METAL : sve (najbolje i najgore stvari)

[Meho Krljic]

I The Valley iz Kejp Tauna su bliži nojz roku nego metalu, ali njihov novi EP, Ritual Fear ima taman koliko treba veze sa bluzom da sav taj praktično ritualni teški rok sa zaraznim melodijama i neukroćenim, kompulzivnim ritmovima ukrade moje srce na desetak minuta i uradi sa njim šta hoće. Prljavo snimljeno i producirano ali moćno:

https://30000monkies.bandcamp.com/album/are-forever

A, da, ovde sam stavio pogrešan link, evo pravog:

https://thevalleybandsa.bandcamp.com/album/ritual-fear

[Meho Krljic]

 U nedelji u kojoj su (Severni) Makedonci i Albanci po ko zna koji put poneli titulu gubitnika u beskrajnim doigravanjima sa Evropskom unijom (mada, ni mi, koji smo par koraka ispred u tim doigravanjima teško da možemo da se ponašamo trijumfalistički), možemo sa sigurnošću reći: pobednik je metal. Toliko dobrih albuma sam preslušao u toku jedne nedelje da mi čak ni učestali kontakti sa revizorima nisu padali posebno teško. Metal ojačava telo i duh!



Blek metal je imao odličnu nedelju, a pregled započnimo novim albumom finskog projekta Wyrd, koji se zove Hex. Ovo je od početka stoleća do 2015. godine bio solo projekat Tomija Alliole i štancovao ploče kao na traci. No, onda je sve apgrejdovano u ,,pravi" sastav, sa sistematizacijom radnih mesta kako metalni zakoni propisuju i Hex je drugi album snimljen u ovakvom aranžmanu, nudeći simpatičnu i značajno kičastu kombinaciju folk melodija i blek metal prangije. Hex je ploča dugačkih, epskih pesama sa puno melodičnih sadržaja i jakim sintisajzerskim programom, što nije baš posve po mom ukusu, ali ipak to zvuči zdravo i dovoljno napucano gitarama da me ne odbije potpuno. Alliola (aka Narqath) možda malo previše gura svoje pevanje u prvi plan – iako je bolji gitarista no pevač – ali ima ono nekog svog šmeka pa je ovo ploča dovoljno dostojanstvenog sadržaja da je preporučim.

https://www.youtube.com/watch?v=4mfYAvIRKDg


Njemački Absolutum imau drugi EP, koji se zove, prosto ,,II" i on predstavlja jasnu evoluciju prethodnog EP-ja (nagađate, zvao se ,,I") sa svojim besnim, klasustrofobičnim zvukom i prilično osobenim pevanjem. Absolutum su za ovu priliku nešto ambiciozniji u aranžiranju pesama pa ovde ima promena tempa i atmosfere koje svemu daju dobrodošle horor elemente i spasavaju muziku od predvidivosti. Kad se bije, onda se bije zaistinski i svirkom sam ovde ja vrlo zadovoljan. Produkcija je već prilično upitna sa svojim avangardnim otklonom gde imamo prštave, od distorzije jedva čujne gitare, izražen bas i vokal oplemenjen/ opterećen efektima. Nije, hoću da kažem, ovo lako da se sluša, ali je intrigantno.

https://absolutum.bandcamp.com/album/ii


Gråt Strigoi su dvojac iz Glazgova i ističu da sviraju ,,Scottish Black Metal". Što je zgodna informacija, imajući u vidu da im je naslov albuma-prvenca na – norveškom: Alt dette har skjedd før, alt dette vil skje igjen (Sve je ovo već bilo i sve će ovo opet biti). Gråt Strigoi, pak, ne imitiraju norveške bendove, bar ne one najočiglednije, a i naslovi pesama su na engleskom i ovaj album nudi vrlo dostojanstven melanholičan blek metal sa jednostavnim pesmama, puno emocije, svakako u tom nekom pokušaju ostvarivanja ponovne spone sa primalnim (,,Vocals recorded in the Scottish WIlderness") i jednom hipnotičkom mirnoćom. Hoću da kažem, Gråt Strigoi, sa svojim akustučnim introima-autroima, melodičnim, folki interludijima (Accursed Souls Unearthed by the Passage of Time) i odmerenim tempom muziciranja, a sve melanholično ama ne mlitavo, što se mene tiče, ističu jaku kandidaturu za ASMR šampione blek metala. Još i taj disklejmer sa šarmantnom pravopisnim zastranjivanjima: ,,This project, and it's members, are explicitly anti-nazi, anti-fascist and anti alt-right. We want no confusion in this matter. If you are racist, sexist, homophobic, transphobic etc. please do this one favor for us... Leave us the fuck alone, Don't buy our records." Pa ljubi ih majka.

https://gratstrigoi.bandcamp.com/releases


Montrealski Ossuaire je prethodni album (Premiers Chants) izbacio proletos, ali evo ih ponovo sa nastavkom: Derniers Chants. Mislim, ,,Prve pesme" pa onda odmah ,,Poslednje pesme", da li vi to nešto pokušavate da nam kažete, braćo? Zapravo, ne, ovo je samo neka vrsta diptiha, dve ploče o usponu i padu hrišćanstva pa otud i ti nazivi, a i, da ispravim grešku od proletos, Premiers Chants je zapravo drugi album ove ekipe. Elem, Derniers Chants je more ov the same, kako i treba da bude u diptihu i nudi još šest pesama relativno monotonog ali u toj monotonosti sasvim pristojno hipnotičkog blek metala kome mastering i dalje ne čini puno usluga ali Ossuaire očigledno žele taj efekat homogenizacije zvuka jer pojačava njihovu poruku. Vrlo je to sve prijatno.

https://ossuaire.bandcamp.com/album/derniers-chants


Da ostanemo na trenutak u Montrealu jer iz njega dolazi i Mortheos, jedini član projekta Sanctvs koji je upravo debitovao jakim albumom Mors Aeterna. Mortheos je d ril dil, a što vidimo po tome što uprkos francuskim nazivima pesama, on beži od tipično frankofonskog ,,intelektualnijeg" blek metal pristupa i radije se priklanja okultnom, udaračkom zvuku. Ima ovde melodije i orgulja i pesme su prilično dugačke, ali je u prvom planu tmina, agresija i osećaj tjeskobe posredovan pakleno napetim rifovima. Jak prvi album, vredan više slušanja. Plus, ta genijalna promo-fotka.

https://sanctvs.bandcamp.com/releases

I još malo smo u Montrealu – ali ne zato što ovaj grad ima protekciju, već zato što je bend Maeskyyrn snimio pažnje vredan debi album, Interlude. Interlude je ploča, nominalno, atmosferičnog/ depresivnog blek metala, ali ona u tome čuva oštrinu potrebnu da se i skepticima poput mene proda sva ta melodičnost i melanholija. Ovo je svakako ploča koja će lepo leći mladima sa svojim naglaskom na himničim melodijama i jednoj epskoj viziji ratova i žrtvovanja ali ima ovde lepih stvari i za mene sa interesantnim aranžerskim rešenjima i generalnom ambicijom da se probije atmoblek kalup:

https://maeskyyrn.bandcamp.com/album/interlude



Saksonski bend Saxorior (a što, slutim, treba da bude portmanto reči ,,Saxon" i ,,Warrior" postoje od polovine devedesetih i njihov osmi album, HEM je sad već tipično kičasta kombinacija saksonskih folk motiva i melodičnog blek metala. Saxorior na momente prilaze preblizu ramštajnovskom kiču sa svojim horskim napevima i preslađenim melodijama, ali hajde, ima ovde interesantnih elemenata čak i za mene...

https://saxorior.bandcamp.com/album/hem


Evo i drugog albuma projekta Nurez a gde je jedini pravi član mlađani Nijemac Paul Moritz koga smo ovde već pohvalili za EP drugog njegovog projekta, ◊. Nurez je manje hermetična ponuda nego ◊, ali Sonnensterben je album gde već na drugoj pesmi, skoro trinaestominutnoj naslovnoj stvari, imate dugačko soliranje na saksofonu. Moritz to uspeva da lepo uklopi uz svoj emotivni, eklektični blek metal koji ima mesta za brojne diverzije, ukrštanja sa popom i folkom, a da ne izgubi srž metal ekspresivnosti pa ja ovo mogu lepo da preporučim:

https://flowingdownward.bandcamp.com/album/sonnensterben


Sun Worship su mladi bend iz Berlina i njihov drugi album, Emanations of Desolation je masterovao Jim Plotkin lično što je već svojevrsna preporuka – mislim ne bi se stari vuk metal avangarde cimao oko nekih nepoznatih Švaba da ne valjaju, ne? Pa, ne, ne, naravno. Emanations of Desolation je osvežavajuće žestoka ploča koja izbegava blek metal klišee iako se ne vadi iz žestine i brzine. Ovo su dugačke, brze pesme u kojima se ceni izdržljivost i intenzitet, koje insistiraju na dosta ponavljanja ali i na egzotičnom harmonskom programu što dosta doprinosi toj atmosferi kosmičkog horora a da se, opet, sve ne odvede predaleko od blek metal matrica. Sun Worship, dakle, gađaju neku metu koju su već definisali neki od mojih omiljenih blek metal pregalaca (tipa, Dark Throne na Transilvanijskoj gladi ili Mayhem na Misterijama Satane) i solidno to rade. Odobravam!!!!

https://sunworship.bandcamp.com/album/emanations-of-desolation


Cavusum je vrlo frišak portlandski blek metal bend čija je stranica na Metal Archivesu stara tek tri dana, ne znamo ni koliko imaju članova (mada zvuči kao da je u pitanju one man show) ali im je debi istoimeni EP uredno agresivan i simpatičan za slušanje. Cavusum se očigledno inspiriše Mayhemom i u ove tri pesme imamo svu silu gestova koje ih smeštaju u vredniji deo američke blek metal scene, kombinujući visokooktansku jurnjavu sa interesantnim rifovima i promenama ritma. Plus, razumno dobra produkcija. Solidno!

https://cavusum.bandcamp.com/releases


Nizozemski Sammath slavi četvrt veka postojanja apsolutno divljačkim albumom Across the Rhine Is Only Death i, kako je i primereno za blek metalce, šesta ploča je naglašeno važno mesto u diskografksom opusu. Across the Rhine Is Only Death je album koji se tematski bavi Drugim svetskim ratom iz pozicije Nemaca koji gube vojnu i svesni su šta sve stiže na naplatu i ovo je mračna, nimalo optimistička vizija smrti, patnje i gubitka prikazana iz perspektive onih koji generalno nisu automatski predmet naše empatije kada pričamo o ovom ratu. Naravno, Sammath operišu u dobro uspostavljenoj tradiciji na transverzali Remarque-Hassel, gde se nemački vojnik humanizuje kroz razdvajanje mekanog ljudskog bića što krvari na frontu od čudovišnog sistema kome se voljno ili nevoljno priklonio i ovo nije retka tematika u blek metalu. Sammath je samo obrađuju sa zastrašujućom količinom agresije i ovo je album apsolutno besnog vrištanja, rifova koji testerišu po ušima svirani uglavnom vučenjem čvrsto pritisnutih prstiju po vratu gitare i bestijalnih blastbitova. Sve je to naglašeno organski – bubnjar recimo ne trpi nikava peglanja u kompjuteru i kada zaostaje u tempu, to je deo estetike benda, deo napora da se stigne, utekne i postoji koliko se god dugo može postojati na najstrašnijem od strašnih mesta. Uz surovo agresivan zvuk i prilično dugačke pesme, Across the Rhine Is Only Death je naporna ploča koji nećete slušati na ripit deset puta za redom, ali valja da se izložite ovakvom baražu s vremena na vreme:

https://sammathhhr.bandcamp.com/album/across-the-rhine-is-only-death

U sasvim neverovatnom slučaju da vam Sammath nisu uništili sluh i apetit za žestinom i da vam treba nešto JOŠ agresivnije i sirovije, tu je veteran belgijske metal scene, Déhà, čovek mnogih bendova i projekata, uvek na braniku ekstremnog metala i njegov projekat Merda Mundi. Merda Mundi, jelte, govna sveta, na svom trećem albumu, Hatred daje samo četiri pesme, ali to su četiri pesme tako bučnog, nemilosrdnog blek metala da je pitanje da li bismo izdržali duže. Déhà nije zainteresovan za suptilnost izraza i slojevitost emocija pa je Hatred procesija užasno distorzirane, užasno odvrištane muzike koja sva krči od distorzije i lomi se preko okrutnih blastbitova i povremenog thrash dela. Bez refleksije, bez meditacije, bez stajanja, bez milosti, Hatred je 35 minuta ultimativnog pokolja. Pa ko preživi:

https://merdamundi.bandcamp.com/album/hatred



Hamburžani Negator su me oduševili svojim petim albumom, Vnitas Pvritas Existentia, gubeći naslov albuma nedelje samo za prsa. Naravno, pomaže što sviraju u tradiciji tehnički naprednog, superbrzog blek metala po uzoru na Šveđane tipa Setherial, Watain ili Dark Funeral, kakvu ja veoma volim, ali nije dovoljno upisati se na spisak zaposlenih i pokazati da ste došli na radno mesto, treba onda i raditi. A Negator veoma dobro rade, ovo jeste muzika u prepoznatljivom stilu, ali Vnitas Pvritas Existentia je suvi kvalitet odličnih rifova, brzih blastbitova, moćnog vrištavog pevanja i aranžmana koji su dovoljno dinamični da se izbegne zamor monotonim polivanjem jednoličnih blastova, a dovoljno orijentisani na tuču da se nikada ne izgubi inercija agresije. Pritom, bend je apsurdno odličan u tehničkom smislu sa kompjuterski preciznom svirkom po uzoru na najbolje momente Satyricon ili Setherial i ovo je album bez mnogo meditacija, filozofiranja i traženja svog iskaza, siguran u onome što nudi i apsolutno ubitačan pri isporuci:

https://negator.bandcamp.com/album/vnitas-pvritas-existentia


Ipak, jelte, teško da je bilo dileme oko toga ko će odneti krunu za ovu nedelju, čim je objavljeno da nova ploča kultnog norveškog sastava 1349 izlazi u Petak... Kada sam proletos pisao o singlu Dødskamp, napisao sam, pored prave salve superlativa, da se nadam kako je ovo najava novog albuma, jer je prošlo već pet godina od albuma massive Cauldron of Chaos, a Ravn i prijatelji su sa The Infernal Pathway pokazali zašto im je bilo potrebno toliko vremena da snime novu ploču.

Zato što, prijatelji moji, memorabilna umetnost nije nešto što nastaje lako. Naravno da je ovo bend izvanrednih muzičara koji bi mogli da štancuju aproksimacije albuma poput Hellfire ili Demonoir na mesečnom nivou, ali ovo bi bili samo klonovi bez, jelte, duše, puke kolekcije rifova i bubnjarskog mitraljiranja bez stvarne svrhe i dužnosti prema istoriji. I 1349 su bend koji to ne želi da radi. The Infernal Pathway je u svakom svom detalju onako snažan i konačan iskaz kao što su bili svi prethodni albumi benda, jedan sažetak svega onoga što bend u ovom trenutku JESTE, sa jasnom svešću da je to nešto drugo od onog što je bend bio pre nekoliko godina ili što će biti nekoliko godina od danas. Ali uz svu tu moju kvazikritičarsku onaniju, da, ovo je album ubitačnog, ali suptilnog, razaračkog, ali kompleksnog blek metala koji se bavi graničnim stanjima ljudskog duha (sa obe strane granice) ali uživa i u dobrom rifu i solaži.

Ja zaista volim kada metal ovako sazri, tako da bude sasvim oslobođen potrebe da robuje žanrovskim pravilima, ali i da onda, kada bend svira žanr, to bude jer je žanr najbolji način da se iskaže ono što je potrebno. The Infernal Pathway je tako ploča koja sasvim očigledno ide u kojugod stranu poželi, od ambijentalnih Tunnel of Set pasaža koji nastavljaju tačno tamo gde je Demonoir stao (ali ih sada ima svega tri), preko brze  udaračine do melodičih, izražajnih rifova i atmosferičnih uvoda, ali to radi i čvrsto verujući da je osnovna forma blek metala – oštar, energičan zvuk visokog tempa – ono što najbolje pogoduje tim izrazima i toj atmosferi. Slušajte, recimo, Towers Upon Towers i šta bend sve radi u toj pesmi, mešajući ritmove i melodije a ne gubeći inerciju i žestinu, koračajući napred u složenom ali prelepom plesu. Naravno, svi smo već čuli Dødskamp i divili se munchovštini tako savršeno ugrađenoj u metal zvuk ali iako je ova pesma svojevrsni hajlajt albuma sa svojim kompleksnim ali organskim aranžmanom, ovo je najviše zbog anticipacije da ćemo čuti nešto poznato. U stvarnosti ploča čitava ima jednak nivo inventivnosti i izvanredne kompozicije smenjuju jedna drugu – Through Eyes of Stone, pomenuta Towers Upon Towers, pa onda furiozna Striding the Chasm, te Deeper Still koja svojom melodičnošću uspeva da prizove Hellfire a bez direktnog citiranja ili imitacije. Kada se sve završi epskom a opet svedenom, disciplinovanom Stand Tall in Fire teško je ne pomisliti kako ste upravo prisustvovali nečem veličanstvenom što se retko sreće u divljini i da ste zbog toga privilegovani. A onda ne vratiti album na početak i krenuti još jednom. Naravno, mastering koji muzici daje veliki dinamički opseg je više nego dobrodošao iako bend uglavnom udara iz sve snage sve vreme, jer ovo znači da, iako The Infernal Pathway bude malko tih kada ga slušate u pretrpanom autobusu gde se svi deru usvoje telefone, kada album pustite zaista glasno na nekom propisnom ozvučenju, on će da zablista i čućete svaku Frostovu vinjetu na bubnjevima i svaki Ravnov promukli šapat. Remek-delo? Oh, sasvim moguće.

https://1349som.bandcamp.com/album/the-infernal-pathway


Koliko albuma! A tek smo blek metal obradili! Ne časimo onda ni časa i bacimo se u stoner rok smeru!

Grci Nightstalker su veterani stoner scene sa svojih četvrt veka iskustva i njihov osmi album, Great Hallucinations, lepo demonstrira to iskustvo i kilometražu nudeći osam pesama sigurnog desert/ stoner roka. Nightstalker su, ipak, možda suviše rutinirani za moj ukus jer je ovo vrlo žanrovski omeđeno i mada nikada ne posrće u onome što isporučuje, nikada ni ne probija predviđene granice. Ploča koja je dobra u onome što pokušava, sa dobrim aranžmanima i pristojnom produkcijom, ali bih voleo da pokušava bar za mrvu više:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nightstalker-great-hallucinations


Recimo, Chron Goblin iz Kalgarija, na svom četvrtom albumu, Here Before, sviraju manje-više istu tu muziku ali se oseća trud uz koji su nastajale ove pesme i mada je ovo opet taj neki klasičan stoner, teme i aranžmani su intrigantni. Jak zvuk i pesme koje pažljivo uspostavljaju a zatim razvijaju i mutiraju atmosfere, nepredvidivost ali doslednost u nekoj opštoj ideji, sve su ovo aduti ovog odličnog benda koji dobro sazreva ali ne gubi istraživačku oštricu:

https://chrongoblin.bandcamp.com/album/here-before


Iz Australije (a i iz Septembra) nam stiže treći album melburnske ekipe Buried Feather, nazvan Cloudberry Dreamshake i ovo je veoma prijemčiv omaž psihodeliji šezdesetih godina bez stida, ali i bez nekakvog ropskog odnosa prema formi. Buried Feather imaju zdrav, topao faziran ton i klasičan rokenrol u krvi pa su njihove pesme veoma autentične u zvuku i atmosferi, dobrano oslonjene na bluz, onako kako su ga interpretirali Britanci krajem šezdesetih (a što je bilo, u nekim slučajevima, veličanstveno), ali sa jednom efikasnošću u komponovanju koja je bliska pop strani psihodelije, opet onako kako su Britanci najbolje radili u toj eri. Nije ovaj album metal, ali je toliko dobar da ne smete da ga propustite. Mislim, ne zna se koja je pesma bolja.

https://buriedfeather.bandcamp.com/album/cloudberry-dreamshake


Isto iz Septembra, ali sa njegovog kraja, stiže i prvi album benda Iron Sun nazvan Helios. Iron Sun su iz Sent Luisa i donose nam teški, psihodelični stoner metal koji je toliko napaljujući da je nejasno gde su se krili svo ovo vreme. Ovo je divlja, vrela muzika jakih, tribalnih ritmova, gitara koje kidaju na sve strane i moćnog, himničnog pevanja. Helios ima i veoma lo-fi metal omot, ali sa muzikom i produkcijom ovde nema zezanja, na ovoj ploči dobijamo mišićav stoner kako bog zapoveda i možemo samo da se poklonimo:

https://ironsun.bandcamp.com/


Dobri su i Black Mastiff iz Edmontona koji na svom trećem albumu, Loser Delusions isto imaju težak zvuk i lepu stonersku atmosferu i samo su za nijansu više pop od Iron Sun. Ali to nije kritika, Loser Delusions je zarazna ploča dobrog gruva i moćnog zvuka kojoj melodičnost samo dodaje na temperaturi. Opasno:

https://blackmastiff.bandcamp.com/album/loser-delusions-digital-album

Kal-El iz Norveške na svom četvrtom albumu, Witches of Mars donose veoma težak, polivački stoner metal sa jakim korenima u '70s hororu. Ima tu određene kič/ šloki vibracije, što, uostalom, sugerišu naziv i omot albuma, ali muzika je za mene veoma zadovoljavajući, veoma heavy metal sa hipnotičkim gitarama i Hammond orguljama koje svemu dodaju lepu dimenziju psihodelije i improvizacije. Kel-El su, da bude jasno, prilično disciplinovano unutar Black Sabbath kulta i nema ovde nekog posebno nadahnutog odlaska preko granice, ali ono što se nudi je zadovoljavajuće.


https://youtu.be/HbRLZxLnxbQ



Cold in Berlin su, uprkos imenu, iz Londona, ali to je najmanje bitno. Najviše bitno je da je ovo doom bend sa naglašenim gotskim elementima a koji se meni zapravo dopada. Njihov peti album Rituals of Surrender je moćan, glasan, veoma zarazan koloplet pesama koje postpankersko koketiranje sa gotikom bešavno fuzionišu sa doom metal težinom i melanholijom da bi nam u konačnom proizvodu dali himnične, snažne iskaze što ih mogu trošiti i metalci i nemetalna rodbina. Pritom, sve to zvuči sirovo, jako distorzirano i HEAVY a pevačica, Maya, razbija, kanališući arti/ pankerske uticaje Peti Smit ili Sjuzi Sju u jaku metal svirku. Prelepo:

https://coldinberlin.bandcamp.com/album/rituals-of-surrender


Dysrhythmia su prog-metal projekat Kevina Hufnagela koga možda najbolje znate kao aktuelnog gitaristu tech-death zvezda Gorguts. Hufnagel je sa prethodnim albumima svog ,,glavnog" peojekta pokazao da je itekako dorastao izazovima sviranja u većim end poznatijim kolegama, a sa njime je u Gorguts od iste, 2009. godine i basista Colin Marston. Na osmom albumu Dysrhythmie se dobro čuje da su ovo ljudi koji mnogo vremena sviraju zajedno – treći čovek, bubnjar, Jeff Eber je isto u bendu od početka – i Terminal Threshold je ploča gustih, komplikovanih pesama koje sa velikim zadovoljstvom menjaju ritmičke i harmonske obrasce ali, ključno, ne beže od gruva. Ovo, uz relativno kratko trajanje albuma (tek nešto preko pola sata) čini mnogo na zadržavanju moje pažnje i Dysrhythmia uspeva da ne bude jedan od onih smaračkih prog-metal bendova koji ne znaju razliku između džemovanja i dobre pesme. Preporuke:

https://dysrhythmia.bandcamp.com/album/terminal-threshold


Jer, recimo, instrumentalni, kinematski sludge metal pravednici Juggernaut iz Rima su primer kako se nekada valja zauzdati i ne ubaciti SVE ideje koje imate u istu pesmu. Njihov treći album, Neuroteque je na momente impresivan i zaista kinematski spoj post rok atmosfera i udaračkog sludge metal gruva, sve odsvirano vrhunski, tako da bend zvuči kurčevito i moćno, ali kako su ovo instrumentalne pesme, koje nemaju sidrište u vidu strofa i refrena, Juggernautu je isuviše lako da se odlepe i odlutaju u koju god stranu da im se učini da je zanimljivo otići. Opet, ima ovde i puno DOBRIH ideja pa iako se sve te ideje ne igraju idealno dobro jedne sa drugima, ovo je svakako zanimljiv album da se čuje.

https://juggernautrome.bandcamp.com/album/neuroteque


Tu su i Messora iz Montreala i ova tri Kanađanina (kojima je pomogao četvrti Kanađanin) su na svom debi albumu The Door spakovali interesatan mišmeš teničkog death metala i malo metalcorea. Naravno, ja nisam neki fan metalcorea, ali treba ponekad otići iz zone sopstvenog komfora i The Door je ploča sa mnogo dobrih rifova koja uspeva da svoj srednjetempaški nastup učini dovoljno dinamičnim i zanimljivim da je ne ugasim posle pet minuta.


https://messora.bandcamp.com/album/the-door



Švajcarski trešeri Algebra na svom trećem albumu, Pulse? Nude veoma uredan, čak pomalo i ulickan thrash metal koji me neodoljivo asocira na nekakvo nesveto ukrštanje Testamenta sa Slayerom. Mislim, tu su razrađeni aranžmani i promene ritma, gitarske arabeske i složeni rifovi po uzoru na testament, ali i oštrina i pankerska struja koje podsećaju na Slayer. Algebra, naravno, nisu dobri kao ijedan od ova dva klasična benda u njihovim najboljim izdanjima, ali Pulse? je pristojan album thrash metala koji je, vidi se to, nastajao uz mnogo razmišljanja i vežbanja. Nedostaje tome spontanosti i divljaštva, ali opet, ne mora sav thrash metal da bude Bloodcum, jebem mu majku i Algebra na ovoj ploči nude prijatnu svirku sa mnogo aranžmanskog rada, komponovanim solažama i generalno veoma solidnim miksom. Ko voli, uživaće.

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/pulse



Već sam više puta pominjao da u Portlandu mora da ima nečeg u vodi (nekakav Ktuluov rođak koji spava na dnu bazena u lokalnom vodovodu ili tako nešto) jer njihovi bendovi, posebno ove godine KIDAJU. Već sam gore pominjao Cavusum, ali sada dobijamo debi album old school death metal skupine Coffin Rot i A Monument to the Dead je još jedan izvrstan dodatak OSDM žanru koji je ove godine već apsurdno prenapučen izvrsnim izdanjima bendova poput Tomb Mold, Undead Prophecies, Carnal Tomb, prošlonedeljnih heroja Mortiferum ili, svakako, takođe portlandskih Witch Vomit. Coffin Rot su još jedno podsećanje koliko je nasleđe death metal prvoboraca Grave važno i trideset godina kasnije* ali Portlanđani nisu puki imitatori. Njihov teški, prljavi death zvuk ima u sebi, pored Gravea i ponešto od Asphyx, naravno, ali i tragove truleži iz Cannibal Corpse škole, no najvažnije je da je sve to spakovano ubedljivo i moćno. Ovo su pesme koje znaju kako da osvoje teškim, preteškim rifovima koji sugerišu boleštinu i trulež, da nabodu dobro odmerenim d-beatom, ali i da zakucaju premoćne blastbitove pa da pređu u najnapaljivije moš delove sa ove strane Anthraxa. Pritom album ima izuzetno sekvenciranje, eskalirajući dinamiku i kvalitet pesama prema kraju da slušaoca dovede iz stanja napaljenosti u predinfarktno stanje, a sve to uz master koji lepo diše i dopušta odvrtanje na ozbiljan volumen. Portland, treba li išta drugo uopšte reći?

https://rottedlife.bandcamp.com/album/a-monument-to-the-dead


*iako je malo čudno da taj zvuk nazivamo ,,old school death metalom" iako su im savremenici bili bendovi poput Suffocation, Malevolent Creation ili Deicide, ali ovo je rasprava za neku drugu priliku

Ova godina je bila jako dobra i za ljubitelje novog talasa NWOBHM zvuka, ako to uopšte sad tako može da se nazove. Nisci izvrsnih albuma bendova poput Riot City ili Hell Fire sada se pridružuju i kalifornijski War Cloud sa svojim drugim albumom, State of Shock koji je razigran, zapaljiv i dinamičan u svojoj reinterpretaciji metal arsenala ranih osamdesetih. War Cloud u sebi imaju i malo pank-rok šmeka koji besprekorno pakuju sa komparativno baroknijim metal elementima svojih pesama (slušajte Seeing Red) a što je, uostalom, i bila odlika NWOBHM talasa, tako da je ovo apsurdno bogata ploča u svakom pogledu. Puno je tu, hoću da kažem, moćnih rifova, pamtljivih refrena, gitaristi razbijaju u solažama koje su u klasičnoj UFO/ Maiden tradiciji a bubnjar Joaquin Ridgell svira kao da snima dva albuma odjednom, uspevajući pritom da ništa ne presvira i da sve vreme podržava pesme umesto da se narcisoidno ističe. Odlična ploča koja sadrži taman koliko treba '70s pop šmeka da bude slušljiva i ljudima kojima su Thin Lizzy najčešće gornja granica žestine.

https://warcloudiscoming.bandcamp.com/album/state-of-shock


I za kraj, izašao je još prošlog Petka, novi, tek sedmi za dvadeset godina, album rodajlandskih Lightning Bolt. I sad, znam, neko će reći da dvojica Briana, Chippendale i Gibson ne sviraju metal nego, ne znam, art pank ili nojz rok, ali jebite vi to, drugovi, ako ste metalac, Lightning Bolt je uvek bio bend za vas. Ovo je bilo istina 1999. godine kada je bend izdao prvi album i svirao podrume po Providensu i istina je i 2019. godine kada ova dva crtača (da, crtača) iza sebe imaju više od dve decenije iskustva i, u Gibsonovom slučaju, rad na odličnoj video igri Thumper.

Sonic Citadel je... pa, eksplozija energije? Deluje mi kao tako jadna izjava imajući na umu da se isto govorilo za svaki album ovog dvojca, ali ovo je upravo kako ploča zvuči od početka do kraja, nudeći sirovi, jako distorzirani zvuk bas-gitare, razmahane, podivljale bubnjeve i mnogo dobrog raspoloženja. Lightning Bolt su svakako sazreli i ova ploča nudi iznenađujuće sofisticirano vođene kompozicije imajući u vidu koliko su one i dalje namerno jednostavne, zasnovane na svega par bas-rifova, jednostavnoj metrici i sasvim organskim harmonskim progresijama. Ali veliki muzičari znaju da zvuče veliko i kada sviraju jednostavno i Chippendale je kao i uvek potpuno divlja karta na bubnjevima držeći se ritma više da ne padne sa stolice a manje jer želi da ponudi Gibsonu čvrstu osnovu, i pevajući u kontak-mikrofon koji tradicionalo lepljivom trakom kači za lice, dok je Gibson orkestar u jednom četvorožičanom instumentu, pucajući na sve strane melodičnim, debelim, distorziranim, moćnim tonom. Bend je očuvao spontanost svojih najranijih izdanja, ali ju je upario sa čistotom koja na momente porađa gotovo konvencionalne pesme (All Insane ili Hüsker Dön't), a da i dalje ima mesta za frikaut momente koji su praktično free improv u sudaru sa pank rokom. Ovo je pritom dugačka, veoma sadržajna ploča koja konstantno nudi ogromnu energiju, sjajno raspoloženje, dobre, pamtljive melodije i završava se apsurdno bučnim improv komadom od devet minuta. Ama, obavezno:

https://lightningbolt.bandcamp.com/album/sonic-citadel

[Meho Krljic]

Ima li metalnije nedelje u godini od one u kojoj izlazi novi Mayhem? Dobro, možda ima ako menjate bolesnog kolegu pa cepate dve smene u železari u Smederevu, ali za nas ostale, ovaj je tjedan bio praznik. I to ne samo zbog Mayhema.


Krenimo, po običaju, od blek metala. Njemački Dødsdrift ne otkrivaju bogznašta o sebi, ne zna se ni odakle su (,,Severna Nemačka" je najbliže što su nam dali) ni ko su članovi, a i sami su publikovali svoj debi album Weltenszission. No, sva ta misterija ne bi bila bitna da ovo nije solidan album. Ne suviše po mom ukusu, doduše, Weltenszission je melodičan i emotivan po uzoru na poljsku školu, ali Dødsdrift sviraju veoma dobro i ovo je dobro producirano pa kome ne smetaju te široke, atmosferične slovenske harmonije, gorkoslatka himničnost i melanholične melodije, uživaće u ovoj ploči. Dødsdrift su još jedan primer za to kako se savremeni blek metal lako razdvaja od svojih satanističkih/ nihilističkih korena i bavi introspekcijom i melanholijom a da za to očigledno ima mnogo publike.

https://dodsdrift.bandcamp.com/album/weltenszission



No, da odmah pokažemo kako i dalje  ima bendova koji se drže tvrde linije: norveški Djevel (da, ovo znači ,,Đavao" na Norveškom), neka vrsta supergrupe u kojoj sviraju članovi Blood Tsunami, Enslaved, Urgehal itd. a čiji je najpoznatiji član svakako bubnjar Faust (aka Bård Guldvik Eithun), čovek sa karijerom koja obuhvata sviranje u Emperoru ali i jedno nesrećno ubistvo počinjeno iz homofobne mržnje, a zatim zatvorsku kaznu i zapravo dirljivu & poučnu priču o reformisanoj, resocijalizovanoj ličnosti. Norveški zatvori, braćo i sestre, od kriminalaca prave intelektualce. Elem, Faust na stranu, Djevel su bend koji manifestno čuva tradiciju norveškog blek metala držeći se tradicionalnog zvuka i nastupa, pa i njihov šesti album, Ormer til armer, maane til hode (Crvi kao ruke, mesec kao glava) ponosno stoji kao još jedan monument hladnoći i oštrini klasične skandinavske i posebno norveške blek metal tradicije.  Ovo je ploča prijatno lo-fi zvuka i pesama koje se preko slušaoca rasprostru kao ledeni prekrivač preko, jelte, tundre, varirajući melodične, distinktne motive uz mnogo ponavljanja koja tvore nepogrešivu nordijsku atmosferu. Klasični norveški blek metal je muzika samoće i zagledanosti u sebe, ali ovo je posebna vrsta samoće uokvirena ledenim prostranstvima i tišinom, a zagledanost u sebe pronalazi svu tu komplikovanu nacionalnu i religijsku istoriju punu kontradikcija, kompromisa ali i prevladavanja. Naravno, ja sam ipak pun predrasuda jer mi je skandinavski blek metal i dalje ono kako ja zamišljam ,,pravi" blek metal, ali Ormer til armer, maane til hode je meni remek-delo čistote vizije, davanja suštine uz minimalnu ali ne primitivnu formu. Ovaj album nema ničega u višku ali ima dubinu koja hipnotički privlači.

https://youtu.be/1bG_zbIy2C0


A da, opet, odmah, pokažemo da nije sav blek metal ove nedelje taj neki dubok i hipnotički i skoro pa akademski ozbiljan, tu nam je treći album katalonskih Barbarian Swords. Naslov – Totemic Anal Turbofucker – prilično dobro sugeriše da ovo nije muzika zagledanosti u sebe i lutanja smrznutim stepama, već, jelte, mizantropski, varvarski blek metal koji se negde po izlasku iz kafane sudario sa pornogrindom  pa su nastale pesme poput ,,Fleshy Battering Ram" ali i ,,How to Destroy Christianity", pa onda i ,,Jesus the Pederast". No, muzički, Barbarian Swords su ubedljiv sirovi blek metal sa autentičnim divljačkim besom u interpretaciji i pesmama koje imaju elemente panka i starinskog blek metala. I lepo je kad u 2019. godini pišete o blek metal ploči i ne morate da posežete za terminima ,,atmosfera" i ,,melanholija" mada Barbarain Swords imaju dovoljno ukusa da svoj sturm und drang pristup oplemene ukusno odabranim melodijama i promenama tempa. Dakle, album koji nije sav u gimicima i na površini već sasvim solidno pliva i dublje i uverava nas u sav taj svoj antihrišćanski porno-nihilizam. Lepo!

https://3rdirex.bandcamp.com/album/totemic-anal-turbofucker'


Nazad u Skandinaviju za prvi album dvočlanog švedskog benda Ehlder koji se zove Nordabetraktelse a koji je vrlo simpatična smeša folk motiva i sirovog blek metal testerisanja. Ehlder su vrlo ozbiljni u svom izrazu i ne dopuštaju ni pomalo lo-fi produkciji da ih omete pa je ovo album meditativne atmosfere sa lepim, pamtljivim narodnjačkim temama, ali bez gubljenja u nekakvim baroknim aranžmanima kako često zna da bude u folk krilu blek metala. Ovo je vrlo ruralna, sirova ali dostojanstvena muzika koja podseća na najbolje što je Skandinavija umela da nudi još pre više od dvadeset godina, sveža i neprskana, pogodna za instant-konzumaciju.

https://ehlder.bandcamp.com/album/nordabetraktelse


Ostajemo u Skandinaviji za treći album veteranskog danskog trija Denial of God koji je, kako kaže sam bend, dugo iščekivan. The Hallow Mass počinje četrnaestominutnom Hallowmass a i druge pesme na albumu umeju da prebace trajanje od deset minuta pa se nikako ne može reći da je bend poslednjih sedam godina, koliko je prošlo od drugog albuma, džabalebario. The Hallow Mass je okultna i zla, ali melodična i varljivo prijemčiva ploča i Denial of God potvrđuju da razumeju staroškolski senzibilitet kome, uostalom i sami pripadaju, ali da su unutar te struje izgradili svoj autonomni prostor gde ima mesta i za sasvim starinske momente (tipa Venom, cirka 1986. godine) i za slatke, melodične solaže. Retka je muzika koja istovremeno uspeva da bude i detinje naivna i ovako dekadentno iskvarena, ali blek metal je to.

https://denial-of-god.bandcamp.com/album/the-hallow-mass


I ponovo Švedska: rokenrol trio Rimfrost ima novi album, Expedition: Darkness i ovo je album hevi metal pesama koje kao da su izašle sa neke B-strane Judas Priest singla iz, recimo, 1983. godine, samo sa blek metal vokalima. I, mislim, što bi se reklo, ja tu ne vidim lošu stranu. Rimfrost na sebe ne kače blackened rock'n'roll etiketu iako bi na nju imali prava više nego mnogi drugi bend, i Expedition: Darkness je ploča dobrog hevi metala, svog u epskim gestovima ali sa dovoljno proleterskog šmeka da pogađa tačno u zlatnu sredinu (slatku tačku, rekli bi oblaporni englofoni). Naravno, ima ovde i ,,pravog" blek metal jelovnika ali sve je fino temperirano klasičnim hevi začinima da prija starijim ljudima poput mene:

https://rimfrost1.bandcamp.com/album/expedition-darkness 

Za nešto agresivnije, tu su Nijemci Shrine of Insanabilis čiji je drugi album, Vast Vortex Litanies primereno brza, čvrsta ploča na kojoj ima atmosfere i mistike ali se one provlače između brutalnih bubnjarskih baraža i zloslutnih gitarskih prženja. Blek metal sa epskim štimungom ali koji do njega dolazi uz puno truda i prolivenog znoja, to mogu da cenim:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/vast-vortex-litanies


Ja povremeno podsetim da britanski, pogotovo engleski blek metal i nije neka sila, a liverpulski Dawn Ray'd na svom drugom albumu, Behold Sedition Plainsong ovu tezu solidno podržavaju. Nije da je ovo loša ploča, simpatičan je ovo srednjaški album sirovog blek metala sa malo folk elemenata (recimo u violini koji svira pevač Simon B ali nije to jedino) i pristojnim aranžiranjem, ali nije ni da se ističe bogznačim. Zapravo, ističe se svojim naglašenim antifašizmom, zbog čega se na internetu vodi određena polemika među metalcima na ime toga da li neki sajtovi albumu daju previsoku ocenu zbog političke inklinacije. No, kao izuzetno blazirana osoba mogu da kažem da meni Dawn Ray'd na ovoj ploči sasvim prijaju nezavisno od političke poruke i da je ovo ne previše ambiciozan ali lep, tečan album koji se ne sluša zbog neke ogromne slojevitosti koju nudi i transcendencije koju će da izazove, već pre svega jer je prijatan za uho.

https://dawnrayd.bandcamp.com/album/behold-sedition-plainsong


Mislim, stići ćemo i do fašizma, polako, moramo da idemo postepeno, pa tako kao prelazni album možemo da iskoristimo četvrti album post-blek metal ekipe iz Bordoa, The Great Old Ones a koji se zove Cosmicism. Blek metal, s obzirom na svoju fiksaciju na zlo, propast i ne-hrišćansko onostrano, zapravo iznenađujuće retko za inspiraciju uzima Lavkrafta. Hteo sam da dodam i ,,rasizam" al da ne spuštamo nivo diskusije baš SKROZ u blato, lol jesam u pravu braćala!!! Khm, dobro, dakle, Lavkraft i lavkraftovština kao da su u metalu ekskluzivna prćija mračnih death metal bendova dok blek metalci vole vampire, hrišćanske demone i evropske mitove. E, pa, The Great Old Ones su ovde izuzetak i njihov novi album je pravi primer mešanja postmetalskog senzibiliteta sa vrlo ubedljivim, masivnim horor vajbom. Cosmicism je, naravno, sav u ambijentima i prostornosti, ima tu dosta melodične, skoro nežne muzike, ali je preovlađujući ipak taj kosmički horor, sa žestokim tempom i nepraštajuće agresivnom svirkom. I, neiznenađujuće, ovo je post-blek metal koji meni ume da se umili i natera me na ponovljena slušanja. The Great Old Ones su se izgradili u ozbiljnu borbenu mašinu čiji je zvuk u ovom trenutku takoreći epski, sa svim tim post-rok ambijentima koji savršeno nadgrađuju blek metal prebijačinu i mada je ovo ploča koja se ne sluša posve lako – pesme su dugačke a master veoma spljeskan – ona zaziva ponovljena vrćenja. Agresivno i valjano.

https://thegreatoldones.bandcamp.com/album/cosmicism



Šalim se ja to za fašizam, naravno da nećemo da to promovišemo, nego kod francuskih blek metal bendova to uvek visi kao rizik negde u pozadini, kao na primer kod dua Alcest gde imamo dosta nategnutu vezu u činjenici da je bubnjar Neige sa nežnih 15 godina svirao u bendu (koji nećemo imenovati) koji je snimio demo što je slavio arijvesku nadmoć. Mrlja na biografiji, rekli bi neki, ali jebemu, ko od nas sa 15 godina NIJE bio malko vetrogonjast, a uostalom čovek kaže da je samo svirao bubnjeve da pomogne ljudima i da nije imao pojma o čemu se tu uopšte peva. Ovo pominjem jer su Alcest izbacili novi album, Spiritual Instinct i jer su se po internetu odmah pokrenule stare priče o nacizmu itd. a koje ipak ne treba da utiču na recepciju ovog izdanja. Što se mene tiče, na recepciju pre treba da utiče to što su Alcest praktično originatori tog nekog atmosferičnog post-blek metal/ blackgaze pravca i mada ja Spiritual Instinct praktično ne mogu da slušam na ime njegovih nežnih pevušenja i plink-plonk gitara, ovo je svakako dobra i ubedljiva ploča u svom žanru. Štaviše, Alcest ovde kao da prave korak natrag od postrokerskog ambijenta sa prošlog albuma pa je Spiritual Instinct nešto manje shoegaze intoniran, no, ovo je i dalje kompleksan, emotivan pop-metal napisan i odsviran sa puno autoriteta i zrelosti:

https://alcest.bandcamp.com/album/spiritual-instinct


No, pustite sad sve to, izašao je novi Mayhem i, hajde da kažemo da, kako već rekosmo, ova godina na kraju ispade jako dobra za metal, sa ogromnim brojem izvrsnih albuma u svim podžanrovima, ali to da ćemo u razmaku od nedelju dana dobiti nove i odlične albume 1349 i Mayhem, pa tome se nismo nadali. I znate šta, Daemon je šesti album benda – a šesti album satanističkog benda je, kako rekosmo i prošle nedelje, važan, jelte, jubilej. I oseća se to.

Mayhem nisu tek još  jedan blek metal bend. Uz Emperor i MOŽDA Darkthrone oni su nešto najbliže živoj, aktivnoj definiciji čitavog podžanra, njegova hodajuće, dišuća i svirajuća suština, bend koji, kada izda ploču – a što je srazmerno retko – svi ostali slušaju i za tom pločom slede tektonske promene širom blek metal zajednice. Daemon, koji dolazi čitavih pet godina posle Esoteric Warfare (JEBOTE) je novi korak u Mayhem evoluciji, došao posle nekoliko godina intenzivnih turneja na kojima je bend svirao čitav prvi album, De Mysteriis Dom Sathanas i kao takav on je, pa, neka vrsta zaokruživanja prve tri decenije karijere ove ekipe.

Naravno, Mayhem iz 1986. ili 1994. godine nisu onaj Mayhem od danas – smrt, zatvor i alkoholizam su se pobrinuli za to (Blasphemer je maltene jedini važniji član benda koji je otišao mirnim putem, jelte, i ima plodnu post-Mayhem karijeru) – ali sada se već može govoriti da je u sveukupnosti stvari, srž benda sklopljena oko trija Necrobutcher-Hellhammer-Csihar ono što Mayhemu u nekoj istorijskoj perspektivi daje identitet. Ova tri muzičara – dakle, basista, bubnjar i pevač – su svaki na svoj način u samom centru albuma Daemon a što je skoro pa ironično jer je Daemon možda najizrazitije gitarska ploča benda do danas.

A što znači, jelte, da je Mayhem sada entitet koji nadrasta pojedinačne inklinacije i oblikuje svoje članove barem onoliko koliko oni oblikuju njega. Ghul i Teloch su odlični gitaristi ali ni u jednom svom drugom bendu nisu zvučali ovoliko suptilno kao što zvuče na Daemon.

Paradoksalno, Daemon je možda najslušljiviji album Mayhem iako je, kako rekoh neka vrsta zaokruživanja ovog dela karijere i inventara onog što Mayhem čini Mayhemom. Delimično ovo je zbog zvuka. Mayhem su imali interesantnu trajektoriju od no-fi sirovine preko grandiozno hiperproduciranih albuma (posebno u periodu kada im je pevao Maniac) pa do zrele faze u kojoj se Csihar vratio u bend a bend odlučio da neće ni da radi mastering (Ordo ad Chao). Esoteric Warfare jeste bio naznaka daljeg pomeranja zvuka prema nečem ,,normalnijem" ali je ovo bila veoma hermetična ploča, ne toliko konfrontativna kao Ordo ad Chao, ali i dalje daleko od blek metal standarda. Daemon je ploča iznenađujuće toplog zvuka producirana pažljivo i masterovana sa ljubavlju, da se očuva bogata dinamika sviranja, a ovo je u funkciji kompozicija koje nikada nisu zvučale organskije i, pa,dublje. Eksperimenti sa poslednje dve ploče ovde su i dalje prisutni ali su sačuvani samo njihovi uspeli rezultati i Daemon je album pesama koje teku toliko glatko i prirodno da zapravo meni malo nedostaje konfrontativnost na koju me je bend navikao. Neću da kažem da je Daemon ploča napisana na autopilotu ali ovo zaista malo zvuči kao nešto što bi napravio napredan AI koga ste poslednjih šest meseci hranili isključivo Mayhem izdanjima.

Kao takav, Daemon, opet možda paradoksalno, ne predstavlja stvarni korak napred za bend, već, kako rekoh, inventarisanje postojećeg i vrlo, vrlo rigorozan izbor onog najboljeg da se uzme, sklopi jedno sa drugim i predstavi publici uz ponos i samouverenost. I stvari funkcionišu. Daemon je istovremeno vrlo dramatična ploča, pisana iz perspektive demona u paklu, i vrlo hladna, reflektivna ploča, a rekoh već, toplog zvuka, gde se pesme besprekorno nadovezuju jedna na drugu i pripovedaju o jednom postojanju koje je prepuno zla i agresije, ali koje je istinski DRUGO u odnosu na kulturu u kojoj smo svi kolektivno odrasli. I onda to ne može da ne bude fascinantno – Hellhammer ove pesme verovatno može da odsvira u snu ali njegovo sviranje u snu je i dalje jače i kreativnije od onog što radi 95% svih drugih blek metal bubnjara na planeti i on je čvrsta zemlja na kojoj bend gradi. Necrobutcher je srce benda sa svojim esencijalnim bas linijama što drže smer oko koga gitaristi pletu svoje paučinaste arabeske a Atilla Csihar je... pa on je lice benda, iskežena demonska maska nečeg mrtvog i onostranog i pevač koga drugi blek metal pevači samo sanjaju da dostignu. Csihar je toliko duboko u ovoj priči da bi bez njega Daemon bio 30% manje ubedljiva ploča. Ovo je pevač koji ima pun demonski raspon od promuklog krljanja, jedva čujnog šapata, preko operskih linija pa sve to alikvotnog grlenog pevanja i ako do sada niste mislili da se reč ,,raskoš" valja vezivati za ovu ledenu, nepraštajuću muziku, evo sada prilike da opet razmislite.

Jer, sve je to i produkcijski raskošno sa dovoljno udržanosti da i kičlijski orkestarski semplovi (u Daemon Spawn) i nasnimljene udaraljke (u Agenda Ignis) budu dobro uklopljen deo kompletne slike i ne odvuku nas od suštine.

Suština je, naravno, da su Mayhem ovde ponudili album o kakvom drugi bendovi uglavnom ljubomorno sanjaju ali da je to za njih pre svega bio napor da iskompiliraju ono što rade najbolje i pronađu temperaturu na kojoj pesme maltene ispadaju same. Za ovu priliku to rezultira dobrom, veoma slušljivom pločom ali možda i upozorava na rizik od manirizma u budućnosti. Biće zanimljivo videti šta će i kuda će da krenu sledeće. Vidimo se za pet godina!


https://www.youtube.com/watch?v=FzT1vRXsHoo&list=PLBzBwYhHpqLK0PXTp_Dtzy4OLfsFgIlYi



Šta ima od stonera? Za početak, treći album belgijske trojke Grotto koju mnogi porede sa omiljenim američkim teškašima Elder. Grotto su, pak, nešto okretniji i muzika im je skroz instrumentalna, a Lantern of Gius je ploča sa svega dve pesme (u 34 minuta) teške, nafazirane psihodelije i dobrog gruva. Basista se veoma ističe u kreiranju tog gruva i maltene bih voleo da mu se u drugoj pesmi gitarista malo skloni sa puta jer sve te lepe harmonije koje sipa malo zaklanjaju ono zbog čega sam JA došao na žurku. Srećom, negde na polovini on to i uradi pa bend nastavlja da sigurno vozi a glava sama od sebe prati ritam i nađe put* do nirvane.

https://grottoriffs.bandcamp.com/album/lantern-of-gius

*od Silvane

Vrlo prijatan novi album imaju i Nijemci Zoahr, nudeći na ploči Off Axis žestoki, psihodelični hard rok/ metal tvrdo utemeljen u (ritmu i) bluzu. Off Axis je ploča sva u sjajnom gruvu, wah-wah soliranju i hendriksovštini koja se pritom odlično čuje uz miks što jeste malo preglasno izašao u masteringu, ali koji i dalje uspeva da razdvoji instrumente kako treba i pruži nam lepu psihodeličnu vožnju na sve strane. Kada bend pređe i u ,,čist" bluz, kao na pesmi Pendulum, recimo, ovo se radi sa dovoljno pedigrea i poštovanja da elitisti poput mene ne polome očne jabučice od prevrtanja i ploči daje dodatnu dimenziju old school šmeka. Udarački, ali sa osećajm, sjajno:

https://zoahr.bandcamp.com/album/off-axis


Također iz Njemačke nam dolaze Vvlva (da, da...) i njihov drugi album je... pa, ja ovo slavim iz sve snage ali ja nisam objektivan. Silhouetes je muzika negde između krautrok ozbiljnosti i klasičnog hard-bluz-folk-rok melanža kakav su nam pre četiri decenije nudili Deep Purple i UriahHeep, kao i desetine manje poznatih savremenika. Dobro, nema ovde mnogo krautroka, ali orgulje koje su praktično glavni instrument na ovoj ploči joj daju malo tog preliva. Ostalo je kao iz bakine kuhinje: osećajan gruv, ritam sekcija koja se nadmoćno poigrava sa svojim zadatim delovima, gotovo non-stop soliranje na gitari, pevač koji voli '70s manirizme, pa čak i prominentno mesto klepetuše u bubnjarskom kompletu. Nije ovo za svakog jer je tako starinski intonirano, ali ako volite Uriah Heep ili Arhtura Browna, Vvlva su obavezna lektira, sa sve za ovu muziku dovoljno razumnim nivoom kompresije u masteringu:

https://vvlva.bandcamp.com/album/silhouettes


Za malo agresivniju publiku, tu su nam Italijani, Deep Valley Blues čiji je drugi album, Demonic Sunset jedan ne naročito originalan ali korektan paket tvrdog, bučnog dezert roka. Ovde je sve veliko, veliki rifovi, himnični, izvikivani refreni, bubnjevi koji udaraju sa svih strana, miks koji je glasan i tvrd i Demonic Sunset nije muzika za meditaciju i pušenje kanabisa koliko za pivčugu i šutiranje u zamračenom prostoru kluba. Pa ko voli:

https://deepvalleyblues666.bandcamp.com/album/demonic-sunset


Mnogo više hajbrau su Švajcarci Dirty Sound Magnet čiji psihodelični rok na sebe uzima da kritikuje propuste i manjkavosti zapadne civilizacije (ta nemojte KASTI!), sve u plemenitoj ambiciji da ih donekle ispravi. Sumanuta ambicija, slažem se, ali smo mi, slušaoci iz toga dobili još jednu solidnu ploču. Transgenic je i muzički ambiciozan album koji se nalazi na razmeđi klasične psihodelije i njenih novijih interpretacija uključujući i one koje su se nalazile u britpopu devedesetih. Dobro to zna da bude (Rigid Souls je, recimo kao da slušate Blur koji džemuju sa Canom) i mada Dirty Sound Magnet nemaju veze s metalom, vredi ovo da se čuje makar njihove proklamacije o tome da su inspirisani istočnjačkim misticizmom isto koliko i zapadnjačkom psihodelijom bile ozbiljno preterane:

https://dirtysoundmagnet.bandcamp.com/album/transgenic


Iz Linca dolaze Parasol Caravan i njihov novi album, Nemesis, je prijatan dezert rok jelovnik sa dosta faza i psihodelije da se opravdaju ponovljene reference na svemir koje bend pravi. Ipak, ovo je muzika namenjena ,,normalnijoj" publici i može da se sluša i u prisustvu članova porodice:

https://parasolcaravan.bandcamp.com/album/nemesis


Za nijansu su bučniji i eksperimentalniji Ultima Radio iz Beča čiji je treći album, Dusk City svejedno natrpan dobrim gruvom. No, Ultima Radio su bend koji voli da koristi te dve gitare što ih ima da isporuči teške rifove ali i da se poigra sa (dis)harmonijom dodajući jednom ultimativno slušljivom albumu teškog roka malo mirisa eksperimenta. I to je dobra kombinacija, ovo je ploča uz koju se lepo igra i peva ali ima i tu dimenziju za intelektualce. Da je master malo manje komprimovan ovo bi bilo izvanredno jer je količina dobrog gruva i opakog rif-rada veoma zadovoljavajuća:

https://ultimaradio.bandcamp.com/album/dusk-city


Blanchez  iz Brazila na svom debi EP-ju, Bring it On nude prijatan stoner metal, sa klasičnim heavy solažama, jakim pevanjem i dosta dobrih rifova da nam potraju do naredne nedelje. Pevačica Rachel Claussen prva upada u uši sa svojim izgrađenim autoritativnim stilom, ali čitav bend je dobar u ovome što rade i ko voli propisan teški rok, ovde će se poradovati:

https://youtu.be/XEU6S0F0wgE

https://blanchez.bandcamp.com/

Da se ne pomisli da možda, slučajno, ove nedelje nije bilo dobrog death metala, a tako nam je dobro išlo do sada, pobrinuće se narednih nekoliko izdanja. Prvi među njima neka budu palpoidni vašingtonski svemirski istraživači Xoth jer je njihov drugi album, Interdimensional Invocations nastavio tačno tamo gde je prvenac, i ovde pohvaljeni Invasion of the Tentacube, stao. Interdimensional Invocations je, dakle, simpatično palpi ploča naučnofantastičnih fantazija, ovog puta isporučenih sa ne samo elementima blek metala već i prominentnijim prog-metal deonicama. Uzmite recimo, Mountain Machines, koja je druga pesma na albumu a već imate drsko melodičnu gitarsku temu koja farba blastbit i prozukli vokal u strofi, pa nežne, skoro power metal deonice između strofa i više tonova na bas-gitari nego što normalni death basisti odsviraju za ceo album. Ima tu kiča, razume se, ali Xoth sviraju impresivno dobro i ovo je odlično snimljena ploča kojoj ni prekomprimovan master ne smeta previše jer se sve dobro čuje. A dobro se čuje jer je bend izuzetno disciplinovan i pametno aranžira svoje pesme dajući svakom članu da radi ono što najbolje zna i pazeći da u prvi plan izađu glavne ideje. A ideja Xoth imaju za bacanje i Interdimensional Invocations je vrtoglavo bogat album proggy death metala koji sebe shvata dovoljno ozbiljno da bude odsviran izvanredno ali ne toliko da izgubi smisao za humor. Prelepo.

https://xoth.bandcamp.com/album/interdimensional-invocations


20 Buck Spin se vraćaju sa novi izdanjem i, ko je TO očekivao, ovo je još jedna ploča mračnog, teškog old school death metala direktno iz groba. Pensilvanijski izdavač zaista ume da odabere i zapakuje i ovom prilikom dobijamo četvrti album kalifornijskih death metalaca Vastum koji se zove Orificial Purge i ja sam ga dočekao kao ozebao sunce. A ne znam ni zašto, ne da poslednjih meseci nismo oskudevali u ovakvim pločama nego smo se u njima maltene davili – samo poslednjih par nedelja smo imali moćne Coffin Rot, Mortiferum itd. – ali Vastum su sa svojim prethodnim izdanjima izgradili reputaciju koja, jelte, obavezuje. I Orificial Purge isporučuje, iako ovo nije remek-delo na nivou prethodnog albuma, Hole Below, u pitanju je svejedno monumentalno teška, moćna ploča tmine, masivnosti, košmarno dubokih vokala i prejakih rifova. Kod Vastum je karakteristično da bend praktično uopšte ne inklinira brzoj svirci (album ima tačno jedan brz deo) odlučujući se radije za sporiji i srednji tempo koji na najbolji način ističu njihove moćne, jake rifove, a kada ti rifovi podsete na Slayer (kao u Abscess Inside Us) ovo bude prijatan iskorak od inače preovlađujućeg death metal bombardovanja na ostatku albuma. Dvoje pevača koji se ovde smenjuju svako na svoj način ističu u prvi plan mrak i agresiju u srži benda i uz ujednačen tempo i atmosferu ova se jaka a ne predugačka ploča najbolje troši u jednom neprekinutom slušanju. Još jedan hit za 20 Buck Spin, svaka čast.

https://listen.20buckspin.com/album/orificial-purge

https://vastum.bandcamp.com/album/orificial-purge


A onda, izašao je i novi Teitanblood. I kao da smo već preslušali saundtrak za kraj sveta. Teitanblood su esencijalni blur-core sastav, i mada su za deset godina snimili, evo, samo tri albuma (ali i pregršt EP-jeva sa početkom u 2005. godini), svaki od njih je zvučao kao da posle njega muzika naprosto više nema kuda. Najbrutalniji death metal ukršten sa najdivljačkijim black metalom, sve ubačeno u grubi kosmički ambijent, Teitanblood su i na novom albumu, The Baneful Choir, beskompromisni do krajnosti nudeći jedanaest pesama mraka, destrukcije i nihilizma kojim malo koji bend, iz bilo kojeg podžanra može da parira. Naravno, ovo je i u određenom smislu neprijatna, nekom možda i neslušljiva ploča. Teitanblood ne interesuje da li možete da čujete rifove u njihovoj muzici, pa čak ni da razaznate ritam kojim sviraju dobar deo vremena i mada je ,,zvanični" DR skor mastera oko osam po mojim merenjima, ovo svejedno ne pomaže da se stvari bolje čuju kada god bend krene u bržu svirku. Ali upravo je ovo blur-core estetika, obaranje slušaoca na pod intenzitetom zvuka a ne detaljima, ornamentima i višeslojnošću, dezorijentacija koja nastupa pod tim intenzivnim volumenom u kome nemate za šta da se uhvatite i uvidi koje ćete, nadamo se, ostvariti kada ste dezorijentisani i izmešteni daleko od tradicionalnog poimanja rok muzike. The Baneful Choir je album kosmičke strave i do sada najfiniji rad ovog benda koji godinama dosledno radi na demontiranju slušaočevih navika i resetovanju njegovog sluha, ali i vida, pogotovo vida trećeg, jelte, oka, da vidi kroz velove pojavnog i suoči se sa haosom koji stoji iza predstava. Ploča koju nećete puštati po metal žurkama kad dođu praznici, ali koju morate imati i slušati:

https://teitanblood.bandcamp.com/album/the-baneful-choir


Za pred kraj da se malo opustimo, evo malo osrednjeg ali korektnog deathgrinda iz Slovenije: Carnifliate iz (nekada Titovog!) Velenja imaju novi (drugi) album, Disgusting Festivities i ovo je ploča na kojoj meni smeta ružan zvuk ritam-mašine i prilična nemaštovitost u pisanju pesama, ali koja ipak može da se sasluša na ime svoje zdrave agresivnosti. Carnifliate su bend uzgojen na stvarima poput Dead Infection, Squash Bowels ili Haemorrhage samo što još uvek nemaju njihov talenat za pisanje pesama, ili na modernijim Benighted (čiju majicu jedan od članov anosi na promo fotki) čiji kvalitet muziciranja tek treba da dosegnu. Ali su slušljivi:

https://carnifliate.bandcamp.com/album/disgusting-festivities


U slično opuštajući program spadaju i Vermicular Incubation, slamming death metal bend iz Francuske, Švajcarske i Hong Konga čiji je debi album Chapter of the Vermin Domain vrlo generička interpretacija savremenog slema, bez uzleta inspiracije i smelog eksperimentisanja kakve smo ove godine dobili od predvodnika žanra, ali produkcijski vrlo korektna. Vermicular Incubation nisu početnici – članovi su svirali u Analepsy ili Facelift Deformation, pa su tehnički više nego dobri i ovo je ploča koja se lako sluša, iako, naravno, ostaje žal što bend nema ambiciju da krene nekud dalje od već dobro istraženog terena.

https://vermicularincubation.bandcamp.com/releases


I sada stvarno za kraj, evo debi EP-ja transkontinentalnog grindcore benda Formless Master koji se prigodno zove First Strike. Lepo je videti da Horror Pain Gore Death Productions ne odustaju i da diversifikuju svoj katalog podzemnog metala i grajnda a Formless Master su vrlo solidan ulov imajući u vidu da u ovom bendu gitaru sviraj Takufami Matsubara (ex-Gridlink) o kome sam pre nekoliko nedelja povodom njegovog solo albuma pisao onakvu poeziju. Matsubara se ovde udružio sa trojicom Amerikanaca iz nekadašnje američke, jelte, prestonice grindcorea, Mineapolisa, i First Strike je ubistvena ponuda od šest pesama razaračke energije. Formless Master se malo suviše šale sa svojim karate-grindcore etiketama, honkonškim kung-fu semplovima i omotom na kome je između ostalog i Bruce Lee, ali muzički ovde nema zezanja i dobijamo tvrde ko kamen, brze ko munja i savršeno odsvirane pesme koje, verovatno i zahvaljujući Matsubari imaju malo one lepe emocije što je za njegove projekte sada po inerciji vezujemo. Ovo verovatno nikada neće biti bend po važnosti uporediv sa Gridlink ali lepo je ponovo videti Matsubaru kako sarađuje sa Amerikancima i pokazuje da ume da ih oplemeni. Izvrsno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/first-strike

[Cody]

Novitet

https://www.treblezine.com/reviews/album-of-the-week-cloak-the-burning-dawn-review/

https://cloakatlanta.bandcamp.com/album/the-burning-dawn

[Meho Krljic]

Stigao je i Novembar a sa njim i ozbiljna jesen, tlo prekriveno žutim lišćem koje truli i ledeni vetar koji mrzne kosti. Dakle, idealni uslovi za metal.


Blek metalci naprosto pupe i cvetaju u ovakvim uvjetima, pa evo četvrtog albuma austrijskih Alastor koji se zove Šumava. Radi se, naravno o planini koju na njemačkom zovu Böhmerwald, a koja je na tromeđi Austrije, Češke i Njemačke i, naravno, Alastar su skroz u tom srednjeevropskom blek metal tripu gde se mešaju sanjarije o starim mitovima (jedna od pesama ima u nazivu ,,The Wild Hunt"), šumama i prirodi (jedna pesma se bukvalno zove ,,Ice and Nature"). Naravno, ja sam večno sumnjičav prema ovakvoj tematici jer znamo kuda ume da odvede ali hajde, da smo osetljivi ne bismo slušali blek metal. Šumava je za mene preslađen album premelodičnog, sanjivog blek metala ali Alastar sviraju veoma dobro i ne mogu da ne primetim da ovde ima pamtljivih tema – na primer ona koja otvara pesmu Silve – The Wild Hunt. Dobro je ovo za decu i omladinu a ja ću se već snaći:

https://alastorinthewoods.bandcamp.com/album/umava-new-album-2019


Više mi prija debi album turskih Horrocious koji je primereno destruktivno, nihilistički i satanistički nastrojen. Depleted Light and the Death of Uniqueness je kolekcija jurišnih, besnih songova što koriste sve uobičajene blek metal tenike da ispričaju svoje priče o palim svetovima i progutanoj božanstvenosti pa tako dobijamo besne tremolo rifove i disciplinovane blastbitove. Horrocious ne izmišljaju toplu vodu ni u kom slučaju ali njihov je metal zaokružen, siguran u sebe i svoju misiju i isporučen uz maksimum ubedljivosti. Ponekad, što se kaže, niste raspoloženo za eksperimentisanje i samo biste da pojedete picu. Depleted Light and the Death of Uniqueness je ta satanska pica i lepo mi je legla:

https://horrocious.bandcamp.com/album/depleted-light-and-the-death-of-uniqueness

https://youtu.be/8xcUYmYbmxA


Nemci Abkehr su na svom debiju In Feuer takođe veoma ubedljivi a ovo je minimalistička i vrlo ledena blek metal isporuka sa dugačkim, monotonim ali strastvenim i naturalistički sirovim (ali ne amaterskim) kompozicijama koje prosto zazivaju kontemplaciju o samoći, smrti i propadanju. Abkehr uspevaju da sve ovo isporuče uz puno svečanog dostojanstva i taman toliko klasičnog blekmetalskog cheesy štimunga da ne zvuče pretenciozno. Vrlo lepo:

https://abkehr.bandcamp.com/album/in-feuer


Gabestok iz Kopenhagena na svom prvom albumu, Tre (nazvanom tako jer su im se demo snimci, logično, zvali I i II) nude vrlo prljavu smešu panka i blek metala što će prijati onima kojima se dopada koncept blackened rock'n'rolla ali im ne pašu upeglana studijska produkcija i glamur bendova poput Tribulation. Gabestok su bliži garavom, garažnom šarmu Darkthrone ali imaju svoje ideje o temama, melodijama i aranžiranju i uz prljavi faz i navijačku atmosferu ovo je ploča koja lepo legne na uho:

https://strangeaeonsrecords.bandcamp.com/album/tre


Na potpuno drugom kraju blek metal spektra je Tony Parker aka Dis Pater i njegov jednočlani svemirski, ambijentalni blek metal projekat Midnight Odyssey. Parker ovo radi već  godinama i Biolume Part 1 - In Tartarean Chains mu je treći album u ovoj deceniji, ambiciozna, dugačka ploča svemirskog blek metala u kojoj se, kako primetiše na JuTjubu čuje muzika koja nije mnogo daleko od sintisajzerskih fantazija Klausa Schuzea i Tangerine Dream. Sve je to meni superkičasto i ne mogu da kažem da bih ovo slušao u slobodno vreme, ali čisto da se vidi koliki je raspon ovog žanra:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/biolume-part-1-in-tartarean-chains


A na TREĆOJ strani spektra je konektikatski Havohej čiji je treći album, Table of Uncreation, pravi primer blek metal avangarde koja je prezrela idiomatsko izražavanje i pretvorila se u postindustrijsku eksploraciju zvuka. Paul Ledney na ovom albumu još uvek čuva obrise kompozicija i pesama, i dalje koristi neke konvencionalne instrumente, najpre bubnjeve, ali veliki deo Table of Uncreation je praktično ,,hard ambient" sa ritualističkom koncepcijom koja je smela i dosledna, ali svakako neće biti po ukusu najvećem delu publike. Opet, naravno, šta je granična muzika ako ne udara glavom o granice, pa ovaj album treba pozdraviti:

https://havohej.bandcamp.com/album/table-of-uncreation

https://www.youtube.com/watch?v=LQhhaUA8Ia0


Povratak ,,normalnom" blek metalu ostvarujemo uz kalifornijski duo Minenwerfer čiji najnoviji opus, Alpenpässe nastavlja njihovo metodično istraživanje tematike Prvog svetskog rata kroz jednu detaljnu meditaciju o borbama u italijanskim Alpima tokom oštre zime u poznijim godinama velike vojne. Minenwerfer su vrlo postojani u onome što rade i ovo su dugačke, emotivne i melodične pesme sa puno dostojanstvene drame i odmerene agresije. ,,Epski" je pridev koji često koristimo kada pričamo o metalu a u ovom slučaju možda nije ni primeren jer se ne radi o dalekoj prošlosti ili mitologiji već o nečemu što je deo savremene istorije, no, Minenwerfer uspevaju da epiku stešu na pravu meru i Alpenpässe ne zvuči kao kad se deca igraju rata već kao  nijansirana, višeslojna kontemplacija o ratu. Lepo.

https://minenwerfer.bandcamp.com/album/alpenp-sse


Grčki Sørgelig na svom drugom albumu, We, the Oblivious nude vrlo lepu kombinaciju sirovog, neprskanog blek metala i gorkoslatke melodičnosti koja okupira pažnju i pokreće treptaje u duši. Sørgelig nisu jedan od onih preproduciranih bendova i njihova grandioznost, ako je ima, dolazi isključivo od harmonija i ubedljive svirke,a ta sirovost i primitiva koje su u osnovi im obezbeđuju autentičnost koja se ničim ne može platiti. Kakva ploča!!! Vrištanje! Prženje! Pank! Metal! Jes!

https://sorgelig.bandcamp.com/album/we-the-oblivious


https://www.youtube.com/watch?v=wmzlUPKkU7U



Idemo na stoner a tamo nas dočekuju dva francuska mangupa u bendu Electric Jaguar Baby sa svojim prvim, eponimnim albumom koji dolazi posle četiri godine rada i pregršti EP-jeva. I Electric Jaguar Baby nude dobar, bezobrazan, zapaljiv rokenrol okupan toplinom bogatog fuzza i oplemenjen promišljenim, lepim melodijama, neretko isporučenim kroz višeglasno pevanje. Electric Jaguar Baby, naravno, malo više naginju nekoj, recimo, pop-fuzz-psihodeliji nego metalu (navodi se tu Jack White kao uzor) ali se čvrsto drže rokerske prljavštine i odlično nose tu '70s kombinaciju droge i okultizma. Odlično:

https://electricjaguarbaby.bandcamp.com/album/s-t-debut-album


Za nešto malo više heavy imamo novi album finskog stoner/ dezert rok benda Lowburn. Phantasma je vrlo sigurna i samo malo generička ploča solidne distorzije i jakog tempa, isporučena od strane matorih i iskusnih muzičara koji dobro znaju šta vole i kako da ga naprave. Iako se prva pesma zove ,,Doomdealer", ovo je mnogo više muzika za ljude koji vole da se napiju i plešu nego za one koji vole dase napuše i plaču, ako smem tako da kažem:

https://lowburn.bandcamp.com/album/phantasma


Šesti album Njujorčana Clouds Taste Satanic se zove Second Sight i nudi samo dve pesme (koje traju svaka duže od dvadeset minuta) sporog, drogeraškog doom zvuka sa mnogo psihodelije i naklona sedamdesetim godinama prošlog veka. Clouds Taste Satanic su jedan od boljih primeraka one klase bendova koji sviraju sporu, psihodeličnu muziku bez pevanja jer imaju mnogo dobrih ideja i paze na to kako aranžiraju svoje kompozicije da se te ideje bezbedno i dosledno razvijaju. Second Sight je ploča za dosta ponovljenih slušanja i dugačko metanisanje. Prijatno:

https://cloudstastesatanic.bandcamp.com/album/second-sight


Kanadski Woodhawk na svom drugom albumu, Violent Nature zvuče više kao propisan hevi metal bend nego kao stonerske kreature što se hvataju za bong čim ustanu iz kreveta (AKO SU UOPŠTE DO KREVETA I STIGLI PROŠLE NOĆI), ali imaju dobar, težak i prijemčiv zvuk koji očigledno duguje dosta toj nekoj sporijoj i težoj strani metala. Violent Nature je kolekcija dobrih, melodičnoh heavy rock pesama koje mogu da idu pravo na radio i televiziju i prijaće svakome kome su ezoteričnije forme metala suviše ekstremne a starinski heavy zvuk mu je suviše cheesy. Woodhawk su tačno na sredini, umeju da poštuju rif i da isporuče tvrd ritam, a da su i dalje dostojanstveno melodični i pevljivi.

https://woodhawk.bandcamp.com/album/violent-nature


Iz Rumunjske nam dolaze mlađani Purple Caravan čiji je debi album, Spirit of The Sun isfazirana, psihodelična posveta uzorima koji se vide već i iz imena benda – Hendrix (ne Deep Purple) i Sabbath. Spirit of The Sun je pomalo i bukvalistička posveta sa sve bongo bubnjevima i istočnjačkom psihodelijom već u drugoj pesmi i Purple Caravan nisu baš toliko zreli kao muzičari/ aranžeri da bih ovo mogao da preporučim bez ostatka, ali ima ovaj album šarma i vredi da se posluša:

https://purplecaravan.bandcamp.com/album/spirit-of-the-sun


Španjolski Double Horse, sa svojim debijem, The Great Old Ones donose težak, isfaziran doom metal koji nije mnogo zreliji i izgrađeniji od ovog što smo dobili od Rumuna ali je šarmantan. Sve to zvuči u priličnoj meri kao da su ova tri mladića slušala svoje Electric Wizard ploče, pušila kanabis pa se odlučila da i sami probaju da sviraju rok, i mada The Great Old Ones nema mnogo, well, ni malo originalnosti, njegova simpatična poluamaterska priroda me je privukla makar i koliko jaki, hrskavo distorzirani rifovi i prenaglašeni doboš koji zakucava u glavu tokom 47 minuta ovog albuma:

https://doublehorse.bandcamp.com/album/the-great-old-ones



Late Night Venture iz Hovedstadena u Danskoj na svom četvrtom albumu, Subcosmos, nude vrlo sazrelu formu post-metal zvuka koji uspeva da inkorporira shoegaze elemente u sludge težinu i ekstremnu distorziju i da to zvuči sveže, daleko od klišea ovog podžanra, dostojanstveno, a opet eksperimentatorski gladno. Sa Late Night Venture na ovoj ploči ne znate šta možete da očekujete sa svakom sledećom pesmom, i bend, iako ima izgrađen, prepoznatljiv zvuk, stalno uspeva da pronađe nove uglove iz kojih napada. Vrlo zanimljivo:

https://latenightventure.bandcamp.com/album/subcosmos



Finski The Lone Madman su pre par godina imali solidno obećavajući EP, Dreary task, pa je lepo čuti da im je debi album, Let the Night Come ispunio većinu obećanja i štaviše ispao najbolji abum koga sam čuo ove nedelje. Ovo je spor, svečan doom metal sa teškim, epskim rifovima koji, pak, nisu dodatno ,,epizovani" produkcijom i zapravo ovo je iznenađujuće suva, intimna ploča u kojoj se atmosfera postiže melodijama i dinamikom a pevač, Turkka Inkilä svojim žalobničkim napevima ptbara dodatnu dimenziju ekspresije. The Lone Madman uspevaju da sviraju jedan od najnaglašenije melodramatičnih podžanrova u najmelodramatičnijem žanru muzike a da zvuče dostojanstveno, i, kako rekoh, intimno, sa puno izražajnosti a bez utapanja u glumi. Ovo su pritom jako dobro napisane pesme, na tragu na ovom mestu veoma pohvaljenog Fvneral Fvkk u kojima se beži od za doom inače prečesto rabljenog plima-oseka pristupa i kompozicije se razvijaju na kompleksnije načine, ne oslanjajući se prevashodno na dinamičke varijacije. Kad već pričam o dinamici, ovo nije ekstremno brikvolovan album ali bi mu, mislim, užasno koristilo da je master još dinamičniji jer ovakvoj muzici, koja se ne zasniva na sve-vreme-svom-snagom formulu i koja želi taj intimni ugođaj, dinamika je najbolji prijatelj. Možda u nekom jubilarnom izdanju, za deset godina, nikad se ne zna, ali ovo je svakako izuzetno dobra ploča vredna slušanja za svakoga ko je ikada dostojanstveno zaplakao uz doom metal:

https://youtu.be/pBOgfLBVes0


Kalifornijski Shadow Limb na svom debi albumu Burn Scar zvuče prilično napadno kao raniji Mastodon. I to je, jelte, dobra stvar ako volite raniji a ne volite pozniji Mastodon. Shadow Limb, nastali od instrumentalnog benda La Fin du Monde su prilično dobri muzičari i, naravno, prekaljeni aranžeri koji razumeju kako se ovakva muzika pravi pa se njihov pametnitm metal u kome se razigrani i mestimično ukusno melodični sludge meša sa bolnim, odvrištanim vokalima, namešta tačno na volej ljudima koji ne vole ,,žanrovsku" metal muziku i smatraju je po definiciji detinjastom. Burn Scar je idealna ploča za, dakle, nemetalnu publiku koja ipak ceni žestinu i snagu, ali meni njena naglašena neoriginalnost jako upada u oči pa i to treba imati na umu:

https://shadowlimb.bandcamp.com/album/burn-scar



Drugi album norveško-islandskog dvojca Golden Core, nazvan, sugestivno, Fimbultýr (a što je jedno od imena po kojima znamo vrhovnog nordijskog boga, Odina) je simpatičan (blackened) doom koji slavi staru nordijsku kulturu i mitologiju, sve kroz masivne rifove i sporu, tešku muziku. Impresivna trivija vezana za ovu ploču je svakako to da članovi benda imaju 17 i 15 godina i, posmatrano čisto iz te perspektive ovo je izvrsna ploča i naravno, u poređenju sa onim što smo mi radili kad smo imali toliko godina – služi da nas postidi. Kad se uradi korekcija za godine, ovo je solidan album, mada se neće natjecati za ploču godine. Golden Core se prilično, zapravo, dobro drže neke osnovne linije u svojim kompozicijama, kreirajući intuitivne i uglavnom funkcionalne aranžmane. Izvođačko savršenstvo nikako nije glavna stvar u ovoj muzici i ovi momci se zapravo nemaju ničega stideti u svojoj interpretaciji. Iznenađujuće pristojna ploča!

https://goldencore.bandcamp.com/album/fimbult-r


Da li ste čuli za teritoriju koja se zove Guernsey, ostrvlje između Engleske i Normandije, koje se oslanja na Britansku vojsku za odbranu i koristi God Save the Queen kao himnu ali zvanično ne pripada Ujedinjenom kraljevstvu? Ako jeste, sigurno niste slušali metal koji odande dolazi.

Byzanthian Neckbeard je osvežavajuće šašavo ime za death doom metal bend sa ovog ostrvlja, čiji nas drugi album, Minaton baca glavačke u grotlo horora kao ekstrahovanog iz podsvesti nekog zemunskog piratskog video-kluba specijalizovanog za horor iz ranih devedesetih. Kada vam se pesme zovu ,,Evisceration Stare", ,,Devil Worms" i ,,Werespider" prilično je jasno da ne pevate o svenuloj ružici i bolnom srcu koje kuca za odsutnom draganom. Byzanthian Neckbeard su teški, mračni i vole glasne rifove i death metal ali vole i primitivnost, sirovost i gruv, pa je Minaton kombinacija svega ovoga. Nikako velika ploča ali lepo curi:

https://byzanthianneckbeard.bandcamp.com/album/minaton


Izašao je i novi Wilderun i na svom trećem albumu bostonski simfoničarski death metalci demonstriraju impresivne izvođačke ali i aranžerske veštine. Veil of Imagination je kompleksna ploča dugačkih kompozicija na kojima se orkestar i hor smisleno uparuju sa progresivnim death zvukom i, a što je za Wilderun karakteristično, uz izbegavanje najvećeg dela kič-efekta koji po intuiciji povezujemo sa bendovima kao što su Fleshgod Apocalypse i slični. Wilderun su meni nešto bliži onome što rade grčka braća Septic Flesh, mada je Veil of Imagination zapravo još dalje od centralnih metal postulata nego što je standard i uspeva da ode u zaista sasvim nemetalne vode, čak negde do, recimo, kinematskog pop-roka a da se onda prirodno vrati death zvuku i prikolje gde treba. I to sve samo u otvaračkoj, četrnaestominutnoj The Unimaginable Zero Summer!!! Ostatak albuma ima jednako kinematsku širinu, još pop elemenata, folk tema, ali i istinski impresivno orkestarsko aranžiranje koje daleko iza sebe ostavlja metal stileme a da se i dalje ipak drži metalskih elemenata pa je ovo album kojim legitimno možemo da pokazujemo koliko blizu prog-metal može da priđe ,,pravoj" muzici a da ostane dovoljno metalan.

https://wilderun.bandcamp.com/album/veil-of-imagination


U prijatnim retro-vestima, izašao je novi album veterana Angel Witch koji sa manjim prekidima postoje još od 1976. godine i baštine tradiciju klasičnog britanskog heavy zvuka utemeljenog na težini i mraku Black Sabbath ali pomerenog sa bluz osnove ka nečem baroknijem. Angel Witch su bend koji je, dakle, bio na prvoj borbenoj liniji tokom osnivanja i prvih pobeda novog talasa britanskog hevi metala i kao takvi uticali na jako veliki deo svega onoga što je u naredne četiri decenije došlo. Novi album, Angel of Light, naravno, od originalne postave ima samo pevača i gitaristu Kevina Heybournea, ali on je ionako bio srce benda sve ove godine pa možemo biti sigurni da je spona sa tradicijom očuvana. Svakako treba imati na umu da su Angel Witch još u osamdesetima bili bend koji je igrao strogo u jakoj drugoj ligi dok su njihovi savremenici poput Iron Maiden i Def Leppard osvajali stadione, a Diamond Head i Tygers of Pan Tang udarali temelje za nastanak speed i thrash metala. Tako nekako treba slušati i Angel of Light koji je korektna i za mene vrlo prijatna ploča melodičnog gitarskog rada sa nepogrešivom NWOBHM patinom, pamtljivih refrena i produkcije kojoj bi godio dinamičniji mastering. Ovo svakako nije neka nezaobilazna ploča, delom jer je Kevin Heybourne naprosto neupečatljiv, osrednji pevač bez mnogo harizme, a delom jer se bend sasvim drži poznatog terena i na momente imate utisak da svira samo formulu. No, ona je nedvojbeno slušljiva i da je u masteringu obraćano malo više pažnje na dinamiku bila bi sasvim okej za ponovljena vrtenja tokom jednog dana.


https://angelwitch.bandcamp.com/album/angel-of-light


Paganizer je sjajno ime za metal bend a u pitanju je, inače, ševdska ekipa koja svira već davdeset godina a u kojoj svira i peva legendarni Roger ,,Rogga" Johansson i njihov jedanaesti (!!!) album, The Tower of the Morbid je jedna simpatična ako ne esencijalna šetnja kroz švedski death metal zvuk. Paganizer ovde maltene da rade kompilatorski, sa klasičnim švedskim zvukom i omotom koga je crtao Dan Seagrave dok muzika ide od melodičnijih komada sa tim nekim vikinškim prizvukom (They Came to Die) pa do dementnog čekićanja u Rot Spreads ili Beneath the Gauze. Sve to ima jednu tipično švedsku težinu i širinu pa je ovo prijatna ploča ali i ploča sasvim omeđena svojim leksikonskim pristupom koja ne mrda ni milimetar od klasike i isporučuje samo faksimil. Kvalitetan, dobar album, ali ne i nužno inspirisan onoliko koliko muzičari imaju kompetencije. No, kad tačno znate šta vam treba i ne tražite eksperimente i inoviranje, znate gde možete doći na porciju švedskog death metala kao iz kuhinje svoje bake. Šteta da je i ovo još jedan album sa preglasnim masteringom koji ubija dinamiku, ali to je za swedeath maltene pravilo (mada sam ovih dana slušao drugi album Entombed, Clandestine, i ta ploča snimljena pre skoro trideset godina, čak i u originalnom masteru puca od dinamike i zvuči bolje od maltene bilo čega iz ove godine):

https://paganizer.bandcamp.com/album/the-tower-of-the-morbid-death-metal


Izašao nam je i novi Nile i Vile Nilotic Rites je za Karla i drugove svojevrsni test. Prošle su četiri godine od poslednjeg albuma, jedan od važnih članova benda – gitarista i pevač Dallas Toler-Wade – je otišao, legendarni bubnjar George Kollias je malo ozbiljnije počeo da se bavi svojim solo-projektima i, činjenica je da je bend poslednjih desetak godina bio u određenoj kreativnoj krizi. No, Karl Sanders je ozbiljna njuška pa je Nile kao bend prostudirao svoju osnovnu filozofiju a novi gitarista i pevač, Brian Kingsland imao dve godine da se uklopi i  Vile Nilotic Rites je prilično siguran album. Da bude jasno, Nile su, što se mene tiče, svoj vrhunac dostigli još pre deset godina sa Those Whom the Gods Detest i mada novi album ne hvata istu spretnost u pisanju pesama i produciranju kompleksnog brutalnog death metala kao ova ploča, ipak se na njemu čuje više inspirisanosti i krvi nego na prethodnih nekoliko izdanja. Nile su uvek spajali kvazistaroegipatsku, holivudizovanu dramu sa brutalnim, tehničkim death metalom, trudeći se da povežu egzibicionističke izvođačke ambicije sa htonskim death metalom i kinematskim širinama, i ovaj album je na momente u ovome savršen, na primer u maničnoj Snake Pit Mating Frenzy koja sve ove elemente sažima na idealan način izazivajući istovremeno i divljenje ali isasvim primitivan impuls da se napravi šutka. Drugde imamo zanimljive orkestracije i interesantna aranžiranja, ali Nile ne uspevaju da tokom celog albuma održe idealan balans ideja pa u nekim pesmama zna da prevagne napor da se zvuči primitivno i br00talno iako su zbog toga razvučene i dosadne, a u drugima dobijamo prekompleksne aranžmane koji treba da prikažu veštine muzičara. No, kada je ovo dobro, stvarno je dobro i srednji deo ploče je prilično ubitačan i generalno iznad većine onoga što je bend radio u ovoj deceniji. Ne sasvim trijumfalan povratak za mladiće iz Južne Karoline, ali pristojna ploča.

https://youtu.be/EoPWHyIhF0I



Ovo je ipak nedelja za doom metal pa tako i drugi album dvojca Year of the Cobra podseća da za dobar doom i dobar metal uopšte ne morate nužno imati gitaru. Ash and Dust je ekstremno heavy ploča koju je snimao Jack Endino, čovek sa pedigreom snimanja bendova poput Nirvane, Mudhoney ili Soundgarden, a Year of the Cobra vrlo sigurno kombinuju sirovi, teški napad distorziranom bas-giatrom i bubnjevima sa melodičnim vokalima Amy Tung Barrysmith. Primalna i žestoka ploča koja ne filozofira mnogo nego tuče i sahranjuje.

https://yearofthecobra.bandcamp.com/album/ash-and-dust


Death metalce će poradovati i novi album duhovitih pušača marihuane Cannabis Corpse. Kada celu svoju karijeru zasnujete na parodiranju Cannibal Corpse naziva albuma i pesama onda je i Nug So Vile prihvatljiva igra reči a album nudi solidno napisane i odsvirane, prilično melodične death metal pesme koje ipak ne lutaju predaleko od sirovog, napušenog predloška koji čini klasičan zvuk ovog benda. Cannabis Corpse nikada nisu mogli d se svedu samo na parodiju ali nikada nisu bili ni sasvim prvoklasan sastav. Nug So Vile je kvalitetan album koji ne menja ni jednu od ove dve pozicije ali može solidno da se sluša:

https://youtu.be/Sgln_Lzhulg


I ponovo doom, ovog puta sa novim albumom čikaških veterana Novembers Doom koji je uredna i pomalo, ali samo malo sterilna mućkalica čistog, disciplinovanog death-doom zvuka i malo progresivnog metala. Nephilim Grove je album koji će svakako prijati publici što manje naginje ekstremnijoj, mučnijoj strani spektra i za nju su tu melodični refreni i lepe gitarske melodije. Nas ostale bend treba da zadrži uz sebe tvrdom srednjetempaškom svirkom i death vokalom. Novembers Doom su na opasnoj granici da ne budu ni tamo ni vamo, ali se makar čupaju kvalitetom sviranja i produkcije.

https://novembersdoom1989.bandcamp.com/album/nephilim-grove


Da ne završimo u toj sporoj, zamišljenoj pozi neka se pobrine vašingtonski jednočlani black/ speed projekat Poltergeist čiji je drugi album, An Accumulation of Anguish prijatna i dobro odmerena salata sirovosti i melodičnosti. Saarthal, jedini član ovog benda ume da bude i malo emotivan u svoj toj prebijačini koja se nalazi u osnovi ove muzike a da ne zagazi u patetiku, a pritom je muzika na ovoj ploči zapravo dosta ambiciozno aranžirana i mada ostaje u okvirima sirovog, primalnog metala, ne može se nazvati glupom ili primitivnom. Fin album za završetak dana.

https://poltergeistband.bandcamp.com/album/an-accumulation-of-anguish

[Meho Krljic]

Jesen nas je do sada poslužila prilično dobro sa toplim vremenom i ledenim šamarima koje smo dobili od Evropske unije. Samo nek smo mi živi i zdravi a dok je metala biće i nas.


Blek metalski početak danas rezervisan je za insbruški Portae Obscuritas čiji je drugi album, Lvx Atra Aeterna dobar primerak mračnog, opskurnog ali kvalitetnog austrijskog blek metala. Za razliku od nekih zemljaka, Portae Obscuritas ne deluju kao da imaju ikakvu ambiciju da budu prepoznati izvan najužeg kruga posvećenika koje zanima samo tamna, hermetična muzika što se bavi okultnim temama. Iz ovoga ne treba zaključiti da je Lvx Atra Aeterna specijalno neslušljiv ili radikalno avangardan album, naprotiv, ovo je odlično odsvirana i producirana ploča čije su kompozicije namerne da kreiraju teskobnu i onostranu atmosferu. Portae Obscuritas nose malo mayhemovske tradicije ledenog okultizma – što je svakako za pohvalu – ali nisu nikakvi imitatori i njihov blek metal je dovoljno autohton a svakako dovoljno raznovrstan da se preporuči bez ograda:

https://lamechrecords.bandcamp.com/album/lvx-atra-aeterna



Bugari Dimholt snimili su drugi album, Epistēmē i mada ovde ima elemenata koji jasno ukazuju na uticaje prikupljene iz sada već jake tradicije slovenskog blek metala, poglavito njegove katoličkije struje, a ovde prevashodno mislim na Poljake, Dimholt su zapravo vrlo kvalitetni i samosvojni i nude deset promišljenih, atmosferičnih ali čvrstih, profi odsviranih kompozicija. Epistēmē je album odlične atmosfere i zaista dobrih ideja koje ne prestaju da me prijatno iznenađuju i šteta je što je mastering takav da se sve to sluša sa dosta napora. Ali u globalu, vrlo dobro:

https://dimholt.bandcamp.com/album/epist-m


Vrlo solidnu ploču dobijamo i u vidu prvenca Škotlanđana Waerteras, a koji se zove  Under The Guide of Capricornus. Tipično za mlade blek metalce, Waerteras se pale na prošlost, predhrišćansku istoriju i, dakako, razne legende pa imaju ceo narativ o piktskoj (pra)istoriji, te simbolu ,,piktske životinje" koja se ,,nalazi na 40 procenata sačuvanih piktskih spomenika" i bla bla bla, dobro, jasno nam je, palite se na jarčeve, nije to sramota, nema potrebe za tolikom predigrom. Jer, Under The Guide of Capricornus je ubedljiva muzika sa jasno izraženom borilačkom strašću (uostalom, muzičari sebi pripisaju sviranje u ,,ratne timpane" i ,,ratne rogove" umesto bubnjeva i gitara i tako to) i odličnim kompozicijama u kojima ima mesta za vrlo zaslađene melodije ali i za efikasne, napaljujuće rifove. Waerteras nisu komplikatori i njihovi su aranžmani prirodni, logični, ali ovo je vrlo inspirisana i uverljiva muzika:

https://waerteras.bandcamp.com/album/under-the-guide-of-capricornus



Solidan prvenac – koji izlazi tek tridesetog Novembra, imaju i švicarski mladići Chimæra koji postoje od 2016. godine a nemaju stranu na Metal Archives. Šokantno. Elem, Of Occult Signs and War je album koji sve svoje stetske odrednice uredno stavlja u naslov pa je ovo muzika okultne atmosfere i ratničke oštrine. Ponovo bih mogao da pomenem Mayhem, jer sam lenj čovek, ali ni Chimæra nisu neki imitatori već kvalitetan i usviran bend koji nudi mračne, primamljive atmosfere, jake D-beatove ali i aranžmane koji demonstriraju impresivnu zrelost s obzirom na to da je bendu ovo prvo izdanje. Of Occullt Signs and War je i dobro producirana ploča i ko god da voli mračniju, agresivniju stranu blek metala u ovome će uživati:

https://thanatoskult.bandcamp.com/album/of-occult-signs-and-war

https://youtu.be/D8DhtCka1hA


Parižani End of Mankind su posle nekoliko split i EP izdanja dogurali i do debi-albuma i Faciem Diaboli je meni najdraža post-black metal ploča u ovom delu godine. Trik je svakako u tome da End of Mankind tu ,,post" etiketu tretiraju kao slobodu da pobegnu od blek metal konzervativizma ali da sačuvaju agresiju i nihilističku inerciju koja se vezuje za, jelte, tvrdo jezgro ovog žanra. Otud bend ne nosi eksere i corpseapaint ali zauzvrat na Faciem Diaboli nema postrokerskih setnih atmosfera i shoegazerskih melodija već promišljenih kompozicija koje rado stupaju izvan najklasičnije blek metal forme ali se uvek drže imperativa pretnje i agresije. I to vrlo prija, ovo su pesme u kojima je klasičan blekmetalski jelovnih blastbita i vrištanja nadograđen interesantnim gitarskim radom i kombinacijom tremolo-rifova sa progresivnijim pristupom građenju tema i harmonija. No, muzika je istovremeno usredsređena na centralnu poruku (bend se ne zove tako kako se zove bez, jelte, razloga) i End of Mankind ne skidaju oči sa lopte pa je ovo vrlo fokusiran i duboko zadovoljavajući album mračne, agresivne ali inteligentne muzike.

https://endofmankind.bandcamp.com/album/faciem-diaboli

https://youtu.be/1rxCb9uHy4E


Švajcarski avangardni blek metalci, Schammasch se posle trostrukog albuma Triangle iz 2016. godine vraćaju sa nešto kraćim ali ne manje ambicioznim novim opusom pod nazivom Hearts of No Light i ovo je na momente veoma impresivan album što se šeta jako širokim opsegom u kome je klasični blek metal dobra, nikada zaboravljena osnova, ali bend ima i smelosti i veštine da ide u ambijentalne, elektronske, pa čak i gotik-pop vode. Nije, dakle, to sve za mene, jer sam ja neverovatno zadrta osoba u nekim stvarima ali se Schammaschu ne može poreći širina vizije, sigurnost izvedbe i beskompromisnost u produciranju. Hearts of No Light je hermetična a opet intenzivno prijemčiva ploča koja gađa veoma različite slojeve publike a što je samo za sebe prilično odvažno:

https://schammasch.bandcamp.com/album/hearts-of-no-light


Sanktpeterburški Second to Sun takođe imaju album intenzivno eklektične muzike. Legacy je njihova sedma dugosvirajuća ploča i ovo je vrlo sigurna, ubedljiva kolekcija postmetalskih gestova odsviranih sa svom širinom i melodičnošću slovenske duše ali i produkcijskom dubinom koja obezbeđuje bendu originalne i sveže poglede na nešto što danas klinci umeju da izližu za tri pesme. Rusi pominju reč ,,hipnotički" kada opisuju album i ovo jeste dobar deskriptor, ali ne treba da zakloni činjenicu da Second to Sun ovde isporučuju neke od svojih najagresivnijih, najžešćih pesama, mešajući klasičan blekmetalski pokolj sa sporijim ali ne manje žestokim pasažima memorabilnih, skoro pa sludge  rifova. I to, uz pomenute hipnotičke kvalitete zaista gradi sliku moćnog, za slušanje obaveznog albuma koji uspeva da bude i visokokonceptualna, intelektualna ploča ali i vrišteća, naturalistička blek metal orgija. No, ovde sreću kvari zaista apsurdno preglasan master koji redefiniše pojam brikvola i  praktično obezbeđuje da ja ovo ne mogu dapreslušam iz jednog cuga. Avaj. Ali uprkos ovoj zamerci, Legacy je zbilja obavezna lektira. Ne propustiti.

https://secondtosun.bandcamp.com/album/legacy



OK, stoneri i, OK, ponovo moram da se pravdam što prikazujem album koji je izašao u solidno dubokoj prošlosti (još u Maju, jelte), ali ovo je toliko upečatljiva ploča da bi bila greota da se čeka kraj godine da je uvrstim u listu propuštenih, a kvalitetnih albuma. Naime, Magara je debi album četvorke The Mothercrow iz Barselone i ovo je toliko dobar hard rok/ psihodelični stoner sa dubokim korenima u '70s zvuku da svako sa barem malo interesovanja za ovakav izraz mora da ga presluša. Jako utemeljeni u bluzu, The Mothercrow imaju na svojoj strani nekoliko jakih aduta: pevačica Karen Asensio ima taj napušeni, kilometražom oblikovani hard-bluz vokal koji osvaja ličnošću više nego tehnikom (iako joj je tehnika veoma dobra) i skoro da zaklanja činjenicu da bend ima ubitačlnu ritam-sekciju gde bubnjar Pep Carabante gradi izuzetan gruv preko koga tetovirana basistkinja Claudia González autoritativno poliva moćnim linijama. Gitarista Max Eriksson skoro da ni ne mora da svira ako ne želi, ovo je definitivno manje gitarski, a više bas-i-bubanj bend, ali, naravno, želi.  I sa dobrim razlogom jer je čovek u stanju da ponudi impresivne, alvinlijevske solaže i udržan, vrlo ukusan program u ritam deonicama. Pritom bend ima i dobar miks i samo je šteta da se nisu malo uzdržali od brikvolovanja u masteringu jer bi u tom slučaju ovo bila skoro pa savršena ploča. The Mothercrow su još jedan od savremenih bendova koji zvuk star četrdeset i više godina provlače sa autentičnošću koja izbija svaku pomisao na retro pristup iz glave i uz albume koje su ove godine izbacili Dead Feathers i Pharlee još je jedna od ploča koju mogu – i  treba – da slušaju i stari i mladi među nama:

https://themothercrow.bandcamp.com/album/magara


Dope Default iz Soluna nisu baš nužno moja šolja čaja, njihov je zvuk suviše ,,komercijalan" za moje uši ali nema sumnje da je njihov drugi album, Imprisoned, sasvim lep paket kvalitetnog ,,televizijskog" stoner metala. Grci (i Amerikanac John Campbell na vokalima) sviraju vrlo profi i producirani su odlično i ova ploča dopašće se svakome ko voli stvari tipa Audioslave ili, šta ja znam, malo tvrđi Alice in Chains...

https://dopedefault.bandcamp.com/album/imprisoned


Australijski Pseudo Mind Hive takođe imaju drugi album i Of Seers and Sirens je negde između '70s hard rok psihodelije i tih nekih savremenijih stoner metal poteza poput Dope Default. Ali su dobri. Ima ovde dosta te neke post-hippie tripoznosti koja bi mogla da zazvuči i retro samo da ploča nema ovako heavy i jak zvuk. Pritom ova ekipa iz Melburna zna da ne treba da ide na silu pa je Of Seers and Sirens produciran pažljivo, tako da ipak u masteringu bude očuvano dovoljno dinamike. Voleo bih ja i nešto niži DR skor nego što ga Pseudo Mind Hive imaju na ovom albumu ali u odnosu na savremene kolege, oni su svoj album masterovali sa mnogo više ljubavi i razumevanja. Domaćinska ploča prijatne teške psihodelije:

https://pseudomindhive.bandcamp.com/album/of-seers-and-sirens


Brazilci Gods & Punks nude još te teške psihodelije sa svojim šestim albumom And the Celestial Ascension i ovo je sasvim pristojna ploča sada već vrlo razrađene ali ne i istrošene formule teških rifova, sporih ritmova i drogiranog pevanja. Gods & Punks su bend na koji treba ukazati kada pričamo o poželjnoj dinamici finalnog mastera jer je njihov album prozračan i može da se sluša vrlo glasno ako to želite zahvaljujući masteru koji diše. I to onda vrlo prija uz lepe rifove i teške ritmove, pa nas tu ni pomalo iritantno pevanje mnogo ne nervira. Fina ploča, ako već ne prevratnički dobra.

https://godsandpunks.bandcamp.com/album/and-the-celestial-ascension


Psychic Lemon smo već proletos hvalili za tadašnji živi album a londonska se bratija već vratila sa novim studijskim monstrumom pod nazivom Freak Mammal. I, mislim, sve što sam tada rekao i sada stoji samo još jače: Psychic Lemon nisu nominalno metal bend ali su bend za metalce jer njihov brutalni space-rock ima korene u Hawkwindu i Amon Düül II, samo što ga Psychic Lemon sviraju bez ikakve retro nostalgije, jebući kevu isprženim distorzijama, teškim flendžerima i apsolutno nemilosrdnom ritam sekcijom. Freak Mammal je album orgijastične energije, koji pritom vrlo dobro razume važnost ponavljanja ali i dinamike, krećući oštro i na prvu, ali ostavljajući prostora da se slušalac (samo malo) odmori pre nego što ga okrenu na drugu stranu pa nastave sa zakucavanjem. Ritualistički, moćno, spontano ali promišljeno, izvrsna, jako bučna ploča, za svaku preporuku:

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/freak-mammal


Australijski projekat Full Tone Generator ima novi, živi album, Never to Return i ovde dobijamo osam pesama vrlo dobrog teškog roka koji spaja klasilčni hard rock i desert rock za paket dobrog raspoloženja i gruva uz koji nekako prirodno dođe da se pije pivo i pričaju lascivni vicevi. Pritom, pristojno miksovano da se očuva malo prljavštine kakvu vezujemo za klupske rokenrol svirke ali da ipak bude dovoljno slušljivo:

https://hurricanemusic1.bandcamp.com/album/never-to-return-live-album

I kopenhagenški GoatHawkBuffalo imaju solidan debi album, Come to Temple koji nudi deset pesama prljavog, distorziranog sludge-bluesa. Daleko od neke specijalne originalnosti, ova ploča nudi solidan gruv i nekoliko memorabilnih rifova ali pravi prostor i za manje bučne, refleksivnije momente (The Ridge, recimo) pa se može uputiti pohvala za napor:

https://goathawkbuffalo.bandcamp.com/album/come-to-temple


Ove godine smo čuli nekoliko dobrih funeral doom ploča ali birmingenški Esoteric ispravno smatraju da nema funeral dooma dok ga oni ne zasviraju. Kako im je poslednji album izašao još pre osam godina, sa A Pyrrhic Existence ovi veterani žanra su očigledno mislili da ima dosta toga da se dokazuje toj nekoj u međuvremenu narasloj mlađariji pa ova ploča počinje beskompromisno, sa 27 minuta dugačkom, košmarnom pesmom Descent koja odmah uspostavlja opseg u kome će se stvari odvijati. Esoteric na ovoj ploči idu celim putem od dostojanstvenih tužbalica pa do posve hermetičnog, apstraktnog, donekle i psihodeličnog ambijenta, držeći se vrlo verno mračnih death metal elemenata ove muzike i uparujući ih majstorski sa romantičarskim melodijama. Da je ovaj album produciran malo ,,suvlje" mislim da bi bio još bolji jer Esoteric sa njim ne sugerišu toliko tu neku ,,eksternu" epiku koliko vrhunski intiman i unutarnje intenzivan doživljaj. Ali i ovako ovo je izvrsno uz pažljivo vođene, monstruozne kompozicije od po petnaest minuta koje imaju dobre razloge i opravdanja za svoja trajanja. Svaka čast i dobrodošli nazad:

https://esoteric.bandcamp.com/album/a-pyrrhic-existence


Za manje hermetičan ali zabavan i prijateljski doom metal su se ove nedelje pobrinuli Orodruin iz Njujorka. Ime benda inače ima tolkinovske korene – radi se o Ukletoj planini koju znamo i po imenu Amon Amarth – a muzika im više sugeriše Britaniju ili Skandinaviju nego Njujork. Hoću da kažem, Ruins of Eternity nudi melodičan doom metal u kome ima i Black Sabbatha ali i klasičnog '70s heavy metala, sa izrazito melodičnim pevanjem i radim ubrzavanjem tempa kada je potrebno da se stvari malo protresu. Ipak, Ordoruin svakako u svojoj osnovi nude više nego kompetentan doom sa dobrim rifovima pa je onda i ta hevimetal nadgradnja više nego dobrodošla. Pogotovo što bend to mahom solidno radi sa dobrim idejama i kvalitetnim miksom koji doprinosi tom osećaju prijateljske mekoće što ga ova muzika proizvodi. Dakle, sporo, teško, ali i prepuno simpatičnih tema na gitarama koje bestidno sviraju u (neo)narodnjačkim intervalima kad zatreba. Da su Orodruin skloniji brzoj svirci bez problema bi bili privlačni i power metal publici pa, eto, ako ste tu negde, navalite:

https://orodruin.bandcamp.com/releases


Još dooma, ali od one death-doom varijante dobijamo od Velšana The Drowning čiji je peti album The Radiant Dark za mene prilično generička ploča spore svirke, zaslađenih melodija i agresivnog urlanja, ali pretpostavljam da ima kome će se dopasti više nego meni. Daleko od toga da su The Drowning sad kao nešto loši ali ovo nije na nivou Fvneral Fvkk ili Raventale koji su ove godine isporučili izvrsne ploče. The Drowning malčice prejako vuku na Paradise Lost zaslađenost kakvu ja ne volim ali ako ste ljubitelj, odvojite vreme za njih:

https://drowningwales.bandcamp.com/album/the-radiant-dark-death-doom-metal



Da se malo izvučemo iz sve te sporine, poslužiće prvi album Bavaraca Dissorted koji, iako osnovani još 2004. godine tek sada upisuju dugosvirajuće izdanje sa solidnim prvencem The Final Divide. Staviti reč ,,final" u ime prvog albuma je verovatno nekakvo zlo znamenje ali Dissorted ne deluju time potreseno i isporučuju deset pesama kvalitetnog thrash metala koji samo na momente podseća na njemačku žanrovsku tradiciju i zapravo ima više sličnosti sa Amerikancima poput Death Angel ili Exodus. Što su sasvim dobre koordinate i The Final Divide je ploča koja nudi izuzetno dobar drugoligaški program vrlo sigurno obilazeći sva opšta mesta žanra ali uspevajući da im udahne dovoljno svežine i inspiracije da se sve to sasvim lepo troši. Pritom ovo je vrlo sigurno odsvirano (bend ipak postoji 15 godina, sa određenim pauzama) i dobro producirano i mada prekomprimovan master svakako malo kvari devojačku sreću, ovo je ploča koja se nema čega stideti. Rispekt.

(P.S. Ako ponovo počitate šta sam o bendu napisao ali ovog puta zaista obratite pažnju, videćete da se bend ne zove ,,Distorted" kako se vama čini, već zapravo ,,Dissorted". Eto, nema na čemu.)

https://www.youtube.com/watch?v=4WrsrJJS7F4


Death metal! I to u jednoj lepoj old school formi, donose nam ga Teksašani Cleric na svom prvencu Serpent Psalms. Cleric se solidno uklapaju u ovosezonski rivajvl tog nekog mračnog, htonskog starog death metal zvuka koji je pre tridesetak godina dolazio iz Evrope pa je i Serpent Psalms vidno oslonjen na Grave i Asphyx ali ima i više nego bestidna flertovanja sa klasičnim Bolt Thrower forama i fazonima. I to je, dakako, zapaljiva smeša odrađena sa dosta spretnosti i šmeka. Cleric nisu toliko dobri kompozitori i aranžeri kao Tomb Mold niti imaju jednaku ambiciju o dodirivanju onostranog kao Abyssal, recimo, ali su vrlo, vrlo pristojan dodatak ovogodišnjem katalogu novog old school death metal zvuka i imaju tople preporuke:

https://cleric-us.bandcamp.com/album/serpent-psalms


Za slučaj da vas old school death metal ovog vikenda ne radi kako treba i da vam treba nešto brže, žešće i perverznije, dakle, da vam treba fiks brutalnog death metala, ne brinite, sve je u redu, tu je prvi album Amerikanaca Purulent Necrosis koji se zove Cadaverized Humanity i spreman je da isporuči apsoluitno sve što ovaj žanr karakteriše, pa još u sasvim kompetentnoj formi. Purulent Necrosis svakako ne nadrastaju žanr niti mu dodaju išta novo i originalno pa je ovo definitivno muzika prevashodno za hardkor ljiubitelje brutal death zvuka, sa svim tim blastbitovima, denflovanim rifovima i povremenim spuštanjem do slemova. Ali ovo je dobro miksovana, dobro odsvirana ploča koja zna šta njena publika traži i to srčano isporučuje. Najkontroverzniji je svakako vokal koji je ekstremno monoton i mada će se ovo svakako određenim hardkor frakcijama slušalaca dopasti jer ide do ekstrema tom linijom dehumanizacije, većini ostale publike može da bude dilbrejker:



https://comatosemusic.bandcamp.com/album/cadaverized-humanity


Za mnogo dinamičniji i, pa, hajde, humaniji ekstremni metal zvuk tu je nedavni singl albukerških Voidgasm koji se zove Torment in Technicolor. Voidgasm su jedan od projekata prolifičnog gitariste/ pevača/ producenta Camerona McBridea i sa ovom postavom on spaja death metal sa metalkorom za potrebe dobijanja izuzetno zapaljive, eksplozivne smeše. Naravno, kao i svaki matorac kome se ne diže i ja se odmah trzam kad neko pomene ,,metalcore" ali u slučaju ovog benda pričamo o ,,starijoj" definiciji ovog žanra, dakle, o brutalno distorziranim, vrištećim bendovima tipa Converge a ne o onome što danas puštaju na MTV Rocks između desetina spotova Dejva Grola. Tako i Voidgasm na ovoj ploči daje dve pesme apsolutnog košmara sa izuzetno teškim, debelim, jako nisko naštimovanim gitarčinama, mnogo urlanja i generalno puno žestine i agresije. Sjajno:

https://voidgasm505.bandcamp.com/album/torment-in-technicolor


Rimljani Hour of Penance imaju osmi album, Misotheism i ovo je tipično italijanski ambiciozan tehnički nabrijan brutal death metal sa, za ovu priliku nešto melodičnijim elementima koji, i izvinjavam se za lenje komparacije, pomeraju zvuk ove ekipe korak bliže zemljacima Fleshgod Apocalypse. No, Hour of Penance svakako još nisu ušli u ful simfonijski mod i Misotheism je i pored grandioznosti i melodičnosti prevashodno brutal death ploča sa puno agresivne svirke isporučene vrhunski muzikalno i ubedljivo.

https://youtu.be/UShhB-r2N2s


Quayde LaHüe su bend iz Olimpije, nastao od Christian Mistress i njihov brend hard roka/ hevi metala mi ne bi privukao pažnju da jednu od gitara ovde ne svira Max Bowman iz štovanih death metalaca Mortiferium. Love Out of Darkness je debi album ove ekipe i, uh, nije baš sjajan?? Ovo kažem kao neko ko se tesao na klasičnom heavy zvuku sedamdesetih i osamdesetih godina pa mi se čini da imam dovoljno autoriteta da kažem da su Quayde LaHüe ekipa koja bi trebalo da značajno više promisli i kvalitet svojih pesama ali i kvalitet izvedbe u kojoj pevačica, Jenna Fitton ima problem što zvuči dosta kilavo, kao da je svakog trenutka u opasnosti da je muzika potpuno zakloni. Bar da je to neka vrhunska muzika! Nije, uglavnom je osrednja i Quayde LaHüe u ovaj pregled uključujem najviše jer sviraju žanr koji bi meni po definiciji trebalo da se dopada, ali prave previše prestupa koji ih vuku ka dnu. A to treba proučavati:

https://quayde.bandcamp.com/album/love-out-of-darkness



Agnostic Front su, naravno, originalno bili pank bend ali sa svim tim krosover događanjima u osamdesetima postali su legitimna meta za metalske uši. Ja sam ih voleo u najranijim inkarnacijama, kad su bili više pank a manje krosover i metal tako da sam u devedesetima skroz izgubio interesovanje za njihov brend moshcorea kakav je tad, uostalom, svirao skoro pa svaki njujorški hardkor bend. No, evo nam njihovog dvanaestog albuma (što za bezmalo punih četrdeset godina postojanja i nije mnogo) i Get Loud! je  svojevrsni povratak korenima pa je time i meni nešto interesantniji za slušanje. Ne da su se ovde Roger i ekipa u potpunosti otresli moshcore legata ali je njegovo pevanje ponovo dobilo kvalitete pankerskog laveža po čemu se izdvajao od većine kolega u osamdesetim godinama a onda su tu i regularne hardcore thrash pesme poput Anti-Social koje su mogle biti i na njihovom EP-ju United Blood iz 1983. godine. Get Loud! je relaksirajuće ,,prost" album sirovog njujorškog hardkor pank zvuka kome se bend vratio sa za mene iznenađujućom količinom autentičnosti. Ne da je u pitanju ikakvo remek-delo, Agnostic Front ovde naprosto kompetentno sviraju žanr ali ovo je barem žanr u kome su bili natprosečno dobri pre tri decenije i drago mi je da mu se srazmerno dostojanstveno vraćaju:


https://www.youtube.com/watch?v=mR8z8d4exu0&list=PLddSkUxmPEC8Hw5ak7u8YS19q5Ty8aHLd


Kad smo već kod hardkor panka, dobili smo i novi album D-beat veterana Wolfbrigade. Šveđani sada izdaju za američki Southern Lord ali ne očekujte da se mnogo toga promenilo u njihovom karakterističnom zvuku. The Enemy: Reality je album koji minimalno šara izvan one najosnovnije D-beat formule, držeći se i dalje melodične, ekstremno teške metalizirane pank muzike i čuvajući jednostavnu, pamtljivu strukturu pesama. Ja sam, ne znam koga će TO iznenaditi, neko kome su Wolfbrigade zapravo uvek bili PREVIŠE melodični i uvek sam u D-beatu cenio asketskiji pristup, recimo jednih Disfear ili ranih Anti-Cimex (od kojih su u određenom smislu Wolfbrigade i nastali) ali ovo je svakako eminentno slušljiva ploča sa motorhedovskim srcem koje kuca u centru i ponekim izuzetnim rifom koji me trgne i nasmeje u isto vreme (Narcissitic Breed, recimo). Naravno, Šveđani su i najveći prestupnici kad je mastering u pitanju pa je i ovo još jedna bolno brikvolovana ploča.

https://wolfbrigadesl.bandcamp.com/


Nego, pojma nisam imao da danski Pretty Maids i dalje snimaju. Kuku! Pa ja sam mislio da se taj bend raspao još krajem osamdesetih! Nope, ispostavlja se da Ronnie Atkins i ekipa izbacuju albume dosta urednim tempom ali, slušajući njihovu šesnaestu ploču, Undress Your Madness, ne čudi me da su mi leteli skroz ispod radara sve ove decenije. Mislim, ni osamdesetih Pretty Maids nisu spadali u prvu ligu ali jesu imali svoju publiku. Sada, trideset godina kasnije, njihov ,,komercijalni" hevi metal deluje vrlo arhaično i treba zaista imati veliku sklonost ka ovakvom zvuku da biste za ovaj album izdvojili vreme i novac. Naravno, kad god potražim Europe na JuTjubu, oni sviraju za po nekoliko desetina hiljada ljudi tako da publike ima, ali opet, Europe imaju The Final Countdown. Pretty Maids nikada nisu imali hit te veličine, pa je u neku ruku i simpatično sa kakvom tvrdoglavošću i dalje guraju. Elem, Undress Your Madness je ploča koja zvuči kao da je snimljena 1989. godine i, eventualno, remasterovana za tridesetogodišnjicu i ovo čak ni ne mislim kao nekakvu osuđujuću kritiku. Ako imate određeni broj godina i određene sklonosti u pogledu  gitarske muzike, ovo je ploča koja će vas ispuniti energijom i pozitivnošću svojim oprobanim, četvrtastim aranžmanima, tečnim, himničnim refrenima i generalnom kompetentnošću na svim nivoima. Naravno, ovo je, sa druge strane, toliko arhaično, sa tom saharinskom optimističnom atmosferom osamdesetih kao da je kokain nešto što se na recept uzima iz apoteke i još vam uz njega daju Pez bombone, da deluje kao nekakav avangardni eksperiment u kreiranju alternativne istorije ali... opet, ko ovo voli, obožavaće.


https://www.youtube.com/watch?v=TsBz33HAoh0&list=PLBzBwYhHpqLKbLCGGG8QcGwnrtVKphxVb


Za još iznenađenja što veterani iz hevimetal rovova osamdesdetih i dalje sviraju, tu nam je novi album Quiet Riot – Hollywood  Cowboys. U slučaju Quiet Riot, iznenađenje je više tipa zašto oni snimaju ovako osrednju muziku i ko ovo sluša. Mislim, ovaj bend – koji je diskografski aktivan još od 1975. godine, za ime sveta! – je ranih osamdesetih imao jedan uistinu veliki hit sa pesmom (i albumom) Metal Health ali su nekako uspeli da veliki potencijal koji im je ovo (i obrada Cum on Feel the Noise kultnih Slade) kreiralo prokockaju i nikada nisu zaista zaigrali u ligi sa objektivno sličnim bendovima tipa Twisted Sister, Motley Crue ili, čak, WASP. Hollywood  Cowboys zvuči kao produkt značajno nebitnijeg benda za koji ipak mogu da kažem da ima MALO garažne vatre koja mu spasava čast da ne bude potpuno bezdušna vežba iz prelistavanja žanrovskog leksikona. Ali to što ovo nije nužno preproducirano ne znači da je sjajno. Današnji Quiet Riot je prepisivački nastrojena ekipa sa dva veterana i dva mlađa izvođača koji su svi muzički vrlo korektni, ali koji sviraju decidno drugorazredni '80s hevi metal koji, ruku na srce, može da se sluša ako volite (a ja, znamo to, volim) ali koji jasno pokazuje da je Mental Health bio akcident i da ovaj bend nikada nije zaista imao potencijala za prvu ligu.


https://www.youtube.com/watch?v=uMks9DYC1tU&list=PLBzBwYhHpqLLSEPXXmP5y2YRsZsmcAbml


No, za kraj imamo lepu ponudu u vidu drugog albuma projekta Karyn Crisis' Gospel of the Witches a koji se zove Covenant i mada je ,,gotski doom metal" najbliži deskriptor za kojim umem da posegnem, jasno je da ja ne bih slušao makar kakav gothic doom. Ili, skoro pa nikakav.

