ep

[lilit]

kad pre petak??!!?? 


ne dajte se omesti druže meho.

[Meho Krljic]

Ne damo se dok je srca u junaka.
I metala na Internetu.

Evo, da svratimo malo i do bratske grčke za potrebe EP-a koji izlazi isto na kaseti, isto petnaestog Juna i isto za iste izdavače kao i Kryptamok. I isto je u pitanju relativno "običan" ali vrlo siguran i uigran blek metal izvrsne produkcije, odličnih rifova i pažljivo odmerene atmosfere. Codex Daemonicum su zapravo delimično Grci, delimično Nemci i taj spoj egejske ornamentike (neki pasaži asociraju na sirtaki, ne šalim se) i tevtonske discipline je prilično dobitna kombinacija na ovoj ploči koja baš kad zapreti da smori suviše tačnim tempom i dinamikom, uleti sa nekim genijalnim gitarskim momentom i razgali dušu. Nikakvo otkrovenje ali odličan saundtrak za sunčani Petak:

https://youtu.be/TJ6tAYvEMwE

I maltene bez menjanja tempa, ali sa ipak promenom štimunga valja opet otići do Francuske zbog novog, prvog EP-ja benda Catubodua. Ovo ipak, čim se malo duže posluša pokazuje da za razliku od grčko-njemačke koalicije, mnogo više hvata na melodiju i neku ranjivu emociju iako se ne stidi brze i žestoke svirke. No, Catubodua su, za moj groš mnogo bliži nekakvoj, eh, "ženskoj"strani blek metala (uostalom, žena im je i na omotu) i manje ih zanima matematička preciznost i snaga a više paganizam, melodija, nekakav transoliki zanos. Prijatno je ovo i podseća da blek metal ne treba da se iscrpljuje u nekakvoj mačo struji (iako i ona zna da bude dobra):

https://catubodua.bandcamp.com/album/catubodua

Dobro, dosta blek metala (za sada) i da vidimo šta ima na stonerskoj strani plota.

Pa, ima, recimo, treći album švedskih Sabel koji je... Ekstremno heavy i zapravo opasno zavodljiv. Sabel se ne zamaraju nekakvim novovekovnim zavrzlamama i sviraju rokenrol kakav je mogao postojati i sedamdesetih godina prošlog stoleća samo da je neko mogao da napravi pojačala koja bi zvučala OVAKO monstruozno. Kao i neki drugi stoner bendovi koje sam već kačio, Sabel su bend koji je negde na sredini između garažnog panka i "pravog" stoner metala ali zaista nema smisla lupati glavu o tome koja bi bila NAJTAČNIJA žanrovska odrednica za njih jer je to nevažno. Važni su opaki rifovi, odlično pevanje i savršen gruv, sve producirano onako teško i masivno kako samo u Švedskoj umeju. Pa još solaže sa wah-wahovima! Za ne propustiti:

https://sabel.bandcamp.com/album/re-generation

[Meho Krljic]

A onda, jebemti.... Mislim, izašlo je nekoliko interesantnih space i psych rock albuma poslednjih dana ali kad sam čuo treći Oakov EP (nazvan prosto III), ostalo je izbledelo u izmaglicu i znao sam da ne smem razblaživati savršenstvo ove ploče pozivanjem na solidne, ali ipak slabije kolege.

Oak su iz Londona, ali zvuče provincijski u najboljem smislu te reči, pržeći  savršen desperado/ pustinjski stoner koji mnogo više asocira na otvorene prostore, preveliko (mada mračno) nebo i pešačenje nego na nekakve urbane pustolovine. Kako već i očekujete, ovo je u osnovi sirova garaža, prepuna gruva i stava, ali je onda dodatno još odsvirana tako da bude udrogiranija i psihodeličnija od skoro celokupne Borisove diskografije. Nekako sav taj arsenal filtera kroz koje su proterane gitare i vokali u zbiru daje temeljit, moćan psihodelični zvuk radije nego razmazotinu od koje vam se u najboljem slučaju spava. A nije da ovde nema i meditativnijih momenata razlaganja i mantranja pre nego što ih prekine novi baraž moćnog hevi gruva. Oak možda i nisu metal, ako ste jedna od onih osoba koje pod metalom smatraju samo brkove, repajle i preuske pantalone od plastike, ali to je stvarno više problem sa vama nego sa metalom.

Obavezna lektira:

https://oakstoner.bandcamp.com/album/oak-iii

Za nekoliko stepeni manje razuzdani i konvencionalniji ali i dalje veoma slušljivi i uhu prijatni su izraelski Heavy Stone koji kako imenom benda, tako i imenom albuma (Red Eyes Blues) prilično neprikriveno signaliziraju da ih zanima samo ozbiljna duvka i ne mnogo drugog. A ipak, ovo je izvrstan, IZVRSTAN stoner sa mnogo odličnog gruva i minucioznim gitarskim radom kakvog se ni Electric Wizard ne bi stideli. Disciplinovaniji i predvidljiviji nego Oak, Heavy Stone su utoliko hipnotičniji a kada krenu u krljačinu i soliranje, sedamdesete su u fullu u kući. Takođe, prilično dobra, teška produkcija mada za nijansu tiša nego što je možda mogla da bude. Ipak, ovo su sada sitničarenja jer su mi Oak potpuno poremetili kriterijume; u svakoj drugoj nedelji Red Eyes Blues bi bio album tjedna bez razmišljanja:

https://heavystone.bandcamp.com/album/red-eyes-blues

A na nešto više doom strani spektra, tu je šest godina očekivani drugi album britanskih Buried Sleeper koji je izašao pre par nedelja, ali jebigasad, ne može čovek sve da pohvata. Ovo, pak, zaslužuje da bude pohvaćeno jer je u pitanju izuzetno disciplinovana doom ploča koja težinu i sporinu kombinuje manje sa sabatovskim rifovima ili gotsko-romantičkim melodijama nego se drži jedne skoro pa godfleshovske harmonske jednostavnosti dodirujući se negde kroz prostorvreme sa šugejzom a onda sve doupnjavajući izvrsno aranžiranim, melodičnim, multitrekovanim pevanjem.

Šest godina je nekada zaista vredno čekanja jer Obsidian zvuči istovremeno i sasvim "jednostavno" ali i sasvim daleko od formula koje drugi bendovi koriste da se uključe u postojeće žanrove. Ovo je doom sa ozbiljnom ličnošću i karakterom i prosto sam ljut na sebe što mi je album skoro mesec dana proletao ispod radara. Album meseca Aprila? Možda:

https://buriedsleeper.bandcamp.com/album/obsidian?t=3

[Meho Krljic]

Natrag u Švedsku i natrag prema blek metal ćošetu, tu je prvi album benda Wormlight a koji, neiznenađujuće s obzirom iz koje zemlje bend dolazi, zvuči zrelo i odraslo. Ovo je blek metal koji iako sklon treskanju i brzini, ostavlja i mnogo prostora za mistični gruv i dosta pažnje posvećuje pažljivom građenju atmosfere, a poseban šmek svemu daju za blek metal relativno netradicionalno pevanje vođe benda Tiamata Invictuza koje malko povuče na death stranu spektra, te neumorni gitarski rad koji melodičnim ukrasima i razradom osnovnih tema kompozicijama daje tu proverbijalnu treću dimenziju. Lepo je kad blek metal ume da eksperimentiše sa ritmovima, dinamikom i melodijama a da i dalje ne izgubi identitet i Wormlight su odličan primer za to da žanr ne mora da se zasniva samo na slepom kopiranju zadatih uzora da bi ostao tr00:

https://wormlightsweden.bandcamp.com/album/wrath-of-the-wilds

I dalje u švedskoj ali sada u death metal vodama tu smo da bi svedočili prvom albumu štokholmskih Lik. Nazvati Lik old school ponudom deluje kao anderstejtment nedelje jer je ovo bend koji je naslovnu stranu prvog albuma prekrio kosturima nacrtanim tušem a onda im prva pesma zvuči kao da ste greškom umesto Lika pustili prvi demo Dismember ili Nihilist. Lik, dakle, da kažemo, ne preteruju sa originalnošću, ali opet, ja sam uvek govorio da je solidna kopija draža od lošeg originala, pa su Lik aposlutno savršena ponuda za svakoga ko je volio rane Dismember, Entombed, Grave, Unleashed, pa i, jelte, At the Gates, koji su sve ove bendove uspešno iskopirali i ostvarili nekakvu svetsku slavu na ime tuđeg znoja 