Karyn Crisis je neka vrsta renesansne feminističke figure sa svim mogućim bizarnim skretanjima u pravcu karijere spiritističkog medijuma i zaranjanjima u ženske šamanističke tradicije starovremske Evrope. Ona je i modna dizajnerka, autor knjiga o italijanskoj magiji i vešticama, predavačica, jelte, slikarka, ali i pevačica u svom projektu koji, da se ne pomisli da je sav taj feminizam isključiv, pored Karyn Crisis sadrži i talentovanog italijanskog multiinstrumentalistu Davidea Tisoa.

Živi snimci po Jutjubu iz poslednjih godinu-dve su sugerisali da će drugi album Karyn Crisis' Gospel of the Witches biti prilično heavy i drago mi je da mogu da potvrdim kako su sugestije bile tačne. Covenant je zrela i vrlo odmereno aranžirana ploča doom metala sa nešto folk momenata ali i sa veoma prominentnim elementima magijskog ritualizma i veštičijeg nasleđa. Naravno, Karyn Crisis ovde radi u dugačkoj tradiciji transgresivnih ženskih umetnika čiji je matrijarh sama Diamanda Galas i, naravno, u 2019. godini ovo nikako nije najtransgresivnija ploča koju možete da čujete (niti Crisisova imitira Galasovu na bilo koji način), ali Covenant je SUPERIORNO napisan album a Tiso je SUPERIORNO dobar muzičar dok je Crisisova, čak i ako ste isprevrtali očima za sve pare na pominjanje svih tih veštica, knjiga, slikarstva i prizivanja duhova, odlična pevačica koja ima impresivnu energiju čak i kad peva nežno i melodično. Kad skrene u duboki death doom vokal, pa, naravno, i to je jako dobro i ovo je ploča koja ima sav taj jaki krosover potencijal da zahvati veoma širok opseg publike, a da u osnovi ni malo ne beži od svoje suštinske ekstremnosti. Doom je muzika prenaglašene drame a Crisisova i Tiso je izvode sa vrhunskom uverljivošću i pitanje ,,da li je ovo gluma?" potpuno gubi smisao kada se, slušajući ovaj album prisetite da je svaka izvođačka umetnost velikim delom gluma i samo je bitno koliko glumci uspevaju da sopstvene suštine uliju u svoju izvedbu. Karyn Crisis i Davide Tiso, reklo bi se, ulivaju velike delove sebe i ovo nije ploča poze i namigivanja već ozbiljan, višeslojan album superiorno moćne i emotivne muzike. E, pa, zaslužili smo ga:

https://karyncrisisgospelofthewitches.bandcamp.com/

[Meho Krljic]

Ako metal neće nama, moramo mi metalu. Ali hoće. Hoće on uvek, dobar je.


Depresivni blek metal je pravi podžanr da se započne ovonedeljni duboki zaron, pa još kad taj depresivni blek metal dođe iz Francuske, zemlje koja ima dobre razloge da bude depresivna, znamo da je sve kako je predviđeno. Apanthropy je jednočlani DSBM sastav iz ove zemlje, čiji je album-prvenac, Monument of Solitude ploča koja ne probija neke granice svog odabranog žanrovskog izraza ali se unutar njega pokazuje kao vrlo kompetentna. Vacuum, jedini član ovog benda se veoma komforno snalazi sa sanjivim pasažima razloženih akorda, ali i sa rafalnom paljbom i distorzijom tako da ovo sedi na nekoj zdravoj sredini između rani(ji)h Darkthrone i savremenih blackgaze tendencija. Visoki, vrištavi vokali bi mogli da budu problem, vidim da dosta ljudi komentariše da im smetaju, ali muzički ovo je izrazito zdravo i energično:

https://managarmproductions.bandcamp.com/album/apanthropy-monument-of-solitude


Atinjani Apognosis nasvom drugom albumu – Dominions in Polarity – isporučuju još svojih ,,ezoteričnih psalma za transcendentna crna srca" i mada ovo zvuči kao da se neko zajebavao, ili makar da bi bilo bolje da se zajebavao, blek metal koga ovi Grci sviraju je zapravo simpatičan i intrigantan. Apognosis su prilično dobri u kreiranju kontemplativne atmosfere ukusnim ponavljanjima, dobro odmerenim srednjim tempom i promišljenim melodijama. Ovo je ploča koja o užasu u kome živimo razmišlja filozofski i reflektuje na njega hipnotičkom muzikom razrađenih aranžmana i dostojanstvene sirovosti.

https://apognosis.bandcamp.com/album/dominion-in-polarity


Sirovost je operativni termin i za debi EP švedske ekipe Lifvsleda. Manifest MMXIX ima četiri pesme koje kao da su napisane i snimljene 1991. a ne 2019. godine a Lifvsleda, uprkos lo-fi zvuku uspevaju da impresioniraju atmosferom, zaraznim melodijama i opštim utiskom propasti.

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/manifest-mmxix


The Deathtrip su norveško-britanski projekat sa određenom dozom pedigrea  u tome što ovde sviraju neki bivši članovi Dødheimsgard, My Dying Bride i još nekoliko solidno poznatih bendova. Demon Solar Totem, njihov drugi album sadrži i dosta slabih elemenata koje ja načelno vezujem za britanski blek metal, ali ima i mnogo interesantnih ideja. Ovo je moglo da bude lepše producirano, pogotovo su bubnjevi ružnjikavi, ali The Deathtrip se ovde svakako ne plaše eksperimenta i istraživanja novih teritorija pa je Demon Solar Totem ploča vredna uloženog vremena.

https://the-deathtrip.bandcamp.com/album/demon-solar-totem


Iz Finske dolazi Marras (a koji ne treba pomešati sa takođe finskim trešerima Marras – ova reč se koristi da bi se aludiralo na mesec Novembar) čiji je debi album, Where Light Comes To Die solidan paket staroškolskog, pomalo lo-fi blek metala koji žestoko testeriše i vrišti ali je spretan i u kreiranju tužne, meditativne atmosfere. Sve je to vrlo ukusno ako volite gorkoslatke, distorzirane teme koje kao da su snimljene vokmenom u nekoj zabačenoj šupi sred finskih šuma a album ima i odličan old-school omot i jedino moram da ZAISTA u očaju zavrtim glavom što bend na svom Fejsbuku promoviše Jima Jonesa, pa makar to bila i zajebancija...

https://youtu.be/JuL7JUWuI-8


Bretonci, Tan Kozh (što na bretonskom znači ,,stara vatra") imaju vrlo ubedljiv debi album, Lignages Oubliés koji pod svojim barjakom paganskog blek metala nudi raznovrsne i interesantne pesme što umeju da se prošetaju celim putem od klasičnog blek metala, pa sve do blackened rock'n'rolla, često u okviru iste kompozicije, sa sve odličnom produkcijom i gomilom dobrih ideja. Opasan starter:

https://youtu.be/_3-7DgWrK5Y

https://antiqofficial.bandcamp.com/album/tan-kozh-lignages-oubli-s


Kejptaunski Constellatia  sa svojim debijem, The Language of Limbs, gađa publiku koja voli i postrokerski sanjivi i melanholični ambijent, ali i vrsiku i blastbit. Sve je to veoma by-numbers post-blek metal, ali je bend dovoljno tehnički kvalitetan i siguran u pisanju i izvođenju pesama da i kada naglašeno rade po formuli, to onima koji formulu vole – prija. Dakle, ne bih ovo nazvao generičkim već samo dobro zanatski odrađenim poslom:

https://constellatia.bandcamp.com/releases

Tribulation posle samo četiri studijska albuma izbacuju duplu živu ploču, Alive & Dead at Södra Teatern i ako volite njihov blackened rock'n'roll stil, već znate da li vam se ovo dopada. Šveđani uživo sviraju dobro i ubedljivo i ovaj album zvuči taman toliko sirovije od studijskih radova da vam osveži ljubav ka Tribulationu.


https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kIbWAnRdIZnogRnN7IfdJg_RjUaKhK92w


Za tradicionalniji black metal zvuk tu su nam ove nedelje Ragnarok sa svojim devetim albumom, Non Debellicata. Norvežani se drže klasičnog norveškog drugotalasnog nastupa, ali daju dobro napisane pesme koje su pune mržnje, agresije i hipnotičke energije. Plus, ovo je solidno miksovana ploča u kojoj se, recimo, bas-gitara ne samo dobro čuje nego ima i vrlo važnu poziciju u aranžmanima. Ragnarok su bend koji postoji već četvrt veka i njihova se autentičnost ne dovodi u pitanje a sjajno je čuti da su posle toliko vremena ovi ljudi ne samo verni svom izvornom izrazu već i da u okviru tog izraza imaju još mnogo toga da, jelte, izraze. Vrlo lepo:

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/non-debellicata




Voleo sam prethodni album njemačkih Krater (Urere iz 2016. godine) pa mi je njihov novi dugosvirajući komad, Venenare bio jedna od iščekivanijih ploča ove nedelje, i nisam razočaran. Krater nisu radikalno promenili svoj zvuk ali se čuje lepo sazrevanje na ovom albumu koji orkansku energiju prethodnika sada još lepše kanališe kroz pesme koje jednako žestoko udaraju kao što i zavode dobro plasiranim melodijama. Krater su sa ovom pločom negde na razmeđi između avangardnije struje kakvu smo ove godine slušali (prvenstveno sa novim Mayhemom) i klasičnog nemačkog blek metala i mislim da im to mesto vrlo odgovara. Venenare je, tako, ploča koja može da ima i neobične, inventivne aranžmane ali i vrlo prijemčive momente. Kada se to sve sretno ujedini, kao na Stellar Sparks, prisustvujemo zaista izvrsnom momentu sazrevanja jednog vrednog benda.

https://abstrusekrater.bandcamp.com/album/venenare


Nekada solo projekat Kena Sorcerona, Abigail Williams, je sa godinama izrastao u prilično rastan primerak američkog blek metala i novi album, Walk Beyond the Dark, iako ne spada u nekakav meni omiljeni obor ovog podžanra, svakako može da se čuje. Abigail Williams je vazda prebivao u toj nekoj pompeznijoj sferi ove muzike koju Amerikanci vole ali je Skandinavci mnogo bolje izvode ali Walk Beyond the Dark je usredsređeniji, fokusiraniji album, manje zainteresovan za pirotehniku i melodramu a malo više za songrajting. Opet, ovo je i dalje preblizu nekakvim Dimmu Borgir i sličnim bendovima da bih ga ja mnogo trošio ali nije me uvredilo:

https://blood-music.bandcamp.com/album/walk-beyond-the-dark



Ova nam je nedelja donela i novi, četvrti album bruklinskih Liturgy i ako su potrebna periodična podsećanja da je, što se američke blek metal muzike tiče, istočna obala ta na kojoj se događaju najzanimljivije i najavanturističkije stvari, a da je Njujork tu ispred svih, molim lepo, H.A.Q.Q. (Haelegen above Quality and Quantity) je baš takvo podsećanje. Hunter-Hunt Hendrix, gitarista i pevač ovog benda je jedna skoro idealna avangardna figura na savremenoj sceni, sa diplomom profesora filozofije i studijama elektroakustične muzike u svom CV-ju ali i sa nepatvorenom ljubavlju ka ekstremnom metalu koja se materijalizuje u pločama što su kompleksne, smele, pa i, jelte, i pretenciozne u svojim probijanjima žanrovskih granica, ali koje ne gube jezgro ekstremnog, tvrdog metala. Tako je i H.A.Q.Q. album izrazito kompleksnih kompozicija koje u jednom trenutku zvuče kao da LaMonte Young svira blek metal, u sledećem imamo intenzivne pijanističke recitale sa sve elektronskim intervencijama, onda prelazimo na post-metal sviran na harfi, pa na veličanstvene blastbitove uparene sa sopran-akrobacijama, sve dok ne stignemo u okruženje japanske gagaku kompozicije, pa se vratimo perkusionističkim minijaturama (sa sve ksilofonom i glokenspilom) i vrištanju preko izmučenih gitara. ,,Transcendentni blek metal" je, svakako, fraza koja mora da se zasluži ako nećete da ispadnete glupi, ali Liturgy su više nego dorasli ovom izazovu sa pločom koja je višeslojna i naglašeno eksperimentalna, ali koja istovremeno impresionira kvalitetom komponovanja i izvođenja (bubnjar Kayo Dot, Leo Didkovsky u jednom fantastičnom izdanju), pa i time kako je sve to na kraju dana izmiksovano. Hendrix i njegova ekipa su ponosne lučonoše ideje eksperimentalne avangarde metala koju su decenijama unazad zalivale figure poput Jima Plotkina, pa i Johna Zorna i H.A.Q.Q. je jedna od najboljih ploča koje sam čuo ove godine. A vi vidite.

https://liturgy.bandcamp.com/album/h-a-q-q

Stonerska ponuda nije mnogo bogata ove nedelje, bar ne za moje uši. Ali može se preporučiti atinsko-londonski Deaf Radio čiji je zapaženi prvi album, Alarm, od pre dve i po godine nazidao očekivanja za drugi na prilično astronomske visine. No, Grci su se iskazali pa je Modern Panic odlična, end aj min odlična ploča teškog roka, tj. desert rocka sa jasnim utemeljenjem u Queens of the Stone Age ali sa sopstvenim identitetom i gomilom, end aj min GOMILOM dobrih gitarskih tema i rifova, puno gruva, bezobraštine i generalno dobre atmosfere. Naravno, ja zapravo ne volim ovakav stil muzike, ali Deaf Radio su jako dobri pa urgiram da se poslušaju:

https://deafradio.bandcamp.com/album/modern-panic


Kad smo već kod desert rocka, Desert Suns iz San Dijega kombinuju taj neki moderniji pristup teškom roku sa klasičnijim, '70s zvukom u kome vladaju veliki rifovi, retro-solaže, usna harmonika i nadrogirano pevanje da nam na albumu Carry On ponude sedam pesama teške, psihodelične hard rock i psychedelic blues svirke koja se najbolje valja konzumirati uz alkohol i kanabinoide. Pošto sam ja strejter i pošto je ovo ploča koja sebi ne pravi previše usluga musavim miksom, ne mogu ovo da preporučim bez ostatka, ali ona svakako može da počeše malo svraba na transverzali Ten Years After – Black Sabbath, ako od takvog svraba patite.

https://desertsuns.bandcamp.com/album/carry-on


Ni moskovski Dog Chasing Sun nema idealnu produkciju na svom trećem albumu, The Sun The Moon And The Mountains of Doom, ali ovo mu ne smeta toliko. Sergej Kosin progresivno sazreva kako ploče slede jedna drugu pa je njegov one-man stoner/doom projekat sa ovom pločom koja u britkih pola sata pakuje tri spore i lepe pesme, ponudio slušljiv doom koji ume i da zasuzi tim nekim nežnim, melanholičnim atmosferama, ali i da ponese dobrim fuzz-grooveom. Sve je to pomalo self-indulgentno, sa svojim instrumentalnim aranžmanima bez pevanja i slatkim slovenskim melodijama i kvalitet produkcije (pogotovo kad je programirani bubanj u pitanju) suviše sugeriše ,,demo" klasu, ali ima ovo dosta art brut šarma i može da se pusti:

https://dogchasingsun.bandcamp.com/album/the-sun-the-moon-and-the-mountains-of-doom


Kvebečki Birmani na svom trećem EP-ju (koji se zove – EP 3) imaju jednu pesmu dužu od 23 minuta i jednu kraću od tri jer su rešili da u punoj meri demonstriraju kako se '70s prog rok može danas kombinovati sa nafaziranim stoner-doomom i razigranom psihodelijom i to, u prvom redu, zvuči odlično, sa dobrim miksom (ali preglasnim, daleko preglasnim masterom) i pevanjem na francuskom, a u drugom redu može da se pohvali odličnim komozitorsko-aranžerskim radom, sa dobro vođenim narativom i izvanrednim osećajem za gruv i dramu. Mislim da je ovaj bend više nego spreman za novi album i ne znam šta koji đavo čekaju. EP 3 je izvrsna ploča:

https://birmani.bandcamp.com/album/ep3



Pariski Monolithe nisu nužno moja šolja ceđene aronije sa svojim možda i premelodičnim, preproduciranim doom metalom u kome se funeral doom vokali sada uparuju sa muzikom koju bi mogla maltene da sluša i metalcore publika, ali njihov novi album, Okta Khora je svakako odlično napisan i odsviran. Produkcija, takođe, nije po mom ukusu, ja naprosto volim kad su stvari suvlje i naturalističkije, ali, mislim, boli baš njih qras šta ja volim. Monolithe znaju šta vole i to sviraju bez mnogo kompromisa, a digitalna verzija albuma nudi svaku pesmu i u high dynamic range verziji što u ogromnoj meri unapređuje moju dobru volju prema bendu. Okta Khora na vinilu izlazi tek u Januaru a bend je digitalno izdanje izbacio sada jer ga je neko već piratski pustio na internet. Pa eto...

https://monolithe.bandcamp.com/album/okta-khora


Tako i finski Hanging Garden na svom šestom albumu Into That Good Night nude još svog brendiranog melodičnog death dooma koji me na momenta zaista prijatno iznenadi inventivnošću i dobrim gruvom a na momente potpuno odbije premelodičnim, ,,komercijalnim" zvukom. Mnogo sam ja razmažen, svestan sam toga, pa zato i pominjem album koji ja svakako neću mnogo slušati ali na kome ima gomila momenata koji mi prijaju:

https://hanginggardenlfr.bandcamp.com/album/into-that-good-night



Solunci Around the Fire nude zanimljivu smešu grčkih, egipatskih i istočnoazijskih motiva u svom stoner/ doom zvuku na EP-ju Advent of the Firewalkers, eksperimentišući sa spajanjem narodnjaka i teškog roka. Bolje bi ovo zvučalo uz bolji miks i master koji ne bi bio ovoliko natrpan, ali  Advent of the Firewalkers je makar ploča interesantnih ideja:

https://aroundthefire.bandcamp.com/releases


Ni Francuzi Electric Mistress ne mogu da kažu kako su se usrećili sa miksom, pa je njihov eponimni debi EP sa četiri pesme solidnih rifova i dobrog pevanja ipak više demonstracija njihovih nesumnjivih muzičkih i kompozitorskih potencijala nego nužno zaokruženo i zadovoljavajuće umetničko delo. Naravno, možda vi niste tako nezgodan, razmažen svat kao ja, pa vam ovo sve bude sasvim po meri.

https://electricmistresstheband.bandcamp.com/releases



Australijski We Lost The Sea nastavljaju sa svojim, skroz instrumentalnim, pristupom toj nekoj post-metal muzici i njihov novi album, Triumph & Disaster, ako stvari nisu bile dovoljno pretenciozne do sada, podiže uloge time što je u pitanju konceptualni rad koji se bavi ,,postapokaliptičnim pogledom na kolaps sveta ispripovedan kao da je priča za decu". Oh, do tell, rekli bi Englezi. No, We Lost The Sea skoro da imaju dovoljno supstance da podupru ovaj koncept pa tako i otvaraju album sa petnaestominutnom Towers koja odmah pokazuje sa čim ćemo imati posla. Sve je to uglavnom dobro poznat jelovnik: post rok gruv odsviran sa puno distorzije, gorkoslatke melodije i puno meditacije, ali bend je načelno dovoljno dobar da ovo sve proda uz prilično autoriteta. Teško da ću se ovom albumu nešto mnogo vraćati, ali dostojanstveno je to odrađen posao:

https://welostthesea.bandcamp.com/album/triumph-disaster


Nedavno smo pisali o novom albumu Angel Witch, a duo Terminus iz Belfasta na svom drugom albumu, A Single Point of Light nudi moderno čitanje starinskog, tojest klasičnog hevi metala sa, između ostalog, dosta uticaja Angel Witch u svom zvuku. Terminus nisu sasvim moja, jelte, furka (pošto je, kako reče i najcitiraniji roker sa ovih prostora, moja furka užas) jer kombinuju NWOBHM nabadanje i mejdnovske gitare sa nešto ,,američkijim", eh, ,,komercijalnijim" heavy izrazom, ali  ovaj album nosi interesantnu kombinaciju melodičnog pevanja i demonskog hripanja da me sve vreme drži na ivici sjedala. Nisam fan preterano komprimovanog mastera, mada koga će TO iznenaditi, i ovo je zapravo najgori element albuma koji mu znatno umanjuje slušljivost, ali ako možete da ga prenebregnete, Terminus nude dovoljno zanimljive pesme i dovoljno šmekerskih momenata da A Single Point of Light bude ploča za više od jednog slušanja.

https://terminusni.bandcamp.com/album/a-single-point-of-light



Sa dosta anticipacije sam očekivao drugi album vajominških Casket Huffer. Ova ekipa je sa svojim debijem, Gospels of Scum ponudila instant probavljivu kombinaciju kavernoznog death metal/ blur-core zvuka sa dovoljno zaraznih rifova i hukova da slušaoca drži na uzici do kraja ploče, pa sam zadovoljan što mogu da kažem da je i drugi album, Filth Ouroboros sasvim na liniji ove ideje i da se eminentno uklapa uz druga slična ovogodišnja izdanja kakva su nam dali bendovi pout Slutvomit ili Concrete Winds. Casket Huffer, naravno, već svojim imenom sugerišu prljavštinu, štroku i najniže instinkte, ali sve je to uzalud ako se upakuje u muziku koja čoveka ne može da pomeri. No, Filth Ouroboros je ploča koja dobro pomera, krećući od pomenute kavernozne death metal estetike, ali sa puno autoriteta uplićući sve vrste polomljenih blek metal i doom death elemenata, daveći se u satanskim, dementim vokalima i oslanjajući se na dobar miks. I ovo je preglasno  masterovano, ali Casket Hufferu ovo ne smeta previše, mada bi sa većim dinamičkim opsegom ovo nesumnjivo bila još slušljivija ploča. No, i ovako, ovo je iznenađujuće bogata ponuda ideja koje na prvi pogled ne mogu da budu međusobno kompatibilne ali koje se sve dovoljno prirodno uklapaju u htonsku estetiku benda što treska, bije ali povremeno i iznenadi neočekivano lepim rifovima (Genocide Thralls, recimo). Lepo:

https://hibernation-release.bandcamp.com/album/filth-ouroboros


U domenu brutalnog, tehničkog death metala, ove nedelje premijum ponuda u vidu četvrtog albuma rimskih konceptualista Hideous Divinity. Nije ovaj bend moj najomiljeniji brutal tech-death sastav, ali
Simulacrum je dobro podsećanje zašto svaki put kad ovi Italijani izdaju album vredi za njih odvojiti vreme. Ovo je ploča koja sa puno vrline demonstrira te neke ,,svetle" strane ove muzike, u punoj meri se držeći klasične forme – betonski zid blastbitova, kao kamen tvrdi rifovi, visok tempo, nabijen miks – ali se trudeći da je oplemeni nekim ,,progresivnijim" idejama. Simulacrum ove ideje realizuje kroz povremeno razmetljive arpeđo-solaže, ali i kroz aranžmane koji su mnogo više od šoukejsa za pojedinačnu virtuoznost članova benda i ovo je još jedna ploča na kojoj Hideous Divinity demonstriraju da su ekipa koja služi pesmama a ne poligon za kurčenje. Vrlo solidno.

https://www.youtube.com/watch?v=x17vNJWjho0&list=OLAK5uy_kvAj097BS_Jkbli5cwJE7rKjoy8SlB8e8


Švicarski Serpens Luminis na svom debi albumu, Bright Euphoria pored sjajnog crteža na omotu nude i tri pesme zanimljive kombinacije post-metala sa okrutnim, razaračkim death/ black zvukom. Miks i master ovog albuma treba idržati jer nisu ni malo laki za uho, ali vredi se potruditi jer Serpens Luminis sve svoje najbolje ideje bacaju u blender, ne čuvajući ništa za ,,problematični drugi album" i rezultat je jedna uraganski jaka a opet višeslojna, dramatična muzička predstava za ljude koji decenijama slušaju ekstremni metal i dopada im se kada on rizikuje. Mnogo dobro:

https://serpensluminis.bandcamp.com/album/bright-euphoria



U klasičnijoj death metal formi je kaseta Devoured Humanity masačusetskih Mourned i vrlo prija. Mourned trguju mračnim, htonskim death metalom na tragu OSDM rivajvl talasa koji je ove godine porodio nekoliko izvrsnih ploča (maltene svake nedelje smo pominjali po jednu u poslednjih nekoliko meseci) i izbegavaju generički Incantantion/ Grave zvuk time što imaju odlične aranžmane, iznenađujuće zarazne gitarske melodije i odlično pevanje. Bend je za tri godine izdao svega devet pesama, ali kvalitet ovog izdanja (sa samo dve) je toliko visok da bih rekao da su Mourned više nego spremni za debi album koji će okrenuti glave a onda ih naterati u iznurujući hedbeng. Devoured Humanity je kazeta uz koju je nemoguće ostati miran i koju ćete vrteti na ripit dok se ne izliže:


https://mournedma.bandcamp.com/album/devoured-humanity


Negde početkom pošle godine smo pohvalili prethodni album deaththrash sastava iz Kolorada, Necropanther, Eyes of Blue Light, inspirisan Herbertovom sagom o peščanoj planeti, a sada je vreme da ponovo ispašemo pohvale i kažemo da je treći album ove ekipe, The Doomed City primetan skok napred za bend. U tolikoj meri da je ovo sporija, melodičnija ploča koja se sada nešto manje oslanja na šloki kombinaciju melodičnog deaththrasha i vrištavog pevanja već prevashodno na odličan songrajting gde se kombinuje melodični deaththrash i vrištavo pevanje. Kao i ranije, ovde i dalje ima mesta i za mejdnovske melodije i spore, teške blastbitove, ali bend sada sve isporučuje uz vidno zrelije aranžmane i razmišljanje na duže staze. Ovo znači da The Doomed City ne obara na patos jednim krošeom kiči šarma već uvlači mudrim komponovanjem i sekvenciranjem ploče što je baš kako i treba da bude, a produkcija je odlična i dopušta izvrsnom muziciranju ove ekipe da se dobro čuje. Naravno, ako ste se ponadali da naslov albuma ima veze sa istoimenim romanom Braće Strugacki, razočaraću vas, ali odmah i obradovati jer je kao predložak ovde korišćen filmski klasik Logan's Run, što je isto pošteno. Necropanther nadrastaju okvir koji je ionako delovao samonametnuto sa ovom pločom i nude moderni vredan brojnih slušanja i uživanja u otkrivanju mnogih detalja koji ga oplemenjuju. Jes!

https://necropanther.bandcamp.com/album/the-doomed-city


Ljubitelji sludge metala poradovaće se debi EP-ju švajcarskog dua Charlene Beretah a koji se zove kratko i jasno: Ram. Dojica Švajcaraca (Charlene Petit i Thierry Bertah, jelte) u ovih pet pesama pakuju mnogo prljavštine i vrištanja i mada je ovo teška i mučna muzika, ona ima dovoljno gruva i te neke pozitivne energije da ne bude hermetična i odbojna. Pa još te zarazne wah wah solaže! Za ljubitelje Eyehategod ovo će biti dobrodošli aperitiv pred, nadajmo se, propisan album:

https://charleneberetah.bandcamp.com/album/charlene-beretahs-ram


Jedan od onih retkih momenata kada ovde pominjem neke deathcore albume i čudim se da su mi se pomalo čak i dopali je ponovo došao. Despised Icon su vedete ovog žanra, imaju novu ploču i mada, naravno, ja ovo neću slušati, pa verovatno ni pamtiti nedelju dana kasnije, mora se reći da Purgatory značajno odskače od deathcore proseka ove godine. Kanađani ne lome kalup i drže se standardne deathcore ponude koja u precizan, ubitačan death metal zvuk usađuje gomilu breakdown klecanja i, da se ne zabunimo, jasnih referenci na Slipknot, ali u svemu tome se čuje trud da se inovira u okviru poznate forme i pesmama podari dublja i ubedljivija drama od onog što je za deathcore već dosadni prosek. Mislim, Light Speed je legitimno odličan komad razbijanja i ono kako bih ja voleo da su Slipknot evoluirali...

https://www.youtube.com/watch?v=xKHQapesMNM&list=PLQGrRTjQT3n-OEXR1K68Z3dy_N92_rzi8

Kanadski The Night Watch na svom trećem albumu An Embarrassment of Riches nastavljaju sa svojim proggy zvukom gde violina sparinguje sa gitarama i bubnjevima u instrumentalnim, kompleksnim aranžmanima koji, distorzija na stranu, ne bi bili strani nekakvoj Rock in Opposition ploči od pre 30-40 godina. I, mislim, simpatično je to, onako, skoro pa kamerno, sa očiglednim naklonom ljudima kojima metal ne mora biti prvi žanrovski izbor, ali i dovoljno energije da metalcima bude blisko. Sad, ovakvih folk-rok komplikatora sam se u životu naslušao po raznim Ring Ring festivalima pa me The Night Watch ne obaraju s nogu ali su solidni i preporučuju se svakome ko nije ovako blaziran:

https://thenightwatch.bandcamp.com/album/an-embarrassment-of-riches

Da pomenem da i njemački melodični death metal bend SuidAkrA ima novi album i mada je njihov odabrani stil muziciranja nešto što ja uglavnom preskačem kad semplujem nova izdanja, Echoes Of Yore je dovoljno dobra i ubedljiva ploča da je ipak ovde pomenem. SuidAkrA svoj melodeath na ovom albumu bez stida vode sve do power metal ekscesa po uzoru na slavne zemljake Blind Guardian i mada je to užasno kiči, ploča je ipak puna ajronmejdnovskih melodija koje me svako malo odobrovolje. Ako volite melodičan a nabijen zvuk i visoki kič, SuidAkrA imaju šta da ponude:

https://suidakra.bandcamp.com/releases


Za speed metalce tu je Warsenal iz Kvebeka i njihov drugi album, Feast Your Eyes. Daleko je ovo od nekakvog modernog klasika, da odmah kažem, ali je dobro producirano i šarmantno sa pesmama koje podsećaju na klasike iz osamdesetih ali uz vidan trud da se pored poštovanja klasike, doda i nešto svoje. I nije to rđavo:

https://youtu.be/x66AX7Yku0A




Završimo sa jednim simpatičnim powerviolence izdanjem. PoweXChuck su nam na raspolaganje stavili svoju stranu split 10" EP-ja sa Francuzima Ghetto koji treba uskoro da izađe i ovih jedanaest pesama su kao da smo i dalje u devedesetima sa nervoznim, grčevitim, a opet zaraznim i zabavnim hardkor zvukom i odličnom produkcijom. Nimalo originalno ali za ljubitelje Spazz i sličnih bendova sasvim preporučljivo:

https://www.youtube.com/watch?v=YvO2c4o_FFg

 

[Meho Krljic]

 Da bismo žnjeli metal, moramo ga prvo posejati. Pa posejmo...



U prvim blek metal redovima su Wolvencrown iz Notingema sa svojim prvencem Of Bark and Ash i, s obzirom na to koliko lajem protiv britanskog blek metala, ovo je još i dobro. Wolvencrown su melodični i epski ali ipaki melanholični, uspevajući da izbegnu upadanje u meditativne kovitlace u kojim se taj neki atmosferični blek metal često zagubi time da ovde ipak ima malo više krvi i vatre. Sve je to neki taj paganski blek metal pristup i sasvim je pristojno za prvi album:

https://youtu.be/M-LONGpjyxI

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/of-bark-and-ash


Srećom, nije sve danas melodično i melanholično, Parižani Moonreich imaju novi EP, Wormgod i Francuzi ovih pet pesama nabijaju lošim raspoloženjem i agresijom, kako i dolikuje blek metalu koji dolazi iz zemlje što o ovoj muzici, čini se, ima najviše različitih ideja. Na Wormgod je zvuk Moonreicha dobrano sazreo i ovo ima elemente avangardnog pristupa blek metalu ali su u prvom planu odlično napisane pesme i jako dobro izvođenje. Produkcijski, ovo je možda i za nijansu preupeglano ali svakako prija kad slušate izdanje koje vam ne uzima uši za taoce već na prvu notu. Dosta ovde ima dobrih rifova i žestine baš po mom ukusu, a obrada Depeche Mode kojom se ploča zatvara je tu valjda da bismo mi, surovi metalci, imali šta da puštamo svojim boljim polovinama (i, er, prilično je dobra). Veoma dobra ploča:

https://ladlo.bandcamp.com/album/wormgod-ep


Švajcarski duo Ateiggär osnovan je ove godina a njihov prvi album Us d'r Höll chunnt nume Zyt je vrlo intrigantna smeša organske, kvalitetne muzike i dobro kontrolisane teatralnosti. Ateiggär su puni ideja a njihova interesovanja za misticizam, alhemiju i astronomiju se reflektuju u svežem pristupu komponovanju i aranžiranju pa je ovo jedna gotovo kamerna ali i dalje žestoka i ubedljiva ploča ,,intelektualnijeg" blek zvuka koji svejedno ne odustaje od tradicionalne sirovosti i agresivnosti ovog podžanra. Meni veoma lepo jer cenim kada ljudi žanr proširuju prirodno, eksperimentišući intuitivno i pronalazeći efektne nove puteve:

https://ateiggaer.bandcamp.com/album/us-d-r-h-ll-chunnt-nume-zyt



Za ovonedeljnu porciju blek metala u kome je jedan od ravnopravnih instrumenata ,,srednjevekovna harfa", tu nam je dosta dugo očekivani treći album mineapoliskih Obsequiae a koji se zove The Palms of Sorrowed Kings. Obsequiae svoj melodični blek metal zasnivaju u dobroj meri na toj nekoj srednjevekovnoj muzici i foklornom izrazu pa je i ovaj, treći album sada već sazrela i raskošna demonstracija kako sve to lepo može da se uklopi uz distorzije i vrištanje. Naravno, ovo je opet muzika samo za te neke posvećene kojima neće smetati skoro do šapata ispucali glas Tannera Andersona i koji će se oduševljavati srednjevekovnim gruvom i lepim melodijama koje su kao nešto ispalo iz, jelte, Nemanjića. Naravno, Obsequiae sve to aranžiraju bogato sa stalnim promenama ritma i harmonskim varijacijama pa je ovo ploča koja nikada ne sedi mirno i uvek zvuči dinamično ali ovde imam zamerku na miks i mastering koji su preglasni i prekomprimovani. I, sad, 20 Buck Spin, koji su ovo izdali, generalno takav napucan zvuk smatraju svojim zaštitnim znakom, a što ima donekle smisla kod mračnih old school death metal bendova kakvi im zarađuju hleb svagdašnji, no, Obsequiae sviraju dinamičniju muziku koja značajno više pati zbog ovakvog zvuka. No, dobro, ako treba, ovo može da se sluša i na parče a valjano je:

https://listen.20buckspin.com/album/the-palms-of-sorrowed-kings


Na prvom albumu finskih Black Beast (a koji postoje još negde od 2002. godine nego su do sada valjda rafinirali izraz) harfu sigurno nećete čuti. Nocturnal Bloodlust je ploča koja već omotom (na kome gledamo čoveka što bljuje vatru) pokazuje da je u srcu Immortal i klasična skandinavska nabadačina a kada neočekivano melodični intro od minut i po prođe, krećemo sa blastbitovima i pankerskim dranjem, negde između Immortal, Impaled Nazarene i starog Marduka. I mada Black Beast daleko od toga da su na nivou ovih preteča, može se ipak reći da su isporučili album čija je ritmička monotonost kompenzovana povremeno dobrim i pamtljivim rif-radom a čiji je preovlađujući štimung onaj divljačke, antihrišćanske pobune. Mislim, i pre nego što stignete do razaračke Fist of the Devil znaćete da li vam ovo prija i da li ujednačenost ritma i intenziteta svirke (koje prekida par sporijih, amtosferičnijih komada) uspeva da vas opčini ili samo umori. Meni su Black Beast po ukusu jer volim kada blek metal ovako testeriše i besni bez ostatka pa makar ne bio nešto posebno transcendentan.

https://primitivereaction.bandcamp.com/album/nocturnal-bloodlust



Stonerska ponuda počinje sa albumom još iz Oktobra, ali koji je toliko ubedljiv da ne treba da bude preskočen. Melburnski teškaši Nuada na svom prvom albumu, Beneath the Swamp sviraju lepljiv i prijatan stoner rok sa povremeno izvanrednim idejama, a svakako sve vreme sa visokim nivoom kvaliteta. Dok se u domenu same muzike stvari menjaju tokom ploče od vrhunski inspirisanog do korektnog, ovaj bend ima tako moćan i težak zvuk da je skoro pa nebitno šta sviraju. Hoću da kažem, ovo je MONSTRUOZNO i to u, jelte, pozitivnoj konotaciji:

https://deserthighways.bandcamp.com/album/beneath-the-swamp

https://nuada.bandcamp.com/releases


Rusi Temnee su remasterovali svoj debi album, Dialectics, ne bi li ga izbacili na vinilu pa onda imamo priliku da ga slušamo (i kupimo) i u digitalnoj verziji. Temnee se drže instrumentalnog teškog, psihodeličnog roka, velikih rifova, zdravog gruva i mada ne pričamo o najmaštovitijem bendu na svetu, novi remaster daje albumu jedan vibrantan, snažan zvuk pa se i pesme lepo slušaju, sa svim tim krčanjem faza, zvonkom bas-gitarom  i preteškim bubnjevima. Solidan album za pušenje hašiša i kljucanje.

https://temnee.bandcamp.com/album/dialectics-remastered-lp-version


I Španjolci Surya na svom prvom albumu, Overthrown imaju dobar zvuk a njihova muzika je opet lep i prijemčiv, teški, valjajući ali dovoljno ,,pop" stoner rok da bude prijatan i ljudima koji su bliži ,,normalnoj" muzici. Ako kažem da se ovde čuje malo Soundgardena to ne treba shvatiti kao da bend pokušava da imitira poznatije prethodnike već samo kao ilustracija da ovo nije puka hipnoza rifovima i fazom već da ima i lepih harmonskih ideja i pamtljivih refrena.

https://suryarocks.bandcamp.com/album/overthrown


Takođe iz Španije, pa još iz Septembra stiže i novi album kvarteta The Shooters, UFO Live session. Ovo je snimljeno ,,uživo" utoliko što je sve odrađeno odjednom, bez nasnimavanja, ali je u pitanju studijski snimak pa je i zvuk dobar a The Shooters sviraju pristojno mišićav stoner rok sa gruvom kao najvažnijim elementom muzike. Prijatno, ne preterano originalno ili inovativno ali kvalitetan zvuk i ,,živa" spontanost daju ovoj ploči dosta pozitivne, jelte, energije:

https://theshooters.bandcamp.com/album/ufo-live-session



Nazad u Melburn za potrebe prvog albuma izvrsnih Droid. Hyperreality je ploča koja praktično kao da je pravljena za mene kombinujući stonerski gruv i doom sporost, klateći se između nadrogiranog hard roka i psihodeličnog, satanskog metala, sa miksom koji je kvalitetan i tvrd ali sa masterom koji dopušta da se dinamika čuje. Pesme odišu okultnom paranojom i pravovernim doom zakucavanjima i aranžirane su majstorski da se pažljivo i metodično izgradi drama koja kulminira u momentima paljenja pedala i gaženja po svim instrumentima iz sve snage. Pritom mi se mnogo dopada i kako Richard Iskov peva, dajući svemu jednu '70s doom crtu koja ne deluje isforsirano. Meni je ovo album koji bez problema puštam od prve pesme čim se završi sa poslednjom jer ima neizdrživo dobre rifove i savršenu atmosferu:

https://droiddoom.bandcamp.com/album/hyperreality


Vrlo slični i samo za malecnu nijansu ,,rokerskiji" su Šveđani Hazemaze čiji je drugi album, Hymns of the Dead jedna sigurna procesija moćnih doom rifova i pretećih a opet seksi melodija i atmosfere '70s grindhousea. Hazemaze su sigurni u formi koji vole i vrlo je rutinski sviraju što ih opet samo malčice lišava te genijalne dramatičnosti što je Droid imaju, ali ovo ne treba da  vas pokoleba, Hazemaze pišu odlične pesme i sviraju ih potpuno kraljevski.

https://hazemazeband.bandcamp.com/album/hymns-of-the-damned


I Poljaci Taraban su dobri na svom debi albumu, How the East Was Lost koji je moćna, a pevljiva i poletna kolekcija stonerskih/ rokerskih pesama sa jasnim dugovanjima '70s hard roku i psihodeliji. Taraban su dovoljno glamurozni i seksi da legitimno mogu da idu na televiziju i budu bliski i publici koja sluša, uh, ne znam – sluša li iko još uvek Gretu Van Fleet? – a i da budu dobri za stare i namrgođene ljude poput mene koji sve porede sa rok muzikom uz koju su izrasli. A to je prilično moćna pozicija da se na njoj bude. Taraban imaju i malo te neke kinematske dimenzije koja im dodaje samo malčice prog šmeka i, generalno, zvuče kao bend spreman za velika dela:

https://taraban.bandcamp.com/album/how-the-east-was-lost
                                   
Za nešto mnogo mračnije imamo u ponudi Portugalce Wells Valley čiji drugi album, Reconcile the Antinomy donosi snažnu i emotivnu blackened doom muziku koja nije za pušenje droge već za ozbiljne meditacije o propasti i ništavilu. Ovo je jako dobro napisano i odsvirano sa puno sigurnosti, pritom i odlično miksovano tako da sav taj zanimljivi gitarski rad koga Filipe Correia ulaže može dobro da se čuje. Gitara ovde obavlja mnogo posla, manje se oslanjajući na klasične teške doom rifove i odlučujući se često za veoma upečatljive blekmetalske tremolo melodije i efektna razlaganja a Correia i odlično peva, no ne treba zapostaviti pohvale ni na račun ostala dva člana benda koji se predstavljaju kao izuzetno stamena i disciplinovana ritam sekcija. Wells Valley sebi pripisuju avangardne tendencije ali čak i da MRZITE sve što je avangardno, ovo je izvanredno napisan i odsviran album blackened doom muzike koji treba da čujete :

https://wellsvalleyblacklion.bandcamp.com/album/reconcile-the-antinomy


Za nešto ,,normalniji" doom, blizak njegovoj ,,funeral" inačici, tu su nam Moskovljani Bewailer čiji je prvenac, Where My Demise Dwells vrlo ubedljiv inicijalni iskaz i obećava intresantnu budućnost za bend. Bewailers u muziku i inače utemeljenu na predimenzioniranoj patetici unose još i popriličnu dozu te neke slovenske patetike i Where My Demise Dwells je spora, svečana ploča u kojoj se duboki death vokali smenjuju sa najnežnijim ženskim pevušenjem, ali sve je to ukombinovano i odsvirano sa puno autoriteta. Ovaj dvojac (u kome jedan član radi sve a drugi samo piše tekstove i povremeno recituje, sudeći po dostupoj dokumentaciji) razume kako se u doom metalu gradi i razvija drama i svaka pesma na ovom albumu zvuči napeto do pucanja sa svojim hiperemotivnim ali uvek dostojanstvenim i otmenim pristupom. Takođe, vrlo dobro snimljeno i producirano da se sačuva taman koliko treba prirodnog zvuka u kompozicijama koje su po prirodi stvari teatralne. Odličan debi za braću iz Moskve:

https://bewailer.bandcamp.com/album/where-my-demise-dwells


Den iz Čikaga na svom drugom albumu, Iron Desert kombinuju vrlo gruvi pesme sa lepljivim rifčinama i plesnim bekbitovima, i mračne, košmarne doom komade, nalazeći se negde na razmeđi sludge metala, (post) hardcore zvuka, gitarskog nojza i doom metala. Nezgodna kombinacija, i povremeno prilično naporna da se svari, ali uglavnom fascinantna i, kako bend nije od juče, natrpana rifovima i temama koje uprkos svoj konfrontativnosti što je bend gura u prvi plan, vuku na dalje slušanje. Ovo je muzika u kojoj bas-gitara zapravo vodi kolo a gitara je tu proizvođač košmara i košmara na ovoj ploči ima za izvoz. Mučno, mračno, ali dobro:

https://corpseflowerrecords.bandcamp.com/album/den-iron-desert


U punudi ,,klasičnog" hevi metala, ove nedelje imamo mančesterski Aggressive Perfector čiji se prvi album zvao Satan's Heavy Metal. Kada tako nazovete prvu ploču, jasno je da sa drugom morate da se žestoko potrudite i oko muzike i oko brendinga i Havoc at the Midnight Hour, sasvim očekivano i časno gine na bojnom polju koje je bend sam izabrao. Čime hoću da kažem da je ovo vrlo prijatna i zabavna hevimetal ploča ali da je daleko od vrhunaca koje smo ove godine slušali u ovom žanru. A taj žanr je ona zdrava amalgamacija NWOBHM pank/metal žestine sa malo Venom, pa čak i Bathory prljavštine i Aggressive Perfector se solidno snalaze u svoj toj pičkaži, kreirajući pesme sa dovoljno memorabilnih melodija na uduplanim gitarama, pamtljivih refrena i puno energične svirke. Pevač (i gitarista), Dan Holocausto je možda najmanje upečatljiv element benda jer uglavnom urla i to je zdravo ali se utapa u muzici, a opet, ovo sugeriše i da su miks, i pogotovo master albuma preglasni što muziku čini napornijom za slušanje nego što bi trebalo. Jer Aggressive Perfector umeju da prospu dobre ideje i rifove kao iz rukava (slušajte šloki horor u Land of No Return) i da je ovo producirano sa više osećaja bila bi to mnogo upečatljivija ploča. Ali i ovako je dobra:

https://aggressiveperfector.bandcamp.com/album/havoc-at-the-midnight-hour


A onda, tu su nam i stvarni progenitori NWOBHM zvuka. Tygers of Pan Tang imaju novi album, zove se Ritual i njemu produkciju ne mogu da zamerim. Mislim, da se razumemo, nemam bogznašta da mu zamerim ni izvan produkcije, jer je ovo ipak bend koji stvara od kraja sedamdesetih i već dugi, VEOMA dugi niz godina se nalaze u niši koja meni nije posebno značajna. Ta niša je neka, jelte, pripitomljenija, komercijalnija verzija NWOBHM zvuka u kojoj Robb Weir i dalje bez mnogo muke izbacuje albume ispunjene korektnim, melodičnim pop pesmama sa '80s šmekom i svim potrebnim zanatskim elementima da budu probavljive. Ali ne mnogo više od toga. Ritual počinje pesmom Worlds Apart koja ima samo malo one stare vatre da mi razgori nade više nego što bi trebalo, ali stvari veoma brzo dolaze u očekivanu ravan i album je kolekcija pesama kakve su mogle biti i na albumu The Wreck-Age iz 1985. godine. I, mislim, sve je to DOBRO ali samo u okvirima toga koliko je taj radio-friendly heavy metal iz 1985. godine bio dobar u nekim kosmičkim razmerama. Ja sam, ipak, nešto skloniji prljavštini i muzici koja poseže dublje u podsvesno i čupa na površinu neobičnije forme pa mi je Ritual ploča samo za posebna raspoloženja, ali ako volite taj napumpani heavy zvuk sa sredine osamdesetih kakav su Tygersi, pogotovo s ove strane Atlantika, praktično patentirali – Ritual je ploča prepuna razloga za sreću. Mislim, Rescue Me je pesma kakvu mogu da zamislim na bilo kojoj plejlisti klasičnih heavy komada iz osamdesetih pa... eto..


https://www.youtube.com/watch?v=aOfxxhn-U8A&list=PLBzBwYhHpqLKIyU2eYXNPs3bMNkxHYWyU


Death metal ponuda ove nedelje je prilično reprezentativna, kakva je bila tokom cele godine. Prvi na redu su Francuzi Mortuary (jedan od milion bendova ovog imena, da, mada su najbolji Mortuary zauvek ostali naši Kragujevčani) čiji je šesti album dobio bizarno ime, The Autophagus Reign, ali sa svojih jedanaest pesama isporučuje mnogo dobrog, poletnog i zabavnog deaththrasha. Mortuary su sada u fazi da sviraju kao nešto trešerskija varijanta poljskih Vader, sa manje ,,epskog" poziranja a više slejerovskih rifova koji se lepo uklope u čist, lep miks i užasno zarazne blastbitove. Pritom ovo je ploča koja tokom celog svog trajanja drži jedan ujednačen pristup i nije dosadna jer su pesme aranžirane tako da sve zvuči napadački i jednako žestoko ali da opet ima dovoljno dinamičkih i ritmičkih zaokreta da se izbegne monotonija. Kada bend, kao na primer u Disposable, bez napora ubaci u još višu brzinu to je kulminacija ploče posle koje je sve dopušteno i album se bez problema doveze do kraja šampionski tukući iz svih oružja. Ne originalno niti inovativno ali izuzetno korektno odsvirano i sa odličnim osećajem za pesme lišene sala i nedokuvane filozofije:

https://xenokorp.bandcamp.com/album/the-autophagous-reign


Drugi album denverskih prog-death metalaca Blood Incantation, nazvan Hidden History of the Human Race je očekivan sa dosta pozitivne napetosti s obzirom na debi iz 2016. godine koji je pritiskao sve prave dugmiće nudeći naučnofantastični mizanscen i progresivnu svirku. Hidden History of the Human Race sa svoje nove četiri pesme stvari podiže na naredni nivo i ovo je ploča superiornih atmosfera i izvanredne svirke a koja se istovremeno ne gubi u tim nekim ,,muzičarskim" samoobožavanjima i aranžmanima koji bi isticali tehniku i znanje nauštrb samih kompozicija. Blood Incantation na ovoj ploči imaju veoma kinematski, veoma evokativan zvuk i, zapravo, kada ovo uporedim sa najnovijim albumom Nile od pre neku nedelju, tačno čujem kako Nile povremeno izgaraju u potrebi da se dokažu a kako ovi mladići uspevaju da budu nošeni nadahnućem i iz njih te dugačke, kompleksne ali nikako isforsirane pesme lepo i lako izlaze. Mislim, slušajte recimo drugu, The Giza Power Plant kako se prirodno iz groovy death metal ubadanja razvije u (kvazi)orijentalni ritual a onda pređe praktično u doom brzinu i ni jednog trenutka ne izgubi korak ili nit narativa. Jaka je to priča i Blood Incantation mogu da se pohvale da su pravi naslednici prestižnih superheroja progresivnog death metala poput Atheist i sa svojim no-bulšit-samo-krtina pristupom mogu da drže lekcije drugim bendovima iz slične branše. Kada stignete do poslednje pesme, osamnaestominutnog epa ,,Awakening From The Dream Of Existence To The Multidimensional Nature Of Our Reality (Mirror Of The Soul)" bićete svesni da je bend ovako pretenciozne naslove više nego zaslužio supstancom koju daje kroz svoju muziku:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/hidden-history-of-the-human-race


Tu su nam i londonski Unfathomable Ruination čiji sam prethodni album, Finitude iz 2016. godine prilično voleo. Nova ploča, Enraged & Unbound nastavlja sličnim korakom ali ne uspeva, bar za moje pare, da ponovi formulu izuzetno dotegnutog tehničkog, brutalnog death metala koja je tako dobro radila na Finitude. Daleko od toga da je Enraged & Unbound sad tu nešto kao loš album, ali naprosto pesme nisu toliko efektno sklopljene da budu na zlatnoj sredini između tehničkog 'určenja i brutalne primitive. No, naravno, ovo ne znači da ovo ne treba slušati. Unfathomable Ruination imaju primereno sirov i agresivan zvuk koji se lepo uklapa baš time što daje kontrast njihovoj disciplinovanoj svirci a pesme uspevaju da povežu gruv na tragu, recimo, Dying Fetus, sa mnogo ipak dobrih i efektnih ideja. Cenim što Unfathomable Ruination nisu bend koji pokušava da naprosto iskopira ono što je već funkcionisalo i Enraged & Unbound je ploča koja traga za novom suštinom i mestimično je i nađe. Rispekt.

https://unfathomableruination.bandcamp.com/album/enraged-unbound


Danski groove-death metal kvintet Blood Eagle na svom novom EP-ju, To Ride In Blood And Bathe In Greed III nastavljaju sa svojim četvrtastim The-Haunted-kad-bi-svirali-death-metal pristupom i ove tri pesme niti su loše niti su sad nešto posebno pamtljive. Sve je to lepo producirano i dobro odsvirano ali Blood Eagle su nekako baš konfekcijski sastav. Pa, kome prija konfekcija, a to i nije neka sramota, da se razumemo, ovo može da sluša sa uživanjem:

https://youtu.be/Hm-LdA-lLG8

Child Bite iz Detroita imaju novi album i iako ovo nije metal, njihov gruvi, teški, zarazni noise rock/ punk će biti prijemčiv metalcima nešto širih vidika, pogotovo onima koji nisu gadljivi na zvuk Scratch Acid sa čijim je Davidom Yowom Child Bite i sarađivao pre neku godinu. Blow Off The Omens je snimio i producirao Steve Albini i, razume se, uhvatio bend na vrhuncu njihove frenetične a opet kul i gruvi svirke, dajući im prirodan a moćan zvuk koji može da se odvrće do daske. Child Bite sa ovim albumom potvrđuju zrelost i beznaporno se ustoličuju kao moderni nosioci tog nekog noise/ groove rok/ pank zvuka što je bio jak u osamdesetima i početkom devedesetih a danas ga oni sviraju bez ikakvih retro ambicija, srčano i uz puno dobrih ideja:

https://childbite.bandcamp.com/album/blow-off-the-omens


Indastrijal-metalci-pankeri-nojzeri Street Sects imaju i novi singl u svojoj Gentrification seriji i Gentrification IV: Suspended from Gallery Rails će vam se dopasti ako su vam se dopali prethodnici. Ovo su još dve pesme abrazivnog ali zaraznog industrijskog roka čiji je naglašeni konceptualni nihilizam u plodonosnom kontrastu sa živošću same muzike. Vrlo lepo:

https://streetsects.bandcamp.com/album/gentrification-iv-suspended-from-gallery-rails


Gregor Mackintosh iz Paradise Lost je sa svojim novim projektom, Strigoi, konačno dobacio do prvog albuma i Abandon all Faith je za mene mnogo zanimljivije izdanje od bilo čega što je Paradise Lost radio poslednjih dvadeset godina. Strigoi kombinuju doom, death i crust zvuk i mada u ovoj posebnoj tržišnoj niši ima mnogo i boljih bendova, Mackintosh i Casket se ne mogu optužiti da su puki turisti. Ima ovde autentičnosti, prljavštine i mračnjaštva (slušajte Nocturnal vermin) koji prijaju:


https://www.youtube.com/watch?v=3YpnXpcYE0s&list=PLB4brr7vf-P5ZCU97nt6HZDXUoZglBjKx

Nezamenljivi Horror Pain Gore Death Productions nam za danas donose split album bendova Y-Incision iz Nebraske i Treasonist iz Oregona i ovi prvi tuku kvalitetnim hardcore-thrash/ grindcore oružjem sa dosta elegancije i dečačke napaljenosti koje su u zvuk benda ulivene u korektnim odnosima. Kratke pesme, besan, nadrkan etitjud i dobro vladanje instrumentima za mladiće iz Nebraske. Treasonist, pak, isporučuju prljavi, gruvu naklonjeni deathgrind sa dobrim gitarskim radom i kvalitetnom ritam sekcijom što zakucava iz sve snage ali ima i osećaj za ples. Mechanical Perdition nije neka legendarna ploča o kojoj će se pričati u decenijama koje dolaze ali je lepo parče prljave hardkor svirke koje nema čega da se stidi.

https://hpgd.bandcamp.com/album/mechanical-perdition



Za kraj imamo četvrti album čikaških Lord Mantis koji sa puno elegancije i autoriteta spaja sludge metal sa black metalom, donoseći muziku koja uspeva da podvuče najbolje od oba pravca. Na kraju krajeva, oba ova podžanra metala izvorno mnogo polažu na negativne emocije, agresiju i sirovost, a oba su se razvijala i u smeru meditativnije, reflektivnije muzike pa je Universal Death Church, kako se ovaj solidni album zove, superiorno dobra demonstracija kako možete da sazrite a da ne izgubite tu neku silovitost što čuči u korenu muzike koju svirate. Universal Death Church je snimao i miksovao Sanford Parker iz Minsk, Buired at Sea i gomile drugih bendova i na njemu (albumu, ne Sanfordu) gostuju članovi Yakuza, Indian i Pelican i sve ostavlja utisak jedne snažne povratničke ploče koja ulazi duboko u utrobu sludge metala i stisnutom pesnicom iz nje izvlači ono najstrašnije i najgore da od njega pravi bolnu, tešku muziku. Vrlo dobro.



https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/universal-death-church

[Meho Krljic]

Posle Crnog Petka dođe Metalna Subota. Tako je bilo, tako će biti, jer tako mora da bude.


Blek metalsku navalu ove nedelje predvodi finski kvartet Ruho sa svojim drugim albumom, The Devout Thrum i ovaj bend je toliko tr00 da čak ni na bandcampu ne piše koliko koja od ove četiri pesme traje. Da bismo ipak pomogli slušatelju, reći ćemo da pesme traju između deset i dvanaest minuta i da je u pitanju metodičan, postojan skandinavski blek metal sa vrlo ,,suvom" produkcijom i odanošću severnjačkoj hladnoći. Poznato je da ja volim kada je blek metal monoton i kontemplativan a da se to sve izvodi uz potreban minimum agresivnosti. Ruho daju baš ovo a pesme im, zbog svoje dužine, imaju kapacitet i da pametno i smisleno menjaju dinamiku i brzinu. Bend ovo ne zloupotrebljava i ovo nisu na silu komplikovani aranžmani već prijatna, epska putovanja kroz led i samoću uz odličan miks (slušajte kako gitara sitni na levom kanalu) i ubedljive atmosfere.  Veoma dobro za početak ovonedeljnog pregleda.

https://ruho.bandcamp.com/album/the-devout-thrum



Na svom drugom albumu, pod nazivom Visioen van het verborgen land, jednočlani nizozemski sastav Vaal nudi lep egzemplar tog solo, sobnog-ali-kvalitetnog blek metala, sa primerenom, ranoburzumovskom sirovošću groznog pevanja, jakih distorzija i prostih bubnjeva ali i jeftinim, ama efektnim korišćenjem sintisajzera (i sinti horova) da se svemu doda malo šloki epike i horora. Vaal sa ovim albumom nudi diletantizam u onom njegovom pozitivnom smislu, muziku bez zanatskih trikova i upeglavanja, čistu i iz (crnog) srca. Ima u tome lepote.

https://vaalbm.bandcamp.com/releases


Polsjki Forest Whispers ima novi EP, Do Szkarłatnego Czysćca i to je i dalje sirov blek metal inspirisan drugotalasnim bendovima iz prve polovine devedesetih mada Poljaci ovde dodaju i nešto sofistikacije u aranžmanima sa zanimljivim ritmičkim i melodijskim idejama. Ideja, da budem iskren ima možda i previše po jednoj pesmi i bilo bi bolje da je bend sve te ideje sačuvao za sledeći, četvrti album umesto što pesme svaki čas idu na neku drugu stranu, ali, opet, većina tih ideja je dobra a Forest Whispers uspešno prelaze iz pankerskih prostakuša u mejdnovski inspirisane harmonije pa ovo nikada nije dosadna ploča:

https://forestwhispers.bandcamp.com/album/do-szkar-atnego-czys-ca

Varaždinci, Bednja, na svom prvom albumu, Doline Su Ostale Iza Nas daju dosta ubedljivu argumentaciju za svoju mešavinu blek metala i nekakvog hardcore thrasha sa blago postmetalskim harmonijama, nudeći muziku koja je bučna, vrištava i energična, ali emotivna, a ume i da uspori i smiri se do skoro postrokerske zamišljenosti (slupajte Poslednji krik od sredine ili početak Povratka kralja). Priznajem da me u takvim momentima manje ubeđuju u to što rade, delom i zbog miksa koji ovakve delove posreduje dosta slabo, ali kad krljaju, Bednja su taman kako treba i valja da se drže krljačine.

https://bednjacroatia.bandcamp.com/album/doline-su-ostale-iza-nas-black-metal-hardcore



Švedski Avslut smo polovinom godine pohvalili za dobar EP Förslavad, a sada se vredna petorka (koju znamo samo po početnim slovima imena) vratila sa drugim albumom. Tyranni je, kao i prethodna izdanja, izašao za Osmose Productions i čuje se dobro da je ovo bend koji nikada neće podbaciti ispod pretpostavljenog standarda. Ovo je mišićav, energičan, tvrd i brz blek metal koji svoju razgnevljenost pakuje u dobro kontrolisane izlive agresije sa superpreciznim bubnjevima i disciplinovanim a raznovrsnim gitarskim radom. Avslut, kao što Šveđani već rade u blek metalu, kombinuju nepraštajuću ritmičku surovost sa pržećim rifovima ali i upečatljivim melodijama i Tyranni je ploča koja ima nekoliko trenutaka za pamćenje. Vrlo solidno:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/tyranni

https://www.youtube.com/watch?v=_D8ofrMKsBQ


Takođe za Osmose Productions izdaju dvočlani Tragediens Trone čiji je prvi, i istoimeni, albbum sjajan pokazni primer za tu neku razliku između švedskog i norveškog blek metala – ako u tako nešto verujete. Tragediens Trone je tehnički impresivna ploča ali ploča toliko ledene atmosfere i discipline u konzistentnom doticanju onostranog da je teško povremeno se ne naježiti dok je slušate. Skald i Lt. Wardr su kreirali album koji uzbuđuje koliko i plaši, praveći aranžmanski jednostavne ali ne prostačke ili primitivne pesme. Ova muzika naprosto teče, kao nekakva ledena reka u hiperborejskim pustopoljinama, noseći i živo i mrtvo jednakom snagom i nezainteresovanošću, a kada između pretećih vokala, tvrdih bubnjeva i oštrih gitara promaknu klavirski akordi i sintisajzerski vetrovi sve dobije prigodno vodviljski ali nikada neozbiljan ton. Izuzetno ubedljiv debi, pa još sa sjajnom naslovnom stranom – obavezno slušanje:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/tragediens-trone


https://www.youtube.com/watch?v=CDlc8xREGl4


U stonerskim dubinama prvi su nam na redu Supernaut iz Santa Kruza. Iako očigledno imenovani tako da odaju poštu Black Sabbathu, ovi kalifornijski mladići sviraju osoben hard rok/ hevi metal sa nekarakteristično visokim tempom, nekarakteristično melodičnim vokalnim aranžmanima i nekarakteristično svedenim gitarskim radom. No, The Green, kako se ovaj, drugi njihov, album zove, prilično umešno demonstrira da stoner metal ne mora po definiciji da bude spor, primitivan i napunjen do vrha džinovskim rifovima. Supernaut su bluzerski utemeljeni, progerski razigrani i psihodelično-pop raspevani a što se pokazuje kao dobra kombinacija. Šteta za malo taman miks ali ne kvari stvari preterano:

https://supernaut.bandcamp.com/album/the-green


Vašingtonski Lionize na svom prvom albumu nazvanom Panic Attack! nude vrlo dobro odsviran i produciran hard rok koji se kreće negde između hard-bluz osnove Deep Purple (pevač vrlo rado zvuči kao Gilan), fazirane '70s psihodelije i neke glamuroznije savremenije interpretacije hard roka koja u sebi nosi dovoljno panka da ima solidan pedigre. Vrlo je to dobro podmazano i profi zvuči i ja ne mogu da odolim kad čujem te lepe međuigre Hammond orgulja sa gitarama i voleo bih da je bend samo za mrvicu prljaviji, ali to su samo moje perverzije na delu... Vredno slušanja:

https://www.youtube.com/watch?v=QOyObAKhdIE


Italijanski psihodeličari The Whirlings na svom drugom albumu, Earthshine, mešaju heavy psihodeliju sa malo post roka i uglavnom su prijatniji nego neprijatniji za moje uši. Voleo bih da ovde ima malo više frikauta a malo manje šugejza ali to su opet samo neke lične preference. Bend je sveden i fokusiran u svom izrazu i lepo se sluša:

https://thewhirlings1.bandcamp.com/album/earthshine-2


The Galactoids iz Indiane na svom prvom EP-ju, Commune, vele da su se samo zezali i da je ovo grupa ortaka koji se zabavljaju, ali ove četiri pesme pokazuju kvalitetan proggressive/ space-rock/ pop-psihodelični bend koji nije dovoljno blizak metalu za moj ukus ali koji je definitivno vrlo vešt u pisanju, izvođenju i snimanju složenih, interesantnih pesama.

https://thegalactoids.bandcamp.com/album/commune


Nešto ranije ovog meseca izašao je i šesti (mada zavisi kako brojite) album belgijskog doom projekta Slow nazvan VI – Dantalion i ovaj je dvojac bez problema u jednoj prilično jakoj godini za funeral doom potvrdio svoju zasluženo visoku reputaciju. Dantalion je, kao i druge dobre funeral doom ploče koje smo pominjali ove godine (Fvneral Fvvk, Raventale, Esoteric...) pokazuje da je delo iskusne i kvalitetne ekipe (mada uglavnom jednog čoveka) (kome je odnedavno dodata jedna žena) time što se na ovoj ploči izbegava kreiranje pesma po najjednostavnijoj formuli plima-oseka gde dinamički tiši smenjuju glasnije delove i obrnuto, i umesto toga dobijamo složenije i interesantnije aranžmane. Slow su, pak, na neki način skoro pa progresivni u svom majstorskom igranju atmosferama koje imaju korektnu količinu za duboki doom metal neophodne melanholije ali se vešto poigravaju sa brojnim horor elementima. Ekstremna sporost ove muzike, još više nego na prethodnim albumima,  je idealno ugođena sa dramom koju Déhà i Lore ovde grade i doprinosi željenom ugođaju svečane ozbiljnosti čak i kada bend skreće u sasvim ,,žanrovske" horor-metal vode. Belgijska mašina za pravljenje konfrontativne muzike, multiinstrumentalista i prolifični autor Déhà  je pre koju nedelju na istim ovim stranama pomenut na ime ekstremno agresivnog blek metal projekta Merda Mundi a sa Slow ovaj čovek podseća da ima mnoga lica i da su sva fascinantna. Izuzetna ploča za mnogaja slušanja:

https://slowdooom.bandcamp.com/album/vi-dantalion


Jednako me je impresionirao, mada na nešto drugačiji način, prvenac tajanstvene doom/ death/ sludge skupine iz Londona, Bull Elephant koji se isto zove Bull Elephant i u pitanju je koncpetualni album koji se oslanja na palp-estetiku iz vremena prošlih, pričajući priču o ubijenom slonu koga esesovski ,,okultni naučnici" pokušavaju da vrate iz mrtvih ne bi li ga iskoristili kao (ne-)živo oružje, samo da bi se pojavio šaman koji im smrsi konce i okrenuo zombifikovanog stvora protiv nacista. Zvuči šašavo, ali Bull Elephant KIDAJU nudeći muziku koja zvuči kao sporiji Mastodon kako svira progresivni doom, sa raskošnim vokalnim aranžmanima i besprekornom kontrolom nad dinamikom. Ovom albumu se jedino da zameriti prevelika kompresija mastera jer je sve ostalo skoro savršeno sa stalno inventivnim mutacijama kroz koje pesme prolaze, odličnom atmosferom, moćnim ritmovima, jakim gitarama i, ponoviću još jednom, najraznovrsnijim vokalima koje ćete ove godine čuti na jednoj doom ploči. Moćno.

https://bullelephant.bandcamp.com/releases


Losanđeleski Teeth su u osnovi grindcore bend ali sa jakom inklinacijom i ka death doom zvuku pa je njihov drugi album, The Curse of Entropy jedna vrlo intrigantna i moćna smeša brutalnih blastbitova, sporih, veoma teških doom pasaža, prog-metalskih ritmičkih zavrzlama i gitara koje sve vreme nastoje da prizovu najcrnje košmare koje vaša podsvest ima na harddrajvu. Ovo je prilično tečna i mišićava muzika sa pesmama prilično konvencionalnog trajanja (dakle, od dva do četiri minuta), što za grindcore zvuči neprimereno, ali Teeth uspevaju da kvalitetnim gitarskim radom, dobrim aranžmanima i velikim zalaganjem bubnjara Alejandra Arande održe tenziju i budu konzistentno zanimljivi. Ploča koja intrigira atmosferom i idejama ali čije pesme svakako jebu kevu kako grajndkor i mora da jebe. Pritom, vokal Erola Uluga je potpuno BOLESTAN. Jako mračno ali neodoljivo:

https://teethtl.bandcamp.com/


Njemački speed/ power metalci Stormwarrior izbacuju svoj (tek) šesti album za dvadesetak godina postojanja a ovo je verovatno zato što se bend oko izdanja trudi i pazi šta će da napiše i kako će da ga odsvira. Ja nisam neki veliki fan ovog benda ali cenim njihov izraziti kvalitet i simpatičnu estetiku koja je negde na razmeđi ranih Helloween i ranih Blind Guardian pa je i Norsemen više nego korektna, veoma pošteno odrađena ploča udaračkog metala sa veoma zaslađenim melodijama. Kada se to spoji na perfektan način, kao u Storm of the North dobijamo nešto prilično zabavno, no, naravno, bend ne uspeva da čitav album bude ovako ubedljiv. Ali se časno trudi:

https://www.youtube.com/watch?v=nSZ85TC6b34&list=OLAK5uy_noodDuazTHervICPuUtNJbnu9_vqGv4ko


Dobrog smo death metala imali na raspolaganju ove nedelje, na primer, meksički Remains je dropovao svoj novi album, Chaos & Light i ma koliko da su ovi sada već iskusni momci (četiri albuma za pet godina nije mala stvar) sebe utemeljili u meksičkoj interpretaciji tradicionalnog švedskog death metal zvuka, toliko je ovaj album prepun svežih pogleda na ovaj žanr i odličnih rifova. Naravno, švedski death metal odavno nije ekskluzivno vlasništvo švedskih muzičara i mada Remains svojom mladošću i očiglednim omažima koje Dismemberu ili Entombedu daju vizuelnom kodifikacijom svog logotipa i omota albuma sugerišu da je u pitanju samo sa ljubavlju odrađena imitacija, Chaos & Light je isuviše dobra ploča da bi čovek duže od jedne pesme živeo u ovoj zabludi. Naprosto, Remains su ODLIČNI, sa disciplinom koja svedoči o stotinama sati provedenih u prostoriji za vežbanje – a što im daje profi zvuk – ali i sa svežinom koja podseća da je reč o još uvek mladom i gladnom bendu (možda i bukvalno – bend na bandcampu moli za donacije kako bi platio za ,,artwork") koji ne želi da slepo sledi pravila što su ih drugi postavili već smelo krči svoje puteve. I zvučno se odmah primeti razlika i mada je Chaos & Light ploča tradicionalno prekomprimovanog mastera, kako je za swedeath i običaj, već samo odsustvo Boss HM-2 pedale na gitari – alatke koja je definisala ovaj zvuk koliko i pevanje Mattija Kärkija ili bubnjarski stil Nickea Anderssona – daje ovoj ploči osoben zvuk, višeslojniji i prozračniji nego što biste očekivali od ovakvog death metala, a opet bez ikakvih kompromisa u pogledu težine i agresije. Remains pritom pišu pesme koje imaju svu širinu i težinu švedske klasike ali sa mnogo dobrih i novih momenata, uspevajući da izbegnu nepotrebno komplikovanje i uvaljujući po koji pamtljiv rif kada mu se ne nadate. Impresivno i autoritativno, ovi mladići podsećaju da je ,,švedski death metal" ne samo odavno postao estetski izbor a ne geografska odrednica već i da se u muzici koja je vrhunac dosegla pre gotovo tri decenije i dalje može lepo inovirati i praviti sveža, zdrava muzika. Rispekt:

https://remainsmx.bandcamp.com/album/chaos-light


Tu je i split album njemačkih old school death metal bendova Gravehammer i Khaos koji izlazi tek u Februaru ali je već dostupan na Bandcampu zahvaljujući ljubaznosti izdavača Fucking Kill records. Lepota! Dok severnjački Gravehammer ne postižu previše na prvu loptu jer je njihov OSDM suviše jeftino produciran da bi svo to obožavanje Autopsyja poentiralo onako kako želi (ali sve nekako legne ako se čovek potrudi pa sluša sa ljubavlju), južnjaci Khaos su odmah šarmantni sa svojim prostačkim, sirovim deathgrindom koji ujeda za dušu i ne pušta dok ne otkine komadešku mesa. Lepo:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/gravehammer-khaos-split


I uvek pouzdani Horror Pain Gore Death Productions zadovoljava novim izdanjem a to je album prvenac njudžerzijevskih Chained to the Dead. A Gruesome Encounter je ploča nastala pod očiglednim uticajem VHS horora, puna brutalnog, zakucavačkog blastovanja i vrištanja, negde na razmeđi grindcorea i death metala sa više oslanjanja na atmosferu nego na komplikovanu svirku. Ovo ne znači da su pesme glupe ili nespretno odsvirane već da Chained to the Dead više vole da uzmu jedan motiv i dobro ga istraže sa svih strana nego da komplikuju aranžmane skretanjima pod pravim uglom. Pritom ovo je tehnički kompetentno i razgovetno tačno koliko treba. Uz gomilu filmskih semplova i GWAR obradu na kraju, ovo je grindhouse album kakav čovek samo može da poželi.

https://hpgd.bandcamp.com/album/a-gruesome-encounter


Naravno, album nedelje je za mene novi Cattle Decapitation, dugoočekivani Death Atlas koji je, iako zvanično dostupan tek jedan dan, već uspeo da oštro podeli death metalce diljem zemljinog šara. Neki vele da je ovo bezmalo remek-delo i logičan naredni korak za bend koji nesputano evoluira već decenijama, a neki misle da je u pitanju maniristički, pojednostavljeni pristup Cattle Decapitation zvuku sa političkom porukom koja je postala važnija od svirke. Vidim kako ovi drugi uspevaju da budu u krivu ali sam nešto bliži ovim prvim.

Naime, Cattle Decapitation su sa Monolith of Inhumanity iz 2012. godine dosegli svoju zrelu fazu, rafinirajući svoj deathgrind pristup dolaskom na pozicije tehničkog, brutalnog death metala što je nadišao prostu fascinaciju brutalnošću i postao medijum za istraživanje značenja te brutalnosti u svetu kojim vladaju (ili misle da vladaju) ljudi. Od te tačke na dalje, bend samo prirodno razvija ovaj zvuk, dodajući sve više melodije i neskrivene emocije u muziku, bežeći od namerno hermetične, manifestno kompleksne formule brutalnog death metala i kreirajući muziku koja zadržava brutal death vokabular – matematički precizne, superbrze blastbitove, saturaciju duplim bas bubnjevima, duboki grleni death vokal, tvrde hromatske rifove – ali ga koristeći na razgovetnije, eh, možda i ,,populističkije" načine. Nije da je Death Atlas ,,pop" ploča ali je VRLO primetno kako ovaj album smanjuje udeo klasičnog denflovanog death metal rif rada na gitari a uvećava procenat tremolo melodija koje beže od hromatske pravovernosti i harmonski umeju da izađu skoro potpuno izvan granica metala dajući nam prijatne teme koje bi, da nema ekstremne distorzije i vrištanja, bile pogodne i za Pink Floyd pa i za Šarla Aznavura.

Naravno da je to malo radikalno ali Cattle Decapitation sada treba posmatrati ne kao death metal bend koji pruža ručicu preko granice žanra već kao naprosto zreo bend koji svira svoju muziku a ta muzika ima veliki postotak prepoznatljivih death metal elemenata u sebi. Drugim rečima, Death Atlas TREBA da bude tako melanholična, pesimistično zamišljena ploča kako zvuči, TREBA da ima sve te melodične momente i monotone ,,blek metal" blastbitove u kojima gitara samo svira akorde jer je ovo ploča koja više nego ijedna pre nje poziva na refleksiju i, jelte, razmišljanje. Cattle Decapitation su među najpoznatijim vegetarijancima u death metalu a ovaj album nastavlja tamo gde su Monolith of Humanity i The Anthropocene Extinction stali, otvoreno naglas meditirajući o istrebljenju koje je Zemlji doneo Čovek, o nestajanju čitavog ekosistema koji poznajemo i ekološkoj destrukciji nezamislivih razmera koji prihvatamo kao puki savremeni način života.

Kome ova ekološko-politička upitanost ne prija sigurno se neće lepo provesti uz ploču koja ima nekoliko interludija sa nabrajanjem zastrašujućih podataka o šestoj velikoj ekstinkciji na planeti i sumornim projekcijama budućnosti ali nikakva politička inklinacija ne treba da zaslepi čoveka pa da ne prepozna da je Death Atlas svejedno moćna ploča metala koji zakucava ali i peva onako kako death metal retko ume da zapeva. Naravno, Travis Ryan je odavno seo na tron najraznovrsnijeg death metal pevača možda i svih vremena, i, ako su sa ovim albumom Cattle Decapitation snimili onakav album kakav sam se pre četvrt veka nadao da će jednom Fear Factory snimiti, onda je i Travis pokazao kako bi Burton C. Belle zvučao da je više vežbao a manje se tetovirao. Na ovom albumu Ryan demonstrira ogroman raspon tehnika i pristupa gradeći ogroman deo njegove atmosfere, mešajući moćnu death/ grind agresiju sa velikim spektrom svojih ,,prljavih klinova" i temperirajući melanholične harmonije na besprekorno inventivne načine.

Naravno, uz sve moje lepe reči i misli, prihvatam da ovo ne mora da bude ploča koja će se svakome dopasti. Cattle Decapitation su na njoj smeli i samouvereni ali možda ne na načine koji svakom prijaju. Ja joj mogu zameriti – očekivano – prekomprimovan master, što je stara boljka ovog benda, ali joj ne mogu zameriti bogznašta drugo. Mislim se nešto, ako su Fear Factory sa Demanufacture najavili sopstveno prilaženje mejnstrimu onda je Death Atlas, toliko godina kasnije, demonstracija mogućnosti odlaska u drugu stranu, uvođenja decidno ne-death elemenata u svoj zvuk, ali ne i odricanje onoga što brutalni death metal jedini može da donese muzici koja ima misiju i izgrađen estetski stav. Maestralan album:

https://cattledecapitation.bandcamp.com/album/death-atlas

[Meho Krljic]

Bliži se kraj godine a metal izdanja polako presušuju jer, valjda, veliki broj bendova i izdavača neće da se pojavi u periodu kada je glasanje za izbor albuma godine već prošlo... Bilo kako bilo, radoznalo uho uvek ima šta da čuje, pa tako i ove nedelje.



Blek metal pregled kreće od nemačko-kostarikanskog trija Umbra Conscientia čiji je debi album, Yellowing of the Lunar Consciousness, upotpunjujući tu globalističku metaforu, izašao za norveški Terratur Possessions. Umbra Conscientia opasno razbijaju na ovoj ploči svirajući blek metal koji nema skoro ničeg od meditativne, melodične komponente koja danas u njemu, čini se, preovladava. Yellowing of the Lunar Consciousness je zla, agresivna ploča na kojoj se staroškolski rifovi kao ispali u nekoj oštroj krivini sa početka devedesetih mešaju sa malo ,,avangardnih" harmonija. Kad se sve to dopuni brutalnim bubnjarskim radom Dysangeliumovog A.N.L.-a i odvratnim vrištanjem tajanstvenog F., dobija se potentna blek-metal smeša okultnog zla i lošeg raspoloženja. Ali Umbra Conscientia savršeno vladaju formom i nude pesme koje sve to isporučuju uz vrhunsku dramu i mnogo ubedljivosti. Tako treba:

https://umbraconscientia.bandcamp.com/releases

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/umbra-conscientia-yellowing-of-the-lunar-conciousness



Atmosferičan, ali i dalje oštar blek metal dobijamo i na prvom izdanju danskih Í Myrkri. Kako je u pitanju dvojac gde je jedan čovek napisao svu muziku (i ovo mu je prvi muzički projekat ikada) a drugi sve tekstove i otpevao ih, Black Fortress of Solitude treba slušati sa temperiranim očekivanjima, ali ovo je vrlo solidna ploča ledene, skandinavske atmosfere, sa taman toliko melodičnosti da se dopadne, jelte, mlađariji, ali surovo distorzirana i u masteringu svakako preispljeskana. No, to doprinosi ,,andergraund" ugođaju i ovo je album koji nije lak za uvo ali prija duhu (primetiti da je izdavvač pogrešno napisao ime albuma na Bandcampu za par ekstra XP):

https://imyrkri.bandcamp.com/album/black-fortress-of-solitude

https://virkelighedsfjern.bandcamp.com/album/vir043-balck-fortress-of-solitude



Prilično plemenito pankerski ugođaj nude Finci Shadow's Mortuary na svom drugom albumu, Kuoleman Portit izvodeći besprekorno srednjetempaški, himnični blek metal koji ima melodičnost pravog metala i spontanost pravog panka. Iako je ovo jednostavna muzika, ona nije i glupa i njene su melodije pamtljive i dolaze iz srca a aranžmani su tu tek da ih ne pokvare. Lepo:

https://youtu.be/2BoqZ59ro3A



Američki Helleborus na svom drugom albumu, Saprophytic Divinations sviraju pristojan melodični blek metal koji mene ostavlja donekle ravnodušnim iako nije loš. Držim da je stvar u tome da su pesme iako pune dobrih delova, sklopljene relativno neubedljivo za moj ukus i da bih cenio da su efikasnije i neposrednije. Album ipak ističem jer nije rđav a i naš Stefan Todorović je radio omot i kanalisao svog unutrašnjeg Borisa Vallejoa:

https://helleborusblack.bandcamp.com/album/saprophytic-divinations


Više po mom ukusu su Oss Nebes gde braća Aleksandar i Aleksej Osipov na drugom albumu, Миф, donose lepu ponudu ruskog zvuka koji napada sirovo ali nije primitivan niti glup. Миф je zapravo vrlo lepo odmeren u izrazu, sa svom melodičnošću i patetikom koju očekujemo od ruskog blek metala ali aranžmanski i produkcijski sveden i fokusiran. Lepa ploča.

https://ossnebesofficial.bandcamp.com/album/myth


Francuzi Pénitence Onirique su malo previše barokni na svom drugom albumu, Vestige, ali ne mogu da kažem da ova ploča ne zaslužuje poštovanje. Naime, pre svega, ovo je odsvirano pošteno i napadački i zvuči ubedljivo, a to što su pesme prearanžirane i što bend obožava epske zahvate nije TOLIKI problem, nego je meni valjda pažnja popustila. Svakako interesantna ploča i gotivan omot:

https://penitence-onirique.bandcamp.com/album/vestige


Šveđani Reveal! Imaju treći album, Scissorgod i ovo je superiorno dobar avangardni blek metal sa veoma teatralnim nastupom i jednim organskim, prljavim ali jakim zvukom koji album čini sugestivnim i evokativnim. Naravno, gadno je to za slušanje ako niste utrenirani jer bend, iako ne pokušava da obori brzinske rekorde, i dalje ima jako abrazivan, agresivan saund, ali interesantni, nadahnuti aranžmani i obilje dobrih ideja ovaj album preporučuju i publici koja nije nužno blekmetalska po vokaciji i koja će svejedno umeti da ceni jaku horor atmosferu:

https://reveal-svr.bandcamp.com/album/scissorgod



Ajmo sad na stoner i prvi u ponudi su Englezi Gévaudan, Doom metal bend nazvan po zveri koja je u osamnaestom veku pravila pokolj po jugu Francuske. Gévaudan je provincijski bend (članovi su iz Bedfordšira i Hertfordšira, ako možete da poverujete) u najboljem smislu, sa zdravom folk komponentom u svom teškom metalu, valjajući napred masne, lepljive rifove uz melodičan, naričući vokal koji svemu daje jedan palpi romantičarski ugođaj. No bend je vrlo dorastao zadacima koje sebi postavlja uz besprekoran gitarski rad (slušajte te jake solaže) i dobar gruv pa je ovaj dugosvirajući debi, Iter, ploča vredna svake pažnje:

https://gevaudan.bandcamp.com/album/iter


Njemački sastav Brunt na svom drugom albumu, Ataraxy nudi sasvim pristojan instrumentalni psihodelični stoner rok koji povremeno prijatno iznenadi (naslovna pesma!!) ali se većinu vremena drži predvidivog gruva. No, predvidivo ne mora da bude sasvim otužno jer je ovo solidno odsvirano i vrlo dobro miskovano, pogotovo što se radi o uživo-u-studiju aranžmanu. Brunt su maštoviti u detaljima iako nemaju mnogo mašte u globalu pa je ovo prijatno ako već ne esencijalno za slušanje:

https://brunt.bandcamp.com/album/ataraxy


Italijanski acid-doom bend Caronte na svom četvrtom albumu, Wolves of Thelema nudi dosta vrhunske vodviljske drame koja bi bila ZNATNO lepša za slušanje u svoj toj raskoši aranžmana i atmosfera da nije masterovana mesarski. Možda je, naravno, zvuk na vinilu znatno bolji od ovog što čujemo na internetu, ali meni je ovo jako teško za slušanje uprkos odličnim pesmama:

https://carontevanrecords.bandcamp.com/album/wolves-of-thelema

https://youtu.be/PFrnzxxbCA4


Od sjajnog zvuka ne pate ni Cybernetic Witch Cult, stoner metal trio sa juga Engleske čiji je treći album, Absurdum ad Nauseam takođe ružno masterovan. Njihovoj muzici, srećom, ovo nešto manje smeta jer su Cybernetic Witch Cult bučan, glasan bend sa udaračkim ritmovima, glasnim rifovima i četvrtastim aranžmanima. To znači da su pomao i generički, da se mi razumemo, ali je ovo ipak vrlo solidan album koji će zadovoljiti sve vaše potrebe za psihodeličnim, teškim metalom sa korenima u sedamdesetim godinama prošlog veka i kvalitetnom svirkom. Samo da je malo lepše masterovan...

https://cyberneticwitchcult.bandcamp.com/album/absurdum-ad-nauseam


Poljake Spaceslug smo već u par navrata hvalili na ovom mestu pa evo sada daljih pohvala za njihov novi EP (koji traje kao LP nekog normalnog benda), Reign Of The Orion. Prepun finog fuzza i, nežnih psihodeličnih pop popevki, nabačen preko ubedljive i stamene ritam-sekcije, ovaj je muzički program svemirske psihodelije razumno raznovrstan i urađen sa puno ukusa:

https://spaceslug.bandcamp.com/album/reign-of-the-orion


Ali pravi svemirski trip za ovu nedelju naći ćemo na izdanju iz Oktobra. U pitanju je dvojac Anunnaki iz Kanade a čiji album Immanentize The Eschaton obećava ,,psihodeliju za inicirane" i uglavnom je vrlo dobro isporučuje. Ovo je još jedan album gustog, hermetičnog zvuka kome previše pripljeskan mastering nije učinio mnogo usluga, ali Anunnaki zaslužuju punu pažnju slušaoca uprkos zvučnim prestupima jer je njihova muzika više nego prestupnička: ona je možda malo i prevratnička. Smešteni između klasične gitarske esid-psihodelije i kosmičkog džeza Alice Coltrane, sa malo Kraftwerka i Klausa Shulzea u zvuku, Anunnaki se emituju kroz dugačke, dezorijentišuće kompozicije pune zvukova, signala i, jelte, buke. Ovo je bend koji vrlo uspešno šeta između meditacije i agitacije, ubedljivo dajući slušaocu i adrenalin i dopamin. Dopadljivo!

https://anunnakibc.bandcamp.com/album/immanentize-the-eschaton


Pristojnjikavi su i Austrijanci, Suricates, na svom drugom albumu, This Shit Is Golden, koji je prilično generički ali vrlo pitak paket glasnog rokenrola sa dovoljno bugija i bluza u svojim genima da se lepo oplemeni moderna heavy produkcija. Solidno:

https://suricates.bandcamp.com/album/this-shit-is-golden


Danci Sonic Moon na svom prvom dugosvirajućem izdanju, Usually I Don't Care for Flowers dolaze sa užasnim omotom ali solidnom muzikom. Psihodeličan, jako faziran i nadrogiran stoner rok je ovde na meniju a bend ima dosta uspeha u mešanju solidnog gruva sa melodičnijim, skoro pa ,,pop" aranžmanima u pevanju. Prijatna ploča:

https://sonicmoondenmark.bandcamp.com/album/usually-i-dont-care-for-flowers


Južnoafričke sludge siledžije The Drift su na svom trećem albumu, Seer, vrlo teški, vrlo agresivni, a da je njihova muzika i dalje prilično groovy. Ovo nije sludge premlaćivanje po formuli Iron Monkey i zapravo The Drift imaju dosta doom/ hard rok šmeka u ovome što rade, ali i uho za dobre refrene i rifove. Pritom glasna i bučna ploča koja ne zvuči klaustrofobično:

https://thedriftsa.bandcamp.com/album/seer


Stoner rok poslastica ove nedelje stiže iz singapurske kuhinje u formi drugog albuma benda Marijannah, a koji se odaziva na Istanah. Marijannah su jako isfazirani (ma, slušajte tu bas-gitaru!) i primereno heavy  sa divnim gitarskim radom i zakucavačkim ritmovima i lepo ih je slušati i dok samo vrte ukrug teške stoner rifove jer to odlično rade. Pevanje je, interesantno, najslabiji element muzike ovog benda i mada ima pesama gde solidno funkcioniše (Shapeless), u nekim drugim zvuči malo kilavo i gotovo da bih bio u napasti da kažem da bi ovo maltene bilo još bolje kao instrumentalni album. No, i ovako je polivački i odlično:

https://marijannah.bandcamp.com/album/istanah




Francuski postmetalci HYPNO5E na svom novom, četvrtom albumu A Distant (Dark) Source nisu ništa ako ne ambiciozni. Sedamdeset minuta muzike ove ploče sadrži čak jedanaest dugačkih pesama koje su opet delovi nekoliko većih kompozicija, a sve u maniru ,,kinematskog metala", kvazipodžanra kome su ime osmislili upravo u ovom bendu. I, da ne bude zabune, dobro je ovo, sa puno interesantnih delova i vrlo metodičnim razvojem kompozicija a da se opet bend ne može optužiti za smaranje. Naravno, kako je ovo, uprkos kinematičnosti i raznovrsnosti, prilično ujednačeno u domenu tempa i atmosfere, nije nemoguće ni da bi ovakav album bio efektniji da je skraćen na bukvalno pola (na primer izbacivanjem deathcore pokušaja), ali HYPNO5E svakako imaju šta i da kažu i pokažu na ovoj ploči. Za izdržljive i posvećene, svakako, ali ovde ima mnogo dobre muzike:

https://hypno5e.bandcamp.com/album/a-distant-dark-source


Za još premium post-metala tu su Englezi, Fen koji su, kako sami kažu, inspirisani jalovim, vetrom šibanim pejsažima engleskog regiona Fen. Već iz ovog opisa da se pretpostaviti kakva je muzika na njihovom šestom albumu, The Dead Light i, da, ovo je blek metal sa postrokerskom širinom ili post rok sa blek metalskom oštrinom, sve prilično uzdržano, refleksivno i pomalo hermetično. No, Fen su kvalitetni kompozitori i umeju da svoje ideje razvijaju na interesantne načine pa je The Dead Light prijatna ponuda:

https://fenuk.bandcamp.com/album/the-dead-light


I da pokažemo da i istočno od tog njihovog raja na Zemlji može da se pravi ista takva muzika, tu su Perihelion iz Mađarske čiji je novi album, Agg vrlo uspeo spoj nežnog, šugejzerskog post roka sa malo blek metala. Da budemo jasni: blek metala je ovde zaista malo, ali su Perihelion dobrano sazreo bend u ovoj fazi svog rada pa je Agg album visokih, patetičnih emocija isporučenih uz mnogo sigurnosti i skoro bez imalo gubljenja u šugejzerskim izmaglicama. Veoma lepo:

https://perihelion-official.bandcamp.com/album/agg


Za ovonedeljnu porciju drugorazrednog hevimetala otići ćemo do Barselone gde bend Street Lethal napada sa svojim debi albumom Welcome to the Row i ne promašuje ni jednu stavku na spisku, zvučeći kao sastav uzgojen na klasicima osamdesetih od Racer X do Motley Crue. Tu su i masne kose, nitne, brčine a tu je i pevačica koja ne peva lepo nego se dere i mada je sve to jako generički, ja ne mogu, ja moram... Mislim, meni je ovo neodoljivo slatko. Možda će biti i vama?


https://fighter-records.bandcamp.com/album/welcome-to-the-row


No, evo i nečeg što je autentičnije, u smislu da nemački veterani Running Wild četrdesetogodišnjicu rada slave sasvim solidnim EP-jem Crossing the Blades. Rolf Kasparek je za ovu priliku okupio novu postavu i spravio četiri pesme vrlo pribranog hevi metala bez neke ambicije da se mnogo filozofira ili promišlja sama forma. Crossing the Blades je prost, primalan hevi metal koji nije smisleno evoluirao još od osamdesetih ali Rock 'n' Rolf zna da je i tada imao formulu koja dobija pa se ne trudi da je menja ni danas kada mu je maltene već vreme za penziju. Prosto, pevljivo, zarazno i tako nemački:

https://runningwild.bandcamp.com/album/crossing-the-blades


Ni Astaroth Incarnate iz Ontarija nisu neka prva liga, ali je njihov blackened death metal na EP-ju Ascendance prijatan, vrlo korektno odsviran i napisan sa jednom skoro operetsom raskoši tako da se to mora ceniti. Vrlo pristojna produkcija, tkaođe, gde se sinti gudači i klavir prirodno kombinuju sa cepačinom:

https://astarothincarnate.bandcamp.com/album/ascendance


Kad već kopam po dnu kace, evo ih i Of Desolation, melodični death metal kvintet iz Bafala. Njihov debi EP, The Reckoning je sasvim prijatan i slušljiv sa tri pesme koje uzimaju dobre fore od starijih kolega poput The Black Dahlia Murder i, mudro, ne preteruju ni sa aranžiranjem ni sa produkcijom. Ovo je dobrodošlo sveden melodeath u kome ima mesta za mejdnovske melodije ali se sve drži jednog ubedljivog gruva:

https://ofdesolation.bandcamp.com/album/the-reckoning


Mnogo gadnije i grdnije zvuče Nexwomb na prvencu Exegesis of Nihility koji već posle prvih par taktova ukazuju na svoj portlandski pedigre. Ovo je mračan, razmrljan, košmaran black-death metal koji bije nepraštajućim tempom i posipa klaustrofobičnim rifovima, sve uz vokale koji kao da dolaze iz nekakvog nekroverzuma koji se lako očešao o našu stvarnost. Nekima će ovo biti neslušljivo na kvadrat, ali Nexwomb znaju da publika za ovu vrstu nihilističke metal discipline postoji i drže se tvrde linije na moje prilično zadovoljstvo:

https://nihilisticnoisepropaganda.bandcamp.com/album/exegesis-of-nihility


Murder Capital su ,,metal hardcore" bend iz Manitobe i njihov EP The Mortality Model je nabadački mišmeš death metala i moshcorea koji nekako izbegava da zvuči kao deathcore ili beatdown. Ono kako uspeva da zvuči je veoma besno, agresivno i nervozno i zapravo je meni to simpatično:

https://murdercapital204.bandcamp.com/album/the-mortality-model


Završimo sa malo slema: norveški Kraanium su pripremili kompilaciju remasterovanih promo snimaka iz 2007. i 2008. i Double Promo Penetration je i neka vrsta opraštanja od pokojnog pevača Martina Funderuda. Naravno, prošlogodišnji album, Slamchosis je zreliji i bolje produciran ali i ovih osam pesama imaju svog šarma. Kraanium meni nikada nisu bili među omiljenim slem bendovima pa ni ovaj album to ne menja ali je dopadljivo da se čuje:

https://youtu.be/7Tp_RFMSia8

[Meho Krljic]

Za metalnu nasladu u ovaj još-malo-pa-zimski vikend, pripremili smo vam sledeće:


Blek metal! Kanadski Trépas sa svojim prvencem L'héritage du monde donosi tačno ono što nam danas treba, melodičnu ali sirovu muziku, metal koji je žestok i energičan ali po atmosferi prevashodno leden. Dobar je ovo debi album i vidi se da ovo nisu neiskusni muzičari, na kraju krajeva svirali su u Morgue i Outre Tombe i ovo što rade nije naročito inovativno ili originalno ali jeste prijemčivo i veoma slušljivo a bez nekakvih upadanja u nekakve, eh, ,,komercijalne" zamke. Trépas zvuče kao prijateljskije nastrojen Immortal iz devedesetih što, kad se sve sabere i oduzme, nije uopšte loša preporuka:

https://trepas.bandcamp.com/


Za nešto još sirovije i veoma staroškolski tu su nam Britanci Oferwintran sa svojim debi albumom, Llyfr Coch Hergest. Ovaj je bend od početka bio solo projekat multiinstrumentaliste Nihtiana ali je za ovaj snimak pridružen i bubnjar Kevin Paradis koji je neka vrsta institucije na britanskoj sceni ekstremnog metala i snimao je sa gomilom death i black metal bendova (Virulent Depravity, Sutrah, Autokrator, Mithridatic i još mnogo drugih). Oferwintran je eminentno prostačka ponuda, vrlo (zemljo)radnički blek metal sa jednostavnim gitarskim radom, jednostavnim aranžmanima i bez ambicije da se šeta kroz atmosfere i raspoloženja. No, rifovi koje Nihtian piše su veoma pamtljivi i zarazni i njihova naglašena melodičnost je u ugodnom kontrastu sa testerišućim, garažnim zvukom benda. Muzika bez filozofiranja, pravo iz srca. Generalno slabo slušam britanski blek metal ali ovo, kvalitet zvuka na stranu, veoma prija:

https://oferwintran.bandcamp.com/album/llyfr-coch-hergest


Takođe dvojac, takođe sa albumom prvencem, ali ovog puta iz majke Norveške su Homvod čija je debi ploča, Doedsformasjon vrlo ubedljiv primerak norveškog blek metala sa drugotalasnom estetikom ali uz muzičarske kvalitete primerene dvadesetprvom veku i produkcijom koja na pravi način koristi pogodnosti kraja njegove druge decenije. Doedsformasjon je album preteće i veličanstvene atmosfere na kome Homvod zvuče jednako agresivno i jednako svedeno i uzdržano bez obzira da li sviraju brzo ili srednjim tempom. U dobroj norveškoj tradiciji ovde se više pazi na to da li su teme i ritmovi koji se koriste efektni nego koliko ih u pesmi ima i Homvod vrlo sigurno isporučuju pesme koje sa po dve note uspevaju da prenesu više emocije nego opusi brojnih drugih kolega. Izvrsno:

https://dusktone.bandcamp.com/album/doedsformasjon


Ukrajinski jednočlani Këkht Aräkh takođe ima debi album i naslov – Night & Love – kao i naslovnica na kojoj je jedini član i autor sve muzike, Crying Orc, duboko zamišljen i sjetan u nekakvoj šumi (realno – komšijinom voćnjaku), dobro posreduju šta nas na ploči čeka. Ovo je romantično i atmosferično, ali je istovremeno i jako sirovo. Hoću reći demo kvalitet produkcije zapravo spasava ovaj album koji bi, da je urađen u skupljem aranžmanu bio preproduciran i pesmama oduzeo tu ranjivu neposrednost koje ovako imaju. Crying Orc dobro svira i piše nežne, setne pesme u vrlo old school maniru ali sa osobenim melodijskim linijama i harmonskim rešenjima, a tu su i akustični i recitatorski momenti za najnežnije duše među nama:

https://kekhtarakh.bandcamp.com/album/night-love


Još jedan dvojac i još jedan debi album, ovog puta iz Švedske, ali i sa tvistom. Naime, Fiat Noctum su,  album Från forna minnen napisali i snimili još polovinom devedesetih, odnosno u periodu 1996-1997. godine kada su bili aktivni. Onda su se raspali bez objavljivanja albuma da bi ga početkom ove godine stavili na Bandcamp. Ne znam kako su se onda odvijali dogovori sa ruskim izdavačem COD ali dvojac je ponovo ušao u studio i snimio celu ploču ispočetka i sada je nova verzija pred nama. Izdavač ovo naziva izgubljenim draguljem švedske blek metal scene i, znate šta, sasvim je u pravu. Från forna minnen odiše svežinom drugog talasa koji je u vreme kada su ove pesme pisane bio na svom vrhuncu i ovde se jako lepo čuje svežina i spontanost ali i otvaranje horizonata koje je karakterisalo sazrevanje nordijskog blek metala u ovom periodu. Fiat Noctum, pritom, u ovoj novoj verziji ovo sve izuzetno dobro sviraju i album je odlično isproduciran da se čuju sve te dobre ideje pa zaista mogu da ga preporučim bez ikakvih ograda:

https://codmusicdistro.bandcamp.com/album/fr-n-forna-minnen


I još jedan dvojac sa prvim albumom, ovog puta utemeljen na transverzali Grčka-Poljska, Haxandraok se izdvajaju u najmanju ruku po tome što sviraju značajno moderniju formu blek metala. Njihov prvenac, KI SI KIL UD DA KAR RA je ploča ambicioznih aranžmana i slobodnog oplemenjivanja tvrde blek metal matrice uplivima tradicionalne muzike i drugih formi metala. Ima u Grčkoj dosta ovakvih tendencija, ali su me Haxandraok svojim izborom zapaljivih bliskoistočnih motiva pre podsetili na izraelske bendove poput Arallu ili, dakako, Melecesh (naravno, album se i tematski bavi jevrejskim misticizmom). Ovo je odlično odsvirano, dobro producirano i moglo je da bude samo za nijansu dinamičnije masterovano. No, i ovako Haxandraok pesme natrpavaju fantastičnim krešendima i imaju osećaj za metal dramu kakav se samo poželeti može pa album preporučujem bez rezervi:

https://haxandraok.bandcamp.com/


Kad se bend zove Ganondorf sasvim je na mestu očekivati blek metal obrade tema iz igračkog serijala The Legend of Zelda. Italijanski kvintet nam na svom prvencu Ancient Ruins ovo ne pruža, ali dobijamo sedam pesama testerišućeg i agresivnog blek metala napisanog potkraj prethodne decenije, dok je ovo još uvek bio sobni, jednočlani projekat, ali tek sada snimljenog. I ovo je dobar sticaj okolnosti jer su pesme na Ancient Ruins suštinski jednostavne ali su odsvirane sa mnogo spretnosti i šmeka pa dobijamo spoj spontane, naivne, nerdovske ekspresivnosti koji ne pati od dečijih bolesti već se guta lako i klizi bez problema. Ganondorf neće ostati zapamćen kao najveći blek metal našeg doba (a i da im se to desi, Nintendo bi ih tužio za narušavanje intelektualne svojine i stvari bi se grozno završile) ali Ancient Ruins je prijatna pucačka ploča koja gura pedalu do patosa ali to radi sa mnogo šarma i osećaja, da, čak i u pesmi koja se zove Thousand Holocausts.

https://ganondorf.bandcamp.com/album/ancient-ruins


Da presečemo ovu poplavu solidnih debi albuma poslužiće nam poljski veterani Arkona koji su upravo dropovali svoj sedmi album, Age of Capricorn. Arkona posle više od dve i po decenije rada teško da će nekog iznenaditi – ovo je tehnički vrhunski izbrušen blek metal poljske škole sa dovoljno osećajnosti ali i dovoljno agresije da se takmiči za titulu – što ima dobru stranu jer naprosto znate da ovi ljudi neće sići ispod nekog standarda, ali i donekle lošu jer takođe manje-više znate kako će album zvučati čim čujete prvih tridesetak sekundi. Istina je da Arkona sa Age of Capricorn uglavnom voze sanke po dobro ugaženoj stazi, ali opet, ne samo da su je baš oni ugazili dobrim delom nego je ovo, sve to na stranu, kvalitetna ploča. Ako volite poljski blek metal, sasvim obavezna:

https://arkona.bandcamp.com/album/age-of-capricorn



Njemački Halphas sa svojim drugim albumom, The Infernal Path into Oblivion isporučuju epski, melodramatičan blek metal sa tom nekom tevtonskom čvrstinom ali i emocijom koja meni nije nužno skroz po ukusu. Malo mi je sve to previše karikaturalno epski a ne pomaže im ni miks pretrpan reverbom no, da podvučem da su ovo sitne kritike i da Halphas, ako naginjete ovakvoj muzici nude dobru, žestoku i melodičnu ploču:

https://folterrecords.bandcamp.com/album/the-infernal-path-into-oblivion

https://youtu.be/u6eRiJzT2Wg



Arrows from Below, četvrti album portugalskih Israthoum (koji odavno žive u Hojlandriji) je još jedna žrtva groznog masteringa. Ovo je zapravo slojevita, interesantna ploča modernog blek metala koji se i dalje drži staroškolske matrice, dakle, nije skrenuo u šugejz, post rok ili prog, i primereno je agresivna a da ipak nalazi mesta za veličanstvene melodije i pijanističke uvode, no mastering sve lepe stvari koje Israthoum rade gura u vrlo mali dinamički opseg i to ovaj zanimljivi, raznovrsni album čini mnogo težim za slušanje nego što je pravedno. Šteta, ali vredi se potruditi:

https://israthoum-official.bandcamp.com/album/arrows-from-below


Blek metalci su, naravno, jedini metalci koji masovno izdaju albume u Decembru jer u svom tom nihilizmu njih uglavnom boli kurac da li će se pojaviti na ičijoj listi albuma godine. U ostalim žanrovima mahom vlada pustoš ali smo se potrudili da za vas proberemo štogod. Stoner rok nam ove nedelje, recimo, donosi treći album poljskih stoner psihodeličara Red Scalp. Ova ekipa svoj sabatovski stoner rok oplemenjuje ,,indijanskim" uticajima, i, da, u pitanju su definitivno američki starosedeoci a ne stanovnici azijskog potkontinenta, a što bi možda bilo prirodnije za psihodeliju. Votevr, Red Scalp pored te neke možda za današnje vreme politički nekorektne taksonomije, na albumu The Great Chase In The Sky nude melodičan, pomalo i fin psihodelični stoner koji se udobno smešta u dugačke pesme što pored jako faziranih gitara ima i naglašeno ,,pop" senzibilitet pa je ovo muzika koja ima kapacitet da privuče i publiku koja nije tradicionalna meta heavy psych bendova. Meni malčice smeta ružan mastering, ali je ovo zanimljiva i prijatna ploča:

https://redscalp.bandcamp.com/album/the-great-chase-in-the-sky


Za notingemski Church of the Cosmic Skull kažu da su bend koji ,,stavlja ABBA u Sabbath" i mada ovo zvuči kao humor isciman direktno iz nargila, ovo je istovremeno i sasvim tačan opis muzike benda koji na svom trećem albumu, Everybody's Going to Die nudi raskošan prog-pop što nežnu i nedužnu gitarsku muziku sa ugodno prepoznatljivim engleskim korenima meša sa okultnim tekstovima. ABBA je samo za nijansu preterana referenca za bend koji baštini tradiciju višeglasnog muško-ženskog pevanja i Church of the Cosmic Skull se u realnosti na ovom albumu najsigurnije do sada nalaze na udobnoj teritoriji između belog gospela i britanskog tvrđeg progresivnog pop-roka po uzoru na, nagađate, Queen. I mada to nije metal, mislim da je metalu dovoljno blisko posebno jer je ovo IZVANREDNO miksovan i masterovan album na kome se ti izvrsni aranžmani jako dobro čuju. Pa kad bend vrlo ozbiljno krene u naslovni gospel komad sa klavirom, Hammond orguljama i horom koji preslatko ali i preiskreno peva o tome da će svi, baš svi jednom umreti, a onda se nastavi na Do What You Want (With Love In Your Heart) koja je queenovski ambiciozna opereta a Brother Bill mu ga oplete po solo gitari dok ostatak benda vozi ritam kreiran ISKLJUČIVO za šutku, teško da će iko ostati ravnodušan.

https://churchofthecosmicskull.bandcamp.com/album/everybodys-going-to-die


Solace iz Nju Džersija imaju četvrti album, The Brink i ovo je odličan, ubedljiv, zreo i za šire narodne mase sasvim prijemčiv stoner metal koji pritom ne gubi pravovernu oštrinu. Solace su fenomenalni u aranžiranju za stoner prilično složenih tema i vokalnih aranžmana u organske celine koje prirodno teku i ostavljaju utisak prostih, efektnih rok pesama iako imaju elemente progresive i ambiciozne su u svojim narativima. Vrlo dobar primer kako može da se ima i jare i pare:

https://bluesfuneralrecordings.bandcamp.com/album/the-brink



Čovek bi pomislio da će Decembar biti mesec stvoren za doom metal ali ponuda je, ponavljamo, mršava celom širinom spektra pa otud i pominjem novi album nizozemskih Officium Triste iako se meni The Death of Gaia zapravo ne dopada. Ovo je bend koji svira još od prve polovine devedesetih i njihova muzika je, avaj, i na ovom šestom albumu kao neka kvalitetna ali suštinski drugorazredna interpretacija stila koji su u toj deceniji proslavili Anathema ili Paradise Lost. The Death of Gaia je dobro odsvirana ploča, ali meni je ovo vrlo prvoloptaški doom bez ozbiljnijih ideja koji samo vrti ono što je već dobro oprobano od strane ovog benda i drugih kolega. I, mislim, ja se ovoj poči neću vraćati, ali ako niste tako brutalno blazirani kao ja i inklinirate melodičnom, popi doom metalu, dajte im šansu:

https://officiumtriste.bandcamp.com/album/the-death-of-gaia-atmospheric-death-doom-metal


Ne sviđa mi se preterano ni novi album britanskih pop-doom metalaca The River, ali opet slutim da ima kome će se dopasti više nego meni. Vessels into White Tides je, ako bih da budem vrlo darežljiv jedna sigurna realizacija ideje šta bi bilo kada bi Cocteau Twins snimili album sa starim Paradise Lost, ali da se razumemo, niti je ovo eterično kao Cocteau Twins u domenu vokalnih aranžmana i izvedbe niti šugejz-metal-iz-konzerve koji daje podlogu može da se natječe u istoj ligi sa Paradise Lost. Sviđa mi se šta bend, već dvadeset godina, pokušava da uradi, ali meni je ovo relativno neuspešno. Ali može da se čuje:

https://riverbanduk.bandcamp.com/album/vessels-into-white-tides



E, zato nam dobar deaththrash ovog tjedna dolazi sa juga Severne Amerike posredstvom izdavača Dark Descent koji je pre par nedelja zabo kritikal hit sa drugim albumom odličnih space death metalaca Blood Incantantion što smo ih i mi ovde pohvalili. Prvenac teksaških Oath of Cruelty nije tako visoko konceptualan, ali Summary Execution at Dawn je ploča koja izrazito zna šta radi. Ovo je prljav i znojav deaththrash metal koji je po našim današnjim kriterijumima možda čak i malo više thrash nego death iako ima sirove, zakucavačke blastbitove i pevača koji ako već ne pušta infrasonične grlene vokale, makar sve vreme peva u frajevima i beži od ideje ispaljivanja prepoznatljivih nota. No, bend je odličan u aranžiranju uspevajući da varira tempo i dinamiku a da sve vreme zadrži tu vučnu silu divljačkog thrash metala, ne komplikujući aranžmane preko neke granice prirodnog, ali dopuštajući da pesme imaju i po nekoliko solaža i zdravo razvijanje gotivnih thrasherskih tema. Oath of Cruelty su me zvukom i agresivnošću najpre podsetili na kultni Bloodcum ali Teksašani su bend koji je tu i takvu muziku doveo do zrelije forme i u 2019. godini pruža prijemčivu ravnotežu sirovosti i sofistikacije kakva meni prija. Pa još taj lepi crno-beli omot!

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/summary-execution-at-dawn


Italijanski trio Voltumna ima četvrti album, Ciclope, i mada je nama jasno da bend svira blackened death metal, oni za sebe tvrde samo da sviraju ,,absolutely mystic extreme metal". A što je zgodno jer im se izdavač zove, jelte, Extreme Metal Music. Elem, Ciclope je, kao i prethodna izdanja benda, ploča koja nije toliko ekstremna koliko se trudi da spoji melodično, mistično i agresivno u svom ispitivanju nasleđa etrurske civilizacije i mada su Voltumna u proseku premelodični i previše cheesy za moj ukus, ono što je zgodno sa ovim albumom je to da od polovine on postaje primento interesantniji. Voltumna kao da u prve četiri pesme ižive dobar deo svojih mističnih epskih potreba pa je ostalih šest komada, iako i dalje visokokonceptualno, osetno prebijačkije i album se do kraja dovozi u brzoj traci. Vredi čuti, mada bi vredelo i remasterovati ga:

https://voltumna.bandcamp.com/album/ciclope


Španjolski Iron Curtain, kao da već niste pogodili iz samog imena benda, sviraju rivajvlistički omaž NWOBHM zvuku i iako njihov četvrti album, Danger Zone ne može sasvim da priđe apsolutnom remek delu koje smo ove godine dobili od kalifornijskih Hell Fire, ovo je ipak ploča vredna vremena i truda svakog starijeg ali i dalje kolko-tolko živahnog metalca. Iron Curtain nemaju skup miks ali njihovoj muzici ta neka sirovost zapravo daje dobrodošlu patinu, pogotovo što dinamičan master daje mogućnost da ovo lepo otpanjite i da vaši zvučnici ne pretrpe aneurizmu. Iron Curtain su lepa kombinacija visokog tempa, nemirnih, razigranih gitara i promišljenih vokalnih aranžmana sa pevačem koji nije nužno neki titan interpretacije ali ume da napravi dobre harmonije i napravi pamtljiv refren. Klasičan, dakle, NWOBHM album izašao pred kraj 2019. godine i kao takav skoro pa savršen poklon za neku dragu vam osobu prefinjenog, ama starinskog muzičkog ukusa:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/iron-curtain-danger-zone



Omiljeni izdavač prljavog death metala, hardcore thrasha, grindcorea i svega ukaljanog nečistoćom između, dakle, Horror Pain Gore Death Productions iz Filadelfije nas je za kraj godine počastio BESPLATNIM semplerom svojih izdanja. Ne treba ni da napominjem da u ove 42 pesme andergraund zvuka sigurno ima da naletite i na ponešto što će vas naterati da kunete svoju radoznalost, ali HPGD nisu običan DIY lejbl i među njihovim bendovima ima više dijamanata skrivenih u blatu nego autentično loših likova pa je i HPGD 2019 Full Year In Review: 42 Track FREE Sampler ploča sa zapravo GOMILOM odlične muzike koja nudi uvid u fragmentiranu ali zdravu scenu andegraund metala, panka, hardkora, deathgrinda i drugih graničnih žanrova a sve sa natprosečno kvalitetnom produkcijom. Mnoge smo albume, EP-jeve i druge artifakte koje su HPGD izdali ove godine mi ljudski pohvalili kad je trebalo pa i ovaj, ponavljam, besplatni album apsolutno preporučujemo za kušanje jer je gotovo nemoguće da na njemu nećete naići na bar dve-tri pesme koje će vam potencijalno otvoriti sasvim nove životne horizonte.          NO/MÁS, Walking Corpse, Invidiosus, Formless Master, sve su ovo bendovi koji su 2019. godinu učinili podnošljivijom nego što je trebalo da bude, pa im dajte šansu:

https://hpgd.bandcamp.com/album/hpgd-2019-full-year-in-review-42-track-free-sampler



Reaper Metal Productions iz Klivlenda su izbacili reizdanje kultnog split 7" EP-ja iz 2007. Godine na kojoj Nunslaughter sviraju obradu Massacrea a veterani iz osamdesetih Destructor obrađuju Torch. Destructor zvuče bolje, delom i jer su izabrali bolju pesmu a delom jer su snimali u nešto boljim uslovima (,,u podrumu kod Overkill", kažu oni), dok su Nunslaughter sebe zabeležili na Tascam četvorokanalcu. No, dobro, sva ta sirovost i prljavština svakako doprinosi šmeku i Nunslaughter kad zaoru, lepo oru. Ipak, kako rekoh, Destructor ovde imaju objektivnu prednost i njihova verzija Watcher of the Night je šloki i kul.

https://reapermetalproductions.bandcamp.com/album/nunslaughter-destructor


Završimo sa dva death metal singla.

Prvi na redu su marokanski Vile Utopia kojima je Nature Avenges Itself druga objavljena pesma ali bend njome pokazuje da itekako ima šta da ponudi. Afrički metal uglavnom pominjemo kada pričamo o stonerima i oni po pravilu dokaze iz Južnoafričke Republike tako da je sevap videti i čuti bend sa krajnjeg severa kontinenta koji pritom svira kvalitetan, odlično produciran tehnički death metal. Naravno, to ne bi bilo dovoljno da ovaj kvartet na do sada dve napravljene pesme samo demonstrira da puno vremena provodi u prostoriji za vežbanje i da imaju sve Cynic i Necrophagist ploče. Ne, Vile Utopia su bend sa izgrađenim sopstvenim zvukom i solidnim uhom za sklapanje kompleksnih pesama koje lepo balansiraju tech-death tendencije ka sviranju skala sa brutalnim death metal šamaranjem. Meni se ovo veoma dopada i sa anticipacijom čekam prvi album:

https://vileutopia.bandcamp.com/track/nature-avenges-itself



Zatvaramo za danas sa novim singlom australijskih Puncture Wound. Ovaj bend iza sebe ima jedan EP koji je bio solidan, sirovi old school death a Necroinsemination je nešto zreliji ali i dalje brutalan, sirov i staroškolski intoniran rad. Puncture Wound ne zvuče kao Australijanci već možda pre kao Amerikanci i to Amerikanci iz devedesetih godina, negde između Immolation i Morbid Angel, sa svojim tehnički preciznim pesmama i promišljenim temama koje presecaju ukusni mosh delovi. Puncture Wound nisu baš originalni, jelte, ali oni ne imitiraju muziku koja je danas moderna već se očigledno trude da održe plamen nečeg za šta veruju da je vredno. Kako to njihovo mišljenje i sam delim, meni se ovo dopada:

https://puncturewound.bandcamp.com/track/necroinsemination

[Meho Krljic]

Dan pred zimu, a mi se grejemo najfinijim metalom preostalim nam u ovoj godini. Koji je uglavnom osrednji al to je ta sezona.



Zbilja grebemo po dnu kace. Otud evo i u blek metal ponudi debija frankfurtskog dvojca Harvst. Harvst su dobri muzičari i njihov prvenac, Narbenhain je odlično produciran, nego je taj njihov melodični, atmosferični blek metal suviše tralala za moj ukus. Ali opet, može da posluži svakako, ako vam ponestane sjete i melanholije u ove mračne dane:

https://harvst.bandcamp.com/album/narbenhain



Iz Londona dolaze Sea Mosquito, što je, priznaćemo, originalno ime za blek metal bend, i njihov debi EP Inferences. Sea Mosquito sebe taguju kao black metal i dark ambient, a njihova je muzika, pa... više blek metal umešan sa nekim tamnijim post rokom. Dakle, neka vrsta agresivnijeg post-blek metala, sa miksom koji forsira prostornost. No, Sea Mosquito solidno sviraju i ovo nije rđavo napisano izdanje mračne atmosfere i žestoke ali srazmerno suptilne muzike sa malo avangardnog naklona. Fino, za kraj godine čak i vrlodobro:

https://seamosquito.bandcamp.com/album/inferences-2


Finski kvintet Apocryfal sa svojim albumom prvencem obezbeđuje da slušalac zna šta ga čeka već od samog naslova. Crushing Black Death je, ipak suptilnije napisana i odsvirana ploča death/ black metala nego što bi se očekivalo, sa moćnim, mračnim, epskim atmosferama i dobrim, agresivnim death metal programom koji se onda smisleno oplemenjuje sa malo black metal melodičnosti. Solidno:

https://apocryfal.bandcamp.com/album/crushing-black-death


Italijanski Comando Praetorio ima interesantan, melodičan debi, Ignee sacertà ctonie pun teatralnih promena tempa i dinamike i epske atmosfere ali su miks i posebno master toliko grozni da se ovo jedva može slušati. Ne da je u pitanju nekvalitetna produkcija – ovo je jedno od onih blek metal izdanja na kojima možete čuti i bas gitaru što nije mala stvar – ali treblovi koji grebu po ušima i sve spakovano u grozni brikvol zaista ne čine uslugu ovoj inače dobroj ploči:

https://atmfsssdtp.bandcamp.com/album/ignee-sacert-ctonie


Ni Norvežani Flukt (,,bijeg") nemaju idealan miks na svom debiju (izašlom još u Oktobru), ali Darkness Devour je ploča koja se mnogo lepše nosi sa neidealnošću. Norveški blek metal je po pravilu okrenut satanizmu, haosu i zlu pa je i Darkness Devour, sa vrlo rečitim omotom, ploča gadne vriske i momačkog udaranja. Ali ne bez suptilnosti, nikako. Ovo jeste sirov, poprilično old school zvuk ali nikako primitivan, već samo sveden na krtinu i odsviran bez greške. Odlično:

https://dusktone.bandcamp.com/album/darkness-devour


Od istog izdavača, isto iz Norveške i isto iz Oktobra dobijamo još jedan odlični egzemplar norveškog blek metala. Nifrost su nešto iskusniji bend, Blykrone im je već drugi album i ovo je vrlo zrela kombinacija klasičnog blek metala sa nešto melodičnijim pasažima i interesantnim harmonskim diverzijama. Naravno, meni najvažnije je da Nifrost i pored sve melodije i klavirskih uvoda, te horskih refrena, ne manjkaju sirovosti i energije i ovo je ploča za blek metal sladokusce među nama:

https://dusktone.bandcamp.com/album/blykrone


Drezdenski Nemesis Sopor imaju iza sebe već tri albuma a ovogodišnji EP Eis zu Stein u svoje dve jedanaestominutne pesme nudi vrlo uverljiv argument za zrelost i osobenost ovog benda. Nemesis Sopor drljaju atmosferični blek metal ali ovo su, iako jako dugačke, zapravo pesme koje opravdavaju svoje trajanje aranžmanskim naporima. A opet, ko voli atmoblek, ovde ima sve te lepe i nežne melodije:

https://nemesissopor.bandcamp.com/album/eis-zu-stein

Američki Silvanthrone na istoimenom debi EP-ju ne može da se razmeće nekakvom zrelošću, ali nudi sirovu, takoreći presnu blek metal svirku bez mnogo aranžmanske maštovitosti ali sa slatkim melodijama. Ovo je naivnjikavo i pomalo retro ali je vrlo očigledno iz srca i meni prija sva ta surova prebijačina bez mnogo filozofiranja.

https://nihilisticnoisepropaganda.bandcamp.com/album/silvanthrone


Francuzi Walküre imaju iza sebe jedna album a novi EP, Irminsul, sa svojih šest pesama nudi intrigantan i sasvim originalan blek metal koji ima atmosferu a nije atmosferični blek metal, ima kompleksne aranžmane a nije progresiva, ima žestinu i blastbitove a nije raw black metal... Walküre sviraju neku svoju muziku i ovo je vrlo osvežavajuća ponuda unutar ovogodišnje, da ne pominjem ovomesečne blek ponude. Nadam se, naravno, da nisu nacisti, jer sviraju odlično i plene originalnošću:

https://walkure.bandcamp.com/album/irminsul

https://vacuumtehiruproductions.bandcamp.com/album/irminsul


Italijani Nova na svom trećem albumu, Veniamo Dal Cielo pružaju veoma solidan program modernog, samo malčice avangardnog blek metala koji nema nikakav problem da harmonski sasvim izađe iz blek metal okvira i sa tvrdim bubnjevima i agresivnim vokalom meša sasvim pop ili post-rok melodije. Dobro je ovo mada jednoličan vokal može da  zasmeta zahtevnijoj publici. No aranžmanske veštine i obilje dobrih ideja prilično vade stvar a album ni ne preteruje sa dužinom pa je Veniamo Dal Cielo solidan pretpraznični program:

https://atmfsssdtp.bandcamp.com/album/veniamo-dal-cielo



I za stoner ćemo da potegnemo malo u prošlost jer njemački Paralyzed na svom debiju Hidden Sun svira dovoljno dobar rokenrol da to zavredi našu pažnju. Hidden Sun je ploča prepuna retro momenata, sa očiglednim cepelinovskim i sabatovskim dugovanjima, ali Paralyzed nisu rivajvl bend nego naprosto poštena omladina koja ima gruv u srcu i wah-wah pedalu pod krevetom. Hidden Sun je dosta jeftino produciran album, ali je muzika dovoljno srčana, naivna na pravi način ali i dovoljno profi da to ne zasmeta. Lepo:

https://paralyzedband.bandcamp.com/releases


Nešto modernije zvuče Grci Hidden in the Basement na svom trećem albumu, Cursed by The Sun koji je onaj klasični grčki stoner rok izmešan sa malo grandža i nekog modernog, ,,televizijskog" metala. Grčka ovakvih bendova ima, što se kaže, za izvoz i Hidden in the Basement se ne izdvajaju nužno nekim ogromnim kvalitetom, ali album je izašao pre neki dan, dakle, svež je, a ovo je dobro napisano i aranžirano, sa kvalitetnim, profi zvukom i dobrom produkcijom:

https://hiddeninthebasement.bandcamp.com/album/cursed-by-the-sun


Varšavski kvartet Black Thundra meša sludge i post rock da se dobije neka modernija i manje retro verzija doom metala. Debi album, Daylight Dark na naslovnij strani ima stilizovan prizor pomračenja Sunca i muzika je u skladu sa tim preteća i opojna, a ako bend nije baš PRETERANO originalan, ovo je i dalje sasvim korektno svirano i snimljeno.

https://blacktundra.bandcamp.com/album/daylight-dark


John Malkovitch! dolaze iz Italije i njihov drugi album, Hyenaeh meša sludge metal, nekakav posthardcore i malo post rocka da u instrumentalnom okruženju donese pet pesama uglavnom jakog, agresivnog i mračnog zvuka koji dovoljno varira dinamike i atmosfere da ne bude dosadan. Ovo je, dakako, muzika koja se jednako oslanja na ambijentalne pasaže kao i na mišićave, grčevite ritmičke egzibicije koje izvode bubanj i bas i nije za ljude koji od svog metala traže melodiju i epiku. John Malkovitch! su suptilni, ali su suštinski agresivci:

https://johnmalkovitch.bandcamp.com/album/hyenaeh


Andrea Van Cleef & The Fuzz Resistance su projekat pevača i gitariste italijanskog psihodeličnog stoner benda Humulus i mada je muzika oba benda slična, ovaj EP (koji se zove samo 135) je meni bolji od onog što sam čuo od Humulusa. Van Cleef i bubnjar Simone Helgast Cavagnini ovde treskaju veoma dobar psihodelični rok kome fazirana gitara nikako nije jedini adut. Adut im je odličan gruv, solidno Van Cleefovo pevanje, vispreno korišćenje klavijatura, ali i izbor obrada koje se ovde provlače između autorskih pesama. Treba imati smelosti pa na istoj ploči obraditi Dr. Johna, Boa Diddleyja i Pink Floyd, ali Van Cleef i Cavagnini sve odrađuju dosledno i dostojanstveno i donose nam britkih 26 minuta odlične psihodelije:

https://youtu.be/dU2oJXILBBk


Na terenu klasičnog hevi i NWOBHM zvuka, a sa kraja Novembra imamo trećeligaše Dusk iz Beča. Dusk su, realno, bend kakvih se čovek u životu nagleda po raznim tezga-svirkama, tehnički korektan ali ne blistav, sa pesmama koje su zbir opštih mesta poznatijih bendova, ali pošto ima pevačicu koja mi je simpatična i trudi se i kraj je godine, reći ću da je EP The Toll podnošljiv.

https://duskheavyrock.bandcamp.com/album/the-toll


Ne znam šta su švedski Stormburner čekali do Decembra da izbace svoj debi album, Shadow Rising, jer ovo, iako nije prvoklasan hevi metal, sasvim je dobra drugopozivaška ponuda sa pevanjem u falsetu i herojskom tematikom. Ne kažem da bi Shadow Rising osvojio mnogo titula albuma godine, mislim, neoriginalno je ovo i ima boljih ploča u istom žanru, ali Stormburner sa svojim obožavanjem Priesta i odsustvom problema da prže staromodnu muziku iz sve snage definitivno imaju šarma za publiku koja voli '80s žestinu.

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/shadow-rising


Završićemo sa jednim osrednjim slamming death metal izdanjem, ali kad je kraj godine moraju se malo spustiti kriterijumi. Dynamite Abortion su ciriški bend koji je pre pet godina imao donekle zapaženi EP Born to Slam a sada imaju i dugosvirajući debi, Cathexis. Devet je to pesama (zapadno)evropskog slema, možda pomalo nalik na Within Destruction ali ipak bez zrelosti i osećaja koje slovenski majstori imaju. No, Dynamite Abortion su makar tehnički sasvim solidni i dobro producirani pa je Cathexis, iako daleko od ovogodišnjeg sleming vrha koji smo proživeli letos, ipak solidna death metal ploča uz koju se lepo mogu dočekati praznici:

https://risingnemesisrecords.bandcamp.com/album/cathexis

[Meho Krljic]

Mogu sa dosta autoriteta da ustvrdim da Repulsion nikada nije zvučao bolje nego u 2019. godini. Nezamislivo ali stvarno. Bend sa jednim albumom, izašlim još 1989. godine sa kojim su promenili istoriju muzike 


https://youtu.be/qU6FRhFYE5U

https://youtu.be/HxmBSKT0CL8

[Meho Krljic]

Poslednja Subota (da ne kažem Poslednji Sabat) u mesecu je dobra prilika da popišemo albume koji su se isticali kvalitetom ili makar interesantnošću tokom skoro završene godine. Pre toga, da ipak notiramo ono zanimljivo što je izašlo u poslednjih nekoliko dana...


Na primer, finski Sargeist koji smo prošle godine ozbiljno pohvalili za odlični peti album, Unbound, ove su se nedelje upisali u zimski program sa EP-jem  Death Veneration i to je divan, agresivan i sirov a melodičan i slojevit blek metal iz zemlje hiljadu jezera, baš onako kako su nas Sargeist već i navikli. Blek metal je najbolji kada kombinuje nemilosrdno udaranje sa zavodljivim, slatkorečivim odavanjem melodiji i pesmi i Sargeist su, u ovom trenutku, jedan od najboljih bendova u igri:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/death-veneration


Ruski jednočlani udarni odred Navjarmaahr sa svojim trećim albumom, Navje, nudi solidno miksovan ruski blek metal sa svim onim elementima koje ova odrednicva podrazumeva: disciplinovana i žestoka svirka, ali i nadev slovenske melodičnosti i duševnosti. Kolosveth ovaj projekat gura već više od deset godina i Navjarmaahr je sada jedna sigurna u sebe, kvalitetna blek metal mašina koja se ne ističe prevelikom invntivnošću ili originalnošću ali isporučuje robu:

https://navjarmaahr.bandcamp.com/album/navje


Warforged iz Brazila ima novi EP, vrlo tematski nazvan The Battle of Belial Against Gabriel (tako se zovu i dve od tri pesme dok je treća samo ,,midtro") i, za razliku od čikaškog Warforged predstavljenog ranije ove godine, brazilski duo svira sirov, paganski metal koji ne beži od dugačkih pesama i promena dinamike i atmosfere, ali se drži korena i muzike koja je u suštini jednostavna i, mada ne spada u atmosferični blek metal, svakako u većoj meri drži do atmosfere nego do demonstracije tehnike. The Battle of Belial Against Gabriel je ploča predvidivih harmonskih progresija i jeftinije produkcije, ali je iskrena i osvaja neposrednošću (a i bubnjar, Demogorgon ima dosta zasluga što ovo zvuči dinamično i energično):

https://warforgedhorde.bandcamp.com/album/the-battle-of-belial-against-gabriel



Stonerska publika ima interesantnu ponudu u vidu prvog albuma grčkih Children of Aegean a koji se
zove Mythologica i predstavlja vrlo manifestno pripremljen prvi iskaz. Naime, ovi Grci, koji izdaju za Greek Stoner Revolution Records, u svom instrumentalnom zvuku mešaju heavy/ stoner zvuk sa tradicionalnim grčkim harmonskim rešenjima pa je Mythologica u najmanju ruku interesantna kolekcija pesama koje imaju metal oštrinu ali i egejske prelive koji se ovde lepo mešaju. Navikli smo da bliskoistočni motivi i metal idu dobro jedno uz drugo, a ovo je podsećanje da nisu samo arapske četvrttonske egzotike ono čemu treba težiti u oplemenjivanju teškog roka već i da egejska ekipa ima konja za trku:

https://greekstonerrevolutionrecords.bandcamp.com/releases


Od istog izdavača, nešto ranije ovog meseca dobili smo kompilaciju Stoned Olympus - Mystic Alchemy i tu imamo reprezentaciju vrlodobrog grčkog stoner metala, a koja pored Children of Aegean ubraja bendove poput Universal Hippies, Stone Age Mammoth, Stonilla i Hazy Sea. Puno wah-wah lizanja, teških ritmova, egejskih harmonija i slajd-gitarske priotehnike za ljubitelje:

https://stonedolympus.bandcamp.com/releases



Portugalski spejs-improvizatori Solar Corona su već proletos imali pristojan album psihodeličnih džemova, a EP izašao ove nedelje, Saint​-​Jean​-​de​-​Luz je još usredsređenog i dobro plasiranog (i vrlo korektno snimljenog) psihodelisanja. Solar Corona za ovu priliku divlji gitarski frikaut dobrim delom menjaju za svemirske saksofonske solaže a kada gitara ima priliku da se pokaže ona, naravno, blista. Vrlo tripozno, vrlo svemirski, vrlo lepo:

https://solarcorona.bandcamp.com/album/saint-jean-de-luz


Njemački DuneGazer ima debi album koji se zove ...And the Desert Opened Its Maw i već iz tih imena je prilično jasno gde ovim mladićima leži srce. ...And the Desert je album pustinjskih hevi rok pesama sa malo grandž ukusa ali i brutalnim, nafaziranim bas-deonicama. Prijatno to zvuči jer je vrlo dobro miksovano i bend ume da izgradi atmosferu, kao i da demonstrira odličnu sviračku disciplinu, pogotovo što je ovo sve snimljeno uživo. Moglo bi se reći da DuneGazer za nijansu previše petljaju za stoner metal ali to je sitničarenje:

https://dunegazer.bandcamp.com/album/and-the-desert-opened-its-maw



Kalifornijski doom projekat Nothing is Real ima novi album, Pain is Joy i mada je bend nazvan po sloganu iz igračkog serijala Assassin's Creed, njihova muzika je pravoveran, mračni doom metal sa bleksabatovskim korenima, ali i prilično prljavom, garažnom prpdukcijom. Pain is Joy je, svakako, spora ploča teških rifova i nervoznih solo gitara koja zvuči kao da je nastajala ispod vode, ali Nothing is Real, iako se drže vrlo izlizanog muzičkog predloška, imaju taman toliko svežih ideja da zadrže pažnju:

https://nothingisreal333.bandcamp.com/album/pain-is-joy


Argentinski A Lo Lejos el Jinete na svom, pretpostaviću, prvencu Despegue, snimljenom uživo nude mišmeš progresivnog roka i post roka sa prilično raštimovanim gitarama i stavom da je dobro ako bend i samog sebe svako malo uspe da iznenadi. I, sad, nije ovo najuzbudljivija ploča koju sam ikad čuo, daleko od toga, a pesme se suviše oslanjaju na gitarski rad koji nije baš toliko impresivan, ali bend IMA ideje i USPEVA da ponudi ta neka periodična iznenađenja pa dobro dođu ovako za lenji kraj godine:

https://alolejoseljinete.bandcamp.com/releases


Lisabonski Stones of Babylon nude ubedljiviju produkciju i nešto zreliju svirku na svom albumu Hanging Gardens. Opet, ovo je taj neki instrumentalni, psihodelični stoner koji bi profitirao ili od pevanja ili od malo avanturističkijeg instumentarija. Stones of Babylon svakako imaju sasvim pristojne teme i rifove i povremeno me prijatno zavedu gruvom koji uhvate (Ziggurat, recimo), ali istina je i da su ovo dugačke pesme kojima dosta vremena treba da dođu do svoje poente...

https://ragingplanet.bandcamp.com/album/stones-of-babylon-hanging-gardens



Za malo klasičnog heavy zvuka bacićemo se do kraja Novembra, kada je izašao prvi i istoimeni demo njemačkog benda Angel Blade. Ovo, da odmah podvučem, ne treba slušati sem ako niste BAŠ nostalgični za zvuk iz neke, recimo 1983. godine. Angel Blade su kao da ste u blender ubacili britanski Iron Maiden, srpsko-kanadske Warriorse i švicarski Krokus, sve promešali, pa snimili na kasetu koja je presnimavana bar tri puta. Rezultat je vrlo patiniran ali i vrlo retro zvuk samo za inicirane koji će znati da cene i blagi lo-fi prizvuk ali i prefinjeni kič koga Angel Blade bez stida provlače:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/angel-blade-angel-blade


Simpatičan je, mada ne sasvim uspešan, debi album brazilskih Electric Poison. Live Wire je album uzbudljivog heavy zvuka sa tog nekog prelaska NWOBHM pristupa u speed metal divljinu i Brazilci svakako umeju da naprave solidan rif i pesmu. Gitaristi se ističu i prvorazrednim solažama a uz vrlo stamenu ritam sekciju ovaj bend ima šta da ponudi ljubiteljima ovakvog zvuka, no, pevač Thauan Rodrigo, nažalost, dosta kvari devojačku sreću. Ume on da nabode note i nije da nema određenog karaktera ali... kilavo je ovo malo i podseća da je u ovakvoj muzici frontmen često ipak najvažniji član benda. Opet, za ljubitelje, recimo, belgijskih Killer, Electric Poison imaju da ponude sasvim pristojan program:

https://youtu.be/43ibXWRffHg


Završimo sa prvim i za sada jedinim izdanjem solo sludge metal projekta Torture Drome a iza koga stoji (sedi, svira i peva) izvesni Joe Bonsignore. Bonsignore je trenutno građanin Njujorka ali je album napisan i snimljen na Floridi koja... pa recimo, nije naročito pozitivno uticala na autora. Killiguana je, tako, album prljavog gruva i zle sludge atmosfere u kojoj se provlači nešto pritajenog bluza u sedmom planu. U prvom su izvrištani vokali i teški, distorzirani srednjetempaški metal. Drugorazredno, ali simpatično:

https://torturedrome.bandcamp.com/releases


Dobro, ako smo time odradili i ovu nedelju, evo sada nekakvog spiska godišnjih hajlajta. Naravno, ima i drugih albuma vrednih slušanja, ali ovi su po nekom mom osećaju u ovom trenutku, vredni da se preslušaju za potrebe sažimanja godine. Album godine je, inače povratnički Possessed – Revelations of Oblivion.

Neću ponovo pisati o ovim albumima jer o svakom već imamo izjašnjavanje na prethodnim stranicama, ali hoću napraviti nekakvu (arbitrarnu) podelu po žanrovima da bi, eto, potencijalno zainteresovan čitalac potencijalno lakše našao ono što ga potencijalno zanima. Pa, prijatno. Sledeće nedelje, božezdravlje, pozabavićemo se još nekim albumima iz 2019. godine koji su zaslužili malo pažnje a koji su promakli tokom redovnih nedeljnih pregleda...



Black metal:

https://moynoq.bandcamp.com/album/dreaming-in-a-dead-language

https://xulovkvlten.bandcamp.com/album/entropic-increase-from-the-omega-aeon

https://uhtceareblack.bandcamp.com/album/el-genocidio-primordial-llevar-el-nombre-infinito-de-la-empat-a

https://youtu.be/An96Z-BMMko

https://saor.bandcamp.com/album/forgotten-paths

https://morbidchapelrecords.bandcamp.com/album/sahar

https://nokturnalfrost.bandcamp.com/album/night-terrors

https://vanum.bandcamp.com/album/ageless-fire-2

https://ljuska.bandcamp.com/album/the-nox-harbinger

https://katechonor.bandcamp.com/album/sanger-fra-auschwitz

https://hellthrasherproductions.bandcamp.com/album/krigsd-ger

https://tristeterrefr.bandcamp.com/album/grand-uvre

https://youtu.be/DfCAoS3zk80

https://proceus.bandcamp.com/album/maharaja

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/the-spearwound-salvation

https://voidritual.bandcamp.com/album/arcane-forest-rites

https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/mardom

https://nordjevel.bandcamp.com/releases

https://youtu.be/eBUajQZTccg

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/slit-throat-requiem

https://natremia.bandcamp.com/album/a-o-t-n-f

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/d-payser

https://akantha.bandcamp.com/album/baptism-in-psychical-analects

https://misthyrming.bandcamp.com/album/algleymi

https://nihilityblacklion.bandcamp.com/

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/paradox

https://malumfin.bandcamp.com/album/legion

https://panzerfaust.bandcamp.com/album/the-suns-of-perdition-chapter-i-war-horrid-war

https://youtu.be/6OW6S9JEdEM

https://listen.20buckspin.com/album/the-anatomy-of-unholy-transformation

https://yelloweyes.bandcamp.com/album/rare-field-ceiling

https://originofieon.bandcamp.com/album/pan-daimon-ieon

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/vordr-vordr

https://krallice.bandcamp.com/album/rot-and-waste-live

https://dizziness.bandcamp.com/album/reroute

https://youtu.be/k1HRjfvp4aU

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/gjengangere-i-hjertets-m-rke

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/to-become-the-great-beast

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/dawn-of-infinite-fire

https://www.youtube.com/watch?v=J03woJbLrgA

https://blutausnord.bandcamp.com/album/hallucinogen

https://arallu.bandcamp.com/album/en-olam-physical-digital-album

https://aegrus.bandcamp.com/album/in-manus-satanas

https://sunworship.bandcamp.com/album/emanations-of-desolation

https://merdamundi.bandcamp.com/album/hatred

https://negator.bandcamp.com/album/vnitas-pvritas-existentia

https://1349som.bandcamp.com/album/the-infernal-pathway

https://youtu.be/1bG_zbIy2C0

https://www.youtube.com/watch?v=FzT1vRXsHoo&list=PLBzBwYhHpqLK0PXTp_Dtzy4OLfsFgIlYi

https://horrocious.bandcamp.com/album/depleted-light-and-the-death-of-uniqueness

https://sorgelig.bandcamp.com/album/we-the-oblivious

https://antiqofficial.bandcamp.com/album/tan-kozh-lignages-oubli-s

https://liturgy.bandcamp.com/album/h-a-q-q

https://ladlo.bandcamp.com/album/wormgod-ep

https://listen.20buckspin.com/album/the-palms-of-sorrowed-kings

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/tyranni

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/tragediens-trone

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/umbra-conscientia-yellowing-of-the-lunar-conciousness

https://reveal-svr.bandcamp.com/album/scissorgod

https://dusktone.bandcamp.com/album/doedsformasjon

https://codmusicdistro.bandcamp.com/album/fr-n-forna-minnen

https://haxandraok.bandcamp.com/

https://dusktone.bandcamp.com/album/blykrone

https://walkure.bandcamp.com/album/irminsul



Stoner, hard rok i psihodelija:

https://www.youtube.com/watch?v=oRPYIzpZEBg

https://getawayvan.bandcamp.com/album/getaway-van

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/awakened-from-the-tomb

https://drawkwardandthescrews.bandcamp.com/album/gettin-out-of-style

https://templeofthefuzzwitch.bandcamp.com/album/temple-of-the-fuzz-witch

https://youtu.be/jndNvcee-Q4

https://motemelbourne.bandcamp.com/album/samalas-lp

https://asthmacastle.bandcamp.com/album/mount-crushmore

https://wearekook.bandcamp.com/album/ii

https://thedevilandthealmightyblues.bandcamp.com/album/tre

https://listen.20buckspin.com/album/departed-souls

https://youtu.be/gnUI5ZnmaX8

https://glitterwizard.bandcamp.com/album/opera-villains

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/bury-the-hatchet-2

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/live-at-the-smokehouse

https://kaleidobolt.bandcamp.com/album/bitter

https://faeriering.bandcamp.com/album/the-clearing

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nebula-holy-shit

https://blackwitches.bandcamp.com/album/black-witches

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/gorilla-treecreeper

https://devilflowermantis.bandcamp.com/releases

https://scumripper-finland.bandcamp.com/album/all-veins-blazing

https://theredwidows.bandcamp.com/album/fuzzifixion?t=2

https://sacri-monti.bandcamp.com/album/waiting-room-for-the-magic-hour

https://theivoryelephant.bandcamp.com/album/stoneface

https://hippiedeathcult.bandcamp.com/album/111

https://possessor.bandcamp.com/album/gravelands-2

https://comacozer.bandcamp.com/album/mydriasis

https://orbiterfl.bandcamp.com/album/southern-failures

https://thedrippersgbg.bandcamp.com/album/action-rock

https://acidalice.bandcamp.com/releases

https://kinggizzard.bandcamp.com/album/infest-the-rats-nest-2

https://thecosmictripadvisors.bandcamp.com/album/wrong-again-albert

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/all-is-lost

https://wizardrifle.bandcamp.com/album/wizard-rifle

https://lemurianfolksongs.bandcamp.com/album/ima

https://ecstaticvision.bandcamp.com/album/for-the-masses

https://monolord.bandcamp.com/album/no-comfort

https://lostabanosexp.bandcamp.com/album/rise-of-the-melted-eagle

https://goatess.bandcamp.com/album/blood-and-wine

https://crimsonwitch420.bandcamp.com/album/satanic-panic

https://bombaby.bandcamp.com/album/absurdist-rock-number-2-eternal-colic

https://napofficial.bandcamp.com/album/ausgeklingt-2

https://saintkarloff.bandcamp.com/album/interstellar-voodoo

https://buriedfeather.bandcamp.com/album/cloudberry-dreamshake

https://ironsun.bandcamp.com/

https://electricjaguarbaby.bandcamp.com/album/s-t-debut-album

https://themothercrow.bandcamp.com/album/magara

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/freak-mammal

https://birmani.bandcamp.com/album/ep3

https://deserthighways.bandcamp.com/album/beneath-the-swamp

https://droiddoom.bandcamp.com/album/hyperreality

https://taraban.bandcamp.com/album/how-the-east-was-lost

https://spaceslug.bandcamp.com/album/reign-of-the-orion

https://anunnakibc.bandcamp.com/album/immanentize-the-eschaton

https://marijannah.bandcamp.com/album/istanah

https://churchofthecosmicskull.bandcamp.com/album/everybodys-going-to-die

https://bluesfuneralrecordings.bandcamp.com/album/the-brink

https://youtu.be/dU2oJXILBBk


Doom metal:

https://maestus.bandcamp.com/album/deliquesce

https://coltsblood.bandcamp.com/album/coltsblood-un-split

https://primitivemandoom.bandcamp.com/album/split-with-hell

https://ono0110.bandcamp.com/album/cloaked-climax-concealed-atmospheric-doom-death-metal

https://ataraxie.bandcamp.com/album/r-sign-s

https://raventale.bandcamp.com/album/morphine-dead-gardens

https://weepingsores.bandcamp.com/album/false-confession

https://cultofsorrow.bandcamp.com/album/invocation-of-the-lucifer

https://torpornoise.bandcamp.com/album/rhetoric-of-the-image

https://fvneralfvkk.bandcamp.com/

https://esogenesidoom.bandcamp.com/album/self-titled-death-doom-metal

https://coldinberlin.bandcamp.com/album/rituals-of-surrender

https://youtu.be/pBOgfLBVes0

https://esoteric.bandcamp.com/album/a-pyrrhic-existence

https://wellsvalleyblacklion.bandcamp.com/album/reconcile-the-antinomy

https://bewailer.bandcamp.com/album/where-my-demise-dwells

https://slowdooom.bandcamp.com/album/vi-dantalion

https://bullelephant.bandcamp.com/releases


Death metal:

https://www.youtube.com/watch?v=UsjBThE7CsA

https://altarage.bandcamp.com/album/the-approaching-roar

https://desecravity.bandcamp.com/album/anathema

https://miseryindex.bandcamp.com/album/rituals-of-power

https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/their-worm-never-dies

https://venomprison.bandcamp.com/album/samsara

https://vltimas.bandcamp.com/album/something-wicked-marches-in

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/parasitic-slavery

https://abnormality.bandcamp.com/album/sociopathic-constructs

https://www.youtube.com/watch?v=gNoYthAiEFc&list=PLmMh98PfdKhmdhBk3zUwQBCTqu-IGPSuk

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_maLRPyCTk9GqxxqVjliOxXkFqu9A19zWw

https://listen.20buckspin.com/album/thrive-on-neglect

https://wormed.bandcamp.com/album/metaportal

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/exigit-sincerae-devotionis-affectus

https://concretewinds.bandcamp.com/album/primitive-force

https://detherous-ca.bandcamp.com/album/detherous-hacked-to-death

https://youtu.be/l0F287atK54

https://exhumed.bandcamp.com/album/horror

https://xoth.bandcamp.com/album/interdimensional-invocations

https://teitanblood.bandcamp.com/album/the-baneful-choir

https://xenokorp.bandcamp.com/album/the-autophagous-reign

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/hidden-history-of-the-human-race

https://cattledecapitation.bandcamp.com/album/death-atlas


Old school death metal, švedski death metal i deaththrash:

https://vircolac.bandcamp.com/album/masque

https://listenable-records.bandcamp.com/album/sempiternal-void

https://youtu.be/GQABLeaXHvE

https://www.youtube.com/watch?v=tdR2npTf8qg&list=OLAK5uy_kAeJQrMYnuh7cnrsPWdvqZ3MEUBGqPjnk

https://abyssal-home.bandcamp.com/album/a-beacon-in-the-husk

https://burialremains.bandcamp.com/album/trinity-of-deception-death-metal

https://listen.20buckspin.com/album/planetary-clairvoyance

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/carnal-tomb-abhorrent-veneration

https://listen.20buckspin.com/album/odious-descent-into-decay

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/necessary-excess-of-violence

https://youtu.be/xx_r5CAeN7o

https://listen.20buckspin.com/album/buried-deep-in-a-bottomless-grave

https://listen.20buckspin.com/album/a-sanity-deranged

https://coffins.bandcamp.com/album/beyond-the-circular-demise

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/cenotaph-of-defectuous-creation-2

https://gatecreeper.bandcamp.com/album/deserted

https://mortiferum.bandcamp.com/album/disgorged-from-psychotic-depths

https://profanaticasom.bandcamp.com/album/rotting-incarnation-of-god

https://rottedlife.bandcamp.com/album/a-monument-to-the-dead

https://listen.20buckspin.com/album/orificial-purge

https://cleric-us.bandcamp.com/album/serpent-psalms

https://hibernation-release.bandcamp.com/album/filth-ouroboros

https://mournedma.bandcamp.com/album/devoured-humanity

https://remainsmx.bandcamp.com/album/chaos-light

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/summary-execution-at-dawn


Slamming death metal:

https://hatepriest.bandcamp.com/album/hate-priest

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/existential-disconnect

https://brutalmind.bandcamp.com/album/plague-of-filth

https://devourment.bandcamp.com/album/obscene-majesty

https://agoniarecords.bandcamp.com/album/slithering-evisceration



Grindcore:

https://bestalfr.bandcamp.com/album/eterno-rancor

https://walkingcorpsegbg.bandcamp.com/releases

https://morepain.bandcamp.com/

https://evilash.bandcamp.com/album/south-to-no-life

https://fullofhell.bandcamp.com/album/weeping-choir

https://hpgd.bandcamp.com/album/existence-at-a-distance

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/extreme-graveyard-tornado

https://shitxlife.bandcamp.com/album/reign-in-bud

https://hpgd.bandcamp.com/album/demo-sessions-vol-1

https://shocknarcotic.bandcamp.com/releases

https://hpgd.bandcamp.com/album/last-laugh

https://cloudrat.bandcamp.com/album/pollinator

https://nooneknowswhatthedeadthink.bandcamp.com/album/no-one-knows-what-the-dead-think

https://takafumimatsubara.bandcamp.com/album/strange-beautiful-and-fast

https://hpgd.bandcamp.com/album/first-strike

https://teethtl.bandcamp.com/



Thrash i speed metal te njihove ,,blackened" varijante:

https://leachswe.bandcamp.com/album/hymns-for-the-hollow

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/misconception

https://morbidskull.bandcamp.com/album/egregors-of-the-black-faith

https://bewitcher.bandcamp.com/album/too-fast-for-the-flames

https://listen.20buckspin.com/album/cease-to-exist

https://oozingwound.bandcamp.com/album/high-anxiety

https://reapermetalproductions.bandcamp.com/album/back-to-the-cult

https://exumerofficial.bandcamp.com/album/hostile-defiance

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/fatal-visions

https://chevalier.bandcamp.com/album/destiny-calls-2

https://bewitcher.bandcamp.com/album/under-the-witching-cross

https://listenable-records.bandcamp.com/album/bury-the-pain

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/visionaire-of-death

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_m2zkddQOv5eu_O2CY6TqsMSqw0yRSMd9c

https://slaughtbbath-chile.bandcamp.com/album/alchemical-warfare

https://youtu.be/mzFXFjuZjCw

https://reapermetalproductions.bandcamp.com/album/under-sadistic-pressure

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/copulation-of-cloven-hooves

https://necropanther.bandcamp.com/album/the-doomed-city


Klasičan Heavy/ NWOBHM i tako ta tradicija:

https://travelermetal.bandcamp.com/album/traveler

https://pounderheavymetal.bandcamp.com/album/uncivilized

https://devilmaster.bandcamp.com/album/satan-spits-on-children-of-light

https://hellfiremetal.bandcamp.com/album/mania

https://youtu.be/p9q5TCRIIEk

https://riotcityofficial.bandcamp.com/releases

https://trueskelator.bandcamp.com/album/cyber-metal

https://gygaxguild.bandcamp.com/album/high-fantasy

https://youtu.be/lYYkR1DbJCQ

https://www.youtube.com/watch?v=2f-uf9MglYM&list=OLAK5uy_mrXnceH0c0e2vOZMGJms743ysmUCcDTvA

https://www.youtube.com/watch?v=_RrsV2_RP2I&list=OLAK5uy_mDmxtBL1lPR3jCh2QlDPT447_xwTMnTXI

https://wearescreamer.bandcamp.com/album/highway-of-heroes

https://warcloudiscoming.bandcamp.com/album/state-of-shock

https://aggressiveperfector.bandcamp.com/album/havoc-at-the-midnight-hour

https://fighter-records.bandcamp.com/album/welcome-to-the-row

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/iron-curtain-danger-zone



Post metal/ blackgaze, sludge i slično:

https://downfallofgaia.bandcamp.com/album/ethic-of-radical-finitude

https://violetcold.bandcamp.com/album/kosmik

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mwdudMQAvibpN5I-ot-kUYtf2a-BE4HMw

https://wasteofspaceorchestra.bandcamp.com/album/syntheosis

https://interarma.bandcamp.com/album/sulphur-english

https://hamferd.bandcamp.com/album/o-dn

https://pelicansl.bandcamp.com/album/nighttime-stories

https://russiancircles.bandcamp.com/album/blood-year

https://whiteward.bandcamp.com/album/love-exchange-failure

https://thegreatoldones.bandcamp.com/album/cosmicism

https://secondtosun.bandcamp.com/album/legacy

https://serpensluminis.bandcamp.com/album/bright-euphoria

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/universal-death-church


Ezoterija, avangarda, postmoderna, folk i sve drugo što ne znam gde bih stavio:

https://penseesnocturnes.bandcamp.com/album/grand-guignol-orchestra

https://yeruselem.bandcamp.com/album/the-sublime

https://youtu.be/ijcMCJnnSLQ

https://ritualproductions.bandcamp.com/album/asterismal

https://nekrasov.bandcamp.com/album/lust-of-consciousness

https://lacephale.bandcamp.com/album/lac-phale

https://sunn.bandcamp.com/album/life-metal

https://earth.bandcamp.com/album/full-upon-her-burning-lips

https://www.youtube.com/watch?v=Oaavvuhp1oA&list=OLAK5uy_nuWV-piQ96s3JMQKbd077ol9CS7-YccSk

https://embraceofdisharmony.bandcamp.com/releases

https://linguaignota.bandcamp.com/album/caligula

https://throestodust.bandcamp.com/album/in-the-hands-of-an-angry-god

https://listen.20buckspin.com/album/d-da-sj-lar

https://larreatrip.bandcamp.com/album/jazz-satanico

https://methil.bandcamp.com/album/mother-of-red-light

https://boris.bandcamp.com/album/love-evol

https://lightningbolt.bandcamp.com/album/sonic-citadel

https://karyncrisisgospelofthewitches.bandcamp.com/

https://childbite.bandcamp.com/album/blow-off-the-omens

https://streetsects.bandcamp.com/album/gentrification-iv-suspended-from-gallery-rails

[Meho Krljic]

Rani postpraznični period je tu da bismo uživali u onome što smo propustili tokom prošle godine ali i da vidimo ima li i šta novo. Pa, evo prvo to novo:



Darktimes je slovački blek metal bend čiji je drugi album, Utter Coldness izašao potkraj godine i predstavlja ekipu u odličnoj formi. Ovo je slovenski blek metal odlične produkcije i zauzdane emocije tako da se ta hladnoća iz naslova zaista probija kroz pamtljive melodije i dobre aranžmane. Veselo:

https://etherealplague.bandcamp.com/album/utter-coldness


Ruski atmosferični trio Gherzen se u svojoj muzici drži vrlo ,,slovenskog" zvuka, sa naglašenom melodičnošću i tom nekom širinom slovenske duše i dubinom melanholije. Gherzen su zanimljivi jer se u tekstovima bave ruskom istorijom i mada to statistički poveremeno zna da odvede u nezgodne nacionalističke nesreće,  ovo je bend koji osobenim tematskim ali i muzičkim pristupom plemenito sebe izdvaja od ostatka kolega na sceni. Gherzen su pre svega značajno muzikalniji od prosečnog atmoblek benda sa minucioznim aranžmanima i uplivima klasičnog metala kada je to oportuno. Album se zove 1881 pa vi vidite koliko znate o ovom periodu ruske istorije:

https://codmusicdistro.bandcamp.com/album/1881


Škoti Sluagh imaju vrlo impresivan debi album, Sluagh I, koji nudi već očekivanu keltsku raspevanost i ekspresivnost, ali na osoben način. Ovo nikako nije bend koji bi kopirao Saor ili druge škotske bendove koje znamo, već ima svoj prilaz slatkim, moćnim melodijama i očajničkim vokalima. Ritam sekcija benda je takođe odlična i Sluagh I, izašao prvog Januara je izvanredan način da se počne godina:

https://sluaghsounds.bandcamp.com/album/sluagh-I


Španski Grimah sa svojim debi albumom, Intricacies of Bowed Wisdom pokazuje dve stvari: da bend ne ume da napiše reč ,,egzistencijalizam" na engleskom jeziku, kao i da na uticaj poljske scene, poglavito benda Mgła nikako nisu imuni ni ljudi iz toplijih, mediteranskijih, jelte, krajeva. No, ništa tome ne fali, ako volite ovakav zvuk. Grimah nisu preterano originalni ali Intricacies of Bowed Wisdom ima vrlo lepih momenata i čuje se tu jedna žestina koja dolazi iznutra u toj nekoj potrazi za nekakvim smislovima i odgovorima iako se bend kiti ,,nihilističkom" etiketom. Emotivci su to, ne dajte da vas prevare:

https://grimah.bandcamp.com/album/intricacies-of-bowed-wisdom


U stonerskom smislu, prethodna se godina otmeno završila odličnim eponimnim albumom krakovskih Moonstone koji u svojih pet pesama pruža mnogo obožavanja Black Sabbath ali sa jednim zrelim pristupom materiji i hvalevrednom posvećenošću hipnotičkim dimenzijama stonerske psihodelije. Vrlo prijatan album za duga slušanja na repeat:

https://moonstonedoom.bandcamp.com/releases


Ni irski Venus Sleeps nisu ni malo loši na svom drugom albumu, Remnants koji je izašao nešto ranije u Decembru. Venus Sleeps su za mrvicu bliže doom metal delu spektra, pa je ovo i melanholičnije izdanje, ali svako ko voli dugačke, teške pesme setne atmosfere i solaža koje kao da su ispale iz beležnice Tonyja Iommija, te tu neku meku moć pravovernog doom metala ima čemu da se raduje na ovoj ploči:

https://venussleeps.bandcamp.com/album/remnants


Something Dead su, pak, švedsko-urugvajski trio čiji prvi album, Everything is a Problem dosta uspelo spaja stoner metal i fazirani esid pank, sa malčice grandž elemenata da se sve to lepo začini. Gruverski i zapaljivo:

https://somethingdead.bandcamp.com/releases


Old Bones dolaze iz švedske provincije i njihov drugi album, Dread Necropolis je brutalan, bas-gitarom navođen sludge-doom sa mnogo težine, smrtnine i boline. Izdato pred kraj prethodne godine, prija za početak ove:

https://thetrueoldbones.bandcamp.com/album/dread-necropolis


Desert Colossus su iz Hojlandrije i njihov novi album, Eyes and Tongues je simpatičan, dosta melodičan ali i dalje nafaziran i težak stoner metal sa ambicijom da pre svega zabavi:

https://desertcolossus.bandcamp.com/album/eyes-and-tongues



Scalpture su nemači bend koji svira švedski death metal i njihov novi album će izaći za koju nedelju ali njihov PRVI album, Panzerdoktrin, star nekoliko godina će uskoro ponovo izaći, ali prvi put na vinilu. U to ime, njihov izdavač, Fucking Kill Records nas je počastio kompletnim prvim albumom na Bandcampu i mada Scalpture ne umiru od originalnosti, ovo je sasvim dobar drugopozivaški ,,ratni metal" sa teškim zvukom i prijemčivim rifovima:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/scalpture-panzerdoktrin


Španjolski War Dogs imaju prvi album, Die by My Sword, koji izlazi naredne nedelje i ovo je prijatan, melodičan heavy metal sa uticajima speed zvuka. Meni se dopada oslanjanje na melodičniji program koji War Dogs forsiraju a da se bend ipak drži nekog naturalističkog senzibiliteta bez gubljenja u epskim raspevavanjima. Dobri, mada svakako reciklažni rifovi i visok tempo, prijatan album:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/die-by-my-sword

https://youtu.be/1V4KxCi7jt8


Kalifornijski Haunt ima novi album, Mind Freeze, koji sutra postaje zvanično dostupan i ovo je i dalje melodičan heavy/ speed zvuk sa dosta dobrih ideja dobrom produkcijom. Reći da su Haunt ,,komercijalnija" verzija Voivoda je sigurno tehnički pogrešno ali ako vas ovo uputi da ih slušate, sve mi je, nadam se, oprošteno:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/mind-freeze


Dobro, idemo sada bez nekog posebnog reda da poslušamo neke albume što su izašli 2019. godine a koje sam propustio iz različitih razloga (nisam bio svestan da su izašli, nisu mi se dopali na prvo slušanje itd.):


Album Doom on iz 2018 godine, francuskog benda King Weed sam pohvalio za muziku, ali sam i lamentirao nad lošim masteringom. U 2019. Godini bend je izbacio čak četiri izdanja i na njima je u proseku zvuk značajno bolji pa se da nesputanije uživati u sporom, ali maštovitom instrumentalnom stoner roku.

https://kingweed.bandcamp.com/album/acid-land

https://kingweed.bandcamp.com/album/smoking-meadows

https://kingweed.bandcamp.com/album/toxic-freedom

https://kingweed.bandcamp.com/album/savannah


JC Autobody je momak iz Indijane čiji je esidom natopljeni hard rok prljav i veoma privlačan na ime jake, psihodelične distorzije i dobrog pevanja. Čovek kaže da kanališe duh Deep Purple, ali kao da su oni bili DIY pank bend, no, ovo je sasvim osobena i privlačna muzika:

https://jcautobody.bandcamp.com/album/turbo


School Disco iz Brajtona cepaju vrlo solidan garažni rok koji je bučan, ali i uzbudljiv i seksi, sa puno lepih iznenađenja:

https://schooldisco.bandcamp.com/album/school-disco


Francuski Nox Irae na EP-ju Here The Dead Live sviraju simpatičan deaththrash koji se uglavnom drži srednjeg tempa i herojskih atmosfera i to u ove praznične i hladne dane ume da prija:

https://noxiraedeath.bandcamp.com/


Lisabonski Toxikull su nas u Septembru počastili albumom Cursed and Punished i ovo je odličnih pola sata heavy/ speed metal programa sa očiglednim uticajima Judas Priest iz Painkiller faze ali i drugih, više andergraund bendova sa prelaza iz osamdesetih u devedesete. Vernost staroškolskom zvuku, ali i odličan songrajting, svirka i produkcija čine ovaj album obaveznim štivom za svakog kome je ovakav metal na duši:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/toxikull-cursed-and-punished

https://youtu.be/xyk4n_lz4e0


Britanski Reign of Fury su svoj thrash metal ukrstili sa malo melodičnog NWOBHM zvuka za potrebe trećeg albuma, Exorcise Reality i to sasvim prija ovim ušima. Ne specijalno originalno ali dovoljno uverljivo za moj ukus:

https://youtu.be/xcXnV6rmZyM

I Midnight Priest su imali odličan abum u formi Aggressive Hauntings koji slično kolegama iz firme, Toxikull, spaja pristovski hevi zvuk iz ranih devedesetih sa thrash i speed uticajima. Ovo nije specijalno brza ploča ali je žestoka:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/midnight-priest-aggressive-hauntings

Iz iste firme stiže sijetlski KÖMMAND čiji je EP, Savage Overkill komad prljavog, neodoljivog spid metal zvuka koji ima vrlo autentičan miris, a što se sugeriše već i logotipom benda, te omotom nacrtanim tušem:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/k-mmand-savage-overkill

I isti izdavač je letos imao i album zamamno psihodeličnog, okultnog doom metala benda Space God Ritual koji se zvao The Unknown Wants You Dead​! Ponoviću onu tvrdnju da u Portlandu mora biti ima nečeg u vodi (na primer, komadića mumificiranog Ktulua) jer je koncentracija dobre muzike u ovom oregonskom gradu tokom 2019. godine naprosto bila neverovatno visoka:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/space-god-ritual-the-unknown-wants-you-dead


Nijemci Eternity's End sviraju simpatičan melodični speed/ power metal i njihov drugi album Unyielding bi trebalo da bude svakome na rasponu od ranog Anthraxa, preko Helloweena do Blind Guardiana jer je ovo vrlo sigurno i vrlo dobro žanrovski definisano:

https://eternitysend.bandcamp.com/album/unyielding

Masačusetski High Command na svom debi albumu Beyond the Wall of Desolation prže solidan old school thrash metal sa dosta vrištanja i jakim speed rifovima. Da nije solidne produkcije, ovo bi bez problema moglo da mi se proda kao nešto iz 1984. godine i da pevam:

https://highcommandsl.bandcamp.com/album/beyond-the-wall-of-desolation



Sanktpeterburški Tardigrade Inferno je imao lep i zanimljiv album kabaretskog metala, Mastermind, početkom godine i krivo mi je što nisam ranije na njega naleteo jer je zaslužio više promocije. Maštovito, duhovito, ali i veoma heavy, baš mi prija:

https://tardigradeinferno.bandcamp.com/album/mastermind


Drugi album tajanstvene blek metal senzacije HWWAUOCH zvao se Into the Labyrinth of Consciousness i pružio mučan program psihodeličnog, somnambulnog metala koji prelazi u ambijent:

https://hwwauoch.bandcamp.com/album/into-the-labyrinth-of-consciousness


Chat Pile iz Oklahoma Sitija su izbacili dva EP-ja brutalnog industrijski intoniranog sludge metala a koji se zovu This Dungeon Earth i Remove Your Skin Please. Vrlo lepo:

https://chatpile.bandcamp.com/album/this-dungeon-earth

https://chatpile.bandcamp.com/album/remove-your-skin-please


Razne kombinacije raznih vidova hardkora i raznih vidova blek metala su svakako obeležile 2019. godinu pa tako i ovaj zanimljivi album oregonskih Senza a koji se zvao Even a Worm Will Turn. Dvanaest pesama i mnogo očaja, ali pravičnog:

https://senza-sordino.bandcamp.com/album/even-a-worm-will-turn-2


Kad ljudi kažu ,,melodični death metal", obično misle na nešto značajno baroknije nego što je EP Gagging Order glazgowskih Man Must Die. Ali ja mislim na nešto ovako: žestoko, trešerski ali i brže od toga:

https://manmustdie1.bandcamp.com/releases

Čikaški Wounds su, pak, tehnički, brutalni death metal koji se ne loži na arpeđa i modalni džez nego na blatbitove i hromatska iživljavanja. Ako nikad niste prežalili Brain Drill, Wounds nisu TOLIKO komplikovani ali su bend iz iste škole i njihov EP Light Eater je sasvim preporučljiv:

https://woundstech.bandcamp.com/album/light-eater-ep


Monster Skull su ove godine izbacili EP Visions of the Horrible and Strange i ove tri pesme nisu nikakva revolucija ali solidno podcrtavaju njihov kredo: Classic metal with a thrash metal soul and a death metal moustache.

https://monsterskull.bandcamp.com/album/visions-of-the-horrible-and-strange


Sijetlski Sleep Terror su na ovom topiku poslednji put pomenuti pre skoro 13 godina, pa evo stoga i njihovog albuma iz 2019. godine, Abreaction, sa uobičajenom kombinacijom tehničkog death metala, fanka, surfa i tako, svačega:

https://sleepterror.bandcamp.com/album/abreaction


U godini u kojoj smo slavili neke istorijske slamming death metal albume izašao je i ovaj simpatični EP slema inspirisanog mačkama. Litterbox Massacre su dva momka iz Glazgova a Welcome to the Scratching Post je šaljiva ali muzički sasvim solidna ploča:

https://litterboxmassacre.bandcamp.com/album/welcome-to-the-scratching-post


Vrlo solidan proggy death metal su nam dali Italijani Deorc Absis na svom EP-ju  The Nothingness Transfiguration:

https://deorc-absis.bandcamp.com/album/deorc-absis-the-nothingness-transfiguration


Firelink iz Atlante su na svom albumu The Inveterate Fire spakovali Dark Souls mitos u jednu solidnu proggy death metal formu i čudi me da ovom nisam ranije obratio pažnju:

https://firelink.bandcamp.com/album/the-inveterate-fire


A švedski Musmahhu je na svom albumu Reign of the Odious ponudio skandinavsko shvatanje blackened death metala i to je, mastering na stranu, zvučalo dosta dobro:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/musmahhu-reign-of-the-odious


I, da završimo pregled propuštenog metala skretanjem direktno u pank rok jer su kjotske cure Otoboke Beaver imale odličan album još u Aprilu. Itekoma Hits je teoretski idealan spoj The 5.6.7.8's i Melt Banana, brz, otresit, beskrajno zabavan, šteta da ga nisam čuo ranije. Srećna nova metalna godina i idemo dalje:

https://otobokebeaver.bandcamp.com/album/itekoma-hits

[Meho Krljic]

 Ljudska istorija se nastavlja i u ovoj, prestupnoj godini, a sa njom i metal. Šta ima novo od prestupa u metalu? Drago mi je da se interesujete.


Od blek metala evo prvo jedne ploče izašle tačno na novogodišnje veče. U pitanju je kvebečki bend Drave koji svira atmosferični, ali mišićavi blek metal gde melodičnost i melanholičnost ne suzbija energiju i brzinu, a što meni prija. Bend je veoma inspirisan kvebečkim nacionalističkim diskursom, pa i pesme na ovom albumu predstavljaju interpretaciju narodnih mitova koji su, pretpostaviću, u određenom smislu kvebečki, kroz nekakvu kombinaciju francuskog i lokalnog folklornog krosovera. Kako god bilo, Terroir je EP sa tri kvalitetne pesme od kojih je poslednja obrada poznatijih kvebečkih separatista Forteresse, pa znate šta ovde dobijate. Kao neljubitelj nacionalizma, ovo mogu prevashodno da preporučim na muzičkoj ravni:

https://drave.bandcamp.com/album/terroir


Odmah potom, iz Ukrajine nam stiže novi EP pouzdanih melodičara i melanholičara SVRM. Ovaj studijski projekat vrednog S. (a što je skraćeno za, nagađate, Sergej) sa svakim novim izdanjem doseže nove razine zrelosti i ekspresije pa je tako i Занепад jedna vrlo sigurna ponuda tradicionalnog ukrajinskog blek metala sa folklornom podlogom ali i beskompromisnom metalskom nadgradnjom. Nema ovde nikakvih specijalnih odstupanja od uobičajene formule, ovo je samo precizno napisan i izveden melodični blek metal kome ni malo demo kvalitet produkcije ne smeta:

https://svrm.bandcamp.com/album/--9


Da nastavimo u tom folklorno-tradicionalističkom maniru pomoći će nam guangdonški Vengeful Spectre koji se, dakako, oslanjaju na vrlo stereotipno zvučeće kineske narodne motive u svojoj muzici i omot njihovog debi albuma, koji se zove isto kao bend (tj. 殞煞 ) je mogao sići sa neke kolekcija stripova o Konanu, ali ovom bendu ni malo ne smeta ta artificijelnost. Naprotiv, to što su Vengeful Spectre naglašeno žanrovski i pomalo palpi se savršeno uklapa uz njihovu agresivnu, sirovu ali dovoljno upeglanu interpretaciju second wave black metala. Ovo su pesme sa istočnjačkim smislom za (prenaglašenu) dramu koje sećanje na skandinavske uzore od pre četvrt veka stalno drži čvrsto usidrene i kada Vengeful Spectre pokažu da nemaju nameru da se rasplinjavaju u orkestracijama, slušalac počinje da ceni njihove kinematske (i orkestarske) intervencije i finu narativnu nit koja svejedno ne zaboravlja na jake rifove i mučko udaranje. Odlična, hedbengerska ploča koja na momente bez zazora ukršta koplja sa Grcima i Židovima kakve neretko hvalimo na ovim stranama.

https://vengefulspectre.bandcamp.com/album/vengeful-spectre


Nešto generičkiji je američki duo Vaeok ali njihov istoimeni debi EP svejedno nudi četiri pesme pristojnog, mada srednjaškog black metala koji je sklopljen od rifova i tema što su ih lansirali bolji bendovi ali može da posluži da se premosti praznina do boljih izdanja, najpre na ime vrlo solidne produkcije:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/vaeok-2


Tu je i novi Oculus, EP sa dve pesme pod nazivom  Relinquishment of Existence i ovaj internacionalni projekat našeg Marka Kozeljnika ovde nudi okultni, pomalo starinski black metal u kome se čuje malo Mayhema i malo Dissectiona ako ste kao ja, sa dugačkim pesmama i atmosferom u prvom planu. Ima ovde dosta dobre svirke, ali ovo je pre svega muzika, jelte, raspoloženja i izdanja poput ovoga treba vrteti nekoliko puta u krug da biste ih zaista savladali.

https://oculusofficial.bandcamp.com/album/relinquishment-of-existence


Propustili smo i da notiramo da je početkom Decembra izašao i novi Kawir i ova veteranska grčka ekipa neće razočarati ljubitelje njihove kombinacije himničnog, zapaljivog blek metala i paganske filozofije. Adrasteia je izašao ponovo za Iron Bonehead i ovo predstavlja logičnu evoluciju u zvuku benda sa još više tradicionalnih motiva u muzici i solidnom produkcijom. Naravno, Kawir znaju u svemu tome i da pristojno zakucaju pa iako brat Uzi odavno više ne peva kod njih, ovo je svakako ekipa koju valja nastaviti preporučivati:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/kawir-adrasteia


Iz iste zemlje i od istog njemačkog izdavača, i isto izašlo 10. Decembra: Empire of the Moon i njihov drugi album – Εκλειψις, tj. Eclipse, tj. pomračenje. Empire of the Moon nisu moj omiljeni grčki bend, muzika im ima dobre ideje ali aranžmanima bi valjalo još krčkanja, no, Εκλειψις je album koji ima određenu konceptualnu dubinu i vredi da se posluša:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/empire-of-the-moon-eclipse

Australijski jednočlani bend Snorlax ima prvi album, koji se zove ,,II" čisto da se Vlasi ne sete i mada je bend nazvan po jednom od najsimpatičnijih Pokemona (zato što je u pitanju dobroćudna zelena mačka, da), ovo nije ni parodična ni diletantska muzika. Šest pesama na II su pristojan, mračan i atmosferičan blek metal sa dosta mišićave svirke i promena ritma da zadovolji i ljude koji ne vole monotoniju blek metala, ali i dosta atmosfere i okultnog senzibiliteta da bude drag i drugom krilu scene. Pritom korekan miks i odlična svirka. Obratiti pažnju:

https://snorlaxbm.bandcamp.com/album/ii


Stonerski jelovnik za početak nudi prvi album (izašao još početkom Decembra) finskog trija Meteor Vortex. Spiraled Beyond the Reach je ploča dugačkih psihodeličnih isntrumentala koji imaju malčice math-rock mirisa, najpre na osnovu činjenice da je bubnjar zaista jako dobar. Ipak, ovo su pesme koje mene više impresioniraju uvežbanošću nego što me nužno ponesu svojim psihodeličnim talasima. Kada se gitarista J. Kuoppamaa razulari, ume ovo da bude vrlo lepo, ali bend suviše razmišlja a premalo se, ako tako smem da kažem, drogira, pa ovim pesmama, s obzirom na dužinu, nedostaje više spontanosti i energije. Ali nije rđavo i ima odličnih momenata (najpre vezanih za gitarske rituale):

https://meteorvortex.bandcamp.com/album/spiraled-beyond-the-reach

Polovinom Decembra izašao je i prvi album španjolskog psihodeličnog kvarteta Domo. Album se zove Domonauts Vol. 1 i mada ovo sugeriše da je u pitanju tek kompilacija demo snimaka ili nešto još gore, u pitanju je propisan studijski snimak sa producentom i svim što treba. Domo nisu instrumentalni bend ali je pevanje u njihovoj muzici miksovano dosta nisko, najverovatnije da bi se istakla spontana, ritualistička priroda njihove svirke i to je okej. Domonauts Vol. 1 je kolekcija orijentalnih motiva koji se mešaju sa bleksabatovskim rifovima u prljavoj hard rok podrumčini ispunjenoj mirisom kanabisa i to sve dosta dobro funkcioniše na gomili. Bend još ima da sazreva, to je nesumnjivo ali Domonauts Vol. 1 je pristojna osnova.

https://domoband.bandcamp.com/album/domonautas-vol-1


Još iz Novembra dolazi četvrti album francuskih Denizen, koji se zove High Winds Preacher i nudi mišićavi, jako isfazirani stoner rok sa pustinjskim atmosferama i masivnim rifčinama. Ovde bih imao da zamerim da je pevanje nekako neubedljivo i da bi bendu nedostajao jedan Ozzy koji bi ove lake napeve izvodio sa više šmeka, ali pošto je muzika prilično žestoka i heavy, ne smeta to toliko. Ko voli faz, ovaj album će mu biti suvo zlato:

https://denizen.bandcamp.com/album/high-winds-preacher


Satánico Pandemonium su ekipa iz Meksiko Sitija i njihov debi, Culto Suicida nije samo šloki omaž grajndhausu sedamdesetih već prilično hardkor stoner doom metal sa psihodeličnim efektima koji su posledica brljanja sa crnom magijom a ne pukog brljanja sa nargilama. Ima ovde autentične meksičke paganske i veštičije tradicije, upetljane sa pravovernim i vrlo svedenim doom zvukom i mada su Satánico Pandemonium lo-fi i zvuče pomalo amaterski, ovo samo doprinosi kultnosti njihove pojave. Za prefinjeno uho:

https://satanicopandemonium.bandcamp.com/album/culto-suicida


Sa polovine Decembra je i debi album mađarskih Muddy Roots koji nude vrlo ubedljiv, staroškolski ali vitalan i nimalo retro hard rok sa puno jake distorzije, dobrog gruva i klasične rokenrol atmosfere. Mislim, klasične, na tragu onog što su belci radili na prelazu šezdesetih u sedamdesete, da ne bude zabune. Muddy Roots su veoma dobri u ovome što rade i, kako rekoh, ne zvuče ni tezgaroški ni sikopantski već uzimaju ono što su svirali, recimo The Mountain, Ten Years After ili Rory Gallagher, taj jaki, teški ritam i bluz osnov mešaju sa modernijim stonerom i sve pakuju u dobre, lako probavljive komade od po 3-4 minuta. Wings on My Back je u tom smislu vrlo preporučljiv album:

https://muddyrootsrock.bandcamp.com/album/wings-on-my-back


Isto sa polovine Decembra, ali iz Španije stiže i album Hongol benda Granada Goblin koji spaja psihodeliju i stoner metal, sa malo videoigračkog šmeka i to ume da bude pristojno. Ovaj album je prilično emotivan i raspevan pa time nije baš uvek u meni najomiljenijem stonerskom domenu, ali svejedno, zanimljivo:

https://granadagoblin.bandcamp.com/album/hongol

Turci, Leather Frank, na svom debi albumu Dark Forest, pak, nude sanjiviji stoner rok sa dosta faza ali bez previše agresivnosti. Prijatno je to i nenapadno, a što ga čini odličnim za pozadinsku muziku kad nešto radite, mada Leather Frank svakako nisu samo muzički tapet i valja im dati i punu šansu da vas osvoje:

https://leatherfrank.bandcamp.com/


Napoleon Rigor Mortis je španski muzičar i producent razne muzike (filmske, između ostalog) a Monegros Acid Resort je njegov eksperimentalni doom projekat. Debi album ovog projekta, The Rave Cave, nudi sirovi, vrlo psihodelični stoner doom u sedamdeset minuta sa svega četiri pesme ponavljajućih rifova i jakih distorzija. Meni lično je ovo suviše svedeno i nedovoljno spontano da me ponese kud treba, ali vidim da se ljudima dopada:

https://napoleonrigormortis.bandcamp.com/album/the-rave-cave


Rainbow Bridge su bend iz Italije čiji je prvi album pre deset godina bio sastavljen od obrada Hendriksa, pa tako i Neverending Trip, sa kraja Decembra donosi obradu Foxy Lady (i Sunshine of Your Love, ako je smatrate Hendriksovom pesmom, kao neki autori kompilacija). I mislim, naravno da je to automatski lajk što bi rekli mladi, mada nije dovoljno POKUŠATI da svirate Hendriksa i mnogi (uključujući autora ovih redova) su se u takvim prilikama prilično izbrukali. Rainbow Bridge nisu bruka i umeju da prže dobar gruv dostojan svojih uzora iako ih, naravno, nikada ne prevazilaze. Mislim, početi album sa obradom Gimme Shelter – to je hrabrost ako ne već i ludost i Rainbow Bridge, iako ne prilaze Stonsima ni na puškomet, sa ovom pesmom svejedno kreiraju solidan manifest za ostatak ploče. Tu je i Come Together koja je dobrano zabluzirana i ovaj album, snimljen uživo u studiju, miksovan i masterovan u jednom danu postiže svoj cilj da neke faking klasike isporuči u spontanom ali dovoljno autoritativnom maniru da matorci kao što sam ja obrate pažnju:

https://therainbowbridge.bandcamp.com/album/neverending-trip


Strider i Godbud su dva solidna turska stoner rok benda i njihov split EP Them Doomed Roads sa polovine Decembra jako prija ovim ušima. Oba benda kapiraju snagu gruva, moć distorzije i čaroliju psihodelije i mada su Godbud za nijansu raspevaniji, i Strider imaju iznenađujuće efektne hipi momente. Odlično:

https://themdoomedroads.bandcamp.com/releases


Chang su garažni rok bend iz Minhena, a čiji je netom izašli debi EP, Superlocomotodrive pitka i slušljiva mada ne još sasvim dokuvana mešavina garaže, psihodelije, napaljivih hukova i gitare koja žudi da se otrgne kontroli. Chang su dobro snimljeni i zapravo vrlo prijatni a meni ponajviše prijaju momenti kada gitarista ima prilike da se razulari, nagazi na pedale i malo sanjari (kao na primer u ,,Sterne"). Valjano:

https://wearechang.bandcamp.com/album/superlocomotodrive-ep


Još jedan bend iz Kvebeka (ovog puta zainteresovaniji za kosmičke nego za ovozemaljske teme) su Kurse iz Montreala čiji EP Prophecies, Episode I : The Awakening nudi tri pesme po štofu Black Sabbath u njihovim najpsihodeličnijim, najdrogiranijim momentima. Nije to rđavo i uz ovo se može lepo tripovati uprkos malo grubom miksu. Psihodelični metal koji pogađa pravi balans između metala i psihe.

https://kurseband.bandcamp.com/album/prophecies-episode-i-the-awakening


Orc su mičigenski dvojac koji u postavi nema gitaru (mada bi se reklo da je basista Andy Jeglic na eponimnom debi albumu dopunio svoju bas-gitaru i normalnom gitarom – ili se ZAISTA potrudio da bas učini da zvuči kao gitara) i njihov je debi uprkos ,,proggressive metal" etiketi koju bend sebi kači zapravo vrlo groovy, energična ploča bržeg stoner roka koji svoje progresivne elemente čini lakim za slušanje time što je muzika vrlo spontana i organski aranžirana. Orc su jako fazirani i pomalo lo-fi, naravno, ali su muzički veoma ubedljivi nudeći metalske stileme uz energični stoner i ovo je ploča koju ne treba zaobići:

https://orcmi.bandcamp.com/releases


Torture Drome koji je pominjan pre par nedelja ima i novi singl i Super Wolf Blood Moon je još jedna lepa groovy sludge pesma sa malo industrial elemenata. Ko voli, ovo ne treba da propusti:

https://torturedrome.bandcamp.com/track/super-wolf-blood-moon


Loserfur su trio iz Arizone koji svira teški i teško nadrogirani stoner metal sa masivnim rifčinama i neprijateljskim stavom. Born Pissed je ploča koja ima rokerske hukove ali koja se zanima za najmračniju stranu rokenrola – od satanizma do heroina – i ovo je solidna, mada za sada ne sasvim dokuvana kombinacija muzike za žurke i muzike za upozorenje omladine da se pazi. Al jako bije:

https://loserfur.bandcamp.com/album/born-pissed


Iz Tel Aviva dolazi sludge metal trojka Dukatalon čiji drugi album, Involuntary Action teško da će osvojiti neke velike nagrade za originalnost, ali je ovo osam pesama agresivnog, tvrdog i bučnog sludge udaranja uz dosta gruva i elegancije. Ima ovde sasvim dovoljno progresivnijih harmonija da Dukatalon oplemene aranžmane koji su inače zasićeni surovim, bučnim udaranjem pa iako je ovo teška ploča za slušanje, ona je i zanimljiva i vuče da je ne ostavljate do kraja:

https://dukatalon.bandcamp.com/album/involuntary-action

Body Stuff iz Njujorka imaju novi EP, Body Stuff 3 i ovo je sada za njih već tipično shizofrena mešavina post panka, industrijskog metala i svemirskog popa. I, mislim, to funkcioniše. Body Stuff igraju na tankoj oštrici između citata i ekspresije, diletantizma i agresije, ali interesantni su da se čuju:

https://bodystuff.bandcamp.com/album/body-stuff-3


U klasičnoj hevi metal ponudi, njemački Mystic Prophecy imaju novi album, Metal Division i, važno je odmah na početku reći da je ovaj bend vazda bio metal-iz-druge-ruke, sa zavidnim sviračkim i produkcijskim kvalitetima ali sa muzikom koja je meni uvek zvučala kao prepričavanje onog što su bolji bendovi radili osamdesetih godina. Metal Division je isto to i ako niste preterano izbirljivi, ovde ima sasvim solidnih momenata na spektru koji se raspinje od cheesy hair metala (Here Comes the Winter) pa do speed metal prototipova (Curse of the Slayer). Glupo će zvučati ako kažem da su, recimo, Karizma autentičniji bend od Mystic Prophecy, ali to je upravo tako. No, kažem, ako niste izbirljiva kučka kao ja, Metal Division je apsolutno PREGLASNO masterovana ali sasvim pristojna ploča:

https://youtu.be/rzA7NMj_uqc


Čileanski kvintet Apolium je pred kraj godine, 28. Decembra izbacio svoj prvi i istoimeni album i ovo je vrlo solidna klasična heavy metal ponuda sa jasnim Judas Priest korenima, ali i ljubavlju prema gruvu kakva je bila karakterističnija za, možda, Saxon i slične bendove, a onda i skretanjima u power metal smeru. Kako god, Apolium su sasvim interesantna ponuda za publiku koja voli klasičan '80s heavy i NWOBTHM saund, producirani prilično interesantno, sa tanjim gitarama braće Muñoz i prominentnim basom Cristiana Zuñige Aguirrea u miksu. Pevač Ivan Peña Navarro je svakako najproblematičniji element benda jer iako je u svojim najboljim delovima on korektan, ovde ima i dosta, eh, eskeprimentisanja koje zvuči kao parodija. Ali opet, meni je i to simpatično i ovo je album za barem jedno slušanje sa ljubavlju:

https://youtu.be/BHr0v3v-tMs


U nečem zbilja klasičnom tu nam je novi album njemačkih speed/ power metal veterana Rage koji se, eto, zove, Wings of Rage. Rage postoje od polovine osamdesetih i u ono vreme su bili solidna druga liga u toj novotalasnoj nemačkoj metal ponudi, tik iza Kreatora, Helloweena, Destructiona i tako te ekipe. Wings of Rage im je dvadesettreći album i malo je rokenrol izvođača kojima je dvadesettreći album spadao u bitnija izdanja u karijeri, no Rage se svakako trude. Ovo je ploča koja izrazito ne prati trendove ali se izrazito i ne kači na nekakav rivajvl zvuk pa Rage na njoj daju ono što NJIH u ovom trenutku zanima a to je kombinacija melodičnih ,,whoo-ooo-ooo" refrena i nešto speed metalskog petljanja u rifovima. Ne obara to nužno na dupe na prvu loptu ali ovo je iznenađujuće iskrena i maštovita ploča benda koji ima svoju nišu ali se trudi da unutar nje i dalje autentično istražuje:

https://youtu.be/E6tyCSYEKlU



Sa kraja Decembra nam je došao i drugi album paragvajskih death metalaca Verthebral, a koji se zove Abysmal Decay i kako to i generički naziv albuma sugeriše, ova četvorica nabadača iz Alto Parane ne trude se da izmisle toplu vodu kad je žanr koji vole u pitanju. Ono što se trude je da budu dostojni svojih uzora koji se nalaze svuda između Floride i Njujorka i Verthebral zapravo nude vrlo probavljiv program staroškolskog death zvuka sa gruvom uz koji je nemoguće ne zamahati kosom (ili bar tresti glavom ako kose, kao neki među nama – nemate). Verthebral izrazito boli kurac da se bave neparnim ritmovima, komplikovanim aranžmanima i dinamičkim amplitudama i ovo je muzika uz koju treba da se mlati glavom, šutira i slemuje a ne da se broje taktovi i uz čašu proseka promišlja komplikovana metrika i modalni pristup harmoniji. Ako volite stari Cannibal Corpse, raniji Death, pa i Morbid Angel, Abysmal Decay je nesumnjivo ploča za vas.

https://verthebraldeath.bandcamp.com/album/abysmal-decay-death-metal


Prošla godina je imala pregršt istorijskih slam izdanja a ovu počinjemo sa EP-jem geteburškog projekta Decrepit Depravity, tri pesme spakovane pod naslov ...and then it became murder. Ignacio Flores koji radi praktično sve u ovom bendu je u početku imao i pevača, Maura Guidolina koji je nekada bio u Guttural Slug i u naslovnoj pesmi se svakako čuje ponešto uticaja ovog značajnog projekta, ali Decrepit Depravity ima svoju verziju slama i ovo je sigurno i ubedljivo, pritom solidno miksovano. Tu je i obrada Misfits klasika We Bite a finalna pesma iako ima nešto više ,,demo" kvalitet, je i dalje dobar miks brutalnog i slamming death metala da zadovolji probirljive:

https://decrepitdepravity.bandcamp.com/album/and-then-it-became-murder


Završavamo sa novim EP-jem benda The Green Leaves iz Indijane, a koji se zove The Bad Place. The Green Leaves, su, očigedno, ljubitelji kanabisa i njihova muzika – koju zovu slambientom – nije tipičan, pa čak ni netipičan slamming death metal jer se nalazi negde između deathcorea, slama, beatdowna i nekakve depresivne psihodelije kako je shvataju nu-metal i metalcore bendovi. Gadna mešavina, priznajem, ali The Bad Place ima nekoliko dobrih momenata u svoj toj papazjaniji i treba ga isticati kao primer kako ovakvi bendovi žele da eksperimentišu čak i kada je to možda nepreporučljivo:

https://thegreenleavesfwin.bandcamp.com/album/the-bad-place-ep

[Meho Krljic]

 Vreme je za metalni pregled i to što Beograd u ovom trenutku nije umotan u bledi pokrov magle i, naprotiv, kupa se u suncu, znači da ćemo morati dodatno da se potrudimo.



Blek metal! Za početak dobro dođu Lunar Mantra iz Glazgova sa svojim black/ death hibridom i novim EP-jem po imenu Psychosomatika. Tri pesme odlične produkcije i dobre svirke u nečemu što je vrlo dramatičan i detaljno promišljen, zreo metal. EP se, doduše, završava sa devet i po minuta ritualne/ ambijentalne muzike ali su Lunar Mantra i tu vrlo dobri.

https://lunarmantra.bandcamp.com/album/psychosomatika


Norveški Svarttjern – bend iskusnih blek metal pregalaca iz bendova poput Carpatian Forest, Ragnarok itd. – izbacio je novi album, peti za deset godina što je, u ovoj ekonomiji, sasvim solidna radna etika. Shame Is Just a Word je još jedan dobar, siguran album za ovaj bend i vrlo pristojno reprezentovanje klasične norveške blek estetike za početak nove godine. Svarttjern spadaju u sporije i, khm, ,,atmosferičnije" bendove iz ove struje (dakle, ni nalik na ono što se klasifikuje kao atmosferični blek metal) i ovaj je album pun napetosti, pretnje, zla, leda i moćnog srednjetempaškog nabadanja. Raznovrsno, zrelo, odlično producirano, sve preporuke.

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/shame-is-just-a-word


Od istog izdavača – nizozemskog Soulseller Records – stiže i novi album njemačke postave Porta Nigra i na njemu ovaj trio dalje razvija svoj melodični, teatralni zvuk. Ovaj bend je svoje ime stekao avangardnim, eksperimentalnim pločama, ali Schöpfungswut je daleko ,,strejterskiji" pristup žanru sa naglaskom na melodijama (i čak, horskom pevanju koje me neprijatno asocira na Rammstein). Naravno, nije to zapravo loše i Porta Nigra ovde pokazuju da su veoma izbrusili veštinu aranžiranja pesama tako da se u nečemu što deluje kao tradicionalna struktura blek metal pesme ipak nađe prostora za smelo kombinovanje raznolikih elemenata. Dakle, nešto ,,komercijalnije" ali i dalje vrlo dobro:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/sch-pfungswut


Ruski duo Сивый Яр ima novi album, Горе i ovo je, mada prepuno prenaglašeno masturbatorske meditacije, ploča koja bez sumnje dobro pogađa svoju metu negde na razmeđi atmosferičnog blek metala i post-blek metala. Pesme su predugačke i, kako rekoh, previše se tu meditira nad postrokerskim harmonskim progresijama ali bend ima odličan zvuk, vrlo dobro svira i uspeva da tu slovensku patetiku izgura sa solidnom količinom dostojanstva. Meni dovoljno da se izdvoje iz čopora postblekmetalaca sa nesnosno preglasno masterovanim albumima:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/grief


Danci Horned Almighty na svom šestom albumu, To Fathom The Master's Grand Design sviraju jedan prilično srednjaški black metal sa dosta Darkthrone uticaja ali i sa produkcijom kakvu se Darkthrone ne trude da imaju ovih dana. To album čini možda za nijansu zanimljivijim nego što bi bio u nekim drugim uslovima bio, no ovo je pristojna ploča blek metala koji je tehnički ubedljiv i profi a koji se ne stidi i da malčice skrene u pank i rokerštinu, pre nego što se vrati u krljanje. Solidno:

https://scarletrecords.bandcamp.com/album/to-fathom-the-masters-grand-design

Ročesterski Waldhexen nam dolazi sa prvim EP-jem, tri pesme pod naslovom Ego Canus Lunam Cano i ovo je black metal američke istočne obale koji ne zvuči kao klasična istočna obala. Iako, dakako ovde ima standardne istočnoobalske avangardnosti, ovo je sirovija, prljavija muzika, sa bestijalnom komponentom i izletima u grindcore. Sobni kvalitet produkcije nije idealan, ali Waldhexen su prilično dobri:

https://waldhexen.bandcamp.com/album/ego-canus-lunam-cano



Stonersku čast za početak brane Francuzi Stoned Karma sa svojim albumom Blinded by the Sun. Iz nekog razloga, ove nedelje sam čuo mnogo instrumentalnog stoner roka, prema kome, poznato je, imam utemeljenu predrasudu. Stoned Karma nisu dovoljni da tu predrasudu sruše, ali Blinded by the Sun je ipak album koji dobija prelaznu ocenu. Jeste, ovo su džemovi, snimljeni, reklo bi se, u prostoriji za vežbanje i prepuni nerazvijenih ideja i nedopečenog zvuka, ali neke od tih ideja su dobre, a zvuk je taman dovoljno dobar da se ovo jednom lepo presluša i posle svako na svoj radni zadatak:

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/blinded-by-the-sun

Još instrumentalnog psihodeličnog stonera dobijamo ljubaznošću specijalizovanog izdavača Heavy Psych Sounds a posredstvom debi albuma austrijskih Ryte. Nazvan isto kao i bend, Ryte je album sa četiri pesme solidno isfazirane i psihodelične muzike kojoj nedostaje samo par koraka da bude odlična. Ovako kako jeste, Ryte su ljudi koji se sa dosta sigurnosti kreću između masnih wah-wah rifova i hipi-psihodelične ritualnosti sa sve bongo bubnjevima. Sve sami pogoci što se tiče koncepta, ali bendu ipak fali zrelosti u aranžiranju pa su ovo pesme u kojima ima mnogo ideja a nedovoljno razvoja tih ideja. No, Ryte nisu neprijatni za slušanje i preporučujem da se sempluju:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/ryte-ryte

Njemački Isles of Mars na svom eponimnom debi EP-ju sviraju sličnu muziku, samo što je njihov psihodelični hard rok bliži '70s prog predlošcima i što su ovi majnhamski rokeri nešto razigraniji i zreliji u aranžiranju. Vrlo prijatan izlet u starinski, patinirani svemir:

https://islesofmars.bandcamp.com/album/isles-of-mars


Heavy Psych Sounds stoje i iza novog singla legendarnih kalifornijskih stoner-pankera Mondo Generator. Fuck it izlazi tek 21. Februara ali etiketa je pustila da se ploča sluša na Bandcampu i ovo je, i posle osam godina pauze, veoma prijatan i zreo sudar panka, garaže i psihodelije. Dve pesme koje bez problema idu na bilo koju plejlistu na kojoj su već Poison Idea, Turbonegro i Dwarves, pa vi vidite:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mondo-generator-fuck-it


Njemački sludge/ stoner duo Grin na svom drugom albumu, Translucent Blades nudi tačno ono što se od njih očekuje: sirovi, teški zvuk basa i bubnja (sa povremenim gostovanjima gitare i drugih... zvukova), agresivni ali dovoljni hipnotički gruv i pevanje koje dolazi iz pozadine i svemu dodaje tu neku halucinantnu dimenziju. Grin nisu previše originalni u ovome što rade – ovakvih bendova se od kraja osamdesetih, pogotovo uz solidnu popularnost Godflesh, namnožilo diljem zemaljskog šara – ali su dobri i mada nikada ne iznenađuju, nikada ni ne razočaravaju.

https://grincult.bandcamp.com/album/translucent-blades


Blessed Black iz Sinsinatija sa svojim debijem, Beyond the Crimson Throne ne donose bogznakako originalan pristup stoner metalu ali ovo je sasvim prijatna ploča hevi metala koji voli nargile bar koliko voli haos i starozavetne reference. Beyond the Crimson Throne je solidno odsvirana i napisana ploča koja mene nije naročito impresionirala svojim prilično izlizanim idejama, ali koja ima dobar zvuk i sigurno će se više dopasti nekom ko je bolji čovek:

https://blessedblack.bandcamp.com/album/beyond-the-crimson-throne-2


Dopao mi se singl virdžinijskih Mister Earthbound pod naslovom Hypnotic Rhythm. Dobro, taj naslov nema veze sa ovim što se u prvoj pesmi da čuti jer Mister Earthbound nisu nekakav tribalni, hipnotički bend, ali muzika je ipak vrlo solidan hard-bluz sa puno atmosfere, dima i odjekujućih ,,twangy" gitara. Druga pesma je, pak, njihov odvažni pokušaj obrade Screamin' Jay Hawkinsove I put a Spell on You i...  ja sam impresioniran da bendovi ovo i dalje smeju da sviraju uzevši u obzir koliko je original bio prelomni trenutak u istoriji bluza i popularne muzike uopšte, plus kakvi su to teškaši sve obrađivali. Mister Earthbound su skromni u ambiciji i završavaju posao za dva i po minuta, i nisu ni loši, ovo je pristojna ako već ne revolucionarna obrada revolucionarne pesme...

https://misterearthbound.bandcamp.com/album/hypnotic-rhythm

Odličan psihodelični EP dobijamo od brazilskih Heela Monsta. Ovo eponimno debi izdanje sadrži pet kratkih ali hipnotičkih pesama moćne atmosfere i vrlo simpatično-skoro-diletantske svirke. Heela Monsta nisu bend koji je tu da dokazuje svoje sviračke kredencijale, već da opije i teleportuje u svemir. Uspevaju bez greške:

https://heelamonsta.bandcamp.com/releases


Pink Cigs iz Šefilda na svom eponimnom prvencu nude isfaziran hard rok i stoner po receptima naših baka. Ovo je moglo nastati i sedamdesetih i devedesetih (ali možda ne i osamdesetih, jelte), ali ne zvuči generički ili sikopantski već iskreno i rokerski. Solidno:

https://pinkcigs0114.bandcamp.com/album/pink-cigs

Jednočlani australijski Lord Kinbote na svom debi EP-ju, Black Potion prži mastan, wah-wahom potpirivan garažni stoner rok. Prljavština ali i sasvim ličan, osoben izraz plus veoma heavy zvuk ali bez razmazivanja, meni sasvim lepo za slušanje:

https://lordkinbote.bandcamp.com/releases

Teksaški Dogwood People je izbacio već dva EP-ja u ovoj godini, Stoneclad i Too Many Hits. Stoneclad je sporiji i mračniji stoner rok sa dosta bluz likova, dok je Too Many Hits brža, pankerskija ploča. Obe zvuče autentično i pošteno i ovo je bend koji za svakog ima da ponudi ponešto:

https://dogwoodpeople.bandcamp.com/album/stoneclad

https://dogwoodpeople.bandcamp.com/album/too-many-hits

Poljski Leshy na svom drugom albumu, Psychopomp vrlo lepo mešaju stoner i sludge metal, sa malo black mirisa i nekakve psihodelične progresive (čak i malim, malecnim prstphvatom psihoze kakvu su provlačili industrial i nu metal bendovi devedesetih). Raznovrsno i uzbudljivo, plus, VEOMA bučno, meni se ovo dopada:

https://leshyband.bandcamp.com/album/psychopomp-2

Okultni doom metal bend Elder Druid iz Belfasta na svom drugom albumu, Golgotha, zvuči vrlo napaljeno i neprijateljski. Ovo je izrazito ružna i sirova muzika koja odbija da zavodi lepim rifovima i pevljivim refrenima već uživa u psihodeličnoj disharmoniji i nanošenju bola. Za izdržljive:

https://elderdruidband.bandcamp.com/album/golgotha



Prvi veliki slamming death metal album ove godine izbacili su momci iz međunarodne slem senzacije Wormhole. Ova ekipa sastavljena od članova raznih tehničkih i brutalnih death bendova na svom drugom albumu, The Weakest Among Us na interesantne načine spaja tehnički/ brutalni death metal sa klasičnim slamom da dođe do muzike koja uverljivo premošćuje jaz između cerebralnije, intelektualno zahtevnije dimenzije tech-deatha i primalnog, primitivnog udaranja tradicionalnog slama. Pevač Anshuman Goswami tako izvlači najcrnje, najbolesnije grlene vokale dok braća Kumar na gitarama okreću progresivne akorde, sve u aranžmanima koji uspevaju da pobegnu od tech-death preterivanja i povežu pravoverne slemove sa tehničkim komplikatorstvom na efikasan način. Pritom, iako album ima vrlo glasan master, muzika ipak ima nekakvu dinamiku, pa čak i atmosferu što je kod ovakvih bendova retkost. Vrlo dobro:

https://laceratedenemyrecords.bandcamp.com/album/wormhole-the-weakest-among-us


Libanski projekat Kaoteon ima drugi album, a koji se isto zove Kaoteon i mada je priča o tome šta je sve bend prolazio svirajući u Bejrutu (uključujući policijsku raciju i prekid koncerta zbog percepcije da se bend klanja Satani) na prvi pogled zanimljivija od muzike, Kaoteon je zapravo eminentno slušljiva ploča ekspresivnog, raznovrsnog black/ death metala. Anthony Kaoteon koji pravi svu muziku i svira gitare je osoben autor što ume da pesme učini ekspanzivnim, melodičnim, pa i himničnim a da se ne izgubi u nekakvim proggy ambicijama i ovo je album čije su kompozicije i pored svoje raskoši dovoljno svedene da ne zature centralnu nit. Pritom, ritam sekcija je ovde sastavljena od vrsnih muzičara (bas svira Linus Klausenitzer iz Obscure a bubnjeve Adrian Erlandsson iz At the Gates) pa je ovo svirački veoma sigurno i profi. Kaoteon nije nužno bend sasvim po mom ukusu ali ne mogu da ne cenim tu kombinaciju ekspresivnosti i fokusa koju bend autoritativno donosi sa ovom pločom:

https://kaoteon.bandcamp.com/album/kaoteon


Kalifornijski tech-death sastav Odious Mortem je svoj prethodni album izdao još 2007. godine, pa me je trinaest godina kasnije pojavljivanje njihove treće ploče, Synesthesia zateklo prilično nespremnog. Na njoj Odious Mortem sviraju kao da svo to vreme nije ni prošlo i mada je to sa jedne strane za pohvalu jer je lepo videti da se bend drži svog odabranog zvuka, Synesthesia zbog toga zvuči i malo... pa možda ne retro ali pomalo generički. Tech-death je – bilo to dobro ili loše – muzika koja živi i umire na ime svoje smelosti da rizikuje i ruši granice pa je onda slušanje albuma koji zvuči kao utvrđivanje gradiva od pre više od decenije pomalo čudno iskustvo. No, dobra muzika je dobra muzika a ovo je, da ne bude zabune, sasvim dobar album. Nimalo revolucionaran ili progresivan ali pristojan u onome što radi i podnošljivo dobro produciran. Zvuči kao da nemam snage da bendu uputim pravi kompliment, ali nek vas to ne zavara, Odious Mortem su vrlo dobri u ovome što rade i ako ste žalosni što novog Monstrosityja nema još na horizontu, ovaj album je tu da zaleči rane.

https://odiousmortem.bandcamp.com/album/synesthesia


,,Eksperimentalni deathgrind" zvuči kao najpretenciozniji muzički žanr svih vremena, ali sijetlski Rat King na svom drugom propisnom albumu, Vicious Inhumanity zapravo evoluiraju svoj sludge/ stoner zvuk iz prethodne faze rada i ovo je prljava, brutalna ploča tamnog a zavodljivog zvuka koja mami na slušanje svojom bestidnom svirepošću. Rat King prave pesme od po nekoliko minuta, bežeći od klasičnog grajndkor minimalizma, ali ne beže od brzine, meljućih ritmova i užasnih vokala. Vicious Inhumanity je, tako, vrlo pošteno nazvan album sa muzikom koja se trudi da posreduje sve grozomorne i nečovečanske porive kojih bend može da se seti, a da to opet ima dostojanstvenu pa i eksperimentalnu komponentu sa interesantnim harmonskim izletima i dobrim aranžmanima koji pokazuju da je ovo trio veoma solidnih muzičara. Kada dobri muzičari sviraju deathgrind a ne lože se da ga ,,prevaziđu" već samo da ga učine što je opakije mogućim dobijamo ovakve albume. I hvala Ktuluu na tome. Odličan album.

https://ratkingband.bandcamp.com/album/vicious-inhumanity


Postmetalci The Osedax su se nazvali po crvu koji živi na dnu okeana i hrani se kitovim kostima što je VRLO metalski i odmah zbog toga dobijaju pozitivnu ocenu za svoj treći album Meridians. Ali Meridians je sasvim solidna ploča i sam za sebe, sa malo blek metala, malo doom metala i malo post rok elemenata, kako je to danas popularno, a sve spakovano u četiri dugačke pesme gušeće hermetičnosti i teške, najteže crnine. Ovo je ploča čija je produkcija presudna za utisak koji ostavlja i bend, uprkos zapravo dosta dinamičnom masteringu, zvuči kao zid crnila koji mrvi slušaoca bez milosti punih 45 minuta i ne pušta dok iz njega ne iscedi tu emociju koju svi traže a samo je retki nalaze. Vrlo solidno, ako možete da izdržite (spojler: poslednja pesma je ambijentalni autro tokom koga možete da se dekomprimujete):

https://theosedax.bandcamp.com/album/meridians


Ja se i dalje ozbiljno fasciniran kad neki bend koji je snimao i bio poznat i pre nego što sam ja počeo da se brijem izda novi album. Tako sad imamo novi album birmingemskih Magnum čija je prva ploča izašla još 1978. godine. Fak mi.

Elem, Magnum se meni nikada nisu posebno dopadali jer je njihova muzika bila preslađeni, preproducirani post-prog-rok-glam-metal-sreće-pop, dakle Queen ali bez individualne izvrsnosti koju su Queen imali. Ipak, Chase the Dragon iz 1982. godine jeste nekakav klasik i to da Magnum i dalje postoje, i dalje snimaju jeste stvar za poštovanje. Slušanje novog albuma – Where Are You Eden? – a koji je izdao njemački SPV je i neka vrsta teleportovanja u detinjstvo za mene, jer iako Magnum ovde ne zvuče kako su zvučali u ranim osamdesetima, ovo je svakako hevi metal – njegova zaslađena i komercijalizovana varijanta dakako – iz osamdesetih godina, možda iz njihove druge polovine, sa aranžerskim i produkcijskim trikovima kakve pamtimo sa recimo dekadentnijih ploča komšija Judas Priest iz ove dekade. Što znači da Magnum nisu posebno originalni ovde ali opet, ovo je album na kome se dvojica originalnih članova, pevač Bob Catley i gitarista Tony Clarkin, vrlo dosledno drže svoje estetike, praktično imuni na protok vremena i smenu trendova. Where Are You Eden? je stoga album koji bi osamdesetih prijao ,,sweet metal" publici koja je volela Europe ili White Lion ali se volela pružiti i u blago proggy smeru jednih Queensryche. I ne mogu da kažem da je to meni sad nešto mnogo slušljivo ali je pošteno, sasvim pošteno odsvirano i snimljeno. Rispekt:

https://magnumband.bandcamp.com/album/where-are-you-eden


Austrijski Heavy Preachers Club su, recimo, drugorazredni hard rok-hevi metal bend koji je prvorazredan u svojoj drugorazrednosti. Hoću da kažem, njihov debi album Love Revenge Obedience je zabrinjavajuće derivativan (pa pogledajte taj omot) u svojoj rezurekciji gomile '80 klišea, ali u tom plesanju sa klišeima je vrlo iskren pa i ubedljiv. Heavy Preachers Club bez ikakve sumnje istinski vole sav taj cheesy, bluesy metal zvuk koji prave i ovo nije ni malo cinična muzika a svakako nije ni ,,komercijalna" u 2020. godini. Što je meni dovoljno da mi bude barem simpatična. Plus, sviđa mi se prenaglašeno afektiranje pevača. Perverzan sam? Moguće.

https://heavypreachersclub.bandcamp.com/releases


Grčki Nighthawks iz nekog razloga nije još okačio svoj debi album Night of the Witch na Bandcamp ali se ploča može čuti putem JuTjuba i... pa nije ovo nešto specijalno dobro ali jeste nekako simpatičan hevi metal/ NWOBHM sa nekakvim pankerskim '90s vajbom i meni je to zanimljivo za bar jedno slušanje. Pevač, Tho, se slatko dere i rifovi su, mada ekstremno generički, dovoljno dragi da ovo pustim bar jednom-dvaput:

https://nighthawksmetal.bandcamp.com/releases

https://youtu.be/CCfuIe2c7ec


Završićemo sa debi albumom njemačkog benda bizarnog imena CockRock Sadistic Petus Pennytration. Ne znam ko su ovi ljudi (koji se, tvrde oni, zovu CockRock,  Sadistic Petus i Pennytration) i zašto su bend nazvali tako da pošten čovek u startu pomisli da će ovo biti nekakav pornograjnd, ali kada album krene da treska svojim old school death metal skladbama, teško je ostati miran. Butchered je užasno masterovana ploča, ali i ploča krvoločne, izrazito keči muzike koja se oslanja na zle rifove, zverske vokale i nepraštajuće, udaračke ritmove. Da, album je izašao još u Septembru (!!!) ali za dobar metal nikada nije kasno. Ako volite Bolt Thrower, ali mislite da je taj bend mogao da bude i tvrđi, pa i da se malo ukrsti sa klasičnim Carcass, CockRock Sadistic Petus Pennytration su za vas:

https://cockrocksadisticpetuspennytration.bandcamp.com/

[Meho Krljic]

 Kraj je Januara a metalna se mašina sve više zagreva. Bacimo se bez osvrtanja u njenom smeru!


Na ovu hladnoću bleck metal prirodno dođe a pogotovo kad dolazi iz finskih prostranstava. Duo Aethyrick proizvodi atmosferični blek metal kvalitetnog zvuka i sa dovoljno tradicionalne skandinavske oštrine da to meni bude sasvim prihvatljivo za slušanje. Drugi album, Gnosis je kolekcija razumno dugačkih pesama (dakle, uglavnom između četiri i šest minuta) hladne atmosfere koju temperira po koja ljudska emocija. Bend oko sredine albuma zaroni u blackgaze smeru (Stellar Flesh, Your Mysteries...), ali se u finalu priseti originalne blek metal misije pa je Golden Suffering vrlo lepa i preteća pesma. Lepo.

https://aethyrick.bandcamp.com/album/gnosis


Nizozemski Asgrauw sa svojim četvrtim albumom IJsval pokazuju zavidnu zrelost u aranžiranju i sviračkim veštinama. Muzika koju oni prave je za dlaku premelodična za moj ukus ali ovo je svejedno vitalan i žestok blek metal koji povremeno vrlo prijatno iznenadi harmonskim rešenjima ali i pevačkim aranžmanima. Nije za zadrte old skul blek metalce ali jeste ,,čist" blek metal, bez upadanja u shoegaze ili ambijentalne sanjarije. Vrlo dobro. Plus, bend ovo trenutno prodaje za samo jedan evro, štaviše celu diskografiju daje za jedan evro na bendkempu. Mislim, stvarno ljudski.

https://asgrauw.bandcamp.com/album/ijsval

https://deathkvltproductions.bandcamp.com/album/ijsval


Švedsku čast danas brane Vananidr sa svojim trećim albumom i Damnation donosi ono što od švedskog blek metala očekujemo, potrebujemo, zahtevamo. Ovo je ploča ledene oštrine i odličnog gitarskog rada u tradicionalnom blek metal ključu, sa tom severnjačkom atmosferom i mračnom, meditativnom usredsređenošću. Vananidr nisu gadljivi na teatralnost (slušati Tides of Blood) i ovaj album pruža dosta dubine i prostora za refleksiju držeći se sve vreme dovoljno tradicionalne metal forme. Vrlo lepo.

https://vananidr.bandcamp.com/album/damnation

Pensilvanijski T.O.M.B. na svom šestom albumu donosi tu svoju nesvetu kombinaciju blek metala i industrial metala i temperira je sa malo dooma pa i musique concrete elemenata. T.O.M.B. su uvek imali avangardni naklon i Thin the Veil je ploča koja ide na sve strane, ali iako ovo nisu ,,dobro" napisane pesme niti nekakva remek-dela aranžiranja, mislim da je cilj – da se napravi odvratna, horor ploča koja će ostaviti nešto prostora za transcendenciju – postignut. Mislim, bend za ovu priliku ima Mayhemovog Hellhammera na bubnjevima, Craiga Smilowskog iz Immolation na gitari i još  pregršt gostiju, ali ovo nije proizvelo album koji vidno beži od te neke ultrahermetične, ružnoavangardne agende koje se T.O.M.B. drži. Nije za slabe duhom ili strpljenjem, ali Thin the Veil je ploča koja podseća na nihilističnost blek metala na jedan beskompromisan, baš-nas-briga-da-li-vam-se-sviđa način:

https://tombnoise.bandcamp.com/album/thin-the-veil


Dopao mi se i prvi EP (koji se i zove EP-1) ruskog kvarteta Grozno. Grozno sviraju nekakav ,,moderni" blek metal sa čistim, hrskavim thrash zvukom, ali i sa pesmama koje umeju da iz žestokog treširanja pređu u melodičnije, za Ruse rekao bih tipične blek metal himne i himnice. Sasvim to bude dobro i iako mislim da bend malo preteruje kada sebi dodaje ,,eksperimentalni" tag, ovo je maštovito, raznovrsno i hranljivo:

https://grozno.bandcamp.com/album/ep-1


I još mi se od blek metala dopao četvrti album izmirskih Zilfir, a koji se zove Demoniac Ethics i impresionira jednim širokim, progresivnim a opet fokusiranim shvatanjem blek metala kao žanra. Turci na ovom albumu sasvim lako prolaze kroz sakralne horske momente, da bi uleteli u demonsku tučnjavu pa se elegantno izvukli hipnotičkim ponavljanjem fraza i upadom u blasfemično metanisanje. Izuzetno šarolik i maštovit album za black metal sladokusce.

https://zifir.bandcamp.com/album/demoniac-ethics



U stonerskom delu današnje ponude prvo nudimo nešto što nije BAŠ stoner. Šveđani Elden na svom prvom albumu, nazvanom Nostromo, istina, nude dosta faziranih gitara i psihodeličnih trikova ali ovo je vrlo mišićava, vrlo dinamična muzika i ne služi nužno istim soporifičnim svrhama kao klasičan stoner. Elden su, treba to reći, negde na razmeđi tvrdoga metala, progresive i psihodelije, baš na onom mestu gde su pre koju godinu bili Mastodon. Ali su veoma, veoma ubedljivi u tome što rade i ovo je onoliko dobar faksimil Mastodona kakav samo možete da poželite. Elden znaju da pišu pesme, pa možda i hitove (Anubis, recimo) i imaju dobru produkciju ali i potencijal da ih sluša i publika izvan te neke ezoteričnije metal zajednice a da su toj i takvoj metal zajednici i dalje zanimljivi. Odlično i ne propustiti:

https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/nostromo


Takođe iz švedske dolaze Yuri Gagarin sa svojim trećim albumom The Outskirts of Reality ali ovog puta na programu imamo teški, psihodelični space rock i pričamo o ploči koja će vam POŠTENO zavrteti glavu i lansirati mozak daleko izvan orbite. Za razliku od mnogih space rock bendova koji vole da stvari grade polagano, oslanjajući se na krautrokerske lekcije iz sedamdesetih, ovi getenboržani udaraju pravo među rogove od prvog momenta i daju nam najdublji, najžešći psihodelični spejs džem koji smo čuli u Januaru. Ozbiljno, još od poslednjeg Psychic Lemon nismo imali ovako moćan i glasan psihodelični udar na sva čula (a prevashodno, jelte, sluh) sa perfektnim razumevanjem kada je manje više a kada je više, pa, više. Bend se, dakle, ne gubi u nekakvim nepromišljenim džemovima nego istura napred PESME napisane oko jezgara koja su bez sumnje nastajala kroz džemovanje ali sada imaju pefektan odnos spontanosti i discipline. Teme su jednostavne i efektne, elektronski filteri na instrumentima zamamni a gitarske i sintisajzerske solaže ubitačne i mada album ima malo dinamičkih varijacija, energija je ovde povisoka gotovo celim trajanjem. Ploča meseca a još nije ni izašla! Naredne nedelje će biti dostupna na bandcampu ali to samo znači da je za bednih pet evra valja priorderovati a u međuvremenu slušati putem SMOD kanala na JuTjubu. Izvanredno!

https://yurigagarinswe.bandcamp.com/album/the-outskirts-of-reality

https://youtu.be/Rc0l7a70PB4



Vrlo solidan stoner/ hard rok nam stiže iz Bruklina posredstvom EP-ja Trash Can Boogie mlađanog trojca Grandpa Jack. Srčano, glasno i samo malo staromodno, muzika za gospodu i dame:

https://grandpajack.bandcamp.com/album/trash-can-boogie


Arcana 13 su Italijani i njihov metal je neka vrsta filmičnog dooma sa jasnim uticajima italijanske horor kinematografije, što je vrlo zdrava kombinacija. EP sa dve pesme, Black Death tako nudi taj neki lep spoj svečanih orgulja i suludo isfaziranih gitara. Produkcija i mastering bi trebalo da budu promišljeniji jer je zvuk malo natrpan ali bendu se što se tiče pisanja i izvođenja pesama nema šta zameriti. Druga pesma je, čak, obrada Mejdenove Wratchchild i čak i ako vam je od nje muka jer je Mejdeni sviraju skoro na svim turnejama, ovo je visprena horror-doom verzija iste:

https://arcana13.bandcamp.com/album/black-death


Takođe iz Italije dolaze Zolfo čiji je debi album, Delusion of Negation jedna prljava ali neodoljiva smeša tamnog death-doom i sludge metal zvuka. Bend voli da svira sporo i pritiska slušaoca neizdrživom težinom, ali voli i gruv koji mu odlično ide od ruke pa i pesme od po 14 minuta imaju u sebi energiju i, dobro ne baš polet ali nekakvu inerciju kojom vuku slušaoca unapred. Potencijalne barijere za tog istog slušaoca su vokali koji sve vreme urlaju kao da ih bičuju svi demoni pakla, ali i produkcija koja je bučna i u sadejstvu sa (pre)glasnim masterom čini ovu ploču težom za slušanje nego što bi trebalo. Ali da je dobro, dobro je:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/delusion-of-negation


Black Satori iz San Franciska svoj EP Lucy Lane nazivaju albumom iako ima samo četiri pesme i traje 27 minuta, ali to su nebitni detalji. Ovo je vrlo solidan spoj psihodeličnog garažnog roka, acid punka i čistog, odličnog rokenrol gruva sa sirovom produkcijom koji ume da iznenadi svojim pomalo avangardnim rešenjima ali ne i da deluje kao da su ta rešenja pročitana u nekoj knjizi pa primenjena na terenu. Utisak je da su Black Satori bend praktičara a ne teoretičara pa mi se Lucy Lane dopada kao primer rokenrol psihodelije koja dolazi od eksperimentisanja (sa instrumentima i... biljkama) a ne od slušanja tuđih ploča. Najmanje ovde ima metala, da bude jasno, ali je glasno i vrlo dobro:

https://blacksatori.bandcamp.com/album/lucy-lane


Grčki Acid Mammoth su izbacili svoj drugi album putem pouzdanog italijanskog izdavača Heavy Psych Sounds i Under Acid Hoof je vrlo predvidiva ali zbog toga ne manje prijatna smeša teških metal rifova i psihodelične atmosfere. Acid Mammoth nikada nisu krili svoju opsesiju '70s zvukom pa je i ovaj album pun sabatovskih rifova i karakterističnog pevanja ali sa dodatih nekoliko tona mamutske težine. Ni na prvom albumu ovaj bend nije uspevao da i prebaci letvicu obožavanja i apgrejduje se od solidnog omažiranja u nešto autohtono, pa se to ne dešava ni ovde. Tako je Under Acid Hoof ploča ograničena svojom, jelte, ograničenom vizijom ali u okviru nje pruža vrlo solidan program:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/acid-mammoth-under-acid-hoof


Solidan doom debi smo dobili sa prvim albumom danskog ženskog četverca Konvent. Konvent su odličan primer kako u metalu nije bitno kog ste pola ako umete da isporučite robu i Puritan Masochism nema u sebi ničeg površno ,,ženskog" u svoj svojoj mračnosti, sporosti, težini i hipnotičkom ređanju rifova. Iako bend samom sebi lepi death-doom etiketu, istina je da je Puritan Masochism ploča koja vrlo lepo služi kao primer pametnog blackened doom izraza sa puno tečnih, nesečenih rifova i dinamičnim pevanjem koje se šeta od death dubine do black laveža, često u okviru istog stiha. Konvent sviraju doom koji ima svu mučnu sporost potrebnu za ovaj pravac ali i solidan drajv, pesme koje vuku napred i udaraju umesto da uspavljuju i ovo je, što se mene tiče sjajan debi:

https://konvent666.bandcamp.com/album/puritan-masochism

https://youtu.be/yu6FsgMRwhs


Još jedan švedski bend ove nedelje, ovog puta po imenu Kråkslott i sa istoimenim albumom sirovog, sludge doom metala. Kråkslott nisu neki filozofi već prave ružnu, mračnu, gadnu muziku koja treba da vas obuhvati i zabavi svojom ružnoćom. Solidna produkcija i dobro muziciranje na strani benda svakako doprinose ovom cilju:

https://krakslott.bandcamp.com/album/kr-kslott


A onda iz Portlanda dolaze Cobra Thief čiji je album Animal Oxygen jedna lepa, opuštena rokenrol vožnja uz pivo i buksne. Cobra Thief sviraju taj neki desert rock sa vrlo šmekerskim stavom i odličnim gruvom i ovo je album koji je lako zavrteti kad vam dođu gosti pa i puštati u kolima ako ih imate. Rokerski, revolveraški i prijatno:

https://cobrathief.bandcamp.com/album/animal-oxygen


Finski Second Hand Apes su isfazirani i psihodelični što je svakako plus u mojoj knjizi, no njihov eponimni EP ima i malo grunge elemenata što nije sasvim po mom ukusu ali će se svideti boljim ljudima od mene. Tri pesme, težina ali i osećaj, fino:

https://secondhandapes.bandcamp.com/album/second-hand-apes



Prošle nedelje sam se malo brinuo što kao da u ovoj godini ne izlazi išta thrash metala vrednog pažnje ali, evo, kasni Januar je ipak isporučio. Za početak dobili smo novi Annihilator. Ja nikada nisam bio posebno veliki fan ovog kanadskog benda ali mnogi su ga u mojoj okolini voleli i Jeff Waters je ne bez razloga stekao auru kvalitetnog muzičara, pouzdanog autora i generalno časnog metal pregaoca. Alice in Hell iz 1989. godine se smatra svojevrsnim hajlajtom karijere benda a negde od prve polovine devedesetih Annihilator su praktično samo Jeffov solo projekat u kome mu pomažu razni podizvođači što su u tom trenutku na raspolaganju. Elem, Ballistic, Sadistic, kako se ovaj album zove, je, rekao bih, sasvim časna ploča odležalog thrash metala koji se ne trudi da slepo imitira stil star tri decenije ali jeste njegova logična i poštena nadgradnja. Annihilator su još osamdesetih bili bend promišljene (za moj ukus previše promišljene, premalo spontane) svirke pa i ovaj album karakterišu minuciozni aranžmani, puno ukrasa ali i, rekao bih, dovoljno ukusa da se ne pretera sa produkcijskim trikerajem i ukrašavanjem. Tako je Ballistic, Sadistic ploča iznenađujuće zdravog zvuka, sa dosta dobrih rifova, krvoločnih solaža i pamtljivih refrena. Opet, Jeff ni u najboljim danima nije znao kad je dosta pa i ovde može da se govori o prearanžiranosti nekih pesama, pa i o preproduciranosti – pogotovo je bubanj, recimo, beživotno i ravno produciran. No, kako ja, rekoh, sebe ne smatram velikim ljubiteljem ovog benda, mogu da kažem da sam očekivao da će sedamnaesti album Annihilatora biti mnogo slabiji i manje ubedljiv. Ballistic, Sadistic je, naprotiv, bučna i energična ploča čije pesme imaju više delova nego što bi trebalo (slušajte šta se sve dešava u Dressed Up for Evil) ali gde preterivanje povremeno zna da proizvede iznenađujuće oslobađajuće efekte. Rispekt.

https://youtu.be/zat54uRhz3A

https://youtu.be/x3B1cT-Fjd8


Njemački Surgical Strike, pak, postoji još od neke 1994. godine a prvi album im je izašao – juče. Ne znam šta su čekali više od četvrt veka ali Part of a Sick World ni slučajno nije takvo remek delo da se na njemu čuje da je nastajalo više od 25 godina. No, nije to ni rđava ploča. Naprotiv, ovo je solidan, mada sasvim derivativan thrash metal negde između njemačkih Destruction i američkih Exodus i mada, naravno, Surgical Strike nemaju težinu ovih svojih uzora, sviraju srčano, zdravo i bučno. Ima tu određene staromodnosti, pogotovo kada čujete komponovane solaže i horski izvikivane refrene, ali sve to ima dosta šarma i prija uhu. Dobro producirano, prljavo u koncepciji ali vrlo čisto u izvedbi, Surgical Strike su napravili debi kojim mogu da se ponose.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_muWLnilJywmoVvi5_pWjrKwYNdf5ciWAw


Tu su i kanadski Hazzerd sa svojim drugim albumom, Delirium i već kad vidite omot znaćete kako ovo zvuči. Hazzerd su bend za koga je sa dva kilometra jasno da su odrasli uz Kreator, Xentrix, pa i Megadeth i njihov zvuk je jedan sa puno ljubavi sklopljen omaž svojim idolima. Ima tu puno svirke, možda i previše jer bend solira i kad treba i kad ne treba i trudi se oko aranžmana iz sve snage, ali opet ostaje, produkcijski i tonalno na liniji pravovernog thrasha što vrlo cenim. Volim ovakve, srazmerno suvo producirane metal ploče gde se rifovi i ritmovi dobro čuju i mada Hazzerd u krajnjem obračunu ne prebacuju drugoligaški status, ovo je vrlo solidna druga liga sa puno dobrog rif-rada i uopšte, gitarske pirotehnike i pristojnim vrištećim pevačem. Dostojanstveno:

https://hazzerdthrash.bandcamp.com/album/delirium


Klivlendski Midnight ima novi album i iako je Rebirth by Blasphemu tek četvrti ,,pravi" album ovog one-man projekta, radi se o zapravo ko zna kom izdanju prolifičnog Jamiea Waltersa. Na jelovniku je ovde speed metal sa solidnom heavy zaleđinom i iako se meni Midnight ne dopada previše, opet je to vrlo poštena muzika u maniru starih majstora, negde na pola puta između Darkthrone, Destruction i, eh, Motorhead. Dobro producirano i srčano:

https://midnight-ohio.bandcamp.com/album/rebirth-by-blasphemy

I kad smo kod thrash metal bendova koji već dizajnom omota sugerišu kako će tačno album zvučati, malezijski Exothermix na svom debiju, Reaction, donose tačno ono što naslov i jarko zeleni crtež na omotu najavljuju. Ovo je u najboljem slučaju drugorazredni thrash na tragu Death Angel ili gorepomenutih Annihilator, ali Maležani se trude, imaju duha i provuče se tu po neki zaista dobar momenat (Chromatic Kill, recimo). Gitarista Black ima tek korektan stil pevanja ali bend je u celini zdrav i ako već ne obara s nogu ovim debijem, a ono bar dosta obećava kvalitetnom svirkom, dobrom produkcijom i očiglednom ljubavlju prema thrash metalu.

https://exothermixreaction.bandcamp.com/album/reaction


Španjolci Wrathnoise svojim drugim albumom pokazuju koliko vole Possessed i mada, naravno, ne mogu da se porede sa onim kako ovaj legendarni bend zvuči danas, The Art of Obscurity je pristojna ploča (death-)thrash metala one ružnije, mračnije provinijencije sa ponekim sasvim lepim rifom. Sreću kvari miks koji je jeftinijeg kvaliteta, pogotovo u domenu bubnjeva koji zvuče isprogramirano i to albumu ponešto oduzima na simpatijama:

https://wrathnoise.bandcamp.com/album/the-art-of-obscurity


Ipak, meni najlepše thrash metal izdanje za ovu nedelju je debi album italijanskog trija Xenos. Bend nastupa sa sloganom ,,No compromises, no fashions, no bullshits, just Thrash Metal at all" što podseća da između Italijana i engleskog jezika nikada neće biti pomirenja, ali je i solidan uvod u album koji prži iz sve snage, vozeći se na kinetičkom talasu već pominjanih Xentrix ili Annihilator, ali i sa interesantnim aranžmanskim zahvatima koji su me malo podsetili na, recimo Hexx (iz perioda Quest for Sanity). Na albumu koji se zove Filthgrinder gostuje i Mantas iz Venoma, što je preporuka samo za sebe ali za mene je presudno da bend, bez obzira na neke upitne produkcijske detalje, vozi unapred vrlo sigurno i ubedljivo, nudeći metal zaista oslobođen filozofije i nepotrebnog pametovanja.

https://xenosthrash.bandcamp.com/album/filthgrinder



Japanski death metalci Defiled sviraju još od ranih devedesetih pa i njihov novi, tek šesti album, Infinite Regress, ima prilično old school prizvuk sa pesmama koje beskonačno vrte varijacije na jedan isti rif kroz različite ritmičke podloge. Sve to odiše jednom, pa, recimo, naivom, ali Defiled su svirački zreli i ubedljivi i ovaj album pogađa sredinu između profesionalizma i zdrave spontanosti, beležeći tako jasan napredak u odnosu na srazmerno sirovije prethodne albume. Prija to meni, ali ja sam ovakvu muziku slušao i pre trideset godina pa i to treba imati na umu:

https://defiledjapan.bandcamp.com/album/infinite-regress


Italijanski progresivci Nero Di Marte svoj treći album, Immoto, započinju sa jedanaest minuta dugačkom pesmom punom umanjenih akorda, disciplinovanih blastbitova ali i sanjivog razlaganja i, da, sve zvuči maltene kao progresivni metal koji je pravio dobro utrenirani AI. Tako zvuči i većina ovog sedamdesetominutnog albuma, kao enciklopedijski primer progresivnog metala sa ekstremnom oštricom i to ne govorim nužno u najpozitivnijem smislu. Hoću reći, moglo je ovde dosta da se skraćuje i da ostane samo krtina, ali opet, Nero Di Marte su ambiciozni i znaju da sviraju. Ako imate strpljenja i dosta vremena na raspolaganju, na Immoto ćete čuti mnogo dobre muzike.

https://nerodimarte.bandcamp.com/album/immoto


Za ljubitelje klasičnog, epskog metala, tu su nam portugalski pregaoci Ironsword čiji je peti album, Servants of Steel na starim koordinatama, dobro produciran, staromodan ali ne i sasvim izlizan ,,varvarski" metal kakav je mogao nastati i osamdesetih godina ali nije mogao biti produciran da zvuči ovako teško i jako. Ironsword ne odustaju od Konana kao glavne liričke inspiracije pa je i Servants of Steel album koji proizvodi mnogo ugodnih prisećanja svojim naslovima i tekstovima pesama (Rogues in the House, Black Colossus, Red Nails...) i jedina stvar koja je problematična, ali tako je kroz čitav opus ove ekipe, je pevanje gitariste Tanna koje je teatralno na više načina ali svakako može delovati suviše karikirano ,,ozbiljnijem" slušaocu. No, ako ste fleksibilniji, Ironsword nude sasvim prijatan program hevija i metala i kome je, kao meni, Brothers of Metal (čiji je novi album takođe izašao ove nedelje) suviše raspevan i kiči, Ironsword je idealan protivotrov :

https://almamater.bandcamp.com/album/servants-of-steel


Simpatičan klasični hevi bude i južnokorejski Landmine (poznati i kao  랜드마인) i Pioneer's Destiny je pomalo drugoligaški ali pošten i sa puno ljubavi urađen omaž prethodnicima kao što su Dio ili Judas Priest. Ima tu i ,,epskih" pesama u ključu visokog kiča (na primer Lost Pioneer sa svojim neoklasičarskim ambicijama) i mada Landmine nikada ne dostižu nivo bendova koje očigledno obožavaju (i blago ih jebe ružnjikav, programiran bubanj), oni ipak vrlo solidno sviraju i to obožavanje je simpatično:

https://bandlandmine.bandcamp.com/album/pioneers-destiny



Nisam preveliki ljubitelj ,,komercijalnije" interpretacije industrial metala koja je izrasla u Americi (prevashodno kroz rad Marilyna Mansona, ali i KMFDM i sličnih bendova) pa mi tako ni debi album Davey Suicide, Rock Ain't Dead nije naročito po volji, ali ovo je nešto što bi se dopalo mojoj ženi pa ako se i vi tako osećate – kao moja žena ili približno – odvojite uvce:

https://daveysuicide.bandcamp.com/album/rock-aint-dead


I kad smo već kod industrije, Mortiis je meni uvek bio zanimljiv da se čuje i vidi ako već ne i da se sluša, pa je tako i novi, jedanaesti album vrednog Norvežanina, Spirit of Rebellion, sasvim impresivna ploča sintisajzerskih, kvazifolk tema prevučenih preko programiranih udaraljki i razrađenih u dvadesetpetominutne sub-simfonijske aranžmane. Impresivno, da, ali i karikaturalno, no to je apsolutno epitet koji Mortiisa prati otkada se otisnuo na solo-putovanje pa ako ste voleli njegove ranije radove, Spirit of Rebellion ne treba da propustite:

https://downloadmusic.mortiis.com/album/spirit-of-rebellion


Iz Sankt Petersburga dolazi pank-metal postava Обоссаный Мутант i njihov drugi album, Коммунальный сатанизм je dobro odsviran ali suštinski drugorazredni thrash/ core sa solidnom produkcijom i kvalitetom izvedbe ali bez te neke iskre živosti i humora što je prirodno očekujete od benda koji se očigledno lepo zajebava. Ali ja sam slab prema ovakvim bendovima pa ih, evo, preporučujem:

https://obossanijmutant.bandcamp.com/album/--2


Filipinski Korihor je za dvadeset godina postojanja snimio samo jedan album, još 2005. godine a poslednje izdanje im je bilo 2008. No, početkom ove godine se satanistička petorka vraća demom koji se samo zove Demo 2020, i ovo je odličnih pet pesama premlaćivanja u black-death maniru sa ubistvenim bubnjevima, nervoznim gitarskim radom ali i dovoljno pametnim aranžmanima da to sve lepo funkcioniše. Kako je ovo demo, zvuk je malčice siroviji ali zapravo vrlo dobar i taman patiniran da zvuči kako treba. Impresivan povratak u studio za filipinske veterane (a izdavač je obezbedio i bandcamp izdanje tog njihovog jedinog albuma, Bastardo):

https://davaohellbangers.bandcamp.com/album/demo-2020


Catarsis Incarne su kostarikanski death metal bend sa vrlo izgrađenim, savremenim zvukom i njihov treći album, Abiogénesis libro III je kolekcija pametno napisanih, visokooktanskih death metal pesama sa odličnom produkcijom. Catarsis Incarne sviraju veoma dobro i znaju mnoštvo trikova pa je jasno da bi mogli da se bez mnogo napora uvrste u tech-death elitu ali su njihove pesme ipak pre svega PESME a ne kolekcije demonstracija tehnike pa za to ovi ljudi od mene dobijaju i dodatnu pozitivnu ocenu. Vrlo dobro:

https://prcmusic.bandcamp.com/album/catarsis-incarne-abiog-nesis-libro-iii-cd


Poljaci Mental Casket, pak, na svom Demo 2020 snimku nude tri pesme old school death metala koji je mogao, što se filozofije ali i zvuka tiče, biti napravljen i u 1991. godini. No, sasvim je to solidno u svom žanru:

https://mentalcasket.bandcamp.com/album/demo-2020


Finski Kirkkokahvit sa svojim debi albumom, Taivaspaikka nude vrlo potentnu smešu alternativnog roka, nešto panka i metala, sa pesmama koje su i pevljive i poletne ali i pošteno odsvirane, sa mnogo detalja i detaljčića, pa još producirane kako treba, bez preterane budževine u masteringu. Najgore što za ovaj bend mogu da kažem je da je ovakva muzika delovala potpuno novo u devedesetima ali Kirkkokahvit sviraju jako dobro, jako autoritativno i na taj '90s predložak dodaju mnogo sopstvenog identiteta i ovo veoma vredi da se čuje:


https://kirkkokahvit.bandcamp.com/album/taivaspaikka


Završimo sa estonskim detah metalcima Throcyte koji postoje od 2010. godine ali im je Disaster tek prvi album. I, mislim, nije to sad neko remek delo, ali prijala mi je ta tvrda, disciplinovana svirka kao negde sa početka veka, solidno snimljena i očigledno podešena na maksimum hedbeng setinge. Throcyte ne impresioniraju nekakvom ogromnom maštovitošću ali ni u jednom momentu ni ne razočaravaju i Disaster je album čvrste, energične death metal muzike koja zna šta joj je cilj i snažno se, kroz denflovane rifove i jake blastbitove, prema njemu kreće bez zastranjivanja:

https://throcyte.bandcamp.com/album/disaster

[Meho Krljic]

Metala je obilno rodilo na kraju ove neprirodno pretople poslednje sedmice Januara – ali kako već negde rekoh, nije Januar slučajno nazvan po bogu sa dva lica. Tako da, da mi ne gubimo vreme, ima mnogo materije da se savlada.