Seriously, bez šale, Lik su snimili najbolji Dismember album deset godina posle Dismemberovog oproštajnog (i istoimenog) albuma, a to je, s obzirom da ovakva muzika zaista nikada ne izlazi iz mode, sasvim pristojno i dobrodošlo. Naravno produkcija je izvrsna, izvođački kvaliteti na visokom nivou i ovo je jedan savršen album old school švedske deathačine, sa svim melodičnim, sub-ajronmejdnonvskim gitarskim ekscesima koje očekujete, sa lepršavom ali stamenom ritam-sekcijom, puno preteće rifaže i pevačem koji je apsolutna životinja. Ako vam pored svega toga još smeta što su Lik neoriginalni, stvarno ste OČAJNO razmaženi:

https://likofficial.bandcamp.com/album/carnage

Preko Atlantika, u Americi, u gradu Njujorku izašao je novi album benda koji se danas zove Riot (V) ali koji je, for all intents and purposes, bend Riot osnovan još sedamdesetih godina prošlog stoleća i jedna od institucija američkog hevi metala. Nadam se da se ne očekuje da ja sad nešto ovde seciram bend uz koji sam (prilično dugo) odrastao (i nisam siguran da sam dovršio) jer je sama činjenica da i dalje postoje pored svih nesreća što su ih zadešavale tokom decenija, prilično čudo. Armor of Light je dobro produciran, tvrd hevimetal album koji nosi savremenu power-metal šminku ali je u osnovi tradicionalistički nastrojen metal što je samo imao mnogo vremena da sazri. I ko voli, u ovome će uživati. Riot znaju šta je dobar rif, kako se pišu pamtljivi refreni i, pogotovo šta treba raditi s dve gitare, a ako ovaj album baš i ne sadrži all-time klasike poput Run for your Life ili Hard Lovin' Man, njemu svakako ne nedostaje krvi i svežine. Nemate ga legalno za dž na internetu pa evo dve ilustracije:

https://youtu.be/pZkUCklg5Bs

https://youtu.be/pSznM3ITp0s

[Meho Krljic]

Ova nedelja je, dakle, donela toliko dobrih albuma, da sam sada praktično prinuđen da je malo pomutim nečim što nije tako dobro, ali je lično i zbog toga zanimljivo. Prvi album njemačkog solo-projekta Adversvm se iz mora do sada preporučenih odlično napisanih i produciranih ploča izdvaja tim nekim, uslovno rečeno, autsajderskim kvalitetima podzemne produkcije i muzike koja je suviše zagledana u svoj pupak da bi stvarno nekud mogla da ode, ali opet, kako je ovo jednočlani funeral doom bend, sve je to na neki način i odgovarajuće. Adversvm se ne da slušati iz zabave a i kada ga čovek ozbiljno sluša mora da prepozna da se ovde radi o radu koji je stalno na korak od urušavanja pod teretom ogromne svoje pretencioznosti, no zato su ti neki momenti ranjivosti koju ploča pruža i vredniji pa ovo FD gurmanima svakako preporučujem na kušanje i degustaciju. Funeral Doom je žanr uvek na ivici da mu se smejete ali taj život na ivici mu i omogućava transcendenciju koju drugi žanrovi ne mogu ni da dotaknu. Adversrm kombinuje svu pretencioznost solo-blek metala i funeral dooma da ponudi nešto skoro pa jedinstveno i to treba ceniti:

https://youtu.be/KWDRbXiW8oE

Menjamo brzinu i dolazimo ponovo u ravan black metala sa - ponovo švedskim, šta je ovo danas? - bendom Nekrokraft kojem je ovo drugi album i koji je, album, eminentno slušljiv i prilično zabavan. Hoću da kažem, prošle nedelje sam preskočio novi Dimmu Borgir jer ja njih ne mogu da slušam, meni je to preproducirano i suviše "veštački" da bih mogao da ga slušam svojevoljno, ali bendovi poput Nekrokraft su neka vrsta andergraund verzije ove muzike, sa svim tim kvazisimfonijskim grandioznostima ali i sa poštenom trešerskom svirkom koja se sjajno uklapa uz, da bude jasno, crtanofilmovsku epiku. Ja volim taj neki bablgam epski ugođaj a kako Nekrokraft sve umeju da začine dobrim kompozicijama i paganskim šmekom, ovo je vrlo slušljivo, puno napaljujućih refrena i skoro stadionskog štimunga. Neće ovako nešto nikada u mom srcu zameniti "pravi", svedeni blek metal, ali i ne mora da ga zamenjuje, veliko je to srce, ima mesta za sve. Pa probajte:
https://thesignrecords.bandcamp.com/album/nekrokraft-servants

Da završimo brzim zaranjanjem u Indijski ocean i izranjanjem na australijskoj obali da bismo u gradu Pertu našli bend Depravity čiji je debut album, Evil Upheaval, jedna vrlo primamljiva, bučna i brutalna death metal ponuda.