Doduše, prvi album njemačkog black/ death sastava Horresque izlazi tek za nedelju dana ali promovisanje putem JuTjuba je dragoceno pa otud i nama uvid u to kako zvuči. I zvuči solidno, rekao bih tipično nemački epski i pomalo kičerajski. Chasms Pt. I – Avarice and Retribution je, naravno, naziv albuma koji sugeriše tu neki cheesy epiku ali ovo je svirački i produkcijski vrlo solidno ako već ne u nekoj prvoj ligi mojih interesovanja.

https://horresque.bandcamp.com/releases

https://youtu.be/jLrvEmb7fhY

Finski melodični folk-blek metal trojac Marrasmieli svoj debi album nazvao je Between Land And Sky a kako on počinje uvodom gde čujemo valove što se krše o bregove i galebove koji najavljuju usamljenu okarinu koja, opet, najavljuje pošten, znojav blek metal, rekli bismo da je more kao inspiracija bilo sasvim dobar izbor. Between Land And Sky je simpatična, opet pomalo kičerajska ploča u kojoj sintetizovane flaute nježno pletu setne melodije preko jakih blastbitova ali Marrasmieli su apsolutno the real deal sa mnogo ekstremne svirke, lepim folki pasažima i načelno dobrom atmosferom. Valjano.

https://marrasmieli.bandcamp.com/album/between-land-and-sky


Goats of Doom, takođe iz Finske na svom petom albumu, Tie on hänen omilleen baštine old school zvuk i odlično im to ide, sa razumnim balansom između slatke, paganske melodičnosti i satanskog, sirovog udaranja nabijenog užasnim vrištanjem. Ta neka kombinacija osećajne ranjivosti i zle, nepraštajuće agresivnosti koju ovaj bend dobro pogađa je meni zaštitni znak te neke klasične blek metal epohe i ovaj album mi se dosta sviđa:

https://goatsofdoom.bandcamp.com/album/tie-on-h-nen-omilleen


Slovaci Nocturnal Obeisance UBIJAJU na svom debi albumu Temný rituál hněvu. Ovo je izvanredno odsviran, veoma zreo i izrazito žestok moderni blek metal koji se ne uklapa u tradicionalno sjetnu slovensku blek metal matricu već nabija svom snagom dok naginje pomalo avangardnim harmonijama. Izvrsno.

https://nocturnalobeisance-sma.bandcamp.com/album/temn-ritu-l-hn-vu

https://nocturnalobeisance1.bandcamp.com/




Norvežani Nattverd se vraćaju posle tri godine sa drugim albumom, Styggdom i ovo je vrlo siguran primerak staroškolskog nordijskog siledžijstva sa pročišćenim pristupom formi ali i dovoljno raznovrsnom ponudom dinamike, tempa i atmosfera da album ne ostavi utisak jednoličnosti. Nattverd nisu nešto preterano maštoviti, ali su autentični i ovo je vrlo okej da se sluša:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/styggdom

https://youtu.be/Rd_t4RQlp4M


Kultni (?) njemačku duo BAXAXAXA je u Decembru izbacio novi demo posle sedamnaest godina pauze a Iron Bonehead su ga sada izdali na vinilu i, pa... evo ga? Mislim, čuo sam znatno gori podrumski blek metal ove nedelje tako da, u redu je, ima ovo neku patinu.

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/baxaxaxa-the-old-evil

Iz Rusije dobijamo vrlo oštar, do neslušljivosti natreblovan, atmosferični blek metal posredstvom benda Wintaar. The revelation je ploča setnih atmosfera ali i gadnog vrištanja koja bi, kada bi je autor remiksovao da joj skloni malo tog užasnog visokog tona sa gitara, meni bila vrlo korektna:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/the-revelation


Hagetisse iz Nizozemske na svom evo već petom albumu za tri godine, Seven Sorrows of the Virgin nastavljaju sa svojim eksperimentalnim black metal pristupom. Nije ovo najavanturističkija muzika svih vremena i produkcija je aktivno problematizuje barem za moje uši ali Hagetisse imaju dosta ideja i sviraju beskompromisno i žestoko a opet prilično pametno:

https://analogragnarok.bandcamp.com/album/the-seven-sorrows-of-the-virgin



Na ovom topiku za svoj prvenac odavno pohvaljeni Irci Scáth na Déithe su se konačno vratili sa drugim albumom i The Dirge of Endless Mourning je kao da ste ušli u omiljeni par razrađenih farmerica, ili dubokih patika, ili sve zajedno, jer smo metalci. Scáth na Déithe su veliki bend iako su, jelte, Irci, pošto umeju da iskombinuju te neke moderne atmosferične blek metal stileme sa sasvim osobenim pristupom građenju atmosfere tako da dobijemo pesme koje imaju horor identitet, ali se ne iscrpljuju u prostom sviranju žanra već vrlo jasno plasiraju tu neku ranjivu ljudsku emociju sred paklenog udaranja i mračnjaštva. The Dirge of Endless Mourning je još pompezniji i teatralniji od Pledge Nothing but Flesh, ali uspeva i ovde da tu pompu i teatar upakuje u fokusiran, pravilno stesan paket da sve ne deluje vodviljski i da nas uputi na istraživanje dubina ljudske duše radije nego u prosto diskutovanje o produkciji. Koja je mogla da bude i drugačija, da ne bude zabune, jer ovo je album koji vrlo zavisi od svojih detalja. No, bez neke velike drame reći ću da je ovo za sada jedna od najboljih ploča izašlih 2020. godine, pa vi vidite:

https://scathnadeithe.bandcamp.com/album/the-dirge-of-endless-mourning

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/the-dirge-of-endless-mourning



Stonerski kontingent ove nedelje otvaraju berlinski Coogan's Bluff svojim jedinstvenim spojem krautroka, progresive, psihodelije i hard roka. Metronopolis je njihov šesti studijski album i ovo je odlično producirana mešavina belog fank gruva (sa sve duvačkim instrumentima, jelte) i tvrđih, psihodeličnih rok momenata. Nije ovo baš mnogo metal, ali ako volite '70s rokačinu koja se nije stidela mešanja hipi-psihodelije i tvrđeg roka sa onim što su kuvale afroameričke kolege, Coogan's Bluff vrlo dostojno nastavljaju ovaj rukavac popularne muzike.

https://coogansbluff.bandcamp.com/album/metronopolis


Samo nešto starije (od 17. Januara) je split izdanje dva psihodelična, bluzirana hard rok benda, Mr. Bison i Spacetrucker. Izdanje se zove TURNED TO STONE Chapter 1: Enter Galactic Wasteland i najavljuje seriju split albuma stoner bendova na etiketi Ripple Music a izdavač je, da bude jasno, odabrao vrlo dobre reprezente da započnu serijal. Mr. Bison nemaju veze sa M. Bisonom iz Street Fighter igara, već je u pitanju opasan psihodelični stoner trio iz Italije, sa finim osećajem za dinamiku i dosta bluza između svojih prozračnih (na trenutke praktično pinkflojdovskih – slušajte The Stranger)  gitarica. S druge strane, Spacetrucker dolaze iz Sent Luisa i njihov stoner-bluz-nojz-rok duguje ponešto načinu na koji su Touch & Go bendovi krajem osamdesetih radili strašne stvari rokenrolu. Ove tri pesme su UBISTVENE sa svojim lepljivim rifovima, brutalnim basom i odličnim pevanjem i samo zbog njih bi vredelo imati ovo izdanje.

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/turned-to-stone-chapter-1-enter-galactic-wasteland


Gypsybyrd je novi, praktično solo projekat Jakea Lewisa iz King Earth i Burn Ritual i kako to kod teksašana već ide, ovo je mešavina lepljivog, teškog stonera i pustinjske psihodelije. Dosta kvalitetnog drogiranog bluza i gotivnih rifova ima na albumu Eye of the Sun, ali pomalo kućna produkcija ga ipak blago ranjava. Da Jake ovo snimi ponovo, sa još nekoliko ljudi (makar za miks pultom), Eye of the Sun bi mogao da ima i status klasika. Ovako je u pitanju ,,samo" vrlo solidan psihodelični stoner album.

https://gypsybyrd.bandcamp.com/album/eye-of-the-sun


Kalifornijski Big Scenic Nowhere su dosta prašine podigli ove nedelje svojim prvencem Vision Beyond Horizon i to nije neko čudo jer je ovo upeglani, na suncu sušeni, jelte, pustinjski hard rok koji će se svakako dopasti i znatno širem krugu slušalaca od uobičajenih dopehead frikova. Hoću da kažem, Big Scenic Nowhere imaju Fu Manchu i Yawning Man kao korene (da bude jasnije: u bendu sviraju članovi ova dva cenjena sastava), ali ovo je album koji se trudi da svoju psihodeliju potraži i u njenim korenima u britanskoj rok i pop muzici pa tako meša teški, prijatni gruv sa nešto razrađenijim harmonskim temama. Što ume da bude baš dobro, pogotovo uz velike količine faza, pa i iznenađujuće agresivne pank momente (The Paranoid). Big Scenic Nowhere očigledno imaju prilične ambicije sa svojim bendom i ovo nije spontano nastala ploča ortaka koji džemuju u garaži. Što ne mora da joj bude prednost, ako BAŠ volite tu neku primalnu stoner energiju koja ne kalkuliše nego se samo drogira. Za drugu publiku, ovo bi moglo biti otkrovenje:

https://bigscenicnowhere.bandcamp.com/album/vision-beyond-horizon


Kalifornijski Deer Lord sa svojim prvim EP-jem, koji se zove isto kao i bend, nude sasvim solidan drugorazredni stoner rok koji se ne ističe ničim posebnim ali je korektan u svom spajanju teškog metal gruva i rokerske psihodelije:

https://deerlord707.bandcamp.com/album/deer-lord-ep


Zato je finski Orbiter (koji ne treba mešati sa istoimenim američim bendom koji smo voleli letos) tu sa svojim novim EP-jem, da ponudi distorziju, jak bubanj i dobar ženski vokal. The Deluge ima četiri pesme sabatovskih rifova, dobre produkcije i mada ni Orbiter nisu (još uvek) bend za prvu ligu, ovo ima jednu iskrenu, spontanu energiju i ja to cenim:

https://orbiterconnection.bandcamp.com/album/the-deluge

Kirk Windstein iz Crowbar je snimio iznenađujuće solidan doom/ sludge album, Dream In Motion. Crowbar su bili siledžijski bend za siledžije i mada i ova ploča ima dosta težine, ona je značajno reflektivnija nego bilo šta što sam ja čuo iz Kirkove karijere. Za nijansu ,,pre-komercijalno" za moj ukus ali ipak prilično dostojanstveno, sa dosta okej rifova:

https://kirkwindstein.bandcamp.com/album/dream-in-motion


Deathwhite iz Pitsburga su svakako, takođe, prekomercijalan bend za mene, ali ne mogu da kažem da njihov drugi album, Grave Image nije kvalitetna ploča ,,televizijskog" doom metala. Deathwhite su kao My Dying Bride za metalcore generaciju koja je čula Avenged Sevenfold još u kolevci pa će ih sada ovo patosirati svojim romantičarskim smicalicama. Meni slušljivo:

https://deathwhite.bandcamp.com/album/grave-image

Autopista 40 su Kolumbijci i njihov album El Triunfo del Espíritu je solidno produciran, ne naročito originalan ali nekako šarmantan i drag album težeg rokenrola sa pevanjem na španskom i muzikom koju kao da smo već čuli po silnim kafićima i grupnim koncertima kojima smo prisustvovali pre dvadesetpet godina. Bend navodi Blue Cheer, Pentagram, Grand Funk Railroad i Budgie kao uzore i ovo je svakako muzika u tom tradicionalnom ključu samo sa malo sitrovijim pristupom i to je, zapravo i spasava da ne deluje isprano i staromodno:

https://autopista40rockclasico.bandcamp.com/album/el-triunfo-del-esp-ritu


Španski Bloody Crom pakuju dosta prljavog rokenrola u svoj EP High Quest. Sirovo, revolveraški i napaljivo, a opet kvalitetno odsvirano i to uživo. Španci su vazda umeli da odrade dobru rokčinu, pa evo kako to ponovo rade:

https://bloodycrom.bandcamp.com/album/high-quest

Lucid Grave iz Kopenhagena na svom prvencu Goddess Of Misery udaraju opak stoner/ doom metal sa pesmama od po petnaest minuta i puno psihodelične žestine. Greota je da je ovo ploča koja je u masteringu maltene uništena jer je sve spljeskano u nerazaznatljivu brljotinu iako bend svira mnogo i dobro. Jebiga. Ali solidno da se čuje:

https://lucidgrave.bandcamp.com/album/goddess-of-misery

Swamp Stank na svom eponimnom debiju nude, baš tako, močvarni stoner/ sludge metal sa bluz elementima u prebijačkom zvuku. Snimljeno i odsvirano vrlo profi i fali mu malo originalnosti da me obori s nogu. Ali korektno:

https://swampstank.bandcamp.com/album/swamp-stank


Brutalan mada srednjaški sludge metal donose švedski Maleo na istoimenom EP-ju sa tri pesme. Solidno snimljeno i prija taj urlajući vokal  što stiže iz grla pevačice Hanne, Maleo su pristojni mada još treba da nađu neki svoj identitet:

https://maleo1.bandcamp.com/releases

Hjustonski duo Fostermother (mada duo samo na jednoj pesmi a ostale je snimio jedan čovek) takođe donosi teški stoner metal sa ne previše originalnosti ili osobenosti ali i ovo je drugorazredna, ama korektna, slušljiva heavy muzika kojoj treba dati vremena da se ohafiza i nađe neko svoje ja:

https://fostermother.bandcamp.com/album/fostermother

A čileanski Lifeless Within na svom EP-ju A Dream in Veil spajaju doom i post metal za jednu smešu dramatične, patetične emocije koja meni nije tako rđavo legla. Ovo je miksovano i masterovano suviše agresivno za moje uši ali nije rđavo u celini i mislim da mladima može da se dopadne:

https://lifelesswithinchile.bandcamp.com/album/a-dream-in-veil


Former Worlds su sludge/ post metal trio iz Mineapolisa čiji EP Iterations of Time nudi smešu brutalnog udaranja, vrištanja i zamišljenih, snolikih napeva. Bend sebe taguje ,,doomgaze" deskripcijom koja mi do sada nije padala na pamet ali za njihovu muziku ima smisla. Tipično za sludge i post metal bendove ovo je predaleko spljeskan master, ali je interesantno da se čuje:

https://formerworlds.bandcamp.com/album/iterations-of-time


A sad album nedelje! Blackened speed metalci Bütcher iz Antwerpa su mnoge glave okrenuli svojim prvencem iz 2017 godine, Bestial Fükkin' Warmachine a u međuvremenu su vredno koncertirali pa drugi album, 666 Goats Carry My Chariot stiže kao potvrda sazrevanja benda u kome ne moraju da se izgube bestijalna energija i dostojanstveno cheesy kemp pristup. Naprotiv! 666 Goats Carry My Chariot je ploča koja uspešno spaja taj neki naivni (ali ne namešteni), vrištavi speed metal osamdesetih, muziku visokog tempa i mejdnovske NWOBHM melodičnosti (solaža na Iron Bitch praktično citira Mejdn), sa operetskim ambicijama jednih Mercyful Fate i ubitačnim blek metal nabadanjima novije generacije. Možda najviše od svega iznenađuje sa koliko sigurnosti Bütcher kreiraju dugačke kompozicije kompleksnih aranžmana a da ne zvuče kao ,,muzičari" koji u studiju metodično grade album, već pre kao napaljeni garažni satanisti koje je ponela htonska energija. Mislim, naslovna pesma je dugačka skoro deset minuta a ništa u njoj ne deluje iskalkulisano! A onda tu su i petarde poput razbijačke spid-himne 45 RPM Metal ili apsolutno genijalni spojevi modernog i tradicionalnog kao u Sentinels Of Dethe gde se Bathory sudaraju sa dvadesetprvovekovnim blek metalom u speed metal diskoteci. Sve ovo urađeno je uz maksimalno ozbiljan a opet ne preterano ispoliran studijski pristup i, mada ja retko dajem ovakve izjave, rekao bih da su Bütcher sa ovom pločom kreirali ne samo jedan od albuma godine već i budući klasik. Ja ću ovo vrteti u nedogled.

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/666-goats-carry-my-chariot

https://www.youtube.com/watch?v=4xxa3WtbZm4


Imali smo i par interesantnih industrial metal izdanja ove nedelje. Leeched iz Mančestera imaju album To Dull the Blades of Your Abuse i ovo je vrlo bučna (vrlo prebučno masterovana) ploča koja očigledno negde u svojim korenima ima Skin Chamber ali sve dopunjava modernijim elementima djenta pa i death metala. I nije to rđavo, ovo je okrutna, brutalna ploča na kojoj udaraljke rešetaju za sve pare, pevač umire na zadatku, ali gitare svemu daju dovojno širine da se ne svede sve samo na paradu djent rifčina i surovog srednjeg tempa. Okej.

https://leeched.bandcamp.com/album/to-dull-the-blades-of-your-abuse

Phlefonyaar su britanski industrial dvojac sa očigledno velikom ljubavlju ka britanskom industrial metalu. Ovde, ipak, nema direktnog imitiranja Godflesh, Cable Regime ili Pitch Shifter zvuka a Phlefonyaar na svom drugom albumu, We rest when the crows feast, imaju malo ,,rokerskiji" naklon interpretaciji ovakve muzike. Da su nastali devedesetih, mogli su da računaju da bi možda bili zapaženi od strane Earachea ili kakve slične etikete, no danas je ovo osrednje i pomalo zastarelo ali meni ipak sasvim drago:

https://phlefonyaar.bandcamp.com/album/we-rest-when-the-crows-feast



Klasičan hevi metal ove nedelje prilično pristojno zastupa Paul Di Anno svojim živim albumom snimljenim u Njemačkoj, a pod nazivom Hell over Waltrop. Iako izlazi, jelte, ove godine, ovo je ipak snimljeno 2006, dakle u vreme kada je originalni pevač Iron Maiden bio dosta aktivan u živom nastupanju i kačio se na staru slavu za sve pare. Naravno, Di Anno nije izbačen iz Mejdna zbog ,,artističkih razlika" nego jer je budala sto na sat koja ne zna da se disciplinuje ni s drogom ni s pićem a ni sa drugim životnim odlukama. Tako je i na nekoj od tih turneja sa polovine dvehiljaditih i ovde nastupao u barutani a prateći bend su mu bili Kole, Nino i još momaka sa beogradske scene koji su rado bez mnogo vežbanja i sa dosta entuzijazma rešili da pomognu starom asu. Ovo napominjem da bi bilo jasno zašto mislim da je pravo čudo da je na Hell over Waltrop najgori element baš Di Anno. Naravno, prateći bend ovde ne izlazi iz granica korektnosti da bi stupio nekakvom stazom inspirisanosti, ali ko god da je ovde svirao (Nuclear Blastov sajt ne navodi postavu a Paulov sajt ni ne pominje album), odradio je izuzetno korektan posao. Di Anno je skoro celu svoju karijeru zasnovao na ceđenju poslednje mrve kredibiliteta iz svoje srazmerno kratke karijere u Iron Maiden pa u tom smislu ovaj album sasvim korektno polovinu svojih pesama bazira na ranom mejdnovom katalogu dok su ostale pesme iz raznih delova post-Maiden karijere ovog pevača i bend ih odrađuje vrlo sigurno. No, sam Di Anno peva, pa... u najboljem slučaju pankerski, u najgorem neujednačeno i prilično neodgovorno sa dosta zajebavanja, očigledne dosade u nekim momentima i sve u svemu, prošle godine sam gledao Coverdalea, Di Annovog idola iz mladosti a koji jedva da može da peva ovih dana i on i dalje zvuči značajno bolje od Di Anna. No, kako već rekoh, solidna svirka a s obzirom da je  ovaj album snimljen slučajno jer je čovek za miksetom to uradio na svoju ruku, sve to i zvuči iznenađujuće okej. Pa, eto:


https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nkb8cI7tk7L_qCrkhs94RYlTTzs5Ra3qU



Tu su dalje ruski Iron Driver koji su toliko verni klasičnom metalu da svaki član benda ima ,,Iron" u svom imenu. Smell of Perdition je njihov drugi album i svo to obožavanje Prista, Mejdna i Motorheda ima svoje mesto na ovom svetu mada ne može samo od sebe da vas odvede do pobede. Iron Driver su ipak sasvim solidan NWORHM (njihova denotacija) bend koji uspeva da svojom muzikom nadgradi zaostavštinu svojih prethodnika i predstavi se kao korektna ponuda za slušoca željnog zvuka iz ranih osamdesetih.

https://irondriver.bandcamp.com/album/smell-of-perdition


No, španski Nightfear sa svojim trećim albumom, Apocalypse odnose šnjur ove nedelje nudeći visokoenergetski heavy/ power metal sa svim cheesy elementima koje možete da zamislite (pržeći speed rifovi, nemirne solaže, melodično hair-metal pevanje), besprekorno odsvirano i vrlo dobro producirano. Pogotovo se ovde ističe bubnjar Oskar Bravo koga znamo iz death metalaca Avulsed ili Haemorrhage i koji, uprkos previše plastičnom zvuku bubnja, podiže energetski koeficijent benda za solidnih 30%. Nightfear nisu sasvim na nivou Metalian ili Skelator na mojoj personalnoj skali ali ovo je odlična ploča melodičnog i žestokog hevi metala stare škole i ne valja je propustiti:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/apocalypse

https://youtu.be/J2mkJVe2dHI


Švedski Mindless Sinner postoje još od ranih osamdesetih ali su bili neaktivni od kraja te decenije pa sve do 2015. godine kada su izbacili prilično zapaženi povratnički album. Evo ih sada ponovo i Poltergeist je vrlo pristojna ploča klasične hevi/ NWOB(?)HM svirke koja zvuči sveže i energično. Mindless Sinner cepaju kako se cepalo pre trideset godina samo sa modernom produkcijom i to meni ulepša dan bez greške:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/poltergeist


Kad smo već kod bendova iz osamdesetih koji se i dalje batrgaju, SDI je njemački heavy/ thrash bend bend koji je bio popularan među mladima (barem mladima sa kojima sam se ja družio po osnovi deljenog muzičkog ukusa) na ime svoje pesme ,,I wanna fuck ya" sa prvog albuma koji se zvao Satan's Defloration Incorporated. Sve je jasno, bili smo mladi i ludi, mada je taj prvi album bio slušljiv. E, pa, bend nije izdao album od 1989. al evo ih ponovo sa albumom 80s Metal Band i... pa, ta autoreferentost svakako nije dovoljna da me odobrovolji. Hoću reći, bend je imao jedan demo 2017. godine, ali to na stranu, ako tri decenije niste izdali album, možda je trebalo izaći sa nečim ubedljivijim u čaršiju. Ovako, 80s Metal Band je kolekcija '80s klišea sa prihvatljive strane korektnosti muzičke izvedbe ali sa vidnim deficitom inspiracije u pisanju pesama. Bend ređa trećerazredne sub-thrash rifove i trećerazredne heavy harmonije i to bi sve bilo skoro pa neuvredljivo da nije neobjašnjivo bednog ,,pevanja" basiste Reinharda Krusea koji tekst većinu vremena izgovara a kada uleti u metal stilizacije poželite da to nije uradio. Drago je meni kada se stari bendovi koje sam slušao kao dečak i dalje cimaju ali SDI baš nisu mnogo pokazali na povratničkom albumu:

https://sdimetal.bandcamp.com/album/80s-metal-band



Treš metal ove nedelje predstavljaju Cruel Bomb iz pensilvanije čiji je EP Trinity Bomb malo suviše srednjetempaški za mene, ali kada se stvari ubrzaju na Teeth Grinder, bude to dobro. Momci znaju da sviraju a ovo je lepo snimljeno i Atomic Demolition Munition je pristojan način da se završi EP:

https://cruelbomb.bandcamp.com/album/trinity-terror

Italijani Rawfoil sebe porede sa Testamentom ili Tankardom, ali na EP-ju Tales From The Four Towers ipak ne zvuče kao da su u istoj klasi. Ovo je ipak pristojan thrash metal sa krosover ambicijama, koji, kako je i dobro, čuva svoje najbolje momente za finale pa je poslednja pesma, Thick Slices legitimno zabavna:

https://youtu.be/Ap2eqD3GayY


A onda su tu i belgijski Schizophrenia koji na svom debi EP-ju Voices nude pristojan death thrash metal koji očigledno duguje dosta svog postojanja radu bendova poput Dark Angel ili Sepultura. Meni dovoljno da obratim pažnju:

https://youtu.be/oJpTHkOrR_o

Kostarikanski blackened speed/ speedrock bend Goat Rider na svom EP-ju prvencu High Speed From Hell u svega 24 minuta pakuje čak devet pesama. Ovo je solidno dobra muzika ali je mlitava produkcija ubija barem koliko i nepotrebno ,,blackened" pevanje. Šteta jer je bend dobar i ubedljiv i ima solidne pesme i ne hvata na puki etitjud:

https://goatrider666.bandcamp.com/releases

Još malo južnoameričkog ukusa nude Čileanci Kadabeer na svom debiju F.E.S.T.I.N. Ovo je u najboljem smislu jednostavan thrash (sa malo thrashcore elemenata) uz koji se čovek lepo oseća, lepo šutira i generalno slavi metal. Bend pritom ne zvuči nimalo diletantski i ovo je tehnički savršeno korektno uz samo malecnu žal za malčice skupljim snimkom. Ali i ovako ovaj bend daje odlično obećanje za budućnost:

https://kadabeer.bandcamp.com/album/f-e-s-t-i-n


A Fatal Collision dolaze iz Glazgova i njihov je album Buckfast Die Young jedna prijatna mešavina NWOBHM zvuka i pank-roka. Ovo je vrlo jeftino urađena produkcija, urađena uz novčanu pomoć prijatelja ali u toj jeftinoći ima šarma i Fatal Collision mogu da se čuju:

https://fatalcollision.bandcamp.com/album/buckfast-die-young


Interesantno iznenađenje nude Sarcator iz Švedske koji su dečiji bend u bukvalnom smislu: najstariji član ima 20 a najmlađi 14 godina. Njihova kaseta Visions of Purgatory je vrlo solidan moderni(ji) thrash metal sa malo death dubine i po kojim blastbitom ali vođen jasnom vizijom o brzoj, napaljujućoj muzici. Sarcator impresioniraju umećem sviranja ali još važnije, znaju da pišu pesme i, pošto je ovo švedska kuhinja, produkcija ovog demo snimka je vrlo solidna. Odlična ponuda:

https://sarcator-se.bandcamp.com/album/visions-of-purgatory
Retko ovde pominjemo hrišćanske metal bendove, pa je sevap danas pomenuti bend Hating Evil iz Rio De Žaneira čiji je prvi i jedini album Rotten Inside iz 2016. godine u remasterovanoj i proširenoj formi upravo izašao za hrišćansku metal etiketu Vision of God Records iz Mičigena. Hating Evil su očigledno inspirisani Slayerom ali njihov thrash metal, iako nije preterano originalan, svakako odiše autentičnošću i ima energiju i moć kakve intuitivno očekujemo od Brazilaca. Dakle, brz tempo, dobri rifovi i napaljujuće teme, sve snimljeno korektno. Snimci sa demoa iz 2010. godine koji je urađen u prostoriji za vežbanje su nešto siroviji ali i dalje vrlo artikulisani i bend potvrđuje svoj kvalitet na njima, a živi snimci iz 2016. godine iako najslabiji po kvalitetu nose još te voljene thrash energije. Brazil retko razočarava, pa je ovo za preporuke:

https://visionofgodrecords.bandcamp.com/album/rotten-inside-remastered-expanded


Grindcore porciju ovonedeljnog pregleda otvara Sun iz Indonezije sa dve pesme sobnog ali vrlo lepog, emotivnog grajnda. Fear/ Veins pokazuje da neki bendovi u manje od dva minuta umeju više da urade od drugih kolega tokom mnogo sati:

https://sunsunsunsunsun.bandcamp.com/album/fear-veins


Melburnski jednosed Dystopian isporučuje klasičan grindcore na svom EP-ju Superiority Complex. Nije preterano inspirisano ali je vrlo solidno odsvirano i producirano s obzirom da je u pitanju samo jedan čovek:

https://dystopiangrind.bandcamp.com/album/superiority-complex


Maggot Cave su isto iz Australije i njihov eponimni EP je zapravo izašao još 2018. godine ali tek sada je dobio propisno izdanje ,,na etiketi". Pristojno produciran deathgrind kratkih pesama i bez mnogo iznenađenja, ali razgali dušu na koji minut:

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/maggot-cave

Hrvati Dropthehammer iz Pule na svom EP-ju Ultima Bellum takođe nude korektan deathgrind koji, opet, istina je, ne donosi bogznašta novo ili originalno na scenu ali je muzički ubedljiv i ima dovoljno ložačkih rifova da se lepo presluša:

https://dropthehammer.bandcamp.com/album/ultima-bellum


Za malo panka u svom tom metalu danas su zaduženi Ritual Blade koji već i imenom svog izdanja sugerišu da ćemo slušati brutalni, teški d-beat. I isporučuju. Kaseta Hell on Earth je, dakle, pet pesama žestokog, jakog panka koji se pari sa metalom i to prija:

https://earrot.bandcamp.com/album/hell-on-earth


Tu su i Remain and Sustain iz Denvera čiji je album Flesh Bound lep egzemplar metaliziranog hardkora koji ume i da uspori i zakucava u mestu tim svojim deathcore brejkdaun forama, ali je dobar deo muzike brži i nervozniji. Nije da sam sad poludeo za ovim bendom ali ovo je prilično zdravo:

https://remainandsustain.bandcamp.com/album/flesh-bound


Breag Naofa dolaze iz Sijetla i njihov drugi album, nazvan samo ,,II" je dosta dobar šoukejs za njihov moderni metal izraz negde na razmeđi post (blek) metala i sludge grubosti. Ovo je mahom spora, valjajuća muzika sa dugačkim pesmama, jakim zvukom i apokaliptičnom atmosferom i meni se dopada kako Breag Naofa više vole industrijske disharmonije od postrokerskih molova kakvi inače pretežu kod sličnih bendova. Prijatno.

https://shoverec.bandcamp.com/album/ii


Habitar La Mar su španski noise rock/ alternativni bend sa taman toliko sludge metal težine u zvuku da budu zanimljivi metalcu od ukusa. Njihov treći album, Comedia Yoica je bučna i poletna ploča opresivne atmosfere sa disharmoničnim gitarama i pevanjem na španskom. Bend vrlo lepo spaja gruv i hermetičnost i postiže taj neki krosover dinamizam kakav ja intuitivno vezujem za bendove devedesetih koji su eksperimentisali sa mešanjem metala, industrije i nojz roka pre nego što je MTV uleteo i sve obesmislio. Hoću reći, da je Therapy? nastavio putem kojim su krenuli sa Babyteeth, zvučali bi ovako. Havitar La Mar su puni života, glasni i nisu preproducirani pa imaju sve moje preporuke::

https://habitarlamar.bandcamp.com/album/comedia-yoica

https://monasteriodeculturarec.bandcamp.com/album/comedia-yoica


Parižani Kause 4 Konflikt na svom drugom albumu, Fornication Under Control of King uspevaju da ponude ubedljivu kombinaciju deaththrash metala i metalcorea. Ovo nije nešto što bi se meni na papiru dopalo, ali Kause 4 Konflikt vrlo lepo mere kada treba da provlače gruv a kada da udaraju iz sve snage. Pritom, ovo je vrhunski odsvirano i producirano i sve te neke ,,komercijalnije" metalcore fore ovde zvuče baš kako treba, napaljujuće i podsticajno. Ne kažem da ću ovo mnogo da slušam, ali otkada mi The Haunted nisu ono što su bili, ovo je svakako lepa supstitucija:

https://kause4konflikt.bandcamp.com/album/fornication-under-control-of-king


I kad već pričam o metalkoru, ni Relapse iz Australije nisu za baciti u đubre. Ponovo, kako ovo nije tip muzike koji normalno slušam, Relapse mi se verovatno dopadaju jer su bliži death metalu od tipičnog metalcore/ groove metal benda. Psychotherapy je ploča na kojoj, ponovo, ima dosta tih deathcore breakdown momenata kakve ja nešto ne volim, ali opet, lepo ovo vuče napred, super je producirano i momci pošteno udaraju pa je preporučljivo:

https://relapseadl.bandcamp.com/album/psychotherapy



Death metal! Odlični čileanski dvojac Coffin Curse se dočepao prvenca, i Ceased to Be je fenomenalna, vrlo slušljiva ploča hrskavog old school death zvuka koji podseća na Immolation ali nema ambiciju da se bavi kompleksnim filozofijama koje su Immolation prihvatili u svojoj muzici. Ceased to be je, umesto toga jedan vrlo strejterski, vrlo nabadački album jednostavnog ali ne prostačkog death metala koji trešira iz sve snage i zaziva šutku svakom svojom pesmom. Pritom, vrlo sigurno odsvirano i sa adekvatnom produkcijom! Prava šteta da ovog trenutno nema na Bandcampu – izdavač, Memento Mori i nema svoj Bandsamp – ali na Memento Mori JuTjub kanalu se da čuti nekoliko pesama i one UBIJAJU:

https://www.youtube.com/channel/UChHTHjKUxwoMu9UqrABF7WA/videos


A kad smo već kod death metala, konačno danas izlazi dugo očekivani split Carnal Tomb i Crematory Stench i, ljudi, da vam kažem, otvarajte pivo. Crematory Stench su iz Orindž Kauntija i njihov užasni death doom je toliko dobar i jak sa svojim smenama ultra sporog i rafalnog sviranja i svojim mrtvačkim gitarama da sam ja u sasvim zasluženom raju (a.k.a. paklu). Crematory Stench su jedan od onih death metal bendova koji imaju znanje i veštinu ali ih apsolutno boli dupe za bilo kakvu širu publiku i svoju muziku usmeravaju ka uskoj populaciji najtvrđeg hardkora. Njemački Carnal Tomb sa svoje strane, su prošle godine snimili jedan od najboljih old school death metal albuma u ovom delu, jelte, Evrope, a na ovom splitu su ponovo snimili tri pesme sa svog kultnog demo snimka Ascend iz 2014. godine. Ubijanje. Za svakog ko se ikada šutirao uz Grave, Carnal Tomb na ovoj ploči nude spasenje i uznesenje. Fucking Kill Records imaju ukusa:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/carnal-tomb-crematory-stench-split


Još pristojnog, bestijalnog death zvuka dobijamo na prvom demo snimku masačusetskih Anthropophagous, Spoiled Marrow. Bend zvuči mlado i napaljeno i, naravno, još uvek neizgrađeno, ali ovo ima šarma u svojoj sirovosti:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/spoiled-marrow


Virdžinijski Deathcrown na EP-ju Jackals zvuči dobro, staroškolski i ubedljivo. Ovo je old school death zvuk sa očiglednim naklonom švedskim uzorima i dostojanstveno isporučuje pet pesama kvalitetnog, teškog ali i melodičnog prebijanja:

https://deathcrown.bandcamp.com/album/jackals


Za kraj, vrlo ubedljiv, ako već ne originalan prvenac snimili su Saksonci Apep. Na promo fotkama se ovi mlađahni Nijemci slikaju sa Dying Fetus i Nile majicama i The Invocation of the Deathless One nosi jasne tragova uticaja ovog drugog benda u svojim strukturama pesama i opsesiji bliskoistočnim melodijama. Apep nisu komplikatori na nivou Nile, što je pozitivno jer i pored sve svoje muzičarske izvrsnosti, Nile prečesto potonu u egzibicijama i zaborave na komponovanje i aranžiranje. Apep su i sami muzički vrlo nabrijani i ovo je tehnički izuzetno visok nivo znanja i imanja, ali se, srećom, najviše zanimaju za to kako da naprave efektne, opake pesme dobrih rifova, rafalnih blastbitova i pamtljivog gruva. Poslednji Nile me nije raspametio, mada je imao svoje momente, a Apep ovim albumom podsećaju da je u death metal svirci važno da imate svežu krv i glad koja veteranima ponekada nedostaje:

https://apep.bandcamp.com/album/the-invocation-of-the-deathless-one

[Meho Krljic]

Da ne ispadne da je ovo forum o Trampu i strpovima, da ga danas vratimo na trenutak njegovim izvornim vrednostima, dakle, er, [proverava beleške]... METALU!!!! Ponovo je bilo dosta materijala prethodne nedelje pa da ne odugovlačimo već da se glavačke bacimo u šutku!




Danski Genfærd otvara ovonedeljnu sezonu blek metala svojim drugim albumom, Blodhævn i ovo je klasičan skandinavski, mišićavi blek sa kvalitetnom produkcijom, stamenom svirkom i tim lepim štimungom agresije koja ima i svoju ljucku, emotivnu crtu. Ništa istorijski značajno ali lepo da se krene s njim:

https://genfaerd.bandcamp.com/album/blodh-vn


Njemački duo Nimbifer prihvata štafetu u trku i na svom drugom demu svira skoro istu takvu muziku samo sa sirovijom ali zdravom produkcijom. Ja volim taj relativno monotoni ali opet duševni blek metal koji se temelji na snazi i izdržljivosti ali ne zapostavlja ni emocije:

https://nimbifer.bandcamp.com/album/demo-ii


Malezijski Malaöun, pak, nudi nešto raznovrsniji program na svom debi albumu, The Darkest Shrines, koji u svoje dugačke četiri pesme (samo je jedna kraća od deset minuta) demonstrira odličnu tehniku, primerenu agresivnost i tvrdoću ali i smisao za aranžiranje što opravdava ta trajanja. Malaöun su snimili impresivan debi koji ne juri neke veštačke ,,epske" atmosfere nego pošteno radi i u znoju lica svog isporučuje kvalitetan blek metal:

https://malaoun.bandcamp.com/releases


Ukrajinski Goatreich me je prilično razgalio svojim debijem, Godfetor koji je, za razliku od uobičajene ukrajinske ponude na koju nalećem, komadina zlog, sirovog blek metala koja ipak ima dovoljno muzičkog i aranžerskog znanja da se ne svede samo na tu svoju sirovost. Goatreich su ugodno ,,žanrovski" bend sa svim tim antihrišćanskim imaginarijumom koji voze ali ne upadaju u karikaturu a njihova muzika, iako sva u brutalnim blastbitovima uspeva da umakne dosadnoj jednoličnosti i kanališe tu neku napaljenost i prirodnost prirođene sirovom blek metalu:

https://goatreich.bandcamp.com/album/goatreich-godfetor


Ruski Black Flux je bliži tom nekom prototipu slovenskog blek metala jer je njihov debi album Black Stream više ,,atmosferična" ploča sa svojim dužim pesmama i ambijentalnim ambicijama ali ovo je i dalje pošten, žestok blek metal koji, doduše, uzmiče od dinamike i bliži je jednoličnosti kako bi postigao svoju atmoblek temperaturu, ali ima ovde odličnog gitarskog rada i sve je odsvirano tvrdo i pošteno:

https://bloodreddistribution.bandcamp.com/album/black-stream


Ygg su MNOGO bliži tom stereotipu koji ja vezujem za ukrajinske (pa i ruske) blek metalce pa mi se njihov drugi album (snimljen punih devet godina posle prvog), The Last Scald ne dopada preterano, ali za nežnije duše među nama koje vole šesnaestominutne pesme svirane u molskim harmonijama sa pevačem koji iznosi srce na teren, ovo je verovatno vrlo dobro:

https://yggmusic.bandcamp.com/album/ygg-the-last-scald


Finski Norrhem na svom drugom albumu, Koitos mešaju blek metal sa malo folk melodija i dosta kičastih sintisajzera koji treba da prizovu atmosferu starih rituala i mitskih, predhrišćanskih vremena. Sve je to meni malo nja-nja i superčizi, ali eto, nešto sam danas dobro raspoložen a i Norrhem prilično zdravo sviraju:

https://norrhem.bandcamp.com/album/koitos


Tu su i Grci, Serpent Noir čiji bi treći album, Death Clan OD trebalo konačno da ih izvuče iz opskurnosti i prikaže zašto ih njihov izdavač predstavlja kao najbolje čuvanu tajnu helenskog blek metala. I solidno je to, vrlo grčki raskošno i teatralno sa kvalitetnim muziciranjem, puno atmosfere i meni najviše smeta odvratan master koji, muziku pakuje u tako mali dinamički opseg da mi uši uvređeno uzmiču unazad. Ali ako to prevaziđete, Serpent Noir zaista isporučuju:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/death-clan-od

Za još grčkog blek metala tu su Nipenthis i njihov album Scourge of the Stars koji je sirov, ali emotivan i na momente prijatno iznenadi izletanjem u vrlo lične, melodične ekscese:

https://nipenthis.bandcamp.com/album/scourge-of-the-stars

Prijatno me je iznenadio i Arjen iz Sarajeva singlom  Nikada Nije Kasno da Propadneš koji nudi moderan, moody black metal koji se ne gubi u svojoj atmosferičnosti ali je ima dovoljno da izbalansira klasičnu agresiju koju bend vrlo sigurno provlači. Mislim, ,,bend" je u ovom slučaju samo jedan čovek koji je do sada već izdao dva albuma i nekoliko EP-jeva ali eto, nikada nije kasno da te Mehmet čuje i prijatno se iznenadi:

https://arjen.bandcamp.com/album/nikada-nije-kasno-da-propadne

Rusi Doden Grotte i Grci Fullmoon Cult su izbacili split album i ova dva black metal benda se solidno pokazuju na Summon The Wolves Of War. Ništa tu nema novo ili neočekivano ali posebno su Fullmoon Cult jaki i sigurni u onome što rade, sa dobrim pesmama i visokim tempom svirke. Doden Grotte su za nijansu ,,primitivniji" ali i njihova strana je vrlo slušljiva:

https://dodengrotte.bandcamp.com/album/summon-the-wolves-of-war-split

Peruanski Throne of the Fallen su posle 12 godina rada stigli do prvog albuma i Culto Final je, iako ne počinje sasvim ubedljivo, ipak pristojna ploča pankerskog blek metala negde na pola puta između Darkthrone i bilo kog finskog hardkor benda iz osamdesetih kog možete da se setite. Ima ovde poneki vrlodobar rif a razlika u zvuku sugeriše da je album sniman u više sesija na više različitih mesta. Prljavo, pankerski, autentično:

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/culto-final

Blek metal sekciju za danas zatvaraju Wyrm iz češke čiji je tek treći album za dvadeset godina, Purge, vrlo zrela,vrlo interesantna kolekcija modernih blek metal pesama koje su odsvirane i producirane sjajno i oktrivaju svu silu različitih muzičkih uticaja koje je bend nekako ušnirao u jedinstven i dosledan izraz. Ovde imate grleno pevanje, orijentalne melodije, klasično metalsko rezanje, blastbitove i još mnogo toga stavljenog pod istu kapu i autoritativno usmerenog pravo u srce:

https://wyrmblack.bandcamp.com/album/purge




Hajdemo sada na stoner. Prvi u redu su argentinski Serpent Cobra – ime benda kao nekakav neobičan pleonazam – koje predvodi Carolina Dusau na basu i glasu, i njihov debi album, Anatomy of Abuses nudi vrlo zdrav, nou bulšit teški rok sa stonerskim šmekom, niskim štimom, dobrim pesmama i produkcijom koja nije skupa ili nabudžena ali je životna. Mislim, ovo je bend u kome, kada gitarista svira svoje toniajomijevske solaže – nema ritam gitare. To cenim. Serpent Cobra imaju štofa i prosipaju jedan za drugim opasne rifove kao da je to besplatno, a Carolina je prljav, jednostavan ali efektan vokalni solista koji svemu daje pravilnu dozu etitjuda. Vrlo lep debi, za mnogaja slušanja:

https://serpentcobradoom.bandcamp.com/album/anatomy-of-abuses



Serpent Cobra su mi se dopali jer se značajno razlikuju od uobičajene heavy rock/ stoner metal ponude na bandcampu. Void Droid iz Atine su, pak, vrlo stereotipan primerak grčke inačice ove muzike: kvalitetna svirka, razrađeni aranžmani, dobra produkcija. Problem jeste što grčkih bendova ovog tipa ima MILION i svake nedelje čujem bar po tri-četri albuma koji mi se ni po čemu ne razlikuju od Bipolar, kako se ovo novo izdanje Void Droida zove. Ali opet, kvalitet je tu i to treba prepoznati:

https://voiddroid.bandcamp.com/album/bipolar


Mount Hush su Nijemci čiji je debi album, isto nazvan Mount Hush, i nudi četrdesetak minuta ,,psihodeličnog bluza" kako ga ovi ljudi shvataju. Nije to rđavo mada je ovo ipak više zabluzirana psihodelija – Nemci su naprosto mnogo ,,belji" od onog što bih se ja usudio da nazovem bluzom i njihove harmonske progresije izlaze jako daleko iz nečeg što smatramo bluz skalama. Teatralna je ovo ploča, dakle, sa nemalo prog-rokerske gizdavosti u svojim aranžmanima, ali Mount Hush dobro sviraju i vole da drže faz na gitari dok solira a čemu se moje uho raduje:

https://mounthush.bandcamp.com/album/mount-hush


Italijani GIÖBIA, pak, nude vrlo nesputan psihodelični jelovnik na svom novom albumu za Heavy Psych Sounds. Plasmatic Idol je jedna okultna tripčina vođena sintisajzerima, dalekim vokalima, dilej efektima, faziranim gitarama i lepršavim mada stamenim ritmovima. GIÖBIA se nimalo ne trude da zamaskiraju svoju ljubav prema '70s psihodeliji generalno i bendovima kao što je Hawkwind partikularno, ali to i nije nešto čega se treba stideti. Master malčice favorizuje srednje frekvencije ali je miks dovoljno prozračan da meni ovo nije mnogo smetalo. Prijatno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/gi-bia-plasmatic-idol

https://giobiagiobia.bandcamp.com/album/plasmatic-idol



Folian iz Portlanda (ponovo taj grad dokazuje da u njemu ima nečeg posebnog) je solo projekat Davida Stephena Fylstre i Blue Mirror mu je prvi dugosvirajući projekat pod ovim imenom. Ipak, Folian iza sebe ima nekoliko godina intenzivnog rada i eksperimentisanja pa je Blue Mirror zanimljiva, vrlo tripozna ploča na kojoj ima i post roka i šugejza ali i dovoljno težine, distorzije i hipnotičke repetitivnosti da meni sasvim dobro upadne u kategoriju tripoznog metala koji vredi slušati. Miks je malo upitnog kvaliteta sa možda previše visokih frekvencija u finalnom produktu koje smetaju mojim izmučenim ušima, ali muzika je valjana:

https://folian.bandcamp.com/album/blue-mirror


U Septembru smo pohvalili Lemurian Folk Songs za album Ima今 a vredni Mađari su već izbacili novi album. I znate šta, Logos je još jedna odlična ploča psihodeličnog, gruvi hard roka vođenog stamenom ritam sekcijom ali presudno ofarbanog prozračnim gitarama Bencea Ambrusa i uverljivim vokalom Krisztine Benus. Lemurian Folk Songs su ovo i prilično dobro miksovali pa ne mogu da ga ne preporučim, pogotovo što bend ovo daje za onoliko para koliko poželite da im udelite. Divni ljudi a pritom odlični muzičari, nije to tako česta pojava te je treba podržati iz sve snage:

https://lemurianfolksongs.bandcamp.com/album/logos

Čikaški Cloud Cruiser svoj debi album I: Capacity počinju izvrsnim psihodeličnim sintisajzerskim dronom koji me je mnogo obradovao ali, nažalost, album koji posle sledi pati od prilično nepodnošljivo glasnog i spljeskanog masteringa. Šteta, jer I: Capacity nudi solidan pustinjski hevi rok i psihodeliju i kad se prevaziđe taj grozni mastering, ima ovde vrlo lepe muzike za čuti:

https://cloudcruiser.bandcamp.com/releases


Britanski Goblinsmoker ima treći EP, A Throne in Haze, A World Ablaze i to su tri pesme ružnog, gadnog, distorziranog sludge stoner metala koji nije tu da vas oraspoloži već da vam pruži podlogu za vrlo mračne hašiš-seanse. Ali to radi dobro, Goblinsmoker razumeju kako da sprave taman, ali poletan gruv i kako da distorzijama miluju slušaoca po uhu pa se ovo lako i rado troši:

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/a-throne-in-haze-a-world-ablaze


Explorer iz zapadne Virdžinije imaju novi album, Seven Planets i mada ja često s visine pljuckam po instrumentalnom stoner-psihodeličnom izrazu, ovo je baš takva ploča i baš je dobra. Explorer su vrlo gruvi i imaju jeftin a pristojan zvuk, solaže se sviraju neprestano i nosi ih duh spotnane, džemerske psihodelije stare i svih pola veka. Ne baš album godine, to ne, ali zdrav, snažan album svemirske instrumentalne psihodelije za dame i gospodu:


https://smallstone.bandcamp.com/album/explorer


https://www.youtube.com/watch?v=8MibVu-4dCE&list=OLAK5uy_l7sb0O7YVdKqsP62cOHr4f_GY5JjX4n48


Bong Wizard imaju debi album i on se, vrlo duhovito, zove Left Hand Pass. Muzika je, pa, pristojni iako sasvim srednjaški stoner-doom, sav u sporosti i hašišarskoj izmaglici. Iako Bong Wizard ne izmišljaju toplu vodu, ovo meni sasvim prija, a kad bih pušio kanabis sigurno bi mi prijalo još više:

https://bongwizardofficial.bandcamp.com/album/left-hand-pass

Phantom Druid je nizozemski jednočlani dum metal bend čiji debi album, Death & Destiny demonstrira ogromnu ljubav spram Black Sabbath i The Obssessed. I nema se tu šta mnogo zameriti. Jeste ovo pastiš ali je vrlo korektno odrađen i pogađa sve mete koje je nanišanio. Originalnost je dobra ali i za lepu imitaciju treba imati sluha:

https://phantomdruid.bandcamp.com/album/death-destiny


Takođe iz Nizozemske dolaze Baardvader a njihov istoimeni debi album je dobra, rokerska ploča sirove muzike jakih rifova i zapaljivih tema sa melodičnim pevanjem onako kako se sedamdesetih spajala drogeraška psihodelija sa hard rokom. Baardvader imaju i modernijih elemenata pa je njihov album odličan spoj klasične hard rok psihodelije i modernih, ,,alternativnih" rok težnji. Fino i dosta bučno:

https://baardvader.bandcamp.com/releases


Sirov, garažni teški rok nude The So-Called iz Dablina na EP-ju CALL OF THE SÖ. Bučno, energično i šmekerski, sa retro mirisom ali sasvim savremenom, nimalo nostalgičnom vatrom:

https://the-so-called.bandcamp.com/album/call-of-the-s-ep


Agowilt su bili bend iz Long Biča ali su se odavno raspali, ostavivši iza sebe samo jedan EP. Album isto nazvan Agowilt izašao ove nedelje za Sunken Tomb Records je snimljen još 2013. godine i sušta je šteta što ova ekipa nije nastavila jer je njihov (blackened) doom metal sa elementima krasta i post roka zapravo vrlo uzbudljiv i zavodljiv u svojoj crnoj, nihilističnoj eleganciji. Jedna od najagresivnijih ploča ove nedelje uprkos prilično sporom tempu i dugačkim pesmama kojima treba dosta vremena da se razviju. Ali opako:

https://sunkentombrecords.bandcamp.com/album/agowilt


Chrome Ghost iz Sakramenta se očigledno dosta pale na Pallbearer pa je i njihov drugi album, The Diving Bell zanimljiva smeša tog nekog postrokerskog doom metala po uzoru na ovaj bend, sa malo blackened post metal elemenata. Malo to ume da bude i preuzdržano za moj ukus ali je ovo svakako interesantan žanrovski mišmeš i bend zna šta hoće, pa verujem da ima publike za ovakve stvari:

https://chromeghost-us.bandcamp.com/album/the-diving-bell


U ponudi klasičnog heavy metala ove nedelje su se istakli Iron Flame, sa albumom Blood Red Victory. Ovaj bend iz Ohaja zvuči kao da ste uzeli neki nemački power metal bend sa polovine osamdesetih i snimili ga u savremenom kvalitetu produkcije. Srećom, Blood Red Victory nije prebudžen, preispoliran, beživotan album sasvremenog power metala već malčice starinska ali snažna, prilično zdrava ploča tog nekog melodičnog metala koji uzima malo elemenata speeda, malo Iron Maiden fora i sve pakuje u jedan beznadežno nerdy epski kontekst. Meni to prilično lepo leži ali ja sam star čovek koga jedino srećnim čini kad vidi da mladi plaču, htedoh reći – kad čuje nešto što liči na muziku njegove mladosti. Iron Flame uspevaju da zadrže naivnost izvorne power muzike a da ne zvuče kao da se trude da budu diletanti niti da zadeluju tehnički inferiorno. Fina ploča za onog ko voli:

https://tribunalrecords.bandcamp.com/album/blood-red-victory

https://ironflame.bandcamp.com/album/blood-red-victory


Finski Thundersson je solo projekat očigledno talentovanog mladog muzičara koji je sve napisao i odsvirao gitare te otpevao sve pesme (imao je sešn-bubnjara i gostujućeg solo-gitaristu) na svom istoimenom debi albumu, ali ma koliko ovo bio prijatan pastiš hevi metala osamdesetih godina sa svom ljubavlju prema Iron Maiden koja se dobro čuje, ne mogu da ne požalim zbog ipak demo kvaliteta produkcije. Dobra strana je da se sve odlično čuje i nije sve iskomprimovano u masteringu, što uvek valja pozdraviti:

https://thundersson.bandcamp.com/releases


Haunt smo već ove godine pohvalili za odlični album Mind Freeze a sada su se vratili sa kolekcijom demo snimaka rađenih za svoj album iz 2018. godine, Burst Into Flames. Burst Into Demos nam donosi za nijansu sirovije verzije ovih melodičnih, prijemčivih hevi metal pesama iz vremena kada je bend bio nešto tradicionalniji i ako vam se Burst into Flames dopadao, ovo vredi čuti:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/burst-into-demos

Baš sam ovih dana slušao Assassinov album iz 2016. godine, Combat Cathedral, kad evo njih sa novom pločom. Assassin sviraju još od osamdesetih i u ono vreme su bili prilično inovativni u svom pristupu thrash metalu. Novovekovni autput, iako nije masivan (Bestia Immundis o kome danas pričamo im je tek četvrti album u novom milenijumu) nije ni preterano inovativan. Bestia Immundis je album prilično strejt thrash metala sa solidnim rif-radom, dobrim tempom i agresivnom, pretećom atmosferom. Assassin se ovde ne ističu nekim velikim songrajtingom ili idejama, ali Bestia Immundis je korektno spremljen album, urađen da ljubitelju thrash metala da nešto prepoznatljivo, bez filozofiranja i žanrovskih eksperimenata. To je, pored pomalo nesrećnog miksa i njegov najveći greh. Ovakvih albuma ipak izađe bar nekoliko tuceta godišnje, od strane anonimnih južnoameričkih bendova koji tek zapišavaju teritoriju i smišljaju kako da ostave svoj pečat u istoriji metala. Assassin, čini se, ovakve ploče mogu da izbacuju svakog meseca pa tim više čudi da je proteklo četiri godine od prošlog. No, slušljivo je:

https://www.youtube.com/watch?v=kJ1mXRErGiM&list=OLAK5uy_nJqz9Bt1cZ5QTiIXlRPJMKeySDHCw-bXE


Sledeći kultni thrash metal bend osamdesetih koji ima novi album je – Sepultura. Još kako. Quadra je petnaesti album znamenitih Brazilaca i iako aktuelna postava ima vrlo malo zajedničkog sa onom koja je snimila Morbid Visions, lepo je videti da bend i dalje gazi napred i, makar, pokušava da isporuči ne samo just another album nego i neku vrstu kritičkog pogleda na sopstvenu karijeru. Quadra je tako album koji gleda da se seti i slavnih thrasherskih dana i Sepulturine tribalne/ groove faze sa kojom su probili granice deaththrash geta i postali svetska atrakcija, ali i da ponudi melodičnije, promišljenije, konceptualnije metal momente u skladu sa njihovim recentnijim izdanjima. I ovo je svakako vrlo poštena i besna ploča sa prepoznatljivim sociopolitičkim stavom i udaračkim zvukom. Andreas Kisser je izrastao u prilično osobenog autora otkad u bendu nema braće Cavalera i pesme poput Agony of Defeat iako nemaju mnogo veze sa klasičnim Sepultura zvukom, predstavljaju smeo i zanimljiv kreativni smer u kome se bend kreće. Dodaću i da Derrick Green za mene nikada nije uspeo da dostojno zameni Maksa u ulozi pevača Sepulture ali da njegov performans na ovom albumu vredi pohvaliti. Sepultura je u nekom momentu bila na pragu da bude bend rame uz rame sa Metalikom, Kornom i Slipknotom ali to nikada nije postala, delom zbog kreativnih trzavica u postavi a delom jer, kao što ovaj album pokazuje, glavni autorski motor benda ipak nikada nije bio zainteresovan za muziku koju sklapaju producenti već za nešto više. Časno:


https://www.youtube.com/watch?v=e393HFQ7pV4

https://www.youtube.com/watch?v=tUttHR2Vwhs


Novije thrash metal snage dolaze, na primer, iz Brazila. Metalizer imaju debi album, The Pact i ovo je jedna podugačka, ambiciozna ploča thrash metala koji nije idealno produciran, vokali malo na početku deluju preglasno i premekano, ali ovo je ploča puna ideja pa i evolutivnih skokova od klasičnog '80s power-thrasha pa prema teničkijem, ekstremnijem zvuku sa black-speed elementima (The Abomination, na primer). Vrlo vredno preslušavanja:

https://www.youtube.com/watch?v=oN8cSckB4tU


Tu je i madridski Holycide, thrash metal projekat Davea Rottena iz death metal legendi Avulsed. Fist to Face je drugi album benda, izlazi iduće nedelje i nudi solidan, sirovi thrash metal koji u sebi ima gruva i tehnike ali nije ni groove ni tech metal već poštena, agresivna trešagija jakih rifova i upečatljivih solaža. Je li to na naslovnoj strani Tramp kako prima pesnicu za pesnicom u lice? Jeste, drugovi.

https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/fist-to-face

https://youtu.be/B9Ruq1NUUbY


Čikaški Feral Vision na svom prvom EP-ju, Symbols For The Other World čuka vrlo siguran, jak thrash metal na granici deaththrash ekscesa. Tri pesme (plus intro) muzike koja preti i izaziva, izvedene besprekorno, napisane nadahnuto i koja me ostavlja sa žeđu sa još. Pa ne može bolje:

https://feralvision.bandcamp.com/album/symbols-for-the-other-world


A detroitski Pick Axe Preacher na svom novom EP-ju, Extinction Theory nude dinamičan, čak i malo ,,techy" thrash metal sa pesmama koje imaju jake rifove, vozački tempo i besnog pevača ali i puno ritmičkih zavrzlama i aranžmanskih trikova da sve vreme ostanu sveže i dinamične. Thrash koji nadilazi svoju formu dok je istovremeno i jako poštuje. Vrlo lepo:

https://pickaxepreacher.bandcamp.com/album/extinction-theory



Šveđani Moloken nude vrlo raznovrstan i poprilično avang(a)rdan post-metal zvuk na novom albumu, Unveilance of Dark Matter sa raznim progresivističkim i džezi harmonijama izmešanim sa mišićavom svirkom. Miks je, kako to ovde već zna da bude, preterano natrpan a master koji nije suviše zgusnut pokušava da to nekako iskompenzuje. Ne uspeva sasvim pa je Unveilance of Dark Matter malo naporna ploča za slušanje sa te zvučne strane, ali je muzički intrigantna i vredi da se zavrti više od jednom:

https://moloken.bandcamp.com/album/unveilance-of-dark-matter



Japanski Gorevent sa svojim albumom Fate ponovo donosi primitivni, pomalo starinski slamming death metal u fokus naše pažnje. Posle godine u kojoj je slam velikim koracima išao napred, Gorevent simpatično resetuju stvari barem deceniju unazad. Fate je primitivna i sirova ploča grube produkcije i drvenih, jednostavnih rifova, ali je u svemu tome prilično šarmantna i jasno se izdvaja od moderne slam produkcije koja sa svojim ukrštanjima sa hardkorom i deathcoreom, te ironičnim odmacima neretko zna da bude dosadna već posle pola minuta. Gorevent samo rade ono što vole i u ovih britkih 26 minuta uspevaju da nam osvoje srce:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/fate



Za probirljiviju death metal publiku ove nedelje nam je Unique Leader dao drugi album tehničkog, progresivnog, groove/ death metal benda Krosis. Gadno je to zamešateljstvo i A Memoir of Free Will je ploča koja neretko ume da prilično umori svojim insistiranjem na stalnim (pod)žanrovskim meandriranjima i plastičnom produkcijom, no Krosis su izuzetno dobri u tome što rade i kada god bih se umorio od deathcore breakdowna koje povremeno nesmotreno uvaljuju u svoje pesme ili prevrnuo očima na još jedan tapping na bas-gitari kao neizbežni element progresivnog metala, Krosis su me prijatno iznenadili u sledećem trenutku inteligentnim aranžmanskim rešenjima i dobrim udaračkim tech-death zvukom. Dakle, ploča koja je planski neujednačena i treba je pripremljen slušati:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/a-memoir-of-free-will



God Dethroned me nikada nisu posebno dojili svojim melodičnim black-death zvukom pa ni novi album, Illuminati neće mnogo promeniti stvari. Ko je do sada volio ove melodične Nizozemce, verovatno će i nastaviti da ih voli jer je ovo album koji još više igra na njihove glavne adute i nema problem da zvuči sasvim old school kad mu to odgovara (na primer u Satan Spawn koja je solidan hedbenger). Pristojna ponuda, ali ne moja šolja čaja većinu vremena.

https://youtu.be/NPBfiYSl6DY


U metalu uvek treba imati dovoljno panka. Ove nedelje su to vašingtonski Nighfeeder čiji demo, nazvan Rotten pokazuje veliku ljubav prema '90s d-beat muzici. Nightfeeders ovde zvuče kao potomak nastao ukrštanjem Doom i Hiatus i imaju odlične pesme, solidno snimljene, jednostavne ali ne glupe, te pankerske u najboljem smislu te reči:


https://nightfeeder.bandcamp.com/album/rotten-demo


Još malo metaliziranog panka donose nam Sciamachy iz Filadelfije čija je kaseta One: Symbol of Seed and Bone simpatičan, melodičan i ekspresivan crustpunk sa dobrim pesmama i snažnom, poletnom atmosferom. Kvalitet zvuka je takođe prilično dobar i ne mogu da se ne osetim malo mos(h)talgično jer me ovaj bend vraća u devedesete kada smo se palili na Death Side i Misery na koje Sciamachy malko liče:

https://sciamachy-phl.bandcamp.com/album/sciamachy-one-symbol-of-seed-and-bone

Flesh & Bone sa Floride kompletiraju ovaj pankerski trijumvirat svojom kasetom Grant us Eyes koja nudi vrlo bučan, mračan d-beat/ crust zvuk i četiri pesme nervoznih, često disharmoničnih rifova, nabadajućih d-bubnjeva i death pevanja. Dovoljno da se pošten čovek nauživa, pogotovo jer je snimljeno vrlo pristojno:

https://sonicwarfareproductions.bandcamp.com/album/grant-us-eyes



Bandcamp uspeva da mi polako poljulja ljubav prema grindcoreu kad čujem kakvi se sve užasi snimaju pod ovom žanrovskom etiketom. No, Social Shit iz Argentine su simpatičan thrashgrind/ death bend sa već pet albuma u CV-ju pa je i šesti album, Disociativa manifestación mental vredan slušanja. Ovo je grindcore sa formiranim pesmama i razgovetnim izrazom ali njegovo ukrštanje sa thrash i death metalom mu daje rečitost i ekspresivnost koja često nedostaje ekstremnijoj sabraći. Prijatno:

https://socialshitargentina.bandcamp.com/album/disociativa-manifestaci-n-mental


Za eksperimentalniju verziju grindcorea pobrinuće se Fawn Limbs iz Pensilvanije čiji je Trek Through A Black Maw zapravo kompilacija pesama sa raznih izdanja po prvi put izdatih na vinilu. I ovo je superhermetičan, ali vrlo impresivan progresivni grindcore sa puno harmonskih istraživanja, teškom i opresivnom atmosferom ali i eksplozivnom energijom kakvu tražimo od ove muzike. Bend svoj izraz opisuje rečima ,,Geometric Noise Mathematical Chaos" i ako vam ovo zvuči privlačno, a obećavam da kvalitet opravdava tu vrstu pretencioznosti, dajte im šansu:

https://romannumeralrecords.bandcamp.com/album/trek-through-a-black-maw

Kad smo već kod grindcorea, brz kviz: da li grindcore može da se svira bez gitara? Trik Pitanje! Grindcore može da se svira i na kamenju ako treba! No, melburnški ESP Mayhem ipak sviraju na struju, ali umesto gitara, sparing partneri pevaču i bubnjaru su čak troje klavijaturista. Naravno, distorzirani sintisajzeri su sasvim legitiman instrument za muziku gde se gitare ionako koriste kao ton-generatori više nego kao harmonski instrumenti, ali ESP Mayhem na svom EP-ju Bloodsportswear izvlače dosta kilometraže iz svoje postave, pišući interesantne, poduže i pomalo i progresivne pesme u kojima se klasični grindcore asortiman vrištanja i blastbitova dopunjava brutalnim distorzijama ali i povremeno vrlo inteligentnim sint-melodijama koje se savršeno uklapaju u pokolj. Mislim, ja lično ovu muziku (loše) sviram već trideset godina i još uvek u njoj nalazim ovakva divna iznenađenja. Pa to je sjajno:

https://nervealtar.bandcamp.com/album/bloodsportswear



Berlinski Peripheral Cortex u svojoj muzici mešaju grindcore, jazz, prog death metal i još štošta, ne bi li postigli postmodernističku žanrovsku salatu kakvu su kao mladi momci voleli kod Naked City i sličnih projekata. Srećom, njihov debi album God Kaiser Hell nije nikakva imitacija slavnih prethodnika nego intrigantan, nemiran, visokotehnički metal na pola puta između Necrophagist i Johna Zorna. Možda su me Peripheral Cortex samo zatekli u osetljivoj životnoj fazi ali volim njihov eksces, energiju, duhovitost, smelost i veliko znanje koje u izvođenju muzike guraju do samih granica percepcije. Impresivan debi:

https://peripheralcortex.bandcamp.com/album/god-kaiser-hell


Njemački The_Hidden_Art na singlu Nekrochapel nudi dve pesme crnog do neprozitnosti blackened death zvuka koji uspeva da ne bude dosadan već pozitivno inspirativan. Nije ovaj bend originalan u svom izrazu ali je ubedljiv i žestok:

https://thehiddenart.bandcamp.com/album/nekrochapel


Zabavan album donekle komičnog pank/ metala su snimili Blackphang. Goatbone Deathcult je mešavina thrash metala i punka sa blago parodičnim stavom (svaka pesma počinje zvukom izvlačenja noža, recimo) ali bez zezanja kada su u pitanju rifovi i krljanje. Zabavno za svakog ko je ikad voleo Sodom, Motorhead i slične bendove:

https://blakkphang.bandcamp.com/album/goatbone-deathcult


Resuscitate iz Ilinoisa na svom EP-ju  Children of the Vault I: Pandora započinju ciklus izdanja koja su inspirisana Gearboxovom igrom Borderlands 3 i mada je muzika solidni ali za mene ne naročito interesantni tech death metal, simpatična mi je ta nerdy kombinacija. Vredi ovo da se čuje:

https://resuscitate.bandcamp.com/album/children-of-the-vault-i-pandora


Veoma sam uživao u blackened death EP-ju Satanic Abomination brazilskog solo projekta Hordes Of Wrath. Naravno da je ovo sasvim predvidivo ali ta kombinacija prelepih black i death rifova koji se ispaljuju visokim tempom preko jakih blastbitova i bestijalnog vokala preko svega mene skoro uvek kupi na keca. Necro Tyrant, jedini autor i (sobni) muzičar u ovom bendu je mladić vrlo uske vizije ali unutar nje radi izvrstan posao:

https://hordesofwrath.bandcamp.com/album/satanic-abominations


Ove nedelje smo dobili i jedan vrlo prijemčiv old school death metal album. Francuzi Red Dead su me prijatno iznenadili sa Forest of Chaos mada je to verovatno zato što nisam slušao njihov debi album iz 2017. godine. Ovo je ploča tvrdog, mošerskog death metala negde između Grave i Bolt Thrower sa solažama koje pomalo podsećaju na recimo Obituary i pesmama koje su dobro napisane i znaju šta im je cilj. Ovo je muzika za šutku i mlaćenje glavom, mnogo više nego za ,,emocije" i ,,kontemplaciju" i kao takva, puna je žestokih rifova i borbenih bubnjeva, a kada gitarista Antho uvali kratke ali slatke solaže, sve dođe na svoje mesto. Valjano:

https://red-dead.bandcamp.com/album/forest-of-chaos


Inače se retko desi da mi se neki melodični death metal album dopadne, ali debi album grčkog benda Agodea, koji se zove Of Stars and Madmen me je prijatno iznenadio i zatekao nespremna svojom kombinacijom melodeath zvuka (znate već, nabudžen, tačkast bubanj, vokal koji urla u srednjem registru...) ali i klasičnih heavy metal harmonija i tema. Agodea svoj melodični death metal prave spajanjem '80s heavy/ power melodija i modernije, ekstremnije ritam sekcije, što je zanimljivo. I prija, ovo su pesme pune hrabrog gitarskog rada sa povremeno tradicionalnim helenskim uticajima, a i ta ritam sekcija je vrlo ubedljiva u tome što radi. Bukvalno bih jedino voleo da gitarista Christos Fougeris peva malo zanimljivije ali i sam bend za njega kaže da peva samo privremeno tako da, nemam daljih kritika. Lepa ploča:

https://agodea.bandcamp.com/album/of-stars-and-madmen


Italijani Hellspet na svom (prvom?) albumu, Killer Machine, spajaju narodnjake i metal, šloki horor i cyberpunk na dosta šarmantan način. Ovo je ploča na kojoj se brzo svirani bendžo uklapa uz rešetanje duplog bas bubnja dok bend piči metalizirani kantri rok – ili kantrizirani, pankerski hevi metal – pevajući o kiborškom genocidu. Na prvih par sekundi slušanja bio sam spreman da odmah zatvorim tab i ne trošim vreme na ovakve zajevancije, ali Hellspet su više od jednotričnog ponija i prave muziku koja, bez obzira na svoju komičnu dimenziju, zapravo impresionira kvalitetom:

https://hellspet.bandcamp.com/album/killer-machine


Saksonci Stoned God spajaju death metal sa groove tendencijama na svom drugom albumu, Incorporeal i to nije nešto što bi se meni, idealno, dopalo. Međutim, nisam mogao da odolim njihovim vrlo dobro napisanim pesmama i visokom sviračkom umeću koje nam bend stavlja na uvid. Ovo je eksplozivna, žestoka muzika uz koju je skoro nemoguće makar malo ne zamahnuti glavom (slušajte tu šutku koju zaziva Dethrone the Traitors) i mada bend još nije dosegao Rivers of Nihil ili Strapping Young Lad koje navode kao uzore, ovo je zapravo jako uverljivo i mami na ponovljena slušanja:

https://stonedgod.bandcamp.com/album/incorporeal

Priznajem da su Brazilci  Blasphematorium uspešno upotrebili sve prljave trikove da me privuku svom istoimenom debi albumu – počev od nage žene u satanskom zanosu na omotu pa do toga da se prva pesma zove The Four Horsemen a nije obrada Metalike – ali nisam (mnogo) požalio. Kvartet iz Sao Paula svira ružan, grdan i prilično prljavo produciran spid metal stare škole i iako ovakvih bendova ima na svakom ćošku u Južnoj Americi, opet mi je prijao ovaj tretman ružnoćom i rifovima što su ga momci spremili. Osrednje, priznajem, ali meni drago:

https://blasphematorium.bandcamp.com/album/blasphematorium

Završimo sa jednim slem singlom koji najavljuje album. Hysterectomy su australijski slamming death bend koji će uskoro izdati debi album, Pathogen i ako je sudeći po istoimenoj pesmi, biće to pristojan mada ne preterano originalan slem na tragu Visceral Disgorge. Pošto su sami Visceral Disgorge izdali odličan album prošle godine, ne možemo se nadati skoroj novoj ploči pa je i ova, iako inferiorna, kopija dobrodošla:

https://hysterectomy.bandcamp.com/track/pathogen

[Meho Krljic]

U nedelji u kojoj smo od Ministra rada, zapošljavanja, bor(il)ačkih i socijalnih pitanja saznali da se napolju sve plaća tri do četiri puta skuplje nego u Srbiji, a i da se nama, ipak ,,dopušta" da se bavimo svojim porodicama, dakle, da treba da se prekrstimo i krenemo u neku spontanu litiju ako je naši duhovni predvodnici nisu organizovali u poslednjih sat-dva, jedini je spas bilo moguće naći u metalu. Kao i uvek.


Mangupi bi rekli ,,Kad god čujem frazu 'kosmički blek metal' uhvatim se za pištolj", ali finski bend (projekat? entitet?) Kangeheet na svom debi EP-ju, Omega of Microcosmos uspeva da ovaj koncept provuče sa solidnom količinom elegancije. Tri poduže pesme disciplinovane ali ne jednolične svirke, epska kosmička atmosfera, ali i pristojna produkcija i povremeni lepi ispadi na solo gitari, horskom pevanju ili klin vokalima su dovoljni da ovo izdanje izdvoje iz mora sobnih wannabe projekata sličnih aspiracija. Fino:

https://kangeheet.bandcamp.com/album/omega-of-microcosmos


Grčki duo Human Serpent ima kul ime a ima i novu kompilaciju kojom slavi osam godina postojanja. Zašto osam? Tko zna? U svakom slučaju, pesme predstavljaju presek karijere benda i date su u svojim originalnim masterima, što, s obzirom da ovde nema ništa starije od 2013. godine i nije TAKO big dil. U svakom slučaju, Human Serpent na All Return to Nothing nude dobar presek svog opusa i sav taj agresivni ali emotivni blek metal koji ne beži od melodije iako bi, očigledno, da se pobije sa svakim ko ga popreko pogleda, služi kao odlična reklama za njihova ostala izdanja. Tim gore što bend ne da da se preko Bandcampa čuje ili kupi više od jedne pesme. Dakle, ili ćete kupiti box set – koga više nema jer je bio štampan u svega dva puta po 66 kopija – ili ćete, kao i svi ostali, ovo slušati preko JuTjuba. Eto. Ali isplati se:

https://humanserpent.bandcamp.com/album/all-return-to-nothing-compilation

https://youtu.be/R0ij4pA56gk


Hæresis iz Berlina su počeli kao kombinacija sludge, crust i black metala da bi sada sebe opisivali kao pre svega post-blek metal bend, ali njihovo prvo pravo izdanje, dvodelni EP To Drown... svejedno pruža ozbiljan i zadovoljavajući program oštre, napadačke svirke i grubog zvuka. Ima ovde te ,,post" dimenzije i pesme, dugačke i relativno ambiciozno aranžirane imaju kinematske kvalitete ali se ne gube u kompjuterskom katendpejstingu i umesto toga se oslanjaju uglavnom na znojavu svirku.  Pevač, takođe, vrišti za sve pare a kako i omot izdanja ima primereno seksualizovan horor prizor (ili primereno hororizovan seksualni prizor), sve je, rekao bih na svom mestu. Valjano:

https://haeresis.bandcamp.com/album/to-drown


Takođe njemački The Spirit imaju drugi album, Cosmic Terror i ovo je vrlo uredno, ako već ne preterano uzbudljivo izdanje tevtonskog blek metala u kome se zna tačno kako pesme treba da zvuče i ko kako mora da svira. Time neću da kažem da album smara, ovo je kvalitetno napisana i aranžirana muzika, odsvirana i miksovana profi, ali The Spirit su veoma predvidivi i treba ipak biti malo mlađi, življi i manje blaziran od mene da bi se ovo pravilno slušalo:

https://artofpropaganda.bandcamp.com/album/cosmic-terror

Solo projekat Stevea Blackwooda, Engleza iz Engleske, jelte, a koji se zove Wynter Myst ima EP End of an Era i to je melodičan i atmosferičan blek metal odsviran vrlo sigurno i snimljen pristojno.Ovo je vrlo lična ploča za Stevea i to se dobro čuje, ali nije i hermetična i njena melodičnost je čini prijemčivom i pored žestine i vrištanja. Ko voli depresivu ali voli i da zaigra, Wynter Myst je za njega:

https://wyntermyst.bandcamp.com/album/end-of-an-era

Još 2017. godine smo pohvalili prethodni album Blaze of Perdition a evo njih ponovo sa albumom The Harrowing of Hearts i ovo je još jedna sigurna, prilično meditativna ploča poljskog blek metala sa osobenim zvukom koji duguje makar isto onoliko skandinavskim uzorima koliko i slovenskoj, partikularno poljskoj sabraći. The Harrowing of Hearts se sastoji od dugačkih pesama i oslanja se na atmosferu i molske harmonije više nego na surovo rifašenje i ubistven tempo. Utoliko je dosta osvežavajući u okviru blek metal ponude koju inače slušam, pogotovo jer bend uspeva da me visprenim rešenjima i originalnim idejama sve vreme drži budnim. Zrelo:

https://blazeofperdition.bandcamp.com/album/the-harrowing-of-hearts


Stonersku navalu predvode Vessel iz Australije sa svojim drugim albumom, Vagabond Blues i ovo je uzbudljiv, mišićav, prilično sirov stoner/ metal/ punk, muzika bezobrazne ali malo očajničke energije sa izuzetnim zvukom gitare i pevačem koji zvuči više nervozno nego stondirano. Kada tempo uspori do doom sporoće pomenuta gitara može sva da se rastopi u svom prelepom fuzzu i ovaj album skoro da bi mogao da se vozi samo kao džem, bez pesama i aranžmana. Ali je lepo što ih ima! Da je ovo za mrvu lepše snimljeno, umesto što bubanj iskače kao da je umontiran sa neke druge ploče, ovo bi bilo blizu statusa klasika.

https://thevesselproject.bandcamp.com/album/vagabond-blues


Grčka, kako već negde rekoh, svake nedelje ima bar 2-3 kvalitetna stoner/ desert rock albuma pa tako ove nedelje odande dolaze King Mountain, vrlo bluzirani, vrlo '70s orijentisani hevi rokeri koji bi ladno mogli da sviraju double bill sa YU Grupom samo da im zvuk nije ovako ekstremno faziran. Ja inače volim da gitara ima što više fuzza, naravno, ali imam utisak da su King Mountain ipak malo preterali i da im ritam gitare zbog pršteće faz-storzije nemaju težinu i snagu koju bi pesme potrebovale. To na stranu, Doomed Man Blues  je lep, starinski hard rok album za ljude koji vole:

https://kingmountaingreece.bandcamp.com/album/doomed-man-blues


Italijani The Dhaze su power trio bez sintisajzera u postavi ali to im ne smeta da album počnu vrlo psihodeličnim sintisajzerskim introm koji čoveku pošteno razgori glad. Deaf Dumb Blind je ipak ploča malo više ,,rokerska", malo manje psihodeličarska nego što ovaj intro sugeriše, ali je i dalje prilično dobra. The Dhaze prže solidan psihodelični rok sa dugačkim, ambicioznim aranžmanima, osobenim zvukom i blago ,,alternativnim" šmekom. Hoću reći, ovo može da sluša i publika koja više voli Pearl Jam nego Ozric Tentacles, ali je ipak solidno!

https://thedhaze.bandcamp.com/album/deaf-dumb-blind

Planet of the Dead sa Novog Zelanda na svom (prvom?) albumu, duhovito nazvanom Fear of the Dead Planet sviraju sasvim očekivani hororom inspirisani stoner metal. Simpatično je to, teško i distorzirano ali bend nema mnogo mašte u rifovima niti u pevanju pa je ovo osrednje izdanje koje više obećava nego što isporuči. Dobar zvuk, makar.

https://planetofthedead.bandcamp.com/releases

Kanadski Rough Spells album Ruins at Midday počinju tako otvorenom posvetom Black Sabbath da sam na trenutak pomislio da ćemo slušati album sa obradama. Ovo je ipak kolekcija originalnih kompozicija i to vrlodobrih. Rough Spells su hard rok bend sa lepim '70s osnovama ali i modernim, zdravim zvukom i odličnim ženskim vokalom, koji mogu da preporučim i mladima i starima, pa i nemetalcima na slušanje:

https://roughspells.bandcamp.com/album/ruins-at-midday

Kelnski Serpent Eater na albumu Vanitas nude interesantan spoj sludge, crust i sludge metala sa puno ekspresivne energije i interesantnim skretanjima iz epike u meditaciju. Prebudžen zvuk ali zanimljiva ploča:

https://serpenteater.bandcamp.com/album/vanitas


Prošlog proljeća smo voleli singl Dead Inside klivlendskog benda Frayle a evo sada njih i sa albumom 1692. Naslov je, nagađate, referenca na progon veštica u jednom vremenu koje se smatralo razumno naprednim, a album se bavi kreiranjem ,,bezbednih luka" i ispitivanjem sopstvenih iskustava i frustracija odrastanja, sve u režiji pevačice Gwyn Strang. Prošli put sam Frayle opisao (možda izokola) kao nekakav ,,ženski" doom, odnosno muziku koja više hvata na atmosferu nego na težinu i mada je ovo heavy ploča, mislim da se i za 1692. može reći da je u prvom planu jedna meditativna, snolika atmosfera a tek onda taj neki teškometalni ugođaj. Ipak, Frayle mi se, kako onda, tako i sada, dopadaju jer njihova meditacija zvuči iskreno i neposredno i ovo je muzika intenzivne introspekcije i grabljenja u nutrinu sopstvene duše da se na surovu svetlost dana izvuku stvari koje ne žele da budu tamo. Da je ovo malčice suvlje producirano, bilo bi izvanredno, ovako, uz prilično klasutrofobičan miks, radi se samo o dobroj, intrigantnoj ploči teškog metala koji ne pati od mačo poziranja ali ni od gotskog femkanja:

https://frayle.bandcamp.com/album/1692

Jorkširski Godthrymm sa svojim prvim albumom, Reflections, donosi izvanrednu ponudu engleskog doom metala. Ako ste voleli Paradise Lost pre nego što su se transformisali u Depeche Mode tribjut bend, ako ste voleli My Dying Bride kada su se manuli death vokala i zvučali muževno ali osećajno, obožavaćete Godthrymm. Reflections je ploča gorkoslatke atmosfere i tamnog, teškog zvuka koji, i pored epic doom metal deskripcije koja ide uz bend, nije spakovan u nesnosno prearanžirane pesme. Naprotiv, Godthrymm znaju i kad je manje više a i kad je potrebno da se, ipak, pruži više nego manje, pa su ovo dobro napisane, prirodno aranžirane pesme koje dobro iskoriste svoje utemeljujuće teme i umeju da ih smisleno odvedu do krešenda. Ovo je, dakle, doom metal i sa dušom ali i sa pameću, jednostavan u svojim alatkama ali dalekosežan u tome šta s njima napravi. Pa još ta elegična atmosfera! Nezaobilazno.

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/reflections

Italijanski Suum nisu na ovom nivou ali se ozbiljno trude da sa svojim drugim albumom, Cryptomass, budu zapamćeni kao ozbiljni pretendenti na titulu doom šampiona meseca Februara. Ne ide to tako lako i ovom bendu pevanje donosi isto onoliko problema koliko otvara interesantnih smerova za delanje a i produkcijski ploča pati od malo prenatrpanog miksa. No, ima ovde dobrih pesama i dosta energije sa malo stonerskih gruv momenata (koje pevanje, doduše, ume da pokvari) pa bend svakako demonstrira potencijal:

https://suum.bandcamp.com/album/cryptomass

Tu su nam i Poljaci Baby Elephant and the Horse sa EP-jem Aristocrats koji nudi pet pesama psihodeličnog, bučnog sludge-doom zvuka. Bend ima više ideja nego što uspeva da zaista savlada na ovoj ploči a i miks nije idealan, ali Baby Elephant and the Horse imaju šmeka i čini se da bi od njih nešto moglo da bude:

https://beath.bandcamp.com/album/aristocrats

Iz nekog razloga nisam pomenuo album Teufelssprache, drugi po redu brazilsko-njemačkog blackened speed projekta Satan Worship koji je izašao pre neke dve nedelje recimo, pa evo ga sada. Možda mi se tada nije dovoljno dopao, ko će ga znati, nije ovo, zaista, neka klasična ploča, ali je prijatna. Pričamo o distorziranom, sirovom, pankerskom trešeraju sa satansko-sodomističkim liričkim imaginarijumom i zvukom koji je prijatno neiskomprimovan (mada je mogao da bude još dinamičniji). Ovakvi bendovi, sa jednostavnim pristupom pesmama i derivativnim '80s zvukom ima da se nađu na svakom ćošku ali Satan Worship se izdvajaju kvalitetom svirke i dobrim rifovima. Prijatno za ljubitelje:

https://youtu.be/tjhPX8-V9sc


Švedski Dead Kosmonaut imaju drugi album, Gravitas i ovo je heavy metal ploča za ljude koji ne vole infantilnost heavy metala i jedva čekaju da odraste. Sad, ja, očigledno, nisam jedan od tih ljudi ali to ne znači da mi se Gravitas ne dopada. Dead Kosmonaut su žanrovski namerno neopredeljen bend, sa ambicioznim filozofskim stavom u muzici i zvukom koji se ne stidi '80s klasike pa i malo cheese zastranjivanja, ali sve urađeno u ozbiljnom dostojanstvenom maniru koji svedoči o nameri da ovo sluša normalan svet i možda se privoli zvuku distorziranih gitara i tvrdih bubnjeva. Queensryche su, možda, referenca koju bih se usudio da napravim mada Dead Kosmonaut ne zvuče kao Queensryche, ali to je taj slični spoj ambicioznih ideja i prijemčive forme. Album pri kraju uđe u full prog metal mod i finalna pesma, Dead Kosmonaut part 2 je jedanaest i po minuta hevi metal meditacije koju ćete voleti kao neku vrstu diplomiranja na ovom albumu, ako vam se dopalo ono pre nje.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kEUd-0AfMHXXY5l3mc6xMxf6rFgS0jG00


Suicide Silence su izdali novi album... I, da ne bude zabune, ja njihov brendirani deathcore nisam voleo ni kada je valjao. Uz svo poštovanje za pečat koji je bend ostavio u istoriji (ekstremnog) metala, Suicide Silence su za mene epitom dosadnjikave, ,,komercijalne" deathcore formule u kojoj se od death metala preuzimaju površni gestovi ali ne i ambiciozne strukture pesama, sve se meša sa proverenom mallcore formulom konfekcijskog gneva i dobija se muzika koja impresionira neiskvarenu, jelte, publiku ali koja na kraju dana pati od plitkosti. Recentna otvorena koketiranja sa nu-metalom bendu nisu donela skoro ništa dobro pa je Become the Hunter ploča koja se manifestno vraća ,,korenima", ali, opet, koreni ovog benda nisu, za mene, impresivni.

Ovde se svakako čuje napor da se deathcore zvuk benda rekonstruiše uz dodavanje harmonski inventivnih trikova i aranžmanske komplikacije koje bend dovode na korak od symphonic deathcore ekscesa, ali, ponovo, Suicide Silence za moje uho ne uspevaju da razdvoje dubinu od širine. Two Steps je pesma sa toliko delova da je od nje mogao da nastane dvadesetominutni ep i ovako spakovana u tri i po minuta, ona je samo pačvork različitih rifova i ritmova koji su mogli da idu skoro bilo kojim drugim redosledom. Sa Feel Alive bend zvuči ubedljivije jer se vraća klasičnijoj deathcore formuli i ovo je zarazna, keči pesma napravljena za festivale i tinejdžerske, rodno izbalansirane mošpitove i Suicide Silence su ovde na svom terenu i isporučuju sve što treba. No, onda Love me to Death opet podseća da ređanje gomile različitih rifova i ritmova nije isto što i komponovanje i album, manje-više tako ide do kraja, vozeći se na malo oprobanih fora koje, istina je, pale, ali kad god bend pokuša da se isključi sa glavne džade i proba da bude kretivan, uglavnom pokazuje da ne zna kuda bi. Al dobro, mislim da će njihovoj publici i ovo biti prilično po volji tako da, ako se u istu ubrajate, navalite:


https://www.youtube.com/playlist?list=PLWBAinm2sYBj8T0ug6VaUMdTtnGaFFLp3

I kad sam se već osvrnuo na Suicide Silence, možda je fer da makar pomenem treći album njudžerzijevskih Lorna Shore, Immortal, koji je izašao početkom meseca a ja sam ga uredno ignorisao jer ovo naprosto nije muzika za mene. Bend je poslednjih meseci bio i usred kontroverze vezane za navode o seksualnom zlostavljanju koje je počinio pevač, pa je isti promptno, potkraj godine i otpušten ali je album, sa sve njegovim vokalnim interpretacijama, na posletku izašao jer ovo ipak gura Century Media. Na sve ne treba sleći ramenima ali treba se setiti: seksualno zlostavljanje je odvratno (kao i drugo zlostavljanje), ali da smo brisali svaki album na kome se čuje seksualni zlostavljač danas ne bismo imali rokenrol. Čime ne kažem da je postojanje rokenrola vredno patnje osoba koje su bile zlostavljane, dalekobilo, već da je to, jebiga, zatečeno stanje već decenijama.

Elem, Immortal je album simfonijskog deathcorea koji, iako meni nije blizak, ipak deluje interesantnije i ambicioznije od ovog što rade Suicide Silence. Lorna Shore pate od ,,plastične" produkcije i petparačke epike ali njihovi aranžmani su zanimljivi i njihova vizija deathcorea je svakako progresivnija od onog što se da čuti kod poznatijih kolega. Ima ovde istraživačkog rada za pohvaliti i mada se bend svako malo okrene klasičnim breakdown zakucavanjima, ovo je samo punktuacija a ne i glavno jelo. Pa ko voli, evo ga:

https://youtu.be/6Wo6lvH-jqY


Disonantan i prilično prijemčiv death metal na svom debi EP-ju koji se zove samo ,,I" nude Nijemci Maere. Ovo je pitkih šest pesama dubokih, grlenih vokala, pretećih gitarskih režanja, bolešljivih harmonija i stalnog stop-and-go pristupa izvođenju pesama u kome se prave silne kratke pauze da se slušalac drži u napetosti i navikne na torturu, dok ne počne da je shvata kao jezik kojim mu se nešto saopštava. Maere su vrlo hermetični ali ta njihova hermetičnost meni ovde zvuči nekako simpatično, vrlo programski i sa namerom da se, zaista, podučimo jeziku koji treba da nas, dalje, podučava. Lepo:

https://lavadome.bandcamp.com/album/i-dissonant-death-metal

Izašao je i novi Anvil i ako njegov naziv, Legal at Last treba da vam sugeriše da je bend navršio 18 ili 21 godinu rada, onda morate da obnovite gradivo. Anvil postoje od kraja sedamdesetih i spadaju u najvažnije kanadske heavy metal bendove iz klasične ere. Što, kada imamo na umu da su im kolege bile Loverboy i April Wine, i nije neko VELIKO dostignuće. Elem, Legal at Last ima taj naziv zato što govori o legalizaciji kanabisa a i zato što svi albumi Anvila imaju nazive od po tri slova sa aliterativnim ambicijama a u pitanju je, pa... jedan sasvim solidan a ni po čemu spektakularan album klasičnog heavy metala. Naslovna pesma koja ploču otvara je prijatno visokog tempa i nabijena žestinom kakvu nekada nismo očekivali od ljudi u sedmoj deceniji života i meni je ovo singl koji bih rado vrteo na svakoj žurci na koju me pozovu da didžejišem kada bi me iko zvao. Ostalo je sasvim solidno i mada Anvil ne smišljaju mnogo novog na ovoj ploči (i imaju neke neoprostive liričke prestupe, uključujući, naslovnu pesmu ali i avaj, Chemtrails kojim se uključuju u reakcionarni konspiratološki diskurs), ovo je pristojan novi momenat u njihovom dugačkom opusu koji će se dopasti staroj publici a možda dovede i nekog novog.

https://www.youtube.com/playlist?list=PLBzBwYhHpqLKMs4qYN95sJZsbYVO5KyOo


Ako ste kao i ja potkraj prošle godije uživali u albumu koji nam je podario Slutvomit, verovatno ste bili žedni još bestijalnog blackened death zvuka i evo, polovinom Februara ga dobijamo od
francuskih Necrowretch. The Ones From Hell je četvrti album ove ekipe i mada je pun brutalnog satanističkog imaginarijuma, besnog pevanja i opakih rifova, ovo je zapravo iznenađujuće raznovrsna, čak i višeslojna ploča. Mislim, višeslojna u okvirima te neke bestijalne black death muzike kojoj ostaje verna. Necrowretch, bez ikakve sumnje, žele da slušaoca pokore brutalnim blastovanjem, vrelim rifovima i vriskom, ali ovo su pesme koje uspelo menjaju svoju dinamiku i voze se različitim tempom, u različitim ritmičkim formama, a da ne gube napetost i opakost. ,,Zrelost" deluje kao neintuitivan koncept za muziku koja je sva u instinktivnom i zverski primalnom, ali Necrowretch ovo provlače bez problema. Impresivno:

https://necrowretch.bandcamp.com/album/the-ones-from-hell


U klasičnijoj heavy metal ponudi imamo i debi album njemačkog studijskog dua Vision of Choice koji je očigledan omaž klasici iz osamdesetih i njezinoj nadgradnji iz devedesetih. Bend pominje Omen i Iron Maiden i Chastain i Helloween i to su dobre koordinate između kojih ćete ih zasigurno pronaći. Mistress of the Gods je dugačak ali dobro napisan album kome najgoru uslugu pravi prebudžen zvuk, ili je bar tako sa onim što se čuje na bandcampu. Ali ako se to prenebregne, ovo je dobro napisana ploča epskog, feelgood metala koji nikada ne zaboravlja da je rif temelj na kome sve drugo tek treba da se gradi pa od njega uvek i kreće. Solidno!

https://visionofchoice.bandcamp.com/album/mistress-of-the-gods


Zemljak Mile Petrozza ne propušta priliku da izda živi album pa smo tako juče dobili i novi živi Kreator, nazvan London Apocalypticon – Live at the Roundhouse. Ne treba sad mnogo mudrovati o jednom od najvažnijih thjrash metal bendova svih vremena koji, evo, skoro četiri decenije ide svojim putem i ovo je očekivano dobro odsviran i sjajno snimljen materijal sa Miletom koji se vidno potrudio i oko pevanja. Materijal, naravno, ima i jedan broj novijih pesama koje bend svira sa očiglednim zadovoljstvom pa iako ovde fale neki moji favoriti (na primer, jelte, Betrayer), kada se krene u nešto zaista  staro, kao što je Pleasure to Kill, to zvuči odlično. Ako volite Phantom Antichrist, The Patriarch ili Hordes of Chaos, bend sve ove pesme isporučuje sa vatrom koja će vas još jednom podsetiti zašto Mile već decenijama sedi u čelu stola dok trendovi dolaze i prolaze. Respekt.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nDirCo3LlwsXZt3o19cejraEXytXrPMUk


Omiljeni Norvežanin Ihsahn ima novi EP, Telemark i to je uobičajeno progresivno i zanimljivo, posebno što pored svojih uobičajenih proširenih blek metal vizija, ovaj talentovani multiinstrumentalista ovde donosi i dva vrlo dobro odrađena kavera. Jedan je, čak, i od Iron Maiden!!!!

https://www.youtube.com/watch?v=xL0ZHYcuDe0&list=OLAK5uy_nibzsi-jCJQ6Rohl5wQ-KtQUufzYSHuNo


Debi EP britanskog projekta Coltre zove se Under the Influence i ovo je očigledno pisano i snimano ,,pod uticajem" ne narkotika već hevimetal bendova iz osamdesetih godina. Bend se inspiriše NWOBHM talasom, to je više nego očigledno, ali onom njegovom melodičnijom stranom – recimo da su Tygers of Pan Tang neka referenca – i, malo muljav zvuk na stranu, ovo je vrlo lepa ploča koja uspeva da zvuči i epski i sirovo i dovoljno melodično da bude slušljivo i normalnom svetu. Ima tu dosta nevinosti u estetskom smislu ali je muzički itekako kompetentno. Meni fino leži:

https://coltre.bandcamp.com/album/under-the-influence

Brutalan deaththrash metal dobijamo od iskusnih Total Annihilation iz Švicarske na njihovom novom albumu ...On Chains of Doom. Total Annihilation su u ovoj igri (haha, ,,igri", kapirate?) dovoljno dugo da njihov songrajting prelazi sada već u prostu rutinu ali da ipak imaju osećaj za rif i jednostavnu sirovu dramu koji ovaj album čine prijatnim za uho:

https://total-annihilation.bandcamp.com/album/on-chains-of-doom

Poljski Pandemic na svom singlu Where The Devil Says Goodnite daje dve pesme starinskog, dobrog thrash metala koji kao da je ispao sa početka devedesetih. Lepo to zvuči i dobro je napisano:

https://youtu.be/6cAc8rMZVaM

Ove nedelje smo zapljusnuti i cunamijem grindcorea na bandcampu. Za početak, američki Redundant Protoplasm čiji album za HGPD Productions, A Collection Of Maniacal Bloodlettings donosi 13 pesama goregrinda u maniru Dead Infection ili Regurgitate, bez previše originalnosti ali sa puno, puno žestine. A to se ceni:

https://hpgd.bandcamp.com/album/adipose-piquerism-a-collection-of-maniacal-bloodlettings


Dalje, Grindhead records su izbacili gomilu izdanja u jednom danu, kako kod grindcorea i ume da bude, pa je tu bilo i par dobrih ploča. Španski X-Torsion je, recimo, odličan na albumu Odio Eterno koji spaja '90s power violence eksplozivnost sa klasičnim grajndom i dodaje na sve jedan preliv melodičnosti nekarakterističan za oba žanra. Rezultat je 21 pesma velike žestine, dobre svirke i odlične produkcije.

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/odio-eterno

Tu su i australijski Disparo! sa svojim vrištavim grajndom na albumu First Fast Three Years. Ovo je više pank nego metal, ali je sve to pošten, krvav grajndkor kakav su voleli i naši očevi.

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/first-fast-three-years

Dobili smo i užasno bučan split album dva grind bend. Ploča se zove  The Screaming Nightmare Continues a madridski Disturbance Project je otvara sa 11 pesama tipično španskog lo-fi ubijanja. Ovo su živi snimci i puni su energije mada se rifovi jedva čuju. Brazilci Plague Rages nastavljaju sa lo-fi pristupom i pomalo podsećaju na zemljake Rot, samo su brži i brutalniji. Pa, ko voli, uživaće:

https://grindheadrecords.bandcamp.com/album/the-screaming-nightmare-continues

Prošle nedelje smo imali jedan sjajan album old school death metala iz Francuske, a sada, evo, dobijamo još jedan. Koji nije TOLIKO sjajan ali je dobar. Forever Dead su duo koji debituje pločom Tales from Beyond i mada zvuku imam štošta da zamerim, pre svega ružnjikav ,,elektronski" bubanj, ovo je dobro napisan, drusan staroškolski death metal koji bi u pravom studiju, sa pravom produkcijom mogao da sahranjuje. I ovako vredi čuti:

https://foreverdead1.bandcamp.com/album/tales-from-beyond

Švajcarski Fever Dreams imaju demo od tri pesme (Demo 2020) i ovo je superiorno agresivan death metal koji se pari sa hardkorom i porađa mnogo besa i žestine:

https://feverdreamsdm.bandcamp.com/album/demo-2020

Let it Bleed Records su izdali Nunslaughterov demo iz 1989. godine, The Rotting Christ i mada je ovo svakako death metal klasika, tu se praktično NIŠTA ne čuje. Al klasika je klasika:

https://letitbleedrecords.bandcamp.com/album/the-rotting-christ

Belgijski jednočlani Verdoemd na svom debi albumu Black Heresy Will Prevail svira jako ružan ali prilično ložački blackened thrash metal. Više je ovo black nego thrash, da ne bude zabune, ali ima dosta interesantnih smena ritmova i aranžmanskih intervencija a i autor & izvođač zvuči tr00 i po svemu malo podseća na pokojnog Quorthona. Da je malo lepše uradio mastering, bilo bi još bolje.

https://verdoemdmetal.bandcamp.com/album/the-black-heresy-will-prevail


Za kraj ću ponuditi još jedan zanimljiv death metal album. Across Antarctica dolaze iz mesta Binghamton iz Njujorka i njihov istoimeni debi album izlazi tek 21. Februara ali se već može čitav slušati na Bandcampu. I slušati ga treba jer je ovo odlično napisana ploča koja standardnom death metal nabadanju, u kome se čuju i Death i Sadus i štošta slično, dodaju zanimljive thrash i heavy komponente. Tako da je ovo melodičnije i ritmički raznovrsnije od prosečne old school death metal ploče, a da opet ne pokušava da imitira pozniji Death i Chuckove progresivne ambicije. Across Antarctica su tačno na pola puta između sirovog, radničkog death metala i skromno epskog heavy zvuka, sa jeftinom ali efektnom prodkcijom i mnogo izražajnosti i, pa, duše. Vrlo mi prijaju:

https://acrossantarctica.bandcamp.com/album/across-antarctica

[Meho Krljic]

Metalu se mora davati da bi se od metala dobijalo. Pa, da mu ga damo malo...


Na čelu blekmetalskog juriša je danas Ossaert, dvočlani nizozemski bend čiji je prvi album, Bedehuis jedna solidna pokazna vežba iz svedenosti. Čak i monotonije, u neku ruku ali ovde i u izvođenju a i u kompozicijama ipak ima dovoljno vatre da se stvari lepo zakuvaju. Daleko je ovaj album od nekog otkrovenja, ali nudi žestok, hipnotičan blek metal sa interesantnim pevanjem i jeftinom ali efektnom produkcijom:

https://argentorecords.bandcamp.com/album/bedehuis


Moju goruću predrasudu vezanu za britanski blek metal ove nedelje prilično efektno čelendžuju liverpulski Ninkharsag. Ovaj bend je prvi album izdao još 2015. godine a drugi se priprema za ovu, te je u sklopu tih priprema sada došao i ovaj singl, Discipline Through Black Sorcery. Tri pesme sirovog ali melodičnog, žestokog ali sofisticiranog zakucavanja, rekao bih, koje uspelo kanališu to interesovanje benda za okultno, magijsko i drevno. Zvuk je solidan mada treblovi paraju uši, ali generalno, bend ima dobar zvuk i razrađene aranžmane pa će se dopasti publici kojoj su grupe što samo zakucavaju bez milosti – dosadne.

https://ninkharsag.bandcamp.com/album/discipline-through-black-sorcery-single-album-teaser

Nedavno pominjani (i pohvaljeni) Goats of Doom imaju split singl sa davnije pominjanim Iku-Turso. Ikuinen Kuolema nudi dve pesme bučnog, hladnog ali i slatkog finskog blek metala koji je snimljen u studiju, ali zvuči kao da je pravljen u samom Mordoru.

https://iku-turso.bandcamp.com/album/ikuinen-kuolema

https://goatsofdoom.bandcamp.com/album/ikuinen-kuolema

I dalje smo u zemlji tisuću jezera za potrebe novog demo snimka (već drugog ove godine) jednočlanog projekta sg. 7 a koji se zove ...jotta minä ymmärtäisin. Sam autor svoju muziku opisuje ovim rečima: ,,Lo-fi music celebrating the fall of heaven. Hymns for Satan and Death." i to je, nadam se dovoljno da vam razgori pažnju. Naravno, ovo jeste lo-fi ako ga poredite sa visokoprofilnim blek metal sastavima, no u poređenju sa trešom koji svakog dana izbacuje poplava po bandcampu, sg. 7 zvuči vrlo profi. Ovo je izuzetno prijatan (ako volite sirovost i vrištanje) blek metal sa folklornom oštricom i mada je napravljen 2020. godine, mogao je zaista nastati bilo kada u poslednjih 40 godina. Intimno, sirovo, prelepo.

https://sinisterghoul.bandcamp.com/album/jotta-min-ymm-rt-isin

Poljaci Profeci, na svom debi albumu Matecznik zvuče istovremeno i epski i meditativno, što je dobra kombinacija. I ovde ima folk elemenata u detaljima ali na površini je pre svega topli, tipično poljski, rekao bih, blek metal jakih molskih emocija i glasne, ali u ovom slučaju i prilično spore svirke. Profeci brže delove koriste tek kao jedan od elemenata muzike i njihov blek metal je refleksivniji i kontemplativniji od onog što ja inače slušam. Ali je dobar:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/matecznik

Nemci, Nawaharjan, na svom debi albumu, Lokabrenna, takođe sviraju prilično odmerenim tempom ali njihova muzika je manje meditativna, više mišićava, utemeljena u paganskom buntu i, kako sami kažu, antikosmičkoj filozofiji. Sve je to pompezno i, ah, čak i pretenciozno, ali zvuči zdravo.

https://amorfatiproductions.bandcamp.com/album/nawaharjan-lokabrenna


Zato Finci Mimorium na svom drugom albumu, Blood of Qayin zvuče kao da dolaze iz samog pakla. Ovo je prilično klasična skandinavska ponuda: urlanje, testerisanje, okultne melodije, blastbitovi, kao iz bakine kuhunje, a dobar i samo malo kavernozan miks svemu daje tu crtu košmarnog koja ga zaokružuje i preporučuje za mnogaja slušanja:

https://mimorium.bandcamp.com/album/blood-of-qayin

Grčku čast ove nedelje brani jednočlani Primeval Mass čiji je četvrti album, Nine Altars vrlo šarmantan omaž ranom blek metal heroizmu oamdesetih godina, samo sa tipično helenskim uhom za harmoniju. Orth, jedini član benda i autor sve muzike je pritom i veoma, veoma dobar na svim instrumentima, kreirajući zarazne, trešerske songove opakih rifova i punokrvnih solaža, a koji pritom zvuče veoma živo na ime svih bubnjarskih bravura i gitarskih vinjeta koje čovek uvaljuje sa skoro bezobraznom lakoćom u skoro svaki takt. Da su se Motorhead, Possessed, Iron Maiden, Bathory i Venom susreli na orgiji na nekom grčom ostrvu, nastao bi Primeval Mass. Obavezno:

https://primevalmass.bandcamp.com/album/nine-altars

Meksički Símbolos Ocultos je na svom EP-ju Siglos Antiguos meni neodoljivo simpatičan jer je ovo sirov, žestok a opet melodičan blek metal sa puno interesantnih ideja ali i jednim interesantnim spojem old school osnove i savremenije nadgradnje. Odličan početak za ovaj, pretpostaviću jednočlani projekat. A tek fotografija!

https://simbolosocultos.bandcamp.com/album/siglos-antiguos-album


Poljski projekat Sovran zvuči vrlo sirovo na debi albumu Exitus Letalis, ali ovo je, kad se bolje posluša, prilično ubedljiva, lična, intimna, ali bučna i energična svirka koja klasičan blek metal uspeva da približi nekakvom alternativnom roku a da se ne izgubi u post-metal bespućima. Demo kvalitet snimka samo dodaje na autentičnosti:

https://szamot666.bandcamp.com/album/exitus-letalis-2

Iz Japana dolaze 捜血鬼 i ovo je projekat koji spaja brljiv, neobičan blek metal sa japanskim tradicionalnim instrumentima. Quest for Blood zvuči kao da deca u obdaništu džemuju sa loopovima metal muzike koju je neka vaspitačica nesmotreno pustila preko razglasa, ali ovo ima dosta šarma, makar za jedno slušanje:

https://zerodimensionalrecords.bandcamp.com/album/quest-for-blood


Prošle nedelje sam ga preskočio ali mi je ove opet uleteo u rotaciju i nekako mi se, na drugo slušanje, više dopao, pa evo ga sada: debi album francuskog jednočlanog projekta Cénotaphe iza koga stoji studijski snimatelj i multiinstrumentalista Fog the Necropope. Kako već Francuzi znaju, Monte Verità je ekscentrična ali ekspresivna, zapravo vrlo maštovita ploča puna prijatnih iznenađenja sa pevljivim momentima sred opakog prebijanja. Lepo:

https://fogthenecropope.bandcamp.com/album/monte-verit

Iz Rejkjavika u sprintu stižu Vetur sa svojim drugim albumom, Vist i ovo je vrlo moderan, čak malo avangardan blek metal superdisciplinovane, vrlo tehničke svrike koja, ipak, ima dušu. Vetur umeju da iskombinuju folki momente sa čistim metal prebijanjem i da u matematičku preciznost unesu dovoljno ljudskog da vas dotaknu u srce. Odličan album zrelog, modernog benda:

https://veturicelandofficial.bandcamp.com/album/vist



Što se stonera tiče, moraćemo da naučimo da se nekako snalazimo bez doprinosa kanala Stoned Meadow of Doom na JuTjubu jer je Clint, njegov vlasnik, uspeo da spoji nekoliko kontroverzi u jednu (uključujući antisemitizam – iz zajebancije, kaže on – ali i vređanje bendova (sa sve bacanjem uvreda da su ,,pederi", ko da smo u osnovnoj školi) i drugih kanala) pa se to ove nedlje, posle dosta drame, materijalizovalo u skoro potpuno čišćenje njegovih JuTjub kanala od muzike. Bendovi, reklo bi se, ne žele da imaju ništa s njim u ovom trenutku. Dobro, izdržaćemo, metal je ipak jači od svega toga.

Za početak, Shadow Witch iz Kingstona (ali u Njujorku) imaju treći album, Under the Shadow of a Witch i samo potvrđuju ono što pre neki dan reče jedna moja onlajn poznanica: ako bend ima reč ,,witch" u imenu, nemoguće je da bude loš. Under the Shadow of a Witch je odličan, ODLIČAN hevi metal/ stoner rok/ hard rok na tragu Sabata ali i Parpla. Mislim, basista David Pannullo peva kao Gillan a meni je to dovoljno da se naježim svaki put kad otvori usta. Muzika je masni, bluzirani, žestoki heavy rock kakav je rađen i sedamdesetih i osamdesetih, ali ne zvuči retro jer je – pa, tr00. Ovde se dobro čuje da bend ne pokušava da imitira nekog drugog niti da, nedobog svira sa određenom demografijom na nišanu, već da je ovo muzika koja iz muzičara izlazi prirodno i na sve otvore. Dobro producirano, izuzetno zrelo aranžirano, ovo je album kakav se samo poželeti može i, da budem iskren, kakav nam je bio potreban u ovom trenutku – da podseti da je ,,klasični" metal mnogo više od imitacije '80s predložaka i da je, kao i u svemu, i u njemu najvažnija autentičnost.

https://shadowwitch.bandcamp.com/album/under-the-shadow-of-a-witch

Grci iz Patrasa, ΦΑΚΑ imaju fenomenalan prvi album, Κρίση Πανικού. Očigledno, pošto je naziv ploče na Grčkom a omot je, očigledno slupan za tri minuta u piratskom fotošopu, nije teško pomisliti a) da ovaj bend apsolutno boli kurac za ,,slavu" i popularnost i b) da je u pitanju nekakav sobni shitposting/ memecore projekat. E, pa, za ovo drugo smo u krivu. A ovo prvo je očigledno posledica vrlo pankerskog stava benda koji, kad smo već kod toga i svira muziku koja je barem isto onoliko pank koliko i metal. Zapravo,  Κρίση Πανικού je ploča odličnog psihodeličnog roka sa naklonima i pank i metal ekstrapolacijama ove muzike, ali i sa majstorskim skretanjima u pop, fank, pa i nešto malo bluza. Bend je ekstremno vešt sa instrumentima i aranžiranjem a da potpuno izbegava ,,progresivističko" kurčenje kakvo je često stigma zapadnjačkih metal bendova koji, jelte, znaju da sviraju. Povrh svega, lep miks koji dopušta da se čuje ta gomila instrumenata i zvukova koje bend umešno koristi. Snimiti ovakav debi album je privilegija ali i obaveza i pitam se šta nam ΦΑΚΑ pripremaju za budućnost. Obavezno:

https://faka.bandcamp.com/releases?fbclid=IwAR1F7NMSGh0tGZO8vaNKqc58QcJK3nGYwVUeE8J7Eyu_gcP0k1RsT_Y2Lgs


Kalifornijski Sigmund Freud ne svira metal, ali na njihovom albumu Skyfall izašlom početkom meseca ima i metala sred sve te maštovite i sjajno aranžirane kinematske muzike koju bend autoritativno provlači. Skyfall je nominalno psihodelični rok ali ovo prevashodno zvuči kao saundtrak za film koji možda ne bi osvojio oskara ali bi se o njemu pričalo decenijama.

https://sigmundfried.bandcamp.com/album/skyfall


Solunci Kohana imaju EP Blaze i ovo su tri pesme teške, distorzirane rokčine. Bend sebi pripisuje stoner-grunge žanr i ovo je okej u pogledu prve i treće pesme na EP-ju koje su i melodične i pevljive i, ako volite '90s Sijetl zvuk, mogu vam se veoma dopasti. Ali druga, Purple Rain je 12 minuta psihodelije i buke i meni je apsolutni hajlajt izdanja:

https://kohana.bandcamp.com/releases


Norveški Bismarck ima singl, The Seer, masterovao ga je Jim Plotkin i, kako već oćekujete od bilo čega iz orbite čoveka koji je napravio Khanate, ovo je TEŠKO i klaustrofobično ali i keči. Bismarck su doom metalci bez gotskih ali i bez psihodeličnih ambicija, njihova muzika je samo težina, distorzija i pomrčina. Lepo.

https://bismarck.bandcamp.com/track/the-seer

https://youtu.be/b0_8BMnubfI

The Spacelords su Nijemci i njihov četvrti studijski album, Spaceflowers, nastavlja sigurnu putanju duboke psihodelije koju bend baštini pola decenije. Ovo je hipnotička, opojna muzika prepuna efekata i kosmičke atmosfere, baš kako treba da bude, sa dugačkim pesmama, tvrdim zvukom ali dovoljno prozračnim miksom i bez pevanja, tako da ritualni, vremeplovni kvalitet svirke bude pojačan do maksimuma. Bend u ovom trenutku celu svoju diskografiju prodaje za svega 30 Evra i ima moje najtoplije preporuke za svakog ko voli psihodelični space rock:

https://thespacelords1.bandcamp.com/album/spaceflowers

Teksašani, Lord Buffalo, najavljuju svoj novi album (koji izlazi narednog meseca) singlom Halle Berry i, oh, pa, odlično je to. Nije metal, više je Amerikana, ali je heavy, psihodelično, opojno, bluzirano i vredi čuti:

https://youtu.be/Rniv3DpbSzE

https://lord-buffalo.bandcamp.com/album/tohu-wa-bohu-album

Poćetkom meseca i portugalski bend Desert Mammooth je izbacio svoj živi album, Seed to Stoned i ovo je, malo siroviji zvuk na stranu, odličan psihodelični, instrumentalni stoner metal uz koji se može fino plutati i pušiti hašiš ako tome inklinirate. A i za nas strejtere, ovo je prilično dobro:

https://desertmammooth.bandcamp.com/album/seed-to-stoned

Minhenski Mindcrawler na albumu Lost Orbiter imaju MONSTRUOZNO težak zvuk. Koji je skoro pa bolji od njihove muzike koja kombinuje psihodeliju, doom metal i malo space rock ambicija. Nisu rđavi Mindcrawler, pogotovo ako volite raspevaniji psych metal.

https://mindcrawler.bandcamp.com/album/lost-orbiter

Atinjani Loud Silence imaju debi album, Elements i ovo je vrlo bučan ,,heavy alternative rock" po već ustaljenom grčkom receptu, sa malo grandža, malo stonera i mnogo autoritativne svirke. Prebučno masterovano, ali dobro:

https://loudsilenceband.bandcamp.com/album/elements

Leaden Fumes su tri užasnoizgledajuća Nijemca iz Berlina (AKO SU UOPŠTE NEMCI SA ONAKVIM FACAMA!!!) ali njihov prvi album, Abandon Ship je solidna kolekcija teške psihodelije sa doom metal elementima. Kad bend peva, ovo je sirovo i derački, ali većinu vremena ovo je teška, instrumentalna metal hipnoza:

https://leadenfumes.bandcamp.com/album/abandon-ship

https://youtu.be/HrZspCaW1xM

Malo ćiriličnog (doom) metala dobijamo od makedonskog dua Lucent čiji istoimeni album prolazi kroz vrlo širok spektar uticaja, dotičući se Paradise Losta, ,,makedonske gotike" ali i sasvim klasičnog roka (Разлика, recimo, zvuči kao Robert Nemeček koji džemuje sa Yu Grupom, ali u modernom miksu). Istini za volju, ovo je mahom previše ,,komercijalno" za moj ukus ali Lucent su veoma dobri u ovome što rade pa ako ste potencijalno njihova publika, odvojite uho:

https://youtu.be/f_oxsaWMino


Mondo Generator su konačno dropovali album Fuck It i ovo je, kako smo i očekivali, prljava, žestoka, vrlo pankerska ploča rokenrola koji se slobodo šeta između psihodelije, panka i stoner metala i biće zanimljiva svakome svakog ko je ikada volio Poison Idea, Motorhead, Turbonegro ili Dwarves:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mondo-generator-fuck-it


Filipinski Gapang su izbacili prvi album i Kontrasismo je uživo snimljena, vrlo bučna ploča sludge zakucavanja sa lepljivim, teškim rifovima, urlajućim pevačem i bubnjevima koji biju pravo u teme. Sve je to prebučno i sam snimak je distorziran od jačine signala i normalan čovek verovatno ovo ne može da presluša u jednom sedenju, ali Gapang su dobri i imaju gruv i ovo je zapravo prilično simpatičan album snimljen na najgori moguć način.

https://mindplightrecordings.bandcamp.com/album/kontrasismo


Vrlo brutalan, avangardni doom metal dobijamo na albumu Self Punishment, a koji je drugi za rusku postavu Relic Point. Ovo definitivno nije muzika za pušenje opijata niti za obožavanje Black Sabbath već užasan, dešperatan komad paklene buke koji pokušava da vidi koliko dugo može da se svira jedna nota pre nego što svi, i publika i članovi benda, izvrše samoubistvo. Ali to vrlo dobro radi posao i Relic Point sviraju vrlo primalnu, vrlo umetnički sirovu ali fascinantnu metal muziku što resetuje čula i podseća da je nekada manje zaista više, pogotovo kad se svira jačinom od milion decibela:

https://relicpoint.bandcamp.com/album/self-punishment


Francuzi Deliverance su solidni na drugom albumu, Holocaust 26:1-46 kombinujući sludge i doom metal prljavštinu i sporost sa black metal sirovošću. Rifovi su ovde čist sludge, težina i sporost su doom, a black metal  svemu – pored vrištavih vokala – daje dozu rasipničkog ludila kakvo lepo stoji bendu. Vredi čuti:

https://deadlight.bandcamp.com/album/holocaust-26-1-46



Vrlo bučan post-blek metal nude sijetlski Izthmi na debi albumu, The Arrows of Our Ways. Meni se ovo prilično dopada jer se bend trudi i oko rifova i oko aranžmana i nije u pitanju samo shoegaze sa vrištanjem. No, album ima taj, za ovaj žanr sasvim standardan iskomprimovani mastering pa je ploča, ionako dugačka, zbog njega naporna za slušanje. No, Izthmi su maštoviti, vrlo kvalitetni i imaju svoj zvuk i ovo vredi slušati pomalo i na silu:

https://izthmiseattle.bandcamp.com/album/the-arrows-of-our-ways


Početkom meseca izašao je i treći album bremenskog jednočlanog spid/ blek metal projekta Lucifuge, koji se zove The One Great Curse. Inspirisan ranim Venomom i Bathoryjem, Lucifuge je, muzički, vrlo simpatičan koktel dobrih rifova, sirovih vokala i borbenog tempa. Ono što kod ovakve muzike, doduše, moram da zamerim je prekomprimovan master koji je čini malo težom za slušanje ali generalno, ovo je prijatan omaž originatorima ekstremnog metala, sirov i iz srca, ali ne prostački niti primitivan:

https://lucifuge666.bandcamp.com/album/the-one-great-curse

Runescarred iz Teksasa su na svom debi albumu, The Distant Infinite lepo iskombinovali thrashersku energiju sa malo progresive i klasičnog heavy metala za koktel koji osvaja na prvi ugriz odlično napisanim pesmama i žestinom. Ovo je bend koji ne uspevate da strpate ni u jednu pripremljenu fioku dok slušate kako pesma po pesma vešto izbegava sve žanrovske stereotipe i album, na kraju bude jedna ekspresivna, snažna kolekcija iskaza i pamtljivih pesama. Nije sve savršeno, prva polovina albuma je ipak jača od druge, ali svejedno, vrlo dobar, ubedljiv debi.

https://runescarred.bandcamp.com/album/the-distant-infinite


Portugalski Necrobode na svom prvencu, Sob o Feitiço do Necrobode provlače vrlo prljav, razmazan black/ death metal koji simpatično priziva haos i opasnost kakve su osamdesetih i ranih devedesetih donosili originatori ovakvog zvuka, ali nisu na nivou savremenih majstora što operišu u sličnim vodama. Necrobode su negde u drugom redu iza Archgoat ili Slutvomit, što je sasvim časno mesto da se na njemu bude, ali ostaje žal što bend ne uspeva da se izdvoji nečim svojim:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/necrobode-sob-o-feiti-o-do-necrobode

Za dobar primerak brutalnog death metal zvuka imamo drugi album kijevskih Schizogen, a koji se zove Spawn of Almighty Essence. Schizogen su vrlo, vrlo derivativni u svom izrazu, sa očiglednim dugovima Cryptopsyju, Suffocationu i mnogim drugim savremenijim bendovima, ali ponekada samo želite da čujete nešto što već poznate elemente rekombinuje sa veštinom i autoritetom i Spawn of Almighty Essence je baš ovo – album rafalnih blastbitova, gitarskih flažoleta, izlomljenih aranžmana, zvonke bas-gitare i zverskog, grlenog vokala. Schizogen se ne zamaraju izmišljanjem tople vode ali ono što rade je vrlo korektno:

https://schizogen.bandcamp.com/album/spawn-of-almighty-essence


Posle skoro deset godina rada i snimanja, belgijski Slaughter Messiah imaju prvi album i Cursed to the Pyre je dopadljiva ploča black-thrash usmerenja, sa prijatno old school naklonom (slušajte taj vokal!!!) ali i kvalitetnom svirkom, dobrim rifovima i puno energije. Kad ,,blackened thrash" znači da ćete obraćati jednako pažnje na kvalitet rifova kao i na brzinu kojom ćete svirati, potencijal da nastane dobra muzika je visok. Slaughter Messiah prvim albumom potvrđuju da dekada pripremanja nije bila uzaludna:

https://youtu.be/Q8msgZ0kVro


Izašao je novi Ozzy Osbourne i, mada Ordinary Man teško da će za pedeset godina biti smatran kamenom-međašem popularne muzike kao što je bio prvi album Black Sabbath koji OVE godine puni pola veka postojanja, ipak je lepo videti da je Ozzy i dalje živ i, pa, živahan. Čovek koji je u svoj organizam uneo svaku drogu ikada napravljenu na ovoj planeti, koji vuče dijagnozu Parkinsonove bolesti od 2003. godine i već je decenijama u braku sa Sahron naprosto ne bi trebalo da u 2020. godini može da napravi album koji je, ipak, zabavan i ozijevski autentičan. Pričamo o glasu koji je uspostavio metal kakav poznajemo i Ozzyja on, iznenađujuće, i dalje odlično služi a Ozzy uspeva da na ploči izvuče i nekoliko momenata autentične elegije dok se osvrće na svoj život i karijeru. Ono što je zanimljivo je da je ploča zapravo napravljena za nekoliko dana u studiju sa malim bendom (Duff McKagan, Chad Smith i Andrew Watt) i ovo joj daje i jake i slabe strane: s jedne strane ovde ima vitalnosti i spontanosti koja ne bi mogla da opstane u nekoj strože postavljenoj, ozbiljnoj produkcijskoj konstrukciji, ali sa druge, bend i Ozzy se dobar deo vremena zadovoljavaju oslanjanjem na proverene fore i izbor prepoznatljivih ozijevskih oruđa iz poluvekovne karijere. Nikako klasik, dakle, ali, ponoviću, meni je drago da je Ozzy i dalje živ i da zvuči iznenađujuće dinamično.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_n3lOLF85jSMEMjDLqYAoiISkQCiv23H1w


Hoću reći, uporedimo ga sa novim solo albumom Saxonovog pevača Biffa Byforda, School of Hard Knocks koji, iako ima šarma, zvuči agresivno starinski većinu vremena. Dok kod Ozzyja imamo utisak da je grupa napaljenih muzičara uletela u šefov katalog i smišlja nove načine kako da preko noći iskoristi što više materijala može, Biffov album je kao da je neki savremeni producent seo u vremeplov i iskopao nepoznat bend iz 1986. godine da mu spravi generičku heavy ploču za top liste. Ali ne za visoke pozicija na istima. School of Hard Knocks je middle of the road metal za stariju generaciju koji profitira od dobrog zvuka i, ipak, Biffovog moćnog vokala, ali ga oscilovanje između generičkog epskijeg pristupa (The Pit and the Pendulum) i generičkog pop-metal rada u singolovima ne drži dovoljno jako da bude više od potvrde da je Biff i dalje među nama i da voli klasični metal. No, dobro, slušljivo je:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_klVoy_GvMroUmdY6jfFkBtJJ_24MlHuDk


Nemački hardcore thrash bend HPSS ima istoimeni debi album i ako ste ikada voleli haotični finski hardkor ili švedske produkte tipa ranog Anti-Cimex, Mob 47 ili, dakako, Shitlickers, ovo je za vas. HPSS su prljavi, energični, efikasni i imaju 23 pesme odvratnog treširanja na albumu. Baš kako treba:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/hpss-st

https://hpss.bandcamp.com/album/hpss

Belgijski TerrifianT su izbacili prvi, isto istoimeni album i ovo je simpatična interpretacija NOWBHM klasike, sa interesantnim, mada i za mnoge, poštujem, iritantnim vokalom i solidnim rifovima. Bend svira korektan heavy rock sa dobrom produkcijom i zvuči živo, što je interesantan kontrast u odnosu na gore opisane albume Ozzyja Osbournea i Biffa Byforda, a divizivno pevanje je svakako tu da makar skrene pažnju i pokrene diskusiju. Dobre pesme i dosta široko shvatanje žanra od ovih Belgijanaca:

https://terrifiant.bandcamp.com/album/terrifiant

https://www.youtube.com/watch?v=2uhXZWbvWUo

Throne of Iron su kvartet igrača Dungeons and Dragons iz Indijane i njihov debi album, Adventure One je prepun referenci na RPG igre i fentezi trope generalno. Što se uklapa uz njihov brend klasičnog heavy zvuka sa lepim, melodičnim rifovima i herojskim pevanjem. Bendu svakako fali malo šlifa i ovo je moglo da bude bolje miksovano pa pričamo o u najboljem slučaju drugorazrednom albumu klasične heavy svirke. Ali simpatično je:

https://throneofiron.bandcamp.com/album/adventure-one


Španci Slowburn su, pak, vrlo ubedljivi na svom novom albumu, Rock'n'Roll Rats. I ovo je, uslovno rečeno, drugorazredni heavy metal iz osamdesetih ali ga Slowburn sviraju prvorazredno, gubeći priliku da sede u biznis klasi samo utoliko što je njihov metal napravljen katalogizacijom onoga što su ljudi radili pre tri i po decenije i zatim interpretacijom tog kataloga. Ali Slowburn očigledno veoma uživaju u ovome što rade i odlični su, nudeći klasičan heavy metal sa velikim autoritetom i veštinom:

https://fighter-records.bandcamp.com/album/rocknroll-rats

https://youtu.be/vAThkN2Al-Y


Isto iz Španije stiže Altair, solo projekat Carlosa Pereza iz Sevilje, a koji je na EP-ju Nemesis spravio šest pesama klasičnog heavy ugođaja i, s obzirom da je sve radio jedan čovek, impresivno kvalitetne izvedbe. Produkcija jeste malo ,,kompjuterska" ali ovo su dobre pesme a Carlos zapravo vrlo simpatično peva i ne mogu da ne preporučim ovo za slušanje, posebno uz vrlo solidan kaver King Diamonda pri kraju:

https://altairmetal.bandcamp.com/album/nemesis


Brazilski Nightwölf je vrlo dopadljiv u svom NWOBHM žaketu na EP-ju Unleash the Beast. Nightwölf nude žestoku svirku, jake rifove i cheesy tematiku, dopunjeno visokim vokalima i raspusnim soliranjem i ovo je odlično prvo predstavljanje publici. Ko voi Priest, Krokus, Accept ili Dia, imaće šta da čuje:

https://nightwolfmetal.bandcamp.com/releases


Nešto modernije – ali i sa određene strane smešnije – stiže nam iz Rusije. Wanyk je solo projekat Ivana Fomičeva koji, sudeći po omotu, ne izbiva iz teretane, pa mu je i muzika takva, za dizanje gvožđa i pumpanje testosterona. EP  Революционный Подход (EP) zapravo kombinuje death metal sa malo groove i hardcore elemenata da spravi jednu besnu, bučnu, ali prilično napaljujuću smešu gotovo karikaturalno muževne muzike. Meni je to, kakvog li iznenađenja, simpatično:

https://wanyk.bandcamp.com/album/ep


Osrednji thrash metal dobijamo od strane Frajburžana Lucretia čiji je drugi album, Dead End, procesija relativno prepoznatljivih fora i ne naročito upečatljivog pevanja. No, Lucretia sviraju dobro i ovo je žestoka ploča koja, zapravo, postaje bolja što dalje u njoj idete, kao da se bend trudio da bolje pesme ostavi za kasnije. Pošteno. Da promene pevača i ovo će biti vrlo pristojno:

https://lucretia2.bandcamp.com/album/dead-end-2

Jendako osrednji su The Last Fatamorgana iz Indonezije na svom EP-ju  Extinction Aggression ali i ovo je dopadljiv thrash u sudaru sa groove metalom. Bend svira čisto i precizno i ima jedan ubedljiv stav i dobar zvuk, a pesme, iako nisu VRHUNSKE, imaju svoj asortiman napaljivih fora što targetirana publika svakako ume da ceni. EP zatvara vrlo autoritativan kaver Sepulturine Biotech is Godzilla i nemam zamerki sem na pevanje koje je moglo da bude jače.

https://thelastfatamorgana.bandcamp.com/album/extinction-aggression

U moru karikiranih slamming death metal bendova koji se trude da zvuče kao da nisu sa ove planete, čovek pomalo zaboravi da ova muzika može da zvuči i živo i istinski ekspresivno. Caldonia iz Pitsburga mešaju slam sa malo thrash i hardcore elemenata i zvuče prirodno, kao ljudi sa emocijama koji ih izražavaju kroz muziku. Vrlo osvežavajuće. EP The Collapse ima četiri pesme i vrlo je pristojno snimljen.

https://caldoniametal.bandcamp.com/album/the-collapse


U retkoj prilici da pohvalim nešto iz deathcore ponude evo nama EP-ja The Deliverance sastava Sacrificing Ellen iz Sent Luisa. Bend, priznajem, ima grozno, tipično deathcore ime, ali muzički je meni ovo dopadljivo sa malo blackened deatchore šmeka koji farba solidno brutalni, na prostom death metalu zasnovani zvuk. Bend koristi sve klasične deathcore sastojke u svojoj muzici i pesme im nisu NAROČITO ingeniozno sklopljene, ali ovde ima dosta besa i zdrave svirke koja je možda sada malo i zastarela s obzirom na preovlađujuće žanrovske trendove, ali meni je to simpatično:

https://sacrificingellen.bandcamp.com/album/the-deliverance

Sangue de Bode iz Rio de žaneira na svom debi albumu  A Sombra que me acompanhava era a mesma do Diabo (znam, ludaci, a vidite omot) sviraju nekakav crossover thrash metal sa  kratkim pesmama, srednjim tempom a ipak eksplozivnim efektom. Simpatično je ovo i ima tu latino energiju kakvu vezujemo za južnoamerički metal:

https://sanguedebode.bandcamp.com/album/a-sombra-que-me-acompanhava-era-a-mesma-do-diabo

Pristojan deathgrind nam stiže iz Alberte posredstvom EP-ja Sadistic Intent benda Omnipotence. Omnipotence nisu nikakvi inovatori ali njihova muzika je kvalitetno odsvirana i ima šmeka. Mnogo više od prosečnog deathgrinda koji se da danas čuti, dodaću:

https://omnipotencegrind.bandcamp.com/album/sadistic-intent


Budimpeštanski Deprived of Salvation su se, kažu, napili na roštilju i dogovorili se da osnuju old school death metal bend. Manje od godinu dana kasnije, evo ih sa debi albumom, Destination: Decay i ovo je vrlo pristojno mada INTENZIVNO detivativno. Deprived of Salvation bestidno kradu od Dismember i njihove rodbine ali makar sviraju kvalitetno. Vidi se da ovo nisu deca već iskusni, matori ljudi koji vole to što rade ali i znaju ŠTA rade. Da je album samo malo manje spljeskan u masteru ovo bi bilo izvrsno:

https://deprivedofsalvation.bandcamp.com/album/destination-decay

Kanadski Dead Animal na svom istoimenom demu zvuče vrlo besno, vrlo RAZJARENO u muzici koja je nominalno grindcore ali ima pesme od skoro šest minuta i nalazi se negde između Iron Monkey sludge nasilja i grinderske nervoze. Ako im je ovo tek demo, pa, album će da nas oduva:

https://deadanimal.bandcamp.com/album/dead-animal-demo

Our Dark Domains su bend članova Morgana Lefay i Seance a na singlu Project No. 1 sviraju pesme nastale još dok su Morgana Lefay bili aktivni. Dve su to pesme solidnog hevi metala sa malo power elemenata i tipično švedskom težinom. Pristojno:

https://ourdarkdomains.bandcamp.com/album/project-no-1





Jednočlani kalifornijski projekat Justifiable Treason spaja nekoliko vrlo '80s stilova u jednu sasvim savremenu celinu na EP-ju Right Betweeen the Eyes. Ovo je producirano vrlo diskutabilno i uspeva da ima i previše komprimovan i previše tih master u isto vreme, ali je muzika uzbudljiva, besna i eksplozivna smeša hardcore thrasha, metala, industriala... Da ovo ponovo snimi ali sa pravim producentom, Justifiable Treason bi mogao da računa na vrlo dobre ocene:

https://justifiabletreason.bandcamp.com/album/right-between-the-eyes-ep


Seulski Duoxini, pak, ima vrlo solidnu produkciju koja se odlično uklapa uz njihov thrash metal na EP-ju Sins of Society. Korejci ovde zvuče relativno retro ali dobro i ubedljivo u tome što rade pa se preporučuje za ljubitelje thrasha kasnijih osamdesetih i ranih devedesetih:

https://duoxini.bandcamp.com/album/sins-of-society


Finski Ne Toiset Pojat su mi bili vrlo prijatno iznenađenje na svom EP-ju XES koji superiorno meša tvrdi metal zvuk, pank rok izvedbu i grindcore eksplozivnost. Ne Toiset Pojat imaju pankersku drčnost ali vrlo metalsku čvrstinu i disciplinu i to se odlično meša u pesmama koje su brze, ultražestoke i ne gube se u istraživanjima žanrovskih stereotipa već biju stalno novim idejama i urnebesno jakim hardkor stavom. Moćno!!!!

https://netoisetpojat.bandcamp.com/album/xes-ep-2020


Završimo sa novim albumom finskih Antipope. Apostle of Infinite Joy, peti album ovog benda je do sada njihova najinteresantnija ploča na kojoj se mire progresivističke ambicije i sa jedne strane zreli, skoro pa televizični metal zvuk, a sa druge, bogami, vrlo autoritativni izleti u ekstremni metal. Antipope sebe nominalno teguju kao progresivni industrial metal bend, ali Apostle of Infinite Joy ide daleko preko ovih granica i nudi vrlo pitke, pa skoro pevljive pesme koje umeju da se podsete i black metal početaka ovog benda, ali i da iznenade odlascima u mekše, refleksivnije strane. Album je daleko PREGLASNO masterovan ali ovo mu je i najveći greh jer nudi intrigantnu i višeslojnu muziku za barem nekoliko slušanja.

https://antipope.bandcamp.com/album/apostle-of-infinite-joy

[Meho Krljic]

 Poslednji dan Februara je posebno drag jer nam se vraća Kesić na male ekrane. Ali, valjda malo dragosti donosi i metal. Da vidimo šta smo imali...


Blek metal za predjelo, kao i uvek i za sam početak bend The Devil's Sermon. U pitanju su posvećeni satanisti a može im se praštati jer je u pitanju očigledno poljski bend u rasejanju, tj. sa adresom u Ujedinjenom kraljevstvu. Taj sudar katoličkog nasleđa sa anglikanskim liberalnim stavovima ume čoveka da skroz poremeti. Elem, na EP-ju  Rydwany Ognia imaju četiri pesme oštrog, napadačkog blek metala a on se i otvara obradom Bathoryjeve Chariots of Fire, a što ste sigurno i sami pogodili ako znate poljski i pročitali ste naziv EP-ja. Vrlo solidno izdanje bez mnogo filozofiranja, sa old school šmekom ali i modernom produkcijom:

https://thedevilssermon.bandcamp.com/album/rydwany-ognia

Leden i nepraštajući, ali ipak atmosferični blek metal, po oprobanom Švedskom receptu stiže iz kuhinje dvojca Grifteskymfning. Ovo je emotivna ali ipak vrlo hermetična muzika čiji zvuk vas drži na distanci barem onoliko koliko melodičnost poziva da mu priđete. Bend je izbacio već dva albuma u Februaru, Svart Materia i Bedrövelsens Härd a za oba vredi odvojiti uho ako se pronalazite u gornjoj deskripciji:

https://svartrit.bandcamp.com/album/svart-materia

https://svartrit.bandcamp.com/album/bedr-velsens-h-rd

Deceiver Legion na demu Totuuden Valoissa isporučuje kvalitetan finski blek metal koga svira i peva samo jedan čovek. Zrelo, snažno, žestoko, himnično i dobro producirano, a ovo je samo demo! Kakav li će tek album biti?

https://deceiverlegion.bandcamp.com/album/totuuden-valoissa-demo


Iz Perua dolazi Ghoul, ali ne ovaj naš, nego jednočlani projekat čiji se jedini član ne zove Dejan Ognjanović već The Covenant of Shadows. Spuki! Elem, EP  Ascending from the Depths je sirov ali zarazan komad žestokog blek metala sa dobrim rifovima. Valjali bi ovde i malo razrađeniji aranžmani, jer Ghoul je, takav kakav jeste, malo sirov i još uvek ne sazreo projekat, ali zvuk na snimku je dobar i projekat ima energije:

https://ghoulblackmetal.bandcamp.com/releases

Eza nešto malo drugačije ponudićemo vam elegični queer blek metal koji dolazi – odakle bi nego iz Francuske a ljubaznošću benda Worhs. Plus dure sera la chute je četvrti album ovog dvojca i mada na njemu ima mnogo pretenciozne buke,  Worhs svakako uspevaju da mi se uvuku pod kožu svojom doslednošću u injektiranju ne-binarnog identiteta u muziku koja žestoko treska i vrišti. Rispekt:

https://worhs.bandcamp.com/album/plus-dure-sera-la-chute


Poslednje (a i njihovo prvo) izdanje danskog projekta Í Myrkri smo slušali u Decembru, a evo njih ponovo sa albumom  Drivende i Dødens Æter. I to je opet sasvim lepa ponuda ako volite monoton, hermetičan blek metal koji sve vreme čuka istim tempom i istom jačinom ali ima lepe, hipnotičke melodije i tu neku atmosferu zagledanosti u smrt i očaj. Meni je to sasvim dobro, čak i uz ponešto lo-fi kvalitet:

https://imyrkri.bandcamp.com/album/drivende-i-d-dens-ter

Vrlo sličan tempo drže i čileanski Invocation na svom EP-ju, Attuned to Death ali ovo je muzika nešto mračnije atmosfere i tamnijeg zvuka. Ipak, hipnotičnost im je slična po intenzitetu pa vredi odvojiti vreme:

https://invocationtemple.bandcamp.com/album/attunement-to-death


Gloosh je, pak ,,ručno rađeni blek metal iz sibirskih divljina" i debi album ovog jednočlanog projekta, Timewheel, je solidna i solidno zabavna ploča muzike koja atmosferični blek metal ne povezuje sa hermetičnim zuvkom i krš produkcijom već zvuči živo i zdravo. Gloosh ne umiče određenoj aranžmanskoj neefikasnosti koja, nažalost, krasi brojne jednočlane blek metal projekte, ali ovde ima šta da se čuje:

https://gloosh.bandcamp.com/album/timewheel

Iz Bruklina, pak, stižu Tombs čiji je novi album, Monarchy of Shadows još jedno podsećanje da se u SAD najuzbudljiviji blek metal pravi na istočnoj obali. Tombs su superiorno tehnički precizni i odlično isproducirani, ali njihovo glavno oružje su dobre pesme, jakog tempa, visoke energije ali i za blek metal neuobičajeno nijansiranog izraza. Ovo je bend koji blek metal shvata prevashodno kao šasiju na kojoj lepo može da stoji mnogo toga a da se ne izgubi na aerodinamičnosti i brzini pa je Monarchy of Shadows ploča koji mogu da slušam mngo puta za redom uživajući u svim njenim dimenzijama:

https://tombscult.bandcamp.com/album/monarchy-of-shadows

Soul Flesh su ,,eksperimentalni blek metal" bend iz nemačke i njihov debi album  Road to Nara: A Cow Calves at Spring's Last Day je interesantan eksperiment (indeed!) u čuvanju osnovnih žanrovskih odlika blek metala uz inoviranje u mnogim smerovima. Ovo je  u pogledu energije i distorzije i dalje blek metal ali sa dosta harmonskih ekscesa i aranžmanskih inovacija. Vredi čuti jer probija žanrovski kalup ali sa mnogo poštovanja i svrhovitosti:

https://soulflesh22.bandcamp.com/album/road-to-nara-a-cow-calves-at-springs-last-day


Omanji zemljotres u zainteresovanim regionima interneta su tokom nedelje izazvali švedski Kvaen sa najavom svog debi albuma, The Funeral Pyre koji je juče i izašao i potvrdio da je uzbuđenju bilo mesta. Kvaen je zvanično solo projekat Jakoba Björnfota koji je sve napisao i odsvirao sve gitare i klavijature, te otpevao većinu pesama (sa nekim gostima na solažama), dok su mu se na bubnjevima smenjivala dva odlična bubnjara, ali izdavač je pohitao da pojasni da bend ima i stabilnu koncertnu postavu pa bi se reklo da se radi o novoj velikoj švedskoj blek metal senzaciji (well, ,,velikoj" koliko se to može biti u okvirima te hardkor scene). Björnfot zapravo uspeva da elegantno spoji sirovost i seksepil ranijeg Bathoryja sa modernijim melodičnim blek metal stremljenjima i na taj način poveže dve možda i sasvim razdvojene slušalačke demografije. Kako god, Kvaenov debi album karakterišu odlično napisane pesme sa raskošnim ali ne pretrpanim aranžmanima i izuzetno solidna produkcija i, ako sve bude u redu, ovo je bend o kome ćemo mnogo toga čuti u budućnosti koja dolazi.

https://kvaen.bandcamp.com/album/the-funeral-pyre

https://blacklionrecords.bandcamp.com/


Stonerski program danas otvara ,,stoner thrash" bend iz Tel Aviva, Love Your Witch. Kako smo već rekli, pravilo je da bendovi koji imaju ,,Witch" u imenu ne mogu biti loši pa ni ovaj izraelski trojac ovo pravilo ne krši. Fucking Relentless je album koji zbilja počinje ,,relentlessly" sa pesmom od punih 13 minuta (i dužom!) a koja se i zove ,,13" ali ovo je dobar, zapaljiv stoner metal, sa nervoznom, paranoidnom energijom ali i teškim, valjajućim, hiptnotičkim rifovima i dobrom kontrolom nad narativom. Ostale pesme na albumu su kraće ali zadržavaju isti nivo energije i autoriteta. Love Your Witch smo već hvalili za prvenac pre neke dve godine a u međuvremenu je bend sazrevao, napredovao i Fucking Relentless je odlična ploča modernog teškog roka koji istovremeno izbegava zamke savremene produkcije i zvuči utemeljeno u tradiciji na najbolji, najzdraviji način – tako što je u fullu živi. Nezaobilazno:

https://loveyourwitch.bandcamp.com/album/fucking-relentless


Kelnski Astral Kompakt nisu TOLIKO uzbudljivi na EP-ju Obacht ali ovo je pet pesama solidnog instrumentalnog stoner roka koji dobro roka i dobro je ustondiran ali pazi na aranžmane, dinamiku i sve to. Vrlo solidno i dobro da se trese glavom, tapka nogom i maše kosom:

https://astralkompakt.bandcamp.com/album/obacht


Ritual King iz Mančestera imaju malo bizarno ime – ali njima se sviđa pa im se i debi alum tako zove – no nemam zamerki na sadržaj debi albuma koji je egzemplar odličnog heavy rocka što ne zaboravlja da bude ni heavy a ni rock. Dakle, ovo ima sve te teške rifove i spore ritmove koje želite, ali ima i ozijevsko pevanje i psihodeliju sedamdesetih, a sve umotano u savremen, zreo zvuk koji opet nije u tom umotavanju izgubio dušu ili šmek. Odličan stoner rok:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/ritual-king


Teksaški Imp Tea su za mrvu metalniji na svom istoimenom debi EP-ju ali su i dalje vrlo dobri i vrede slušanja ako volite težinu i zaraznost:

https://imptea.bandcamp.com/releases

Još obožavanja Sabata i '70s hard roka i kanabisa stiže iz Teksasa posredstvom snigla Feathered Serpent | Death Hand a koji su nam doneli odlično nazvani Grave Bathers. Jeste ovo sve pomalo maniristički u svojoj formi ali bend se izrazito trudi da zvuči sirovo i autentično i trud vredi prepoznati i pohvaliti. Valja da se čuje:

https://gravebathers-us.bandcamp.com/releases


Vrlo sirov, vrlo spontan (a reklo bi se, i snimljen u garaži) instrumentalni psihodelični stoner/ sludge/ metal dobijamo na EP-ju Kalabrian Syndrome istoimenog solunskog benda. Grci u principu prave visokokvalitetan i ulickano produciran stoner metal, ali ovo je sirovo, garažno i baš dobro:

https://kalabriansyndrome.bandcamp.com/releases

Isto Grci, Toga daju dve odlične pesme na singlu Bats Out Of Hell i mada je ovo više pank nego metal, sve je to garaža i lepo se jedno s drugim uklapa. Ne propustiti:

https://togaath.bandcamp.com/album/bats-out-of-hell-single

Za grčki het-trik danas dobijamo i The BuzzDealers koji na albumu Blooming isporučuju ono što smo navikli da dobijamo od Grka: seksi, vrlo slušljiv, vrlo rokerski stoner rok koji može odmah da ide na televiziju ali koji se, u slučaju ovog benda ne odriče psihodeličnih korena i zvuka. Vrlo zdravo, zrelo i sigurno, plus odlične pesme i dobar saund:

https://thebuzzdealers.bandcamp.com/album/blooming

Finski Aktor imaju logo zbog koga odmah pomislite da krljaju old school thrash metal, ali njihov treći album, Placebo zapravo nudi psihodelični hard rok koji ima puno šarma i dobrih ideja. Nije ovde sve savršeno i bend se trudi da uradi više nego što možda može u ovih četrdesetak minuta ali prozračan zvuk (mada prekomprimovan master) i obilje odličnih momenata mi ostavljaju pozitivan utisak:

https://aktor.bandcamp.com/album/placebo

Nije vam dosta Grka? Odlično, Atinjani High on Vigers na svom prvom albumu donose odličan dezert rok sa karakteristično dobrom produkcijom i lepim, suptilnim zanošenjima prema '70s psihodeliji. High on Vigers su ukusno staromodni utoliko što vole klasične bluz/ bugi harmonije ali ne upadaju u tribjut-bend provaliju i imaju puno svojih i puno dobrih ideja:

https://highonvigers.bandcamp.com/album/high-on-vigers


Moskovljani Jambattista na svom debiju Seeking the Seeker kažu da se njihova muzika ne može žanrovski odrediti jer je ona nastajala pod mnogo različitih uticaja ali ovo je vrlo ubistven, bučan i psihodeličan teški spejs rok sa naklonima klasičnoj psihodeliji ali i doomu. Za debi album benda za koji nikad niste čuli, Jambattista uveliko prebacuju ikakvu zamišljenu gornju granicu kvaliteta i prave intrigantnu, dinamičnu muziku u lepom, vrlo adekvatno lo-fi razredu.

https://jambattista.bandcamp.com/album/seeking-the-seeker

Poljaci Fiasco na svom EP-ju Mizantropolia mešaju sludge metal, post metal i malo black metala za maksimum neprijatnosti i žestine. Ovo je dobro napisano i odsvirano i ima pomalo industrial miris, a što nije čudno s obzirom na prošlost benda. Vredi da se čuje:

https://fiaskopolo.bandcamp.com/album/mizantropolia

Portlandski doom entuzijast, Markov Soroka ima novi solo projekat, Drown i prvi album, Subaqueous je funeral doom izmešan sa šugejzom, ako mogu tako da kažem. Dve pesme od po dvadeset minuta, pretrpan master, ali muzika koja solidno opravdava svoje ogromno trajanje sa težinom, hermetičnošću ali i emotivnošću koju ovaj žanrovski spoj obećava:

https://markovsoroka.bandcamp.com/album/subaqueous

Spor i vrlo dopadljiv instrumentalni psihodelični doom, sa bogami solidnim ambijentalnim stremljenjima isporučuju nam bruklinski Insect Ark. The Vanishing je nežan i topao album lepih gitarskih ambijenata i pažljivo pointilističkih bubnjeva i Insect Ark su bend za slušanje i noću i danju, i dok radite i dok se, da tako kažem – radite.

https://insectark.bandcamp.com/album/the-vanishing

Stoned Ghost iz Nju Džersija sebe zovu progresivnim metalom i grandž bendom ali ja ih ne bih nazvao tako mada razumem odakle dolaze. Njihova muzika ima grandž ekspresivnost i razobručenost progresive ali ne robuje ni jednom žanru i ovaploćuje se u odličnim, energičnim metal pesmama koje ne duguju bogznašta žanrovskim stereotipima. Approaching Falter je rokerska, žestoka ploča jakog zvuka koju možete puštati i ,,normalnoj" publici. Vrlo dobro:

https://stonedghost.bandcamp.com/album/approaching-falter



Legendarni  mejnski bend što se vazda šetao između metala, alternativnog roka i buke, Today is the Day, ima novi album, No Good to Anyone i ovo je... pa, sada već  vrlo predvidiv zvuk i sentiment, ali koji i dalje radi svoj unikatni posao bolje nego skoro iko drugi. Naravno, ne očekujem da me ijedno novo izdanje Stevea Austina opali po čelu kao što je bilo sa njihovim eponimnim trećim albumom tamo polovinom devedesetih kad mi ga je Voja Žugić dao na recenziranje, pa svakoj novoj ploči pristupam čista srca i otvorena uma. No Good to Anyone je notabilan po blagom uplivu black metal zvuka na prvoj pesmi, ali i po povratku u neke od najizrazitije mračnih, psihotičnih zvučnih pejsaža koje je Austin ikada kreirao. Ovo je i dalje muzika koja u naoko beskrajnim epizodama samoubilačke depresije nalazi zračke svetlosti i tračke volje da se istraje, pretekne i živi još jedan dan, da se mi razumemo (slušajte, recimo Son of Man), ali čak i kada je Austin najboliži ,,feelgood" zvuku, kao u Burn in Hell, to je tek prkosni bluz i samo uvod u ciničnu You're All Gonna Die. S obzirom da je proteklih pola decenije Austin proveo mučeći se sa povredama, različitim bolestima i pogrešnim terapijama, za očekivati je da na albumu preovlađuje depresivnost, ali ovde ima onog klasičnog TITD prkosa koji smo uvek voleli i Austin i dalje ima intuiciju za rif koji nosi pesmu i kome nije potrebno mnogo elaboracije da bude ubitačan. Albumi Today is the Day su, znamo to, praktično dnevnički zapisi Stevea Austina i to da čovek posle tri decenije i dalje uspeva da tim metodom toka svesti porađa ploče koje rezoniraju i poetski i emotivno i da budu jebeno heavy i mračne i ISKRENE je velika stvar. Ne propustiti.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mgzvk0dsWlCAiG80DiyEaD7gRH2VnjUMw


Nešto ranije u Februaru izašao je album Gwarth II mičigenskog instrumentalnog death metal benda Thoren, i ovo je drugi deo priče koja je započela na albumu Gwarth. Što objašnjava zašto album traje svega 26 minuta, ali ovoje i svakako mudra odluka jer Toren sviraju tehnički kompleksnu i za slušanje dosta zahtevnu muziku punu oštrih uglova i eksperimenata sa harmonijom. Svakako treba pohvaliti napor da se u inače prilično četvrtastu formu death metala ubaci malo subverzije i diverzije pa i ako Gwarth II ne bude album godine, vredi da se čuje jer je svirački impresivan, maštovit i dobro produciran:

https://thoren.bandcamp.com/album/gwarth-ii


Šveđani Ensnared nemaju ambicije da eksperimentišu ili subvertiraju formu death metala i njihov drugi album Inimicus Generis Humani je vrlo prijatan staroškolski death metal sa elementima black i thrash podžanrova, sav u tremolo rifovima i sprinterskoj formi. Meni to veoma prija, posebno uz mastering koji ima puno dinamike pa iako ovo nije najdinamičnija muzika svih vremena, ona ovde može lepo da diše i da se glasno odvrće. Ensnared me malo podsećaju na početak devedesetih i bendove poput Sadusa i Sepulture koji se lome da li bi da sviraju death ili thrash metal, znaju šta je dobar rif i kako da slušaoca uvuku u svoj prljavi ples i sem ako iste alergični na dobar metal, ovo vredi da provučete kroz uši.

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/inimicus-generis-humani

Njemački heavy metal revizori (revizionaši?) Stallion se vraćaju sa albumom Slaves of Time i ovo je jedna vidno sazrela revizija '80s hair metal formule sa dobrim rifovima, napadačkom ritam sekcijom i moćnim solažama. Stallion umeju da se igraju na razmeđi između klasične heavy matrice i speed predložaka i No Mercy je, recimo, lepo podsećanje na vintidž izdanja Agent Steel. Naravno, pevanje koje je pola vremena u falsetu neće biti za svakoga, posebno na mekšim pesmama, ali, jebaga, ja sam ipak čovek odrastao slušajući Judas Priest i Warriorse i nije da će mene TO dobiti od ove ploče. Slaves of Time je dobro napisana ploča koja NWOBHM i speed metal trope ne unapređuje niti nešto specijalno komentariše ali ih vrlo pristojno koristi i nudi muziku koju će ciljna grupa bez sumnje voleti:

https://www.youtube.com/watch?v=JeVvwwi0dZg

Francuzi Regarde les Hommes Tomber na svom trećem albumu, Ascension praše vrlo glasan, žestok i ekspresivan post metal negde na prelomu između blek metal eksplozivnosti, šugejzerske emocije i sludge težine. Ubitačna kombinacija i da album nije sumanuto prekomprimovan u masteringu što ga sa 47 minuta čini preteškim za slušanje u jednom cugu, ovo bih preporučio bez ikakvih ograda. To na stranu, preporuka:

https://rlht.bandcamp.com/album/ascension

Nisam neki preteran ljubitelj kalifornijskih prog-metalaca Intronaut, ali vredi notirati da je izašao novi album i, posle pet godina pauze, Fluid Existential Inversions svakako zvuči napaljeno i spremno na akciju. Odlična produkcija, kompleksna svirka i zvuk koji je evoluirao i u pravcu ambijentalnih pasaža – ako volite ovu vrstu muzike, Intronaut su svakako postavili visok standard za 2020. godinu:

https://intronautband.bandcamp.com/album/fluid-existential-inversions


Deathcore koji ja preporučujem mora da bude, jelte, ekstra, pa je takav novi album montrealskih Beneath the Massacre. Naravno, ovo izdaje Century Media pa je ovaj spoj hipertrofiranog tech-death svirke i deathcore zvuka sada još zaoštreniji, sa sumanuto, skoro do karikature nabrijanom ,,tehničkom" svirkom i produkcijom. Beneath the Massacre i pored svog tog umiranja u arpeđo-preterivanju i gravity blastovima ipak uspevaju da ne zaborave pesme i mada Fearmonger ima jednu još naglašeniju neoklasicističku crtu nego njihova ranija izdanja, ovo je ipak impresivna i zabavna ploča za slušanje:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mHwH5mV4LYSgjXo4kayOOO1GlrRAUxxB0

Wishbone Ash imaju novi album što je za mene prilično impresivno imajući na umu da sam bend uživo gledao 1987. godine i već tada su bili relikt sedamdesetih koji se, u već veoma izmenjenoj postavi postavi  razvlači po Evropi ne bi li nabio neku crkavicu na ime stare slave. Kad, eto, Coat of Arms, novi album  izlazi u 2020. godini. Andy Powel JOŠ ima i interesovanja da svira i stvara! Ne da je ovo i posebno sjajna ploča, da se mi razumemo. Wishbone Ash su bili jedan od presudnih uticaja na Iron Maiden i slične NWOBHM bendove na ime svoje razrađene dualne gitarske svirke ali Coat of Arms je album koji ni ne pokušava da na bilo koji način bude uticajan za ijednu buduću generaciju metalaca ili bilo kakvih muzičara. Ovo je korektna, vrlo lepo producirana ploča pomalo zamišljenog, srednjaškog roka koji nit vređa niti smeta ali ni ne vuče na mnogo slušanja. Powel uglavnom obilazi stare lokalitete iz svog opusa, uključujući blago folki intoniranu Empty man ili sanjivu baladu Floerana i, ponovo, ovo je sasvim korektno napisano i snimljeno, ali čak i sedamdesetih godina prošlog veka bi bilo smatrano za osrednje i derivativno. No, dobro, ponovo, ovo je neuvredljiva ploča i to što Wishbone Ash još postoje – u ma kojoj formi – i pola veka nakon prvog albuma cimaju se da sviraju i, na kraju krajeva, drže se nekog svog zvuka, pa, to nije mala stvar.

https://www.youtube.com/watch?v=87_t4ElxEfY&list=OLAK5uy_nwAWZmVmTbzocJWhGmewhjbynQNCdVdeU

Nešto ranije u Februaru francuski sastav Meurtrières je izbacio istoimeni debi-EP i ovo je odličan, malo starinski ali zdrav i energičan hevi metal sa ženskim vokalom koji izbegava većinu hair metal stilizacija i karikiranja i nudi samo tvrdi, ekspresivni rok sa odličnim sub-mejdnovskim rifovima i nabijenim tempom. Odlično:

https://meurtrieres.bandcamp.com/releases

Grci Steelwitch potvrđuju dva pravila: da grčkoj metal sceni dobar deo Evrope gleda u leđa i da bendovi sa rečju ,,witch" u imenu, znate već. Elem, EP Steelwitch nije neko potpuno otkrovenje ali ovo je zdrav, energičan hevi metal stare škole sa vidnim NWOBHM uticajima i klonom Brusa Dikinsona na vokalu. Lepši miks bi pomogao, a bendu svakako i treba još malo sazrevanja u muzičkom smislu, no ovde ima puno potencijala:

https://youtu.be/Mm1BCrXwSDI

Španci Public Intoxication veoma vole crossover zvuk osamdesetih pa je i njihov EP Antisober / Frenetic Piss pet pesama energičnog treskanja i napaljene dreke imeđu panka i metala. Sve je to lepo i sirovo i mada nema mnogo originalnog, ima vitalnost i tu potrebnu dimenziju zabave:

https://publicintoxication.bandcamp.com/releases



Warboy iz Ontarija u, er, Kaliforniji na svom, kako kažu dugoočekivanom debi albumu nazvanom Nightmares sviraju simpatičan pank rok maskiran u metal. Nešto mi je to veoma leglo pa iako bend nije u istoj ligi sa, recimo, Poison Idea (ili, eh, Dayglo Abortions), to je nekako taj pristup, žestoko, pošteno, ultimativno zdravo:

https://warboy.bandcamp.com/album/nightmares



Insurreal iz Njujorka kreću u svoj album Fear sa dugačkim i vrlo solidnim akustičnim introm i mada bend svira melodični death metal po sopstvenoj klasifikaciji, a što nije moj preferirani žanr na ime česte preproduciranosti i pomanjkanja duše, ovo je zapravo vrlo živahna muzika sa hardcore duhom i dobrodošlo jeftinom produkcijom da ne zvuči pompezno i usiljeno. Mislim, slušajte te vokale, pa to je bes koji se inače ne čuje kod  urednih melodeath sastava. Da se ja pitam, ja bih ovo zvao hardkor pankom koji otkriva metal:

https://insurreal.bandcamp.com/album/fear


Rusi ЖАЛО odrađuju odličan d-beat na EP-ju Здесь Нет Людей. Pritom ovo nije nikakava imitacija skandinavskih ili britanskih uzora nego autohtono i maštovito čitanje jednog od najjednostavnijih predložaka u popularnoj muzici. Bend postoji još od devedesetih i čuje se ta kilometraža u svirci koja je pankerski ali i metalski žestoka i snažna. Ako vam je doktor prepisao šutku kao terapiju, ЖАЛО su idealan medijum da se kroz njega izlečite. Valjano!

https://968ii0.bandcamp.com/album/-


Teksašani Brutalody imaju užasno ime i sviraju negde na interesantnoj međi epskog heavy metala i melodičnog death metala srednjeg tempa. Ovakve stvari obično nisu moja flaša vinjaka ali ovo je prilično keči pa me debi-album Divine Right of Kings nije uvredio i može da se čuje:

https://brutalody.bandcamp.com/album/divine-right-of-kings



Poljaci Infatuation of Death na svom prvom albumu, Code of Impiety nude vrlo dopadljiv tehnički/ brutalni death metal u maniru ,,starijeg" shvatanja ovih etiketa, negde na tragu, recimo, Monstrosity iz devedesetih sa svim interesantnim aranžmanskim skretanjima ali i vrlo zaraznim rifovima i opštom atmosferom. Kada sam čuo početak albuma pomislio sam ,, pa ovo smo već toliko puta čuli" ali Infatuation of Death su me impresionirali stalno dobrim idejama i tehničkim kvalitetima:

https://defenserecords.bandcamp.com/album/infatuation-of-death-code-of-impiety

Prijatan, sirov ali ne glupav old school death metal dolazi nam iz Trentona, Nju Džerzi. Bend Vivisect na istoimenom EP-ju ima najizraubovanije ime svih vremena ali i muziku koja godi ušima i napaćenoj duši. Mračno, nihilistički, bolesno, ali i vrlo dobro.

https://vivisecttrenton.bandcamp.com/album/vivisect

Teški, prljavi pank i teški prljavi black-death metal u klinču ili ljubavnom zanosu? Zavisi odakle gledate, Carlos Cruz iz Warbringer sada ima novi solo projekat, NecroSound i EP The Nightmare je desetak minuta pristojnog polivanja:

https://necrosoundrecords.bandcamp.com/album/the-nightmare-ep

Kako je meni ovo leglo! The Quantum Possession iz Meksika na svom drugom albumu, Descent into Darkness nude apsolutno zakucavački svemirski brutal death metal koji ima sve potrebne žanrovske odlike da krv namah proključa – dobar rif, brz tempo, bolestan vokal, ali i kvalitet pesama da sve ne ostane samo na refleksnoj reakciji na zvuk. The Quantum Possession bi bili zvezde da su Amerikanci jer imaju i tehniku i produkciju i kompozitorske skilove. Bravo, momci:

https://thequantumpossession.bandcamp.com/album/descent-into-darkness



Česi Neurotic Machinery na petom albumu, Nocturnal Misery nude vrlo lepo iskombinovan post-metal i melodičniji death metal. To nije nužno moj prvi izbor, ali Neurotic Machinery imaju odlične, tvrde pesme i dosta odličnih ideja:

https://neuroticmachinery.bandcamp.com/album/nocturnal-misery


Italijani Profane Oath na svom debi EP-ju, Unholy Hymns u početku zvuče kao demo bend zbog svog malčice muljavijeg miksa, ali zapravo ovo je veoma potentna i vitalna muzika koja uspelo spaja black metal sa thrash metal pa i hardcore thrash elementima za maksimum uživanja u vrištanju i rifčinama. Četiri pesme satanizma, obožavanja Quorthona i prebijačine iz sve snage. What's not to love, što bi se reklo:

https://profaneoathofficial.bandcamp.com/album/unholy-hymns



Dosta sirov ali zapravo interesantan avangardni death metal iz Misurija, Embrace The Maddness je jednočlani projekat Brendana Thomasa i album  The Hellwish Chronicles cpt2​-​Undawning Phantasm je ploča koja meša ekspresivnost i hermetičnost najekstremnijeg metala sa iznenađujuće naivnim i čistim naklonima indie rocku. Zanimljivo:

https://embracethemaddness.bandcamp.com/album/the-hellwish-chronicles-cpt2-undawning-phantasm


Iz Rusije dolazi death/ black  metal projekat  Хандра sa EP-jem Один Исход, dosta ličnim izrazom i melodičnošću koja lepo ilustruje na šta mislim kad mislim na slovenski metal. Ova dva momka sviraju dobro, pevaju na ruskom i imaju zvuk koji ne sugeriše skupoću i bling već apetit i glad. Pa još uspevaju da izmešaju blek metal melodičnost i pig squeelove. Lepo ovo prija:

https://handra.bandcamp.com/album/--2

Meksički The Mind is a terrible Thing to Taste sa demom The Mind is a terrible Thing to Taste nude jednu vrlo lepu vizit-kartu za svakog ko voli death metal nešto starijeg stila, sa akcentom na težini i plemenitim ukrštanjima s black metal izražajnošću. Solidno producirano za demo, besno, i puno dobrih rifova, moćnih vokala i generalno dobrih pesama:

https://tmiatttt.bandcamp.com/album/the-mind-is-a-terrible-thing-to-taste-demo


Za kraj, poslastica: izuzetno ubedljiv ruski tehnički/ brutalni death metal dobijamo posredstvom prvog albuma sastava Shadows of Contempt koji nam dolazi iz Tule. Hopeless, kako se album zove, je jedan predivni baraž energičnih ritmova, čag-čag rifova, medveđih vokala, ali i harmonskih vinjeta i paučinastih ispada na bas-gitari. Ovaj trio, srećom, prioritizuje dobre pesme i energiju a ne individualne sviračke veštine pa su kompozicije ovde zarazne i uzbudljive. Bend ne farba izvan zadatih žanrovskih kontura ali su u okviru istih svakako nešto najbolje što sam čuo poslednjih nekoliko meseci. Jedina zamerka ide na predrkan master gde je sve odvrnuto na 11, ali ovo, srećom, nije jedan od onih albuma gde je muzika potpuno zarobljena u užasnom masteringu. Za ljubitelje butalnog death metala obavezna lektira:

https://shadowsofcontempt.bandcamp.com/album/hopeless

[Father Jape]

Domaći gusle-metal!


http://www.youtube.com/watch?v=xPHSQkB7BGQ

[Meho Krljic]

 E, pa, srećan vam sedmi Mart a u pripremi za doček Osmog Marta (i prisećanja na deveti i dvanaesti koji su nas, svaki na svoj način zavili u crno) koji valja dočekati uz puno respekta za ljude ma kog da su rodnog identiteta, a pogotovo ako se predstavljaju kao žene jer, da se ne lažemo, nije im lako sa nama ostalima. Metal!



Geteburška jednočlana blek metal atrakcija, Nachtlieder ima novi EP, Views from the North vol. I, producirao ga je belgijski metalni bog, Déhà i to je praktično sve što treba da znate. Ovo je dubok, leden, tipično nordijski zvuk koga nećete pomešati sa osećajnijim, toplijim srednjeevropskim izrazom, iako ovde, naravno, ima emocija. Ali sve su te emcoije nijanse očaja i beznađa, reklo bi se. Dagny Susanne ovo radi već više od deset godina i izgradila je svoj izraz koji je istovremeno sirov i neprašatajuć ali i dostojanstven i plemenit. Views from the North vol. I je izvrsna demonstracija njene sigurnosti u svoj muzički identitet i vredan dodatak njenom opusu:

https://nachtlieder.bandcamp.com/album/views-from-the-north-vol-1

Česi Cult of Fire su krajem Februara izbacili čak dva albuma, Moksha i Nirvana, oba inspirisana indijskom mitologijom i ezoterijom. Cult of Fire nisu, dakle tek još jedan atmosferični blek metal bend, već interesantni istraživači graničnih muzičkih krosovera ali i dalje prilično rokaju. Vredi poslušati:

https://cultoffire.bandcamp.com/album/moksha

https://cultoffire.bandcamp.com/album/nirvana

Da kompenzujemo malčice stariji datum prethodna dva izdanja evo nečeg što izlazi tek krajem Marta: treći album francuskih Hecate je melodična, intrigantna galska kombinacija blek metal oštrine i nežne emocije, ali i filozofske zapitanosti. Ima ovakvih bendova (ali u pokušaju) na kilo po Bandcampu pa skrećem pažnju da su Hecate the real deal – blek metal koji ne preti i ne plaši ali nije ,,mekan" niti diletantski spravljen, pa dajte albumu Ode au désert suspendu šansu:

https://hecate2.bandcamp.com/album/ode-au-d-sert-suspendu

Iz iste države stižu Glaciation sa svojim trećim albumom, Ultime Éclat i ovo je dobar primer kako ,,atmosferični blek metal" može (ne, TREBA!) da ima dobre pesme sa prosviranim, kvalitetnim aranžmanima koji će onda pravilno kontekstualizovati svu tu emociju i molske harmonije. Glaciation izdaju za Osmose pa je ovo odlično producirano ali senzibilitet koji bend emanira, sa sve pevanjem na francuskom je jedinstven. Vrlo dobro:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/ultime-eclat


Možda je ovo prosto nedelja za dobre atmoblek albume? Nemački duo Asarhaddon je konačno snimio prvi album uz pomoć sešn-muzičara i Reysa je superslatko melodična i razumno meditativna ploča o smrti, prolaznosti itd. Izvrsno producirano i uz ubedljiv vokalni doprinos Anne Nihil iz progresivnih blek metal sunarodnika Nihilation, ovaj album ima i mnogo te neke tipično nemačke cheesy naivnosti u svom izrazu, ali lepo to na gomili zvuči:

https://geisterasche.bandcamp.com/album/reysa

Dobrodošlu dozu satanizma i okultizma donose izraelski Thokkian Vortex na trećem albumu, Thy Throne is Mine. Osnivač benda, Lord Kaiaphas je neskriveno inspirisan skandinavskim blek metalom devedesetih pa se ovde i dobro čuju uticaji Dark Funeral i pogotovo Satyricon iz tog perioda. I ne da je ovo BAŠ na nivou te klasike ali je dobro i raznovrsno sa motorhedovskim i okultističkim šmekom (Godspeed Satan) pa i još oštrijim skretanjem ka sedamdesetima i flautom pokretanom proggy-psych okultizmu u Come to the Sabbath. Blek metal je ponekad intenzivno smešan a da i dalje ne gubi svoju oštrinu, pa, evo, Thokkian Vortex ovo sjajno potvrđuju:

https://non-serviam-records.bandcamp.com/album/thy-throne-is-mine

Kad smo već kod skandinavskog blek metala devedesetih i Motorheada, Tulus su osnovani još početkom devedesetih, a njihov šeti album, Old Old Death je fina kolekcija jednostavnih , tvrdih blek metal pesama sa tim nekim pank-rokerskim naklonom kakav prečicom vezujemo za Darkthrone, mada u Norveškoj imamo čitav podžanr ispunjen bendovima ovog tipa. Tulus su vrlo sigurni u ovom što rade (dakle, sviraju pank sa metal produkcijom?) i imaju iznenađujuće kvalitetan zvuk na ovom albumu pa ga ne treba propustiti:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/old-old-death


Švajcarci Borgne nisu nužno moja šolja čaja – njihov melanž industrial i black metala uzima najkičastije elemente obe muzike pa je uglavnom previše pompezan za moj ukus – ali novi album, Y, je svakako vredan da se bar jednom čuje. Ovaj duo svira već više od dvadeset godina i Y im je deveti album pa se ovde oseti zrelost i kvalitetno rukovanje materijalom i, pa, ima tu svačeg da se čuje:

https://borgne.bandcamp.com/album/y

Nazad k atmosferičnom blek metalu stupamo ljubaznošću indonežanskog jednočlanog benda Pure Wrath i njegovog EP-ja The Forlorn Soldier. Tri su ovo pesme preslađenih harmonija ali i veoma zdrave svirke i dobre – za blek metal standarde – produkcije pa, uz puno energije koju Januaryo Hardy isporučuje, ovo može da prođe:

https://purewrath.bandcamp.com/album/the-forlorn-soldier


Za dezinfekciju od svog tog atmobleka dobro će poslužiti treći album norveškog trija Vredehammer. Viperous počinje dugačkim i melodičnim sintisajzerskim uvodom koji će vas, bez sumnje navesti na krivi trag ako niste čuli prethodne ploče ovog sastava. Ono što sledi je četrdeset minuta ozbiljnog black-death prebijanja kroz blastbitove i kao žilet oštre rifove. Vredehammer vrlo sigurno spajaju disciplinovanost i čvrstinu death metala sa black metal oštrinom za visokooktanski kombo pretnje, odlično napisanih pesama i dobrog (lošeg) raspoloženja. Obavezno:

https://vredehammer.bandcamp.com/album/viperous


Blek metal danas prave svi živi. Uđete u autobus i bar 5-6 osoba u umereno punom vozilu je snimilo blek metal album ili makar demo. Nevolja je što mnogo toga ja zapravo čujem jer nemam pametnija posla nego da znatiželjno klikćem na sve što je tagovano kao metal na Bandcampu – a kako blek metal ima neproporcionalno visok procenat jednočlanih projekata, tako se i naslušam kompjuterskih, sobnih i podrumskih snimaka koji u stara dobra vremena ne bi izašli iz vokmena autora i njegove bolje polovine. Zato i jeste pravo zadovoljstvo čuti nešto što se lepo zove ,,Demo 2020" a što zvuči profi i smisleno. Desolate Paradise je indonežanski jednočlani atmoblek projekat i ovaj demo ima dve odlično napisane pesme nežnog, melodičnog blek metala koji dobro rukuje i klasičnim instrumentarijem i, bogami, ozbiljnom gudačkom sekcijom. Poznato je da ja nisam preveliki fan atmosferičnog blek metala ali Desolate Paradise ovo radi veoma dobro, ekspresivno i emotivno i ima nerazumno dobru produkciju s obzirom da mu je ovo po svemu sudeći prvi pravi snimak. Hoću reći, ovaj momak odmah treba da snimi album i pokaže drugima kako se ovakve stvari rade:

https://desolateparadise.bandcamp.com/album/demo-2020

Nijemci Halphas su do sada izdali dva albuma a sada su nas na Bandcampu počastili sa oba albuma smotana u jedan. Album Bundle, kako se ovo zove, prodaje se po duploj ceni ali tu su kompletne verzije albuma Dawn of a Crimson Empire i  The Infernal Path into Oblivion iz 2017. i 2019. godine. Moram da priznam da se meni njihov drugi album dopada više nego prvi i da je zgodno što su ga u ovom bandlovanom izdanju stavili na prvo mesto, nudeći nam razvikan, brz i snažan tevtonski blek metal sa solidnim zvukom a onda to isprativši nešto hermetičnijom prvom pločom. U svakom slučaju, vrlodobro:

https://halphas.bandcamp.com/album/album-bundle


Iznenađujuće prijatan black metal sa malo death metal mirisa stiže sa Floride iz kuhinje benda Luce Signiferum. Lucifer's Descent je EP sa četiri pesme prilično teškog, bučnog blek metala dobrih tehničkih kvaliteta i solidne produkcije (mada je master PREGLASAN). Ima tu i dobrih, vrlo zaraznih rifova, a EP se završava obradom Mayhemove Freezing Moon koja je odrađena maestralno:

https://lucesigniferum.bandcamp.com/album/lucifers-descent-2

Italijani Hornwood Fell su izdali ne jedan nego dva albuma ove nedelje. Cursed Thoughts parts 1 i 2 su albumi kvalitetnog post-blek metal čukanja inspirisani redom, Bodlerovim Cvećem zla i raznim delovima Edgara Alana Poa. Visoki koncept i, eh, pretencioznost kad znate da su ovo zapravo uglazbljeni stihovi dvojice autora, ali, muzika je, iznenađujuće odlična. Treba ovo izdržati, naravno, jer je ima mnogo i vrlo je bučna, ali Hornwood Fell imaju dobre ideje i tehnički su vrlo sposobni:

https://hornwoodfell.bandcamp.com/album/cursed-thoughts-part-i

https://hornwoodfell.bandcamp.com/album/cursed-thoughts-part-ii


Stonerski kontingent ove nedelje prijatno počinje prvencem ,,alternativnog stoner/ doom benda" Lascivia iz Italije. Njihov album, nazvan prosto #1, je odlična, sirova ali sigurna kolekcija moćnih rifova i dobrog gruva. Najveći ,,problem" je pevač koji ume da bude previše monoton ali ovo jeste muzika prilične monotonije kako god da okrenete pa dok se vi naslušate svih tih rifčina i klimate glavom uz dobar ritam, skoro da zaboravite na pevanje:

https://youtu.be/7heNA6G8AFw

Odličan hard rok/ stoner metal EP, Season of the Witch Chapter One dobijamo od čileanskog dvojca Arteaga. Francisco Gonzalez i Sebastian Morales su očigledno inspirisani '60s i '70s pshhodeličnim hard rokom – Cream, Sabbath,Butterfly, znate već – i ovaj EP ima malo te simpatične hipi crte u svom jakom, energičnom hard rok nabadanju. Dobri, uspaljivi rifovi i uspelo hipnotički pristup, vrlo sam zadovoljan:

https://arteaga.bandcamp.com/album/season-of-the-witch-chapter-one


Meksički Saturno Grooves smo još pre neke dve godine pohvalili za debi album Solar Hawk, a ovogodišnji Cosmic Echoes je još jedna prijatna doza space/ stoner rocka, sva u umilnom fuzzu i lepom, psihodeličnom gruvu. Moglo je ovo da bude malo lepše miksovano ali ova muljavost ipak bendu daje tu potrebnu ,,space" dimenziju u kojoj ni praktično šaputanje pevača Joséa Peyroa ne smeta jer se uklapa u opštu atmosferu. Bend voli dinamiku tiho-glasno i dobro je provlači pa i dalje ima moje najtoplije preporuke:

https://saturnogrooves.bandcamp.com/album/cosmic-echoes-2


Iz nekog razloga danas je dan za bendove sa ženskim članovima (a Međunarodni dan žena jem podećamo još jednom – sutra), pa evo i švedske postave CB3 (Charlottas Burning Trio) koja na albumu Aeons nudi još solidnog instrumentalnog stoner roka. Poznato je da sam ja uglavnom nezgodan kad je instrumentalna muzika iz ovog žanra u pitanju i da me je teško zadovoljiti ali CB3 sasvim lepo valjaju težak gruv i dobre rifove koji se pretapaju u psihodelične solaže prizivajući izgubljene kosmičke sonde što komuniciraju očajničkim signalima u tmini beskraja, i Aeons je lepo snimljena, prijatna ploča uz koju se ugodno pluta:

https://cb3band.bandcamp.com/album/aeons

Italijani Lunar Swamp i svojim imenom a i imenom EP-ja UnderMudBlues vrlo jasno saopštavaju kao će muzika zvučati i pre nego što je čujete. Pitanje je samo koliko će njihov masni, prljavi hard-blues biti ubedljiv. Dobre vesti su da je ovo zapravo prilično ubedljivo. Ako volite težak, sporo valjajući rok, sa očiglednom inspiracijom u kanabinoidima ali i pažnjom da se naprave pesme koje će stajati čvrsto kao komadi vječitog bluz legata a da opet ne izgube spontanost i dušu, Lunar Swamp su vaša adresa. Valjalo bi im malo izgrađenije pevanje od sub-danzigovskih napeva koje ovde čujemo, kao i generalno malo manje spljeskan mastering ali opet, ovo je prijatno da se presluša i više od jednom:

https://lunarswamp.bandcamp.com/album/undermudblues


Iako se Billy Clubs zvanično vode kao Italijani, uvid u postavu potvrđuje da su ovo mahom Slovenci. Njihov album Strange Driving izlazi u Aprilu ali singl, Dope, koji ga najavljuje je vrlo lep tizer prljavog pank-roka u sudaru sa tvrdim stoner-metal zvukom i vredi da ga poslušate:

https://billyclubs.bandcamp.com/album/strange-driving-2


Kalifornijski The Fizz Fuzz na svom prvom albumu, Palmyra zvuči vrlo odmereno i mnogo manje ,,metal" od onog što ja inače ovde pominjem, a da je ovo i dalje muzika zasnovana na distorziranim gitarama i jakim, mada sporim ritmovima. Njihova muzika ima elemente psihodelije pa i popa ali jaka, nafazirana gitara je najprominentnije prisustvo u zvučnoj slici pa vredi odvojiti uho:

https://taxidriverstore.bandcamp.com/album/palmyra


Jedan od najboljih ,,stoner" albuma ne ove nedelje nego ove godine izbacili su Šveđani Sleepwulf. Njihov epnimni debi je vrhunska rekonstrukcija zvuka, ali važnije, senzibiliteta okultnog hevi roka iz sedamdesetih godina po formuli originatora kao što su bili Black Sabbath i Pentagram. Švedska već ima ovu vrstu tradicije (Witchcraft, reicmo) pa Sleepwulf imaju da se dokažu u prilično elitnoj konkurenciji ali ovo je svejedno izvrsna ploča koju će voleti svako mojih godina a ko je odrastao uz Black Sabbath i druge slične bendove što su spajali bluz, teški rok, okultizam i narkotike. Sleepwulf pritom imaju izvrsnu produkciju i ,,pitom" mastering pa je ovo muzika koja ne osvaja na snagu već, naprotiv, suptilnošću i šarmom. Prelep zvuk gitare, ,,mekano" pevanje, stamen a nenametljiv ritam, sve kao nekakav izgubljeni biser iz sedamdesetih – izvanredno:

https://sleepwulf.bandcamp.com/album/sleepwulf

Za nedeljnu dozu grčkog stoner/ desert/ grunge rocka ovog puta će se pobrinuti The Mighty N, bend iz Atine predvođen odličnom pevačicom Natashom Tsirou. Muzika je, standardno za Grke, vrlo ubedljiva, produkcija odlična ali bend se izdvaja iz (vrlo visokog) proseka veoma dobrim aranžmanima, posebno vokalnim, pa Entropia dobija jake preporuke:

https://themightyn.bandcamp.com/album/entropia-2



Beasts of Revelation su bend starih veterana death metal scene, sa dvojicom Holanđana koji su karijeru napravili u Asphyx (Bob Bagchus na bubnjevima i A.J. van Drenth na gitarama i bas-gitarama) i Johnom McEnteejem iz Incantation na vokalima. Debi album ovog projekta, The Ancient Ritual of Death, donekle sasvim u skladu sa karijerama trojice autora, isporučuje težak, spor i veoma prljav doom-death metal sav u teškim rifovima, sporom tempu i užasnom, grlenom vokalu. Asphyx su uvek imali prvorazredni rif-rad pa je i ovaj album postavljen na odlične temelje i postojano, teškim sporim korakom ide prema neumitnom kraju. Ovo nije, ukazaću, muzika za slušaoca koji u doom metalu voli prefinjenu gotsku dramu i romantičarske prelive – Beasts of Revelation su bliži hammer horror senzibilitetu, usredsređeni na tvrdo, mučno čekićanje sporim, postojanim tempom sve dok smrt ne nastupi. A što se meni prilično dopada. Overiti:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/beast-of-revelation-the-ancient-ritual-of-death

Srećom, za publiku koja ipak voli tu gotsku dramu i romantičarske prelive u doom metalu, My Dying Bride imaju novi album. The Ghost of Orion je četrnaesti album skupine iz Halifaksa, njihov prvi po razlazu sa izdavačem Peaceville sa kojim su sarađivali od ranih devedesetih i, po rečima samog benda, ,,naša najlakša za slušanje ploča". Što, naravno, može da izazove blagu nelagodu. Ja sam MDB veoma voleo ranih devedesetih kada su u tada dominantno death metalom obojen krajolik ekstremnog metala uveli romantičarski senzibilitet i violinu, i mada je u nekom momentu bend postao premelodičan za mene, nikada se nisu zaputiuli stazom kojom su išli Paradise Lost ili Tiamat, pretvarajući se maltene u metal verzije Depeche Mode. My Dying Bride i na ovom albumu čuvaju fini balans između emotivnog, ali teškog metala i te neke romantičarske raspevanosti, pazeći da pesme obiluju tom nekom (i dalje intimnom) epikom i da se ne pretvore u proste balade-sa-distorzijom. Violina je ovde prominentna, a pevanje Aarona Stainthorpea uobičajeno ekspresivno, na granici te neke romantičarske karikature ali i dalje uvek sa prave strane. Ključno, ovo su dobre pesme, razrađenih tema i epskog ali ne isforsiranog trajanja, pa My Dying Brideu mogu da uputim još jednu iskrenu čestitku za kvalitet koji drže već tri decenije:

https://youtu.be/77XihQt8ysY

Kratko i slatko stoner/ doom metal uživanje dobijamo singlom Divine Touch moskovskih Fuzzthrone. Mislim, nije to ni TOLIKO kratko, pesma traje deset minuta a sadrži dobar gitarski rad, odličan ritam i gruvb i vrhunski i raznovrsni rad vokalne solistkinje Rite Fevraleve. Valja:

https://aasph.bandcamp.com/album/fuzzthrone-divine-touch-single


Belgijski Psychonaut na svom debi albumu, Unfold the God Man vrlo ambiciozno donosi sedamdeset minuta muzike koja spaja post-metal sa psihodeličnim stoner zvukom i mada to na papiru deluje kao najgora kombinacija svih vremena,istina je da je ovo interesantna ploča. Koju treba izdržati, svakako, ali Psychonaut imaju mnogo dobrih ideja koje umeju da preseku periode obavezne monotonije što ide uz ovu vrstu stonera pa je ovo ploča, uz prilično dinamičan master, koja zavređuje da joj se posveti pažnja:

https://psychonautband.bandcamp.com/album/unfold-the-god-man-2


Dwaal iz Osla na svom debi albumu, Gospel of the Vile nude mračan, spor doom metal sa dubokim death vokalom i pesmama koje se vuku glacijalnim tempom. Ovo je ona inačica doom muzike koja je toliko duboko naštimovana i distorzirana da se rifovi zapravo i ne čuju i jedino što slušaoca povremeno izvlači iz mora katrana su melodični gitarski pasaži kao nekakav svetionik u noći. Ume to da umori, ali bend svoje dugačke, teške i spore pesme piše dosledno i ko voli ovakav zvuk, imaće čemu da se raduje:

https://dwaaldoom.bandcamp.com/album/gospel-of-the-vile


Ross the Boss je snimio novi album, Born of Fire i ovo zvuči baš onako kako očekujete: teškometalno, žestoko i cheesy na jedan ozbiljan, dosledan način. Ross je, ipak, ceo taj mač-i-mišići mačo metal praktično izmislio sa svojim matičnim bendom još osamdesetih godina prošlog veka, a Born of Fire je zapravo primetno bolja i vitalnija ploča od prethodnog albuma ,,By Blood Sworn" za koji sam pre dve godine napisao da je pristojan ali nije bio dovoljno pristojan da dobije i osvrt. Born of Fire je brža, bešnja ploča modernog zvuka ali sa tom nekom potrebnom patinom '80s hair metala i prilično impresionira i atmosferom i rifovima i visokim tempom. Ima tu i melodičnijih, epskijih momenata, poput Maiden of Shadows koja zapravo više vuče na '80s cheese ali u celini ovo je prilično zdrava i slušljiva ploča koja ima svoje uspone i padove:

https://www.youtube.com/watch?v=upCcL39N4DA&list=PLBzBwYhHpqLJpGMw2OtWWnWpdHqSROhIS


Za sličnu muziku, ali sa više fantazijskog senzibiliteta i koju, uostalom, izvode žene, evo nama trećeg albuma švcajcarske all-girl atrakcije Burning Witches. Dance with the Devil nikako nije nekakvo otkrovenje i album zbog koga bih prodao kuću i imanje, ali jeste u pitanju prilično zdrav ,,žanrovski" heavy metal sa dobrom, mada ,,plastičnom" produkcijom i poštenom obradom klasičnih tema. Burning Witches u ovoj inkarnaciji svakako demonstriraju kvalitet a njihova odabrana žanrovska kota negde između speed metala, power metala i nešto komercijalnije glam inačice ove muzike im prilično dobro leži. Ako volite ,,čist" heavy metal, Burning Witches ga isporučuju sa puno entuzijazma:

https://www.youtube.com/watch?v=XI6Dg2SFJX4&list=OLAK5uy_kfN-ujKU_caWGKxdpgqlJqVac3lO1SNcQ


Kanađani Arcane Tyrant na albumu .​.​.​the War Rages On ponavljaju nekoliko pesama sa prošlogodišnjeg debi albuma, War At The Edge of Time i dodaju nekoliko novih za jedan vrlo zadovoljavajući kombo staroškolskog heavy metala sa veoma epskim, proto-power senzibilitetom. Ovo je muzika gikova osamdesetih koji su pičili D'n'D (jedna persma na prvom albumu zvala se Mindflayer) i čitali stripove i kao takva je veoma bliska mom srcu i uhu, pa bih ovaj album mogao da vrtim beskonačno samo da kvalitet zvuka nije UŽASAN. Ni prvi album nije bio idealan ali nisam siguran da mogu da kažem da su ponovo snimljene pesme sa njega unapređene u smislu kvaliteta zvuka. Nisam siguran kako u Kanadi postignete ovako prljav i mutan miks, ali možda bend zapravo ŽELI da ima zvuk kao da je u pitanju treća verzija presnimka sa kasete a što se, svakako, uklapa uz njihov epski '80s metal. Tako da, ovo je ploča vrlo dobrih pesama i dobre svirke koju se treba pomučiti da čujete:

https://arcanetyrant.bandcamp.com/album/the-war-rages-on

Isto Kanađani, RoadRash sebi kače veliku ,,Canadian Speed Metal" etiketu, ne bi li se legitimisali na prvi pogled, ali njihov istoimeni singl (dakle, Roadrash), sa dve pesme, je isto toliko pank koliko je i metal. Ne da je to loše, naprotiv, ovo je žestok, brz pank-metal rok sa solidnim pesmama kome ipak fali malo životnosti u miksu (koji je, jelte beživotan) da zaigra u višoj ligi. Ali je dobro i napaljivo:

https://roadrashmusic.bandcamp.com/album/roadrash


Kiprani Solitary Sabred na svom trećem albumu, By Fire & Brimstone donose blago progresivni, simpatični heavy metal koji je na pola puta između Queensryche, Helloween i modernijih power speed pregalaca poput Skelator. Trik kod Solitary Sabred je da su ovo dosta kompleksni, ambiciozni aranžmani koji beže od ,,komercijalnih" rešenja svojih starijih kolega i to im zarađuje tu progresivnu dimenziju. Simpatično:

https://youtu.be/djrvXjPPmX0

https://solitarysabred.bandcamp.com/album/by-fire-and-brimstone


Njihove komšije, Grci, Dexter Ward na svom trećem albumu, III, nude tradicionalan, herojski heavy metal sa jakim NWOBHM mirisom i kvalitetnim sviračkim kredencijalima. Dexter Ward su bend koji bi, miks na stranu, vrlo komotno ušao u nekakvu rezervnu HM reprezentaciju 1984. godine, da su tada postojali, jer je njihova muzika vrlo vidno inspirisana Diamond Headom, Judas Priestom, Diom i upada u istu priču u kojoj su u ono vreme bili Metal Church ili Raven. Pritom, ima ovde mnogo klasičnog metalskog cheese senzibiliteta – recimo, bend je već omažirao Konana omotom svog singla Stars and Stripes iz 2013. godine a sada imaju i pesmu Conan the Barbarian, što je, naravno, za svaku pohvalu. Miksu ne bi škodilo malo životnosti ali Dexter Ward su sa svojim trećim albumom vrlo sigurno upisani u jaku drugu ligu savremenog NWOBHM zvuka i obavezni su da se čuju ako volite ovakvu muziku:

https://dexterward.bandcamp.com/album/iii

Da završimo ovaj blok NWOBHM muzike, tu su nam Martyr iz Njemačke i njihov debi EP Highway Warrors koji je, u svoje tri pesme, sav u obožavanju Judas Priest iz perioda ranih osamdesetih ali i ostalih bendova iz te epohe, od Riot, preko Manowar do Accept. Martyr su vrlo precizno skinuli zvuk i senzibilitet, slušajte te solaže, recimo, pa će onome kome je to i osamdesetih bila seljana – pogotovo sa tim vrištavim visokim pevanjem – seljana biti i dalje. Mi ostali možemo ovo da slušamo sa dosta zadovoljstva:

https://martyrmetal.bandcamp.com/album/highway-warriors-ep 


Old school death metal je poslednjih nekoliko sezona napravio veliki kambek, pa tako danas dobijamo i kompilacijski album kalifornijskog benda Mortuous na kome su sakupljena njihova dva demo snimka iz 2012. i 2009. godine. Among the Lost / Mors Immortalis zvuči veoma poznato čim ga pustite jer su ovde švedski uticaji sasvim u prvom planu sa dubokim štimom i divljački napumpanim distorzijama , užasnim grlenim vokalom i gitarskim kvintama koje treba da unesu u sav taj pokolj samo malo harmonije. Mortous su na ovim snimcima bili vrlo napaljen, žestok bend, što se čuje po aranžmanima koji začas iz spore meditacije pređu u surovi blastbit, i ovo je, sve u svemu vrlo prijatno za slušanje ako se ubrajate u ljubitelje OSDM/ Swedish death zvuka:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/among-the-lost-mors-immortalis


Dobar, prilično staroškolski death metal sviraju i Nijemci Graveyard Ghoul na EP-ju The Dissolution of Flesh. Ovo zapravo izlazi tek u Maju na vinilu, a CD verzija je izašla još prošle godine pa je u redu da ga pomenem jer je odnedavno dostupno za slušanje na Bandcampu. Elem, Graveyard Ghoul su mračni, glasni, dobri ali i vrlo organski, i trude se da izađu iz death metal kalupa, te da prigrle horor opšteg usmerenja. I dobro im ide:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/graveyard-ghoul-the-dissolution-of-flesh

Torn in Half su mladi bostonski bend očigledno provučen renesansom old school death metala pa su i oni dali svoj prilog u vidu EP-ja Basic Instructions Before Leaving Earth. Ne da Torn in Half imaju nešto dramatično novo da dodaju ovom pravcu i ne bih rekao da bend igra u istoj ligi sa Tomb Mold ili Carnal Tomb, ali ovo je eminentno slušljivo, teško, jako i prijatno:

https://torninhalfmetal.bandcamp.com/album/basic-instructions-before-leaving-earth


A Paingiver su iz Hjustona i njihov EP, Deorum Mortis takođe daje četiri pesme mračnog, kavernoznog, ali solidnog old school death metala. Ima ovde lepih rifova i dobre atmosfere i bend je tehnički i produkcijski veoma dobar. Sad samo treba da se izdignu iz prostog omažiranja Gravea i svet je njihov:

https://paingiver.bandcamp.com/album/deorum-mortis

Vrlo old-school, ali na južnoamerički način zvuče i Sacrodeath iz Čilea na svom živom EP-ju Apocalipsis Live. Sve je to prljavo, gadno i sirovo do koske, ali ima zdravu osnovu i dobro trese, podsećajući zašto je južnoameriki death metal uvek imao posebno mesto u srcima publike:

https://sacrodeath-chile.bandcamp.com/album/sacrodeath-apocalipsis-live-2


Brazilci Abhorior na svom prvom albumu, Arakh Savna - Temple of the Nightside Emanations nude program black/ death metala samo za najizdržljivije. Ovo je muzika sva u prštanju i monotoniji, dubokim vokalima koji verovatno ne izgovaraju ni jednu reč, besomučnim bubnjarskim rafalima koje smenjuju prespori, tektonski teški pasaži soničnog ambisa... Ukratko, ako volite Teitenblood ili australijske blur-core bendove, Abhorior su svakako nešto što treba da proverite. U protivnom, bežite u suprotnom smeru dok još imate živu glavu:

https://blackheartsrecords.bandcamp.com/album/arakh-savna-temple-of-the-nightside-emanations

Za nijansu razgovetniji su baskijci Pestilength čiji prvi album, Eilatik nam stiže posredstvom pouzdanih Fucking Kill records. Ovo je, naravno, prljavo, odvratno, sporo, nemelodično, pa brzo i zaglušujuće distorzirano ali u svom tom death/ doom metal užasu ima tračak transcendencije potreban da čovek istraje:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/pestilength-eilatik

Smouldering in Forgotten iz Bahreina su daleko od najoriginalnijeg ili najmaštovitijeg benda na svetu ali njihov treći album, Invictus Mortem je pristojna death metal ploča uz koju znate šta dobijate: rifove, duple kikove, zvjersko pevanje,blastbitove... Sve je to prilično dobro i mada ne pomera granice žanra, za onog ko voli, biće besprekorno:

https://smoulderinginforgotten.bandcamp.com/album/invictus-mortem


Poljaci Maggoth guraju neku interesantnu kombinaciju trash-metala i strarinskog crossovera sa sludge metalom pa dobijamo pesme zanimljive strukture, nepredvidivih aranžmana ali i harmonski smele i eksperimentalne. Sve je to nervozna, opresivna muzika ali je istovremeno i puna energije. Istoimeni album nema čak ni imena pesama, obeležene su samo brojevima, ali ovo je iznenađujuće odlično producirano i vrhunski odsvirano. Vredi čuti:

https://maggoth.bandcamp.com/album/maggoth-3


Da i u death metalu ima jednočlanih bendova vrednih pažnje dokazuje Sirijac Salah Alghalayeeni sa svojim projektom Absentation koji već izvesno vreme operiše iz Njemačke. Antimatter Rites je njegov peti album i mada ovo nije nešto što će revolucionisati death metal ni u kom slučaju, radi se o zdravoj, tvrdoj ploči koja se ne zamara preterano modernim trendovima i nudi intenzivan tempo, brutalno pevanje, gitarski čag-čag-skvi i zapravo veoma dobru produkciju. Naravno, nešto je i do toga da sam ja mator pa volim da čujem metal koji uspeva da zvuči zrelije a da zadržava i napaljenost potrebnu da se ovakva muzika pošteno svira, tek, Antimatter Rites je pošten, ubedljiv i mada ne originalan ili inovativan, sasvim zadovoljavajući album tehničkog, brutalnog death metala:

https://absentation.bandcamp.com/album/antimatter-rites

Odličan, sirov, vrištav, ali moćan i preteći heavy metal dobijamo od  dua Vual na albumu To End All Life. O bendu ne znam bogznašta, ali muzički, ovo je okrutna ploča valjajućih, sporih ali dinamičnih pesama i paklenog vrištanja, negde na razmeđi sporog crust punka, sludge metala i blek metala. Kad vidite sliku i čujete da je bend inspirisan Ligotijem, na trenutak se uplašite da će ovo biti neki isforsirano ,,edgy" nerdovi, ali  To End All Life je pažljivo usredsređena i zrela ploča koja uz svu buku i vrištaje nikada ne ide u karikaturu. Obavezno probati:

https://vualhate.bandcamp.com/album/to-end-all-life


Red Tongue Ghost za sebe kažu da su ,,blackened death metal" što samo pokazuje da su sve žanrovske odrednice danas besmislene. Njihov debi album, Ghost Stories I je, zapravo ploča odličnog gruva koji je u osnovi sludge metal ali povremeno koristi blek metalske tremolo pikinge sa jedne strane, a klasične bluz skale sa druge. Dakle, dinamična, energična, glasna metal muzika koja se zasniva na poletnim ritmovima, dobrim rifovima i koja povremeno napravi izlet u ekstremnijim smerovima? Da. Eksperimentatorski? Ne zaista, ali smelo i neopterećeno žanrovskim međama. Čuti!

https://redtongueghost.bandcamp.com/album/ghost-stories-i


O japanskom projektu Noah ne znam ništa ali sudeći po onome što se čuje, ovo je klasični Otaku koga je priroda obdarila velikim muzičkim talentom, pa sedi kod kuće, piše simfonični power-metal na tragu muzike iz anime-video igara (tipa Guilty Gear ili BlazBlue, na primer) i izdaje albume ko lud. Revulsion mu je treća ploča za četiri meseca i ovo je odlično producirano, vrlo zrelo aranžirano i generalno – odlično. Mislim, ako volite ultra-kuči, ultra simpatični anime-metal. Nećete pogrešiti:

https://noah390.bandcamp.com/album/revulsion


Implement iz Leedsa su hardcore punk bend koji je napravio kasetu od tri pesme za svoju aktuelnu turneju i ovo, mada u osnovi demo, vrlo dobro zvuči i trese. Ovo je ,,pravi" hardcore po mom ukusu, više naklonjen crust punku devedesetih nego onome što se danas čuje kad kažu ,,metalizirani hardkor", žestok, glasan i besan, vrlo dobro odsviran i pristojno snimljen:

https://implement420.bandcamp.com/album/tour-tape-20


Dosta dobri i Poljaci The Throne koji na splitu sa Orphanage Named Earth sviraju neki mračni hardcore/ post metal, sa blastbitovima i udaraju jako, ekspresivno i zadovoljavajuće heavy:

https://thethrone.bandcamp.com/album/split-w-orphanage-named-earth


Veterani industrial metala iz Notingema, Pitchsifter su se ove nedelje pojavili na Bandcampu i pokačili tamo neka svoja razna izdanja. Ja sam, naravno, njih intenzivno prestao da slušam nakon albuma Desensitized iz 1993. godine i skretanja u neke više televison friendly vode, pa me jedino ovde rajca njihov prvi demo sa starim pesmama, ali slobodni ste da proverite i ostatak ponude:

https://pitchshifteruk.bandcamp.com/album/original-pitchshifter-demo-tape-digital-redux


Ne znam ko su i odakle su THIS IS WRECKAGE, ali njihov album I DON'T LIVE, I EXIST koji izlazi tek u Julu je ODLIČAN. Nije ovo metal, više razbijački nojz rok, kao da ste spojili Scratch Acid, Nomeansno, Rani Therapy?  i Pere Ubu, ali kad je tempo jak, gitare prže 120 decibela, pevač se promuklo dere i sve je isporučeno uz maksimum nervozne energije, ko da se onda zamara žanrovskim gejtikipingom? Ovo treba slušati!!!!!!

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/this-is-wreckage-i-dont-live-i-exist-lp-pre-order


Insurgent iz Manitobe prže besan, mračan, haotičan hardkor koji pozajmljuje od grajnda i od metala koliko mu treba na EP-ju No Capacity. I dobro to ide. Većinu vremena rifove je nemoguće razaznati ali ovde ima anarhične energije i mnogo (ne)zdravog besa, sve spakovano u kratke pesme kakve bi svirali Cryptic Slaughter ili Righteous Pigs da su odrastali uz Jutjub.

https://xinsurgent.bandcamp.com/album/no-capacity

Somberspawn iz Kolumbije na svom prvom albumu, Inumbrate nude vrlo drusan i tehnički napredan blackened-death metal. Ovo nije tipično južnoamerički sirov, neprskan sadržaj već visokoisproducirana ploča tehničkog (blackened) death zvuka sa ambiciozninm aranžmanima i kompjuterski preciznom svirkom. Bend, srećom, ima i nešto duše inače bi ovo bila samo demonstracija da se, eto, može i u Kolumbiji. Ali nije, bolje je od toga i, da, ima duše:

https://somberspawn.bandcamp.com/album/inumbrate

Nisam poznat kao neki ljubitelj progresivnog power metala, ali vredi notirati da kalifornijski Shadowkiller ima četvrti album, Dark Awakening i ovo je melem za uši svakog metlaca koji pati što Blind Guardian ne izbacuju album svakog meseca. Nisu Shadowkiller, da se razumemo, imitatori poznatijih Nemaca, ali ovo jeste muzika u istom epskom, melodičnom i kvalitetnom ključu sa puno multitrekovanih vokala i cheesy kvalitetima kojima se bend ponosi. Kvalitetno:

https://shadowkiller.bandcamp.com/album/dark-awakening

Kratku ali slatku kasetu sa dve pesme napravili su Self Loathing iz Ohaja. Seasonal Depression nudi manje od deset minuta brutalne kombinacije sludge i death metala sa primereno mračnom atmosferom ali i jakom svirkom. Fino:

https://ladselfloathing.bandcamp.com/album/seasonal-depression


Da li sam se nešto raznežio, šta li je, ali mi je vrlo prijao debi EP benda Land Sharks iz Hadersfilda (a zna se ko je odatle!) koji se zove Dancing in the Fire i ima četiri pesme prijatnog heavy rock treskanja sa poletnom atmosferom i dobrom svirkom i produkcijom. Pritom, ovo nije retro, nije ,,žanrovski" metal već muzika koju prave ljudi što su u životu slušali metal i ovo iz njih prirodno izlazi. Pa još te lepe klavijature. Odlično:

https://landsharks1.bandcamp.com/album/dancing-in-the-fire 

Kakve se smeće od grindcorea objavljuje ovih dana, prilično mi je prijao demo The Guillotine Demo bostonskih Stagnater. Ova ekipa ne radi ništa što već pre nje nisu uradili Rotten Sound, Magrudergrind ili Leng Tch'e, ali u ovom trenutku i to je dobro: tehnički kvalitetno, produkcijski odlično, u svakom pogledu profi ako to uopšte ima smisla reći za grindcore. Osam pesama, desetak minuta, kvalitet:

https://stagnater.bandcamp.com/album/the-guillotine-demo

Izašao je i novi Body Count i mada je devedesetih nisam toliko voleo njihov output – uprkos tome što jesam voleo Ice-T-jev hip-hop rad – Carnivore, njihov treći povratnički album je svakako prilično sljušljiv. Ima ovde dosta groove/ thrash/ metalcore buke ali napravljene uz priličnu dozu razumevanja koja je godina i da se pred narod ne da izaći sa nedokuvanim, recikliranim rifovima i izlizanim temama. Ice-T sada ima dobar bend (drugu gitaru mu, pored Ernieja C-ja  već nekoliko godina svira Juan Garcia iz Agent Steel, a ne treba vam JAČI kredit od toga, jelte) i uz njegove prilično osvešćene sociopolitičke tekstove i uobičajeno jak vokalni deliveri, dobijamo album koji jeste album stadionskog metala ali ima vatre, iskrenosti i težine. Obrada Motorheadove Ace of Spades je svirana već nekoliko godina unazad na koncertima pa ovde dobija vrlo solidnu studijsku verziju, a tu je i stari rep hit Colors, ovog puta u metal verziji i... pa rep-metal nikada nije bio najbolja ideja svih vremena. Ali zato tu bubnjeve makar svira Dave Lombardo i upisuje se u dugačku i impresivnu listu gostiju. Ice-T je od jednog od najvećih strašila američke pop-kulture devedesetih godina, čoveka koji je otvoreno fantazirao o ubijanju policajaca na svojim albumima i bio košmar za roditelje, političare i nastavnike diljem bele Amerike, izrastao u omiljenog američkog ujaka koji dobro zna kako je biti narko diler u getu, stalno na nišanu murije i drugih gangova, ali koji danas igra pandura na televiziji i snima albume što dosledno ruše rasne granice i muzički su, pa, moram da kažem, sve uverljiviji. Rispekt.


https://www.youtube.com/watch?v=lAsZUtuZhIA&list=PLBzBwYhHpqLLBivSExumGxYPDR0Ybb7Qk


Ako volite The Dillinger Escape Plan, onda treba da čujete album Avant-Garbage mineapoliskih The Motion Mosaic jer je u pitanju vrlo očigledan napor da se igra u istoj ligi sa velikim prethodnicima. I, The Motion Mosaic nisu rđavi, mada, naravno, treba uzeti u obzir i da je mathcore, podžanr u kome se sve ovo odvija, neretko obuzet tehnikom i trikovima – poput svog sabrata, tech-death metala – na ušrtb pesama koje bi trebalo sve to da kontekstualizuju. The Motion Mosaic imaju odgovor na ovo, trpajući između nervoznih, tviči rifova i saplićućih ritmova melodične metalcore refrene koji mene namah izbace iz koncentracije i nateraju me da poželim da slušam nešto drugo. Ako niste tako osetljiva uštvica kao ja, dajte šansu Avant-Garbageu jer ovde zaista ima puno energije, puno polomljenih harmonija i blastbitova i svega.

https://themotionmosaic.bandcamp.com/album/avant-garbage



Završimo sa indonezijskim technical death metalom, jer zašto da ne. Neptunus su bend koji se MNOGO loži na Rings of Saturn ali, naravno, nema njihov kvalitet produkcije. Što je za tech-death, muziku koja živi i umire na tome da se čuje sa koliko autoriteta muzičari sviraju svoje odabrane instrumente, može da bude pogubno. No, na albumu Planetary Annihilation bend zapravo uspeva da svoj nešto mutniji zvuk pretvori u element atmosfere i mada im ni užasno irkomprimovan master ne čini mnogo usluga, Indonežani su me prijatno iznenadili kvalitetom kompozicija u kojima sva ta arpeđa zapravo imaju estetsko opravdanje i gde se smene tempa smisleno koriste za kreiranje praktično psihodeličnih momenata. Rings of Saturn su me, neću lagati, gadno smorili na zadnjem albumu na ime preterane količine deathcore klecanja i beskonačnih brejkdauna koje su svirali između tech death pirotehnike. Ima toga i kod Neptunusa ali ovaj bend mi to provlači ukusnije i uspeva da stalno drži stvari svežim tim bizarnim gitarskim radom koji bi trebalo da je postao dosadan već posle prve pesme ali nije. Neptunus uspevaju da shvate da je tech-death sa svojim fetišom tehnike često na rubu karikature pa onda guraju još jače u smeru karikature da bi dosegli nešto zaista tuđinski a što je u skladu sa njihovom odabranom temom o vanzemaljcima i uništenju planete. Podsećanje da je indonežanska scena poslednjih desetak godina izrodila mnogo dobrog metala:

https://neptunusofficial.bandcamp.com/album/planetary-annihilation

[Meho Krljic]

Dobro, u nedelji koja će u nekom budućem postapokaliptičnom filmu biti sažeta u 5-6 rečenica teksta tokom uvodne špice, slušao se i metal. Mislim, kako i ne bi, jelte. Sad ćemo da vidimo i kakve je, jelte, kakvoće bio, a ako neko slučajno još uvek nije siguran kako da se odnosi prema tekućoj pandemiji, da podsetimo: pranje ruku, nedoticanje lica, distanca od drugih osoba, ako sačuvamo najstarije među nama, sačuvaćemo sve.


E, onda, metal. Prvo pa muško preskačemo iako je u pitanju solidan poljski blek metal album, no, njegove teme su malo... neprihvatljive za neke naše zamišljene standarde. Tužna je istina da pošten slušalac blek metala mora da izigrava detektiva kad god naleti na neki novi bend a pogotovo, avaj, kad su u pitanju bendovi iz slovenskih zemalja, no tako nam je to. Pa onda umesto Poljaka-naciste, idemo na... er... Nemce koji se pale na staru nordijsku religiju. Zadnje je vreme došlo, slažem se, ali dobro, Hangatyr se lože na stare germanske bogove (ime benda znači ,,Raspeti bog", jelte, u aluziji na Odinovu devetodnevnu patnju na Igdrasilu), što jeste česta odlika belih etnonacionalista i srodnih im govnara, ali istraživanje koje sam u vezi ovog benda uradio pokazuje samo pentagrame i uobičajenu antihrišćansku ikonografiju pa se nadam da ne promovišemo ovde nekakve naci-drugare.

Mislim, eto kroz šta čovek prolazi sa ovom muzikom. Elem, treći Hangatyrov album, Kalt je vrlo solidan komad ledenog blek metala, sličnijeg norveškim uzporima na koje se očigledno lože nego njemačkoj sabraći. Što je sasvim na mestu, ovo je monoton ali ekspresivan blek metal prilično težak za slušanje na ime ružnog masteringa, ali prilično pristojan za slušanje ako vam treba nešto opresivno a opet emotivno da ga slušate. Hangatyr sebi ne kače ,,atmosferičnu" deskripciju ali mislim da bi se ovo dopalo i toj publici. Vredi probati.

https://hangatyr.bandcamp.com/album/kalt


No, iz Norveške nam stiže prvi album jednoćlanog folk-metal projekta Fjøsnisse i kada čujete da Trolltind započinje zvučnom montažom u kojoj se skoro pa odmah čuje meketanje koze, znate odmah na čemu ste. No, Trolltind nije album agresivnog satanizma, naprotiv, ovo je prilično umiljata i simpatična meditacija o nordijskom folkloru i narodnim predanjima, upletena u muziku koja ima elemente epskog u svom korišćenju sintisajzera da se podcrta jednostavna ali efektna harmoničnost kompozicija, ali je u instrumentariju, pa i u aranžmanima prilično svedena i ima taj neki intimni kvalitet iako očigledno poziva na komunikaciju i saučestvovanje. Hoću da kažem da je ovo naivna muzika, u estetskom smislu pre svega, i u najboljoj konotaciji. Bubanj zvuči za mrvu previše ,,veštački" ali je zvučno ovo sasvim solidna ploča:

https://fjosnisse.bandcamp.com/album/trolltind


Iz Finske, pak, dolazi treći album sastava Korgonthurus u svojoj najnovijoj postavi (koja je repriza najstarije) i Kuolleestasyntynyt je odličan egezmplar finske škole sa agresivnim, žestokim nastupom – slušajte kako pevač vrišti – ali i muzikom koja je višeslojna i u emotivnom i u aranžmanskom smislu. Korgonthurus umesju da postignu taj cheesy epski ugođaj a da ne odlutaju previše u cheesy stranu i da vam zaista stvore utisak pevanja o starostavnim istinama koje je svet zaboravio, makar na koji minut. Lepa ploča:

https://woodcutrecords.bandcamp.com/track/kuolleestasyntynyt

https://youtu.be/I6gaA-4VaZk


Londonski avangardisti Lychgate imaju iza sebe tri albuma, a sa EP-jem Also sprach Futura pružaju kondenzovanu verziju svoje, kako i sami kažu, distopijske vizije moderne kulture u kojoj se muzika iz nekoliko ekstremnih žanrova metala (black, death, doom) spaja sa savremenom akademskom kompozicijom. Lychgate su za mene jedan od zanimljivijih britanskih sastava iz blek metal zajednice jer čine vidan napor da ne budu just another avangardni blek metal projekat (pa imaju i melotron u svom instrumentariju, jelte), i ekstremno se trude oko kompozicija. I uglavnom im to ide, pa još i uspevaju da imaju svoj sopstveni zvuk i da ne zvuče kao Sigh ili DHG koji bi bili najbliže komšije. Lepa ploča, dovoljno dugačka da pokaže šta sve ovi ljudi znaju a  dovoljno kratka da vam razgori glad za još.

https://lychgate.bandcamp.com/album/also-sprach-futura


Grci Spectral Lore imaju osobenu verziju atmosferičnog blek metala pa i njihov novi split album sa američkim projektom Mare Cognitum, Wanderers: Astrology Of The Nine demonstrira interesantno kombinovanje surove blek metal monotonije i gotovo sakralnih tema koje se jedva čuju u pozadini. Mene takve stvari generalno lože pa mi ni to da Spectral Lore ovde imaju dosta razmazan miks ne smeta preterano. Naravno, (pre)dugačke su ovo pesme i album traje znatno preko sat vremena pa ne tvrdim da je idealan za slušanje. Ono što jeste zanimljivo je da su pesme izmešane, umesto da su bendovi razdvojeni svako na svoju stranu pa se stiče utisak o jednom kontinuiranom narativu koji zajednički kreiraju dva benda. Tu je prilično sjajno što Mare Cognitum ima agresivan ali vrlo hermetičan pristup pa smena njegoviih, klaustrofobičnijih kompozicija sa ipak nešto ,,prijateljskijim" stvarima koje rade Spectral Lore daje albumu lepu dinamiku. Poslednje dve pesme bendovi su uradili zajednički i mada je prva od njih jedanaestominutni ambijentalni komad, kompozicija koja album zatvara, i pored svojih dvanaest minuta trajanja uspeva lepo da sažme ceo pristup. Dakle, album koji nije lak za slušanje ali vredi napora jer ima ovde dubina koje treba istraživati u ponovljenim preslušavanjima. Pa još taj izvanredni omot! Ne propustiti.

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/wanderers-astrology-of-the-nine


Irsku zamišljamo kao zemlju prijatnih zelenih livada i mitologije u kojoj caruju ljupka, eventualno nestašna šumska bića, ali njihov blek metal ume da bude vrlo mračan. Neamh-mharbh su projekat koji je svoje ime odabrao očigledno ne po kriterijumu komercijalnog potencijala (ili, uopšte, potencijala da neko izvan Irske to uopšte može da izgovori) pa nije neko čudo da je njihov prvi album, Tundra Ablaze (ima li u Irskoj Tundre? Pitam za prijatelja.) prilično hermetičan i taman. Opet, Neamh-mharbh i pored svoje prilične sirovosti nisu jednotrikni poni i njihov atmosferični blek metal se lepo meša sa tom tminom, pretnjom i povremeno ukusno provučenim fokllornim motivima. Album je, očigledno sniman iz više cugova pa ionako jeftina produkcija još biva i neujednačena, ali ima ovde, u svoj toj sirovosti, dosta lepote:

https://neamh-mharbh.bandcamp.com/album/tundra-ablaze


Hamburški kvintet Druma kaže za sebe da svira ,,nešto nalik na PostMetal" i kad ih vidite na slici upravo tako i izgledaju, ali muzika na EP-ju koji se zove samo ,,EP" je prilično dobra, žestoka i glasna, oslonjena na zdravu black metal matricu i sa razumnim harmonskim razvojem koji nije potpuno predao štafetu šugejzu već uspeva da ponudi spektar raspoloženja. Meni se ove četiri pesme u načelu dopadaju mada je bend možda malčice sebe precenio kada je za poslednju odlučio da treba da traje skoro jedanaest minuta. Ali u globalu, vrlo lepo:

https://drumametal.bandcamp.com/album/ep

Kao i obično, nisam nešto zapaljen za američki blek metal ali imamo novi, drugi album kalifornijskih Sicarius i mada je ovo ploča za mene gotovo nepodnošljivo glasno masterovana, makar ima dosta ambicija u pogledu komponovanja i aranžmana, sa brojnim idejama bačenim u miks uz nadu da će nešto tu valjati. I valja, dosta toga i God of Dead Roots je ploča koju svakako vredi čuti. Da li je vredi i slušati mnogo puta? Ne znam, imam utisak da se ovde ideje ne spajaju dovoljno organski i da bend urpkos očiglednom kvalitetu još uvek traži svoj finalni izraz. Ali slušljivo je:

https://sicariusblackmetal.bandcamp.com/album/god-of-dead-roots


Idemo sad na stoner. Mada sanktpeterburžani Flynotes ne sviraju baš stoner već više psihodelični rok koji koketira sa post rokom, sve instrumentalno i solidno sklopljeno. Naravno, ovaj bend svira već deceniju i vidi se ovde iskustvo ali opet, lepo je čuti ploču koja uspeva da pogodi pravilan omjer naprednijeg aranžiranja i sasvim jednostavnih, gotovo detinje prijemčivih melodijskih tema. Flynotes imaju pomalo klaustrofobičan zvuk na momente, kao posledicu agresivnog masteringa, ali ovo je vrlo zrela ploča a opet u dovoljnoj meri komunikativna, na nekom najprimalnijem nivou, da meni veoma prija. Srž benda čine dve žene i jedan muškarac a u proširenoj postavi imamo i još tri člana na violini, tereminu i klavijaturama. Lepa ploča sa lepim imenom: The Goddess Of Sunrise:

https://flynotes.bandcamp.com/album/the-goddess-of-sunrise



Brazilci Projeto Trator su izbacili prijatan EP, Corifeu, koji sadrži četiri pesme vrlo sirovog, distorziranog stoner/ sludge zvuka. Projeto Trator zvuče kao Black Sabbath, sa sve bolesnim gruvom koji to podrazumeva, ali Black Sabbath koji svira usred mešalice za beton i to je veoma lepa kombinacija. Ne kažem da i sa boljim zvukom ovaj bend ne bi valjao, naravno, ali ovo je baš kako treba:

https://projetotrator.bandcamp.com/album/corifeu-ep-2020


Kada sam na Bandcampu video prvi album benda Medjed iz Sijetla, a koji se isto zove Medjed, samo sam se molio svim crnim bozima ispod zemlje da je ovo dobro jer bi bila užasna grehota da se ovakvo ime benda protraći na nešto što ne vredi slušati. I bozi su poslušali! Medjed su odlični! Ovo je isto onoliko pank koliko i metal ili hard rok, ona za Sijetl možda i očekivana ingeniozna rok mešavina u kojoj nije važna žanrovska odrednica koliko ekspresivnost i originalnost. Bend je JAKO dobar, sa svojim mešanjem poletnog, melodičnog pank-roka i pedigriranim bluzerskim fraziranjima. Odlični gitaristi, izvrsna ritam sekcija i jako dobra pevačica Kiba Mycon, sve spakovano u raskošne ali ne pretrpane aranžmane. Prava moderna, jelte, hard rok muzika čiji je jedini, ali potencijalno veliki grijeh da je snimljena maltene na kasetofonu. Bend kaže da je album snimio za sedam sati u sobi premaloj za pet ljudi i mada se ovo ne čuje u kvalitetu svirke koji je vrhunski, ostaje nada da će jednom ove pesme dobiti i ,,prave" studijske verzije jer ih bez sumnje zavređuju. Uzgred, naravno, Medjed je staroegipatski bog iz kuće Ozirisa a koji izgleda kao dobri duh Kasper. A na šta ste vi mislili?

https://medjed.bandcamp.com/album/medjed


Mičigenski stoneri Grave Moth su nastali leta prošle godine, u okviru takmičenja da se bend osnuje i za 48 sati napravi i uvežba dovoljno pesama za desetominutni nastup. Bend je pobedio a njihov prvi, istoimeni album pokazuje da ovde svakako ima dovoljno štofa za ,,pravi bend". Grave Moth su stoner-rock sa pankerskim etitjudom pa su i pesme zasnovane na jakim rifovima i prštavoj energiji. Dve pesme su i čist pank rok, a one su jednako dobre kao sporiji, duži komadi koji se valjaju napred sa prilično entuzijazma. Bend koji sirovost baštini kao estetski izbor a ne kao kletvu početničkih grupa i koji već na prvom albumu obećava dosta dobrog:

https://gravemoth.bandcamp.com/album/self-titled

FET su iz Tel Aviva i, iz Izreala, mora se reći, dobijamo uglavnom stoner rok premijum kvaliteta, pa je i ovaj debi EP mladog benda, nazvan 5325 prilično vredan slušanja. FET su teški i glasni ali imaju lep gruv i osećaj za kreiranje dugačkih ali moćnih pesama, koje agresivni vokal lepo zaokružuje. Četiri pesme u pola sata, koje vam neće baš potpuno preokrenuti život ali mogu lepo da se slušaju uprkos nešto muljavijem miksu:

https://fetandfurious.bandcamp.com/releases


Parižani Wør Pigs (slažem se, sjajno ime) imaju album Beasts koji je teški stoner metal sa malo psihodelije i mada je omot možda i bolji od muzike – ozbiljno, pogledajte taj omot – ovo je i prilično solidna ploča. Pevač je jedan od onih na koje se treba navići ali bend fino trese i ima solidne rifove a najbolji su kada se otkače i krenu u dobre psihodelične frikaute. Vredi:

https://worpigs.bandcamp.com/album/beasts

Nizozemski An Evening With Knives imaju bolje ime nego što im je muzika, ali nije muzika rđava nego je to dobro ime. Sense of Gravity, njihov drugi album spaja nekakav post-metalski ekspresivni zvuk sa težinom dooma i mada nije to sve po mom ukusu, bend je kvalitetan i sasvim razumem šta im je cilj. Vredi da se pusti:

https://aneveningwithknives.bandcamp.com/album/sense-of-gravity


Nemački High Grain su prilično dobri na svom Demo EP-ju sa pet pesama bluziranog, psihodeličnog stoner metala. Iako je miks ,,sirovijeg" kvaliteta, kako i priliči demo snimcima, ovde se instrumenti lepo razdvajaju i bend zvuči slojevitije i interesantnije, možda i progresivnije od mnogih kolega. I, dobre pesme sa odličnim spojem tog bluzerskog gruva i ,,pravog" dooma:

https://highgrain.bandcamp.com/releases


Odlični poljski stoner-metalci Dopelord su već pozitivno pominjani u ovim predstavljanjima, ali ovo je prvi put da imamo posla sa celim novim albumom. Sign of the Devil je ploča monumentalnog zvuka i gotovo apsurdne količine fuzza koji u sadejstvu sa niskim štimom daje muzici jednu hrskavu, gotovo infrazvučnu dimenziju gde rifove više osećate nego što ih čujete. Opet, dobro je da ih čujete jer bend ima dobre rifove i vrlo dobro razumevanje kako se prave zarazne, zapaljive doom himne. Naravno, Dopelord VEOMA mnogo duguju bendovima poput Electric Wizard u svom zvuku i svetonazoru (veštice, satanizam, hašiš i teški rifovi, jelte) no, od gomile pukih imitatora se izdvajaju kvalitetom pesama i zrelošću sa kojom pristupaju sviranju ovog stila. Dakle, ne originalno, svakako imitatorski ali veoma prijatno za slušanje, svaka preporuka:

https://dopelord.bandcamp.com/album/sign-of-the-devil


Sličnom krilu ove muzike pripadaju i finski doom metalci Cardinals Folly koji i sami imaju novi album i Defying the Righteous Way je vrlo programska ploča, i ideološki (što se vidi i iz naslova) i muzički sa jasnim daljim oslanjanjem na satansku doom baštinu bendova kao što je Pentagram. Problem Cardinals Folly je u pevaču (i basisti) Countu Karnsteinu koji naprosto nema tehniku potrebnu da se izvuku ove epske, nadrogirane litanije i kad god treba da otpeva nešto u višem registru to zvuči nesigurno i odvlači pažnju od inače vrlo solidne muzike. Naravno, nismo mi neki perfekcionisti pa se ovo i dalje solidno sluša ali ostaje stepenik ili dva ispod odličnog.

https://cardinalsfolly.bandcamp.com/album/defying-the-righteous-way-2


Mondo Generator imaju i novi album, Shooters Bible. Kako sad to, pitate vi, pa nisu li izdali album ,,Fuck it" pre samo par nedelja. Jesu, ali je ovo, navodno, album snimljen još 2010. godine, zatim izgubljen ili, pre će biti, odložen u stranmu dok ne dođe pravo vreme. I sad je došlo. I, pa, ovo je uobičajeno dobro, žestoko, pankerski ali heavy, dobro snimljeno, ubedljivo producirano, sa odličnim vokalom i, eh, gostovanjem Davea Grohla (!!) na obradi Iggy popove Dog Food. Vredi!