Mislim, ja nedeljno probam i odbacim gomile death metal albuma jer ovaj žanr samo tako ume da se oda sviranju po formuli i šablonu pa je uvek prijatno kad naleti bend koji ume da se zadrži u granicama žanra ali i da u okviru istih pruži nešto vitalno i zanimljivo. Ne probijaju Depravity nikakve granice ovde ali isporučuju sve što death metal treba da nam da, mnogo tvrdoće i težine, brzinu i brutalnost, ali i jednu dobro odmerenu atmosferu pretnje i neizbežnog nasilja, sve posredovano sigurno odsviranim pesmama koje kada i prolaze kroz opšta mesta death metala (kao što je, recimo, početak pesme Despondency) to rade sigurno i ubedljivo. Hoću da kažem, ove nedelje je izašao i novi Skinless ali iako se radi o sasvim pristojnoj ploči američkih death metal veterana, nju sam u ovom pregledu preskočio jer su Depravity ponudili isto to samo žešće, brže, brutalnije i bolje. Kvalitetno producirano, nabadački nastrojeno ali dovoljno pametno da vas nije stid kad ga slušate, ovo ploča za svakog ko voli surove blastbitove, duboke, grlene vokale i milion tvrdih rifova u minutu. Jedina je šteta da na bandcampu nemaju sve pesme sa albuma ali snaći ćete se već, znam ja:

https://depravityaustralia.bandcamp.com/album/evil-upheaval-death-metal

[Meho Krljic]

Danas je Petak, ručala se pica i nema razloga da se malo ne uživa u metalu. Pa uživajmo onda!

Možemo krenuti od blek metal ponude koja se nekako nameće kao najlogičnija tog dana u nedelji, pa onda evo za početak nečeg što nije nužno skroz po mom ukusu ali se valja skrenuti pažnja jer je u pitanju poslednji album.

Dakle, poslednji album finskog projekta Cosmic Church izašao je prošlog vikenda i mada vidim da fanovi na njega svršavaju (ali u tome ne uživaju jer razmišljaju samo o smrti i bolu kao svi pravi blekmetalci) on, za moj groš, savršeno sažima sve jake strane ali i sve probleme koje tipično imaju one-man black metal bendovi.

A takvih je mnogo, mislim, jednočlanih blek metal projekata, jer ovo je muzika, bez obzira na svu buku i bes, zapravo vrlo sklona introspekciji i ličnom izrazu. U tom smislu, poslednji Cosmic Church je vrlo lična ploča razvijenih tema, naglašene atmosfere i ona svojom malo razmazanom produkcijom i malo opuštenijim (ne i nespretnim) sviranjem i aranžiranjem ostavlja nepogrešivo personalan utisak na slušaoca. Sa druge strane, ovo je i ploča kojoj je možda nedostajala črvrsta producentska ruka, ne u domenu zvuka već utoliko da ukaže da postoji fina ali primetna linija razdvajanja između hipnotičke repetitivnosti i puke opsesivne samozaljubljenosti. Luxixul Sumering Auter, kako je ime jedinom autoru i članu ovog benda, je, naravno bliži ovom drugom, smatrajući da su teme i aranžmanske ideje koje troši mnogo zanimljivije nego što zaista jesu. Nije Täyttymys ni rđava ploča ali pati od dečijih bolesti koje bi bend, da je još potrajao možda mogao da preleži. Ovako, dobijamo testament koji jeste ličan i emotivan ali je i pomalo ograničen tom zagledanošću u sebe i nesposobnošću da pruži smisleniju refleksiju... Dobro, evo, da se čuje:


https://cosmicchurch.bandcamp.com/album/t-yttymys


Ali odmah u sledećem koraku moram da izuzetno pohvalim debi album ukrajinskih Svrm koji je... pa, jako prijatan. Svrm poslednje tri godine testiraju vodu i vežbaju muzičke mišiće kroz seriju demo snimaka i ipijeva, pa zato njihov debi album, Лихиї вітри стогнуть без упину zvuči tako zaokruženo i zrelo uprkos skromnom trajanju od svega 25 minuta. Ali ovo je dobro iskorišćenih 25 minuta prelepih tremolo melodija, žestokogo tempa i izvrsnog, očajničkog pevanja. Svrm se nominalno nalaze u atmospheric black metal uglu opšte metal kafane, i nema sumnje da su atmosfera i zvuk najvažniji elementi njihove muzike, nema ovde komplikovanja sa aranžmanima i nekakvih avangardističkih eksperimentisanja. Ali ono što mi se kod njih dopada je žestina sa kojom se sve to svira i hrskav, bučan miks u koji je sve to spakovano. Atmosferični blek metal uvek mora da igra negde na ivici razmazanosti u reverbu ne bi li zvučao propisno "atmosferično", jelte, ali sjajno je kada se to izbalansira sa zvukom koji zapravo ima i solidnu količinu ujeda, da se ne zaboravi da je ovo prevashodno metal.