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/mondo-generator-shooters-bible

Kanađani Itus izgledaju kao par dilera spida koji se ne kupaju čak ni kada je glava na kocki ali njihov EP Primordial je pristojnjikav doom sa elementima tog nekog savremenog hardcore zvuka. Dakle, teško, sporo, malo siledžijski ali nije rđavo:

https://itusofficialdoom.bandcamp.com/album/primordial

Letonci Four Minute Man imaju debi album, Devil Inspired i ovo je simpatičan mada početnički (ali ne u nekoj negativnoj konotaciji) psihodelični stoner rok. Bend ima svoj zvuk i to cenim, pa Devil Inspired ne zvuči kao imitacija ni jednog benda koji mi pada na pamet i živi ili umire na sopstvenim snagama ili slabostima. I nije to rđavo, žestoko je, rasvirano i ambiciozno. Svaka čast & samo napred:

https://fourminuteman.bandcamp.com/album/devil-inspired


Za obaveznu porciju grčkog stonera ove nedelje pobrinuće se Puta Volcano čiji četvrti album, Amma, daje baš ono što od Grla očekujemo: zreo, ,,komercijalan" ali i višeslojan, uzbudljiv nastup, sa dobro aranžiranim pesmama, prebudženu produkciju, ali i odličnu pevačicu. Grci kao da ne padaju ispod jednog vrlo visokog standarda kada je u pitanju ova kombinacija stoner zvuka, desert rocka i grungea, pa su Puta Volcano sigurna inevsticija ako ovo volite:

https://putavolcano.bandcamp.com/album/amma


Shatterhorn je odlično ime za bend a i istoimeni debi-EP ovog ontarijskog četverca nije rđav – ovde dobijamo pet pesama masnog i zaraznog stoner rocka koji zvuči prljavo, skoro garažno, svakako ne preproducirano a taj se zvuk opet dobro uklapa uz samu muziku koja je puna dobrog gruva. Bend svakako ima kuda da ide dalje i unapređuje se ali ovo je vrlo solidno otvaranje:

https://shatterhorn.bandcamp.com/album/shatterhorn-ep


Izašao je i novi Huntsmen i mada je Mandala of Fear suviše, pa, recimo, optimističan album za moj ukus, bend vrlo lepo spaja svoj sada već tradicionalni proggy post metal sa malo alternativnog roka i stoner zvuka da isporuči ležerne, spore ali dinamične pesme teškog roka i rasviranih harmonija. Dugačko je ovo, punih 78 minuta i neki kusur preko, ali Huntsmen se veoma trude da spoje metal težinu sa folki motivima provučenim kroz rok tradiciju i mada to, opet, nije baš sasvim za mene – suviše je, hm, ,,komercijalno"? – ne mogu da ne osetim poštovanje za ovaj album:

https://huntsmen.bandcamp.com/album/mandala-of-fear

Mineapoliski Kult of the Wizard zato nude muziku više po mom ukusu, teški, izbluzirani stoner rok sa pevačicom koja veoma uspelo kanališe Janis Joplin i bendom koji ume da se ubaci u pravi gruv. Gold je prvi album benda koji se tesao izdavanjem nekoliko EP-jeva i ovo su vrlo izgrađene, zaokružene kompozicije koje opet ne gube spontanost neophodnu dobrom stoneru (da ne pominjem bluzu). Iako se aranžmani prvenstveno naslanjaju na vokalnu akrobatiku Mahle Roth, ovo se pokazuje i kao odličan izbor jer je žena ne samo sjajna u tehničkom smislu već i veoma inventivna da preko iznurujuće, masivne pratnje koja vrti dve note isplete paučinu afekata i emocija. MOĆNO.

https://kultofthewizard.bandcamp.com/album/gold


Malo melodičnog doom metala poslužiće nam Irci Death the Leveller na svom drugom albumu, II. Kao i prvi album, II ima četiri dugačke, dostojanstveno spore ali razgovetne pa i pevljive pesme i bend solidno spaja uticaje tog nekog '90s doom metala (My Dying Bride, Paradise Lost) sa malo keltskog nasleđa. Sve je to vrlo pristojno i upeglano, sa lepim, prozračnim zvukom odličnog kvaliteta miksa i mada je bend za moj ukus možda i prenaglašeno pevljiv i umilan, nema sumnje da je ovo sasvim pristojna ploča doom metala za publiku koja je bliža gotskom senzibilitetu:

https://deaththeleveller.bandcamp.com/album/ii

https://www.youtube.com/watch?v=mVru82gb67o&list=OLAK5uy_lRMWOYEv51U66wG07OTmmvToMJk6kjfJw


Rosy Finch dolaze iz Španije i njihov miks jakog, teškog stonera sa samo malo grunge pankerice prilično mi je lepo legao ovog kužnog proljeća. Bend predvodi pevačica i gitaristkinja Mireia Porto koje je i napisala sve tekstove i ovo je vrlo izražajna, čak prkosno ,,ženska" stoner formula, sa perfektnim, organskim gruvom i zaraznim rifovima iznad kojih idu odlični, jednostavni ali ekspresivni vokali. Sve zaokružuje masan, težak miks koji muzici daje masivnost ali i pušta da u sve uđe malo vazduha. Vrlo dobro:

https://rosyfinch.bandcamp.com/album/scarlet


Zanimljivo je šta termin"hardcore" znači danas u odnosu na ono što je značio osamdesetih, recimo. Nekada su i Ramones bili opisivani kao ,,hardcore" a danas se taj termin vrlo rašireno koristi za metal bendove koji koketiraju sa ,,siledžijskom" estetikom teškog uličnog života i ljubavlju ka sportskoj, jelte odeći. Elem, to imati na umu kad kažem da je EP birmingemskih (ali iz Alabame) Forced Neglect, nazvan  The Poison of the Fang  jedna dopadljiva ,,hardcore" ploča sa četiri pesme odlične produkcije i teškog, masivnog metala srednjeg tempa koji ima dosta energije i uspeva i mene da prilično impresionira:

https://forcedneglect.bandcamp.com/album/the-poison-of-the-fang

Kad smo već kod toga, Mullholland iz Kalifornije isto imaju EP, Objective Suffering i isto svoju muziku nazivaju hardkorom i, pa, i oni su prilično dobri. U njihovom slučaju ovo je za nijansu manje ,,ulično" iako je i dalje u pitanju uglavnom srednjetempaška masivnost, i više se akcenta stavlja na harmonske disonance koje izlaze daleko iz okvira stare dobre hromatske skale i namerne su da zvuče mučno i košmarno. Uz dobar zvuk i odlično muziciranje, lepo to prođe:

https://mulholland805.bandcamp.com/album/objective-suffering


E, sad, Bandcamp je PREPUN užasnog grindcorea, sobnog noisea i  nikad dosadnijeg power electronics zvuka a što je i normalno – kad imate platformu na kojoj je trošak objavljivanja najniži, nije neko čudo da će na njoj procvetati i najsirotinjskiji od svih žanrova i da većina toga neće kursu valjati. Zato me je prijatno iznenadilo da mi se dopao split-album bendova Captain Three Leg i Living Room. Ovi prvi imaju 35 pesama ali je njihova muzika zapravo ,,komercijalnija" u smislu da je ipak snimljena na višekanalnoj opremi i zvuči kao da je propisno miksovana. Pritom, Captin Three Leg, iako prave pesme od po osamnaest sekundi a od kojih je prvih deset sekundi semplovani intro, ipak imaju strukture kompozicija koje podsećaju na klasičan hardcore punk pa time ne upadaju u uobičajeni ,,totalnoise" procep i simpatični su. Living Room JESU totalnoise, utoliko što imaju trideset pesama spakovanih u jedan trek od deset minuta, i zvuče kao da su sve snimili jednim mikrofonom koji su vukli po podu prostorije u kojoj je bilo instrumenata ali i nekih drugih predmeta. I to, zapravo, zvuči dobro. Living Room rade u tradiciji '80s total noise klasike a la Seven Minutes of Nausea ali zapravo više prate format japanskih noise legendi Hanatarash, Hijokaidan i Gerogeri Gegege pa je ovo desetak minuta divljačkog i uzbudljivog zvučnog masakra koji je zanimljiv i kao puka mutirajuća tekstura ali i kao ekspresivistički uber krik besa i nemoći. Ogroman predah u odnosu na uobičajeni toksični seksistički/ incel senzibilitet prosečnog grindcore sastava na Bandcampu.

https://mortvillenoise.bandcamp.com/album/captain-three-leg-living-room


Odmah, bez gubljenja koraka nudimo još jedno pristojno grindcore izdanje. Mađari Cornix su ,,klasičniji" u pristupu u smislu da su ovo prave pesme sa pravim instrumentima i produkcijom, te trajanjima i do skoro 180 sekundi (mada je većina ispod dva minuta). Demon je EP sa osam pesama koje baštine blago metalizirani grindcore u maniru, recimo, poljskih Dead Infection (RIP, Cyjan, kad smo već kod toga, čovek je umro pre nekoliko nedelja) gde se koriste prednosti i metalske težine ali i grinderske eksplozivnosti u isto vreme. Cornix su pristojni muzičari, dobro snimljeni i imaju dobre ideje i ovo je vrlo ukusno osmišljeno i realizovano izdanje:

https://cornixdemon.bandcamp.com/album/demon

Sacred Alien su bili NWOBHM bend iz Mančestera u ranim osamdesetim godinama i raspali su se 1983. Godine posle jednog singla i jednog split singla. Od 2018. godine rade ponovo a Legends je nedavno izašli kompilacijski album na kome su oba singla i demo snimci iz onog doba. Dakle, sve na ovom albumu je staro i, pa... dobro, ako imate arheološke sklonosti ka ovakvom zvuku. Mislim, Sacred Alien su ovde šarmantni i dobri, podsećajući i na (vrlo rani) Iron Maiden i Tygers of Pan Tang (pa i Armoured Saint) sa jednim simpatičnim pop-prizvukom i pevačem koji liči na Paula Di Annoa (mislim, glas i pevanje mu liče). Opet, ovo su snimci vrlo tanušne produkcije za današnje pojmove, na kraju krajeva pričamo pre svega o demoima, pa ne verujem da će ostvariti bogznakakvu popularnost, ali je lepo imati ih ovako sakupljene na gomilu. Rispekt za Sacred Alien:

https://sacredalien.bandcamp.com/album/legends


Kanađani Crimson Shadows sviraju, za moj ukus, veoma kičastu kombinaciju power metala i death thrasha, pa u tom smislu ni novi EP The Resurrection nije nešto što ću slušati svakog dana po nekoliko puta, ali ovo su svakako tri lepe, brze, žestoke i raspevane pesme u kojima se elementi ekstremnog metala (nemelodični vokali, blastbitovi) umešno kombinuju sa melodičnim refrenima i tom nekom pozitivnom power atmosferom. Crimson Shadows su dobro producirani i nekako razoružavajuće entuzijastični pa ne mogu a da se ne osmehujem dok ovo slušam:

https://crimsonshadows.bandcamp.com/album/the-resurrection

https://www.youtube.com/watch?v=VLyX3bHHsqU&list=OLAK5uy_kaTW7YJPnzAmuiZGrchJQ1UaXuZt9df3k


Također Kanađani Smoulder imaju novi EP, Dream Quest Ends i to je, u skladu sa njihovim opredeljenjem da sviraju ,,epic doom metal" iskombinovan sa ,,tradicionalnim heavy metalom" jedna primereno epska i vrlo simpatična ponuda heavy metala koji je, naravno, suviše lepršav da bi bio stvarno doom ali koji ima tu neku elegantnu težinu. Bend ima solidne pesme i pevačica Sarah Ann ima dobar glas koji se odlično uklapa uz te epske, moćne rifove. Pritom, ovo je odlično producirano. Youtube verzija ima i bonus pesme:

https://smoulder.bandcamp.com/album/dream-quest-ends

https://www.youtube.com/watch?v=GRCPFIakDxU



Za probirljiviju publiku imamo švedski Ambush koji sviraju vrlo, vrlo dobar hevi metal inspirisan NWOBHM zvukom (i ne treba ih mešati sa takođe švedskim sastavom Ambush koji je svirao isto to samo osamdesetih godina prošlog veka). Infidel je treći album benda i ova vrlo kvalitetna posveta muzici titana klasične ere me je uspešno vratila u detinjstvo kada sam se formirao slušajući Judas Priest, Riot, Accept itd. Ambush VEOMA dobro razumeju ovaj zvuk i da su postojali osamdesetih bili bi velike zvezde jer je ovo muzika koja izvrsno balansira između klasične hedbengerske tučnjave i tog nekog proto-power metal epskijeg vokalnog sadržaja. Ovo je i vrlo lepo producirano sa zvonkim basom i lepo formiranim bubnjem preko kojih idu oštre ali ne preoštre gitare. Ovakvom miksu ni jako glasan master ne smeta previše i Ambush od mene dobijaju aplauz za aplauzom za nadahnute, duhovite solaže i generalno odličan program na ovom albumu. Za ljubitelje metal klasike, Ambush su dokaz da se i dalje snimaju albumi po njihovom ukusu i, ako inače baš ne volite ove silne ekstremne metal bendove koje ja ovde reklamiram, Ambush su ponudili album nedelje, pa možda i meseca. Odlično:

https://youtu.be/WU_4lIwVcFc

Isto iz Švedske i praktično u istom stilu dolaze nam i Wolf sa svojim osmim albumom, Feeding the Machine i ovo je sada zanimljiva situacija u kojoj dovoljno zainteresovan slušalac može da sluša oba albuma i sam zaključi zašto su Wolf objektivno slabiji. Iako su zapravo solidni. Wolf na ovoj ploči zvuče vrlo izgrađeno i zrelo, kako i dolikuje bendu koji postoji već četvrt veka, sa dobrom produkcijom i priličnom količinom dobrog rif-rada, jednim zaokruženim pristupom u svakom pogledu. Dakle, đavao je, svakako u detaljčićima. U tome kako Niklas "Viper" Stålvind treba da peva samo za nijansu energičnije da bi bio ZAISTA uverljiv, kako je produkcija samo za nijansu beživotnija nego što treba (slušajte koliko je bubanj ravan), kako solaže iako odlične nemaju onaj važni komadić ekscesa koji bi barem mene podigao na noge. Tu su razlike i Wolf zauzimaju časno drugo mesto iza raspoloženih Ambush, sa svojim dobrim rifovima, dobrim aranžmanima i gomilom odličnih refrena, harsmonskih bridževa i, uopšte, dobrog metala. Da nam Ambush nisu postavili standard, Wolf bih verovatno više pohvalio tako da, svakako poslušajte, dobra je ovo ploča:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lu4WAgj08PEK4Z2yQLLT2P3jVqMh395v4


Children of the Reptile su odličan hevi metal sastav iz Severne Karoline, i upravo su izdali dupli živi album, Live and Chaotic koji vredi čuti ako ste ikada voleli '80s metal klasiku. COTR nisu samo jedno a to je preterano originalni, jer se u njihovoj muzici može čuti mnogo uticaja iz osamdesetih i sedamdesetih, od Iron Maiden preko Motorhead pa do gomile hard 'n' heavy bendova iz zlatne ere, no, ovo je izuzetno zaokružen zvuk, odličan živi snimak i mnogo kvalitetne svirke, sa melodičnim vokalom koji ne ide u power metal afektacije već samo zdravo, rokerski, naginje horskom, zajedničkom proživljavanju ovih pesama. Children of the Reptile pružaju i vrlo solidne, energične obrade Iron Maiden i Blue Oyster Cult i, uz ponešto gejmerskih referenci u liričkom delu ponude, ovo je vrlo razoružavajuća, iskrena i nenameštena hevi metal svirka, onako kako bi uvek i trebalo da bude. Plus, nije preproducirana a što je mnogo važno jer je kvalitetan ali ŽIV zvuk značajan za ovakvu muziku:

https://cotr.bandcamp.com/album/live-and-chaotic-first-mission

https://cotr.bandcamp.com/album/live-and-chaotic-second-mission


Iznenađujuće agresivnu, žestoku, sirovu ali kvalitetnu thrash metal svirku dobijamo od brazlskih veterana Vulcano na albumu Eye in Hell. Vulcano postoje bukvalno od 1980. godine, sa manjim prekidima, i Eye in Hell je ploča sa vrlo jasnim korenima u besnom, sociopolitički informisanom thrash metalu ove decenije, ali ono što mene impresionira je kako bend zvuči sirovo i rasrđeno. Ovo nije produkcijski upeglana, žanrvoski šarolika ploča veteranskog benda već vrlo fokusiran, nadrkan, gladan album rafalnog thrash metala koji zvuči kao da bi da se bije a, ako biste da sa čičom uletite u frku, budite svesni da u ruci koju ne vidite drži bokser. Vulcano nose baklju opakog, nepoćudnog thrasha koji voli da spoji Satanu i street level političku ljutinu bez vidnih dilema ide li to jedno uz drugo, svirajući bešnji i brži slejerovski thrash (sa sve blastbitovima) bolje nego skoro iko drugi. A sada kad Slayera više nema, to nam je potrebnije nego ikad.

https://youtu.be/7jPMsH4dRr8


I metalcore je jedan od onih termina koji danas znače nešto drugo od onog što su značili pre trideset godina a pogotovo se značenje razlikuje u zavisnosti od toga ko o tom metalkoru priča. Elem, Gloves Off su bend iz Filadelfije čiji je metallic hardcore iliti metalcore dosta agresivan, dosta besan, dosta ekstreman i kao takav je podaleko od melodičnog, emo izraza koji ova žanrovska etiketa podrazumeva kada zabasate na televiziju. Njihov novi EP, ,,Life..." je žestoka ploča preteće atmosfere, brzog tempa, odlične produkcije i zrelih kompozicija koje se šetaju celim putem blastbita do klasičnijeg klecanja. Dopada mi se:

https://upstaterecords.bandcamp.com/album/gloves-off-life


Tu su onda i WOAT, veganski hardkor bend iz Nemačke sa zvukom klasičnog švedskog death metala – dakle, masivno i moćno – i pesmama od po minut i po. Ima tu štofa, svakako, mada bend nekako uspeva da i pesme od minut i po deluju predugačko, valjda jer su ovo uglavnom kolekcije rifova, odsvirane dobro i dobro snimljene, ali sa premalo kompozitorske svesti. No, ima štofa:

https://woat.bandcamp.com/album/abuse-dispose


Verovatno najbizarnije izdanje kome sam posvetio duže od 15 sekundi ove nedelje je debi album dua Omni Express iz Majamija na kome se kombinuju deathcore (u svojoj slamming varijanti, nou les) i synthwave. Naravno, ovde čovek nije siguran da li da prvo pita ,,zašto" ili ,,kako", ali opet – odgovor na ,,kako" je svakako zanimljiviji. Deathcore je sa vremenom ionako postao muzika vrlo kodifikovane forme koja sada traži druge žanrove da se sa njima oplodi ne bi li ta forma nastavila da raste i izbegne smrt u ponavljanju a Omni Express iznenađujuće umešno spajaju dva vrlo različita muzička žanra u jedan skoro videoigrački saundtrak da ponude ultimativni spoj za lude dvadesete:

https://omniexpress.bandcamp.com/album/florida-man


Ne znam odakle su Summary of Death, koji su, po dostupnim podacima rodno mešoviti trio iz Srbije – pa nek se jave sa informacijama ako ovo pročitaju – ali njihov debi (?) EP, Demonon je pristojan death metal opus sa lepih pet pesama koje zavređuju malo bolji miks nego što je bend postigao. Ovo uspeva da bude old school a da ne deluje kao prosto omažiranje omiljenih albuma i bendova i iako pomenuti miks nije idealan, barem je prilično prozračan pa se instrumenti uglavnom dobro čuju. Volim ovako dinamičnu i napaljenu muziku pa bih bend ohrabrio iz sve snage da nastavi jer je, na osnovu ovog prvog izdanja, na vrlo dobrom putu:

https://summaryofdeath.bandcamp.com/album/demonon


Britanski Row of Ashes na novom EP-ju, Unbeliever, zvuče odlično mešajući post-metal i sludge metal u vrlo sigurnim količinama tako da se dobije zdravo isproducirana i ubedljiva smeša emotivnosti i tvrdog metal gruva. Čak i ja koji nisam veliki ljubitelj te ,,emo" dimenzije koju post metal ima ovo prilično lepo varim:

https://rowofashes.bandcamp.com/album/unbeliever

Australijanci Puncture Wound vole aliteraciju u nazivima svojih izdanja, a vole i solidan, staroškolski death metal pa tako EP Anthem of Agony donosi pet uglavnom živih pesama (samo je naslovna studijska, a i nju dobijamo u živom izvođenju) i ovo je nimalo originalan ali prijatan stari death metal koji će se dopasti tačno onoj publici kojoj je namenjen i apsolutno nikom drugom:

https://puncturewound.bandcamp.com/album/anthem-of-agony-single


Poljski Virulent Scourge, očigledno inspirisan igrom Warframe, je svoj debi album, Judgement of Carrion izbacio još u Oktobru, ali tek sada je dospeo na Bandcamp. I, vredi to čuti ako čovek voli death metal sa daškom thrash energije. Virulent Scourge ga očigledno vole i pružaju vrhunski program u osam pesama žestine koja podseća na svašta što se sviralo u prvoj polovini devedesetih, vrlo sigurno odsvirano i dobro snimljeno. Dobre su ovo, žestoke, čukačke pesme i mislim da bi se album dopao bilo kome ko voli Malevolent Creation ili Solstice.

https://virulentscourge.bandcamp.com/album/judgement-of-carrion-2


https://rektaltuse.bandcamp.com/album/aklen-muaf-2



Arise the Titan iz Ohaja mešaju death metal sa malo ,,gruverskijim" pristupom metalu na svom novom EP-ju, Where Cowards Dream i ima tu i mirisa metalcorea, što nije nužno kombinacija koja bi se meni dopala. Ali, bend odlično svira, ima odličan, izgrađen zvuk i dobar miks pa bi bilo greh ovo makar ne poslušati i ne nagraditi kvalitet:

https://arisethetitanofficial.bandcamp.com/album/where-cowards-dream


Code Orange nisu bend za mene, sav taj metalkor i white trash mladalački angst nije moja, jelte scena (nisam mlad, nisam besan i nisam belac, jedite gomna), ali neka se zapiše da im je izašao novi album, Underneath i mada je ovo i dalje više kolekcija rifova i šoukejs za studijski editing nego koherentno napisana i izvedena metal ploča, opet imam određene simpatije za sve to, sa puno agresivnog zvuka i bar po jednim dobrim rifom na svakih pet minuta. Da ove mladiće neko nauči da pišu pesme, svi ti digitalni efekti koje koriste bi bili mnogo efektniji, tako je, ali ima ovde lepih efekata:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_krcTHpEN3XSTVpIF_NRyY8fjyQp8MsC7s



Za bend koji postoji već više od petnaest godina, poljski Heritage su neobično uzdržani u domenu izdanja. Mada nemaju razloga. Ovogodišnji EP, Descent To Darkness nudi tri odlične pesme old school death metala koji je odsviran odlično, produciran skoro idealno i generalno razgaljuje srce i dušu. Heritage su teoretski kontroverzni sa svojim liričkim temama (Children Before A Rape? Stvarno?) ali ovo je u skladu sa njihovim očiglednim uzorima u vidu ranijih Cannibal Corpse, te bendova sličlne generacije poput Broken Hope pa i Monstrosity. Vrlo je osvežavajuće čuti OSDM bend koji nije ceo svoj raison d' etre sveo na obožavanje Gravea i starih Šveđana a koji pritom ima i veštinu i znanje. Tople preporuke:

https://heritage6.bandcamp.com/album/descent-to-darkness


Teksašani Yig, pretpostaviću inspirisani Lovecraftom, na svom prvom, istoimenom EP-ju prže vrlo solidan brutalni death metal sa blagim naklonima metalcoreu u nekim pesmama, najviše u domenu dualnog pristupa pevanju. Kako svaka pesma ima nešto drugačiji miks, slutim da je ovo snimano u različitim studijima (ili ,,studijima") a moguće i u drugačijim momentima u životu benda pa se negde čuje veća naklonost klasilčnom brutal death zvuku a negde promakne malo više metalcore elemenata. No, u osnovi ovo je vrlo zdrav, energičan, brutalan zvuk koji ne gubi vreme na ,,atmosferu" i kojekakve introe nego bije u čelo sa apetitom. Zvučno, ovo je skoro na demo nivou ali s obzirom na agresivnost muzike, ta sirovost zapravo ne smeta. Lepo mi je leglo:

https://yightx.bandcamp.com/album/self-titled


Za još odličnog brutal death zvuka valja se okrenuto prvom demu kalifornijskih Katholik. Fons El Origo sadrži tri pesme brutalnog ali tehnički kvalitetnog prebijanja i mada Katholik ne izmišljaju ništa novo što već nismo čuli u brutal-tech-death istoriji, oni ipak impresioniraju ekspertizom i kvalitetom. Dakle, puno blastbitova, harmonskih eksperimenata, zvonkog, agresivnog basa, sve u jakom mada, po prirodi stvari prilično glasnom miksu. Ako volite ovakvu muziku, Katholik češu svrab za sve pare:

https://katholik.bandcamp.com/track/the-chariot

Interesantan progresivni ili makar ,,svemirski" black-death metal donose Hexeth iz Montreala na svom drugom albumu, Intervalk. Hexeth imaju vrlo solidne sviračke sposobnosti i zdrav pristup pisanju pesama i aranžiranju tako da deluju autentično eksperimentalno i ,,tuđinski" a da se opet svira ozbiljan, agresivan metal, čime je još više problem to što je ovo album koji zvuči kao da ga slušate iz druge sobe. Možda je bolje kad se kupi neka lossless  varijanta ali ovo što se čuje na Bandcampu je toliko usrednjeno i utanjeno, kao da ga slušate na tranzistoru iz sedamdesetih. Šteta jer pričamo o vrlo intrigantnoj, višeslojnoj, smeloj ploči ekstremnog metala:

https://hexeth.bandcamp.com/album/interval


20 Buck Spin su prošle godine objavili nekoliko albuma za pamćenje a ove godine lagano kreću, eto, tek polovinom Marta. Ali kreću opasnim trećim albumom njujorškog black/ death sastava Ruin Lust. Već sam mnogo puta hvalio njujorški blek metal, a Ruin Lust ga mešaju sa izvrsnim, masivnim old school death zvukom za zapaljiv koktel brzine, ekstremne sirovosti, ali i težine. Choir of Babel je agresivna ploča ali za 20 Buck Spin (tipično) lišena blek metalskih stilizacija i gubljenja u nekakvim igranjima fantazijskih uloga. Ovde se, da tako kažem, ćuti i radi mada, naravno da se ne ćuti nego da se vrišti i brunda za sve pare, ali bend nema nikakve barokne ambicije i njihove kompozicije su posvećene fokusiranju na brutalnost i agresiju.  Iako je to ponekad i teško izdržati u jednom cugu, zvuk je ovde vrlo gust, vrlo monolitan, Ruin Lust nude (opet tipično) 20buckspinovsku ozbiljnost u pristupu old school death metal materijalu koji se ovde spojen sa black metal brzinom uzvitlao do neba i polomio ga. Obavezno:

https://listen.20buckspin.com/album/choir-of-babel

No, meni najbolji album ove nedelje dolazi od izdavača sa Floride, pouzdanih Unique Leader, naravno. Mada je bend, opet, iz Njujorka. Afterbirth su me potpuno blajndsajdovali sa svojim drugim albumom, Four Dimensional Flesh, objavljujući najbolju death metal ploču koju sam čuo ove godine i uspevajući da spoje moćni, ubedljivi brutal death metal sa naučnofantastičnim senzibilitetom, a bez skretanja u očigledne ,,progressive" ili tech-death prečice koje se obično vezuju za ovakvu tematiku (videti pod Artificial Brain, Vector ili, dakako, Blood Incantation). Afterbirth su po zvuku zapravo bliži sirovom, da ne kažem ,,seljačkom" , skoro pa sleming death metalu, sa grizlijevskim grlenim vokalom i insistiranju na rafalnim blastbitovima u kojima bubnjar udara rajd činelu pravo u sisu ne bi li naglasio svaki udarac najviše što može. Ovo bendu daje jednu organsku, vitalnu dimenziju koja tipično nedostaje bendovima što se pale na progresivniji, tehničkiji death metal i fino uokviruje kompozicije koje su, a tu dolazimo do preokreta, zapravo prilično progresivne i nude interesantan spektar dinamika i harmonija a da se bazična brutal death matrica nikada ne napusti, niti izda. Afterbirth, praktično, kao da su ušli u moj mozak i našli u njemu ono o čemu stalno maštam i onda snimili album po tom predlošku, kombinujući ambiciozan, istraživački progresivni metal koji se ne isrcpljuje u ,,žanru" nego smelo eksperimentiše sa pristupima (slušajte interludij ,,Girl in Landscape") sa uništivačkim brutal death metal prisikom od petsto kilopaskala. Unique Leader su izdali jedan od meni najomiljenijih death metal albuma prošle godine (Organectomyjev Existential Disconnect) a čini se da su sa ovom pločom, evo, već u Martu istakli kandidaturu za album godine. OBAVEZNO:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/four-dimensional-flesh

[Meho Krljic]

Dakle, apokalipsu treba dočekati dostojanstveno, koliko je to moguće, a ako je iko među nama proveo značajan deo vremena u životu misleći i govoreći o apokalipsi, to su metalci. Pogledajmo onda šta su mislili, govorili i pevali protekle nedelje.


Blek metal je jedna od najapokaliptičnijih muzika već svojom tesnom vezom sa hrišćanstvom, a navalu ove nedelje predvode Hambružani Firmament sa debi EP-jem koji se isto zove Firmament. Firmament je moderan blek metal, sa atmosferom i emocijom, kvalitetno odsviran ali sa možda malo previše sala u aranžmanima. Mislim, ovo su tri pesme koje traju značajno duže od pola sata i mada atmoblek publika voli da ima vremena da se opusti i imerzuje, jelte, u muzici, ne kažem da će svakom to biti po meri. Ipak, Firmament sviraju kvalitetno i imaju dobar zvuk:

https://firmamentofficial.bandcamp.com/releases

https://kammerrecords.bandcamp.com/album/firmament

Slično ,,svemirski" i filozofski su nastrojeni Austrijanci Nahtrunar čija je strana split EP-ja sa projektom Hesychia jedna devetnaestominutna kompozicija atmosferičnog, i prilično solidnog blek metala. Ima ovde vrlo naglašenih molskih melodija za ljude koji to vole. Hesychia su, pak ambijentalni/ elektroakustični na svojoj strani i njihovih dvadesetak minuta zvukova bez instrumenata, tema, ritmova, melodija itd. su prilično dobri.

https://nahtrunar.bandcamp.com/album/nahtrunar-hesychia-split

Tešku moralnu dilemu sam imao u vezi split EP-ja Pakt koji je izašao pre par dana jer na njegovoj drugoj strani su Taake. Taake nisu (bili) rđav bend ali jesu bend sa vrlo diskutabilnim ekscesima kritike islama koja je neprijatno zagazila u teritoriju rasizma (iako je bend kasnije javno porekao ikakve rasističke ambicije) i nošenja svastike na prsima (,,radi provokacije"). Tako da... o njihovoj strani EP-ja nemam nameru ništa da napišem. Whoredom Rife, pak, imaju svoju stranu sa svoje dve pesme i ovo je veoma dobar, norveški kvalitetan blek metal koji ne prašta ali zavodi. Prva pesma je odlična ali druga je spektakularna sa himničnom atmosferom i tipično nordijskim epskim senzibilitetom koji, recimo, Nemci često pokušavaju da provuku ali retko im uspe:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/pakt

Slovaci Malokarpatan na novom, trećem albumu, Krupinské ohne donose još svog ubedljivog blenda blek metala, hevi metala, progresivnog roka i folklora. Moj problem je sa njima svakako zvuk koji je muljav i čini kompozicije teškim za slušanje. Ali ovde ima mnogo ideja i različitih pristupa i vredi se potruditi:

https://invictusproductions666.bandcamp.com/album/krupinsk-ohne

Rusi Ulvdalir su za više od deset godina rada pored tri albuma snimili i pregršt splitova i  EP-jeva. Hunger for the Cursed Knowledge je novi EP, traje solidnih pola sata sa četiri pesme žestokog, testerišućeg ali aranžmanski ambicioznog blek metala. Sanktpeterburžani nemaju onaj uobičajeni ruski ili slovenski zvuk u svojoj muzici i ovo je više ,,okultni" nego ,,meditativni" blek metal ako tako mogu da kažem. A pritom je besan i agresivan. Valja!

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/hunger-for-the-cursed-knowledge


Danski Glemsel ima debi EP, sa čak sedam pesama i Unavngivet je bogata ponuda skandinavskog leda i sirovine. Glemsel nisu originalni i imaju prilično sirotinjski zvuk ali zvuče ozbiljno i autentično, pa zavređuju preporuku:

https://glemsel.bandcamp.com/album/unavngivet


Simpatični brazilski Creptum ima drugi album, VAMA, i ovo je melodičan ali snažan blek metal koji samo malo pati od ,,plastičnijeg" zvuka nego što bih ja voleo, ali je u celini prilično simpatična ponuda epske, melodijom nabijene svirke za sladokusce satanizma:

https://creptum.bandcamp.com/album/vama

Kopenhagenški Clients na svom prvom albumu, A Callous Heart Rejects kombinuju melodični, vrlo razgovetni i (pre)moderni blek-post-metal sa malo melodičnog death metala pa i metalcorea za jedan prilično ,,komercijalan" koktel. Ne znam koliko je realno da ovo bude muzika koja kao nešto zarađuje pare, ali Clients imaju šansu da budu zapaženi među širom publikom iako ja ovo ne bih nešto ozbiljno slušao u civilstvu:

https://clients.bandcamp.com/album/a-callous-heart-rejects


Šveđani Sinnessjukdom su mi potpuno nepoznati ali njihov debi EP, Över kanten je vrlo solidan primerak švedskog blek metala u divljini. Četiri pesme zamamno brze svirke, disharmoničnih rifova i ledene atmosfere su baš ono što nam treba u ovo proleće koje ćemo pamtiti kao najgore i možda i gore od onoga u kome nam se nebo srušilo na glavu. Nema ovde previše originalnosti, ali Sinnessjukdom su potpuno formiran bend sa zvukom, sviračkim kvalitetom i identitetom i meni ovo lepo prija:

https://sinnessjukdom.bandcamp.com/album/ver-kanten

Iz Oklahome dolazi Magazu čiji istoimeni debi EP sadrži tri vrlo energične pesme nepoćudnog, žestokog ali iznenađujuće prijatno melodičnog black metala. Ovo nije muzika što se gubi u razlaganju akorda već ima brze, a opet melodične rifove. Malo podseća na 1349 u njihovim najmelodičnijim momentima a to je, bogami, velika pohvala:

https://magazu.bandcamp.com/album/magazu



Prijatan prvi EP (posle dva singla) od francuskog pretpostaviću jednočlanog blek metal sastava, Amatheon. Quasar ima četiri pesme kosmičke tematike i ozbiljne svirke koja se oslanja na klasičan skandinavski model sirovog prženja ali ga onda filuje ukusnim galskim dodacima. Minimalistički ali ne primitivno, ovo je vrlo solidan rani rad:

https://amatheon.bandcamp.com/album/quasar-ep

Poljaci Medico Peste dugo nisu snimili album, pa na svojoj drugoj dugosvirajućoj ploči, ב: The Black Bile, iz dvorišta izleću svom brzinom i sa žarkom željom da nam pokažu šta su sve radili poslednjih osam godina. I ima tu jako mnogo dobrog. Medico Peste zadržavaju tradicionalnu blek metal osnovu ali onda na njoj gledaju da grade koliko god mogu u raznim smerovima, upadajući u čudni jazz groove na Numinous Catastrophy, presecajući blackened rock'n'roll All too Human ambijentalnim pasažima pa se vraćajući pravom blek metalu, koketirajući sa post-metalom, pa čak i bluzom u Were Saviours Human? I ovo je svakako zanimljiva ploča kojoj treba posvetiti više od jednog slušanja. Ne kažem da će posle više slušanja ona biti izvanredna, ali ima ovde rukavaca i puteljaka koje vredi istraživati:

https://medicopeste.bandcamp.com/album/the-black-bile


Lep, sirov, besan blek metal po tradicionalnim receptima iz finske kuhinje stiže na singlu Luonnon alttari jednočlanog projekta Fallath koji ima razoružavajuće sladak omot ali i muziku koja ima pankersku energiju ali i metalsku disciplinu. Lepo. Nadam se da momak nije nacista.

https://fallath.bandcamp.com/album/luonnon-alttari

Neočekivano jak debi za američki Altar of Rot, koji sami kažu da spajaju blek metal prvog i drugog talasa i to je čak i tačno. Ako volite ovakvu muziku, znate šta da očekujete a Altar of Rot, kako se album i zove ima solidnu količinu dobrih rifova da se ukrasi ta predvidiva estetika. Pristojan miks i pristojan album:

https://altarofrot.bandcamp.com/album/altar-of-rot


Interesantna kombinacija post-roka i blek metala na albumu Sunlit Madrigal italijanske ekipe (pojedinca?) Sol Iustitiae. Ova ploča nudi sve šugejzerske plink-plonk molske ambijente koje očekujete ali onda ih preseca vrlo kinetičkim, užurbanim blek metal sviranjem koje i dalje nije agresivno – koristi se minimum distorzije a nema ni pevanja – ali je dinamično i aranžmani su iznenađujuće kompleksni a opet ne naporni. Ne znam da li je izraz tech-black već nekad iskorišćen ali  Sol Iustitiae skoro da bi ga mogli trejdmarkovati iako je njihova muzika pre svega emotina a tek onda tehnički interesantna:

https://soliustitiae.bandcamp.com/album/sunlit-madrigal

Rusi Offret UBIJAJU na svom albumu Зверь kad sviraju brzo. Ovo je ekstremno agresivan i nemilosrdan blek metal juriš u takvim trenucima. No, kako su to, jelte, Rusi, i imaju dušu, onda i dobar deo albuma provode u introspekciji, svirajući sporo, reflektivno, praveći ambijentalne interludije sa i bez udaraljki, i mada su i ovakve kompozicije prilično dobre (Любовь kao najambicioznija najviše i isporučuje), moram priznati da me toplo-hladno pristup koji bend primenjuje ipak malo odbija. Naprosto, agresivniji momenti albuma su toliko izrazito jači od ostatka – koji je interesantan ali energetski na sasvim drugoj strani – da bih voleo da je ovo ujednačenije. No, to je vrlo subjektivna zamerka pa svakako preporučujem ceo album za slušanje:

https://offret.bandcamp.com/album/-


Stonerski program: Sorcia su iz Sijetla ali njihov debi album je čist stoner/ doom metal bez imalo grunge zanošenja. Trio zvuči spontano i organski i ono što nemaju u originalnosti rifova i aranžmana uspešno nadoknađuju tom nekom živošću i životnošću svirke. Lep detalj je da bend ima različite vokalne režime gde je onaj derački i najmanje zanimljiv. Basistkinja Jessica Brasch simpatično zapeva ali pevač i gitarista Neal De Atley mnogo bolje zvuči kad peva nego kad urla. Eto...

https://sorcia.bandcamp.com/album/sorcia

Vrlo fazirani, solidno psihodelični i malo pankerski stoner rokeri su Australijanci Planet Cactus koji imaju debi album Double Rainbow i njime vrlo uspešno kuvaju mozgove slušalaca. Nije ovo nužno lako za slušanje zbog glasnog mastera ali muzika je odlična, sa robusnim, četvrtastim gruvom ali i gitarama koje spremaju opasan psihosdelični obrok i pevačicom (i gitaristkinjom) Rebeccom Lyon koja iz pozadine upravlja brodom kroz nadrogirane brzake. Odlična ploča za najozbiljnije tripovanje a svima je to malo potrebno u ova teška vremena:

https://planetcactus.bandcamp.com/album/double-rainbow


Berlinski Pyrior na instrumentalnom psihodeličnom rok albumu Fusion imaju suviše tog nekog sekundarnog programa, introe, interludije, pičke materine koje, iako sasvim tolerabilne, samo odvače pažnju od onog gde je bend actually jak, a to su mišićavi matematičarski džemovi u kojima ima prostora za dobre rifove, teme i ritmove. Bilo bi lepo da bend shvata da bi spontaniji pristup ovakvoj muzici možda doneo i veće prinose ali ko voli vrlo disciplinovan kvazi-džeming sa odličnim zvukom, imaće ovde u šta da zagrize:

https://pyrior.bandcamp.com/album/fusion-lp

Bugari Muddy sviraju bluziran sludge metal i imaju mnogo različitih ideja i pristupa na albumu Hopeland. Kako ja to obično kažem, ne pale sve te ideje, možda čak ni većina, ali bend ima mnogo ubeđenosti u ono što radi i čisto zbog te strasti vredi im dati šansu:

https://muddysofia.bandcamp.com/album/hopeland


Obavezni Grci: Hazy Sea sviraju hard rok/ stoner metal sa solidnim uplivom grčke narodne muzike u kompozicijama i to ispada nekako simpatično. Za početak, ovo je masterovano tiše od većine moderne muzike pa se lepše čuje i može da se glasnije odvrće a dalje, ovo su razbarušeni gitarski džemovi koji genijalno spajaju teški rok sa narodnjacima. Inače se zna da nisam lud za instrumentalnim stoner rokom ali Coast of the Immortals je ploča vredna slušanja:

https://hazysea.bandcamp.com/album/coast-of-the-immortals

Dostojanstven ,,epski" doom metal donose Norvežani Summit na svom EP-ju The End koji ima samo dve pesme ali traje skoro pola sata. Mislim, nije ovo sjajno, Summit misle da su im pesme i ideje pametnije nego što zaista jesu ali nije ni rđavo i ako se čovek opusti, ponese ga.

https://summitdoom.bandcamp.com/album/the-end

Poljaci Highfly imaju simpatičan ekscentrični pristup imenovanju albuma gde se svaka ploča zove ,,or die" sa dodavanjem broja godine. Dakle, Or die 2020 je lepa ploča stonerskog progresivnog roka/ metala sa uplivima psihodelije, blek metala i koječega. Bend je muzički vrlo kvalitetan i mišićav sa lakim prelazima iz stila u stil, tempa u tempo i dinamike u dinamiku i ima tu i lepih rifova. Plus, instrumenti se lepo čuju:

https://highflyordie.bandcamp.com/album/or-die-2020

Ukrajinci Firejam imaju album Blackshine i ovo je šest pesama solidnog stoner/ grunge zvuka sa interesantnim idejama i pevačem koji zvuči bliže ,,alternativnom roku" nego metalu. Ima tu ekstremno dugačkih pesama ali kad se bend baci u psihodeliju i frikautuje, onda su i najbolji za moj ukus. To onda bude pravi ,,fire jam":

https://firejam.bandcamp.com/album/blackshine

Madridski psihodeličari Jhufus ne samo da svboj EP, Jhufus – III, započinju pravovremenim podsećanjem da treba prati ruke, nego su i ovo četiri pesme intenzivno dopadljive, duboke, instrumentalne psihodelije. Nije ovo metal, jelte, ali je metalu srodno i vrlo dobro, sa prozračnim miksom i jakom-ritam sekcijom koja pazi na temelje dok džitare i sintovi igraju šuge po nebesnom svodu. Odlično je i ja bih još:

https://jhufus.bandcamp.com/album/jhufus-iii

Pre par nedelja je izašao i novi album Kyussovog Nicka Oliverija. Ja inače prezirem Queens of the Stone Age a ni Kyuss mi nije sad neki mnogo bitan bend, pa to treba imati na umu. Mislim, zbog toga nisam ni obratio pažnju na N​.​O. Hits At Al Vol. 666 kad je izašao, ali možda je ipak u redu da skrenem pažnju na ovaj album. Oliveri sarađuje sa gomilom bendova i muzičara i ovo je neka vrsta kompilacije njegovih recentnih kolaboracija i kao takva ima zapravo mnogo toga dobrog da pruži. Svakako bolje od celokupnog QOTSA opusa. Pank, stoner i metal izmešani uz dosta etitjuda i kvalitetne svirke, vredi:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/nick-oliveri-n-o-hits-at-al-vol-666


Portlendski izdavač Doomed & Stoned, kome se po imenu vidi ćime se bavi, upravo je objavio kompilaciju sa čak pedesetjednim (!!) stoner i doom bendom iz države Njujork. Doomed & Stoned in New York je zato izvrstan resurs da pronjuškate šta tu sve zanimljivo od bendova ima i zabeležite neka imena za dalju pretragu ali je i dobra ploča sama za sebe. Naravno, sa pedeset bendova ne može sve da bude idealno, ali ovo je velikim delom vrlo pristojan stoner rok sa dobrom produkcijom (čak i kad se 90% zvuka sastoji od gitarske distorzije, jelte) i album koji je najbolje slušati iznova i iznova u shuffle modu, dok otkrivate nove favorite ali i u sebi nove afinitete. Odlično:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-new-york

Solidan novi singl sa dve pesme su nam doneli Beograđani In From the Cold. Ova ekipa iskusnih muzičara sa bliskim vezama sa nekim bitnim imenima naše scene (Eyesburn, Vox Populi) je do sada izdala jedan album (2015. godine) ali i pregršt EP-jeva pa je Groundhog Day nastavak te neke dobre priče. In From the Cold ovde zvuče sigurno i kvalitetno, krljajući tamni ali gruvom nadjeveni sludge metal masivnog zvuka i lepe atmosfere. Pevanje može zvučati pomalo jednodimenzionalno razmaženijoj publici ali ovo je u tradiciji vrištanja koju su uspostavili Iron Monkey i In From the Cold sasvim dobro razumeju da su ovako veliki i jaki rifovi priča za sebe i da nije potrebno raznovrsnije pevanje. Sasvim fino:

https://infromthecold.bandcamp.com/album/groundhog-day

Oregonski Sweater For An Astronaut imaju drugi EP, Corduroy Rocketship i ovo se mnogo lepo sluša. Momci iz Judžina kombinuju stoner i thrash, nalaze zdravu sredinu svirajući i neki melodičniji psihodeličniji rok, pa i grandž i sve je to veoma pitko a opet pametno, sa odličnom produkcijom i jednim lepim duhom u muzici koji meni prija. Ovakvi bendovi su nekada mogli da budu i veliki. Danas? Nisam siguran, ali se čuje da ljudi uživaju dok ovo sviraju:

https://sweaterforanastronaut.bandcamp.com/album/corduroy-rocketship


Njujorški stoneri Sons of Ghidorah imaju kul ime ali i sada drugi album, 379 Miles to Go i ovo je vrlo prijatan, prijemčiv, zvučno i filozofski zaokružen stoner metal sa jakim, polivačkim gitarama, dobrim rifovima i prijatnim gruvom. Pevač, Mark Giuliano ima jedan karakterističan glas koji možda neće svakome biti po volji ali meni prija i sa svojim umešnim multitrekovanjem vokala daje muzici, koja i inače nije ,,glupo" ređanje rifova, neke dodatne dimenzje. Vrlodobri Sons of Ghidorah:

https://sonsofghidorah.bandcamp.com/album/379-miles-to-go

Kalifornijski Mother Mutiny sa svojim, pretpostaviću, prvim EP-jem Sail the Son postavljaju iznenađujuće visok standard, proizvodeći veoma prjemčiv, blago psihodelični stoner zvuk sa dobrim razrađenim pesmama i tečnim, prijatnim gruvom. Ovo je i dobro snimljeno i miksovano i, pa neki bendovi cele karijere ne snime ovako solidnu ploču a Mother Mutiny nabodoše iz prve. Želim im uspešan dalji život i rad:

https://mothermutiny.bandcamp.com/album/sail-the-son


Iz Italije dolaze VOID 00 i njihov album Dopo Un Lungo Silenzio koji nudi prilično svež i originalan pogled na doom metal. Ima ovde dosta spontane, džemovske svirke u korenima pesama i gruva koji nije drogeraški već izrazitije eksperimentatorski. Pevač nije idealan ali bend je u celini interesantan i nudi mnogo svežih momenata:

https://diodrone.bandcamp.com/album/dopo-un-lungo-silenzio

Švedi Ulfven su odlični na svom drugom albumu Bland aska och sten (za koji slutim da ne znači ,,Aska i vuk") dajući ,,tehničkije" ali vrlo dostojanstveno lice death doom muzici. Iako pevač krklja i ovo je propisan metal, senzibilitet muzike je izuzetno zreo i ovo skoro da bi mogli da slušaju i civili. Doom je retko dinamična muzika, sa promenama ritma, tempa i volumena a Ulfven ovo postižu a bez da izgube osnovnu doom eleganciju koja im prirodno leži. Odlično.

https://ulfven.bandcamp.com/album/bland-aska-och-sten


Detroitski death doom bend Temple of Void je sasvim solidan na tri pesme sa kompilacije 4 Doors to Death II koje sada nude zasebno, kao EP. Ovo je muzika koja meša težinu, žestinu i dramu dostojnu Ulice Sezam ali je dobro odsvirana i lepo snimljena:

https://templeofvoid.bandcamp.com/album/4-doors-to-death-ii

Notingemski The Medea Project zvuči vrlo pretenciozno kad vidite ime benda i ime albuma – Sisyphus – ali ovo je u suštini zdrav, pristojan stoner/ doom metal sa gotskim naklonom a koji uspeva da izbegne većinu gotske operetske teatralnosti za račun distorziranijeg, prljavijeg, stonerskijeg zvuka. To možda samo na kraju znači da ni stoner ni gotik publici ovaj album neće biti po volji ali meni je izmamio nekoliko osmeha. Preglasan master, doduše:

https://themedeaproject.bandcamp.com/album/sisyphus

Noises from the WickeD, osim što imaju za pisanje prilično iritantno ime, nisu rđav bend. Postoje od 2004. godine, ili su makar tada izdali svoj prvi album a sviraju neku vrstu progresivnog metala koji je prilično dostojanstven i lišen velikog broja žanrovske pirotehnike. Njihov novi album, Bonerattler je kao neka dobro producirana ploča iz osamdesetih, sva u srednjem tempu i atmosferi digniteta, više AOR ozbiljnost nego metal preterivanje. Naravno, to po definiciji nije BAŠ moja scena, ali ovo je kvalitetna i odlično producirana muzika sa pamtljivim temama i atmosferom koja vam neće naterati krv u ključanje ali će biti primerena za publiku koja više naginje hard roku i (komercijalnijoj) progresivi:

https://noisesofthewicked.bandcamp.com/album/bonerattler


Hyborian iz Misurija imaju drugi album, II, i ovo je lep, onako, razigran, trešerski metal sa stonerskom osnovom ali užurbanijom svirkom i hi-tech produkcijom. Lepo se to kombinuje i bend osvaja odličnim temama i melodijama a ima, vere mi i odličan omot:

https://youtu.be/UrSwkz_AjU8



Užasan, sirov i programski ružan death doom metal nam stiže iz Tel Aviva, posredstvom benda kome je i ime užasno: Syphilisphallus. Istoimeni debi EP ima četiri pesme mrcvareći sporog i gušeći mračnog zvuka koji nema gotovo ničeg zajedničkog sa simpatičnim hašišarima i gutačima pečuraka što vole veštice i provod u šumi, a koji čine dobar deo tradicionalnih doom bendova. Syphilisphallus je drugog senzibiliteta koji, perfektno, opisuje naslov treće pesme na EP-ju: Slow tentacles of Death. I, mislim, sjajno je to. Za razliku od funeral doom melodrame, ovde nema tiho-glasno dinamike, nema melodičnih momenata da olakšaju opterećenje tminom, ovo je kao neki old school death metal bend sa 20 Buck Spin ali pušten na 16 obrtaja i užasno nesrećan. Meni odlično:

https://syphilisphallus.bandcamp.com/album/syphilisphallus


Odličan deaththrash, sa dosta melodičnih, visprenih rifova ali bez utapanja u melodeath klišea stiže na aktuelnom singlu čikaških Disinter. Bend postoji trideset godina i kada izađe novi album (kog ovaj singl najavljuje) biće im šesti, i moram reći, na osnovu ove pesme, Demolition of the Mind, biće to vrlo lepo da se čuje. Izgrađen zvuk, dobre ideje, kvalitet produkcije, valjano:

https://pestrecords.bandcamp.com/album/disinter-demolition-of-the-mind-single



Tehnički death metalci iz Kostarike, Inhuman se vraćaju sa albumom Unseen Dead i ovo je vrlo siguran iskaz, odlično napisan, odsviran i produciran, za ljude koji vole kvalitetnozvučeću tehnički impresivnu svirku. Ono što vredi istaći je da Inhuman uglavnom postižu balans između songrajtinga i sviračkih egzibicija tako da je ovo tech-death kao deskriptor a ne kao ideal koji treba u svakom trenutku dostizati pa album lepo teče i fino se sluša:

https://inhuman1.bandcamp.com/album/unseen-dead



Pitsburžani Sol And Mani imaju EP dobrog imena – Patient Fucking Zero – a ni tri pesme koje se na njemu čuju nisu rđave. Bend prilično umešno spaja deathgrind eksplozivnost sa mrvećim, sporim, masivnim sludgecore pristupom pa je ovo muzika dve različite vrste ekscesa a u obe bend demonstrira kvalitet. Plus, vrlo solidna produkcija. Fina ploča:

https://solandmani.bandcamp.com/album/patient-fucking-zero


Progresivni death metalci Open the Nile iz Njujorka, Njujork, su konačno snimili prvi album, The Meridian i mada je to meni na momente neslušljivo zbog svoje OGROMNE pompeznosti i agresivnog muzičarenja, opet je ovo vrlo fascinantna ploča sa ekstremno složenim aranžmanima (koji uključuju kompleksne sinkopirane ritmove, ženske vokale, fretless bas gitaru itd.) koji ne mogu a da ne izmame jecaj poštovanja. The Meridian uzima ekscese tech death i prog death metala i od njih pravi jednu kompleksnu ali opet, da budem pošten, i fokusiranu ploču koja se ne gubi u svojoj velikoj raznovrsnosti i na momente se sasvim lepo seti da smo tu zbog pesama a ne samo zbog trikova. Respektabilan debi benda koji bi mogao da ostvari sasvim kultni status:

https://openthenile.bandcamp.com/album/the-meridian

Jednočlani Kinesis iz Portlanda na svom debi albumu, Omnikinetik, nije progresivan, ali jeste mračan i bučan. Ovo je ultra-mračni black-death metal po uzoru na blur-core bendove sa raznih meridijana i, pošto je rađen u solo uslovima, ima još viši stepen sirovosti nego što je to standard za vedete ovog, hm, podžanra. No, Ima to svog šarma i ako volite Teitenblood i slične siledžije, Kinesis vredi čuti. Čovek razume ovu muziku i vrlo joj je posvećen:

https://omnikinetic.bandcamp.com/album/kinesis-3

Aronious iz Viskonsina na debi albumu Perspicacity daju jelovnik progresivno nastrojenog, tehnički nabrijanog death metala koji je odličan primer prve ploče u koju je bend ulio apsolutno sve što je imao, i to je, srećom rezultiralo zvukom strasti i inspirisanosti radije nego papazjanijom ideja i zvukova. Dobro, ima ovde jako mnogo... svega... stilskih zaokreta iz proggy deathcorea u orijentalne stilizacije preko tech-death podloge, modalnih improvizacija pri brzini od sto na sat... sve vrlo dinamično, vrlo nabrijano, vrlo mladalački napaljeno ali opet dovoljno zrelo aranžirano da bude kako treba. Najveću zamerku imam na relativno monoton death vokal koji se koristi kao i na vrlo glasan master koji ipak, srećom, ne kvari solidan miks. Impresivno.

https://aronious.bandcamp.com/album/perspicacity


Beogradske spid/ hevi-metalke Jenner se vraćaju sa novim EP-jem i The Test of Time donosi dve nove pesme i jednu obradu Demoniaca (a koji je, za neupućene, bio takođe beogradski speed metal bend prve generacije, tamo, davnih osamdesetih) ali i novu zrelost, pogotovo u domenu zvuka. Ovaj trio je i ranije demonstrirao kvalitet u pisanju i izvođenju pesama a The Test of Time ima i odličnu produkciju koja pogotovo lepo leži vokalima što su ovom prilikom raskošno aranžirani u ukusno osmišljenim harmonijama. Aleksandra Stamenković takođe demonstrira i izvrsnu tehniku sviranja gitare, sa odličnim, mejdnovskim solažama i ovde sasvim bez preterivanja mogu da tvrdim da je bend na svetskom nivou. EP izlazi tek tridesetog ali je čitav dostupan na Bandcampu i vredi svaki cent tih bendih pet evra koji za njega traže. Bravo.

https://jennerserbia.bandcamp.com/album/the-test-of-time-ep


Italijani Throne of Molok imaju novi EP, mutate to survive i, ako ste se uželeli industrial metala po receptima od pre četvrt veka, bićete oduševljeni. Throne of Molok ovde zvuče kao onaj momenat u kome su EBM bendovi počeli da se interesuju za gitare pa je ovaj EP maltene kao neki izgubljeni demo snimak Front Line Assembly iz 1994. ili 1995. godine. Dakle, slabo tu ima originalnosti, da se mi razumemo – sve je isto, efekti na isntrumentima, dinamika pesama, stil pevanja, ali opet, ako tako nešto volite, ovo je solidan paket sa četiri pesme:

https://throneofmolok.bandcamp.com/album/mutate-to-survive-ep

Kalifornijski Edifice na svom istoimenom EP-ju sviraju korektan post-metal u sudaru sa stonerskim trikovima. Ima tu zanimljivih ideja i mada bend možda prenaglašava taj neki ,,emo" sentiment sa dosta vrištanja, opet, ume i da napravi iznenađenja koja prijaju:

https://edifice2.bandcamp.com/album/edifice-ep


Odličan hardcore-thrash-punk EP sastava Vile and Devoid koji se zove Nashville Can Go Fuck Itself i zapravo sadrži četiri pesme šaljive ali ekstremno dobro odsvirane muzike koja meša brzi thrash sa malo jazza, funka, countryja itd. Nešto kao Victims Family u hardcore thrash brzini, ukršteni sa MDC, recimo. Nema potrebe da naglašavam: ovo je obavezno:

https://viledevoid.bandcamp.com/album/nashville-can-go-fuck-itself-2

Dobri su i Šefilđani Utilitarian na svom debi-singly Unaccountable, koji nudi dve pesme energičnog i hrskavog thrashcorea, sa metal zvukom i hardkor stavom i besom. Prija:

https://utilitarianband.bandcamp.com/album/unaccountable

Ako iz nekog razloga jedini način da izađete na kraj sa anskioznošću izazvanom pandemijom predstavlja slušanje izuzetno nasilničke, agresivne muzike bez trunke nekakve elegancije ili višeslojnosti, evo bugarskih komšija Never Prey sa svojim drugim albumom, Gnozis. Never Prey su kao nekakav kompjuterski izračunat prosečni beatdown hardcore bend ali je meni, koji beatdown praktično ne slušam to nekako simpatično. Oseti se tu ta Balkanština. A i dobra produkcija pa svi ti D-drop rifovi od jednog, eventualno dva tona zvuče masivno i masno. Slatki su i na slici:

https://neverprey.bandcamp.com/album/gnozis

Punk-deathgrind-thrasheri iz Pensilvanije, Castle Freak su konačno, i posle nekoliko godina diskografske pauze izbacili svoj debi album, Savage Nights of the Castle Freak i ovo je odlična ploča žestokog metala. Pesme su uglavnom već poznate sa prethodnih EP-jeva i živog izdanja, ali je ovo odsvirano sa novom sigurnošću i dobrom produkcijom i, pogotovo što su pesme dosta različite među sobom, ostavlja utisak jedne bogate i čak i višeslojne ploče. Meni ovaj pankerski pristup metalu jako prija:

https://castlefreak.bandcamp.com/album/savage-nights-of-the-castle-freak

Finski Caskets Open ima najmetalniji omot ove nedelje a i ime albuma – Concrete Realms of Pain – je veoma metalno pa je možda malo iznenađujuće da bend zapravo svira neku vrstu stoner-punka. Ali dobrog. Jim Plotkin je masterovao ovu ploču jakih rifova i himničnog pevanja i napravio od nečeg što je u suštini pank rok sa doom rifovima jednu finu, dostojanstvenu građevinu koja čak i gotski senzibilitet hendluje sa sigurnošću:

https://casketsopen.bandcamp.com/album/concrete-realms-of-pain


Teksašani Memory of a Melody za sebe kažu da su neki novi soj hevi muzike, sa trešerskim rifovima ali razgovetnim pevanjem i melodijama koje su bliže alternativnom roku. Zvuči kao sumnjivo prenaglašen koncept, ali muzika je zapravo dobra na EP-ju Burn Alive i ove tri pesme demonstriraju umeće u pisanju ali i izvođenju i snimanju muzike pa makar ona bila prijemčiva za nešto širi krug ljudi.

https://memoryofamelody.bandcamp.com/album/burn-alive-ep


Filipinski metalizirani hardcore bend Warcrimes vrlo ubedljiv na demo snimku Demo 2020. Dve pesme sirove ali ubedljive produkcije i muzike koja je divlja, besna ali disciplinovana. Pevač odlično vrišti, rifovi dobri i mada je ovo prevashodno mid-tempo, nije dosadno. Volim:

https://warxcrimes.bandcamp.com/album/demo-2020

Amerikanci Serpent Column spajaju black metal i math metal na svom novom EP-ju, Endless Detainment i to je zapravo prilično zanimljivo jer bend svoju visoku sviračku ekspertizu stavlja u službu avangardno spravljenih kompozicija koje su, razume se, bolesno hermetične ali istovremeno i energične i bolesno privlačne. Devet pesama, dobar mada neproziran zvuk, puno jake svirke i agresije. Moji ljudi:

https://serpentcolumn.bandcamp.com/album/endless-detainment

Hatred Throne iz Dubaija (mada su članovi Filipinci) sebe opisuju kao melodični death metal, ali ovo je više da se umile široj publici jer je njihova muzika nekakav prilično obični deaththrash. EP Dweller of the Lower World nije neko otkrovenje, tu je negde, prilično prosečan, ali pošto volim deaththrash i bend ima tu egzotičnu kombinaciju porekla, evo im malo protekcije:

https://hatredthrone.bandcamp.com/album/dweller-of-the-lower-world


Po sličnom principu simpatija i protekcije, stužu nam i ekvadorski Eskhaton koji sami za sebe i svoj debi album, Grito Final, kažu ,,First album of the one of most important Death Metal band in Ecuador." E, pa nazdravlje! Grito Final uopšte nije loš, ali jeste generički, derivativan death metal sastavljen kao nameštaj one švedske firme koju smo u Srbiji vekovima čekali, sav od prepoznatljivih komada. No, Eskhaton lepo sviraju, nisu netalentovani za pisanje pesama i dobro su producirani. U takvoj postavci, traženje originalnosti je razuman ali možda malo ambiciozan pokušaj sa moje strane. Nisu rđavi:

https://eskhatonecuadordm.bandcamp.com/album/grito-final


Pre dve nedelje su Wombbath izdali novi album, Choirs of the Fallen i ovaj bend, koji sa velikim pauzama i promenama u postavi postoji još od ranih devedesetih ovom prilikom nudi osvežen lajnap ali i muziku koja je sasvim klasični švedski deathmetal kako su ga Wombbath svirali i onda. Naravno, u 2020. godini smo na poziciji kada se ovaj tip muzike veoma deifikuje i mnogi mladi bendovi sviraju pod ogromnim uticajem Grave, Entombed i generalno zvuka studija Sunlight. Wombbath vrlo namerno odlučuju da igraju na istom terenu i snimaju album upravo u ovom studiju i upravo sa Tomasom Skogsbergom za miksetom ali rezultat je da album koji bi mogao da zvuči kao puka pokazna vežba iz swedeath nostalgije ima u sebi veliku količinu vatre i energije. Wombbath su ovde dobri jer pišu dobre pesme i imaju razumno dinamičan master pa njihov swedeath zvuči autentično i gladno radije nego generički i očekivano iako ne radi skoro ništa novo. Vrlo prijatno sam se iznenadio koliko je ovo okej uprkos ogromnom trajanju:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/choirs-of-the-fallen


Innocent Voice je malo neobično ime za metal bend ali kad isti dolazi iz Indonezije i svira progresivni deathcore, onda, pa... uh i dalje ne znam šta su hteli da kažu. Nema veze, ni ime njihovog debi albuma, Circle of Repeat nema mnogo gramatičkog smisla ali je ploča dopadljiva, odlično odsvirana i producirana sa zapravo značajno manje produkcijskog budženja nego što očekujete od prog-deathcorea u 2020. godini i sa nekim lepim momentima i idejama između standardnog klecanja. Nije rđavo!

https://innocentvoice.bandcamp.com/album/circle-of-repeat


Thrill Jockey nastavljaju sa sjajnim metal izdanjima. Eye Flys iz Filadelfije na debi albumu Tub Of Lard prže jak, distorzirani metal sa snažnim sludge rifovima i gruvom primerenom Amphetamine Reptile bendovima. Besno ali uzbudljivo i zabavno i ovaj bend, sa članovima grindera Full of Hell ima pred sobom lepu perspektivu:

https://eyeflys.bandcamp.com/album/tub-of-lard

Nite iz San Franciska na debi albumu, Darkness Silence Mirror Flame nude ,,blackened heavy metal" i to je sasvim legitiman opis muzike koja je vrlo primerena današnjem trenutku. Mene ovo nešto ne prži, pogotovo je mastering preglasan, ali mator sam, suočimo se s tim, pa možda nekom drugom ovo bude lepše. Bend svakako zna da svira, a što prevashodno dokazuje solažama, no nekako mi se sterilnost zvuka i dosadan blackened vokal ne uklapaju zajedno:

https://nitemetal.bandcamp.com/album/darkness-silence-mirror-flame


Mnogo mi više leži Art of Shock koji melodični, NWOBHM-om inspirisani speed metal mešaju sa savremenom produkcijom i nešto malo modernijeg thrash zvuka. Zabavno, optimistično, svakako ono što treba velikom broju ljudi u ovom momentu:


https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nJ85a-E18fC2WcDGttpY5P6Ua1g0jIM_4


Brazilci Evil Minds na svom prvom albumu, Eyes of Tomorrow zvuče vrlo klasično. Ovo je ,,pravi" heavy metal po uzoru na recimo rani Grave Digger ili žešći Accept i mada se štošta ovde da zameriti – od povremenih vokalnih prestupa do pomalo kilavog, mada čistog miksa – ovo je ploča puna autentične metalske cheesy heroike i dobrog raspoloženja:

https://youtu.be/ViA5zLs8C-8


Ali kad smo kod klasičnog hevi metala, Espionage iz Melburna ne samo da zvuče nego i izgledaju kao da su ispali iz 1985. godine na omotu svog singla Arrow of Time. Ali muzički ovo jebe keve, spajajući speed i power metal iz osamdesetih za kombinaciju koja bi i Helloweenu iz najjače faze dala solidnu konkurenciju. Espionage imaju samo jedan album iza sebe, ali su bend izuzetnog sviračkog kvaliteta i izgrađenog izraza i identiteta. Međutim, Arrow of Time još demonstrira i novu razinu kompozicijske izvrsnosti. Ako volite dobar hair metal iz osamdesetih ovo je apsolutna lektira:

https://espionageofficial.bandcamp.com/album/arrow-of-time


Slično i simpatično ali ne toliko dobro je i ovo što poljski Shadow Warrior nudi na singlu Heavy Metal Typhoon. Mislim, ovo je klasičan metal koji bi bio drugorazredan i 1985. godine ali je dobar, srčan i to što nije prvoklasan mu svejedno daje lepu grungy komponentu:

https://shadowwarrior.bandcamp.com/album/heavy-metal-typhoon

Graveripper su svoj EP Complete Blinding Darkness izbacili pre dve nedelje i ovo su tri pesme simpatičnog blackened thrash metala koji i pored (verovatnog) uticaja Bloodborne (prva pesma se zove The One Reborn) uspeva da zvuči primereno old school i meni se sviđa. Graveripper su prljavi, sirovi i žestoki ali pesme im nisu glupe i voze se u lepom gruvu:

https://graveripper.bandcamp.com/album/complete-blinding-darkness

Brazilski Dead Enemy na EP-ju Knowing the enemy izbacuje sedam pesama usijanog thrashcorea po receptima starih brazilskih majstora, prevashodno Ratos de Porao, jelte. Velike su to, kako kažu, čizme da se popune ali Dead Enemy su šarmantni i imaju dobre, kratke i brze pesme pune pravednog gneva, sve snimljeno jeftino i sa patinom kakva ovakvu muziku samo oplemenjuje:

https://youtu.be/QehgpxmiD3k

Blackened speed-thrash metal iz Portugalije? Aj dont majnd if aj du. Vectis su klinci koji nemaju ni dvadeset godina pa je No Mercy for the Weak napaljena, primitivna ali šarmantna ploča sa pet pesama o satanizmu i motornim testerama. Ima ovde lepog gitarskog rada:

https://helldprod.bandcamp.com/album/vectis-no-mercy-for-the-weak


Obradovao sam se novom singlu ruskih Abominable Putridity jer Non-Infinite Sequence najavljuje dolazeći album, Parasitic Metamorphosis Manifestation jednim vrlo solidnim izrazom. Abonimable Putridity spadaju u vedete te neke srednje generacije slamming death metala sa veoma voljenim albumom iz 2012. godine (The Anomalies of Artificial Origin) i dobro je videti da imaju sasvim ozbiljnu nameru da se vrate i mlađariji pokažu da imaju još leba da pojedu dok ne budu na njihovom nivou. Non-Infinite Sequence ne nudi stilski ništa novo ali ovo je i dalje veoma dobar, tehnički ambiciozan, teški slem. Biće to dobra ploča. Još da se Katalepsy vrate i uživaćemo:

https://youtu.be/LzkkfCKJarM


Iako stalno naglašavam da je grindcore na koji se uobičajeno naleće u divljini (tj. na Bandcampu) spremniji da izazove traumu nego egzaltaciju, a  goregrind pogotovo sa svojim tradicionalno sve izraženijim naginjanjem seksizmu, evo dokaza da ima i izuzetaka. Portlandski Human Effluence za svoju stranu split izdanja sa Sulfuric Cautery & Metastasis neće osvojiti mnogo nagrada za razgovetnost, dobar ukus ili kvalitet produkcije, ali ovo je goregrind koji se seća šta je POENTA goregrinda: ultimativno nihilistička, dehumanizujuća muzika (a ne revija seksizma i mizoginije) koja osvaja orkanskom energijom i od nerazgovetnosti pravi iskaz. Ovde nema sporijih ritmova za ironično đuskanje niti komičnih svinjskih vokala, Human Effluence ubijaju iz sve snage sve vreme, imaju fantastičan podrumski zvuk (sa dobošem koji zvoni onako kako bi i Hemingvej poželeo da je za njim zvono zvonilo) i u najpozitivnijem smislu su me podsetili na rani Regurgitate, samo što su brži nego što su ti Šveđani ikad bili. Topla preporuka:

https://humaneffluence.bandcamp.com/album/split-w-sulfuric-cautery-metastasis


SludgeHammerGenocide iz Konektikata na svom EP-ju The Splatter Shack isto prže gadan goregrind ali kod njih je malo problem što nisu preterano maštoviti u pisanju pesama. Dobro oni to sviraju, ali ove četiri stvari, sa svojim trajanjima ispod dva minuta i dalje uspevaju da zvuče predugačko. No, bend ima dobar zvuk i solidno svira pa je ovo barem polovično OK.

https://sludgehammergenocide.bandcamp.com/album/the-splatter-shack

Mađarski solo-deathgrind projekat, Abandoned Mortuary radi jedno pola decenije i već ima četiri albuma i gomilu EP-jeva. Nije to sve, nagađate, baš obavezna lektira ali novi album, peti po redu, Summon The Elders je zvučno prilično simpatičan a i Gergely Kovács se pošteno potrudio da, svirajući obrade gomile malo poznatih metal bendova, prilagodi svoj zvuk njihovom senzibilitetu. Tako je ovo ploča disciplinovanih ukrštanja grind/ death zvuka sa thrashom, black metalom i doom metalom, sve odrađeno sa puno strasti i ljubavi i izgurano na impresivnu tehničku razinu. Svaka čast:

https://abran.bandcamp.com/album/summon-the-elders


Blue Holocaust su francuski goregrinderi i UBIJAJU. Ovde nema filozofiranja, humora ni mesta za refleksiju, samo besomučni sprint unapred sa vokalima koji kao da stižu pravo iz želuca, rifovima koji zalivaju kao kad pršte varnice sa struga i bubnjarem koji se pošteno trudi da sav taj masakr drži na okupu. Naravno, goregrind je po definiciji ,,smešna" muzika ali valja ga svirati ozbiljno kao ovi divni ljudi. A thousand screams in the night je inače njihov deo splita sa još tri benda koja nisam čuo ali ako su makar ovoliko isto dobri vrede svaku paru.

https://blue-holocaust.bandcamp.com/album/a-thousand-screams-in-the-night-4-way-split-w-rawhead-raw-addict-active-stenosis


Tu je i nemački Constrict sa EP-jem Saturation i ovo je opet u osnovi grindcore sa malo death metal, a sada i malo black metal elemenata. Nije revolucionarno ali ima solidan miks, blastbitove i po koju lepu gitarsku temu:

https://constrictgrindcore.bandcamp.com/album/saturation


Blurring su njujorški grindcore bend sa ,,avangardnijim" naklonom ako to mogu da kažem, jer njihove pesme jasno pokazuju uticaje japanskih uzora. I prijaju. Na splitu sa kolegama Cognizant imaju pesme od po tri minuta, kompleksnijih aranžmana i harmonski sklone istraživanju, sa dobrom produkcijom i odličnom atmosferom. Sami Cognizant nude četiri pesme jednako avanturistički nastrojene i sa nešto većim naklonom prog-death zvuku, ali i dalje oštre i beskompromisne. Odlična ploča:

https://blurring.bandcamp.com/album/blurring-cognizant-split

https://cognizant.bandcamp.com/album/cognizant-blurring

Apsolutnu grindcore krunu ove nedelje, pa i naslov albuma tjedna osvaja španski duo Ruinas koji sa debi albumom Ikonoklasta ne samo da unosi dah svežine na ustajalu scenu već uspeva da oduva kolege kao da su napravljene od paperja. Ikonoklasta je vrlo siguran, odlično produciran album gde pesme od dva minuta služe da pokažu kako ovi ljudi umeju da zrelo komponuju i dobro sviraju a da se ne izgubi grindcore eksplozivnost i ludilo. Wormrot su pre nekoliko godina izazvali skoro pa revoluciju u grindcoreu jednostavno bežeći od žanrovskih stilizacija i vraćajući muziku izvornoj pank/ metal buntovnosti a Ruinas isto ovo rade samo pišu još bolje pesme i sviraju prosto majstorski. Izvanredna ploča i apsolutno najbolji grindcore koji sam čuo ove godine:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/ikonoklasta

[Meho Krljic]

Samo da najavim, ako ima nekog ko kao ozebao sunce čeka moje metalne izveštaje, da sutra toga neće biti jer imamo zakazanu operaciju za našu mačku Šarenguzicu i da će, ako sve bude kako treba, metalna nedelja biti pokrivena u Nedelju ili Ponedeljak.

[lilit]

sve najbolje šarenguzici, a vi se čuvajte korone. jeste da smo u najboljim godinama, al i đorđe david je tako mislio!

[Meho Krljic]

Ma, naravno. Čak ću i ja sutra nositi masku i rukavice jer ću sedeti kod veterinara nekoliko sati.

[Meho Krljic]

E, pa, jedno je sigurno, apokalipsu će preživeti bubašvabe i metalci. Ako smo završili sve obaveze vezane za hirurške intervencije i subsekventne terapije krznenih ukućana, da pređemo na METAL!!!!!

Blek metal, da budemo precizni, barem za početak. A svaki početak je težak kada imamo posla sa teškim metalom* pa evo blek metal benda iz omiljene Norveške. Psykdom su vrlo simpatičan novi bend sa istoimenim albumom i članovima što su se kalili u Carpathian Forest, Visedom i još gomili bendova. Ovaj debi je, sasvim očekivano, ploča standardne nordijske sirovosti i energije, sve isporučeno disciplinovano i uz mnogo karaktera. Posebno je pevač, Roger Rasmussen, jelte, karakteran i da je Psykdomu dobar deo identiteta. Norvežani retko razočaraju pa uz dobar zvuk i kvalitet svirke to ni ovog puta nije slučaj. Slatko a gorko, ledeno a vrelo, baš kako treba:
*Ovakvih šala bismo se stideli u normalnim vremenim ali ko sad, u obzorje smaka sveta da drži standarde?

https://youtu.be/RrDgtSdfAc8

Švajcarski jednočlani projekat Enoid radi već petnaest godina i Négation du corps mu je osmi album i ovo je, iako tu ima malo one hermetičnosti tipične za jednočlane blek metal bendove, prilično sigurna, ubedljiva ploča depresivne, mizantropske muzike koja zna koliko monotonije sme da pruži ali i koliko lepa harmonija tu monotoniju može da oplemeni kada se uvede na pravom mestu. Nije ovo nešto što ću ja slušati mnogo i često, ali je iskreno i ozbiljno:

https://enoid.bandcamp.com/album/n-gation-du-corps

Francuzi Aodon na albumu 11069 nude zanimljivu mešavinu pristupa i stilova, držeći se blizu tog nekog post-metal zvuka ali ne prevlačeći sve u shoegaze atmosferu. 11069 je ploča razrađenih gestova i dobre atmosfere koja nije, bar za moje uho, još sasvim sa sobom raščistila šta tačno želi da kaže, ali jezik koji je evoluirao za potrebe te priče je prilično dobar:

https://aodon.bandcamp.com/album/1-1-0-6-9


Iz, ponovo, Norveške dobijamo novi album projekta Enepsigos i ovo je sjajan, razarački ali i psihodeličan metal koji iako agresivan onoliko koliko tr00 nordijski blek metal treba da bude ima mnogo više dimenzija od proste agresije. Naravno, ovde su ozbiljni likovi umešani u posao: Thorns (inače Italijan) je bubnjar Blut Aus Nord i još milion bendova, dok pevač V.I.T.H.R. radi sa Nordjevel i, naravno da se ovde čuju pedigre i kilometraža. Mene vrlo prijatno iznenađuje kako ovaj album, Wrath of Wraths, uspeva da organski spoji oštar, udarački blek metal prepun blastbitova i agresivnih rifova (koji su u mnogo nižem štimu nego što je za blek metal uobičajeno i zvuče kao da dolaze iz švedskog death metala) sa tom meditativnom, psihodeličnom atmosferom. Odlična ponuda za sedenje kod kuće u izolaciji:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/wrath-of-wraths

https://youtu.be/7zEbRcbrB8I

Vrlo epski i vrlo cheesy zvuče Nijemci Hohenstein na svom debi albumu Weisser Hirsch koji je sav u srednjem tempu i himničnim temama. Bude ovo meni i prilično dosadno na momente i valjalo bi malo više dinamike ali ima šarma:

https://youtu.be/zWIfluj20cM


Grave Sediment je solo projekat izvesnog Iana Tomasa i EP, The Great Pestilence je idealan za slušanje u uslovima globalne epidemije jer je u pitanju sirov, bučan i agresivan blek metal koji ima taman toliko ,,atmosferičnih" elemenata da se ne svede na samo jednu dimenziju. Kućno, sobno, izolacionistički ali ekspresivno. Sasvim kako treba:

https://gravesediment.bandcamp.com/album/the-great-pestilence-2


Iznenađujuće simpatični Britanci Thy Dying Light na svom prvom i istoimenom albumu donose jedanaest pesama koktel-punude u kojoj se mešaju sirovi, agresivni spid-blek pristup sa meditativnijim, eh, atmosferičnijim momentima. Sve je to primereno sirovo i dovoljno agresivno kad je agresivno pa nemam PREVIŠE zamerki:

https://youtu.be/B0FN3-k7yN4

Islandski jednočlani post-blek-metal stvaralac, Zakaz (aka I aka Kristján Jóhann Júlíusson) na svom novom albumu, Hof úr Holdi donosi očekivano slatke melodije i meditativne pasaže, ali i mnogo tipično islandske širine i himničnosti. Sve je to za nijansu preslađeno za moj ukus i pesme PREDUGO traju, ali ima lepote:

https://zakaz.bandcamp.com/album/hof-r-holdi

Pitsburški trio Automb na svom drugom albumu, Chaosophy pruža potrebnu dozu antitela protiv melanholije i depresije svojim sirovim, ali savršeno kontrolisanim raw-black metal jelovnikom. Bend se loži na ezoteriju i okultizam ali muzika je prilično strejt, mada ne primitivan, blek metal sa malo death metal težine i ovom albumu imam da prigovorim samo pomalo jeftiniju produkciju. Ali opet, to ide uz ovakvu muziku. Automb su sve bolji što album ide dalje, sa jasnim indikatorima da ovo troje ljudi znaju da pišu i aranžiraju pesme, kao i da su odlični muzičari. Pevačica i klavijaturistkinja Danielle Evans pritom impresivno odrađuje srednji black-death vokal i ovo je ploča koja ima sve moje preporuke:

https://automb.bandcamp.com/album/chaosophy


Finci Nôidva na debi albumu Windseller nude iznenađujuće razigran, melodičan blek metal koji bi se možda kvalifikovao i za slušanje kod blackened rock'n'roll publike da je samo za nijansu uglađeniji. No, meni se ovaj spoj sirovijeg, ,,podrumskijeg" zvuka i zaraznih, pamtljivih melodija zapravo prilično dopada. Ima tu i odličnih ritualnih ispada a i omot je za desetku. Debi album kakav se samo poželeti može:

https://youtu.be/strl84QYU6Q

Sa južne polulopte, direktno iz Perua dolaze Arcada sa svojim prvim ful abumom, Projections i ovo je disciplinovan, zreo, pomalo starmal blek metal sa filozofskim aspiracijama, lepim melodijama i žestokom, interesantnom muzikom. Arcada meni više zvuče kao da dolaze iz Grčke nego iz latinske amerike, sa svojim zrelim, odmerenim pristupom ali i kvalitet im je na vrlo visokom nivou pa ovo treba shvatiti kao solidan kompliment:

https://edgedcircleproductions.bandcamp.com/album/projections

Kad smo već kod Grčke, jednočlani atinski projekat Χειμώνας (tj. Himonas, tj. ,,zima") upravo je izdao drugi, istoimeni album i – prekinuo sa radom. Zašto? Pojma nemam, ali sigurno nije zbog lošeg kvaliteta muzike jer je Χειμώνας odlična ploča sirovog a opet duševnog, ličnog blek metala koji bije iz sve snage ali je i melodičan i melanholičan na način koji ne deluje namešteno i ,,glumački".  Nešto siroviji zvuk je opet u skladnom odnosu sa muzikom i generalnim sentimentom očaja i propadanja i ovo je ploča kakvu vredi slušati i preporučivati drugima da vide zašto treba trpeti stotine osrednjih jednočlanih blek metal projekata da bismo dobili po neki ovakav:

https://himonas.bandcamp.com/album/-

Holanđani Elfsgedroch su izvrsni na svom drugom albumu Gedoemd tot de eeuwige jacht koji meša odličan, tehnički izbrušen blek metal visoke brzine i energije sa vrlo odmerenim pristupom atmosferi i rifovima da se dobije jedan dostojanstven, meditativan paket  iako pričamo o zbilja žestokoj muzici. Ja nekako veoma volim kada blek metalci prave harmonska i tematska istraživanja izvan uobičajene ponude ali se i dalje drže žestine kao osnove zvuka i Elfsgedroch mi to obilno isporučuju. Rispekt!

https://elfsgedroch.bandcamp.com/album/gedoemd-tot-de-eeuwige-jacht

Za debi francuskog sastava Amnutseba, Emanatism, WTF se čini kao najprirodnija reakcija. Ovo je blek metal shvaćen kao sila prirode, štaviše prirodna nepogoda, manje kolekcija rifova i tema a više lavina zvuka koji se obrušava na slušaoca i ostavlja ga u najboljem slučaju ošamućenog i dezorijentisanog. Naravno, ovakvih black-metal-ali-noise bendova ima kolko hoćete svake nedelje na Bandcampu, ali Amnutseba su zreliji i zvučno i idejno od 99% kolega i vredi im se izložiti:

https://amnutseba.bandcamp.com/album/emanatism

Australijski Wardaemonic imaju jako natrpan zvuk na albumu Acts of Repentance a što nije najsrećnije jer je ovo muzika prepuna dobrih ideja, odrađenih uz puno strasti i veštine. Acts of Repentance je ploča koja ume da bude i himnična i vrlo agresivna i ne plaši se dvanaestominutnih pesama koje se iz pretećih, mračnih početaka razviju u opštu tuču ali šteta je da Asutralijanci nisu ovo na kraju masterovali da se lepše čuje. Ako su vam uši odmorne, dajte svaku šansu Wardaemonicu, zaslužuju je:

https://wardaemonic.bandcamp.com/album/acts-of-repentance-black-metal

Wake iz Kalgarija na albumu Devouring Ruin postižu izuzetan balans izmeđi post-blek metalske, šugejzerske melanholije i agresivne blek metalske polivačine tako da je ovo album koji ubedljivo ide napred, rušeći nekakve zamišljene žanrovske barijere ali istovremeno se držeći jake strane žanra. Meni to toliko prija da se malo brinem za sebe, ali tajna je verovatno i u miksu koji je dobar, ne upropašćen masteringom i daje svemu dodatnu dimenziju MOĆI. Mnogo mi se dopadaju Wake:

https://wakegrind.bandcamp.com/album/devouring-ruin 


Idemo na stoner i prvi su Grci High Priest's Incense sa EP-jem Entropia koji donosi tri pesme odličnog, neprskanog, spontanog i sirovog doom metala sa finom okultnom podlogom i simpatičnim vokalnim aranžmanima koji osvežavaju kompozicije. Nije producirano IDEALNO ali kod Grka toliko sve zvuči slično u pogledu miksa i produkcije da je zapravo zvuk ovog EP-ja prijatan odmak od standarda.

https://highpriestsincense.bandcamp.com/album/entropia

Italijani Caluvia imaju grozan, pretrpan master ali njihov album, Insane, uprkos tome zvuči poletno i zabavno. Nije ovo stoner rok koji izmišlja tople vode i smelo krči nove puteve kroz neistraženu pitagorejsku prašumu primalne muzike, ali jeste lep oblikovan album drčnog gruva i solidnih rifova. Druga klasa, ali pristojna:

https://caluvia.bandcamp.com/album/insane-2


JAVA iz Tel Aviva su klasičan primer psihodeličnog stoner benda kome bi uvođenje pevanja u pesme značajno unapredilo aranžmane. Ovako, instrumentalno, ovo je psihodelična težina koja, kada se konačno zalaufa i pređe iz pipkanja osrednjih rifova u svemirski frikaut – zvuči odlično. Al treba to dočekati. Dakle, dobra JAVA na albumu Implode/ Explode, bacila me je u nekoliko vrlo lepih tripova, ali mogla bi da bude ubojitija:

https://javapsych.bandcamp.com/album/implode-explode


Jer, recimo, Šveđani The Hypnagogics na svom debi albumu Endless Nights drže master klas iz psihodeličnog roka koji ima vrlo '60s stil ali ne zvuči imitatorski, sikofantski ili istrošeno. The Hypnagogics izgledaju kao hipici i tako i zvuče ali ne gube vreme na sviranje stila i njegovih stereotipa nego samo piče glasnu, faziranu, melodičnu i psihodeličnu rok muziku koja, očiggledno dolazi iz podsvesti a ne iz kalkulacije. Nije metal, bliže je popu, ali je fazirano, žestoko i zapaljivo:

https://thehypnagogics.bandcamp.com/album/endless-nights

Ni portlandski LáGoon na svom trećem albumu, MAA KALI TRIP ne sviraju baš metal, ali ova sirova, psihodelična i neodoljivo šarmantna pankerska garaža je milina za slušati. Inspirisani psihodeličnim iskustvima gutanja maa kali pečuraka, ova dva čoveka piče žestoke rifove i sviraju besan, minimalistički  rokenrol za mlado i staro:

https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/maa-kali-trip

Bangalorski Diarchy na svom albumu Splitfire donosi vrlo lep gruv i teški stoner rok koji nije puko imitiranje Black Sabbath već ima svoj identitet i zvuk. Indusi već na drugoj pesmi zavrnu na svoju stranu i podsete koliko su zapadni psihodeličari i stoneri zapravo dužni potkontinentu u pogledu inspiracije, harmonija i tema i sve to zvuči izvrsno:

https://diarchy.bandcamp.com/album/splitfire



Low Torque iz Portugalije se na EP-ju Jupiter bave mesecima ove velike planete ali muzički ovo je više grunge rock nego heavy psych inačica teškog roka. Što je u redu, Portugalci su vrlo solidni u svom grandžu:

https://lowtorque.bandcamp.com/album/jupiter

I Nijemci Crimson Oak na svom istoimenom debi albumu su simpatični u tom nekom modernom hard rok/ stoner stilu. Dosta ovde ima skretanja u neki, eh, ,,komercijalniji", radio-friendly zvuk kakav inače ne bih slušao ali je simpatično kad se izmeša sa više blues-heavy osnovom. Nije za svakoga, sigurno, ali možda se starija publika ovde pronađe:

https://crimsonoak.bandcamp.com/album/crimson-oak-album

Britanci That Which Ate The Moon su me bogami naterali u ozbiljan hedbeng svojim zapaljivim eponimnim EP-jem. Ove tri pesme kombinuju alternativni rok sa psihodeličnim stoner metalom, noseći negde u sebi hitoidnost jednih, recimo, Therapy? ali ne zaboravljajući težinu i distorziju:

https://youtu.be/msAUIgxppxY

Bukureštanska gitaristkinja Delia Poparad je snimila simpatičan stoner album The Land of Mist sa gomilom ortaka i saboraca, nudeći heavy rifove i dobru, izmagličastu, jelte, atmosferu. Ploča od pesme do pesme istražuje različite elemente muzike sporog i teškog identiteta i ovo se sluša kao jedan zreo a raznolik album, ali i kao lična karta rumunskog stonera:

https://deliapoparad.bandcamp.com/releases

Hypnochron iz Čikaga imaju prepumpan master na svom istoimenom, povratničkom albumu, ali ako se to prenebregne, ovo je simpatičan instrumentalni doom/ stoner sa mnogo žestine i ambicije da težinom pokori ali i zadovolji slušaoca. Ne idealno ali uzbudljivo:

https://hypnocron.bandcamp.com/album/hypnochron

Slow Phase iz Oklenda su na svom istoimenom albumu vrlo solidan, bluzerski hard rok bend sa neskrivenom ljubavlju za '70s rokanje u svom zvuku ali odličnim pesmama i kvalitetnim, eksplozivnim izvođačkim veštinama. Gitarista Dmitri Mavra je očigledno konzumirao mnogo Hendriksa odrastajući i to se lepo čuje. Valjano:

https://slowphase.bandcamp.com/album/slow-phase

Loose Sutures sa Sardinije su na svom prvom i istoimenom albumu simpatični u svojoj očiglednoj zaljubljenosti u '70s psihodeliju i pank, nudeći anarhičnu, garažiranu smešu dobrih, faziranih rifova i pank-rok etitjuda. Lepo:

https://loosesutures.bandcamp.com/album/loose-sutures

https://youtu.be/2oZ6UdK6Qtk


Mnogo dobrog australijskog stoner i desert rocka čućete na kompilaciji Hidden Noise a koja je šoukejs za istoimenu izdavačku kuću. The Royal Artillery, Turtle Skull i Sons of Zoku su među hajlajtima a tu su i izvanredni Droid. Nezaobilazno:

https://hiddennoisecomp.bandcamp.com/album/hidden-noise

Meksikanci Vinnum Sabbathi imaju novi album, of Dimensions & Theories i to je nekih 47 minuta instrumentalnog, tvrdog i sirovog space-rocka presecanog vokalnim semplovima. Bend se trudi da isporuči kompletan narativ, ne samo kolekciju džemova pa sredina albuma signalizira stilski i zvučni zaokret posle koga se udara još žešće i glasnije:

https://vinnumsabbathi.bandcamp.com/album/of-dimensions-theories

The Heavy Eyes iz Memfisa, Tenesi, su ubedljivi u svom teškom bluz-roku na albumu Love Like Machines. Ovo ima svoju porciju psihodeličnosti sa tim jako faziranim gitarama ali može da bude vrlo prijemčivo i za običnog slušaoca jer je puno dobrih gitarskih tema i popaljivog rokenrol pevanja:

https://theheavyeyesmemphis.bandcamp.com/album/love-like-machines

Vankuverski trio Heavy Trip želi da bude siguran da ćete znati kako muzika zvuči i pre nego što pustite prvu pesmu albuma koji se isto zove Heavy Trip i za svaki slučaj ima i pečurku na omotu. No, iako tačno znate šta da očekujete, sva je prilika da ćete kao i ja biti oduvani MOĆNIM zvukom i MASNOM psihodelijom što je ovi Kanađani nude. Heavy Trip uspevaju da spoje spontanost nadrogiranog džem-sešna sa zaokruženošću kompozicija nudeći ultimativni instrumentalni stoner zvuk za 2020. godinu, sa sve teškim ali prozračnim miksom koji miluje uši. Izvrsno:

https://heavytripdudes.bandcamp.com/releases

Iz Italije nam Void of Sleep nude jedan vrlo ambiciozan prog-stoner album koji se gotovo razmeće kvalitetnom produkcijom, vrhunskom svirkom i bogatim aranžmanima. Metaphora daleko nadilazi puko sviranje ,,stoner" žanra i mada čuva težinu i masu, ovo je ploča i za normalnu publiku koja se, čak i u 2020. godini o metalu informiše na televiziji. Što znači da nije nužno za najhardkorskijeg slušaoca, ali vredi je čuti:

https://voidofsleep666.bandcamp.com/album/metaphora

Izašao je i Tohu Wa Bohu, album teksaškog projekta Lord Buffalo za koji smo očekivali da će nam se dopasti slušajući najavni singl pre mesec dana i – nema tu nekog iznenađenja. Ovo je odlično. Lord Buffalo nudi vrlo moćnu, epsku, ali i vrlo heavy amerikanu koja ima dovoljno bluza i dovoljno psihodelije da se centrifugalno kreće od sržne folk dimenzije ove muzike, ima dramu ali i spontanost koje se jako dobro dopunjuju. Za metalce ali i brojnu drugu publiku:

https://lord-buffalo.bandcamp.com/album/tohu-wa-bohu

A čikaški Temple of Void biju iz sve snage na svom albumu The World that Was koji je jedno lepo, bučno pakovanje mračnog death-doom zvuka sa dubokim, grlenim vokalom i pretećim death rifovima ali i sporim tempom i masivnošću ozbiljnog doom metala. Ovo su dobro napisane pesme u kojima skoro komično duboki vokal što ga plasira Mike Erdody skoro da predstavlja parodični odmak od inače ozbiljne muzike ali to je, jelte, metal. Dobra ploča:

https://templeofvoid.bandcamp.com/album/the-world-that-was

Vivo en Ramos Mejía je živi album argentinskog stoner rok benda Pesares i koji je čisto snimljen mada mu ne bi škodilo i malo više težine. No, Pesares nisu bend koji hvata na silu i ovo je elegantan hard rok/ stoner rok sa lepim idejama i dobrom pevačicom. Obrada Blek Sabata (N.I.B.) je tu samo da se potvrdi pedigre ali Pesares se i bez nje vrlo ozbiljno preporučuju za neko buduće studijsko izdanje:

https://pesares.bandcamp.com/album/vivo-en-ramos-mej-a


Candlemass su nas obradovali novim EP-jem i The Pendulum ima dobru, zdravu energiju a opet i taj razgovetni zvuk kojim Šveđani mogu da dobace do šire publike nego što je klasična doom zajednica. Ostatak EP-ja čine neobjavljene demo pesme i, mislim, ne bih da filozofiram, Candlemass su posle toliko godina u odličnoj formi i vrede da se slušaju:

https://www.youtube.com/watch?v=rJzpw3pWRzI&list=OLAK5uy_m0DHuAYdk5aHxQznTTUh3ZzgEc8UdbGU0

https://candlemass.bandcamp.com/album/the-pendulum



WuW iz Pariza imaju vrlo lep spoj doom i post metal interesovanja na albumu Rétablir L'Eternité sa pesmama koje se odvijaju glacijalnom elegancijom i nude mnogo dubine da se u njoj izgubite ali i masivnosti da uz nju mašete kosom. Ovaj duo je skon eksperimentisanju sa zvukom ali u osnovi muzike je taj neki nežni gruv koji zaziva na nespretni ples i kontemplaciju. Lepo:

https://wuwmusic.bandcamp.com/album/r-tablir-leternit

Finci Solothus svoj treći album, Realm of Ash and Blood izdaju za 20 Buck Spin i rekao bih da su ovaj izdavač i ovaj bend idealan spoj. Solothus vole spori, mučni death doom metal a 20 Buck Spin voli hermetičnu, tešku metal muziku pa je Realm of Ash and Blood iznurujuća ali i okrepljujuća ponuda teških, epskih rifova, pećinskog vokala i brutalnih, mrvećih ritmova. 20 Buck Spin su prošle godine imali skoro neverovatan lajnap izdanja a sa dva albuma koja su izdali ove kao da najavljuju da se tu ništa neće promeniti. Solothus su obavezno štivo:

https://listen.20buckspin.com/album/realm-of-ash-and-blood

Twitchy Barber mi je vrlo sumnjiv projekat jer se radi o muzici koja očigledno postoji eksluzivno na internetu, pa i to bez stranice na metal archivesu ili bar instagram naloga. Neobično je jer EP  The Awareness Affliction 2​.​0 nudi odličan, izvrsno produciran melodični death metal/ metalcore melanž pod jasnim uticajem The Black Dahlia Murder a to baš nije uobičajen kvalitet za ovako opskurne muzičare. Poslušajte sami:

https://twitchybarber.bandcamp.com/album/the-awareness-affliction-20


Supersimpatičan deaththrash iz Bogote stiže nam od benda Demolator na albumu Infernal Acto I. Nešto tanji zvuk ne treba da zavara, Kolumbijci ne samo da dobro sviraju nego imaju i sveže ideje i identitet koji se ovde šarmantno pomalja u kombinaciji melodičnosti, razgovetnosti i vrlo poslovnog rokanja. Najvažnije, ima ovde izuzetno lepuh rifova i ovo je album koji se sluša više puta, sa apetitom:

https://demolator.bandcamp.com/album/infernal-acto-i

Takođe iz Kolumbije su No Raza čiji death metal je doživeo produkcijski i generalno aranžmanski level-ap nakon diskografske pauze od nekoliko godina. Transcending the Material Sins je ploča dobrog, mada za nijansu klinički čistog, zvuka i dobrih rifova. No Raza nisu neki preterano imaginativni ljudi i njihova muzika osvaja najviše tom predvidivošću, stamenošću i čvrstinom. No ovo ne znači da pesme nisu dobre, naprotiv, samo su uglavnom sve vrlo stilski i tonski ujednačene. To je ponekad apsolutna prednost:

https://www.youtube.com/watch?v=Sb3ynCIbOn8&list=OLAK5uy_kCnYrU8cDi1CFeb4kAkdqHYOM2ze3pA2w


Vrlo zanimljiv album dolazi nam iz Ontarija od benda (koji je praktično jedan čovek, plus sešn-bubnjar) Shadöccult. Istoimeni album je debi ovog projekta i nudi iznenađujuće zreo i ubedljiv simfonijsko-gotski metal kakav se retko čuje. Shadöccult odmah u startu imaju tu prednost da im muzika nije preproducirana i prenatrpana zvukom u nameri da se postigne simfonijska monumentalnost. Ovo je lepo, odmereno produciran album a efekat monumentalnog se postiže pametno i svesno napisanim kompozicijama u kojima su ubojite gotske melodije na pramcu i lome led u srcima, prevashodno mom. Kad Martin Breton zapeva svojim simpatičnim, romantičarskim stilom pa ga malo pomeša sa vikinškim napevima to je trešnja na vrhu torte kakva se samo poželeti može. Shadöccult, naredni veliki bend, pazite šta vam kažem.

https://shadoccult.bandcamp.com/album/shad-ccult

Kvebečki Aeternam već više od deceniju razvija svoj prilično jedinstveni spoj death metala, simfonijskih aranžmana i folk tema sa jakim bliskoistočnim mirisom. Al Qassam je njihova najzrelija ploča do danas i Aeternam se ovde pokazuju kao prekaljeni aranžeri koji ne natrpavaju kompozicije trikovima i egzibicijama da dokažu da mogu, već imaju jedan otvoren, agnostičan pristup pisanju pesama gde ima mesta i za skoro pop-senzibilitet ali i za čist death metal. Naravno, bliskoistočne teme su popaljive same za sebe ali lepo je da se bend veoma potrudio oko aranžiranja. Ovo je vrlo kičasta, vrlo pompezna muzika, kao to i dolikuje ičemu što ima ,,simfo" u opisu ali je odrađeno sa velikom sigurnošću i producirano iznenađujuće pažljivo. Odlična ploča:

https://aeternam.bandcamp.com/album/al-qassam


Beogradski bend Dusi ima debi album, Svest i ovo je zanimljiva kombinacija groove metala i neke vrste osvešćene, blago pravoslavne muzike. Ni jedno ni drugo nije baš moja scena ali ovo će verovatno biti zanimljivo određenom profilu publike. Miks albuma nije loš, mada je malo pretaman za moj ukus i Dusi zvuče dobro, spremni da osvoje svet.

https://dusibgd.bandcamp.com/album/svest

Indijski izdavač Cyclopean Eye Productions počeo je sa ozbiljnim online radom pa se sada pojavljuju i izdanja koja nisu naročito nova, ali vrede da se čuju po prvi put na Bandcampu. Svakako je jedno od njih debi album singapurskih Beelzebud iz 2015. Godine. Ovaj istoimeni album sa svega tri pesme donosi užasno težak i mučan blackened doom čiji je nabliži rođak, recimo, američki Khanate. Dakle, doom ali bez uobičajenih doom stilizacija i time brutalniji i bliži paklu:

https://cyclopeaneyeproductions.bandcamp.com/album/beelzebud


Propustih pre par nedelja novo izdanje na HGPD, a to se ne valja. In the Fire imaju odličan novi album, The Horror Show i ovo je vrlo dobro producirani, brzi, eksplozivni thrashcore sa zapaljivim rifovima, rafalnom paljbom bubnjeva i horor vokalima. Moćno, lepršavo i zabavno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/the-living-horror-show

Novi album hrvatskih grindcore majstora Bolesno Grinje izlazi tek polovinom Maja ali je izdavač, omiljeni Fucking Kill Records već album stavio na Bandcamp. Bolesno Grinje su bend koji cenim iz sve snage prvo jer su sjajni likovi a drugo jer sviraju odličan grajnd već mnogo godina. The last Grinjober​!​ je zrela, udaračka ploča odraslog grindcorea koji se i dalje drži klasične formule prostih rifova, rafalnih bubnjeva i duplih vokala, ali sve pakuje u pametne, uzbudljive pesme. Album u digitalnoj verziji možete kupiti direktno od benda, kao što sam ja uradio, za svega tri evra (ja sam dao četiri!!). Mislim, predobri su ti ljudi za nas:

https://bolesnogrinje.bandcamp.com/album/the-last-grinjober

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/bolesno-grinje-the-last-grinjober



Ekvadorski death metalci Epidemia nemaju najsrećnij eime za ovaj trenutak, ali Leprocomio im je prvi album i šta sad da se radi... Epidemia sviraju brutalan old school death metal u kome nema previše imitiranja drugih bendova ali ni PRETERANOG komplikovanja. Ovo je tehnički vrlo korektna muzika, dobro odsvirana, napisana i snimljena ali njena ambicija je da ostavi utisak brutalnosti i zle namere a ne da impresionira sviračkim veštinama. Uz tekstove na španskom i jednu autentičnu crtu sirovosti, Epidemia se lepo prikazuju na ovoj ploči:

https://epidemiadm.bandcamp.com/album/leprocomio

Solo projekat osobe koja se predstavlja kao Count Oculus, a zove se Rampancy ima novi EP, Proclamation i ovo je interesantna mada vrlo hermetična muzika negde između blek metala, grindcorea, industrije i nekakve eksperimentalne muzike. Count Oculus nije nužno sasvim siguran šta želi da odsvira ali je jako dobar u tome, ume da uvrnute ideje realizuje, snimi i predstavi na pravi način. Vredi odvojiti malo vremena:

https://rampancy519.bandcamp.com/album/proclamation-ep


Evo i jedne kompilacije koja skuplja pare za borbu protiv virusa korona. Crush Corona sadrži sedam malo poznatih ali vrlo pristojnih heavy bendova, različitih žanrova, od klasičnog metala, preko metalcorea i raznih thrash i punk formula pa do sludgea. Nije vrhunski ali sve je vrlo solidno i ima dobru nameru:

https://crushcorona.bandcamp.com/album/crush-corona



Brutalni death metal dobro dođe na ovu krizu pa sam se poradovao drugom albumu turskih kolega Molested Divinity. Unearthing the Void nije album koji se razmeće inteligentnim novim permutacijama BDM formule niti pokušava da bude išta više od paketa tupe, slepe agresije, ali jeste sastavljen spretno, nalazeći se tačno na zlatnoj sredini između ,,klasične" brutal death svirke po formuli koju su nam u amanet ostavili Krisiun ili Gutted gde se prže bekrajni blastbitovi pa ko preživi, i modernijih slam filozofija gde se nižu denflovani hromatski rifovi (sa samo povremenim bljescima neke ,,prave" harmonije) a vokal izvlači najdublje grlene zvuke koje ljudski organizam može da podnese. Sve je to namenjeno vrlo partikularnoj publici i njoj će biti sjajno. Ostalima će biti odvratno, ali to je kao da se žalite da je vinjak previše ljut. Ko ne voli ljuto ne treba ovo ni da sluša:

https://molesteddivinity.bandcamp.com/album/unearthing-the-void

Tu su i Britanci Twitch of the Death Nerve koji spajaju na-Cryptopsy-nalik tehnički, brutalni tvičeraj sa malo klasičnog Suffocation proto-slam rada i da je ovo samo malo lepše producirano (čak, samo da je mastering manje glasan), A Resting Place for the Wrathful bi mogao da se preporuči bez skoro ikakvih rezervi. Kažem ,,skoro" jer Twitch of the Death Nerve svakako imaju još par koraka da naprave dok ne dosegnu neki ,,svoj" zvuk. Za sada, ovo je odlično odsvirana kompilacija tuđih gestova, i kako u brutal death metalu originalnost ne mora da bude važnija od rafalne, ugnjetavački moćne svirke, ovo publika naklonjena ovom žanru apsolutno treba da propusti kroz uši:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/a-resting-place-for-the-wrathful

Posle ovako preglasnog masteringa, poravo je zadovoljstvo čuti album koji ima mnogo dinamičniji master. A ni muzika nije loša, nimalo. Perdition Temple iz Tampe (u kojima je Gene Palubicki iz Angelcorpse) sviraju blackened death metal koji zvuči kao da su mene pitali kako bi trebalo da sklope album. Ovo je visoko tehnička, brza, impresivno odrađena svirka sa pesmama u kojima jedan dobar rif sustiže drugi, bend radi kao mašina, bez stajanja, pravljenja ,,atmosfere" i nekakvog eksperimentisanja. Ovo je samo sve vreme polivački, ekstremni metal koji se svira u znoju lica i na koji možete da budete ponosni kad završite album. Odlično:

https://perditiontemple.bandcamp.com/album/sacraments-of-descension


Ghidorah sviraju ,,West Texas Death Violence" a što je kako se na teksaškom kaže ,,sludgecore". Recimo. Ovo je dakle, teška, mučna ali zarazna muzika koja meša spor, valjajući tempo sa eksplozijama nasilnih blastbitova. Self Immolation je EP sa tri pesme i sasvim je okej ako volite, recimo, Pig Destroyer i njihove satelite.

https://ghidorahtx.bandcamp.com/album/self-immolation

Disrotter iz Vošingtona na svom demo snimku Plague Demo 2020 nude četiri pesme solidnog, sirovog melanža krast punka i blek metala, sa daškom grajndkora. Sve vrlo mračno, energično i sklono detoniranju. Snimak završavaju smelom obradom Terrorizera i to zvuči odlično:

https://disrotter.bandcamp.com/album/plague-demo-2020

Južnoafrički duo Return to Worm Mountain na svom drugom albumu, Therianthropy nudi i dalje vrlo zbunjujuću kombinaciju gomile nekompatibilnih metal žanrova, šetajući se od najprimitivnijeg sirovog blur-core udaranja, preko psihodeličnog roka pa do akustičnih ambijenata i free improv buke. Ne za svakoga, ne za svaki dan, ali svakako da se čuje i proučava jer ovo nije samo nasumična jurnjava kroz žanrove nego osmišljena celina koja ima puno slojeva:

https://returntowormmountain.bandcamp.com/album/therianthropy

Danski Lophius je snažan i ubedljiv na svom EP-ju Their Poison our Antidote koji uspeva da spoji metal težinu i masivnost sa pankerskom eksplozivnošću i besom. I ovo izdanje je masterovano malo preambiciozno pa je zvuk brikvolovan ali ovo, srećom, jeste muzika koja donekle profitira od ovako glasnog mastera. Puno dobrih rifova, derački pristup pevanju i MASA, MASA, MASA. Vrlo lepo:

https://lophius.bandcamp.com/album/their-poison-our-antidote


Argentinci Asap Inev nominalno sviraju progresivni stoner rok ali na albumu Karmatango isporučuju metal aranžmane Astora Piazzolle i Gustava Santaolalle i taj spoj vrhunskog argentinskog tanga i metal stilizacija u aranžmanima nije idealan ali je zanimljiv i treba mu dati šansu:

https://asapinev.bandcamp.com/album/karmatango

Riot V, odnosno Riot imaju novu kompilaciju, Rock World (Rare & Unreleased 87-95) i nema tu mnogo da filozofiram, ovi ljudi su napravili nekoliko najboljih metal pesama koje sam ikada čuo pa za njih uvek imam vremena. Rock World nije obavezno slušanje za svakog civila ali ako ste ikada voleli Riot, ovo je vredno vremena i truda:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_leel_FcwU5XDjDrUchgE-LHHXvylvS5Q4

Italijani Hellraiders na albumu Fighting Hard nude klasičan rani '80s heavy zvuk sa očiglednim uticajem NWOBHM. Pevačica ThrasherLady kombinuje bluzersku zavodljivost sa klasičnije metalskim pevanjem a bend svira raspoloženo i razigrano sa pankerskim prštanjem, mejdnovskim solažama i nabijenim tempom. Miks nije idealan ali su pesme kratke i efikasne i bend me je kupio čak i pre nego što sam čuo odličan kaver meni izvanredno omiljene Girlschoolove Emergency.

https://hellraiders.bandcamp.com/album/fighting-hard

Takođe Italijani, Black Phantom na svom drugom albumu, Zero Hour is Now veoma nastoje da pokažu koliko vole Mejdn iz tih nekih kasnih osamdesetih. Naravno, nisu sasvim na nivou, pre svega produkcijski ali ovo je vrlo plemenit pokušaj sa lepim gitarskim radom, prominentom ritam-sekcijom (slušajte kako basista Andrea Tito predvodi bend iz pozadine) i pevačem Manuelom Malinijem koji zvuči kao da ga je Dickinson ne samo rodio nego i dojio do petnaeste godine. I, mislim, da ne ispadne da bend samo imitira Mejdn, ovo je dobro napisan, melodični power/ heavy metal stare škole koji meni vrlo prija:

https://youtu.be/ySvrX5Hk2N0

Prošle nedelje sam preskočio austrijski Venator, valjda sam bio nešto loše raspoložen, ali na ponovljeno slušanje njihov EP, Paradiser je sasvim simpatičan ,,komercijalniji" '80s NWOBHM negde između poznijih '80s Judas Priest (produkcija) i, recimo Angel Witch. Tri pesme, dobre gitare, jak tempo, odobravam:

https://venatorsteelcity.bandcamp.com/releases

Sovereign Child iz Indijane su za devet godina stigli tek do drugog albuma, ali Rise of the King je apsolutno urnebesno zabavan old school metal sa svom pompom ali i svom ozbiljnošću King Diamonda, Judas Priesta i sličih velikih imena. Album nije idealno masterovan, bubanj zvuči prilično ružno, bar u ovoj JuTjub kompresiji, ali Sovereign Child sviraju beskompromisno i nude solidan program klasičnog metala za ljubitelje:

https://youtu.be/uco6mUxFTZs

Steel Inferno iz Kopenhagena su multinacionalna reprezentacija ljubitelja klasilčnog heavy i speed zvuka i njihov drugi album, And the Earth Stood Still izlazi trećeg Aprila ali nam ga bend već stavlja na uvid (i omogućuje kupovinu) putem Bandcampa. Album nije idealno miksovan, pogotovo su vokali gospođe Karen malo prigušeni i zvuče kao nalepljeni na matricu ali ovo je opasna ploča izvrsno napisanih, popaljivih metal hitova sa impresivnim sviračkim veštinama koje bend pokazuje i puno klasične energije:

https://steelinferno.bandcamp.com/album/and-the-earth-stood-still

Sličnu kombinaciju heavy i speed programa sviraju i Lethal Steel iz komšijskog Štokholma. Ni njihov EP, Running from the Dawn nije idealno produciran, a ni uvek idealno otpevan ali i Šveđani mogu da se pohvale dobrim pesmama, gitarama, jakom ritam sekcijom i golom ženom na omotu. Malo li je?

https://youtu.be/9XQiqlmr_Ps

U slemerskim novostima, međunarodni projekat Traumatomy ima novi singl, Feeding Organism i ovo je sasvim očekivan, predvidiv ali kvalitetan slamming death metal. Poštujemo:

https://traumatomyslam.bandcamp.com/album/feeding-organism

https://youtu.be/dWn8gHepOIw


Izašao je i novi Igorrr i ma koliko to sad smešno zvučalo, Spirituality and Distortion je, recimo, pokušaj Gautiera Serrea da bude, pa, ne ,,komercijalan" ali, recimo... shvaćen? Muzika njegovog projekta Igorrr uvek je bila potpuno nepoćudan postmodernistički cut-up, meajući ne samo žanrvoe nego čitave muzičke svetove na najdrskije načine u sklopu pojedinačnih pesama, jureći Gautierovu viziju da muzika prirodno nema granice i da je njegova ambicija da kreira ,,veliku žurku za sve metalce". Spirituality and Distortion ne beži od ovog pristupa ali je za mrvicu disciplinovaniji kombinujući horsko pevanje, elektronske bitove, klavirske i violinske pasaže i blastujuće bubnjeve na pažljivije, neću da kažem ,,prirodnije" ali svakako pažljivije i promišljenije načine. Ovako njegova muzika ima izrazitiju narativnu komponentu i dok ona i dalje zahteva vrlo otvoren um i afinitet ka užasno širokom muzičkom programu, reklo bi se da je njenu internu logiku sada lakše ispratiti za publiku koja se sa Igorrrom nije ranije upoznala.

https://igorrr.bandcamp.com/album/spirituality-and-distortion

A za kraj: članovi nizozemskih slem legendi Korpse imaju novi sajd projekat (sa kolegama iz Cliteater i Teethgrinder), FxOxExS i debi izdanje koje se zove isto tako prezentira ih u izvanrednom svetlu. FxOxExS sviraju brutalan, veoma grub goregrind sa malo powerviolence oštrine i ovo je muzika sva u brzini i agresivnosti, besu i lošem raspoloženju. FxOxExS ne filozofiraju, prva pesma se zove Just fucking die already i ceo album je u tom stilu, ekstremno brz, brutalan, spakovan u kratke ali majstorski iskomponovane pesme. Ako vas hvata kriza što nema novih izdanja bendova poput Agoraphobic Nosebleed ili Gadget, priuštite sebi ovu lepotu a onda, kako i bend na kraju poručuje: FUCK OFF EAT SHIT.

https://fxoxexs.bandcamp.com/releases

[Meho Krljic]

 Mačka mi ima maligni tumor koji ne može da se operiše, što znači da ćemo terapijom i dobrim ophođenjem nastojati da joj život učinimo što dužim i udobnijim u mesecima koji dolaze. A što je nekako i ono što se valjda sad svi trudimo da učinimo jedni za druge. U ovo vreme, jelte, smrti, jedna od terapijskih preporuka je i metal. Ozbiljno.


Ove nedelje puno dobrog stonera i thrasha ali počinjemo sa ble metalom. I to u Americi a što nije karakteristično za nas. Tj. mene. Mislim, dobar deo američkog blek metala me ostavlja hladnim, ali, kada bismo malo proširili objektiv verovatno bismo lako zaključili da me dobar deo blek metala i inače ostavlja hladnim. Pošteno. Elem, Häxanu je jedan od milion projekata muzičara pod imenom Alex Poole a na debi albumu, Snare of All Salvation Poole sarađuje sa pevačem, L.C. koji je napisao i tekstove i ovo je album solidnog, melodičnog ali žestokog blek metala koji ne ruši nikakve granice niti iznenađuje iskakanjem iz kalupa ali može da se pohvali dobrim temama i ekspresivnom svirkom, lepo snimljenom i generalno prijatnom:

https://amorfatiproductions.bandcamp.com/album/h-xanu-snare-of-all-salvation

Danski Glemsel je mlad trio, koji postoji od prošle godine a Unavngivetje njihov prvi EP i ovo je prijatna, nordijski hladna ali melodična i žestoka muzika dobre produkcije i kvalitetne svirke. Glemsel čak EP (koji inače ima sedam pesama i traje malo manje od pola sata) počinju odličnom death metal deonicom da bi bez gubljenja koraka prešli u blek klasiku sa epskim temama i lepim zvukom. Reklo bi se da od ovog benda svašta može da bude, pa kako pun album najavljuju za jesen, treba ih držati na radaru:

https://glemsel.bandcamp.com/releases

Iz Švedske stiže jednočlani Svartkonst sa svojim drugim albumom, Black Waves i ovo je jedna lepo odmerena kombinacija black metala sa malo death i, čak, crustcore elemenata. Rickard Törnqvist ne samo da dobro svira nego i ima osećaja za komponovanje i ovo je nekoliko nivoa iznad uobičajenog masturbatorskog solo-blek metala a kako je čovek odgovoran i za snimanje i miks moram još više da se divim uspešnom odmicanju od svoje muzike i uobličenju albuma da zvuči kao prava ploča pravog benda a ne kao zabava muškarca koji ima previše slobodnog vremena u izolaciji. Nisam siguran kako to da Törnqvist nema bogatiju muzičarsku karijeru s obzirom na kvalitet koji demonstrira, ali šta to vas sada briga? Black Waves je odlična ploča i zavređuje pažnju:

https://svartkonst666.bandcamp.com/album/black-waves

O prvom albumu švicarskih Aara smo imali nekoliko lepih reči prošlog Marta a evo njih ponovo, sa novim albumom. En Ergô Einai je ploča koja zaoštrava priču sa prethodnog albuma i pokazuje bend u zrelijoj formi mada zadržavajući svetonazor i pristup sa prvog albuma. Ovo je emotivno i ekspresivno istovremeno sa tim da je hermetično i neprozirno. Recimo to, kako se pevač jedva čuje dok gitare umiljato pletu prelepe harmonije, kako interludiji ovde zvuče kinematski i i dalje veoma sakralno, kako se bend bavi prosvetiteljstvom iz 18. veka kao glavnom svojom temom. Odličan bend koji i dalje nije za svakoga i impresivan drugi album:

https://aara.bandcamp.com/album/en-ergo-einai

Više nego prijatno iznenađenje stiže iz Njemačke u vidu novog abuma dua Membaris čiji je poslednji dugosvirajući projekat izašao još tamo 2012. godine. Misanthrosophie je, zato, ploča koja istrčava na teren jako napaljeno i željno dokazivanja. Prva stvar koju zapažamo je prirodan zvuk bubnjeva, sa dinamičkim varijacijama i toplinom na koje nismo navikli u ovom dobu trigera i kompjuterskog editovanja i mada sam album nema baš dinamičan master – a što je šteta s obzirom na muziku – to me je odmah odobrovoljilo. Drugo je da su Membaris zapanjujuće sigurni u aranžmanima koji drsko barataju sa milion odvojenih segmenata i raspoloženja koji se nekako uklapaju u razumne kompozicije umesto da budu dosadni pačvork. Ovde imate klasično blek metal čukanje, vrisku, melodične, multitrekovane vokale, neočekivano umiljate solaže, sve povezano iznenađujuće funkcionalnim bridževima i međudelovima a bend se majstorski kreće između epike, lirike, ekspresivnosti, hladnoće. Ako ste osam godina čekali da čujete novi album Membaris bićete veoma bogato isplaćeni za strpljenje. Fenomenalno:

https://wtcproductions.bandcamp.com/album/misanthrosophie

Severni Irci, Drakonis, na svom novom albumu, Blessed by Embers, podsećaju me zašto blek metal iz Ujedinjenog kraljevstva uglavnom ne volim naročito, iako je on često formalno sasvim dobar. Draskonis su čisti i umiveni i kvalitetno sviraju ali i dobar deo njihove muzike me uopšte ne uzbuđuje sa svojim korektnim muzičarskim delom ali neinspirisanom ekspresivnom dimenzijom. No, ja sam možda ipak samo mator i blaziran i Blessed by Embers bez sumnje ima mnogo pokušaja da se ne naročito nadahnuta blek metal osnova oplemeni sa malo folka, malo death metala, malo od svega, pa možda nekom drugom ovo bude mnogo lepše nego meni:

https://hostilemedia.bandcamp.com/album/blessed-by-embers


Njemački Depravation na svom drugom (a NE trećem) albumu, III: Odor Mortis nudi sasvim by numbers ali dobar nemački blek metal. Ima ovde, dakle, i čukanja i sporijih delova, i refleksije i atmosfere ali i poštenog, znojavog rada. Cenio bih da je album malo, pa, užurbaniji, recimo, ali ima ovde dobrog materijala i, pošto je snimljeno i odsvirano veoma dobro, vredi ga čuti:

https://depravation.bandcamp.com/album/iii-odor-mortis


Ja ne znam ni šta je ovde izdavač ni šta je bend ni kako se zove album, ali pretpostavićemo da je ars-infame baltimorski izdavač a da je Urizen's peste bend iz Kolumbije koji na svom novom (prvom? tko zna?) albumu (kome ne znamo ime) svira nekakav... grub, sirov ali opet i višeslojan blek metal. Ovo nije klasično lo-fi izdanje iz pasivnih krajeva planete nego naprednije i ne-toliko-ali-ipak-pomalo-lo-fi izdanje koje ima i atmosferu ali i ume da ujede. Žestoko je, ali ima i momente refleksije, hoću da kažem. Satanizam se često pretvara u čistu pozu pa je lepo da ima bendova koji ga malo izbacuju iz zone komfora:

https://ars-infame.bandcamp.com/album/urizens-peste-new-album-2020



Kad vam se bend zove Unholy Craft a EP ste nazvali It Is The Time Of The Christian Fall prilično je jasno koji vam je mission statement. Bend je iz San Hozea u Kostariki i njihov blek metal je vrlo sirov i grub, zapravo po zvuku bliži old school death metalu nego onom što danas podrazumevamo pod blekom. Ima ovde vrlo lepih rifova ali u prvom planu je taj bes i sirovost. Fino.

https://unholycraft.bandcamp.com/album/it-is-the-time-of-the-christian-fall


Italijani O (da, slovo ,,O") sviraju ,,extremely heavy mixture of post hardcore / black metal" što, mislim, hajde, kome TO može da se ne dopadne? Problem sa njihovim albumom Antropocene (pored toga što se ta reč ipak piše sa slovom ,,h") je u priličnoj monotoniji. Sve pesme zvuče isto, naime, sa istim tempom i istom dinamikom i dok bi to moglo da sasvim okej prođe kod benda koji svira neke genijalne rifove, O se vrlo pale na rifove koji su samo jedan ton. Ipak, album ima dobar zvuk i napada agresivno i meni je to dovoljno da ih preporučim makar za mikroslušanja.

https://circularsign.bandcamp.com/album/antropocene

Stonerski deo ponude je ove nedelje iznenađujuće jak a prvi na redu su Finci Demonic Death Judge koji, uprkos imenu, na svom albumu The Trail zvuče sasvim prijateljski i opušteno, kao pravljeni za žurke i prijatne večeri sa društvom u klubu kakve barem još nekoliko nedelja niko od nas (na svetu?) neće moći da priušti. Demonic Death Judge su vrlo strejt u svom shvatanju stonera: nizak štim, dobar rif, poletan gruv i pevač koji se dere – to je sve što nam treba za dobro raspoloženje, čini se, sa odličnim zvukom koji bend ima, tim neodoljivo faziranim gitarama i moćnim bas-delom spektra. Valjana, ako ne i inovativna ploča:

https://demonicdeathjudge.bandcamp.com/album/the-trail

Velnias su bend iz Kolorada ali, pretpostaviću litvanskog porekla s obzirom da njihovo ime referira na ,,bestijalno božanstvo prirodnog sveta" iz baltičkih mitova. Scion of Aether je njihov treći album za dvanaest godina i producirao ga je Billy Anderson pa je ovo, razumljivo, vrlo post-metalski orijentisana ploča inspirisana prirodom, samotnim meditacijama daleko od ljudi i komuniciranjem sa silama koje nemaju jezik. I mislim, ako ste dobro raspoloženi za ovako nešto, Velnias svakako isporučuju muziku koja se gradi postepeno, od meditativnog šapata do dostojanstvenog ritualnog plesa. Meni je Andersonov miks malo previše taman i natrpan a i bend isuviše vuče na taj neki stereotipni postrokerski pristup razvijanju tema, no ovo je svakako ozbiljan rad koji i pored predvidivosti uspeva da više puta pozitivno iznenadi. Vredi pustiti:

https://velnias.bandcamp.com/album/scion-of-aether




Telepathy je tako lepo ime za bend, a ovi ljudi iz Eseksa imaju i dobar naziv novog albuma: Burn Embrace. Ni muzika nije loša ako volite dosta post-metalski, instrumentalni nastrojeni teški zvuk. Telepathy operišu u otprilike istoj ravni kao Pelican utoliko što njihov ,,cinematic sludge", kako ga sami zovu, zaista ima tu neku evokativnu, kinematsku dimenziju. Post rok je ovako nešto najavljivao još sa ranim izdanjima GY!BE i dobro je videti da i ove neke njegove metalske varijante umeju da uhvate priključak. Burn Embrace nije nikakvo remek-delo ali je prijatna ploča:

https://telepathyband.bandcamp.com/album/burn-embrace

Sardinijski Electric Valley Records je izdavač posvećen stoner i psihodeličnom roku, doomu i ostalim srodnim i bliskim žanrovima i podžanrovima, a prošle smo nedelje pominjali jedan njihov album, prvenac benda Loose Sutures. Electric Valley Records - Vol​.​2 je, pak, kompilacija na kojoj se možete upoznati sa još nekim njihovim bendovima i ima moje tople preporuke. Za većinu njih, bez sumnje, niste nikada čuli ali ovo je jedanaest pesama teških rifova, drogiranih atmosfera i generalne ljubavi prema Black Sabbath i najtežoj strani '70s psihodelije. Puno wah-wah pedala, puno bluzerskih harmonija i ,,svemirskog" pevanja, a sve profi odsvirano i snimljeno – zabava za celu porodicu

https://evrecords.bandcamp.com/album/electric-valley-records-vol-2

Odličan, fazirani psihodelični/ hard rok dobijamo i od njujorškog benda Black Electric na njihovom albumu Utopian Hymns. Ovo je sve, od omota, preko hendriksovskih solaža i creamovskog psihodeličnog popa pa do sabatovskog gruva, vrlo ,,programski" album u stilu vrhunske gitarske muzike kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, ali Black Electric su jako, JAKO dobri u odabranom stilu, odlično sviraju, pišu izvrsne pesme i dobro su producirani i ovo je ploča za nekoliko generacija slušalaca:

https://theblackelectric.bandcamp.com/album/utopian-hymns

Meksikanci Veljet na svom albumu Viva El Diablo valjaju lep, pishodeličan i, očigledno, blago satanistički instrumentalni stoner rok. Veljet je pravi primer benda koji nema neku visoku ambiciju ili originalan pogled na formu kojom se bavi, ali koji unutar nje kreira toplu, živu muziku koja jako prija duši a uz nju se lepo i maše kosom – ako je imate. Pritom, Viva El Diablo je masterovan sa dosta dinamike u zvuku i ima taj neki zdravi, prozračni finalni saund pa se može odvrnuti glasno i uživati u njegovoj psihodeliji:

https://veljet.bandcamp.com/releases

Dva italijanska benda, Falling Giants i Grodek, imaju solidan split album, Highwaymen at the Vesper i ovo je lep paket sludge i doom metala, gde su Falling Giants malo spontaniji i džemerskiji a Grodek metalskiji i dumerskiji. Ali sve to na gomili vrlo lepo zvuči i ispunjava svoju svrhu dovođenja slušaoca u ,,zonu":

https://fallinggiantsfilth.bandcamp.com/album/highwaymen-at-the-vesper

https://grodek1.bandcamp.com/album/highwaymen-at-the-vesper

I Španci Free Ride imaju kratak ali sladak singl, Nazaré koji svoj stoner meša sa acid punkom i nudi jednu odličnu pesmu sa osam minuta jake svirke i dobre produkcije. Izvrsno:

https://freerideband.bandcamp.com/album/nazar

Kako ja obično kažem nešto na temu Portlanda i toga da su bendovi iz ovog grada čudesni, računajte da sam to i sada rekao. Robots of the Ancient World su na albumu Cosmic Riders sve ono što treba da budu: moćni, heavy, psihodelični, a opet nikako prenaglašeni ili iskarikirani u onome što rade. Njihov psihodelični teški rok je pokretan plemenitom fuzz distorzijom i ima u sebi pank roka isto koliko i metala. Zvuči, rekao bih, autentično i opojno:

https://robotsoftheancientworld.bandcamp.com/album/cosmic-riders

I ponovo Španija: Wicked Wizard su izvrstan baskijski stoner rok bend sa samo daškom flamenko zanošenja u nekim pesmama. Ostalo je vrlo pravoverno obožavanje na oltaru Black Sabbath ali sa mnogo veštine, znanja i osećaja. Warlords of the Dark Realm je primereno cheesy ime za album koji je sav u moćnom rifu i letećem gruvu i koji se bavi raznim mračnim i graničnim temama, ali ovo je na kraju dana, odlična, plesna i zarazna muzika za stoner sladokusce:

https://wickedwizzard.bandcamp.com/album/warlords-of-the-dark-realm

A onda ponovo Italija. Witches of Doom je bend koji se bez sumnje previše trudi da iskomunicira svoj svetonazor, kako samim imenom tako i naslovom trećeg albuma koji se zove Funeral Radio. No, Witches of Doom nisu i loši, uprkos tom prekomernom trudu i Funeral Radio je zapravo šarmantna ploča stoner roka i dooma iz Rima, sa nekim vrlo lepim momentima harmonske ekspresije koja se odmiče od klasične bluz-rok osnove. Slušajte, primera radi, početak Coma Moonligh i kako se sve transformiše u klasičan hard rok. Bend je, iz meni nejasnih razloga svoj inače solidan miks maltene uništio intenzivno preglasnim masteringom, pa se album sluša teže nego što treba, ali to na stranu, Funeral Radio je lep album hard rok/ stoner muzike za slušaoce raznih generacija.

https://witchesofdoomband.bandcamp.com/releases

Da ne budemo ni ove nedelje bez Grka, tu su nam The Noise Figures čiji je novi album, The Perfect Spell odlična kolekcija jako isfaziranih, tvrdih rok komada koji se ne zanimaju za to jesu li u svom rokanju bliže panku, metalu, grandžu ili već kojoj podvrsti gitarske muzike. Ovo su inspirisane, dobro napisane pesme sa dobrim zvukom (mada, za Grke tipično preglasnim masterom – jesu li svi tamo gluvi?) koje će da prijaju i publici koja ne voli metal putem svojih lepih vokalnih aranžmana a metalcima će se umiliti težinom i distorzijom. Idealno.

https://thenoisefigures.bandcamp.com/album/the-perfect-spell



I Hovenweep iz Finiksa su jako dobri na svom EP-ju Salvian Journey koji je sav u psihodeličnim prelivima i uzdržanom ali poletnom gruvu. Bend više zanima suptilna hipnoza gruvom nego jako metalsko udaranje (mada ima i toga) pa otud i naglasak na bas-rifovima uz udaljeni vokal i nežni zvuk hammonda u pozadini. Prelepa psihodelija.

https://hovenweep.bandcamp.com/releases

Consumer je italijanski blackened doom bend i njihov EP – takođe nazvan Consumer – nije neka prvorazredna demonstracija ove muzike. Ali nije ni rđav. Tri su ovo pesme teškog zvuka, sa sporim, masivnim rifovima i dubokim death vokalom i povremenim izletima u bržu svirku. Consumer se, reklo bi se, još nalaze u onome što hoće da rade a kako je ovo bend sastavljen od članova drugih bendova, onda u pitanje ne treba dovoditi svirački deo priče – koji je vrlo korektan – već samo to da li će se njihov identitet iskristalisati jače na narendim izdanjima. Ovo do sada je pristojno.

https://consumersludge.bandcamp.com/album/consumer-ep

Nedavno hvaljeni portlandski izdavač Doomed & Stoned je prošle godine počeo sa organizovanjem godišnjeg festivala (u Australiji) ali ove godine se to, iz očiglednih razloga neće ponoviti pa je umesto festivala izdata kompilacija sa bendovima koji su bili planirani za festival. Kako sam im i prošlu kompilaciju nahvalio, tako i Windburn Doomed & Stoned Festival vredi svaku paru i svaki minut koji u ovo možete da uložite. Ovo je sve dobar, pošten stoner i doom metal, kvalitetne svirke i produkcije, plus sve pare idu bendovima koji je tebalo da nastupaju tako da nemate razloga da ne priuštite sebi malo užitka a njima da imaju da jedu:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/windburn-doomed-stoned-festival

S obzirom koliko je Kanada prazna i hladna zemlja, čudo je da doom metal nisu baš tamo izmislili. Loviathar iz Otave sviraju baš kao da jesu na svom drugom albumu, Lightless koji je lepa kolekcija pesama što umiču klasičnim doom gestovima i stereotipima dok čuvaju težinu, sporost, epski zahvat i lirsku ekspresiju kakva ide uz doom. Lightless ovo čini idući na harmonska rešenja koja nisu sasvim uobičajena za ekstremni metal, pa ni metal uopšte, uspelo venčavajući gotski senzibilitet sa hardrokerskim pristupom, a sve u zvuku i miksu koji su mračni, moćni, teški i obavijaju vas sa svih strana. Bend sebe vidi kao podjednako doom i post-metal autfit i ovo je sasvim fer jer njihov blend zvuka i kompozicija uspeva da izbaci klišea iz dooma i post-metala podjednako i zvuči heavy i moćno a originalno. Sjajan album:

https://loviatar.bandcamp.com/album/lightless


Njemački Deaf Lizard su svoj prvi album, No Man's Sky (pretpostavljam inspirisan istoimenom igrom) snimili uživo u garaži i kažu da ga nisu posle popravljali ,,u kompjuteru" ali ovo je zapravo kvalitetno zvučeći, samo malo siroviji stoner rok dobrog gruva i dobrih namera. Bend nema neke velike ambicije da nešto novo izmišlja u ovoj muzici i najveći deo No Man's Sky je puko sviranje žanra. Ali je solidno odsvirano i ako volite psihodelični stoner mahom baziran na rifovima ali i sa lepim momentima ,,svemirskih" gitara i klavijatura, ovo je ploča koja je sve bolja što dalje u njoj idete.

https://deaflizard.bandcamp.com/album/no-mans-sky



Australijski Lucifungus imaju super omot a i naziv albuma, Derek, je prilično genijalan (tako se zove i gitarista benda). Naravno, ovo je teški, psilocibinom gonjeni doom/ stoner koji je uglavnom instrumentalnog tipa i onako, simpatično spontan. Lucifungus zvuče kao da su ovo snimili u sopstvenoj garaži u jednom cugu, ali opet, ovo nije amatersko, početničko prebiranje po instrumentima, nego tvrdi, dobri doom bez visokog koncepta ali uz visok nivo psihoaktivnih agensa. Vredi čuti:

https://lucifungus.bandcamp.com/album/derek


Procez iz Gdanjska sviraju simpatičan mada nimalo revolucionaran heavy metal/ stoner rok sa pristojnom produkcijom i ponekim dobrim rifom. Nema ovde preteranih muzičkih uzbuđenja, ali  Sześć Trzecich je ploča koja se lako sluša ako ste u raspoloženju za još neki album Bjesova a Bjesova nema niotkuda:

https://procez.bandcamp.com/album/sze-trzecich

A sada death: Morderca iz Poljske sviraju švedski death metal na svom prvom albumu, nazvanom I i, pa, to je simpatična kombinacija. Morderca se nimalo ne trude oko originalnosti i, naprotiv, vrlo otvoreno imitiraju Dismember, Entombed i njihove kolege, kako u rifovima tako i u zvuku koji je masivan mada se ipak čuje da ovo nije studio Sunlight, tako da, ko voli ovakvu muziku, ima ovde čemu da se raduje. Pevanje na poljskom je jedini kuriozitet vezan za ovaj bend i ono muzici daje jednu lepu, neočekivanu dimenziju:

https://morderca.bandcamp.com/album/i


Još švedskog death metala koji stiže iz ne-Švedske dobijamo od Nemaca Death Apocalypse na njihovom EP prvencu, Rhapsodies from Hell. Treba ovde odvojiti sekund i pomisliti da je ,,Death Apocalypse" jedno od najbesmislenijih metal imena ikad, ali EP je vrlo solidan. Death Apocalypse krljaju pošteno, sa debelim, masivnim zvukom i nekim lepim rifovima. Sve je to, dakako, vrlo bazirano na Dismember/ Entombed/ Grave itd. predlošcima ali Nemci, iako ne beže daleko od formule, uspevaju da je osveže promišljenim aranžmanima i ovo se vrlo lepo sluša:

https://deathapocalypse.bandcamp.com/album/rhapsodies-from-hell

Kalifornijski The Incursion na prvom singly, Trudging Through Artillery isporučuje jako brutalan a opet old school death metal koji uspeva da smeša iznurujuću težinu stare škole sa gravity blast rafalima. Ovo je hermetično ali opet zabavno i mada je produkcijski prilično naporno za uši, meni se dopada.

https://theincursion.bandcamp.com/album/trudging-through-artillery-b-side-gau-8


Nizozemski Burial je bio relativno malo poznat death metal bend aktivan uglavnom početkom devedesetih. Snimili su samo jedan album i sada će taj album biti reizdat posredstvom isto nizozemskog Raw Skull Recordz. Relinquished Souls je originalno izašao 1993. godine i ima jedan izrazito '93. zvuk sa čistom, malo kliničkom produkcijom nalik na Massacre i svirkom negde između švedskih Merciless, Death i, pa... Massacre. Nije to NAJuzbudljiviji album svih vremena, ali je dobar i meni prija taj blagi povratak u vreme kada smo bili pod sankcijama i trpeli najstrašniju inflaciju u istoriji... šta bre ja ovo pričam? Prija mi podsećanje na koncerte koje smo tad držali i gde su metalci povremeno tražili od nas da sviramo ovakve stvari (a mi nismo znali, naravno). Dobar je Burial i dobro je da su ovo ime za muzički projekat koristili pre krojdonske dubstep zvezde.

https://rawskullrecordz.bandcamp.com/album/relinquished-souls

Takođe Nizozemci, bend Graceless na svom drugom albumu, Where Vultures Know Your Name donose sasvim strejt, filozofiranja oslobođeni TEŠKI death metal za mahanje kosom i ispijanje piva. Graceless su neskriveno, praktično BESTIDNO inspirisani Bolt Throwerom ali kome danas ne bi dobro došlo malo Bolt Throwera? Tako da je Where Vultures Know Your Name kolekcija sporih, superteških, mrvećih komada nisko naštimovanog ratnog death metala koji se valja napred kao oklopljeni mamut i osvaja srce i dušu. Jedina zamerka ide na mastering koji je, čak i za muziku ovako ,,četvrtastu" u svojoj osnovnoj formi preterano spljeskan. Da bendu to ne kvari zvuk do neslušljivosti svedočanstvo je njihovovog kvaliteta u pisanju i izvođenju pesama. Pustite  Graceless i osetite kako vam sve brige čile uz ovaj teški ali topli, umilni metal:

https://graceless-deathmetal.bandcamp.com/album/where-vultures-know-your-name

Potpuno razarački debi album imaju Black Curse iz Denvera, ekipa sastavljena od pedigriranih muzičara iz Blood Incantation, Khemmis, Primitive Man i Spectral Voice. Album Endless Wound, koji izlazi tek 24. Aprila nudi apokaliptični black-death metal zvuk koji beži od (čestih) kompikacija ovog drugog i (česte) meditativnosti ovog prvog ne bi li nam ponudio ploču jednostavnh, sirovih a ubistvenih pesama crnila i nihilizma. Black Curse bi se vrlo lepo uklopili u katalog jednih 20 Buck Spin, recimo – Khemmis ionako izdaju zanjih – mada je, kada sam video ko je ovde izdavač, i to imalo 100% smisla. Nemački Sepulchral Voice Records je prošle godina imao razarački album finskih Concrete Winds koji smo ovde jako hvalili, a Black Curse deluju kao drugi deo iste priče i mrve sve pred sobom orkanom crnila i besa. Samo za posvećene:

https://blackcurse-svr.bandcamp.com/album/endless-wound


Imali smo ove nedelje mnogo jakog grinda: dobar, naduvan i loše raspoložen grindcore stiže nam iz San Fernanda posredstvom benda Soggy Endo. Brutal Truth su još pre skoro trideset godina kreirali taj kanabisom pokretan grindcore pa otud i ovaj EP koji se zove The Chronic. Šest je tu pesama i dobro se krlja, sa visokim tempom ali i umećem valjanja stonerskog gruva usred tuče. Fino:

https://soggyendo.bandcamp.com/album/the-chronic


Onda, imamo zdrav i prijatan deathgrind iz Seula na albumu Human Dregs, benda Dissektist. Dissektist su inspirisani zvukm ranih devedesetih i imaju simpatičan gruv negde između Righteous Pigs i ondašnjeg Cannibal Corpse, a sve je to lepo snimljeno i napravljeno za serijsko izazivanje šutki. Odobravam iz sve snage:

https://dissektist.bandcamp.com/album/human-dregs


Poljaci Coffinwood sebe nazivaju black-death bendom, ali ovo je zapravo više deathgrind. I to opasan! EP Storm of Steel album tematski je orijentisan na Prvi svetski rat – a što mu je i najveća spona sa blek metalom – a muzički se to ovaploćuje u tvrdim, death gitarama i rafalnim blastbitovima. Sve pomalo zvuči kao ubrzani Cannibal Corpse a što je za mene automatski znak kvaliteta, samo uz rifove koji su nešto melodičniji i VEOMA popaljivi. Coffinwood krljaju svom snagom sve vreme i to znači da je ovo muzika koja svoju ,,extreme metal" etiketu zarađuje na najbolji način, ali hitam da dodam da su pesme napisane odlično, sa mnogo dobrih rifova generalno zaraznim forama sve vreme. Odličan EP.

https://coffinwood.bandcamp.com/album/storm-of-steel

A onda neka vrsta progresivnog grindcorea sa prvim albumom projekta Ritual Dictates koji čine bivši članovi popularnih šaljivdžijaThree Inches of Blood. Dobro, imali smo i čudnije ponude u životu. Give in to Despair je ploča sa jedanaest pesama što je, jelte, malo za klasičan grindcore, ali ovo je zaista proggy sa dužim kompozicijama, harmonskim iznenađenjima, horskim vokalima i, uopšte, pristupom muzici koji ide daleko šire od uobičajene grajnderske minimalistike. No, Ritual Dictates, iako se neće umiliti klasičnoj grajnd publici, čuvaju dovljno hardkor osnove u svojoj muzici, sa blastbitovima i žestinom, da se sva ta progresiva odlično drži na okupu i ovo je album svežih i zanimljivih pesama koji bi mogao i da vam malo proširi vidike.

https://ritualdictates.bandcamp.com/album/give-in-to-despair

Pošto je grindcore muzika te neke detinje jednostavnosti i naivnosti, on se istorijski, sasvim neiznenađujuće, neretko koristi i za komediju. Imali smo Chronical Diarrhoea još osamdesetih a Rumuni Blutrină nastavljaju ovu svetlu tradiciju mešajući semplove Duška Dugouška i Paje Patka sa solidnim grindthrashom. Ovo je dobro snimljeno i odsvirano i mada nije svaka pesma remek-delo, ipak ih ima osamnaest i nađe se tu lepih momenata koje vredi ponoviti. A, da, album se, komedijaški, zove Modulating Convulsion of a Uranium Infused Haemorrhoid Coalescing with a Trapezoidal Signal into a Paradigm:

https://blutrina.bandcamp.com/album/modulating-convulsion-of-a-uranium-infused-haemorrhoid-coalescing-with-a-trapezoidal-signal-into-a-paradigm

Japanci Mortify su svoj debi album, Stench of Swedish Buzzsaw izdali još u Oktobru ali Fucking Kill Records priprema remasterovano (za vinil) izdanje za Jun, pa ga evo na Bandcampu već sada. Mortify vole švedski death metal zvuk – otud naziv albuma – ali zapravo sviraju grindcore i mada ovo nisu naročito elegantne pesme, zadovoljavaju moju potrebu za smrdljivim, tamnim grajndom na najbolji način:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/mortify-stench-of-swedish-buzzsaw


Još grajndkora? Nema problema! Wvrm za sebe tvrde da su ,,jedini grindcore bend iz Južne Karoline" i mada ovo ne mogu lično da posvedočim, mogu da kažem da je njihov treći album, Colony Collapse iako ne naročito inovativan, jedna sasvim dobra ploča u tradiciji američkog grajnda te neke treće generacije, sa odjecima onog što su radili Magrudergrind, Full of Hell i njihovi ispisnici. Dakle, vriska, distorzija, mikrofonija, čukanje, grčevi, ali i ljubav ka sporim, teškim pasažima. Wvrm uglavnom nemaju gruv koji je primeren nekim starijim grajnderima (mada, slušajte početak Anti-Democracy/ Locust Breath) ali su u svojoj odabranoj formi psihotičnog zvuka i udaranja vrlo dobri:

https://wvrmgrind.bandcamp.com/album/colony-collapse

JOŠ grajndkora? Ma, samo trpaj. Skam su iz Švedske i njihov debi album, Sounds of a Disease daje trinaest pesama intenzivne agresije i moći. Skandinavija, a pogotovo švedska imaju ozbiljan legat u grajndkoru (Nasum, Gadget...), ali Skam (na srpskom bi ovo bio Sram) se bez problema u njega ugrađuju pločom koja je zastrašujuće agresivna, sa zvukom koji pršti na sve strane (ali ima moćan ,,donji deo", dakle, intenzivnu bas-frekvenciju) i pesmama koje nisu krateži od po pola minuta već svoje dvominutno trajanje ispunjavaju interesantnim idejama i diverzijama. Grindcore se uobičajeno, istorijski, shvata kao muzika sastavljena od samih klimaksa, pravljena od strane ljudi koji jedva da znaju da drže instrumente ali Skam ne samo da znaju da sviraju već i uspevaju da među svim tim klimaksima diferenciraju i stvore pravu kompozicijsku dinamiku. Fenomenalno:

https://skam-se.bandcamp.com/album/sounds-of-a-disease


Black Particles iz Budimpešte sviraju prilično ,,mekan" blackgaze, sa mnogo shoegaze i post rock elemenata i ovo su instrumentalne, gruvi pesme koje se meni iznenađujuće mnogo dopadaju. Black Particles su dobro producirani i mada su im pesme verovatno nastale iz džemovanja, ovde ima dobrih tema i ideja koje bend ne propušta da uhvati i dobro protrese. Pritom, ovo je izdao naš, novosadski Splitting Sound Records pa albumu Wave Function Collapse, uprkos imenu koje svedoči da je neko od članova benda gledao Big Bang Theory naduvan, apsolutno vredi posvetiti pažnju.

https://splittingsoundsrecords.bandcamp.com/album/wave-function-collapse-ssr-rr-0185

https://blackparticles.bandcamp.com/releases


Ovde često pomenemo neki pank bend jer su metal i pank, uprkos tim nekim početnim razlikama, kasnije prilično konvergirali i publika im je često ista. Tako treba shvatiti i pohvalu za album Final War lionskog benda Raymz koji je garažno prljav ali metalski disciplinovan i ima dobre, poletne, sirove pank pesme koje ću opet, u nedostatku boljeg poređenja, uporediti sa, recimo Poison Idea. Dakle, tvrdo, momački i bez prisenka pop-pank senzibiliteta. Sjajno:

https://raymzfinalwar.bandcamp.com/album/final-war


Sepulchral Voices iz Brisela (ne treba ih mešati sa gore pomenutim nemačkim Sepulchral Voice Records) na svom albumu Evil Crusaders ulažu dosta napora da pronesu slavu belgijskog blackened thrash metala planetom uprkos globalnom lokdaunu. I, mislim, nisu loši. Nisu fenomenalni, nisu kao izvrsni Bütcher, ali ovo je lepa sirovina koja će prijati i raw black metal publici i onima koji vole grublji thrash.

https://sepulchralvoices666.bandcamp.com/album/evil-crusaders

Common Enemy su (možda?) nazvani po staroj pesmi Napalm Death ali zapravo muzički ne liče na njih. Mnogo. Eponimni EP ovog australijskog benda je metalizirani D-beat sa ženskim vokalom i mada je ovo daleko od najboljeg što sam čuo u toj kategoriji u životu, nije ni rđavo i publici koja voli Nausea i slične '90s pojave, ovo će se dopasti.

https://commonenemydiy.bandcamp.com/album/ep


Wows iz Verone imaju jedno od najmanje metalnih imena u istoriji metala ali ovaj šestočlani bend, iako se gura u post-metal žanr, zapravo na albumu Ver Sacrum, zvuči primereno metalno. Dobro, imaju pesmu od šest minuta koja je bez bubnjeva i samo kao neki emotivni ambijent na gitarama, ali generalno, ko voli taj neki emotivniji post-metal zvuk koji ipak ne zaboravlja da bude i heavy i nije se sasvim odao shoegazeu, za takvog Wows isporučuju:

https://coypurecords.bandcamp.com/album/ver-sacrum

https://thewows.bandcamp.com/album/ver-sacrum



Mick Barr ponovo napada, ovog puta u svom solo identitetu, Ocrilim. Plvence Abrost R Msitloun sadrži dve dugačke (18 i 16 i po minuta) kompozicije sklopljene oko Barrovih gitarskih, multitrekovanih improvizacija. Da bude jasno, ovo su samo gitare + efekti (bez udaraljki itd.) i Barr ovde spaja svoj stari senzibilitet iz vremena Orthrelm i The Flying Luttenbachers sa blek metal karijerom iz poznijeg perioda. Meni se on uvek dopadao, mislim, njegova muzika, pa mi je i ovaj album vrlo lep za slušanje. Barr ima osećaja za improvizovanje, shvata kako se od događaja i gestova sklapaju kompozicije i zvuk distorzirane gitare je ovde topao i prijatan a opet dovoljno agresivan. Lepo.

https://ocrilim.bandcamp.com/album/plvence-abrost-r-msitloun


Nešto manje avangardni ali i dalje dovoljno ,,eksperimentalni" su Sangha iz Severne Dakote čija je muzika na albumu Samsara nekakav mučan, alternativni metal koji malo podseća na Zeni Geva i dobro bi se uklopio u stvari rađene u Birmingemu i okolini krajem osamdesetih i početkom devedesetih iako zapravo ne imitira taj zvuk. Ali senzibilitet je uporediv.

https://sangha.bandcamp.com/album/samsara

Londonski Beggar sam omašio kad su u Januaru svoj debi album, Compelled To Repeat izbacili na Bandcampu ali kako ih sada APF records izdaju ,,stvarno", lep je trenutak da se posluša ova bučna ploča sludge metala sa samo malo post-metal šmeka. Beggar su vrlo surovi, sa rasturačkim ritmovima, razaračkim rifovima i vokalnim vrištanjem a kako je ovo sve na kraju izmasterovao Jim Plotkin, dobili smo vrlo agresivnu ali neodoljivu muzičku ponudu. Beggar me, eto iznenađenja, najviše podsećaju na nihilističkiju verziju Fudge Tunnel, a to nije mala stvar:

https://thusspokethebeggar.bandcamp.com/album/compelled-to-repeat

Brazilski Imminent Doom na demo snimku Guerra Iminente: Demo Versions nam donosi demo verzije pesama sa svog EP-ja Guerra Iminente iz 2016. godine. I ljupko je to: thrashgrind sa lepim rifovima i brzog tempa, kao nekim teleportom dopremljen iz 1991. Godine ili tako nešto:

https://imminentdoomattack.bandcamp.com/album/guerra-iminente-demo-versions


Helsinški Rämlord je projekat članova Impaled Nazarene, National Napalm Syndicate i Legenda, no muzika na njihovom prvom albumu, From Dark Waters je, neočekivano, melodičan, rokerski heavy metal koji se trudi da se vrati izvornom uzbuđenju '70s i '80s teškog roka a da izbegne citiranja, reference i manirizam. Nije to ni lako, ali bend je vrlo maštovit u svemu što radi, da ne pominjem kvalitetan i ovo je muzika koja će u jednom trenutku zvučati kao Judas Priest, pa onda Saxon, a u sledećem kao nekakav glam rok bend sa polovine sedamdesetih, da bi sve završilo u gotskom roku. Interesantan je to miks, ali bend je vrlo dobar u svom kreiranju radio-friendly (i to po '80s standardima) zvuka i mada ja svakako ovaj album neću slušati svakog dana, za stariju publiku ovo može da bude apsolutno zavodljivo sa svojim skakanjem između Def Leppard, Heart, Y&T i slično. Impresivna ploča:

https://raemlord.bandcamp.com/album/from-dark-waters



Reaper Metal Productions su posle mnogo meseci pauze konačno izbacili novi album Lady Beast i sa svetom je, na trenutak, sve u redu. Lady Beast su jedan od najsigurnijih bendova ovog izdavača, koji nam uvek isporučuju tačno ono što očekujemo i The Vulture's Amulet, četvrti album ekipe iz Pitsburga već prvom pesmom, Metal Machine, manifestno uspostavlja koordinate između kojih ćemo se kretati: NWOBHM, slavljenje metala kao stila života i epskog, kvazimitološkog koncepta, jednostavno aranžiranje muzike, navijačko pevanje Deborah Levine... Najšarmantniji element kod Lady Beast je upravo to da ovaj bend nikada nije imao nekog štofa da bude ,,veliki" i njihovo držanje klasične HM matrice je utoliko autentičnije i vitalnije. The Vulture's Amulet je ploča sasvim predvidivih, čak stereotipnih metal rešenja, bez produkcijskih inovacija, bez nekakve pojedinačne virtuoznosti ili pokušaja da se 40 godina stara matrica ikako promeni, ali baš zato praktično svaka od ovih pesama zvuči kao nešto na šta ste mogli ludom srećom naleteti na radiju 1981. godine, u momentu kada je glavni didžej otišao da popuši cigar duvana a klinac koji mu kuva kafu ubacio svoju ploču na gramofon. Lady Beast dostojanstveno nose ovaj barjak drugorazredne ali nepogrešivo klasične metal svirke i ne razočaravaju.

https://ladybeast.bandcamp.com/album/the-vultures-amulet

Skyrider iz Njukasla su mladi hevi metal bend sa velikom ljubavlju prema klasici iz osamdesetih i njihov drugi EP, Vol. 2 pokazuje mnogo uticaja Iron Maiden, ranih Def Leppard i slično. Nekome će ovo biti suviše čisto i starinski producirano, ali meni prija ovako suv miks i master koji nije glasan i Skyrider su pravi odmor za moje uši sa svojom melodičnom, heavy ali ne prebučnom muzikom i svirkom koja je vrlo korektna i dopašće se i muzičarima među nama ali i normalnoj publici.

https://skyryder.bandcamp.com/album/vol-2

Detroitski Midas na svojoj kolekciji demo snimaka  - Demo Tapes – ima nešto progresivniji zvuk, ali ovo je takođe duboko u NWOBHM tradiciji i malo podseća i na rani Iron Maiden. Ne treba da brine činjenica da su ovo demosi jer je zvuk dobar i njegova blaga sirovost se zapravo fino uklapa uz odabrani muzički pravac benda. Vrlo lepo a i pevač zaista zvuči kao Paul DiAnno:

https://midasbanddetroit.bandcamp.com/album/demo-tapes

https://www.youtube.com/watch?v=HoxeEmtlIE8

Freeways iz Ontarija su mekši od prethodna dva benda – a što se vidi već iz omota albuma koji umesto crteža futurističkih motora i čekića i bodlji ima crtež, er... autobusa – no, True Bearings je dobra ploča u kanadskoj tradiciji hard roka i melodičnijeg hevi metala. Mislim, Freeways ne zvuče kao April Wine ili Loverboy ali dolaze iz te neke priče, mešajući tvrđi zvuk sa radio-friendly, pop senzibilitetom a da se ne gubi rokerska žestina. Tačno su gde treba da budu, hoću da kažem. Ovo je još jedan album sa razumnim masteringom i samo mogu da pohvalim ljude koji RAZUMEJU.

https://freeways410.bandcamp.com/album/freeways-true-bearings

E, sada thrash: Thrownness je grozno ime za bend, ali taj bend, iz Sankt Petersburga svira solidan, vrlo '80s thrash metal na EP-ju  Antihuman. Pevač je posebno '80s sa svojim sjajnim lavežom i daje bendu mnogo karaktera ali muzika je generalno dobra, tvrda i popaljiva. Thrash metal negde između Dark Angel, Death Angel i, recimo malo više hardcore punk priče, prava stvar:

https://thrownnessband.bandcamp.com/album/antihuman


Kad smo već kod bizarnih imena metal bendova: kultni italijanski blek-trešeri Necrodeath – osnovani još 1984. godine!! – imaju novi EP i Neraka je simpatičan, vrlo atmosferičan komad blackened oštrine ali i kompleksne, pomalo razmetljive svirke. Necrodeath nisu ,,progressive" bend ali Neraka je ploča vrlo teatralnog tona i sa mnogo interesantnih preokreta u kompozicijama. Plus, lepo teče pored sve te aranžmanske ambicije. Valja!

https://blacktearslabel.bandcamp.com/album/necrodeath-neraka

Breaking the Silent iz Alberte na svom prvom EP-ju (koji se zove Debut EP) daje tri odlično odsvirane i producirane pesme melodičnog, malčice i ,,komercijalnijeg" thrash metala. Mislim, ovo ima neskrivene power metal elemente u svom simpatičnom pevanju i puno sviranja skala, ali su pesme dobre, izvrsno aranžirane i ovo je žestoka, zabavna muzika koju, pritom, možete preuzeti potpuno besplatno. Rispekt:

https://breakingthesilent.bandcamp.com/album/debut-ep

Testament imaju dvanaesti album, Titans of Creation i ovo je jedan od najbolje držećih '80s thrash metal bendova u vasioni, rekao bih. Naravno, Testament osamdesetih nisu spadali u veliku četvorku ali joj jesu bili prokleto blizu, niti su spadali u ono manje poznato ali sumanuto kreativno krilo američkog thrasha (Dark Angel, Overkill, Vio-Lence, Forbidden, Hexx...) već su imali svoju viziju. Ta vizija je, a znam da to sad zvuči sumanuto, uvek bila da se uzme ono što je Metallica počeka da radi pa napustila u potrazi za svetskom slavom i pokaže da se na tome može izgraditi strahopoštovanja vredan legat. Ovim ne želim da kažem da je Testamen ikada imitirao Metaliku niti da je svesno uzeo išta od nje, ali Testament JESTE uvek zvučao kao najbolji delovi Master of Puppets koji su dosledno razvijeni u trodecenijsku karijeru.

Titans of Creation, utoliko, nije otkrivanje tople vode ni na koji način pa ni jedan od najboljih Testament albuma ali jeste neodoljivo prepoznatljiv i ZDRAV Testament album sa DiGiorgio/ Hoglan ritam-sekcijom koja usput razbija ali prevashodno kreira temelj za Skolnickovu i Petersenovu gitarsku pirotehniku, iznad čega lebdi titanski vokal Chucka Billyja. Titans of Creation dakle, nije suviše ,,kreativan" jer Testament na njemu uglavnom rade ono što su uvek radili, ali jeste ploča koja zvuči titanski, sa moćnim zvukom, instrumentalnom virtuoznošću koju isporučuje jedna od najboljih postava u istoriji metala, a koja nikada ne dolazi ispred samog songrajtinga i kvaliteta kompozicija. Dakle, pomalo maniristički, predvidivo ali nikad manje nego moćno i pošteno.

https://youtu.be/u12MUjmZo4c


Album Violence nizozemskih trešera Grindpad izašao je još pre godinu dana ali reizdanje od pre dve nedelje za nemački Iron Shield Records vredi ovde pomenuti jer je ovo odličan, agresivan a zabavan thrash metal. Grindpad vole da na omote albuma stavljaju ajkule koje jedu žene na plaži i ovo podseća na njujorši MOD a na koje, zapravo, Grindpad takođe dosta liče. I mada je Billy Milano budala, baziranje zvuka na ranom MOD i nije tako loša stvar a Grindpad sviraju veoma dobro i isporučuju surovi thrashcore baš kakav volim:

https://grindpad.bandcamp.com/album/violence

Pa onda klivlendski Subtype Zero koji ODVALJUJU sa svojim EP-jem Ceremonious Extinction. Ovo su četiri pesme udaračkog thrasha, producirane moćno i prepune popaljivih rifova, vrištećih solaža i vokala koji diže na noge i ljude koji su odavno odustali od šutki i mošpitova. Da su se Slayer sparili sa, recio Crumbsuckers, zvučali bi ovako. Fenomenalno:

https://subtype-zero.bandcamp.com/album/ceremonious-extinction


Belushi Speed Ball iz Kentakija izgledaju kao gomila nerdova i inspirišu se stripovima za svoje omote, ali muzički, ovo je vrlo solidan thrash metal. This is What We Look Like je EP sa tri pesme i ovo je stamen, ne suviše inovativan ali jak thrash u nekoj Sacred Reich tradiciji, samo sa duhovitijim tekstovima. Recimo.

https://belushispeedball.bandcamp.com/album/this-is-what-we-look-like

Kalifornijski Bombscare na svom EP-ju Bastions of Blood mešaju thrash metal sa malo djenta, malo proggy fazona, malo blek metala, malo svega i svačega, ali ovo je svakako zanimljiv koktel dobre svirke i dobre produkcije. Nikada niste sigurni gde će ovaj album sledeće otići, a što može da dinamizuje slušanje. Ne bi mu škodio dinamičniji master, doduše, ali može da se čuje:

https://youtu.be/Ns2IEe0P4sg

Za malo jakog Megadeth vajba obratićete se bendu Ormagoden iz Grenobla. Njihov EP The Den of Sin je veoma inspirisan ranim Megadethom u svakom svom elementu, od dovitljivih aranžmana, preko inspirisanog gitarskog rada pa do pevanja. Što je sve zapravo vrlo dobro. Pevač ima UŽASAN francuski naglasak kad peva na engleskom – a peva na engleskom sve vreme – ali to dodatno doprinosi šarmu:

https://ormagoden.bandcamp.com/album/the-den-of-sin

Odličan thrash metal dobijamo i iz Argentine od benda Sin Anestesia. Nunca seré parte je EP sa pet pesama vrlo ambiciozne svirke ali i jasne vizije kako sve to mora da se uklopi u thrash formulu. Basista je, verovatno šef benda jer ne samo da ubija nego su i pesme, vrlo očigledno pisane na basu pa aranžirane za druge instrumente, ali ovo zaista prija. Bend je muzički veoma dobar i osvežavajuće je čuti ovako disciplinovanu a opet razigranu ploču pa još sa tim sjajnim južnoameričkim šmekom:

https://youtu.be/3re7aWtxp3c


A za još Južne Amerike tu su Mofo iz Brazilije, thrash metal bend sa death metal tendencijama, kako sami kažu. Sick and Insane ne naginje previše na death metal stranu i ovo je najveći deo vremena dobar, pravoveran thrash metal čvrst, disciplinovane svirke sa sjajnim rifovima i zapaljivim pevanjem. Death uticaji su možda prevashodno u tome kako bubnjar radi nogama i uvaljuje ukrase gdegod stigne ali ostatak svirke je opasna trešagija za sladokusce. Fenomenalno.

https://mofothrash.bandcamp.com/album/sick-and-insane

Za kraj malo, er, eksperimentalnog deathgrind beatdowna. Cameron McBride nas je jesenas već oduševio svojim projektom Voidgasm a njegov projekat Methwitch ima album Indwell koji meša pomenuti deathgrind sa malo beatdown hardcore zvuka. I to je sve jako heavy, jako hermetično, jako agresivno, čak, za 90% nasumičnih slušalaca aktivno neprijateljski nastrojeno. No, McBride je veoma talentovan i posvećen muzičar i Indwell je psihotična ali agresivno eksperimentalna i interesantna ploča koja spaja grčevitu eksplozivnost grindcorea sa beatdown težinom i brutalnošću, pa sve baca u blender i masakrira u miksu. Teško za slušanje ali pošteno i moćno:

https://methwitch.bandcamp.com/album/indwell

[Meho Krljic]

U toku najdužeg policijskog časa u Srbiji u, ako je verovati ljudima koji o tome vode računa, poslednjih osamdeset godina, poštenoj ženi ne preostaje mnogo drugog sem da se posveti najtananijim duhovnim sadržajima. Dakle, metalu. Uđimo u čarobni svet metala i ovog vikenda, kao i svakog drugog, uostalom. Sledeće nedelje nam stižu novi Khemmis i The Black Dahlia Murder a ove nedelje:



Blek metal uvek ima pravo prvenstva pa nemački Stellar Master Elite, naši stari znanci, nude novi EP sa tri pesme, Hologram Temple: Ominous i to je sad neka kombinacija ranije neobjavljenih pesama i eskperimenata. SME su u blek metalu uobičajeno ubedljivi i kvalitetni, a finalna komozicija je nekakav mračni sintisajzerski kinematski momenat i, pa... dopadljivo je.

https://stellarmasterelite.bandcamp.com/album/hologram-temple-ominous


Iz iste države stižu grubi i brutalni Inferit. Saksonci imaju debi album, Diverge in the Absence of Light i ovo nije blek metal tanane emocije i setne atmosfere. Inferit se bave smrću, demonima, satanizmom i muzika im je mišićava, puna pretnje i energije, ali album je uz to i promišljen, sastavljen od pesama koje su sklapane po različitim formulama (Nocturnal Death Snydrome maltene zvuči kao grind/ crust u nekim svojim segmentima, recimo) i sklon ovaploćenju u sasvim različitim brzinama i dinamikama. Dobar, raznovrstan debi za bend koji i pored sve te diversifikacije muzike zapravo kao da ima ideju šta je njegov pravi identitet. Plus, veoma ukusan omot.

https://wolfmondproduction.bandcamp.com/album/inferit-diverge-in-the-absence-of-light

Indonežanskog talentovanog multiinstrumentalistu po imenu Januaryo Hardy već smo pominjali pre nekoliko nedelja na ime impresivnog EP-ja njegovog projekta Pure Wrath. Evo ga ponovo, ovog puta sa još nežnijim atmosferičnim blek metalom, u sklopu projekta Lament. Visions and a Giant of Nebula je u barem istoj meri shoegaze/ post-rock album koliko je i blek metal album i mada ja nisam nužno najprvija publika kojoj ovo treba nuditi, Hardy je toliko dobar u ovome što radi da ne mogu da odvojim uvo. Visions and a Giant of Nebula je vrlo bukvalan koncept (videti omot albuma, jelte), a muzika je refleksivna i nežna, no Hardy ima osećaj i ruku da sve te molske sanjarije uplete u lake, prirodne za sviranje i prijatne za slušanje post-rok džemove u kojima izletanje u blek metal kečeve i hriptanje bude lepa punktuacija. Da je ovo lepše masterovan album bio bi skoro pa idealan.

https://pestproductions.bandcamp.com/album/visions-and-a-giant-of-nebula

https://lamentina.bandcamp.com/album/visions-and-a-giant-of-nebula


Litvanski pregaoci Luctus su napravili petogodišnju pauzu ozmeđu dva albuma. Bio je tu jedan EP, selidbe iz zemlje u zemlju, svašta se dešavalo, ali novi album je snimljen u Litvaniji koja je ponovo baza ove grupe, miksovan u Štokholmu u studiju Necromorbus Studio B i predstavlja jednu vrlo dobru legitimaciju nove faze i nove zrelosti ovog benda. Užribis je ploča koja se nalazi na toj nekoj zlatnoj sredini između skandinavske hladnoće i emotivnosti koju vezujemo za komšijske slovenske blek metal radove. Tako valjda ima i smisla kad muzika dolazi iz baltičke države. No, Luctus nisu samo spoj ove dve estetike već i bend sa veoma razrađenim rukopisom, pesmama od po sedam minuta koje imaju ambiciju i smelost da se drže osnovne blek metal estetike nasilja i nihilizma, a da razvijaju svoju viziju dosledno i mnogo dalje nego što bi se na prvi pogled očekivalo. Ima ovde malo i death metal komponente, ali u prvom planu je i dalje hermetični ali i epski blek metal koji ume da usred teške paljbe bubnjeva ugradi neke neočekivano prozračne gitarske teme. Pedesetak minuta ovog prebijanja sa osećajem prođe neosetno jer se sluša u transu i zanesenosti. Odlično:

https://luctus.bandcamp.com/album/u-ribis

https://infernaprofundusrecords.bandcamp.com/album/u-ribis


Lebenssucht su nemačko-austrijsko-belgijski projekat o kome će se, verujemo, tek pričati, jer je sklopljen od nekih pedigriranih muzičara. Jedan od njih je legenadarni Déhà koji je ove nedelje praktično eksplodirao sa nekoliko novih izdanja u različitim žanrovima (čitati niže za više detalja), ali ni ostali nisu tikve bez korena, pogotovo bubnjar, belgijski kolega Ahephaim. - 273​,​15°C, kako se album zove je, naravno, temperatura apsolutne nule i mada je ovo muzika puna vatre, njena, jelte, duhovna hladnoća sasvim zavređuje ovakav naslov. Lebenssucht uspevaju da naizgled beznaporno uhvate taj spoj vitalne strasti i depresivnog očaja što stoji u srcu blek metala već decenijama i kanališu ga kroz dugačke, užurbane ali osećajne pesme depresivnog blek metala. Ovo nije DSBM kao odsutno prebiranje po gitari dok se levom rukom menjaju tri akorda, već ozbiljan, agresivan rad koji sugeriše ne samo mirnoću u srcu oluje već šupljinu u srcu crne rupe, ako smem da se tako izrazim. Nepreskočivo:

https://thanatoskult.bandcamp.com/album/27315-c

https://lebenssucht.bandcamp.com/album/27315-c


Šveđani Voodus su imali zapažen album pre par godina i njihov novi EP, koji, doduše, izlazi tek u Junu ali se već može slušati, je ambiciozno sočinjenije sa samo dve pesme ali dve pesme od jedanaest i trinaest minuta. Voodus se mažu crnim po licu i kite nitnama, no, Open the Otherness je suptilan rad koji spaja blek metal, flamenko harmonije pa i nežne, akustične gitarske arabeske i ajronmejdnovske solaže. Ovo nije muzika samo za šutku već očekuje da usred bojnog polja malo i zastanete, udahnete vazduh, osvrnete se oko sebe. Atraktivno, ambiciozno, prilično cheesy i odlično producirano:

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/open-the-otherness

https://youtu.be/CLXlBJStF6U

Dopao mi se čileanski bend Gates of Tyrant čiji je album Vortex Towards Death primer kako moderni blek metal može da ima sve te harmonije uobičajeno vezane za post-blek senzibilitet a da i dalje bude čukački, brz, demonski nastrojen – metal. Gates of Tyrant imaju vrlo lepe i pamtljive melodije, sve rabeći tu setnu harmonsku estetiku i mada je album smrvljen u masteringu ipak vredi napora da se sluša jer prosto osvaja lepotom:

https://gatesoftyrant.bandcamp.com/album/vortex-towards-death


Takođe iz Čilea, kalkü na albumu Bosque y Ruinas donose 14 pesama sirovog pank-blek-metala. Supernaivno, snimljeno kao iz druge sobe ali neprskano, autentično i prilično zarazno. Meni ovo zvuči življe od većine blek metala iz Severne Amerike koji sam čuo ove nedelje:

https://kalku.bandcamp.com/album/bosque-y-ruinas

Iz Švajcarske stiže Woeful Silence i EP Void Desecration kombinuje atmosferični blek metal sa svim njegovim pripadajućim emocijama i refleksijama sa jedne strane, sa satanističkim, razgnevljenim blek prebijanjem sa druge. Simpatična kombinacija u kojoj ne smeta previše taj lo-fi kvalitet snimka:

https://woefulsilence.bandcamp.com/album/void-desecration


Nightwalker je jednočlani nemački projekat koji se drži stare škole i formule totalne alijenacije u svojoj muzici na EP-ju Dark Sorcery. Uvod na orguljama ustupa prostor na bini rafalnoj paljbi posle taman toliko vremena da se čovek zabrine i sve je ovde uglavnom u redu. Nightwalker svira jednostavnu, idiosinkratičnu muziku bez mnogo obaziranja na to šta bi diktirali kakvi trendovi ili ukus publike. Ima, naravno, mnogo sirovih blek metal bendova koje čujem na bandcampu koji su samo neslušljivi i Nightwalker uspeva da pronađe ,,slatku tačku" između ekstremne hermetičnosti i, ipak, nekakve humanosti i prijemčivosti:

https://youtu.be/Qb9hX6pWK94


Ne znam da li kalifornijski jednočlani sastav This White Mountain albumom Finality i prvom pesmom koja se zove This is the End (a i druga se zove The End of Me, kad smo već kod toga) pokušava nešto da nam najavi i ako da, nadam se da je Kevinu Narowskom neko dovoljno blizu da ga spreči u izvršenju suicida. U svakom slučaju, ovaj album, njegov treći, je kvalitetno snimljen i miksovan depresivni blek metal koji pokazuje da i u ovom podžanru, pogotovo u njegovoj one-man inačici, možete imati i kvalitet – kompozitorski, muzičarski, produkcijski – pored te ogoljene, ranjive emocije. Ljupko.

https://thiswhitemountain.bandcamp.com/album/finality

Volio sam beloruski Downcross na njihovom drugom albumu, jesenas, a oni su nas sad poradovali i novim EP-jem, Current Towards End. Braća Belorusi nastavljaju da šibaju ozbiljan, ratno raspoložen blek metal koji svoju hromatsku melodičnost i pomalo old school rifove odlično upliće u aranžmane koji nisu pretenciozni već organski uređeni da se atmosfera i gruv prirodno prelivaju iz takta u takt. Brutalan mastering je problem koji je ovaj bend imao i ranije, pa ga ima i sada, ali Current Towards Death je izvanredan EP slovenskog metala koji se ne utapa u tipično slovenskim tropima, pa i kada pređe u molsku harmoniju, to bude diverzija i kratak predah pre povratka u borbu. Lektira:

https://downcross.bandcamp.com/album/current-towards-end


Švedski Fyr ima , iz nekog razloga, dva bubnjara u postavi ili bar tako tvrdi Metal Archives. Kako god, njihov debi EP, Come Calamity je vrlo solidna post-black metal ploča sa četiri pesme koje nisu puki shoegaze sa vrištanjem već interesantno aranžirani komadi koji se šetaju celim putem od post-roka do ,,pravog" blek metala. Neke od njih su nežnije (Unroamed, recimo), neke žešćije – Vibrancy koja zatvara EP je nekako baš ,,metalska" – ali ovo je odličan, dosta suvo produciran i masterovan materijal i bend se sluša sa apetitom.

https://fyrmetal.bandcamp.com/album/come-calamity


Stoner rok i ove nedelje jak. Italijanski duo Zolle na svom novom albumu Macello nastavlja sa fascinacijom svinjama – vidite samo taj sjajni omot – ali i nudi muziku koja spaja težinu stoner roka sa malo žovijalnijim harmonskim programom. Macello je ploča na kojoj stonerski zvuk iznenađujuće dobro paše uz povremeno sasvim glam-rok rifove, za tu neku ultimativnu kombinaciju veselih sedamdesetih. Većina pesama je sasvim instrumentalno a što je u redu jer kada i ima pevanja, Zolle bi radije da se ono ne čuje, provlačeći glas samo kao još jedan, povučeni i diskretni izvor zvuka. No, ovo su lepe, optimistične pesme koje ipak drže propisnu tonažu i meni se to dopada:

https://zolle.bandcamp.com/album/macello

Losanđeleske okultne sveštenice High Priestess imaju drugi album, Casting the Circle i, iako ovo nije NAJBOLJI psihodelični dum album koji sam čuo ove godine, nije ni mnogo udaljen od te pozicije. Prija mi taj temeljiti, metodični pristup muzici koji ove tri žene provlače, shvatajući je ne kao zabavu za dokonu omladinu već kao portal ka onostranom, jelte.  Casting the Circle u imenu ima vikanski ritual i svih pet pesama na albumu imaju tu ritualnu, svečanu dimenziju, sa sporim, obrednim ritmovima i horskim napevima. Ovo se dobro uklapa uz valjajuće rifove i harmonije prizvane gitarama i klavijaturama. Naravno, treba imati apetita za pesme i do sedamnaest minuta trajanja, ali High Priestess se na mamutskoj Invocation zapravo najviše i rasviraju ulazeći u psihodelični trans koji lepo vozi slušaoca u finale albuma gde se horski pozdravlja sam nečastivi. Lepa, fokusirana ploča ovih dobrih žena.

https://highpriestessmusic.bandcamp.com/album/casting-the-circle


Pre par godina smo imali lepe reči za francuski sastav Fátima, opisujući ih kao sirovi stoner kome bi nešto bolji miks koristio a gde pevač zvuči identično kao Curt Cobain. E, pa, dve godine kasnije, Fátima ima novi album, Turkish Delights i mogu da ponovim sve, od reči do reči. Ovo je i dalje odličan sirovi stoner, sada sa naprstkom više orijentalnog tona u svojoj psihodeliji, pevač i dalje zvuči identično pokojnom Kurtu i, pa, i dalje ne razumem zašto bend ovako miksuje i masteruje svoja vredna izdanja. Turkish Delights ima pristojnu separaciju instrumenata, barem utoliko da se bas gitara lepo čuje, ali gitara, skroz zaprljana preteranom distorzijom i muljav bubanj naprosto ne mogu da odvedu ovaj album do mesta koje mu pripada. A, pripada mu visoko mesto jer je muzika ovde još bolja, zrelija, pesme su dinamične, maštovite, pune dobrog gruva i psihodelije i ovaj album ću slušati mnogo puta, možda samo malo psujući što neko svesniji ne sedne za mikser. No, to je Fátima, voleli je ili mrzeli, a ja je, bogami, volim:

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/turkish-delights-release-date-04-10-2020

Za Nijemce Lord Vigo nisam nikad čuo, a oni imaju, evo, već treći album. Danse de Noir je ploča epskog doom metala, a što je, kao i obično, kratica za spoj doom pompe sa klasičnom hevimetal pompom, sve uz puno cheesy gestova i, pa, pompe. Dobro, preterujem sa tom rečju, ali Lord Vigo baš ovo zazivaju svojim epskim gotskim vokalom, sintetizovanim zvonima i orguljama koje prijatno farbaju teške gitare. Album je delimično inspirisan Blade Runnerom a što je u redu jer su neke od pesama klasičan '80s hevi metal samo sa nižim štimom i malo tvrđim miksom. The Verge of Time apsolutno zvuči kao nešto što ste mogli čuti 1986. godine na nekom radiju, sa svojim srednjim tempom, raspevanim aranžmanom i nabadačkom bas linijom. Doom? Ovo pre zvuči kao demo snimak Yes u njihovoj najkomercijalnijoj fazi! Elem, Lord Vigo su dakle bend za ljude koji vole cheesy metal ali cene svirku i trud oko metalnih delova kompozicija. Šteta je da nemaju lepši miks, ali ovo je ploča na kojoj vredi istrajavati jer svaka pesma ima nešto novo da ponudi (recimo, Shoulder of Orion koja bez najave upada u čist Iron Maiden mod rada):

https://lordvigo.bandcamp.com/album/danse-de-noir



Kada bend nazovete korišćenjem jednog stiha Jima Morissona jasno je da ozbiljno mislite (ili da nemate blama, heh). Scream of the Butterfly iz Njemačke, na svom drugom albumu, Birth Death Repeat vozi prijatan, samo malo starinski hard rok sa jakim bluzerskim korenima i prominentnim Hammond orguljama u zvuku. Sve to lepo curi nama koji smo rođeni tu negde u vreme kada je Morrison preminuo mada Scream of the Butterfly ne imitiraju Doors i bliži su klasičnim hard rok bendovima iz te epohe. Odlično odsvirana i miksovana ploča za ljubitelje hard-bluza.

https://screamofthebutterflyband.bandcamp.com/album/birth-death-repeat

Cegvera su bend iz Bristola koji sebi pripisuje sviranje post-doom metala. I dobro, njihov album The Sixth Glare ima taj postrokerski senzibilitet u kombinaciji sa moćnom distorzijom i teškim zvukom. Cegvera su duo, ne pevaju i ovo su surovi, energični, uživo snimljeni ne-baš-džemovi ali svakako pesme koje su iz džemovanja nastale, komadi lepog gruva i lepih harmonija koje izvlače sirovi, prljavi instrumenti. Prijatno za poneti i slušati na nekoj budućoj šetnji kroz grad:

https://cegvera.bandcamp.com/album/the-sixth-glare

Album Sun Worship Kingdom je izašao još polovinom Marta, ali Brainswitch su ,,naši", tj. iz Mostara pa je u redu da se skrene pažnja na ovaj simpatični post metal uradak. Ploča je sanjive atmosfere i hipnotičkog tempa, sa vrlo dobro pogođenim zvukom i energijom koja postoji ali se drži pod kontrolom i pušta koliko treba da ne poremeti ugođaj. Brainswitch, dakle, imaju i momente čistog metalisanja međ svom tom sanjivošću ali ovo nije ploča koja preti, već više koja umiruje:

https://music.brainswitchband.com/album/sun-worship-kingdom

Isto iz Marta, ali sa njegovog kraja dolazi i album Klaustrophobic umetnika iz Njujorka sa prebivalištem u Teksasu. Clyde Von Klaus pravi idiosinkratičnu, osobenu muziku koja meša težinu stoner roka i enegiju esid panka u pesmama koje nisu prosti otežali bluz već imaju neočekivane, originalne strukture. Clyde Von Klaus ima i zanimljiv zvuk i ovo je album vredan truda:

https://clydevonklaus.bandcamp.com/album/klaustrophobic

Poljski MAG na svom istoimenom debiju nudi vrlo mračnu ali i energičnu mešavinu doom i black metala, gde se gruv i ozijevsko pevanje začas izmetnu u blastbitove i vrištanje. Dobro su oni to iskombinovali i mada je ovo ploča koja zrači tu neku andergraund sirovost, ona je koncptualno jasna i zaokružena. U ovim dugačkim pesmama ima mesta čak i za malo dungeon synth ispada pa je album zapravo veoma raznovrstan i eksperimentatorski inspirisan. Lepo:

https://magdoom.bandcamp.com/releases

Grci Citrus Blossom imaju lepo ime a imaju i odličan album (EP?) jakog roka. Eyes Filled With Apathy nije tipičan grčki stoner/desert rock hibrid već potentna, psihodelična i heavy rokenrol svirka koja ima gruv i interesantna melodijska rešenja, odrađena vrlo dinamično i snimljena tako da se čuju ta tri instrumenta kroz koje muzičari prosipaju svoje emocije. Pevanje je više ,,pop" od tipične stonerske ponude a to se dobro uklapa uz gitarske trikove koje bend smišlja da sugeriše i druge žanrove muzike uz tvrdi rok i ovo je jedna zdrava, poletna i glasna a ne preglasna ploča koju treba čuti i slušati:

https://citrusblossomband.bandcamp.com/releases

Thousand Limbs iz Oklenda na albumu Mara nude tri dugačke pesme postrokerskih melodija i doom težine, poentirajući kod publike koja voli glasan i težak zvuk ali joj je dosta mračnih atmosfera. Mara je album molskih harmonija i setne širine, ne možda nužno namenjen baš meni ali pametno podešen da se dopadne publici koja ovako nešto traži. Bez pevanja, sa puno ponavljanja i dramatičnim tranzicijama između delova, Mara ima dovoljno hipnotičke snage i zdrave svirke da i mene osvoji:

https://thousandlimbs.bandcamp.com/album/mara   

Sleeping Village iz Nju Džersija sami za sebe kažu da je poenta benda ,,bestidno obožavanje Black Sabbath". Ništa manje ne dobijamo od polusatnog EP-ja Holy Water koji u svojih pet pesama donosi mnogo lepih rifova i okultne atmosfere. Ova tri mladića su ipak preskromni u sopstvenom marketingu jer je njihova muzika, mada vidno utemeljena u Sabatima, istovremeno živa, zdrava i kvalitetna. Meni sve to zvuči prirodno i spontano i ma koliko Sabati ovde provajdovali osnovu, Sleeping Village majstorski rade alatkama što su im ih drugi predali u amanet i kreiraju ploču sjajnog gruva i prijatnog zvuka. Da je sav stoner ovako dobronameran i poletan, gde bi nam kraj bio. Sleeping Village mi JAKO prijaju.

https://sleepingvillageband.bandcamp.com/album/holy-water


Briselski metal pregalac, Déhà je poznat po svojoj prolifičnosti kroz mnoštvo bendova i projekata ali je i osoba koja se godinama bori sa depresijom. Svestan da nije jedini, kao i da je doba pandemije posebno teško za osobe koje već imaju nekakve probleme, za dva dana je seo, napisao, snimio i izmiksovao album Of Fire and Infinity koji služi kao sredstvo za prikupljanje novca za osobe kojima je novac u ovoj epidemiji potreban. Plemenito. Of Fire and Infinity nije tipičan metal juriš kakav očekujete od ovog čoveka, već jedna kompozicija od pola sata duboko ritualne prirode, sa tribalnim ritmovima i obrednim napevima, sve pomešano sa nešto elektronskog, plesnog ritma i strastvenih recitacija na francuskom koje slave prirodu i život. Kada muzika konačno pređe u neku vrstu atmosferičnog blek metala ovo nije samo nešto što ste očekivali proteklih sedamnaest minuta već i prirodna spona između te neke tradicionalne obredne muzike i savremenih potreba za pripadanjem zajednici a kroz različite forme popkulturnog stvaralaštva. Déhà je belgijsko nacionalno blago a, preko metal-proksija, i svetsko:

https://deha.bandcamp.com/album/of-fire-and-infinity



Detroitski Pyrrhic na albumu The Shape of Death to Come sviraju jednu vrlo šarmantnu kombinaciju black i death metala koja nosi i blago progresivne elemente. Ovo su promišljeni aranžmani i kompozicije sa bezbroj sitnih detalja u raznim slojevima zvuka. A opet, ovo je miksovano iznenađujuće sirovo što muzici daje jednu organsku nijansu i toplinu kakva je retka kod ovakvih bendova. Meni se ovo dopada i češe mi prog-death svrab na pravi način, bez preproduciranosti i muzičarskih egzibicija.

https://pyrrhicmi.bandcamp.com/album/the-shape-of-death-to-come


Portugalski kvartet Burn Damage ima novi EP i Downward Passage su četiri pesme dobre produkcije i profi svirke. Burn Damage su negde između neo-thrasha i groove metala sa daškom death senzibiliteta i kada se stvari lepo slože, ume to da bude dobro. Pesma koja EP otvara, Vortex je sasvim korektna kao što je i Inception. Sporije pesme, Fire Walk With Me i They Live su atmosferičnije i mada nisu aktivno odbojne, meni bi biše prijale da su duplo kraće i duplo brže. Ali ja sam jednostavan, čak priprost čovek pa poslušajte sami:

https://ragingplanet.bandcamp.com/album/burn-damage-downward-passage


Army of Karens je simpatičan grindcore duo sa humorističkim tekstovima i istoimenim EP-jem od pet pesama a koji traje osetno ispod pet minuta. Sve je to sobni grindcore ali zapravo solidno dobre produkcije i kvalitetnih pesama koje traju uglavnom manje od jednog minuta. ,,Uredan" nije baš epitet koji ljudi često koriste za grindcore ali Army of Karens su baš to i meni je to prijatno:

https://armyofkarens.bandcamp.com/album/army-of-karens


Nemački M.A.D. su ime uzeli po pesmi sa prvog albuma Napalm Death a gitarista i nosi majicu Napalm Death na profilnoj fotografiji, međutim njihov album A Plague Caused the Deaths skoro uopšte ne liči na Napalm Death. Ovo je mračni, death metalom inspirisani thrashcore – recimo – i svestan sam da i ovo na papiru zvuči kao Napalm Death ali nije. M.A.D. su bend mnogo više u tom nekom mračnom gruvu koji preseca brže, thrash/ death/ grindcore elemente, i nekako su BAŠ nemački u svemu tome. Dobro producirani i sigurni u sebe, M.A.D. su razgovetno i dobro kontrolisano lice grindcore/ thrash muzike i meni to danas lepo leglo:

https://madmusicasche.bandcamp.com/album/a-plague-caused-the-deaths


Galactic Mechanics je studijski projekat iz Ohaja koji drži stopala duboko u death metal tradiciji a glavu visoko, u kosmosu. U prevodu, novi EP talentovane braće Ocaña, The Ominous Quadrant donosi četiri pesme progresivnog space-death metala koji je solidno ,,metalan" a progresivni deo se odnosi prevashodno na neparne ritmove i povremene upade u melodična soliranja. Sve je to odlično odsvirano i puno bravuroznog muziciranja koje, srećom, nije samo sebi svrha i ipak služi samim kompozicijama. EP je napravljen uz saradnju sa velikim brojem gostiju, veoma dobro miksovan i može da se bez ikakvog stida nosi i sa najvećim prog i tech death imenima na sceni. Svaka čast:

https://galacticmechanics.bandcamp.com/album/the-ominous-quadrant


Jedan pravi death metal biser dolazi nam ove nedelje (zapravo izlazi tek 24. Aprila, ali vreme je izgubilo svoju linearnu jednostavnost otkad smo u izolaciji, jelte) iz Ujedinjenog kraljevstva. Live Burial su bend iz Njukasla i pored toga što imaju simpatično ime, imaju i drugi album, Unending Futility koji je interesantan omaž grupi Death negde na prelazu iz njene faze originalne, trešerske sirovosti u progresivnu fazu kojom će obeležiti devedesete. Utoliko, Live Burial imaju album koji zvuči kao ubrzani Death iz rane faze, brutalan i mračan, kao da se Chuckova ekipa ukrštala sa najcrnjim delovima švedske death metal scene, potopljen u prostrani, sonorni miks koji meni ne prija preterano ali je makar master dinamičan i ovo može da se pošteno odvrće. Live Burial su majstori aranžiranja i donose nam death metal koji je ekspresivan i žestok a opet duboko utemeljen u propisnoj, rekao bih prilično nihilističnoj, mračnoj tradiciji ovog žanra. Ploča za sladokusce:

https://liveburialdeath.bandcamp.com/album/unending-futility-death-metal


Symbolik je kalifornijski simfonijski death metal bend i njihov debi album, Emergence je impresivna ploča. Ako volite ovakvu muziku. Naravno, meni ovo ume da bude previše kiči sa svim tim neoklasičarskim gestovima ali Symbolik se časno trude da napišu album koji ima legitiman četrdesetominutni narativ i to se mora poštovati. Solidno producirano da se čuju sva ta minuciozna instrumentalistička detaljisanja, ali ne preprpducirano, i ne zaboravljajući ni na klasični hedbeng, Emergence je ploča koja se trudi da ima i jare i pare i ne mogu je zbog toga osuđivati. Neću mnogo ovo slušati u godinama koje dolaze ali kada mi se bude slušao neoklasičarski brutalni death metal, znam kome mogu da se obratim:

https://youtu.be/Eam8xEagZjI

https://symbolik.bandcamp.com/album/emergence


Nešto više po mom ukusu je, svakako, kanadski Akurion, neka vrsta death metal supergrupe u kojoj bas svira Olivier iz Cryptopsy/ Cattle Decapitation, peva Mike DiSalvo iz Coma Cluster Void a koji je takođe bio u Cryptopsy, na par pesama gostuje i Lord Worm... ali Akurion NE zvuče kao Cryptopsy, već imaju svoj zvuk, bliži death progresivi nego brutalnom tehničkom zakucavanju Cryptopsy. Naravno, zakucava se ovde, bubnjar Tommy McKinnon (ex-Neuraxis, a gde svira i gitarista, Rob Milley, zajedno sa Olijem na basu) je primer death metal bubnjara koji ima i očekivanu matematičku preciznost ali i jedan lep, prirodan gruv pa su tako i najžešće pesme ovde prijatno udaljene od betonskog zida brutal death muzike i imaju mnogo atmosferičnih gitarskih i bas tema. Dugačke kompozicije, kompleksno aranžiranje ali očuvanje pomenute prirodnosti i ambicija da se proizvede death metal koji će ostati u svojoj najizrazitije ,,mačo" dimenziji ali neće bežati od ,,ženskih" senzibiliteta (između ostalog kroz melodični ženski vokal koji farba neke od momenata), uz mnogo pažnje koja se obraća na atmosferu i generalno zvuk čine Come forth to me pločom koja osvežava death metal matricu i revitalizuje čitav žanr. Od ljudi sa ovolikim pedigreom manje nismo ni očekivali:

https://akurion-ca.bandcamp.com/album/come-forth-to-me



Intercranial Purulency su mladi (ali ne neiskusni) bend iz Barija i, pa, oni se protiv beznađa bore tako što su objavili novi EP, Interdimensional Escalation Of Voracity. Već iz imena benda i naslova EP-ja jasno je da je u pitanju slamming death metal i Italijani nimalo ne razočaravaju. Za razliku od prosečnog slema koji danas čujemo na internetu, Intercranial Purulency su bend sa dobrom produkcijom i kvalitetnim brutal death metal osnovama. Ima ovde dobrih rifova i muzički bend stvari obavlja vrlo profesionalno, uključujući komponovanje i aranžiranje. Intercranial Purulency za sada samo malo koči to što su neoriginalni i pesme im zvuče kao varijacije na radove poznatijih kolega poput Abonimable Putridity, ali ima vremena za dalje rafiniranje svog identiteta, ovo što se da čuti je vrlo zdravo, vrlo profi i slemovi su im keči i zarazni. Više ne treba ni tražiti od benda gde je prosek godina prilično nizak i ovo izdanje se posluša u slast:

https://intracranialpurulency.bandcamp.com/album/interdimensional-escalation-of-voracity



Nemački trešeri Final Error su našli jeftin način da izbace novo izdanje. Kako se od albuma koji su izbacili proteklog Maja u postavi promenio pevač, tako EP New Vocals sadrži šest pesama sa istog albuma samo sa snimljenim novim vokalima. Slatko i ne samo što novi pevač, Nico, zvuči bolje nego je i novi miks prijatniji za uši. Nemački thrash je sinonim za neka od najvećih dostignuća u ovoj muzici i mada Final Error nisu baš na tim vrtoglavim visinama, ovo je dobra, tvrda metal muzika kakvu svako pošten može svako da sluša i voli.

https://finalerror.bandcamp.com/album/new-vocals-ep

Još thrasha dobijamo od projekta Ellefson, a u kome, jasno je, glavnu reč vodi David ,,Junior" Ellefson, basista Megadeth. Simple Truth je EP sa tri pesme (od kojih je jedna uživo a druga u studijskoj i živoj verziji) i ovo je gruvi, radijski thrash metal koji odrađuju kvalitetni muzičari i biće drag starijoj publici sa svojim '80s šmekom ali i visokim kvalitetom instrtumentalnog rada:

https://ellefson.bandcamp.com/album/simple-truth-ep


Tokijski grindcore bend Corbata je svoj prvi album, En La Bruo reizdao na bandcampu, dodavši mu jednu retku pesmu plus sirove verzije nekih od pesama sa albuma (u demo ili proba verzijama). Corbata pripadaju svetloj tradiciji japanskog grindcorea, mada nisu sasvim u klasi sa legendama poput SOB, Die You bastard i Takafumija Matsubare. No, En La Bruo je energična, tvrda ploča trešerskog grajnda sa karakterističnim visokim vriscima ali i jednom razgovetnijom ,,core" komponentom. Nije revolucija ali je agresivno i sirovo koliko treba, sa pesmama koje imaju devedesetosekundne aranžmane i solidnu produkciju:

https://corbata.bandcamp.com/album/en-la-bruo-rare-track

Simpatični finski death metal sastav iz arktičkog kruga, Asketia na svom singlu Let Gods Die ima tri verzije ove neobično pevljive pesme. Pored originala koji nudi ugodan i melodičan death metal bez odlaska u celu tu melodeath žanrovsku tangentu, tu je i potpuno elektronska verzija kao i treća verzija koja je negde između. Simpatično!

https://asketia.bandcamp.com/album/let-gods-die-single

Sijetl nije baš poznat po svojoj death metal sceni, ali Orator su simpatičan, prilično intelektualno nastrojen death metal sastav iz ovog grada. Kallipolis (Live) je živa verzija njihovog poslednjegalbuma, Kallipolis i ovo je vrlo sigurna, zrela svirka death metala koji se ne loži toliko na brutalnost i agresiju koliko na kvalitetan gruv i dobre rifove. Orator su uživo vrlo ubedljivi i ovo je solidno miksovan snimak pa vredi poslušati ako vam je do zrelijeg, prijatnog death metala koji nije namenjen samo krvavom hedbengu:

https://oratorseattle.bandcamp.com/album/kallipolis-live


Za Wojtek nisam siguran ni odakle su (Italija?) niti koju muziku zapravo sviraju ali ovo je vrlo hermetični, kalustrofobični i nekako napaljujući metal program. Album Hymn for the Leftovers nalazi se negde na razmeđi teškog, mračnog sludge metala i metaliziranog gitarskog nojza sa mnogo distorzije, urlanja, militantnih ritmova i zvukom koji samo što ne napravi požar u mojim zvučnicima. Nije prepametno ali je solidno:

https://violenceintheveins.bandcamp.com/album/hymn-for-the-leftovers

Malo prljavog sludgea i hardkora/ d-beata dobijamo na split EP-ju bendova Detrvire i Reaptile. Detrvire su više u d-beat brzini i njihove tri pesme, spojene u jednu, imaju tu melodičnost koju su Šveđani uneli u ovu muziku a, evo, i Belgijanci je baštine i to sa uspehom. Repteal su sporiji, mračniji i njihove pesme su više metal sa sludge težinom i dramatikom. Pristojno:

https://reaptile.bandcamp.com/album/split-with-detrvire


Fever Dreams iz Filadelfije baš vole mathcore ali, srećom, makar i umeju da ga sviraju. The Result of a Time Lapse je solidan EP bizarnih ritmičkih struktura i flažoleta koji iskaču sa svih strana, dobro odsviran i miksovan sa dužnom pažnjom. Fever Dreams sviraju žanr koji živi i umire na tome koliko uspevate da namerno neprirodnim strukturama date duše i uspevaju u dobroj meri da se istaknu međ kolegama:

https://feverdreamspa.bandcamp.com/album/the-result-of-a-time-lapse

Sirov i neprskan brutalni death metal dolazi nam iz Bogote, posredstvom albuma nazvanog, er, Extermination to this Plague a koji je snimila grupa Calvario. Kolumbijci sviraju tehnički kompetentno, ali jednostavno, ne ložeći se na tech-death fore nego rabeći klasične harmonske progresije i mošerske ritmove. Sve je to aranžirano malo predarežljivo i pesme bi mogle da budu i kraće ali meni sirovost ovog zvuka, sa tim old school vokalom i pljeskavim bubnjevima zapravo baš prija:

https://calvariocol.bandcamp.com/album/extermination-to-this-plague

Iz Meksika, pak, dolaze progresivni death metalci Kalaveraztekah čiji je debi album, El Despertar de Los Tiempos prepun zvonkog zvuka bas-gitare, i kvazifolklornih motiva. Kalaveraztekah imaju jednu kinematsku, pomalo kempi interpretaciju te neke tradicionalne muzike i to njihovom metalu daje osobeni šarm. Dobro oni sviraju i pesme su im okej, mada se oseća da valja tu još sazrevanja da se desi pre nego što efekte i trikove zamene dublji zahvati u materijal. Ali sasvim se lepo sluša i više je nego impresivno za prvi album:

https://kalaveraztekah.bandcamp.com/album/el-despertar-de-los-tiempos

Za malo pank ukusa danas  besplatna kompilacija (a možete je i platiti i sve pare idu za štampanje fanzina Paranoize) Hurricanes & Hand Grenades Vol. 3. Gomila podrumskog, garažnog, sobnog i svakojakog drugog podzemnog hardkora uz puno energije i entuzijazma. Inače sam nešto u daunu ove nedelje, ništa mi ne zvuči dovoljno dobro a ovo me je baš oraspoložilo:

https://paranoizenola.bandcamp.com/album/hurricanes-hand-grenades-vol-3


Trash Talk iz Bangalora su impresivan postmodernistički metal bend koji spaja razne žanrove muzike u tvrde, nervozne kompozicije jakih ritmičkih naglasaka i harmonskih istraživanja. Bend samog sebe naziva eksperimentalnim i to danas, eto, znači nešto u smislu ,,tvrđa verzija Faith No More", ali, mislim, dobri su, zaista. EP Burd ima četiri relatrivno kratke pesme ali mnogo muzike i snimljen je odlično:

https://trashtalkindia.bandcamp.com/album/burd

Ponovo Déhà! Ovog puta pod pseudonimom COAG, ali opet sa albumom napisanim, snimljenim i miksovanom za rekordno kratko vreme – svega tri dana. Power Violence Vol. II je, kako mu i ime kaže, ploča koja se bavi ovom nervoznom, brzom formom ekstremne muzike, i Déhà je zapravo odličan u ovome. Album je možda i bliži čistom grindcoreu ali vrištavi vokal i spazmatične gitare mu daju potreban koeficijent powerviolence, pa, violentnosti. Veoma dobro i, kao i drugo njegovo solo izdanje o kome danas pričamo, sav zarađen novac daje ljudima pogođenim nedaćama. Plemenito PLUS odlično zvuči. Déhà je divan čovek:

https://coag.bandcamp.com/album/power-violence-vol-ii

Mass Failure iz Toronta imaju demo (Demo 2019) sa tri pesme i ovo je simpatičan, sirov ali tehnički korektan thrashcore koji koristi elemente black i death metal žanrova. Jedan je čovek ovde odsvirao sve instrumente ali stvari ne zvuče ni ,,mašinski" ni nezrelo, naprotiv, ovo je muzika koja svoju relativnu jednostavnost doseže kroz sazrevanje i što demo ide dalje slušalac je sve impresioniraniji kako pesme imaju karakter i kvalitet. Odličan početak za Mass Failure, pa makar bio ,,inspirisan onim najgorim što čovečanstvo ima".

https://kmmd.bandcamp.com/album/mass-failure-demo-2019


Azusa su supergrupa sklopljena od bivših članova The Dilinger Escape Plan, Twisted into Form, Extol, Absurd² itd. itd. itd, koja, dakle, drži noge na dva kontinenta, severnoameričkom i, er, severnoevropskom, (tj. u Norveškoj). Loop of Yesterdays je drugi album ovog projekta i jedna interesantna i prilično impresivna smeša tvrđeg, trešerskog zvuka i džeziranih ambijenata i lutanja. Azusa nije mathcore sastav i njihova muzika je organskija, sklonija ponavljanju, ali svakako jednako ambiciozna i slepa za žanrovske ili harmonske barijere. Grčka pevačica Eleni Zafiriadou u dobroj meri nosi ovaj bend svojim odličnim kombinovanjem agresivnog metal vokala i prozračnih, multitrekovanih sanjarija. Ovo je i odlično miksovano, ali Azusa ne može sasvim da pobegne od zloduha formalnog eksperimentisanja i album nema fokus koji bi mu bio potreban da iznese svoje podugačko trajanje, slušajući se više kao kolekcija kul segmenata pesama nego kao ploča sa jasnim narativom.

https://azusaband.bandcamp.com/releases

Francuski veterani ekstremnog metala, Benighted su ponovo sa nama i njihov deveti album, Obscene Repressed će, mislim, biti pravi melem na ranu svima kojima je poslednji Cattle Decapitation bio isuviše setan i zamišljen. For d rekord, meni su se Cattle Decap dopali u toj poslednjoj inkarnaciji, ali Benighted sa ovim albumom nude vrlo usredsređen, brutalan deathgrind bez filozofija i meditiranja, rešetajući duplim bas bubnjevima, izvlačeći najekstremnije grlene vokale (popularni "bri-bri") i generalno se baveći agresijom, hororom i zverstvima. Benighted stvaraju u tradiciji splatter horror estetike koju su u evropskom death metalu proslavili komšije Aborted i zapravo Obscene Repressed i daje muziku nalik na Aborted koji se rešio savremenijih, blago proggy elemenata svoje muzike i bavi se samo udaračkim, brzim grajndom i mošerskim prelazima. Odlična produkcija, jasnoća misije i sigurnost egzekucije daju Benightedu preporuku iako ovo nije muzika neke velike ambicije u estetskom smislu.

https://benighted.bandcamp.com/album/obscene-repressed


Kanadski reto-progresivci Spell imaju treći album, Opulent Decay i ovo je interesantna ploča, mračnih tema ali raznovrsne atmosfere i kompozicija koje se trude da '70s proggy metal spoje sa komercijalnijim, '80s zvukom. Pošto sam lenj čovek i uvek posežem za opštepoznatim da bih približio partikularno, reći ću da Spell na ovom albumu svoj (po prirodi stvari) na Rush nalik prog-rok mešaju sa Blue Oyster Cult heavy svirkom ali onda u sve dodaju naprstak, recimo Queensryche proggy-glamura. Kada se muzika potopi u močvaru psihodeličnih efekata – slušajte te koruse na gitari – dobija se interesantan zvuk i kada Spell napišu stvarno inspirisanu pesmu, to zvuči odlično. Sibyl Vane, nadahnuta Wildeovim visokim gotikom je jedan od hajlajta ovog albuma i preporučuje bend iz sve snage. Nije sve na ovom istom nivou ali Spell imaju dobre ideje i umeju da naprave zaraznu temu koja čoveku ostaje u pamćenju. Uz master koji je dinamičan i daje psihodeličnim elementima muzike prostora da se razmahnu, ovo je album koji možda nije čitav remek-delo ali je pošten i intrigantan rad brkatog trija.

https://spellofficial.bandcamp.com/album/opulent-decay

Poslednjeg dana marta irski Grief Eater su izbacili svoj prvi album, takođe nazvan Grief Eater i kako je ovo masterovao Jim Plotkin a ja po automatizmu pustim sve u šta je on umešao prste, evo nas sada ovde. Grief Eater nudi manje od pola sata hermetičnog, moćnog sludge metala koji nastupa u jasnoj tradiciji Iron Monkey i drugih ostrvskih sludge prethodnika, ali nije sikofantska imitacija. Ovo je jaka, klaustrofobična, ekspresivna muzika u kojoj emocija ima mnogo, pa makar sve bile negativne, ali u kojoj, kako za sludge metal i dolikuje, disciplina stoji na prvom mestu. Pet pesama žestokog prebijanja u kome ima taman toliko vremena da se na momente uhvati vazduh, odličan zvuk, sve preporuke:

https://griefeater.bandcamp.com/releases


Takođe sa ostrva, ali ovog puta, makar nominalno iz Londona, dolaze Calligram, koji takođe baštine sludge zvuk, osim što njihova intepretacija ima i mnogo blek metala u sebi. Calligram su bend čiji su članovi iz Francuske, Brazila i Italije i svoj prvi album su nazvali The Eye Is The First Circle a po rečenici iz jednog eseja Ralpha Waldoa Emersona što sve sugeriše priličnu pretencioznost, jelte, ali muzički bend apsolutno opravdava ovaj pristup. Već sam mnogo puta kukao da većina britanskog blek metala mene ostavlja hladnim, pa su Calligram zapravo primer kako bend koji jedva da je britanski i jedva da svira blek metal, zapravo može da ovu muziku učini apsolutno potentnom. Kombinacija blek metal brzine i sludge hermetičnosti funkcioniše odlično na ovom albumu dajući svemu jednu ozbiljnu, zrelu crtu a da se ne gubi izvorna metal divljačnost. Odlično:

https://calligram.bandcamp.com/album/the-eye-is-the-first-circle

Dobili smo i novog Joea Satrianija i ovaj vrhunski studijski muzičar pokazuje da posle četvorodecenijske karijere nije izgubio tehniku, ali ni preterano promenio senzibilitet. Što znači da je ovo i dalje prksavi, ,,komercijalni" metal za gitariste, ali koji ne zaboravlja sasvim ni njihove devojke, odsviran i produciran na najvišem zamislivom profi nivou. Meni Satriani nikad nije bio negativac ali ga nikada nisam ni slušao iz zadovoljstva. Neizmerno značajan kao učitelj i sjajan zanatlija, Satriani svakako zaslužuje da ga poslušate ako ste ga ikada voleli:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kaypnbVupHYyKCNuCLz1sm4khW7SbeQVI


Čikaški Like Rats ima treći album i Death Monolith je očekivano krvav sudar death metala sa sludgecoreom, uzimajući najbrutalnije elemente od oba žanra, odustajući od komplikovanja i puštajući pesme da se voze na snazi i osećaju. Ne da su ovi aranžmani jednostavni, Like Rats svoje pesme očigledno pišu, vežbaju i menjaju uz mnogo promišljanja, ali one zvuče organski i gladno radije nego ,,konstruisano" ako tako mogu da kažem. Like Rats imaju ime koje su uzeli od pesme Godflesh i logo na kome bi im pozavideo bilo koji blek metal bend, ali njihova muzika je ono najvažnije kod njih, prkosno lična, brutalna ali istovremeno ekstrovertna i iskrena, baš kako nam treba u ovom  trenutku naše povijesne zbiljnosti. Like Rats sviraju ,,čist" metal, bez stilizacija ili odmaka, gurajući pedalu do šasije pa nek ide život. Moćno.

https://hibernation-release.bandcamp.com/album/death-monolith


Straight edge hardcore je još pre četvrt veka bez stida navukao metal uniformu i pretvorio se, makar zvučno u integralni deo žanra. Drain iz Kalifornije nastavljaju ovu tradiciju na prvom albumu, California Cursed proizvodeći jedan prepoznatljivi crossover zvuk. Ima to šarma i mada ja više volim kad je ovakva muzika brža, Drain umeju da se nose sa svojom kombinacijom mid-tempo gruva i trešerskih ispada.

https://drain831.bandcamp.com/album/california-cursed

Japanski Abigail i hojlandrski Vulcan Tyrant imaju sladak split EP na Horror Pain Gore Death Productions i ovo su četiri pesme ,,uličnog" metala gde se te neke apstraktnije forme (blackened thrash, recimo) sreću sa motorhedovskim speed interpretacijama. Abigail su značajno bolje producirani ali obe strane su šarmantne ako volite ultimativnu prljavštinu:

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-9


Britanski Fury, i pored toga što ima više iks nego ipsilon hromozoma u postavi, trudi se da gradi što je muževnije moguć imidž stavljajući na naslovnu stranu svog trećeg albuma, The Grand Prize – trkački automobil. Lepo. Cenim trud mada su Fury meni drugorazredni bend i njihov NWOBHM, iako ima lepe rifove i pristojne solaže i kreće se solidnim tempom, ipak je, mora se i to reći, pomalo kilav i pripitomljen. Sve je to već odsvirano i iako su Fury sasvim časni nastavljači rada zemljaka koji su žarili i palili pre četrdeset godina (a neki i dalje žare i pale), oni niti imaju ideje da grade na ovoj baštini, niti imaju zvuk da se izdignu iznad odavanja pošte. Ali dobro, ponekad je i to okej:

https://furyofficial.bandcamp.com/album/the-grand-prize


Više mi se dopadaju španski (well, katalonski, ako slušate šta oni kažu) Metacrani čiji je prvi EP, Aigua, Terra, Aire i... Foc pored malo preglasnog mastera, zapravo lepa ploča žestokog NWOBHM zvuka koji koketira sa speed metalom. Nisu Metacrani originalni ali imaju dovoljno krvi u svom zvuku i dovoljno veruju u taj cheesy revolucionarni polet koji proklamuju da se ovo vrlo lepo sluša. Da je lepše producirano bilo bi mnogo bolje:

https://youtu.be/1spXV9DWQYs

E, al zato nema greške na split-singlu čikaških bendova Mindight Dice i Hitter. Obe pesme su prljav, žestok, rokerski metal, sa jasnim NWOBHM naklonom ali bez robovanja ideji da se moraju imitirati poznatiji bendovi. Hitter su pankerskiji sa pesmom koja je kao napravljena za šutku svojim brzim tempom i smenom akorda, a Midnight Dice imaju metalske rifove, dupli bas bubanj i raspoloženu  pevačicu, vukući nimalo prikriveno na ono što je, recimo, Dio radio u svojoj solo karijeri ali pržeći prljavije i dovoljno originalno. Obavezno:

https://midnightdice.bandcamp.com/album/midnight-hits-split-w-hitter

https://hitter.bandcamp.com/album/midnight-hits-split-w-midnight-dice

A onda su tu i kanadski Traveler čiji smo prvi album prošle godine voleli. Bend nije značajno unapredio produkciju na Termination Shock ali songrajting i svirka su izvrsni. Ovo je sada malo pomereno od preuzimanja Iron Maiden matrice bez kusura i Traveler su dobili tu proggy-spacey komponentu koju sam im onomad tražio. Pesme su odlične i bend zaista samo treba da dobro promisli o miksu za sledeći snimak jer sada ova muzika zaista zaslužuje mnogo bolji studijski tretman. Bubanj je, recimo, ovde, daleko ispod kvaliteta koji sviranje Chada Valliera ište. No, nismo snobovi pa da nas NE SASVIM SAVRŠEN miks udalji od jedne odlične ploče. Svaka čast, Travelere, kidate.

https://travelermetal.bandcamp.com/album/termination-shock

Za kraj nešto užasno teško i bolesno, dakle, samo za gurmane. Gangrenectomy sa Sicilije na svom drugom albumu, Cannibalistic Criteria of the Mantis nastupaju sa najprljavijih, najsadističkijih slamming death metal pozicija. I trijumfuju. Mnogo savremenog slema ne ume da uhvati gruv koji je presudan za ovaj žanr pa se bendovi gube u neusmerenoj nasilnosti i karikaturi brutalnosti. Naravno, muzika Gangrenectomy je SVA u karikaturi ali dosledno i ozbiljno sviranoj pa je ovo album koji vas odmah ubacuje u zonu i u njoj drži poput profesionalnog rvača, brutalnim slem rifovima, nemilorsdnom bubnjarskom masažom i tvrdokornim ,,zrikavac" pevanjem, prekidajući torturu samo da se ubaci po koji horor sempl. Pa još taj omot! Ne znam da li će Cephalotripsy zaista ikada snimiti taj novi album, ali Gangrenectomy sa svojim drugim dugosvirajućim izdanjem ističu ozbiljnu kandidaturu za njihove naslednike.

https://amputatedveinrecords.bandcamp.com/album/cannibalistic-criteria-of-the-mantis

[Meho Krljic]

Istorija se toliko brzo razvija da mi jedva držimo korak sa njom. Ono prošle nedelje je bio najduži policijski čas u istoriji novije Srbije a evo, već ove nedelje obaramo taj rekord. Pa još na verski praznik! Policija, pravoslavlje, pandemija, da li je samo meni tu nešto sumnjivo? Da? Samo meni? Oh...

Kako god bilo, metal je tu jedini lek.

I to blek metal za prvu dozu, jer na ljutu ranu ide ljuta trava. Poljake Terrestrial Hospice smo voleli na njihovom prvom EP-ju, Universal Hate Speech tamo negde 2018. godine a sada nam stiže i prvi album. Indian Summer Brought Mushroom Clouds je dobro ime za album a koji će izaći tek u Junu. No, omiljeni JuTjub kanal je već dobio pravo na promovisanje celog izdanja i, pa, Terrestrial Hospice nisu omekšali sa vremenom. Indian Summer je agresivna, preteća, mržnje puna ploča. Terrestrial Hospice ne veruju ni u šta lepo i žele svu vrlinu da vide bačenu u blato i, kako i samo kažu, napastvovanu. Neprijatno. Ali muzika je zbilja dobra sa sirovošću koja muzici daje dah autentičnosti ali i aranžmanima koji uspevaju da izbegnu komplikovanje a da deluju prirodno razrađeno i zrelo. Čak i tehnički sporije pesme su pune pretnje i agresije a ovo je svakako i zahvaljujući zvuku koji je apokaliptičan i čoveku malo oduzme dah. Jak start.

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/indian-summer-brought-mushroom-clouds

https://www.youtube.com/watch?v=8dNq9BFW_f8


Šveđani Curse svoju kasetu The Awakening​.​.​and the Old prodaju za 7,77 dolara ali je digitalna verzija svega jedan dolar. Zašto tako jeftino, ne znamo, jer je ovo odličan black/ thrash metal sa jednom sirovom, primitivnom oštricom ali primitivnost se ovde odnosi samo na estetiku. Što se tehnike, kvaliteta zvuka, muziciranja itd. tiče, Curse sve testove prolaze sa najvišim ocenama. The Awakening​.​.​and the Old je prijatan EP koji ima nešto blek metalske epike i emocije ali i nešto trešerske čvrstoće, nudeći razgovetnost ali ne i ,,mekoću", kroz šest pesama zanimljivih tema, rifova i aranžmana. Odlično:

https://curse.bandcamp.com/releases


Ossilegium je naziv za kosti zaostale nakon što se meko tkivo sahranjene osobe raspadne a kosti se premeste u kosturnicu. To je i ime američkog blek metal benda iz Čikaga koji ima istoimeni debi album. Ja inače često pričam da nisam neki fan američkog blek metala, ali onda ističem istočnu obalu, posebno Njujork i okolinu kao svetle primere. Ossilegium nisu nužno u istoj grupi sa tim njujorškim sastavima, nema tu eksperimentalne oštrice i neke osobene estetike ali njihov debi je vrlo solidan primerak ,,klasičnog" blek metala sa jasnim uticajima drugog talasa i visokim muzičarskim umećem. Malo prebučan master svakako, ali pesme su dobre, energične i ovo je blek metal po principu pice: tačno znate šta dobijate ako je uvek kupujete na istom mestu i baš to i tražite:

https://ossilegium.bandcamp.com/album/ossilegium


Baranjske komšije Aetherius Obscuritas sviraju negde od početka veka, Mártír im je već osmi album i ovde se čuje izgrađenost stila, kompozitorska ali i izvođačka zrelost na kome mnogi mogu da im pozavide. Mártír je ploča koja umešno spaja blekmetalske karakteristike – žestinu, brzinu, rapav, vrištav vokal – sa meditativnijim pristupom kompozicijama, kreirajući organske ali kompleksne aranžmane prepune interesantnih harmonskih zaokreta i upada ukusno upodobljenih sintisajzera. Meni se ovo izuzetno dopada i u ravni mi je skandinavskih avangardnih bendova koji operišu u okvirima ovog žanra ali se ne brinu o tome gde su njegove stvarne granice. Mártír je ploča koja zvuči veoma lično, čak pomalo, kako rekoh, meditativno, a da je istovremeno komunikativna, raznovrsna, naglašeno istraživačka. Izvrstan abum (i dobar omot):

https://grimmdistribution.bandcamp.com/album/058gd-aetherius-obscuritas-m-rt-r-2020

Da nastavimo u sličnom istraživačkom smeru tu su nam Nijemci Khôra, isprva solo projekat multiinstrumentaliste Olega, koji je vremenom izrastao u pravi bend koji nam se sada, na prvom albumu, Timaeus, predstavljaju sa bazom operacija u Irskoj. Khôra je dobra na ovoj ploči. Ne dobra kao Mađari koje sam iznad nahvalio, ali i dalje dobra. Timaeus je album koji blek metal uzima kao osnovu da istražuje u raznim smerovima, ne stideći se atmosferičnih pasaža ali ni orkestracija, horskog pevanja i izlaska sa uobičajene harmonske teritorije za ovu muziku. Da ne pominjem povremeno vrlo nadahnute vokale (slušajte Harvesting Stars). Interesantno je to i ima mnogo atmosfere i jedino bih zamerio natrpan miks gde je sve jedno preko drugog pa još izmasterovano preglasno, što umanjuje impakt inače intrigantne muzike:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/timaeus

Brizbejnski Graveir dobijaju sličnu zamerku na mastering i miks za svoj drugi album, King of the Silent World ali to na stranu, ovo je odlična ploča hladnog, dekadentnog blek metala sa tom nekom uzdržanom, hermetičnom atmosferom ali i jednim post-ljudskim odnosom prema životu, smrti, vječnosti, propadljivosti. Ovi Australijanci nisu striktno atmosferični blek metal bend ali atmosfera jeste značajan deo njihove muzike, koja je utopljena u reverbe i deluje istovremeno i prostrano i klaustrofobično. Bend odlično svira i ima intereseantne dinamičke varijacije (tim gore zbog masteringa koji ovo iz sve snage poništava) držeći se jedne žalobne, ali dostojanstvene linije kroz sve, prilično različite pesme. Solidno:

https://brilliantemperor.bandcamp.com/album/king-of-the-silent-world

https://graveircult.bandcamp.com/album/king-of-the-silent-world


Onomad sam za švedski post-black duo Together to the Stars napisao da je to meni ,,naprosto isuviše gnjecavo ali ja sam surovi muškarac kome šugejz muzika ionako nikada nije bila na vrhu liste popularnih žanrova" pa bih za drugi album ekipe, As We Wither mogao da ponovim identične komentare, ukazujući da je ovo shoegaze-metal urađen sa puno svesti šta se želi napraviti, kombinujući ekstreman vokal i bubanj, te distorzirane gitare sa nežnim sanjarijama, melanholičnim harmonijama i generalno gorkoslatkom atmosferom. As We Wither je dobro producirana ploča i bend zvuči vitalno i čak donekle dinamično sa bubnjem koji kao da nije (mnogo) peglan u kompjuteru pa daje svemu dodatnu crtu ranjivosti. Album izlazi iduće nedelje pa ako vam sve ovo deluje kao primamljiva ponuda, poslušajte:

https://togethertothestars.bandcamp.com/album/as-we-wither

https://youtu.be/_t6uOVRFhuk

Francuski Fallakr se reprezentativno ugodio za svoj drugi album, Mezv, Marv, Milliget nudeći satanski, mračni black metal koji prati skandinavske predloške (recimo Taake, Dakthrone, pa i stariji Mayhem) radije nego da se uklopi u galsku scenu. Bretonci su vrlo dobri u posredovanju atmosfere mržnje i agresije, ali i kontemplacije (mada se ovde ne kontemplira ni o čemu dobrom), nudeći odlične teme i pamtljive rifove. Zvuk je hermetičan, čak klaustrofobičan, ali valjda to uz ovakvu muziku treba:

https://youtu.be/4G_cEC4l7qU

Kada svoj solo projekat nazovete At the Altar of the Horned God znate da ćete makar privući pažnju. Španac Heolstor na prvom albumu svog okultnog projekta, Through Doors of Moonlight zna da, sad, kad ima našu pažnju, treba da se predstavi ozbiljno. I album počinje ne jednom već sa dve pesme ritualnih ritmova, obrednih napeva i sintisajzerskih atmosfera. Metal? U srcu svakako, ali estetski, At the Altar of the Horned God ima barem onoliko zajedničkog sa, ehh, Death in June ili (da pobegnemo malo od neprijatnih fašističkih asocijacija) Current 93. Album ima i propisne black metal komade (kreću sa trećim) i ovo je jednako hermetično i čuva istu obrednu, svečanu atmosferu kao i ono što mu prethodi. Heolstor je snimio album koji je daleko od savršenstva ali Through Doors of Moonlight je razoružavajuće ambiciozan u svojoj jednostavnoj, iskrenoj, glume i poziranja oslobođenoj usredsređenosti na onostrano i načine da se ono dosegne i razume. Nije ovo ploča koju će svako slušati pedeset puta – neki je neće ni doslušati – ali mene šarmira ovaj pristup i doslednost u izvođenju:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/through-doors-of-moonlight


Finski psihodelični blek metalci (ili blekmetalni psihodeličari?) Oranssi Pazuzu su snimili peti album, Mestarin kynsi i sada je već prilično jasno šta se od benda može očekivati. Ne mislim ovo u nekom negativnom smislu, da je ovo maniristička ili derivativna ploča, ali sa Mestarin kynsi bend isporučuje tačno ono što od njih želite i deo enigme vezane za njihov stvarni muzički identitet je, reklo bi se, ovde nestao. Ipak,  Mestarin kynsi je vrlo prijemčiva, zabavna ploča mračnog, veoma atmosferičnog i veoma psihodeličnog metala sa tripoznim gitarskim efektima i ritualističkom ritmičkom podlogom. Oranssi Pazuzu žele da se ,,svi oni koji podmeću požare i oni koji puše vutru uhvate za ruke" i Mestarin kynsi je vrlo manifestno i vrlo sigurno album koji stoji tačno na srednjoj tački između mračnog blek metala i gruverskog, veoma drogiranog stonera. Takav je i miks, sa tminom i solidnom separacijom instrumenata (koju kvari samo opet preglasan master) koje pozivaju na slušanje na ripit i ozbiljno tripovanje. Kako su ovo dugačke pesme i album traje više od pedeset minuta, vremena i prostora za odlazak u zonu i meditaciju itekako ima. Ja zadovoljan:

https://oranssipazuzu.bandcamp.com/album/mestarin-kynsi


Nemački projekat Lycantrophilia je donedavno bio pravljen od strane samo jednog čoveka, ali sada je, za potrebe izdavanja prvog albuma, dodat i pevač i, pa, Blood Moon Chronicles je izuzetno zrela, čak bih rekao zabavna kolekcija blek metal pesama koje za promenu nisu melanholične, zamišljene, reflektivne i meditativne nego žestoke, brze i mešaju klasičan blek metal sa svime što u tom trenutku ima smisla, uključujući izvrsne thrash rifove, grajnderska blastbeat punjenja pa i nešto vodviljske atmosfere. Lycantrophilia idu na ideju kreiranja jednog (labavijeg) narativa koji obuhvata ceo album i ovde pevač DM (aka Thomas Blanc) iz Tuluza svojim raznovrsnim tehnikama i pristupima odrađuje lavovski deo posla oslobađajući šefa benda, Isegrimma, potrebe da mnogo kinđuri aranžmane. Ovde, zato, nema orkestracija i egzotičnih instrumenata i raznolike atmosfere i estetike su kreirane gitarčinama i bubnjevima, kako i dolikuje. Moćan debi:

https://lycantrophilia.bandcamp.com/album/blood-moon-chronicles


Stoner rok! Void Tripper iz Brazila su nam srca već osvojili pre malo više od godinu dana albumom vrlo jasnog naziva – Sabbath Worshipping Doom. Sada se vraćaju sa živim albumom Dead Inside​.​.​.​But Still Live i ovo je devet pesama napušenog i izvrsnog stoner/ doom metala sa svim mikrofonijama i faz distorzijama potrebnim da se čovek oseti dobrodošlo i domaće. Void Tripper uživo imaju kvalitetan gruv i sve te basčine i wah wah pedale preko metalno-kožnog ritma mi vrlo prijaju. Pevanje Mária Fontelesa je i dalje najslabiji element muzike ali ovo zapravo ne smeta mnogo jer album ima tu neku spontanu, užurbanu atmosferu kakvu dobre žive ploče imaju. Sjajno.

https://voidtripperdoom.bandcamp.com/album/dead-inside-but-still-live



Za malo dobrog, a instrumentalnog stonera, tu je belgijski The Reefer Wizard sa svojim EP-jem Cultus. Ovo je striknto kućni, verujem jednočlani projekat, ali Cultus ima masivan, moćan zvuk sa basom koji prelepo žvaće ove teške, nisko naštimovane tri pesme i gitarom koja nudi fazirani blagoslov svakom spremnom da sluša. Ovo je muzika sasvim inspirisana kanabisom i posvećena njegovom slavljenju, spontana i jednostavna, ali uspeva da uhvati tu hipnotičku dimenziju kojoj stremi.

https://thereeferwizard.bandcamp.com/album/cultus

Bongtower dolaze iz Rusije, album im se zove Oscillator i na naslovnoj imaju kosmonauta sa prominentnim ćiriličnim SSSR logom na šlemu. Hoću reći, ovo je album za koji znate kako će zvučati i pre nego što čujete prvi ton. Dobro. Zvučaće dobro. Bongtower cede mastan, težak stoner/ doom metal sa jako isfaziranim gitarama, nemilosrdnim ritmovima i jednom opštom brutalnošću – slušajte to pevanje – koja se onda fino kontrastira sa ,,svemirskim" semplovima. Ovo je vrlo gruba, preteća metalna psihodelija ali radi svoj posao dovođenja slušaoca u zonu jako dobro i kada se kroz sabatovski baraž probiju psihodelični efekti na gitarama pa i pravoverni sintisajzeri, sve vrlo lepo dođe na svoje mesto.

https://bongtower.bandcamp.com/album/oscillator


Mađari Satorinaut nastavljaju sa nautičko-psihodeličnim temama ali njihova muzika je mnogo lepršavija i (skoro) nimalo metal. Naslov albuma je Slow Psychedelic Speedrock i ovo su džemovi sa klasičnom bluz osnovom samo svirani žešće, dinamičnije i uz jako mnogo psihodelične gitare. U suštini, vidi se da je bend krenuo iz te neke post-rok sfere ali muzika im je prljavija i psihodeličnija od klasičnog post roka, živa i sirova tako da se svemu doda samo malo tog speedrock gasa. Nije sve ovo utegnuto, ima tu malo lutanja, ali je zdravo i dopadljivo:

https://satorinaut.bandcamp.com/album/slow-psychedelic-speedrock

Već nam znani Španac Napoleon Rigor Mortis (baš su šašavi ti španski kumovi) ne sedi skrštenih ruku ni tokom epidemije, pa je njegov eksperimentalni doom projekat, Monegros Acid Resort izbacio i i novi album (nakon prvenca iz Decembra prošle godine). The Cult Of The Interstellar Fungus God je jedna kompozicija od 66 minuta i 6 sekundi, razdeljena na pet delova samo zbog tehničkih ograničenja Bandcampa i mada Napoleon zna da napravi zvuk i kreira dramu, meni je njegov psihodelični doom i dalje malo razvučen i nedostaje mu malčice spontanosti ili barem krvi. No, ponovo, vidim da se ljudima ovo dopada i kako je zvučno vrlo dobro, preporučiću ga i ovaj put:

https://napoleonrigormortis.bandcamp.com/album/the-cult-of-the-interstellar-fungus-god

Hispanodelia je kompilacija, ali zapravo više šestočlani split album šest hispanoameričkih psihodeličnih bendova gde svako prilaže po jednu dugačku pesmu i sa ambicijom da se pokaže da postoji nekakav hispanoamerički psihodelični identitet. Sad, nisam siguran da se on baš čuje sa ove ploče, ali ovde ima lepe muzike, od meksičkih La Sustancia Divina koji su vrlo old school i vrlo šarmantni sa svojim orguljama i '60s gruvom, preko portorikanaca Iglesia Atomica koji su sirovi i blago eksperimentalni pre nego što ulete u gruv, pa do Dominikanaca Múcaro koji su najbliži metalu sa svojim teškaškim gitarama. Preovlađujući utisak o hispanoameričkom viđenju psihodelije je svakako da ovde nema direktnih imitacija severnoameričkih (ali ni evropskih) kolega i da ovo jesu bendovi odrastali na ponešto drugačijim korenima. Lepo da se čuje:

https://laiglesiaatomica.bandcamp.com/album/hispanodelia-split

The Brunswick iz Nešvila su vrlo ubedljivi na svom drugom albumu, Contrapasso, nudeći mišićavi, energični hard rok. Nije ovo stoner, barem ne sve vreme, ali ima dobar gruv, teške, fazirane gitare i tu bluz osnovu koja je potrebna za ovakvu muziku. No, ima i bržih pesama, sa harmonijama koje namerno beže iz bluza u ,,bolesnije" geografije, ima tu pankerske energije i jednog punk-funk krljanja kakvo nije preterano blisko stoner publici ali je album raznovrstan, odlično odsviran i dobro miksovan. Nikako ne propustiti:

https://thebrunswick.bandcamp.com/album/contrapasso

The Rhubarb iz Glazgova su malo kilavi u svom psihodeličnom stoner roku na EP-ju The Black Sun a što je šteta. Dobra je ovo svirka i pesme, mada predvidive, nisu loše, ali gitare se jedva čuju – kombinacija niskog štima i distorzije koja im oduzima ,,debljinu" – pa su onda vokali, izleteli u prvi plan i sami previše na vetrometini i zvuče nejako i neubedljivo. Sa boljim miksom ovo bi bila mnogo bolja ploča jer The Rhubarb umeju da osete ovu muziku i imaju lepe ideje, pogotovo u domenu vokalnih (žensko-muških) aranžmana:

https://therhubarb.bandcamp.com/album/black-sun

Standardna grčka ponuda ove nedelje daje nam The Vulcan Itch iz Atine sa istoimenim debi albumom i, standardno za Grke, ovo je odlično spravljen, odlično produciran album težeg roka koji može da se vrti i na rokenrol radiju ali zadovoljiće i nas, kao, zahtevnije. The Vulcan Itch imaju raznovrsne pesme – tako to ide sa dobrim debi albumima – pune dobrih ideja i mada povremeno odu i u previše ,,komercijalnom" smeru za moj ukus, ovo je zdravo, vitalno i rokerski u najboljem smislu. Da je producirano za mrvu skuplje, bilo bi i zaista komercijalno u zvuku, no, ovako kakvo je vrlo se dobro sluša i osvaja tom raznovrsnošću ideja.

https://thevulcanitch.bandcamp.com/releases

Ocean Chief dolaze iz Švedske i Den Tredje Dagen je njihov peti album. Za dvadesetak godina postojanja Šveđani su iskristalisali svoj stil, mešajući spori, mračni doom metal sa psihodeličnim elementima. Nije to ni lako za slušanje jer bend na ovom albumu gleda da ide nasuprot očekivanjima servirajući mučnu, iznurujuću sporost, harmonske diverzije i mračnu death atmosferu, no, ima tu dovoljno interesantnih folk umetaka sa sve pevanjem na švedskom da ovo bude ploča koja zna da nagradi strpljivost:

https://oceanchief.bandcamp.com/album/den-tredje-dagen-2020


Njujorški Torture Drome nastavljaju da budu aktivni i evo ih sa novim EP-jem od pet pesama. DoomSeeker je kolekcija jako faziranih doom kompozicija koje imaju pankersku spontanost ali i jasan uticaj bendova poput Cathedral na zvuk. Produkcijski, ovo je štap-i-kanap stil, ali bend ima svoj karakter i on prozire i kroz pomalo demo-zvuk koji ovde dobijamo. Ne najbolje njihovo izdanje koje sam čuo, al kriza je i ima ovde lepih momenata koje ne treba propustiti:

https://torturedrome.bandcamp.com/album/doomseeker

Pre malo više od mesec dana smo obratili pažnju na singl italijanskog (a zapravo slovenačkog u suštini) Billy Clubs kojim je najavljivan album Strange Driving. Album je stigao i ne razočarava, nudeći tvrdi pank rok sa teškim, jakim zvukom. Ovo je muzika dobrog raspoloženja, možda prebrza i prejaka za klasičnu stoner publiku ali svakako podobna za svakoga ko voli žestok, teški rok. Preporuke:

https://billyclubs.bandcamp.com/album/strange-driving-2

Litvanski duo Hellhookah su kao neka doom verzija White Stripes. Ovo dvoje mladih iz Viljnusa na svom drugom albumu The Curse nude težak, ali seksi stoner zvuk, igrajući u punoj meri na tu direktnu, skoro telepatsku vezu koju imate kada je u bendu samo dvoje muzičara koji stalno sviraju zajedno. The Curse je kolekcija dobrih gruv komada sa moćnim multitrekovanim gitarama i jednostavnim, ali fanki bubnjevima. Gitarista Arnas nije najjači pevač svih vremena ali njegov pomalo lomni glas, pogotovo kada ide u nešto više registre, doprinosi životnosti svirke. Pesme imaju jedan praktično industrial efekat sa izuzetno disciplinovanom, jednostavnom ritmičkom podlogom koju bubnjarka Gintarė Stanevičiūtė majstorski kreira pa je ovo preporučljivo i ljubiteljima Godflesh. Lepo:

https://hellhookah.bandcamp.com/album/the-curse


Nizozemski Phe na svom drugom albumu, Glooming Dawn nudi teatralan ali organski stoner/ doom metal kombinujući napušeni gruv sa malo romantičarskog zanošenja, pogotovo u pevanju. Ovo je inače power-trio u kome je bubnjar taj koji peva i to, makar na studijskom materijalu, nije savršeno, ali Ruudove emotivne kadence imaju određenog šarma iako je jasno da bi mu trebalo malo više vežbanja da bude tamo gde je naumio. No, bend sipa solidan, mastan gruv sve vreme pa se album ipak lepo sluša:

https://phemusic2.bandcamp.com/album/glooming-dawn

Tasmanijski The Wizar'd ima novi album, Subterranean Exile, prvi posle sedam godina a četvrti ukupno i ovo je i dalje prijatan, okultno intoniran doom metal koji se ne stidi klasičnih hevi metal rifova i gestova, ali zna da je glavno oružje mračan, spor gruv. Pevač i gitarista, Ol' Rusty je svakako mesto na kome se lome koplja. Njegov pomalo kreveljeći, ozijevski stil pevanja se svakako uklapa uz muziku koja treba da bude spora, psihodelična i okultna, a da se drži i hevimetal pravoverja, no, nekima on zvuči previše maniristički. Album ima i čudan miks ali uz sve te napomene, ovo je ploča dobrih pesama koje vredi probati:

https://hcrthewizard.bandcamp.com/album/subterranean-exile


Za death doom ekipu, tu nam je, doduše sa kraja Marta, nemački Nekrovault sa debi albumom Totenzug: Festering Peregrination. Naslov albuma skoro da je nemoguće zapamtiti, deluje kao da je bend nasumično vadio reči iz nekoliko različitih rečnika ali muzika, uz svu manifestnu hermetičnost koja ide uz death doom, zapravo prilično pleni pažnju. Nekrovault uspevaju da izbegnu da sav akcenat u njihovim pesmama bude na teatralnosti i zapravo u ovoj sporoj, teškoj muzici, isporučuju dosta mišićave svirke i aktivnog aranžiranja. Ima ovde i bržih momenata (slušajte   
Psychomanteum - Luminous Flames) i to veoma oplemenjuje album koji bi inače bio na ivici da se udavi u hermetičnosti. I omot mi se dopada. Lepo:

https://nekrovault-vanrecords.bandcamp.com/album/totenzug-festering-peregrination

Tu su nam i finski Hexvessel čiji album Kindred – treći po redu, ako se ne varam – nudi za ove ljude osobenu kombinaciju narodne muzike i (malo) metala. Hexvessel su, za razliku od uobičajenog folk metala koji ovde slušamo, mnogo više folk nego metal sa ,,šumskom" atmosferom i instrumentarijem koji su verovatno pod uticajem britanske neo i prog-folk scene iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Ja takvu muziku više nego volim i prija mi kako Kindred, pogotovo ovako živo masterovan, da se sačuva dinamika svirke (a u postavi su i viola i truba i razne udaraljke), nosi baklju koju su zapalili Third Ear Band, Bert Jansch, Sandy Denny i slična ekipa. Hexvessel idu i nekoliko koraka dalje, upriličujući psihodeličniji pa i avangardniji ugođaj. Recimo avetinjska Bog Bodies sa svojim Vurlicerom i emotivnim pevanjem podeća na Portishead i Bohren und der club of gore dok je Sic Luceat Lux praktično rock in opposition komad. Lepa, atmosferična ploča sa vrlo malo metala u sebi ali metalcima bliska:

https://hexvessel.bandcamp.com/album/kindred


https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lP87bo0RdXjelrJv9a5DX0v4fC70eUlOQ

Konačno, ljubitelji veoma spore muzike dobijaju odličan debi album trija Forlesen, ekipe iz bej-ejrije sklopljene od članova Lotus Thief i Botanist. Hierophant Violent je album sjajnog naziva i sjajnog omota a i muzika, spakovana u dve pesme od po sedamnaest i osamnaest minuta, je prilično impresivna. Forlesen nisu toliko ,,post metal" koliko deluje kao da su album snimili odgovarajući na pitanje šta bi bilo da Dead Can Dance sviraju doom pa su ovo pesme sa određenim ritualnim kvalitetima, eterične u svom zvuku, ali teške i prijatno omeđene jakim bas-linijama, stamenim ritmom i razigranim gitarama kada se krene sa ,,pravom" svirkom. Naravno, sve to zvuči jako svečano i treba pratiti njegov tempo pa tim više šokira izletanje u divlji, eksplozivni blek metal. Ali Foresen očigledno znaju da je tajna dobrih recepata u suprotstavljanju ukusa. Impresivan debi.

https://hypnoticdirgerecords.bandcamp.com/album/hierophant-violent


Hardkor danas često označava siledžijsku, metaliziranu muziku sa uličnim stavom i srednjim tempom pa ja to uglavnom slabo i slušam. No, Grim Light iz Minneapolisa ima sasvim pristojan EP pod naslovom True Terror Reigns gde je štim toliko nizak a miks toliko težak da se ovo sluša skoro kao čist metal. Plus, pevač (i, slutim, jedini član benda) zvuči kao da mu je baš teško a to treba ceniti.