https://svrm.bandcamp.com/

I, da ne bude da smo danas samo raspoloženi za meditaciju i suze, evo malo propisnog satanističkog blek metala, koji nam stiže iz Poljske, posredstvom drugog albuma skupine Occultum. Kada se prva pesma zove "Skulls instead of Candles" znate da bend dosta ozbiljno shvata svu tu satanističku furku, ali In Nomine Rex Inferni je dobra metal ponuda, sa klasičnim blek metal pristupom tempu i tonu, ali i sa zanimljivim elementima drugih metal žanrova koji se provlače između instanci surove tuče. Ima tu i interesantnog rifaškog rada, promena tempa koje iznenađuju i podižu krvni tlak slušaoca i ovo je baš onako dinamična i interesantna ploča kakvu bi na primer Mayhem snimili da su trideset godina mlađi i da su iz Poljske. Pošto na bandcampu ima samo jedna pesma, evo sa JuTjuba:

https://www.youtube.com/watch?v=zlehlB9reOg

[Meho Krljic]

Od gomiletine instrumentalnih stoner albuma koji su se pojavili poslednje nedelje, rešio sam da preskočim sve da bih istakao novu ploču lajpciških Black Salvation, Uncertainty is Bliss, baš zato što nije u pitanju obična procesija bleksabatovskih rifova iz tešku, nadrkanu produkciju, već psihodelični rok izmešan sa kraut/ spejs tendencijama, a sve odsvirano teško i miksovano sirovo, ali sa pažnjom da se uhvati snaga velikog dinamičkog raspona u kome ovaj bend svira. Uncertainty is Bliss i nije metal album, da ne bude zabune, ovo je muzika koja jednako duguje klasičnoj psihodeliji koliko i Blek Sabatu, ali ovo za mene svejedno prirodno dolazi u rotaciju za slušanje jer je ŽESTOKO i heavy i jako distorzirano i kada se i pojave bleksabatovski momenti to su zaista brutalna krešenda jedne gruvi, bestidno rokerske ploče. Odlični su Black Salvation, stvarno odlični, ali to je samo podsećanje da je Njemačka oduvek imala prejaku psych/ space scenu:

https://blacksalvation.bandcamp.com/album/uncertainty-is-bliss


I da ostanemo u Njemačkoj, ali da se pozabavimo albumom koji definitivno jeste metal, a to je nova ploča benda Traitor pod sugestivnim nazivom Knee Deep in the Dead.

Traitor su bend koji pritiska svu pravu thrash metal dugmad i, u teoriji, time imaju siguran put do mog srca. No, Knee Deep in the Dead ih sasvim jasno razotkriva kao ipak tek sledbenike, a nikako predvodnike u nekoj toj neo-thrash kompoziciji. Čime hoću da kažem da album zvuči kao vrlo korektna, dobro prostudirana kopija treš metala osamdesetih godina i da je zvučno i aranžmanski ovo pravoverno koliko se može biti ali da mu fali i mali dašak originalnosti koji bi bend izdigao iznad statusa solidne kopije i ovenčao ga aureolom autorstva.

No, dobro, ne može svako da bude inovator i Traitor su vrlo pristojni u svom pastišu Kreatora, Sodoma i Destructiona tako da se ovo sasvim ugodno da slušati ako ne očekujete išta više. Zamerku imam na produkciju, prevashodno na bubnjeve koji su suviše zaravnjeni i "plastični" i suviše zvuče kao semplovi, a što se u jako komprimovanom masteru još više čuje. Ipak, ovo je eminentno slušljiv album, naročito ako čoveku nedostaje prost, napaljiv, klasičan treš sa pevačem koji zvuči kao mladi Mile Petrozza i refrenima koje izvikuje ceo bend odjednom. Cela atmosfera je tako nekako retro, a mladalačka (posebno sa naslovom albuma koji referira i na prvu epizodu igre Doom), pa sve to na gomili ipak sasvim valja:

https://violentcreekrecords.bandcamp.com/album/traitor-knee-deep-in-the-dead


Dobro, na mnogo modernijoj, plus MNOGO pretencioznijoj, ali i mnogo britanskijoj strani, tu je prvi album londonskog The Ever Living. Ovaj bend svoj zvuk opisuje kao "kinematski metal" što je na jeziku samozaljubljenih način da se kaže da je ovo negde u post-metal/ nežni sludge maniru kakav danas svira veliki broj bendova sa raznih meridijana. No, uprkos tome što ovo jeste pretenciozna ploča i što se bend zaista malo previše trudi da konceptualizuje muziku kojoj možda toliko konceptualizovanja i ne treba, nije ovo tako loš album. Zapravo, da je loš, ne bih ga ovde ni stavljao, naravno, ali ovo je definitivno album koji za sebe misli da je malo bolji nego što jeste.

Ono što album jeste je interesantna, atmosferična, emotivna procesija sporih, melodičnih pesama koje kombinuju i teške bubnjeve i distorzirane gitare ali i klavir i obilnu elektroniku, sve to pomalo vukući na Neurosis a pomalo, eh, neću da kažem na Muse jer ovaj bend zapravo i pati od toga što u zvuku nema dovoljno smelih varijacija na formulu koja je jasna posle prvih pola minuta prve pesme. Taj tiho-glasno fazon koji The Ever Living rabe je meni, naravno, blizak, sa svim mogućim razlaganjima akorda i škripama gitara koje se takmiče za prevlast iznad stamenih ritmova, ali je istina i da je pevač izuzetno monoton u svom vrištanju i da bi njegov izlazak iz zone komfora i hvatanje u koštac sa harmonijama mnogo doprineo da album zvuči onoliko duboko koliko bend očigledno misli da već zvuči. Ipak, ploča vredna slušanja jer sva ta drama ne može a da malo ne ponese:

https://theeverliving.bandcamp.com/album/herephemine

[Meho Krljic]

Preskačem, naravno, novi At The Gates jer taj bend, ni kad je bio dobar ja nisam slušo. Ali, eto, informišem, izašao je, pa koga zanima, nek traži. Preskačem i novi Amorphis iz sličnih razloga, mada vidim da se fanovima dopada. Meni je to suviše pop da bih mogao da izdržim duže od pola minuta, ali verujem da ima ljudi koji su manje rigidni pa eto...

Elem, ovo bi ispala mršava nedelja da nema ovog sa čime završavamo:

Hoću da kažem, kad čujete nešto ovako razuzdano kreativno i smelo kao što je prvi album čikaškog Panegyrist i čujete sve te vokalne akrobacije, harmonije i horove, shvatite koliko nekim metal albumima nedostaje malo više rada u domenu pevanja. Panegyrist su avangardni blek metal sastav/ projekat koga predvodi slikar Elijah Tamu, i njihov prvi album karakteriše konstantan dotok novih ideja, te kompleksno aranžiranje kompozicija koje su sa jedne strane definitivno u kampu ekstremnog metala, ali sa druge su, bogami, sasvim komforno i u kampu art roka. Kao, recimo japanski Sigh koji džemuje sa Art Bears? Da, upravo tako!

Naravno, ovo je jednako self-indulgentna ploča kao i prethodno opisani album londonskog kvinteta, ali je ovo indulgencija koja se očitava u promišljenim aranžmanima što ulaze u neke veoma hrabre kontraste i tranzicije a da se opet ne gubi organsko jedinstvo muzike koje počiva na složenim a jasnim melodijama i bizarnim, multitrekovanim vokalima. Ima ovde sasvim "normalnih" blek metal pasaža, ali su oni smešteni unutar kompozicija koje slobodno kombinuju blek metal elemente sa sakralnom i ritualnom muzikom i sve to zajedno uspeva da ima puno smisla. Naravno, ovo nije ploča za ljude koji bi samo da tresu glavom i šutiraju se, suviše je ona ambiciozno komponovana i intimistička za takve potrebe, ali, ističem, ona je i dalje nepokolebljivo metal, sa sasvim hedbengerskim pasažima i gitarama, bubnjevima i vokalom koji nepogrešivo odrađuju metal-posao. Plus, naziv albuma je Hierurgy. Genijalno!!!!!!!!! Nadam se da ćemo još čuti od Panegyrista:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/hierurgy