https://grimlight.bandcamp.com/album/true-terror-reigns

I Guilt Whip iz Kardifa piče hardkor ali njihova muzika je biža pank korenima, ima poletnost i energiju tipičniju za staru školu, ali i težinu zvuka koja prija metalskom uhu. Singl Lockdown je napravljen i snimljen za vreme, jelte, lokdauna koji, eto, postoji u Velsu i ove tri pesme su fin hardkorpank po receptima starih majstora:

https://guiltwhip.bandcamp.com/album/lockdown



Portlandski Phantom Hymn je solo projekat muzičara po imenu Ian Makau (!!!) i The Future is a Nightmare je negde u tradiciji švedskog melodičnijeg D-beata  sa nešto malo ,,blackened" začina. Ali vrlo malo. Ovo je uglavnom  tvrdi pank više nego meki metal (!!!!) i jedini što mogu da ubrojim u tu blackened kategoriju je da su neke pesme jako dugačke za svoj izabrani žanr na ime dodavanja atmosferičlnih momenata i jednako atmosferičnih blastbeat pasaža. Ali nije ovo rđavo, makar i ovako prljavo producirano:

https://phantomhymn.bandcamp.com/album/the-future-as-nightmare-2


Progresivni deathcore nije baš na vrhu moje liste omiljenih žanrova ali švicarski All Life Ends su dosta dobri na svom debi albumu, The Plague Of Man. Dobro, nije ovo čisti deathcore (pa makar i progresivni, jelte), zapravo je negde na nestabilnom tlu između progresivnog death metala i deathcorea a kako izbegava većinu klasičnih deathcore zamki koje ja ne volim – oslanjanje na monotonalne breakdownove u prevelikoj meri – zapravo je vrlo slušljivo. Ima ovde i mašte i energije a i miks je nešto svetljiji i manje ,,plastičan" nego što je deathcore prosek. Kad trešuju, All Life Ends pošteno trešuju i ovo je ploča koja vredi da se čuje:

https://alllifeends1.bandcamp.com/album/the-plague-of-man


Barishi iz Vermonta su bend sa zanimljivim pogledom na progresivni metal, spajajući hermetičnu, blek metalom optočenu agresiju sa dugačkim, istraživačkim, skoro ritualnim pasažima. Album Old Smoke uspeva da bude sklopljen od dugačkih, neprozirnih pesama jakih rifova i nerazaznatljivih urlanja iz pozadine a da opet u prvom redu bude jedna meditativna dimenzija. Više bi mi se dopadala ,,mekša" produkcija, pogotovo što je ovo izuzetno glasan master koji davi inače prostran zvuk sa dinamičkim opsegom koji deluje značajno za puno razumevanje pesama, ali Barishi uspevaju da zaintrigiraju pa i osvoje. Album izlazi tek sledeće nedelje pa se za sada – legalno – mogu čuti samo neke pesme, ali mislim da vredi odvojiti vreme:

https://barishi.bandcamp.com/album/old-smoke

https://youtu.be/BZa6o0ZyMJs

https://youtu.be/Z8V8ih6GrUo


Pančevački Terrorhammer obeležava desetogodišnjicu postojanja kao i desetogodišnjicu smrti Petera Steelea singlom World Wars III & IV (In memory of Lord Petrus Steele). Terrorhammer, naravno pristaju zvuku Carnivore kao dobro sašivena rukavica pa je njihova obrada, er, hita ovog starog benda Petera Steelea dobra i ubedljiva u svom dobro razgaženom blackened thrash stilu. Uzi sve bolje peva i odaje poštu velikom prethodniku na pevačkoj ravni. Naravno Terrorhammer sviraju brže nego Carnivore pa je i originalnih deset minuta pesme skraćeno na šest i po. Lepo. Druga pesma na singlu je nova verzija Hammer of the Terror Cult kao plastičan primer napretka koji je ovaj bend napravio za deceniju rada. Respekt, do neba.

https://terrorhammer.bandcamp.com/album/world-wars-iii-iv-in-memory-of-lord-petrus-steele

A beogradski multiinstrumentalista (a bogami i producent) Elio Rigonat pored svirke sa više bendova (Kobold, Vicery...) ima i solo karijeru pa je treći (ako se ne varam) album koji je snimio pod sopstvenim imenom, Nož, jedna neprekiuta kompozicija od pola sata. Sam Rigonat ovo naziva avangardnim metalom ali ima ovde i klasičnog šredinga između elektronskih bitova, sintisajzera i blek metal vokala. Interesantna je to smeša, pogotovo što treba umeti i miksovati ovakav snimak, pun dinamičkkih varijacija i slojeva zvuka. I mada Nož verovatno neće pobediti na natjecanju za MOJ album godine, mislim da je ovo zapravo impresivna ploča koja pošteno pokazuje sva raznovrsna interesovanja svog autora a da i uspeva da se zaokruži kao celina i narativ o osobi koja živi život ispunjen nerazumevanjem da bi na kraju sama sebi presudila. Plus odličan omot koji je uradila Julija Lazić a inspirišući se Miurinim Berserkom. Podrška za Rigonata i respekt za viziju i spremnost da je autoritativno realizuje.

https://eliorigonat.bandcamp.com/album/no

Superzabavan thrashcore stiže iz Brazila posredstvom živog albuma sastava Surra. Escorrendo Pelo Ralo: Ao Vivo em São Paulo ima sirov ali dovoljno dobar zvuk i bend predstavlja u odličnoj formi kako sviraju svoje superbrze, ali vrlo disciplinovane pesme, uz entuzijastičnu publiku. Ako volite Ratos De Porao i šutku, uz Surra nećete pogrešiti:

https://surrahardcore.bandcamp.com/album/escorrendo-pelo-ralo-ao-vivo-em-s-o-paulo

Cemetery Filth su bend sa juga Sjedinjenih Američkih Država i njihov debi album, Dominion je, vrlo primereno, jedna teška, moćna komadina death metala stare škole. Cemetery Filth bez sumnje vole Autopsy i Death ali njihova muzika, srećom, nije puko kompiliranje tuđih rifova i fora, pa je ovo omaž starim majstorima ali i samostalno, jelte, umetničko delo dobre produkcije i uverljivog muziciranja. Cemetery Filth umeju da prave pesme koje oduševljavaju živim, dinamičnim ritmičkim smenama, koje imaju upečatljive solaže možda po uzoru na Obituary ili (ponovo) Death, a tu onda dođu i furiozni blastbitovi koji zvuče kao da se sviraju macolom. Lepo je kada na jednom death metal albumu ima rifova uz koje prirodno ide da polomite vrat umesto da je sve u arpeđu i atmosferičnim akrodima, jelte. Odličan debi.

https://cemeteryfilth.bandcamp.com/album/dominion

Vrlo dobar debi EP i za Archaic Vanity iz Ankare. Deformed and Disfigured su tri pesme tehničkog death metala sa thrash naklonom, spajajući ekstrovertnu razmetljivost tech-deatha sa ,,narodnim" thrash senzibilitetom i ovo je prilično dobra kombinacija. Turci ne zaziru od umetanja milion različitih delova u pesme, često menjaju ritam i tempo i soliraju, ali Deformed and Disfigured ima trešerski šmek sa pamtljivim rif-radom i prozračnim, razgovetnim miksom. Odlična braća Turci.

https://archaicvanity.bandcamp.com/album/deformed-and-disfigured


Kalifornijski Cyanic su svoj poslednji (i ujedno prvi) kompletan album snimili još pre osam godina. No, ako je sudeći po ovogodišnjem demo snimku (Cyanic), spremni su za velika dela. Ovde imamo tri pesme  brutalnog, spazmatičnog death metala koji ne smara sa nekim velikim tehnikama, iako gitarista prži arpeđa kao od šale, nego ih organski upliće u dobre, zarazne kompozicije. Gitarista je posebno raspoložen ovde sa puno izletanja u tanke žice i farbanja inače opresivno nabasovanih rifova lepim melodijama, ali ceo bend zvuči gladno i napaljeno, sa ubitačnom ritam sekcijom i pevačem kome SIGURNO ne biste dali ćerku za ženu. Odličan Cyanic i nadamo se nekom dužem izdanju uskoro:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/cyanic


Diabolic iz Tampe su tokom nešto više dve od dve decenije postojanja prošli kroz razne smene u postavi, svađali se oko autorskih prava i svašta radili. Sada imaju novi album, Mausoleum of the Unholy Ghost i ljubiteljima brzog, kompjuterski preciznog death metala ovo bi mogao da bude praznik. U najnovijoj verziji, Diabolic se ne bave suptilnostima ovozemaljskog postojanja već biju iz sve snage, koljačkim rifovima, visokim tempom, mrvećim ritmovima i tematikom koja ne ostavlja mesta sumnji u to da ovaj bend zaista ne voli ništa sveto i čisto. Mausoleum of the Unholy Ghost je, s obzirom da su ,,svom brzinom sve vreme" albumi uglavnom ispali iz mode i danas se ceni nijansiranost, zapravo iznenađujuće solidan album. Naravno, miks je morao biti prilagođen muzici koja se zbilja pre svega oslanja na brzinu i žestinu pa su bubnjevi tračkice a master zid od cigala, ali pesme su zapravo promišljene i kvalitetne i Diabolic ovim albumom staju rame uz rame sa kolegama iz Hate Eternal. Ako volite brutalni death metal koji nije i glup i ume da svoju brutalnost upakuje i prijemčive, seksi pesme, ne tražite dalje, prepustite se ovim siledžijama:

https://diabolic1.bandcamp.com/album/mausoleum-of-the-unholy-ghost

(kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Abysmal Dawn iz Los Anđelesa šest godina nisu snimili album pa je Phylogenesis, njihov peti, ploča koja prosto eksplodira iz zvučnika žestinom brutalnog, divljačkog, gladnog death metala. Abysmal Dawn nisu zaintersovani za svetsku slavu i probijanje u mejnstrim pa je ovo beskompromisan, vrlo ,,žanrovski" brutalni death zvuk ali sa kvalitetom pesama koji podseća da ovo nisu neki novi klinci što tek traže svoj identitet i izraz imitirajući poznatije kolege. Abysmal Dawn su jako disciplinovani, ne samo u svirci već i u komponovanju i aranžiranju, kadri da ponude i tehnički impresivne detalje (ali uvek u službi pesme) ali i momente inteligentne uzdržanosti i korišćenja ,,negativnog prostora" ostavljajući pauze i tišine tamo gde bi neko drugi ubijao presviravanjem. Svejedno, ovo je brutal death metal album pa očekujte puno blastbitova, krvoločnih urlika ali i odličnog, napetog rif-rada. Za ljubitelje ovog žanra – izvrsno. A ja sam, jelte, jedan od tih:

https://abysmaldawn.bandcamp.com/album/phylogenesis

Stigao je i novi EP belgijskih horor-brutalista Aborted. Pominjao sam ih prošle nedelje pričajući o francuskim kolegama Benighted i meditirao kako su Aborted svom horror-death zvuku dodali dimenziju progresive kako je vreme prolazilo. Le Grande Mascarade je izvrstan pokazni primer na šta sam mislio sa superbrzom i brutalnom svirkom ali i kompleksnim, ambicioznim aranžmanima. Tehnički, brutalni death metal predstavlja vrhunac muzičarske discipline i poništenja ega zarad moći kolektiva i Aborted ovo demonstriraju jače nego ikad nudeći uzvitlanu, skoro dehumanizovanu svirku koja ipak ima jasan narativni nivo i komunicira sa slušaocem daleko preko granice nekakvog pokazivanja (visokih) tehničkih veština:

https://www.youtube.com/watch?v=GMSLk_S45mU&list=OLAK5uy_mD5dW8NwBxZ1u6wDsSTrFPcepph02rpoI

Deathsiege iz Tel Aviva su sirov blackened death duo i njihov album Unworthy Adversary zvuči kao da je snimljen u kućnom studiju. U ovom slučaju to zvuku daje oštrinu i autentičnost umesto da ga čini amaterskim a svakako pomaže što pričamo o kvalitetnim muzičarima koji ove brutalne, kratke pesme odrađuju valjano i ubedljivo. Deathsiege ubrizgavaju grindcore virus u DNK ekstremnog metala i to vrlo lepo zvuči:

https://deathsiege.bandcamp.com/album/unworthy-adversary

Exsanguination su iz Masačusetsa i njihov debi EP, Exsanguination I donosi četiri pesme old school death metal dobrote kojoj ne bi škodio samo malo lepši miks. Nije ni ovo rđavo, pogotovo što je ovo muzika koja ne zavisi toliko od ultrakomprimovanih gitara i milisekundske preciznosti bas-bubnjeva. Exsanguination su u svojim pesmama na tragu švedske škole sa epskim melodijama i teškim zvukom i ima ovde veoma inspirisanih momenata. Da se snimi u pravom studiju sa pravim inženjerom zvuka, bilo bi ovo vrlo dobro a i ovako vredi da se čuje:

https://exsanguination.bandcamp.com/album/exsanguination-i

Sa početka Aprila dolazi nam debi album gotenburških death metalaca, Carnal Savagery. Grotesque Macabre je prilično pleonazičan naslov, ali muzički ovo je dobar, temeljito rekonstruisan švedski death metal iz njegove klasične epohe. Dan Swano je radio mastering za album i njegov rad pristaje ovom teškom, mesnatom, epskom zvuku čak i ako Carnal Savagery ne imitiraju ni jedan (njegov ili drugi) bend direktno, mešajući spore, teatralne doom-death pasaže sa užurbanijim death gestovima. Ne otkriva se ovde topla voda ili išta drugo novo, ali Carnal Savagery su solidni u odabranom žanru i zadovoljiće potrebe slušaoca gladnog swedeath zvuka:

https://carnalsavagery.bandcamp.com/album/grotesque-macabre-bonus-tracks

Argentinski Mamut ima simpatično ime a njihov (debi?) album, Falso Propeta je takođe simpatičan sa svojim thrash metalom koji se ukršta sa groove metalom i peva na španskom. Groove metal nije baš moja scena, jelte, ali Mamut dobro sviraju, ne lože se na mačo fore i mada ovo ne bih nužno baš slušao u civilstvu, mogao bih da zamislim sasvim prijatno veče u klubu gde bi ovo sviralo. Odličan miks, takođe:

https://mamutarg.bandcamp.com/album/falso-profeta

Italijani Hextar na svom prvom, istoimenom albumu nude dopadljiv, nekako skroman a opet gizdav power metal. Delimično stvar je u produkciji koja je ljupko uzdržana bez za power metal tipične preteranosti u čistoti i efektima, te prebudženog masteringa. No, bend pritom ima lepe, užurbane a melodične heavy metal pesme koje venčavaju taj post-Maiden, post-Helloween zvuk sa skoro pop temama, ne gubeći tvrdu rifovsku osnovu ali ne gubeći ni dobro raspoloženje ni jednog momenta. Pevač zvuči pomalo kao Michael Kiske kad mu nije dan, što se nekako lepo uklapa u ovaj zapravo raskošni ali i dalje low-key album. Lepo:

https://hextar.bandcamp.com/album/hextar


Dark Matter iz Notingema sviraju klasični hevi rok i ne bi ni malo iskakali iz programa tamo negde na prelazu sedamdesetih u osamdesete. Ovo mislim u najboljoj konotaciji, muzika na EP-ju Don't Panic je žestoka i rokerska, sa pravilno doziranom novovalnom cepačinom koju su uneli NWOBHM bendovi u pomalo ustajalu formulu. Dark Matter zvuče napaljeno i gladno i ovo su četiri pesme sirovijeg zvuka i nepatvorene energije.

https://darkmatternotts.bandcamp.com/album/dont-panic


Mančesterski hevi metalci Absolva imaju peti album, Side by Side i ovo je jedan pošten, glasan i besraman omaž nekim od najvećih imena NWOBHM pravca. Gitarista i pevač Luke Appleton svira sa Blazeom Baileyjem (doduše svira bas kod njega) pa se i kod Absolve čuje dobar deo tog zvuka koji je Blaze pravio sa Maidenima a danas ga sam baštini. Hoću reći, ovo je klasičan metal na tragu Saxon i Judas Priest, sa folk uplivima kao na poznijim pločama Maidena (kad kažem ,,poznijim", mislim, naravno na stvari koje su radili posle devedesete). Absolva nisu veliki bend, ali vole to što rade i rade ga dobro, pišući pesme sa klasičnim metalskim solažama i himničnim refrenima, pakujući sve u žestok, brz paket solidne produkcije i prijatnog zvuka. Posebno mi se dopadaju gitare koje su nemirne i čestim i izdašnim soliranjem, te folki pasažima farbaju inače klasičnu rif-svirku. Album se na kraju završava obradama Iron Maiden (2 Minutes to Midnight) i Black Sabbath (Heaven and Hell) koje su čisto prosviravanje bez ikakvih kreativnih transformacija. Mislim, to su ionako skoro savršene pesme kojima ne treba neko da ih ,,interpretira" ali je i svedočanstvo kreativnih međa koje sebi Absolva postavlja. Svejedno, ovo je lep, prijatan album:

https://youtu.be/IxixjGlZ_-0

Za još pravovernog heavy zvuka tu su nam Löanshark iz Barselone, bend koji pušta brkove, vezuje bandane oko glave i zna kako se prašilo u osamdesetima. Dva singla koje je bend izbacio ovih dana (od kojih je prvi aprilski a drugi zvanično izlazi tek u Junu) nude moderan, zdrav i moćan pogled na NWOBHM, bazirajući se na jakim bubnjevima, žestokim rifovima (slušajte samo bas kako kida!) i dobrom soliranju. Löanshark su vrlo potkovan bend, pevač je, recimo, jako karakteran i ima moćno prisustvo smeštajući se negde između Saxonovog Biffa Byforda i  Krokusovog Marca Storacea, puštajući glasinu iz punih pluća i dozvoljavajući mu da se ,,prirodno" distorzira. Od dva singla, ovaj stariji, Fast, Heavy, Loud 'N Proud zvuči mrvu savremenije i nešto je ispoliraniji u miksu, ali i ovaj koji tek izlazi, Midnight Shooter / Red Light Blues je ubedljiv, snažan i slavi klasični, ,,glupi", alkoholisani i blago seksistički metal iz sve snage:

https://loanshark.bandcamp.com/album/fast-heavy-loud-n-proud-single

https://loanshark.bandcamp.com/album/midnight-shooter-red-light-blues

Dark Forest iz Dadlija u engleskoj su simpatičan power metal bend koji se loži na srednji vek, folk, šume itd. pa je i njihov peti album, Oak, Ash & Thorn smeša tih srednjevekovnih, folkerskih i blago okultnih elemenata, sve odsvirano sa puno ljubavi i dovoljno vatre da čak i ja koji inače imam neprirodno visok standard za power metal mogu da kažem da ovo može lepo da se sluša. Ima, doduše, i određene pravde u tome da jedan bend iz Britanije taj tolkinovski uticaj kanališe na pravi način i malo preuzme primat od svih tih Nemaca... Preproducirano, naravno, ali to mu je tako u ovom žanru. Dobri Dark Forest:

https://darkforest-uk.bandcamp.com/album/oak-ash-thorn

Hyperion iz Bolonje sviraju, za mene, malčice drugorazredni hevi metal na svom drugom albumu, Into the Maelstrom. Ali mislim, nije to loše. Ovo je u '80s tradiciji, melodično i pevljivo, sa referencama na nindže, igru Polybius i svu tu '80s ikonografiju. Hyperion su ime uzeli, kažu, iz romana Dana Simmonsa, verovatno zaboravivši odakle je to Simmons uzeo, ali ne treba im zameriti, ta derivativnost, to pristajanje da se bude treća ruka im se čuje i u muzici i, ako ga prihvatimo, ovo je vrlo korektan heavy album.

https://fighter-records.bandcamp.com/album/into-the-maelstrom

https://youtu.be/LnxDkXB4SxE

Zato Sölicitör iz Sijetla na svom debiju, Spectral Devastation nude ubedljiv, sirov i veoma šarmantan speed metal po receptima starih majstora ali sa jednom autentičnom vatrom i prljavštinom kakva prija i u 2020. godini. Spectral Devastation ima sve što treba jednom dobrom spid metal albumu – jak tempo, beskompromisnu ritam sekciju, popaljivu kolekciju rifova, ukusno ubačene solaže i harmonske delove, te pevačicu Amy Lee Carlson impozantne pojave i moćnog glasa. Valjalo bi da je ova ploča samo za mrvicu lepše miksovana jer muzika zaslužuje da se čuje (još) bolje ali ovo je album sa jajnicima i energijom koja ne može biti ignorisana. Izlazi sledeće nedelje pa navalite:

https://solicitor-speedmetal.bandcamp.com/album/spectral-devastation

https://youtu.be/gi39XiVyh5k


Kada se grindcore ujedini sa thrash metalom, pa to rade ljudi koji shvataju šta je dobro kod jednog i drugog žanra, to može da bude jako dobro. Nizozemski Collision na novom EP-ju, The Final Kill imaju ubitačne rifove, napaljujuće pevanje, trešersku disciplinu u srednjetempaškim nabadanjima napunjenim rešetajućim bas-bubnjevima, ali imaju i eksplozivne, moćne blastbitove i duboke, grlene grind vokale. Ovih osam pesama traju u proseku po dva minuta pa je ovo ploča koja ne stigne da dosadi čak i ako niste ljubitelj žanr(ov)a. Ako jeste, Collision nude odličan program gde su pesme sve pamtljivije i napaljivije što dalje idete. EP se završava obradom SOD-jeve Kill Yourself i Collison ovde demonstriraju da dobro znaju i razumeju. Sve to, pa onda i omot koga je crtao Luis Sendon. Odlično:

https://collisiongrind.bandcamp.com/album/the-final-kill

Kao što smo prošle nedelje najavili, ove nam je izašao novi The Black Dahlia Murder i, pa... moja prva reakcija je bila ,,zar je već prošlo dve i po godine od Nightbringers, zaboga!!" Druga reakcija je bila da je ovo, manje-više, Nightbringers – drugi deo, sa svim dobrim i lošim konotacijama koje to nosi. Verminous je ploča koja još jednom bez sumnje ukazuje da su The Back Dahlia Murder svoj vrhunac dosegli pre desetak godina i tu je negde prestala neka njihova kreativna glad i želja za eksperimentisanjem. Dakle, njihov zvuk je već deceniju ,,zaključan" u jednom istom estetskom spektru i bend sada komforno svira sopstveni ,,žanr", kadar, očigledno, da u relativno pravilnim razmacima izbacuje albume od kojih ćemo tačno znati šta da očekujemo. I ovo sada zvuči jako negativno, ali hitam i da dodam da je Verminous vrlo spretno sklopljen album sa, doduše, delovima pesama koji bi bez problema mogli da se rasporede u druge pesme, maltene proizvoljnim redosledom i da sve bude isto, ali sa, ipak, dobrom, atmosferom i puno lepih detalja. Muzika The Black Dahlia Murder ima jedan evokativan, skoro kinematski kvalitet sa gitarskim linijama koje, pogotovo na ovom albumu, uživaju u neo-baroknim harmonijama i atmosferičnim, horor pasažima. Kada se na to doda uobičajeno užurbana i čvrsta ritam-sekcija, ostaje samo Strnadovo efikasno pevanje da se zaokruži paket. Dakle, ovo je prijatna ploča, ali i ploča koja ne mrda skoro ni korak napred u odnosu na ono što smo od benda već dobili. Sa deset pesama za 36 minuta reći ću da cenim što se bend makar nije gubio u nekakvim epskim ambicijama. Ovo je deset komada melodičnog death metala koji se ispucaju brzo, žestoko, efikasno i bez mnogo filozofiranja i to je – a vi vidite je li to dobro ili loše – najjači kompliment koji ću dati albumu. Nek su oni nama živi i zdravi:

https://theblackdahliamurder.bandcamp.com/album/verminous


Takođe najavljeno, dobili smo i novi Khemmis i kako je bend iz Denvera sada potpisao za Nuclear Blast i sprema prvi album za ,,veliku" etiketu, tako se od prvog dela karijere i fenomenalnog underground izdavača 20 Buck Spin opraštaju svečanim i vrlo dobrim EP-jem Doomed Heavy Metal. Taj naziv, svakako, sugeriše šta ćemo ovde zateći ali Khemmis prijatno iznenađuju. Pored odlične verzije folk pesme A Conversation with Death Lloyda Chandlera koja je klasičan metalski teatarski pogled na narodnu muziku, dobijamo i obradu Diove Rainbow in the Dark kao jedan lep, ljubavi pun omaž čoveku koji nas je predvodio i štitio tolike decenije. Khemmis ispunjavaju i želje, novom verzijom pesme Empty Throne sa fleksi singla izašlog pre par godina, a tu su i tri žive pesme odlično snimljene i producirane. Khemmis su, da bude jasno, uvek bili bend predodređen za veću popularnost i mesto bliže mejnstrimu, no ovaj EP podseća zašto je važno da bendovi sa ovakvo jasnom vizijom i izgrađenim zvukom makar priđu mejnstrimu i malo ga oplemene ako je moguće:

https://listen.20buckspin.com/album/doomed-heavy-metal


The Ditch And The Delta iz Solt Lejk Sitija na svom drugom, a istoimenom albumu pokušavaju da redefinišu sludge metal. Kako? Pa, dodajući uobičajenoj kombinaciji teških, lepljivih rifova i valjajućeg, mrvećeg ritma malo emotivnosti. Mislim, ne da je sludge metal neemotivna muzika ali se spektar osećanja u njemu najčešće sužava na opseg između očaja i besa. The Ditch And The Delta čuvaju svu težinu i žestinu pravovernog sludgea (sa sve masteringom koji anihilira činele, jebo ih bog), kako i dolikuje bendu koji izdaje za Sludgelord, ali su u pesmama malo eksperimentalniji od prosečnih sludge kolega, tražeći harmonski izraz koji na momente ide u ,,pitomije", skoro post-metal vode. No, ovo je ekstremno teška i bučna ploča i ne treba strahovati da nije dovoljno ,,sludge" ili ,,metal". Brutalno, megateško i moćno:

https://thesludgelord.bandcamp.com/album/the-ditch-and-the-delta

Za kraj još malo brutalnog death metala, ovog puta sa kraja Marta i iz Meksika. Regurgitated Divinity su debi album nazvali Blessed by the Goatchrist i ovo je moderan brutal death zvuk koji zajmi malo elemenata i od deathcore ili slam škola, ali se pre svega drži ekstremne brutalnosti sa čestim gravity blast deonicama i ekstremnim dualnim vokalom. Sve je to zamorno ako ne volite konstantno dž-dž-dž-dž- dž-dž-dž-dž gitara i rešetanje bubnjeva i tu će prominentni vokali malo pomoći da album ne deluje monotono. Regurgitated Divinity nisu ovde da osvajaju pamtljivim rifovima i njihova muzika to ima zajedničko sa slamming death metalom, taj baraž pikinga i udaranja koji se više čuje kao jedna abrazivna tekstura nego kao kolekcija tema, sa povremenim upadanjem u spore slam deonice. Nekom će to biti monotono i dosadno, ali publici kojoj je ovo namenjeno Regurgitated Divinity će biti po ukusu. Meni su dobri:

https://regurgitateddivinity.bandcamp.com/album/blessed-by-the-goatchrist

[Meho Krljic]

Zametališimo onda i ovog vikenda. Ne znam da li je zbog pandemije, proleća ili nečeg trećeg, tek broj notabilnih izdanja je ekstraordinarno visok. Ili to ili su meni kriterijumi opasno pali. Ali, ozbiljno, ovde baš ima za svakog po nešto.

Blek metal! Za početak nešto nežno i osećajno. Dämmerfarben iz Nemačke su dobro poznati ljubiteljima melodičnog, sanjivog blek metala, dugih šetnji u prirodi, čitanja knjiga poezije uz mesečinu... Des Herbstes Trauerhymnen MMXX im je treći album ali dolazi posle prilično velike pauze (čak osam godina) i zapravo predstavlja vrlo stare pesme sa demo snimka Des Herbstes Trauerhymnen iz 2006. godine. Bend je, verovatno, zaključio da su njihove muzičarske veštine i studijsko znanje konačno na tom nivou da se ranim kompozicijama da pravi tretman i, pa... šarmantno je to. Ovo su, naravno, jako dugačke pesme, sa gomilom skoro sasvim nepovezanih delova koji variraju u intenzitetu i tempu, kao stvoreno za sanjarenje. Sve je to odlično snimljeno i sa kvalitetnim muziciranjem pa bend koji u stalnoj postavi ima violončelo ovde može da bude zadovoljan kako je uklopio i najnežnije i srazmerno agresivnije delove muzike. Dämmerfarben se meni dopadaju jer, za razliku od blackgaze krila ove muzike, njihov melanholični blek metal ima meni prijatniju dimenziju intime i klasičnije metalske introvertnosti. Lepo izdanje:

https://daemmerfarben.bandcamp.com/album/des-herbstes-trauerhymnen-mmxx

Onda idemo na nešto sasvim drugačije, SevenSins iz Kazahstana imaju treći album, Legends of Kazakhstan i ovo je sada srećan spoj njihovih ranih deathcore radova sa propisnim blek metalom. Mislim, nema tu mnogo deathcore momenata ali bend pravi interesantne ritmičke diverzije u okviru inače klasičnog, prebijačkog black metala na tragu Watain i sličnih švedskih siledžija. Legends of Kazakhstan je ploča posvećena kazahstanskom folkloru ali na onaj mračni, cheesy način, bez frula, gajdi i daira, nego uz brutalno zakucavanje i krvoločno vrištanje. Odobravamo.

https://sevensins.bandcamp.com/album/legends-of-kazakhstan

Ne znam da li je Helfró metalski odgovor na afro frizuru* ali istoimeni dvojac iz Rejkjavika ima prvi album koji se zove isto tako i ovo je moćan debi. Ragnar S i Símon Þ kažu da su ovo pesme o samoći i adikciji – kao da bi na Islandu o nečem drugom uopšte imalo da se peva – ali ovo je vrhunski skandinavski blek metal od najoštrije vrste tamo gde bi čovek možda s pravom očekivao shoegazeom posoljene meditacije. Ništa od toga, Helfró biju ko iz šmajsera sve vreme, vozeći se u visokoj brzini i sipajući iz gitara preteće, decidno metalske (a ne postrokerske) rifčine. Album je sav postavljen na ogromnoj energiji rafalnih bubnjeva, brutalnih vokala i gitarske pirotehnike koja šara između superbrzog hromatskog pikinga, disharmoničnih akorda i prefinjenih melodijskih linija koje oplemenjuju sav taj pokolj. A onda bend odjednom uleti u folk napev i pokaže da mu vikinške teme sasvim prirodno leže. Premoćno. Evo, lepo se ne sećam kada sam zadnji put čuo ovako moćan prvi album. Apsolutno obavezna lektira.
*nije

https://helfroofficial.bandcamp.com/releases

Posle ovakve polivačine teško je ostaviti utisak ali Italijani Drought se baš trude. Njihov debi izlazi osmog Maja, ali se već može čuti posredstvom omiljenog JuTjub kanala i Trimurti je žestoka i atmosferična ploča koja sasvim opravdava to što izlazi za izdavača koji je posvećen avangardi metala. Trimurti je ploča dugačkih, kompleksnih kompozicija koje se odmotavaju jednom kinematskom elegancijom; već otvarač, sedmominutna The Awakening of the Sleeping Serpent postavlja očekivanja na jako visoku razinu pretapajući se iz pažljivo postavljenog uvoda u prebijačku, ali raznovrsnu pesmu punu harmonskih diverzija i aranžmanskih trikova. No, Drought nisu bend koji poseže za trikovima zato što nema supstancu i ovo je album vrlo širokog žanrovskog zahvata, lako spajajući klasičan blek metal sa post-metalskim idejama, mašajući se i za death metal kad treba, sve uz vrlo promišljen miks. 47 minuta ove svirke se, takođe, čini kao prava mera jer su ovo nabijeni, gusti aranžmani prepuni ideja i nakon slušanja čovek istovremeno želi ponovo ali mu treba i odmor. Ovo je avangarda koja nevernika može da zapravo privuče avangardi. Izvrsno:

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/trimurti

https://youtu.be/ex-WBHF1gcM

,,Svideo nam se onaj Island, Mehmete", kažete vi. ,,Jel' ima tamo još?" Ima, naravno, evo još jednog rejkjaviškog benda sa prvim albumom. Nyrst su kvintet sa PREJAKOM promo fotografijom ali i sa vrlo solidnim debijem. Orsök je, ako su vam Helfró bili isuviše nalik na Šveđane, mnogo bliži klasičnom islandskom blek metal izrazu. Ovo je ledena, pustošna muzika širokih prostora i duboke tmine, ali i duševnosti koja peva iz pozadine, kreirajući atmosferu istovremeno dehumanizovanu i neprijateljsku ali i intimnu i ranjivu. Nyrst otvaraju album pesmom od preko devet minuta i ovo je samo upozorenje za sumnjivce, te sempler kako će stvari stajati do kraja: Orsök je ploča velike hermetičnosti ali istovremeno i naglašene emotivnosti, sa ranjivom epikom kakvu samo blek metal iz najtamnijih regiona planete može da iznese:

https://nyrst.bandcamp.com/album/ors-k

Finski Bythos na svom prvom albumu, Womb of Zero ima vrlo zanimljivu kombinaciju melodičnih, folki tema i krvoločnog blek metal zvuka. Rezultat je epska, zavodljiva muzika koja svakako ima mesto u današnjem skandinavskom blek metal pejsažu. Članovi bendova Behexen i Horna koji su učestvovali u kreiranju ovog albuma su vrlo jasno nastojali da ovo bude poseban bend, sa osobenim zvukom i to je lepo, ali činjenica je i da nisu sve pesme istog kvaliteta i da ćete se nekima vraćati (When Gold Turns Into Lead je, recimo, rani hajlajt albuma) dok ćete druge zaboravljati jer zvuče kao Dissection restlovi. Ali nije ovo rđava ploča, mada joj ne bi škodio čistiji zvuk. Makar se bas gitara lepo čuje.

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/womb-of-zero

Slovenci Marax nude dosta zabavan simfonijski blek metal na svom – konačno – prvencu, The Witch. Ima tu dosta artficijelnog zvuka, naravno, i vidi se da je ovo bend sklapan u kompjuteru radije nego nešto epskije i veličanstvenije, što neke od ovih kompozicija i zaslužuju, ali opet, u osnovi Marax zvuče solidno, nevaljalo, i ta ,,sintetička" dimenzija njihove muzike se uklapa uz pesme dajući svemu simpatičnu postmodernu, kinematsku notu. Solidno.

https://maraxofficial.bandcamp.com/album/the-witch
Italijani Blaze of Sorrow imaju već dosta iskustva i njihov melanholični, nežni blek metal zvuči zrelo i ubedljivo na šestom albumu, Absentia. Ovo je, generalno, ne baš sasvim u mom, jelte, bolparku, sve te prozračne molske melodije i postrokersko okretanje akorda, ali bend je veoma dosledan u tome što radi i uspeva da me iznova osvoji. Bez obzira što se ovde čuje da se stvari sada prevashodno prave po utvrđenoj šemi Blaze of Sorrow umeju da izmaštaju pamtljive, upečatljive teme i melodije i mene to hvata:

https://youtu.be/D71tKmV0sIQ

https://blazeofsorrow.bandcamp.com/album/absentia


Argentinski blek metal kvartet Vil ima lepo ime a ima i prvi EP koji se isto zove Vil i koristi – gle iznenađenja – istu sliku Alfreda Rethela koju su naši Bloodbath stavili na svoj prvi EP. Možda računaju da, ako je radilo za ove Jugoviće, radiće i za nas? Mislim, lepa je to slika, i uklapa se uz muziku koja je nihilistički, sirovi ali dostojanstveni blek metal čije brzina i energija postoje u okviru jedne ozbiljne discipline nametnute od strane aranžmana. Vil je srazmerno lo-fi izdanje, ali to radi u njegovu korist jer ovo je muzika uzdržanosti, askeze, odbijanja, pa dobro zvuči ovako malo mutna u masteringu iako je miks snažan i mišićav. Dobri rifovi, dobra svirka. Dobri Vil.

https://vilblackmetal.bandcamp.com/album/vil

Rusi Sheva razbijaju na singlu Throne of the Demiurge kojim najavljuju novi album. Ova jedna pesma je naizgled beznaporan spoj blek metala, psihodeličnog roka i teatra, a tako i mora biti kada je bazirana na Lotreamonovom spevu Maldororova pevanja. Fenomenalno. Ako album bude ceo ovakav, biću presrećan:

https://shevametal.bandcamp.com/album/throne-of-the-demiurge

Zrenjaninski enigmatični muzičar Sifr Shraddha ima novi singl svog projekta Ljuska, a kojim najavljuje drugi album i Dreadful Grace je šest i po minuta solidno testerišućeg, sirovog blek metala. Ima to malkice ,,demo" senzibilitet, zbog muljavog zvuka i previše nedinamičnog bubnja ali ovo je simpatično napisana pesma i ja ću sa zadovljstvom poslušati album kad bude izašao:

https://ljuska.bandcamp.com/album/dreadful-grace


Exogenesis iz Mineapolisa su, slutim, jednočlani projekat jer njihov debi album, Hymn to the Cosmos, pored sjajnog omota sadrži i vrlo introvertnu, vrlo intimnu muziku očigledno nastalu iz kontemplacija i kontemplacijama i primerenu kao saundtrak. Ovo je uglavnom spora muzika sa temeljitim gotovo marševskim tempom i mnogo harmoničnosti, kako i treba da bude kada se piše himna za sve što postoji. Bend (pojedinac?) nije zainteresovan za demonstracije tehnike, komplikovanje u aranžmanima, pa čak ni za velike dinamičke ili ritmičke promene. Album se uglavnom vozi u ,,sporo" i ,,sporije" režimima, ali uspeva da ima lepu, doslednu inerciju kretanja unapred, držeći se te centralne ideje o himničnosti na dostojanstven način:

https://exogenesis1.bandcamp.com/releases

Baskijski (tj. španski, da budemo prjatelji sa obe strane) Elffor je od 1995. godine od kada je nastao snimio više albuma nego Iron Maiden što svedoči o jednoj manijačkoj posvećenosti. Ili o osrednjem kvalitetu? Nemojmo. Spiritus movens ovog benda, Eöl se za ovogodišnje (well, prvo ovogodišnje) (ako ne računamo kompilacije koje je već izbacio) izdanje, Unholy Throne of Doom opremio čitavim bendom a sam ostao samo iza sintisajzera i njegova mešavina sirovog blek metala sa dungeon synth estetikom ovde dobro funkcioniše. Ako je volite. Dugačke pesme, epska atmosfera, to svakako dobro funkcioniše, ali šteta je da je album u koji je uloženo prilično napora da se snimi, masterovan ovako kako jeste. No, vredi odvojiti uvo:

https://elffor.bandcamp.com/album/unholy-throne-of-doom

Sinistral King su bend trojice mladića koji vole kožne jake i redenike a njihov debi album, Serpent Uncoiling je solidan primer severnoevropskog blek metala (članovi su iz Nemačke, Švajcarske i Norveške) sa jasno isprofilisanim identitetom i naumom. Ovo su duže, atmosferične pesme koje se oslanjaju na tradicionalnu blek metal matricu iz drugog talasa, ,,radeći" iz sve snage kroz užurbane bubnjeve i nabrijane gitare, ali i zastajući za momente čiste atmosfere, klavirskih vinjeta, sakralnih horskih recitala. Lepo je to iskombinovano i Sinistral King nadrastaju odavanje puke pošte svojim očiglednim uzorima (poput Rotting Christ, recimo), za jedan lep, sopstveni iskaz.

https://sinistralking.bandcamp.com/releases

Napalm Records generalno ne objavljuju mnogo albuma koji bi se meni dopali, ali ove nedelje su nas poradovali drugim izdanjem danskog eksperimentalnog blek metal sastava (0). Ploča se zove SkamHan i u pitanju je vrlo moderan album intenzivne atmosfere i upečatljivog zvuka, sav u jakoj ekspresiji i mada je ovo daleko od ,,klasičnog" blek metala i bez stida koketira sa post metalom, uspeva da ostavi veoma jak utisak. (0) kao da tačno znaju na kojoj tački njihovo rastezanje žanra dovodi do pucanja pa idu skoro do kraja ali uvek, čak i kad upadnu u shoegazerske meditacije, uspevaju da zadrže sponu sa tlom. Vrlo lepo:

https://parentes0parentes.bandcamp.com/album/skamhan

https://www.youtube.com/watch?v=Ue_abOMiBn4&list=OLAK5uy_kAAsUQuxiVanBaaYvbGM96DZBJR17hR0k


Stoner! O nizozemcima Bismarck smo se već pozitivno izrazili u Februaru kada su singlom The Seer najavili album Oneiromancer. Sada je album izašao i, pa, već taj naslov govori sasvim dovoljno. Bismarck su, mastering Jima Plotkina na stranu, bend koji veoma nastoji da uhvati hipnotičku i magičnu stranu stoner muzike, ulazeći duboko u ritualni zanos i ne bronući se mnogo je li to što rade tehnički gledano ,,metal". Tako je prva pesma na albumu, Tahaghghogh Resalat zapravo barem 60% obredni napev i plesni ritam koji tek u poslednjoj trećini podseti da je ovo bend sa gitarama i pojačalima. Dobro to zvuči, dovoljno ozbiljno tretirajući svoj religijski materijal, a dovoljno se držeći metalske cheesy poze da se nađe zlatna sredina. Kada bend na sledećoj, naslovnoj pesmi grune u blek metal prženje pa se izgubi u metalskom dronu, stvari odmah legnu na svoje mesto. Bismarck se pozicioniraju udobno na secištu više hermetičnih žanrova da bi napravili muziku koja deluje kao iskušenje za nekog ko bi da kuša ezoterično znanje, bez obzira da li dolazi sa strane metala ili sa strane ,,religiozne psihodelije". Bend se zapravo vrlo jako šeta između žanrova, pokušavajući od nekoliko disparatnih ali duhovno srodnih formi da spravi skladnu celinu. Sklad je to stalne promene, da bude jasno, ali duhovno je zaista sklad. Dobar album.

https://bismarck.bandcamp.com/album/oneiromancer

Iz Ohaja nam stižu Wasteland Coven sa svojim prvim EP-jem, Ruined i ako vam ime benda nije dovoljno sugerisalo stil, ovo je, očigledno, okultni doom metal sa malo tog nekog očajničkog, kraj-je-sveta šmeka. Wasteland Coven su ozbiljni studenti škole u kojoj su predavali Candlemass i imaju lepe, organski sklopljene pesme tužnih a masivnih rifova i melodija, teške a razigrane ritam sekcije, a nad kojima lebdi pevačica (i basistkinja) Susan Mitchel i svemu daje tu lepu ljudsku, ranjivu dimenziju. Odlično to zvuči, i mada bend pati od ne preterano dinamičnog zvuka gitare i vrlo prominentnog bas bubnja u miksu, dok je Mitchelova malo u pozadini, makar je master nešto dinamičniji nego što bendovi ovih dana misle da treba pa to ipak omogućava da se Ruined lepo sluša. Ko voli organski doom bez nameštene epike a sa lepim, tužnim melodijama i teškim zvukom, sa Wasteland Coven će se VRLO lepo udati. Uživao sam.

https://wastelandcoven.bandcamp.com/releases

Onda su tu denverski Earthdiver sa svojim debi albumom, Lord of the Cosmos i ovo je slično organska, spontana muzika bez nameštene epike ali sa nešto ,,sirovijim" senzibilitetom. Earthdiver su nisko naštimovani, jako teški ali pevač na momente vrišti ko iz pakla a bend upada u složenije rif-i-ritam konstrukte pa Lord of the Cosmos i pored doom osnove i ne jednog bleksabatovskog momenta u svojih osam pesama ima i pomalo sludge ekstremnosti u svojoj postavci. Ne da to smeta, ovo je muzika koja je stalno teška, bez obzira na to koliko je u kom trenutku spora, ume da iznenadi neočekivanim pristupom (recimo, War Drums je pesma u kojoj bubnjevi jedva da se čuju) i kada bend svira i ,,običan", bluzirani hard rok, to ima sasvim autentičan šmek. Album se završava jedanaestominutnim psihodeličnim behemotom po imenu Crusader. Valjano.

https://earthdiverdenver.bandcamp.com/album/lord-of-the-cosmos


Dust Lord su toliko mali bend da sam maltene u realnom vremenu video kako im se pojavljuje stranica na Metal Archivesu. Ali dobro, to je zbog prvog albuma, Machine Cult koji je kombinacija prijatnih stonerskih rifova i malčice sludge vrištanja i nasilnosti. Machine Cult je solidno snimljena ploča sa masom i bogatstvom zvuka kakvi su potrebni za ovakvu muziku a bez iživljavanja u masteringu pa se instrumenti ipak čuju kao odvojene celine i pletu prijatne drogeraške mreže zvuka. Dosta se ovde svira, više nego kod prosečnog stoner benda, sa maltene mejdnovskim pristupom ispitivanju jedne teme, kroz nekoliko skala i ritmičkih podloga, ali Dust Lord uspevaju da im te osmominutne pesme zvuče sasvim lepo, živo i spontano. Kod muzičara se čuje da baš VOLE da sviraju ovo, pogotovo su bubnjar i basista razigrani i ovaj ,,stoner violence" album profitira od toga.

https://dustlordpartydoom.bandcamp.com/album/machine-cult

Prošle nedelje smo imali kompilaciju latinoameričkog stonera, i to je dobro prošlo, pa evo ove nedelje još jedna. Ovog puta u pitanju je izdavač (više, jelte, fanovska inicijativa) Doomed and Stoned Latinoamerica sa trećom kompilacijom latino stonera, Doomed & Stoned Latinoamerica Vol. III. Sa pedeset pesama u ponudi, jasno je da ovde ima i krša, ali ima i proverbijalnih neizbrušenih dijamanata. Sve što stoji za prošlonedeljnu kompilaciju stoji i ovde sa prepoznatljivim posebnim senzibilitetom ovih južnjačkih umetnika i narkofila i cela kompilacija me podseća na stvari koje su rađene devedesetih, u vreme kada je postalo dovoljno jeftino da se rade diskovi pa su izlazili hardkor sempleri sa po pedeset bendova. E, to je nekako ovo isto. Doomed & Stoned su veliki entuzijasti i njihove smo dosadašnje projekte na Bandcampu vrlo hvalili pa i ovde, garantujem, ima šta da se posluša:

https://doomedandstonedlatino.bandcamp.com/album/doomed-stoned-latinoamerica-vol-iii


Da ostanemo u latinoameričkom gruvu pomoći će nam i argentiski trio Experiencia Tibetana čiji debi album, Vol I ima samo tri, ali ekstremno dugačke pesme psihodeličnih, skoro ritualnih kompozicija jasno nastalih iz džemovanja i sa očuvanom spontanošću i psihodeličnom energijom koju džemovanje podrazumeva. Da odmah kažemo da je pevanje, hm, stvar ukusa? Gitarista Walter Fernandez definitivno nije veliki pevač i njegovi skoro sanjivi stihovi koji prate gitarske linije ne doprinose previše muzici ali je, bar za moj račun ni ne kvare previše. Bend vrti jak, dobar gruv sa lepim psihodeličnim prelivima i pevanje mu, prav za prav, i nije potrebno. Kada u trećoj kompoziciji Daiana Coro dođe da izrecituje poeziju umesto da peva, to zapravo zvuči idealno. Album bi verovatno bio i bolji da je zaista i snimljen kao džem, umesto što su bubnjevi snimani odvojeno, jer bi onda muzičari imali mogućnost da dinamiku štimuju u realnom vremenu i odgovaraju jedan drugom na nadahnuće. No, i ovako, Vol I je vredan slušanja i vrćenja u krug jer Experiencia Tibetana imaju velikog psihodeličnog šmeka u svom dostojanstvenom lo-fi izrazu.

https://experienciatibetana.bandcamp.com/album/vol-i-3

Klasičnijoj rok formi bliži su Kanađani Familiars na svom albumu All in Good Time. Omot albuma sugeriše (možda i ironični) retro pristup, ali muzika je sasvim moderna, zapravo, kombinujući klasični teški rok, psihodeliju i malo nežnije shoegaze izmaglice da se spravi kolekcija od osam pesama koje lepo cure. Familiars su vrlo iskomponovani, ne mnogo spontani, jelte, ali pišu solidne pesme i dobro zvuče:

https://familiarsmusic.bandcamp.com/album/all-in-good-time

Idemo sada u Mumbaj. Deepak Raghu je lokalni bubnjar koji svira i peva u stoner i industrial bendovima Shepherd i Rat King a njegov solo projekat, The Earth Below je objavio debi album desetog Aprila. Nothing Works Vol. 2: Hymns For Useless Gods je kulminacija Raghuovog višegodinjeg rada i objavljivanja demo, EP i singl izdanja i dobro se čuje koliko je rada i razmišljanja – i proživljavanja – otišlo u ovaj album. Nije u pitanju baš metal pa ni baš stoner rok ploča i The Earth Below se zapravo udobno smešta negde između klasičnog roka, popa, noise i alternative rock diverzija iz novije istorije, ali i hard roka i stonera. Zvuči komplikovano ali pesme su zapravo pitke, prirodne, zavodljive. Raghu i njegova dva saradnika (na gitarama i basu) kreiraju pesme koje imaju dosta slojeva zvuka i puno interesantnih efekata a koje uglavnom čujete nesvesno orijentišući se prevashodno na Raghuov dragi, rojorbisonovski senzibilitet u pevanju i pisanju (mislim, slušajte Come to me). Ima tu materijala i za metalce, ne brinite. Lep omot i lep album:

https://theearthbelow.bandcamp.com/album/nothing-works-vol-2-hymns-for-useless-gods

Fulano su španski psihodelični stoner bend koji voli sve što je iz devedesetih ali i uvek misli na Black Sabbath. Lepo. Njihov drugi EP, Filano II donosi tri odlične pesme sa tri sjajne iterpretacije psihodeličnog roka, krećući se od sporog, hipnotičkog masiranja ušnih školjki u Medusa, prelazeći preko grunge/ punk teritorije u Bomber i završavajući sa sabatovskom, bluziranom Lies. Ovo bi mogla biti i tri različita benda, da se mi razumemo, ali Fulano se sjajno snalaze u sva tri komada. Dobro je:

https://stonerfulano.bandcamp.com/album/ii-2

Izašao nam je i novi Elder i američki psihodelični stoner junaci, sada sa adresom u Berlinu, na svom petom albumu mene ostavljaju uglavnom hladnim. Omens je melodični progresivni rok kod koga ,,progesivni" označava uglavnom to da između strofa ima puno prebiranja po gitarama i gledanja u nebo dok slušalac – barem ovaj ovde, s brkovima – čeka da se bend vrati nekom rifu i pređe na, jelte, stvar. Omens je ploča koja će verovatno prijati slušaocu koji od ovakve muzike očekuje atmosferu i harmonije radije nego rifove i efektni gitarski solo-rad, a pošto sam ja bliže ovom drugom, eto mi ga. Ima ovde malo i prženja, ima nekih lepih gitarskih proggy momenata ali preveliki deo albuma su zamišljene, nekonsekventne akord-sekvence i ritma lišene (ili sa beznačajnim ritmom) sanjarije koje mene ne drže u dovoljnoj meri. Treba razumeti Pink Floyd, slažem se, ali treba i ZNATI svirati kao Pink Floyd a Elder se samo na momente toga prisete. Ako niste ja, a statistički tu ste negde, na 70% šanse da niste, probajte Omens:

https://beholdtheelder.bandcamp.com/album/omens


Pošto je ove nedelje bio dvadeseti April, nezvanični svetski dan marihuane, tako je i izašlo milion albuma sa brojem 420 u svom imenu. Svi su bili loši. Ko je TO očekivao?!?!?! No, možda najmanje loš je album 420 sastava Pyraweed iz Bakua. Mada je trebalo malo ubeđivanja da mu dam drugu šansu... Ova dva Azerbejdžanska duvača tresu pomalo hermetičan sludge metalom zagađen stoner zvuk, kreirajući mračne, ali primamljive gitarske ambijente ispod kojih idu tvrdi sludge ritmovi. Teško je to i kad se malo naviknete na hermetičan miks, dobro ume da vozi, noseći slušaoca sirovim, energičnim gruvom. Slušajte taj BRUTALNI bas! Monotono pevanje ne doprinosi muzici preterano ali, kako rekosmo i gore, ni ne kvari preterano, pa se Pyraweed okej preslušaju.

https://pyraweed.bandcamp.com/album/420

Merilendski The Swell Fellas je ozbiljan bend, što se vidi već i po tome da imaju svoj sajt i, kao, neki menadžment. No, muzika sasvim opravdava tu ozbiljnost i njihov novi EP, The Great Play of Extension su tri odlične pesme psihodeličnog popa sa solidnom heavy rock osnovom ali koji i bez stida ide u smeru studijskog eksperimentiesanja primerenijeg originalnom postpank talasu (PIL, Echo & The Bunnymen i drugi koji su se doticali duba mi ovde prvi padaju na pamet). Nije ovo, dakle, metal, ali je psihodelično, uzbudljivo, muzički veoma široko zahvata i uspeva da zvuči eksperimentalno, pa i avangardno a da ne gubi rokerski gruv. Opako:

https://theswellfellas.bandcamp.com/album/the-great-play-of-extension

Pa su tu onda Dryland iz države Vašington, još jedan u plejadi rok bendova u kojima žena svira bas-gitaru. Lepo. Dances With Waves je kolekcija heavy, stoner/ desert rock pesama sa razrađenim aranžmanima i naglašenim narativnim ambicijama. Bend, na kraju krajeva ima pevača koji ne svira ni jedan instrument i pesme su vidno sklapane oko dugačkih tekstova i ekspresivnih izvedbi Brada Lockharta. Ovo je meni solidno simpatična promena u odnosu na stoner koji inače slušam a koji je baziran na rifovima. Dryland imaju upečatljive rifove ali aranžmani su im, i pored pristojnog gruva, mnogo kompleksniji nego kod prosečnog stoner benda, kreirajući priče koje bi u nekoj drugoj situaciji bile okarakterisane i kao ,,progresivni" rok. Ali gruv, taj najbitniji sastojak stoner roka, ovde uspeva da preživi sve vratolomije koje bend pravi kroz ove četiri pesme. Dobar zvuk, odličan bend, ne propustiti:

https://drylandheavyband.bandcamp.com/album/dances-with-waves


Kineski psihodelični stoner bend Never Before ima novi album i Savage je divljački isfazirana kolekcija snimaka sa nekim lepim temama i dobrim gruvom. Never Before uspevaju da zvuče zaista halucinantno u svom bluziranom, teškom roku, ne gubeći se i pored spotičućig ritmova i uspevajući da nose pesme, i sa njima slušaoca, preko granice od šest minuta, sa dosta autoriteta:

https://neverbeforeband.bandcamp.com/album/savage

Nemački Camel Driver valjda misle da su EKSTREMNO pametni što su album \ / uspeli da nazovu ,,Camel Toe" a da ne napišu Camel Toe. Pa jebote, kolko godina imaju? 14? Kad bi zaista imali toliko godina, ovo bi bio čudesan album ali i ovako nije rđav ako volite instrumentalni stoner rok koji ide celom putanjom od sanjivih prebiranja po pustinjskim akordima do užurbanog, mišićavog prženja. Camel Driver su prilično kinematski u svom komponovanju a sa samo osnovnim instrumentima i to cenim. Plus, imaju dobar zvuk i ovo se okej sluša:

https://cameldriver.bandcamp.com/album/-

Kalifornijski Ursa se drže medveđe tematike na najlepši način na svom drugom albumu. Mother Bear, Father Toad ima nepodnošljivo dugačak intro, umiksovan sa prvom pesmom da stvari budu gore, ali kad se malo patnje podnese, ono što sledi je odličan, veoma teški progresivni, recimo, stoner metal. Mislim, to sad zvuči istovremeno i reduktivno i suviše opšte, ali, eto, Ursa su na toj nekoj zlatnoj sredni gde je muzika veoma određena svojim gruvom, ali taj gruv je kompleksan i sastoji se od mnogo delova. Nije to lako i treba znati ne preterati a Ursa uspešno ne preteruju, držeći muziku užurbanom i punom SVIRANJA a da se ne gubi taj dragoceni gruv. Vrlo lepo.

https://ursa666.bandcamp.com/album/mother-bear-father-toad

Vašingtonski Seasick Gladiator imaju ime koje sugeriše pretencioznost pa još kad znate da sviraju ,,instrumentalni progresivni doom"... Ali nije sve tako strašno. Njihov drugi album, The Hanged Man, istina je, ima i pesmu od 24 minuta i, da, bend pored normalnih instrumentata ima i violinu koja je zapravo centralni instrument, ali... lepo je ovo za slušanje. Pusti se tu mozak na pašu i uživa se u težini zvuka, mišićavoj, dinamičnoj svirci i gomili kvazisrednjevekovnih tema koje bend baš voli da pravi.

https://seasickgladiator.bandcamp.com/album/the-hanged-man

Polivački psihodelični stoner stiže nam iz Ostina, grada u Teksasu posredstvom živog albuma sastava Bridge Farmers. Ova ekipa ima dva studijska albuma a materijal na Live at the Electric Church je šaranje kroz celu njihovu diskografiju i, pa, vrlo prija. Bend nije sad nešto užasno maštovit ili originalan u svom izrazu, ovo je teška, bass-heavy što se kaže, muzika, sa klasičnim stonerskim rifovima, ali je izvođenje na ovom albumu odlično. Hipnotički ritmovi, monstruozan bas i mučene gitare vrlo brzo slušaoca dovedu u zonu iz koje ga samo povremeno izbacuje pevanje koje nije sjajno, mada nije ni problem. Album svakako ima energiju i spontanost karakterističnu za dobra živa izdanja i ispunjava većinu mojih psihodeličnih potreba:

https://bridgefarmers.bandcamp.com/album/live-at-the-electric-church

Kad čovek vidi omot drugog albuma meksičkih El Culto De El Ojo Rojo, baš poželi da je u pitanju dobra ploča jer bi bilo greota protraćiti onakvu sliku na nešto neupečatljivo. Srećom, El viaje del Hombre prometeo je vrlo dobar komad bluziranog teškog roka sa očiglednim korenima u muzici sedamdesetih i šezdesetih. El Culto De El Ojo Rojo imaju lep, spontan izraz kakav priliči power-trio postavama i njihove pesme su platforme na kojima sva tri člana prikazuju svoje veštine, ali tako da se stvari ne otimaju kontroli i njeno veličanstvo kompozicija je uvek usluženo. Dakle, rok, bluz, gruv, tvrdina. Bend za ljubitelje Cream i Jimmy Hendrix Experience, ali bez direktnog imitiranja velikih prethodnika, već više sa očiglednim korenima u istom bluzu i drogiranju. Veoma rokerski, veoma dobro:

https://elcultodeelojorojomx.bandcamp.com/album/el-viaje-del-hombre-prometeo

Kelnski Smokemaster na prvom i istoimenom albumu – a posle nekoliko živih izdanja koja su izbacili – imaju zadatak da budu na visini reputacije koju nosi kelnska škola psihodelične, svemirske rok muzike i, reklo bi se, prolaze ispit sa visokim ocenama. Smokemaster je tripozna, ritualna rok ploča sa veličanstvenim kosmičkim ambijentima koje na zemlji drže pravilno shvaćeni i obrađeni bluz koreni. Ako od prve pesme, Solar Flares ne dobijete malo vrtoglavicu onda niste dobro slušali a kada bend onda uleti u Hammond orguljama ofarbani bugi-bluz sjajne Trippin' Blues postaje jasno koji je raspon što ga ovi Nijemci naizgled s lakoćom pokrivaju. Smokemaster zvuče bezvremeno, njihov kosmički bluz je mogao biti napravljen i pre pedeset godina a i danas, ovako lepo snimljen i prozračno miksovan, ne zvuči starinski ili anahrono. Briljantna ploča za koju vredi dati pare.

https://youtu.be/s9gdZkzH-C0

Endboss imaju singl sa dve pesme i Heart of the Sky je glasna, poletna, preterano bi bilo reći ,,vesela" ali svakako poletna ploča bluziranog sludge metala sa izvrsnom E. J. Thorpe na vokalnim dužnostima. Muzika od koje se osećate bolje iako ste malo gluvlji:

https://end-boss.bandcamp.com/album/heart-of-the-sky


(kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Portlandski phOG na albumu Whole Horse Both Barrels daju svoj omaž ,,klasičnom roku" kako oni sami kažu. I to zvuči dobro. Bend, sastavljen od članova raznih lokalnih ekipa (Fire Nuns, Urchin, Dead Coyote, Taarna, Lets Talk) napravio je ploču gde se amerikana i psihodelija sreću sa bluzom i hard rokom. Sve to ima pomalo ,,outre" šarm i deluje kao džem iako je u pitanju sasvim legitiman album, ali to pevanje, ta spontanost pesama, sve mu to daje poseban miris. Nije baš metal ali metalu blisko i zanimljivo da se sluša:

https://pronouncedfog.bandcamp.com/album/whole-horse-both-barrels

I australijski Frozen Planet....1969 su ponovo sa nama a poslednji album smo im hvalili još prošlog leta. Na svom osmom albumu, Cold Hand Of A Gambling Man ovaj bend nastavlja da zadivljuje svojim improvizovanim, džemovanim psihodeličnim rok zvukom koji je i kao sam, jelte, zvuk, odličan (dakle, studijski kvalitet, instrumenti lepo razdvojeni, svaki ima odličnu boju i ton), a i kompozicije su uglavnom odlične. Frozen Planet....1969 igraju onu najrizičniju igru, bežeći od predvidivog i puštajući da se kompozicije iskristališu same kroz dosledan džeming, ali bend zaista ovo ume da radi. Naravno, ko zna koliko je puta ovo svirano i koliko je neuspelih snimaka završilo neobjavljeno, tek, Cold Hand Of A Gambling Man je značajno bolja ploča od prosečne ,,stoner jam" ploče kakve se danas snimaju:

https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/cold-hand-of-a-gambling-man


Sardinijski Electric Valley Records za nas ove nedelje ima novu lepu ponudu u formi prvog albuma kalifornijskih Marmalade Knives. Ovaj bend sastavljen je od pedigriranih i posvećenih muzičara, mislilaca i aktivista koji operišu u domenu psihodeličnog roka i Amnesia je jedan siguran, poletan, dobro snimljen debi sa puno kosmičkog u sebi ali i sa tvrdom, fanki ritam sekcijom koja ne da da vam svi ti gitarski efekti udare u glavu i da zaboravite da uz ovu muziku može i lepo da se pleše. Dakle, instrumentalni gruv i psihodelični džem? Tako je, bez mnogo filozofije ali sa mnogo autoritativnog basa, bubnja i razigranih gitara.

https://evrecords.bandcamp.com/album/marmalade-knives-amnesia

A onda za doom death bratiju (i sestrinstva), tu su njujorški Funeral Leech čiji je debi album, Death Meditation mogao glatko da izađe na 20 Buck Spin i da to bude najprirodnija stvar na svetu. Umesto toga izdao ih je kalifornijski Carbonized Records, ali visoki kvalitet i moćan zvuk su i dalje tu. Funeral Leech se udaljuju od za doom često karakterističnih gotskih uticaja da bi proizveli muziku koja je više, pa, mrtvačka, bliža death korenima od Celtic Frost pa do Incantation, sa kavernoznim, moćnim zvukom i teškim, preteškim rifčinama gitara koje kao da su pravljene u samom paklu. Dodajte na to duboki, grleni death vokal i imate sajnu kombinaciju. Pritom, bend ne smara, ovde nema dosadnih introa i  interludija, pesme idu odmah nogom u jaja i album održava sjajan gruv i atmosferu celim trajanjem. Kada se album završi udaračkom, skoro devetominutnom I am the Cosmos, možda nećete ODMAH krenuti od prve pesme jer ovoliko udaranja ume da umori i najraspoloženije uho, ali želećete da ovo slušate ponovo.

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/death-meditation

Grci Slough of Despair nisu TOLIKO dobri na albumu Slough of Depsair, ali da ne bude zabune, i njihov death doom je sasvim solidan. Ovde ima malo te gotske komponente međ preteškim gitarama i nemilosrdnim ritmovima, a pevanje, svedeno na promukli šapat svemu daje jednu pomalo hermetičnu zvučnu dimenziju no generalno su pesme vrlo dobre i imaju u sebi dramu bez koje doom ne radi:

https://sloughofdespair.bandcamp.com/album/slough-of-despair


Konačno, iz Australije su nam tu Witchskull sa svojim trećim albumom, A Driftwood Cross i kako je ovaj bend jedna od uzdanica Rise Above Records, nema tu iznenađenja, sem možda pozitivnih. Ovo je vrlo topao, prijatan doom metal sa debelim, isfaziranim zvukom i pesmama koje imaju lepe rifove a u prvom planu ih nosi upečatljivo pevanje gitariste Marcusa De Pasqualea. Witchskull se uspešno drže na dovoljnj distanci od Black Sabbath da imaju svoj zvuk i senzibilitet i da ne mogu biti samo jedan od armije sledbenika end imitatora, a da opet opstaju u tom kosmosu heavy metala koji i dalje drži bluz osnovu ama se pomerio daleko prema satanskom i okultnom, sve vreme se podešavajući da bude i seksi i TEŽAK. Veoma dobro, i za stonere i za klasične metalce koji su se uželeli zdrave ozzyjevštine.

https://www.youtube.com/watch?v=G1LbAa6CJCo&list=OLAK5uy_lj1TLfgPbgN4RH8eESguLcibHTr_JBj18


Simpatičan death metal stare škole, ugodno izmešan sa thrashom – takoreći deaththrash? – dobijamo od sastava Blood Mountain iz Masačusetsa na istoimenom izdanju. Mladići nisu dali nikakve podatke – čak ni imena pesama – pa je razumno zaključiti da je ovo tek demo (prodaje se po ,,imenujte svoju cenu" principu) koji su učinili dostupnim tek da vide šta će svet reći, ali ovo je fino. Naravno, ima pomalo rustičan, andergraund šarm, ali ima šarma. Lepi su to rifovi, čak prilično melodični, bend lepo svira i pevanje je nekako drago. Prija:

https://bloodmountain.bandcamp.com/album/blood-mountain

Za još death metala starog kova ljubazno ću vas uputiti na drugi album danskih Wayward Dawn koji je izašao nešto ranije ovog meseca. Wayward Dawn su vrlo dobri u svojoj aproprijaciji Autopsy/ Grave formule na Haven of Lies, uklapajući se savršeno u aktuelni old school death metal talas koji favorizuje rifove, težinu i veliki zvuk umesto da se gubi u prekompleksnim aranžmanima i superbrzini. I dobre pesme piše ovaj bend pa je moja najveća zamerka na mastering koji je brutalan ali, srećom, ovo je muzika kojoj brickwall ne smeta previše. Ako volite rifčine, vokale iz bureta, teške bubnjeve i generalnu brutalnost, uživaćete uz Wayward Dawn.

https://targetgroup.bandcamp.com/album/haven-of-lies

Trinaestog je Aprila izašao i drugi album memfiskih Shards of Humanity i Cold Logic je pakovanje deaththrash metala kakvo nam je svima potrebno u ovom teškom istorijskom trenutku. Shards of Humanity vole da koketiraju sa death stranom svoje muzike (vokal, blastbitovi) ali njihov osnovni hleb-i-puter su jaki thrash rifovi i moćne solaže. Očigledno pod uticajem velikih prethodnika poput Testament i Death, Shards of Humanity su bend koji će začas od himničnog, srednjetempaškog thrasha uleteti u komplikovane eksplozije ritma i gitarskih solaža i vratiti se nazad da vas natera u kompulzivni moš i trijumfuje prepoznatljivim refrenom. Odlična ponuda:

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/cold-logic


Hrvatski deaththrasheri Hereza – sada sa, reklo bi se, stalnom adresom u Nemačkoj – su snimili treći album, Death Metal Drunks i, pa, zabavno je to. Ovo je prilično pankom injektiran death metal, sa dubokim vokalima i niskim štimom ali i pesmama u kojima ima dosta d-beat šmeka. Bend, bez obzira na nominalnu zajebanciju svira sasvim ozbiljno i nudi dobro produciran, opušteniji death metal-punk, što je dobar recept za prijatan vikend:

https://hereza.bandcamp.com/album/death-metal-drunks


Njujorški No Clouds na EP-ju Fireride nudi ,,blackened grindcore" što je u prevodu nešto melodičnija i gruverskija muzika nego što očekujete. Gitare su ovde apsolutno prekvalifikovane za grindcore i bend, generalno zvuči odlično i miksovan je solidno. Pevačica Zoe Oggero takođe odlično odrađuje posao, a muzika, iako ima i blastbitove kako bog zapoveda, vozi se pre svega na tom nekom teškom sludge-posthardcore gruvu ili je barem tokom takvih momenata najpamtljivija. Solidna ploča:

https://noclouds.bandcamp.com/album/fireride


BÂ'A je post metal bend sastavljen od nekolicine članova različitih francuskih blek metal sastava i njihov debi, Deus Qui Non Mentitur zvuči BAŠ kako očekujete. Zapravo zvuči prilično dobro kada se napravi korekcija za produkciju koja je dosta zamuljana (ali je makar master razumno dinamičan) i ovo nije generlički blackgaze album već umešno spravljena ploča jake, emotivne muzike koja uspeva da sačuva ledenu monumentalnost klasičnog blek metala i upari je sa novovekovnim ,,emo" senzibilitetom. Francuzi imaju i nekoliko pamtljivih gitarskih tema koje deluju promišljeno i nisu tek prva harmonska progresija koja je gitaristi pala na pamet dok se zagrevao za vežbanje jednog jutra a pesme u globalu imaju apokaliptičnu epiku koju pevanje na francuskom nemerljivo oplemenjuje. Lepo:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/deus-qui-non-mentitur


Solidno zapaljiv brutal death metal dobijamo od meni nepoznatog australijskog komboa Descend to Acheron. The Transience Of Flesh ima jednu zdravu, naloženu old school dimenziju utoliko što ovo nisu superkomplikovani aranžmani već više pesme, maltene atmosfere – iako se čukaju 300 na sat. Ali bend vrlo lepo kombinuje rafalne blastbitove sa razumno melodičnim, prosviranim solažama, to preseca kvalitetnim moš-delovima i atmosferičnim, ,,demonskim" pasažima. Generalno ovi ljudi vrlo lepo prave pesme. Plus, ovo je IZVRSNO odsvirano i ima miks koji pored sve naprženosti daje malo mesta za disanje. Za mene veliko i prijatno iznenađenje.

https://descendtoacheron.bandcamp.com/album/the-transience-of-flesh

Pristojan EP sa tri pesme staroškolskog death metala dobijamo od Kanađanina Yvesa Allairea, a koji je poznatiji po umetničkom imenu Evil Lair. Ovaj čovek inače pravi black metal ili blackened funeral doom metal u svojim projektima Kalseroth i Graven Dusk – oće to tako kad vam je nom de plume ,,zla jazbina" – ali za ovu priliku Allaire se vraća korenima i pravi tri stvari u maniru ranih devedesetih. I, mislim, ovo je vrlo lepo. Za razliku od većine današnjeg old school death zvuka, ovo nije pravljeno po Autopsy/ Death/ Grave mustri – pošto nisu ti bendovi jedini svirali death metal ranih devedesetih. Ovde se čuje malo Floride, malo Njujorka i malo Teksasa, sa nabrijanim duplim bas bubnjevima i sirovim blastbitovima. Sve je odlično odsvirano i solidno miksovano a Allaire ima uvo i za dobar, mada svakako ne mnogo originalan rif. No, ovakvu muziku ne krećete da pravite sa idejom da u njoj inovirate i Kalseroth – kako se ovaj projekat zove – je dobra stilska vežba iz sirovog, ali dobro sklopljenog death metala. Descension into the Void, dakle:

https://kalseroth.bandcamp.com/album/descension-into-the-void

Italijanski tech-death metalci Continuum Of Xul su svoj Promo MMXIX izbacili još u Decembru ali sada (to jest u Maju) će ga Meksički Desert Wasteland productions objaviti kao kasetu sa jednom dodatom pesmom. Lepo! Pogotovo jer je u pitanju, nestašni, energični tech-death koji vozi sto na sat i šamara sve vreme. Nije ovo sad neko otkrovenje, Continuum Of Xul ne lome ni jedan kalup, ali sviraju energično, imaju dobar zvuk i znaju da zamešaju odlične rifove sa bizarnim harmonijama. Meksikanci inače naglašavaju da digitalno izdanje ne prodaju – da se za to obratimo samom bendu – ali ko baš hoće, može od njih da ga kupi za 666 dolara. Metal!!!!!!!!!!

https://desertwastelands.bandcamp.com/album/mmxix

https://continuumofxul.bandcamp.com/releases

Rogga Johansson ima još jedan bend. Ovog puta, Reek je sastavljen od članova Wombbath, Fimbultyr i Wachenfeldt i, kada imate toliko projekata kao što ih ima Johansson, već samo smišljanje novog koncepta je dovoljno da donese osmeh na lice. To ne znači da svaka ideja koja vam je pala na um dok ste duvali sa ortacima jedne večeri treba i da postane bend i da snimi album, ali kada ste Johansson maltene je lakše snimiti album nego u glavi dalje prevrtati pomisao ,,a šta bi bilo kada bi STVARNO izmešali švedski death metal i rokenrol?" Death Is Something There Between je, dakle, odgovor na ovo pitanje i ako smo još sa Entombedovim Wolverine Blues dobili definiciju death 'n' roll zvuka, Reek su bend koji će ovu formulu dalje razvijati. Ili je makar koristiti na svoj način u jedanaest pesama koje baštine klasični, debeli, teški swedish death zvuk (mada nije snimano u Sunlightu već u studiju Nostalgica) umešan sa bluziranim, rokerskim kompozicijama. U nekim momentima ovo daje interesantne rezultate ali moram da priznam da je meni album više zanimljiv na razini kognitivne disonance nego kao ploča koju ću rado vrteti mnogo puta. Dakle Death Is Something There Between je zanimljiviji zato što uglavnom ne funkcioniše a postoji, ljudi su ovo pisali, vežbali, snimali i miksovali, nego što pogađa svoje mete. Stvari su najbolje kada su pesme najbliže klasičnom Nihilist/ Entombed zvuku iz faze pre death 'n' roll dekadencije i da je ceo album ispunjen pankerskim d-beat radom poput Gold in Your Throat, stvari bi stajale vrlodobro. No, album ima dosta istraživačkih momenata gde se bend odaje bluzu koji nije dovoljno proživljen i svodi se na citate i imitacije i ja, u ukupnom utisku, nisam baš zadovoljan. Možda se vama dopadne više:

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/reek-death-is-something-there-between

Ah, ali zato je tu novi Ulcerate i Novozelanđani su na svom šestom albumu, Stare into Death and Be Still izbrusili zvuk i senzibilitet do visoke zrelosti i sada se ovo pije kao oporo, moćno vino koje udara u noge već pri samom pogledu na flašu. Hoću reći, Ulcerate su se otrgli ,,tech death" zamkama i njihova muzika je sazrela na najbolji način, uzimajući svu tu disciplinu tehničkog death metala i uprežući je u narativnu kočiju pokretanu pre svega emocijama. Stare into Death and Be Still je, dakle, album pesama koje nisu tek ,,kompleksne" već intenzivno proživljene, sa dinamičkim i emotivnim usponima, padovima, agonijama ali, srećom, i ekstazama. Treba to izdržati, ovo su dugačke pesme i jako komprimovan master ih čini dodatno teškim za slušanje, ali Ulcerate nude zaista prefinjene kompozicije na slušanje sa pričom koju ćete u njima otkrivati tek kroz ponovljena slušanja. Sjajno:

https://ulcerate.bandcamp.com/album/stare-into-death-and-be-still

Azath su iz Kalifornije ali iz iz Kanade u isto vreme, što je lep kontrast. Bend je veoma inspirisan romanima Stevena Eriksona a na prvom albumu, tj. kaseti, Through a Warren of Shadow, Azath cepaju naizgled prilično lo-fi  a zapravo iznenađujuće sofisticiran death metal. I to je, ako vam ne smeta malo muljaviji snimak, VEOMA dobro. Bend se neće naosvajati nagrada za produkciju, ali ovo je prijatan, vrlo dinamičan death metal koji se kreće velikom brzinom, ima kul rifove – ako možete da ih čujete – i raspoloženog bubnjara (Pierce Williams iz Lord Gore). Volim kada je muzika ovako zaljubljena u brzinu i Azath skoro da se kvalifikuju da budu nazvani deathgrind bendom s obzirom da BAŠ ne uzimaju taoce nego pucaju rafalno kao da je municija besplatna. Ipak, hitam da dodam kako su pesme odlično sklopljene pa se ovde brzina lepo kombinuje sa izletima u gruv i sjajnim brejkovima. Odlična ploča koju nipošto ne treba prevideti zbog nešto muljavijeg snimka:

https://namelessgraverecords.bandcamp.com/album/through-a-warren-of-shadow

After the Abduction su iz Mančestera i njihov brutalni death metal na albumu Cracked and Bled ima neku britansku dimenziju, u tekstovima pre svega, jedna pesma se zove Gagged in the Arse. Muzički, bend nije specijalno originalan i ovo je vrlo ,,tehnički", vrlo matematički sklopljen death metal sa mnogo stajki, promena ritma, i gruvom koji samo na trenutak iznikne da bi bio miniran daljim stakato upadima. Nije rđavo, odlično producirano ali nema ni mnogo duše. No, hajde, da je to greh ja bih već bio u paklu:

https://aftertheabduction.bandcamp.com/album/cracked-and-bled


Od svih tagova koje su pensilvanijski Incisor stavili na Bandcamp da opišu svoju muziku fali samo onaj koji bi je najbolje opisao: speed metal. Drugi album, nazvan kao bend nudi šest pesama brzog, prljavog spid zvuka sa pevačem koji se iritantno dere ali meni se to dopada i tim plemenitim spojem panka i metala od koga puca glava u najpozitivnijem smislu. Takav je i omot. Prljavo, žestoko, ljudski, preporučuje se:

https://incisorphilly.bandcamp.com/album/incisor

Za još spid metala tu su kanadski Occult Burial sa dve pesme koje su tizer za album Burning Eerie Lore. Vrištavo, zlo i napaljujuće, dobro odsvirano, odlično snimljeno, dajte album što pre:

https://occultburial.bandcamp.com/album/burning-eerie-lore


Kalifornijski Ripped to Shreds su uzeli ime po pesmi Terrorizer ali njihova muzika više vuče na klasični deaththrash, sva u znojavom, moćnom tempu i zaslepljujućim solažama. Kada krenu blastbitovi to je orkanski i bend uspešno hvata moć tog nekog '90s death metala. Ali nije ovo puki tribjut bend, Andrew Lee koji je sve ovo napisao i veliki deo instrumenata odsvirao je izvanredno talentovana osoba (videti malo iznad kako sam mu nahvalio Azath) pa je i album亂 (Luan) kolekcija izvrsnih pesama i  atmosfere koja prosto vuče na uletanje u šutku i agresivan hedbeng. Plus, odlična produkcija, gostovanje Takafumija Matsubare u jednoj ubitačnoj solaži na White Bone Spirit, u celini, dakle, IZVANREDNA ploča. Kakav čovek.

https://namelessgraverecords.bandcamp.com/album/luan

https://rippedtoshredsdeathmetal.bandcamp.com/album/luan


Bitter Taste postoje od 2011. godine sa prekidima a Descend je prvo izdanje ovog srpskog benda za firmu HeretiK. I, mislim, nije to nužno baš moj žanr – ovo je neki srednjetempaški groove metal sa death vokalima – ali bend nije rđav. Nije mi ni preterano uzbudljiv, ali treba ukazati da ljudi dobro sviraju, imaju taj gruv koji je neophodan za ovu muziku i svaki pojedinačni element muzike je zapravo tehnički veoma dobar – od razigrane ritam sekcije, preko lepih gitara do apsolutno monstruoznog pevanja. Na momente bend podseti na Testament tim nekim melodičnim temama i ja se namah napalim. Ali generalno okej:

https://heretikmedia.bandcamp.com/album/descend


Poljski grindcore ima dobru reputaciju koju treba održavati. Nuclear Holocaust su relativno mlad bend (neverovatno da niko ranije nije oteo ovo ime!) ali su nanizali nekoliko izdanja od 2015. Godine. The Book of Doom je ovogodišnji album i na njemu dobijamo 16 pesama klasične poljske gadarije. Dakle, ovo je jednostavan deathgrind sa pesmama od po minut i prostim rifovima koje bi svako od nas umeo da odsvira sa dan vežbanja. Ali, u tome i jeste šarm ovakve muzike. Nuclear Holocaust nisu na nivou jednih Dead Infection, to ne, ali idu istim tragom i nude muziku koja je šarmantna ako vam ne smetaju odvratne teme i nešto siroviji zvuk. Lepo.

https://nuclearholocaust.bandcamp.com/album/the-book-of-doom

Werewolves iz Melburna na svom debi albumu The Dead Are Screaming razbijaju. Ovo je vrlo kvalitetan, vrlo tehnički korektan deathgrind koji se drži osnovne, tvrde linije nasilja i zlovolje i sve svoje supermoći koristi za maksimalno zlo. Dakle, ovde nema progresive, nema post metala, nema istraživanja vanžanrovskih teritorija, The Dead Are Screaming je brutalan, razbijački death metal visokog tempa, dubokih vokala, bubnjeva koji zakucavaju iz sve snage i rifova koji krše svaki otpor. Werewolves zanimaju samo nasilje i ružnoća ali u ovom domenu oni pružaju fantastičan, dobro produciran program.

https://werewolvesdeathmetal.bandcamp.com/album/the-dead-are-screaming


Za francuski kvintet Prismeria nisam ranije čuo, ali njihov prvi dugosvirajući projekat, Requiem, pre kog su imali i jedan EP pre par godina, je, pa prilično dobar. Ovo je uglavnom moderniji thrash metal, odsviran vrlo disciplinovano uz niži štim i interesantna izletanja u melodičnije, razrađene pasaže koji bi lepo pristajali i nekom heavy ili doom bendu. Ima tu i nešto deathcore uticaja, ali bend se prevashodno drži trešerske estetike i pravi odlične pesme. Prismeria možda najviše poentiraju time da im muzika ne zvuči ,,žanrovski" iako je vrlo utemeljena na razgovetnom, pomalo i tribalnom call and response senzibilitetu. Odlično je ovo:

https://prismeria.bandcamp.com/album/requiem

Deimler je ime za death metal bend kakvo mogu da smisle samo Španci. Rečeni Španci su svoj prvi album osmislili kao pokazivanje svega što najviše vole kod death metala stare škole, pa je tu spisak bendova dugačak ko moja ruka a koji su žarili i palili devedesetih u ovoj muzici. Album Zero One zbilja pomalo i zvuči kao da ste ukrstili Grave, Demilich, Carnage i slične ortake i mada ovo nije ploča koja mi je sad tu, kao, otvorila treće oko i nečemu novom me podučila, ima ovde vatre i strasti i vrlo očigledne ljubavi za taj stari death metal zvuk, zasnovan na stamenom gruvu, nezemaljski dubokom vokalu i lepim, melodičnim solažama. Deimler ne komplikuju i njihove pesme više polažu na atmosferu i lepe teme nego na sad tu neka revolucionarna aranžmanska rešenja i to je ispravan pristup jer ovaj album ima odličnu atmosferu sa pažljivom, prirodnom razradom dobrih tema. Dokaz da kad se radi iz ljubavi, to se onda i čuje (ako ste dovoljno talentovani i dovoljno krvavo radite):

https://deimler.bandcamp.com/album/zero-one

Odličan death metal EP snimio je Šveđanin, Andreas Nilsson a pod imenom Occasum. Mislim, tako mu se zove bend. EP se zove Evocation of Death i ovo su tri pesme užurbanog, energičnog death metala koji se ne pali na aktuelne melodeath ili progressive trendove nego puca rafalno, šamara iz sve snage ali ima kvalitetne kompozicije i dobru atmosferu. Naravno, Nilssona znamo kao gitaristu pedigriranih blek metalaca Naglfar i moglo se očekivati da će i njegova death metal strana ličnosti imati šta da kaže. Evocation of Death je impresivan debi i, nadamo se, najava daljih Nilssonovih avantura na death metal teritoriji.

https://occasum.bandcamp.com/album/evocation-of-death


Disbrigade iz Ekvadora imenom i logotipom sugerišu da je u pitanju čist Discharge-klon bend, što je časna i legitimna rabota, ali njihov pank u sebi ima i dovoljno metala, počev od omota albuma  Catástrofe Mundial na kome je ipak kakav-takav đavo da uživa u uništenju sveta koje ljudi izazivaju, a onda i u muzici u kojoj se klasični D-beat pristuop koga su Discharge patentirali zapravo razvio u pankerski metal nalik na Sacrilege itd. Disbrigade dobro sviraju, imaju kratke i upečatljive pesme i jedini prigovor imam na malo neubedljiv vokal koji je mogao samo malo lepše da bude snimljen i miksovan i sve bi bilo bolje. Ali prija ovo.

https://disbrigadeec.bandcamp.com/album/cat-strofe-mundial


Total Fucking Destruction su naši stari znanci. Richard Hoak, bubnjar Brutal Truth je sa ovim bendom imao postavu u kojoj je mogao da usvoji eksperimentalniji pristup grindcoreu, što je u teoriji sjajno, osim što za tim nije bilo previše potrebe jer su i sami Brutal Truth od njegovog dolaska u bend bili sve eksperimentalniji. Nije neka tajna da je meni većina toga bila dostojna tek sleganja ramena, tek ponekog blagonaklonog smeška a skoro ništa, sem Kill Trend Suicide EP-ja nije bilo vredno propisnog hedbenga. Hoću reći, eksperiment je plemenit naum ali rezultati nisu garantovani jer to onda ne bi ni bio eksperiment. Brutal Truth su u blender ubacivali japanski thrashgrind, američki sludge rock, nešto power electronicsa i free jazza  ali nikada to nije bilo na nivou, eh, Discordance Axis ili Naked City. Total Fucking Destruction su bili isto to samo bez harizme Dana Lilkera i Kevina Sharpa. Dakle, da citiram Nica Bullena, povodom živog nastupa ovog benda koji je gledao u rodnom Birmingemu: ,,pants on a stick". Total Fucking Destruction sada imaju novi album, poetski nazvan  ...to be alive at the end of the world. Uz skoro potpuno beo omot i uvodnu pesmu od pet minuta meditacije u kojoj se naslovna rečenica ponavlja preko prilično nezanimljivog kvazidrona, u najavi je pola sata opasnog, pretencioznog smaranja, kažete vi. Ali stvari nisu TAKO loše, hitam ja da tešim. Dok, hm, ne postanu zapravo jako loše. Total Fucking Destruction ovde isprva zvuče za nijansu fokusiranije, koliko se to može uz Hoakovu anarhičnu svirku i namerno šaranje među žanrovima. ,,Eksperimentalni grindcore" ovde znači zapravo mešanje pank roka (Sound on Sound) i fanka (A Demonstration of Power) sa grindcoreom koji je, i sad je to zapravo najnezgodnije, sasvim lišen supstance. Problem sa grindcoreom je kao problem sa seksom – ako razmišljate o njemu dok ga radite, bolje nemojte da ga radite. Ovo je muzika nastala spontanim ubrzavanjem panka i metala i njegove najbolje perjanice prirodno, instinktivno operišu na velikim brzinama, u sasvim osobenoj estetici i kodifikovanom jeziku koji se baštini već više od trideset godina, a eksperimenata tu svakako ima u svaku stranu. Total Fucking Destruction previše razmišljaju o svom grindcoreu, praveći, paradoksalno, sasvim banalne pesme od dva dela koji se smenjuju, kao da su fascinirani što se, eto, može svirati ovako brzo i što se pesma može svesti samo na dva rifa i nekoliko izvikanih stihova i, eto kompozicije od 17 sekundi, ili 20 sekundi, ili već... Ovo je vrlo slabo, prazno i album deluje kao da je napravljen da bi parodirao ,,eksperimentalni grajndkor" iako se čuje da bi muzičari svakako mogli da se ozbiljnije prihvate posla. Nažalost, njihovo ozbiljnije prihvatanje posla je free improv verzija američke himne koja zatvara album i traje skoro 12 minuta ali od toga ima manje od tri minuta svirke, ostalo je srednji deo koji je tišina. Odavno nisam čuo ciničniji album benda koji ipak ima nekakvu reputaciju i diskografiju.


https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mlrUyO3UdoCuMVVvC1seyXbd1BSeGDH1o

https://totalfuckingdestructiontl.bandcamp.com/album/to-be-alive-at-the-end-of-the-world

Posle ovoga čak i jednočlani Skull Incision (solo projekat Jacoba Leeja koji svira u više kalifornijskih bendova) zvuči kao vrhunac posvećenosti i smisla. Mire je EP sa šest pesama sobnog, kompjuterskog ali dobro produciranog, profi-zvučećeg grindcorea. Skull Incision je zrela forma ove muzike na tragu Agoraphobic Nosebleed i Phantom Limb, sa jakim rifovima i spastičnim strukturama pesama i ovih šest zakucavačkih brojeva od kojih najduži traje 93 sekunde doneće radost svakom domaćinstvu:

https://skullincision.bandcamp.com/album/mire

Tu je odmah i britanski powerviolence trio Negative Thought Process čiji EP Hell Is​.​.​.​Much Better Than This isto ima šest pesama u manje od deset minuta, ali ovaj bend je za mrvu skloniji gruvu i  mrvećim, srednjetempaškim komadima nasilja. Nije loše, pogotovo uz jako težak, debeo zvuk i tu efikasnost u pisanju pesama koje se skoro sve opet kreću oko jednog minuta. Valjano:

https://negativethoughtprocess.bandcamp.com/album/hell-is-much-better-than-this


Antifašistički blek metal dobro dođe u svakom kontekstu, pa i sad da plaknemo uši, i tako Neckbeard Deathcamp imaju novo izdanje koje je zapravo split sa još tri benda. Sami NeckBeard Deathcamp su standardno muljavi, Haggathorn su nešto razgovetniji lo-fi blek metal, Race Traitor valjaju mučan sludge a najboji su mi na izdanju zapravo Closet Witch sa svojih pet pesama nadrkanog grindcorea sa jasnim temeljima u panku i MNOGO (negativne) emocije:

https://haggathorn666.bandcamp.com/album/4-way-split-haggathorn-neckbeard-deatcamp-racetraitor-closet-witch

https://closetwitch.bandcamp.com/album/4-way-split

Evo o istom trošku i cele diskografije Closet Witch koja je izašla nešto ranije ovog meseca. Vredi!

https://closetwitch.bandcamp.com/album/complete-discography


Nekako sam propustio debi album Go Out Swingin sastava Moons pre dve nedelje na pouzdanoj HPGD Productions etiketi, pa evo ga sada. Moons treskaju vrlo težak sludge rock sa stonerskim naklonom ali i zvukom koji razara zvučnike i posle svake pesme morate da popijete aspirin (ili vinjačić) da smirite glavobolju. Ali dobri su, sa mnogo energije ali i poštenim bluzerskim korenima:

https://hpgd.bandcamp.com/album/go-out-swinging-2


Minimalizam je dobro odabran pristup za prvi album projekta Hock koga čine dva člana benda Alpaca. MMXX ima pet pesama distrozirane bas gitare, organskih ritmova i promuklog pevanja u dobro odmerenom sudaru mračnijeg panka i razigranijeg sludge metala. Ovo je istovremeno ružno i slatko, preteće i plesno i vidi se da je snimljeno brzopotezno i spontano i nekako ta jeftina estetika mu priliči. Metal se da svirati i bez gitare, itekako, a Hock to eminentno dokazuju:

https://hocksh.bandcamp.com/album/mmxx


Ne znam ko su i šta su Finci Harmaa, ali njihov istoimeni debi album zvuči odlično. Harmaa su negde između post metala i sludge metala sa kompulzivnim, napetim gruvom i pevačem koji ubedljivo urla ali i uz lake prelaze u prozračnije postrokerske harmonije. Ovo je neverovatno uspešna kombinacija i muzici, inače sviranoj žestoko i nervozno, ali disciplinovano, daje dah originalnosti. Ljudi pritom sve pevaju na Finskom, pa ih svetska slava valjda ne zanima ali ovo vrlo vredi čuti:

https://harmaa.bandcamp.com/album/harmaa


Prophesied Gnar je jednočlani projekat iz Teksasa napravljen negde na mestu gde se sastaju skate punk i NWOBHM. I, mislim, ja sam impresioniran njegovim drugim albumom jer Sesh With Death, iako u suštini sobni metal projekat ima iznenađujuće visok kvalitet ne samo svirke već i komponovanja. Sve to ima blago ,,demo" prizvuk, ali opet, ovo je radio samo jedan čovek i zaista se vidi da je jako talentovan. Muzika je puna dobrog raspoloženja, pravovernog metalskog štimunga, jakih rifova, agresivnog ritma i falseto vokala pa ovo preporučujem ljudima koji vole ovu muziku ali ne fetišizuju studio:

https://prophesiedgnar.bandcamp.com/album/sesh-with-death

Necrotanke su zanimljiv ekstremni metal bend iz Valensije i njihova mešavina grajndkora, death i blek metala, sa jednim dostojanstvenim avangardnim otklonom veoma prija ovim ušima i pored glasnog masteringa. Necrotanke na istoimenom debi albumu imaju pesme od po pet i sedam minuta i stručno mešaju klasično čukanje sa otvorenošću za harmonska istraživanja. Rezultat je vrlo zapaljiv, vrlo uzbudljiv materijal, pogotovo uz zvuk gitare koji je osvežavajuće svetao i i pored jake distorzije uspeva da nosi melodije neophodne da ova muzika zaživi. Iako se bend bavi ,,mračnim" temama (Innsmouth, Salve Satán), muzika nije namešteno mračna ili hermetična već živa i skoro neobjašnjivo vesela. Izvanredan debi:

https://necrotanke.bandcamp.com/album/necrotanke


20 Buck Spin se ove nedelje vraćaju donoseći nam mini album vankuverskih Auroch koji se zove Stolen Angelic Tongues i prezentira jedan avangardni intro ali onda četiri pesme agresivnog, htonskog black-death metala. Auroch se sasvim uklapaju u trenutnu 20 Buck Spin estetiku, i ovo njihovo izdanje se lepo sluša posle recentnog izdanja njujorških Ruin Lust, noseći mračnu, hermetičnu muziku koja je onoliko nepristupačna koliko je istovremeno i moćna i pravljena sa evidentnom strašću. Auroch su prejaki i kad sviraju brzo i kada mrve sporo. Ubitačno.

https://listen.20buckspin.com/album/stolen-angelic-tongues


Ričmondski Inter Arma su ponovo sa nama, ovog puta sa živim EP-jem Live at Club Congress koji traje pola sata i dostojno prikazuje njihov ekstremni, agresivni a inteligentni, pa i progresivni metal. Album sam jako pohvalio prošle godine a ovaj živi snimak potvrđuje da bend nije studijskog tipa već da i uživo uspeva da pruži vrlo impresivnu prezentaciju svoje kompleksne, kinetične muzike. Fenomenalno:

https://interarma.bandcamp.com/album/live-at-club-congress


Dva finska sastava, Kiova i Enemies imaju split EP sa tri pesme. Enemies su nešto ,,brži" iako je ovo srednjetempaški, nabadački metal na mestu gde se susreću sludge i alternativniji hardcore. Njihove dve pesme su srazmerno kraće i dinamičnije i lepo ispune tih šest minuta koliko im je dodeljeno. Kiova, pak, imaju samo jednu pesmu od devet i po minuta i ovo je istovremeno i mekše, ali i teže, sa malo više te neke vrištave emocije i postrokerskih harmonija. Solidno:

https://yourenemies.bandcamp.com/album/kiova-enemies-split


Teksašani Bare the Mark (tako je, Bare, ne Bear) na Ep-ju No Hope No Future nude prilično pesimisitčan metalcore u susretu sa death metalom. Ovo zapravo ne zvuči kao deathcore i ja mogu da ga slušam bez mnogo muke, uživajući u uglavnom nabadačkom srednjetempaškom napadu sa rešetajućim bas bubnjevima i nekim okej rifovima. Dobra produkcija, solidno:

https://barethemark.bandcamp.com/album/no-hope-no-future


Hack Sabbath su studijski (well, kompjuterski) projekat butleg remiksovanja i mešapovanja Black Sabbath, pa je njihov novi singl, Paranoise demonstracija kako se War Pigs i The Wizard mogu, pretpostavljam za jednu noć čačkanja, pretvoriti u ,,elektronske" pesme. Ovo je prilično smela rabota u 2020. godini, pogotovo što su nam Scorn još pre skoro tri decenije dali fantastičan primer kako se Sabbath mogu ,,elektronisati" a da to bude izvanredno nadahnuto, no, Hack Sabbath makar ne kvare mnogo pa Warped Pigs ima produženi kompulzivni plesni deo koji sam za sebe sasvim može da prođe dok The Wizhard ima više gabber notu i probavljivo je to:

https://waffle-house-records.bandcamp.com/album/hack-sabbath-paranoise-ep

Ove nedelje su izašli novi albumi Katatonije i Triviuma koje ja ne mogu da slušam duže od pet sekundi zbog svog profinjenog ukusa. Ali znate šta mogu da slušam? Novog Axela Rudija Pella. To je taj profinjen ukus. Elem, Pell je tu sa novim albumom koji NE MOŽETE čuti u celini na JuTjubu ili Bandcampu ovog trenutka ali verovatno ćete moći za koji sat. Slušajući dve dostupne pesme pomislićete da hevi metal sedamdesetih i ranih osamdesetih godina zaslužuje da povremeno bude oživljavan a Axel Rudi Pell nije najgora osoba koja to može da uradi. Sign of the Times zvuči kao Rainbow sa modernom produkcijom i uz pevača Johnnyja Gioelija je možda i bliži onome kako mi danas želimo da Rainbow zvuči nego što je tom idealu prišao sam Ritchie. Mislim, Gunfire je praktično Kill the King – drugi deo. Pell, naravno, ima svoj stil sviranja gitare, sasvim u tradiciji nemačke heavy škole u kojoj je Pell zajedno sa braćom Schenker jedan od predavača i, generalno, ako ste naštimovani na ovaj zvuk, Sign of the Times bi mogao da vam zaprija:

https://axelrudipell.bandcamp.com/album/sign-of-the-times

https://www.youtube.com/watch?v=VqZsOT1XQiw

https://www.youtube.com/watch?v=OFIAsLN_XU4

Australijski Road Warrior, pak, na svom drugom albumu, Mach II vole da pokažu da vole rani Iron Maiden ali njihova muzika ipak nije puko odavanje pošte velikanima. Mach II je punokrvan, autentičan album modernog metala podignutog na temeljima koje je postavio NWOBHM, sa sasvim proživljenim, sazrelim zvukom i odličnim pesmama. Road Warrior uspevaju da izbegnu većinu naglašenih stilizacija koje se vezuju za ovakvu muziku pa ovo, iako je cheesy u neophodnoj meri, ne igra na kartu kič-nostalgije i odistinski bije dobrim rifovima i jakim tempom. Ima ovde mačice i progresivnog duha (nalik na... Voivod?) i Road Warrior svakako nadrastaju svoj pomalo reduktivni ,,volimo rani Iron Maiden" imidž. Vrlo lepo:

https://roadwarrior-metal.bandcamp.com/album/mach-ii

https://youtu.be/I7hFtqe056E


Warbringer imaju novi album i Weapons of Tomorrow je thrash metal behemot prvog reda, dostojan nastavljač bej ejrija tradicije koju su uspostavili Exodusi, Death Angeli i Testamenti pre tri i po decenije. Warbringer dobro znaju svoj posao i njihov thrash je istovremeno razgovetan, himničan i primeren dobrom hedbengovanju, a da istovremeno kipti od sitnih detalja, ukusnih ukrasa i silnih indikatora da bend zna i koja je decenija i koja je godina ali voli da radi u dobro uspostavljenoj formuli koja ni izdaleka nije još iscrpena. Više od pedeset minuta svirke je solidno ambiciozna ponuda za ovakvu muziku ali Warbringer su vrlo jako istesali svoje kompozitorske i aranžerske veštine pa je Weapons of Tomorrow album na kome i spore, atmosferične pesme (poput Defiance of Fate) zvuče ubitačno i zapravo pokazuju da bend nije tek skupina kolekcionara dobrih rifova. Sa Defiance of Fate Warbringer idu unazad do rane Metalike pa još više unazad pokazujući i kako su Iron Maiden i njihovi NWOBHM ispisnici formirali ukus prve thrash metal generacije. Kada onda počne manični Unraveling znate da vas je album kupio. Fenomenalno:

https://warbringer.bandcamp.com/album/weapons-of-tomorrow

https://youtu.be/XaGGsDf5prU


Tu su i Italijani Abduction čiji je album, Killer Holidays On Planet Earth veseo i dobro raspoložen thrash metal po uzoru na, recimo Accused i sa solidnom dozom thrashcore senzibiliteta u svom zvuku. Nije ovo bend predviđen za velika dela, ali ovo je album zabavne, poletne muzike uz koju se dobro provodi vreme. Uz kvalitetnu svirku, malo ,,plastičan" ali dobar miks i poneki dobar rif, upečatljivog pevača i generalno veliku ljubav za thrash, Abduction isporučuju izdanje kojim se mogu ponositi.

https://abductionthrash.bandcamp.com/album/killer-holidays-on-planet-earth

Nemački Blizzen ima drugi album i  World In Chains je kulturan, dobronameran omaž NWOBHM zvuku, odsviran čisto i produciran (možda previše) čisto. Blizzen vole taj mid-80s Iron Maiden/ Tygers of Pan Tang zvuk, vole da metal zvuči razgovetno, optimistično i malčice komercijalno, pa su ovde rifovi i refreni solidno radio-friendly (Gravity Remains) iako bend ume da pocepa pošten proto-speed metal (Forged with Evil). Ovo je muzika koja se nalazi malčice zarobljena između te ideje da bude slušljiva i prijemčiva i prirodne težnje ka ,,brootal" estetici, pa Blizzenu treba još malo sazrevanja ali ovo svakako može da se sluša.

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/world-in-chains


Razumem da je ,,japanske devojčice sviraju hevi metal" u očima mnogih namrgođenih metalaca okrutna igra sa medijumom koji oni vole, ali treba prevazići svoj testosteron. Lovebites su, recimo, i pored svog blago loli imidža, bend koji taj heavy/ power metal odvaljuje pošteno i za sve pare. Treći album tokijskog kvinteta, Electric Pentagram je nešto što bi trinaestogodišnjem meni nateralo suze u oči i a ni 35 godina stariji Mehmet nije ravnodušan. Ovo je, naprosto, dobar, pošten metal, brz, energičan, zasnovan na jakim rifovima, epskim temama i fantastičnom pevanju pevačice Asami, sav u pirotehnici i oprobanim aranžmanskim forama, ali, pošteno, bez presviravanja i prepoduciranja. Lovebites nisu puki metal-idoru projekat već ozbiljan izvođački i kompozitorski kombo sa karakterom i visokim skilovima. Electric Pentagram izašao je još u Januaru ali u Aprilu smo dočekali američko izdanje pa otud i meni sada to na radaru. Ovo je album koji ima neštpo za svakog: epske a popi melodije za one koji vole melodije, trešersku žestinu za one koji to vole, cheesy ugođaj za sve.  Izvrsno.

https://www.youtube.com/watch?v=hLFelI93VkM&list=PLBzBwYhHpqLKb_-ixjCWtfgsRJe1cMrJI



A za kraj... Iako 2020. godina deluje kao potpuna katastrofa na svim frontovima, nije sve tako crno. Evo, recimo, Cirith Ungol su snimili novi album. Cirith Ungol, kažete vi a proveravate da li ja to mislim da je danas prvi April. Onaj bend, osnovan 1971. godine, a koji je poslednji album snimio još 1991? TAJ Cirith Ungol? Baš taj. Cirith Ungol su bili neaktivni najveći deo poslednje tri decenije ali od reujedinjenja 2016. godine svirali su sporadično po festivalima i upravo, za Metal Blade izbacili svoj peti album, Forever Black. Dakle, sve JESTE tako crno, ali, hej, crno je dobro. Jer, mislim, Cirith Ungol su ponovo tu i ploča je... dobra? Wow. Konteksta radi, recimo da je ovo bend koji je, kao što se i iz imena vidi, bio jedan od ranih zatočnika Tolkin-metala, donoseći dah epske fantastike i bacanja d'n'd kockica u metal muziku sedamdesetih. Forever Black je, dosledno, ploča epskog metala sa tvrdim, donekle sirovim osnovama i deluje kao osvežavajuća šamarčina u ovom našem modernom vremenu obeleženom preproduciranim power metal zvukom. Dve se stvari ovde valjaju istaći: 1. Bend je impresivno blizak originalnoj postavi, dakle, ovo nije samo ,,šef + neki novi klinci" slučaj kako je danas često običaj sa bendovima osnovanim u sedamdesetima i 2. Album je vrlo suvo i svedeno produciran, oslanjajući se na tvrdi, rokerski setap, bez budževine u studiju, bez sintisajzera, milijardu pečeva na gitarama i kao takav, zvuči autentično i uzbudljivo. I, mislim, pesme su mahom odlične. Vidi se u njima da je ovo ekipa koja svira onoliko dugo koliko sam ja živ, u smislu da ovo nije metal modernih trendova i savremenih rešenja, ali Cirith Ungol ne zvuče starinski ili prevaziđeno, au contraire, zvuče kao da su došli da mlađariji pokažu kako se to STVARNO radi, sa sve herojskim, vrištavim pevanjem Tima Bakera koji deluje kao da će svakog trenutka izleteti sa šina i tresnuti vas u lice. Sve to pa još i solidno dinamičan master! Da je svaki kambek ovakav, pa nama bi cvetalo!

https://cirithungol.bandcamp.com/album/forever-black

[Meho Krljic]

Ušli smo u Maj, mesec u kojem će izaći dugoočekivani album briljantnih kanadskih death metalaca Killitorous, pa je to odmah razlog da se čovek oseća bolje, čak iako je prvomajske praznike proveo u kućnom pritvoru sa zapušenim slivnikom. E, da...

Krenimo sa blek metalom i to – iz budućnosti. Ali budućnosti iz prošlosti! Naime, četvrti album švedskih Ofermod izlazi tek 22. juna, ali promocija putem JuTjuba nam omogućava da ga već sada slušamo. Pentagrammaton ima prilično inspirisan omot, a muzika je, pa... sjajna. Ovo je, zapravo, trebalo da bude debi album benda, te daleke  2005. godine ali zbog robijanja spiritusa movensa benda, Mike, snimljeni materijal je čekao petnaest godina da se pojavi pred publikom. I dobro je da jeste! Mislim, da se jeste pojavio. Ofermod se ovde nisu zezali već su, u skladu sa glađu i napaljenošću svojstvenom debi albumima, isporučuili tvrd, švedski agresivan black metal sa dodatkom death metal masivnosti i ako to već nije poznato, recimo da se meni ovakve kombinacije veoma dopadaju. Bend ovde uspeva da bude izuzetno disciplinovan, tačan i profi a da im muzika ipak odiše organskim, ljudskim prisustvom. Pri svemu tome, iako ovo nije ,,atmosferična" ploča i mnogo je više zasnovana na rifovima nego na harmoničnim akordima, ona bez ikakve sumnje podseća da dolazi sa severa. No, mene zaista impresionira koliko u ovim dugačkim, dinamičnim pesmama muzičari imaju prostora da demonstriraju maštovitost i jasnu ljubav prema materijalu – slušajte bubnjara kako prelepo svira! Izuzetno:

https://helterskelterproductions.bandcamp.com/album/pentagrammaton-2

https://www.youtube.com/watch?v=hAGNN5ELNw8

Odes to lands of past traditions je split album poljskih Evilfeast i nizozemskih Uuntar i ako volite dugačke kompozicije, epski a oštar zvuk, Evilfear će vasm se dopasti. U dve pesme od trinaest i pet minuta Poljaci isporučuju odvratno masterovan ali dobro napisan i odsviran materijal sa veoma prominentnim orguljaškim zvukom. Šteta da neko pažljiviji nije ovo hendlovao pre puštanja finalnog mastera u promet, ali vredi istrpeti. Uuntar su dva muzičara sa solidnim pedigreom na lokalnoj sceni i njihova muzika je jednako epska, paganska i neodoljivo nakinđurena (kvazi)narodnjačkim motivima koji kao da su došli iz saundtraka mač-i-magija filmova pravljenih u B produkciji osamdesetih godina prošlog veka. Mene ta srednjevekovna nota uvek zabode pravo u srce pa su mi i Uuntar beskrajno simpatični. Još i pevaju na nizozemskom:

https://heidenshart.bandcamp.com/album/odes-to-lands-of-past-traditions


Brazilski blek metal duo The Final Command je toliko mali i nov da nema ni stranicu na Metal Archivesu. Ali ima singl sa dve pesme i Misanthropic Wrath vrlo lepa prezentacija interesovanja ali i kapaciteta ovog benda. The Final Command, naravno, sviraju ratom inspirisan, agresivan blek metal koji se ne zamara sjetnim akordima i melanholičnim atmosferama već bije rafalno, zlim, napaljenim rifovima a melodije, ako ih ima, su uglavnom od one epske vrste. Ali je to vrlo dobro spravljeno, sazrelo, dobro odsvirano i vrlo lepo snimljeno. Sa drugom pesmom bend pokazuje i malo (samo malo) smisla za dinamiku i ovo je zaista solidan, praskav war metal kakav treba služiti kao aperitiv pred svaki radni dan:

https://thefinalcommand.bandcamp.com/album/misanthropic-wrath

Ruski MROH je neviđeno simpatičan u svom filozofskom uvodu za album The Story gde pokušavaju u dva pasusa jednostavnog engleskog jezika da postave sebe i ljudsku rasu u odnosu na beskonačnost svemira. Slatko. Ovaj kvartet svira atmosferični blek metal ali za razliku od mnogih kolega, ne preteruje sa dužinom pesama. MROH to sebi mogu da priušte jer je album u stvari jedna celina koja priča titularnu priču o Čoveku od nastanka do nestanka kroz jedanaest komada koji su zapravo svi delovi dugačke kompozicije. Ovo nije rđav pristup jer omogućuje bendu da ima normalne pesme ali i instrumentalne introe i interludije a da se sve to lepo uklopi u tu, jelte priču. MROH inače vrlo solidno sviraju i ako vam ne smeta ta slovenska patetika i melodičnost, The Story se lepo sluša:

https://mrohblack.bandcamp.com/album/the-story

Čikaški Pit je bend koji za sebe kaže da svira ,,new wave of 1st wave of black metal" i ako vam to nije dovoljno da se nasmešite, dodaćemo da se bend za promo-fotografiju slikao na groblju, gde jedan član nosi kožnu, rokersku jaknu, drugi jaknu s resama, treći čuči, sa navučenom kapuljačom da zaštiti kosu od snega i drži mač u ruci a četvrti nosi koledž jaknu i plitke starke i deluje kao da se slučajno zatekao na istom groblju gde i ovo zlo. Muzički, njihov demo Suffer for Satan ne isporučuje sad ne znam kakva otkrovenja ali ovo su četiri pesme nečeg što bi se danas možda zvalo i blackened thrash ali je fakat da ovo zaista nosi duh tog ranig blek metala, sa dosta pank uticaja i pre nego što su naučnici otkrili tremolo piking. I lepe su. Pevanje je genijalno i vraća me u osamdesete tako da Pitu dajem palac na gore:

https://pit666.bandcamp.com/album/suffer-for-satan-demo

Trebalo mi je jedno dva pokušaja da mi Apostoł, drugi album poljskih Czort klikne, iako me je upečatljiv omot odmah privukao. Poljaci ovde nude moderan blek metal, koji ima i ,,mekše" kvalitete, sa kontemplativnijim kompozicijama i interesantnim harmonskim istraživanjima. Ima tu puno srednjeg tempa i postrokerskih momenata ali Czort nisu post-blek metal bend što se čuje u posvećenosti prevashodno cerebralnoj atmosferi i uzdržanijem, hladnijem izrazu. Naravno, ima i vrlo klasičnih blek metal momenata (Narodziny Końca, recimo) ali onda ima i zanimljivih i uspelih eksperimenata kao što je rastrzana Dysonans Duszy. Vredno podsećanje zašto Poljaci toliko vladaju današnjim blek metalom:

https://czortbluznierca.bandcamp.com/album/aposto


Pre par godina sam za finski bend Kalmankantaja pominjao da im je zvuk ,,melodičniji i seksiji i u teoriji čistije produciran", ali novi EP, Talventuoja je baš izrazito prljav i zvuči praktično garažno. Distorzija je gitare pretvorila u brljotinu, bubnjevi su skroz razmazani i samo se doboš koji postojano bije sa 140 BPM čuje kako treba, ali ovo su i dalje interesantne pesme koje imaju izrazito mnogo atmosfere, sa ledenim, tipično severnjačkim prizvukom i gorkoslatkom emocijom. Priuštiti sebi:

https://kalmankantaja.bandcamp.com/album/talventuoja


Impalement iz Švicarske su solo projekat izvesnog multiinstrumentaliste Beliatha koji ima OPAKE promo fotke, a debi album, The Impalement ima i sjajan omot. Uz sav taj hajp ne bi valjalo da muzika ne valja, ali, srećom, udružen sa sešn bubnjarem Torturerom, Beliath je snimio odličan debi. Ovo nije ni blizu prosečnog one-man-black-metal-band kvaliteta, ni produkcijski – pričamo o pravom studiju i miksu koji je dobar, mesnat i kvalitean iako finalni master pati od jake kompresije – a ni muzički. The Impalement je, čini se, nastajao pod uticajima švedske škole i radovima austrijskih Belphegor jer je ovo veoma heavy i veoma brza ploča, sva u neumornom tremolo sviranju i dugačkim bubnjarskim rafalima. Pritom, kompozicije su melodične i epske ali sa dobrodošlim balastom u vidu tamnijih harmonija i generalno zatvorenijeg zvuka pa i kada Beliath svira tipično molski raspevane harmonije sa sve mejdnovskim intervalima, to i dalje ostavlja utisak opakosti i zla. Jako dobro:

https://impalementofficial.bandcamp.com/releases


Trny & Žiletky su češki, ,,alternativni" blek metal sastav o kome ne znam ništa, ali ovogodišnji album, Podměstí je interesantna žanrovska diverzija. Sačuvani su tu osnovni elementi po kojima ćemo prepoznati blek metal (blastbitovi, karakteristično vrištav vokal), ali Trny & Žiletky imaju elemente i drugih žanrova, od industrije do metalkora, sve prilično dobro spojeno u jedan savremeno zvučeći, atmosferični, pa pomalo i progresivni metal paket. Dobro snimljeno, hiperkvalitetno odsvirano i producirano a ima i duše. Šta vam više treba?

https://madmusickcz.bandcamp.com/album/trny-iletky-podm-st-full-album-2020

Obično pričam da ne volim previše britanskog blek metala ali Ante-Inferno iz Skaroboroua su solidan argument protiv. Njihov debi album, Fane, je istovremeno lo-fi ali i sofisticirana ploča melodičnog ali sirovog i poletnog modernog blek metala koji voli setne atmosfere ali voli i da pošteno prži. Ne znam kako bi ovo zvučalo u skupljoj produkciji ali ovako garažno produciran Fane uspeva da tu sirovu emociju plasira na pravi način. Vrlo fino:

https://ukemrecords.bandcamp.com/album/fane


Iranski muzičar Sina je u višegodišnjem egzilu u Norveškoj i tamo vredno snima albume o zoroastrizmu i persijskoj mitologiji pod imenom From the Vastland. Šesti album, The Haft Khan je upravo izašao za ruski Satanath Records i meksički Iron, Blood And Death Corporation, i ovo je odlična ploča žestokog, agresivnog blek metala koji i pored poletnih melodija zvuči pomalo opresivno i hermetično. Sina je muzičar solidnog kvaliteta i mada njegovi aranžmani nisu razmetljivi, on u njima vrlo lepo kombinuje žestoku, rafalnu paljbu, lepe melodije i promuklo, vrištavo pevanje. Ja, kao i obično, odmah padnem na brzinu ali ovo je album koji ima dubinu u svojim varljivo jednostavnim pesmama. Odlično:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat294-from-the-vastland-the-haft-khan-2020



Rusi Dagor Bragollach su, očigledno veliki ljubitelji Tolkina (treba videti i promo fotografiju na kojoj nose iste kožne prsluke sa nitnama!) pa se i prva pesma na njihovom debi albumu Cosmogony of Yggdrasil zove Mordor – My Kingdom. E, sad, Yggdrasil nije baš tolkinovski motiv, pa ne treba ni ovaj album shvatiti kao prepričavanje Silmariliona, jer on to nije. Ovo je, u stvarnosti, šarmantna ploča kompleksnijeg ali uglavnom prijemčivog blek metala koji se ne stidi po koje srednjevekovne melodije, ali se ne pali na retro fore i zvuči vrlo moderno i pomalo progresivno. Rusi imaju i dobar miks (mada bubanj ume da bude za nijansu prenaglašeno nedinamičan) i trude se oko kompozicija uglavnom postižući dobar balans između progresivnije, ambicioznije filozofije aranžmana i pamtljivih melodija i tema. Sve završavaju obradom Blut Aus Nord i tako, fino je ovo:

https://aasph.bandcamp.com/album/cosmogony-of-yggdrasil

Francuski jednočlani blek metal projekat Spectral Void je tokom protekle i ove godine izbacio milion singlova tešući svoje veštine i gradeći identitet. Sada je izašla kompilacija Walk into the Light​.​.​.​and Burn koja je svojevrsni best of ove faze u životu osobe po ,,imenu" Unknown Entity i, protivno svim pravilima (i onome što inače možemo da čujemo po Bandcampu), muzika koju kompulzivno pravi jedan čovek zatvoren u svojoj kući može da bude i vrlo solidna. Šest pesama na ovom albumu, nastalih između 2015. i 2020. godine zapravo su pristojan, tipično galski širok blek metal sa puno meandriranja i kontemplacije ali i sa kvalitetnim sviračkim radom i prilično jakom kompozitorskom i aranžerskom žicom. Unknown Entity je stidljiv pa ne peva – za to ima posebnog člana – ali ovo su ionako uglavnom instrumentalne pesme, snimane i miksovane u različita vremena i, iako je ovo u suštini izbor iz demo produkcije jednog dokonog Francuza i njegovog ortaka, preporučujem za slušanje jer je dobro.

https://spectralvoid777.bandcamp.com/album/walk-into-the-light-and-burn

Interkontinentalni projekat Sic Semper Tyrannis na svom prvom, eponimnom albumu ima članove uz SAD, Švajcarske i Francuske ali rekao bih da je muzika najpre "francuska" po senzibilitetu. Ovo je melodičan, ekspanzivan blek metal koji svoju žestinu lepo balansira sa generalno vrlo istraživačkim harmonskim radom. Ovo ume da ode i u veoma ,,slatkom" smeru sa puno molske sjete (slušajte solo u Senescence) ali bend svira brzo i znojavo i ne tone u shoegaze izmaglicama. Kada upadnu melodična pevanja, to zvuči više nadrealistički nego emo, jelte, a i miks, sa tom izoštrenom, praskavom gitarom i jakim basom je zdraviji nego što je često slučaj kod ovoliko melodičnih blek metal bendova.  Vrlo lep debi:

https://sicsempertyrannisbm.bandcamp.com/album/sic-semper-tyrannis

Nizozemski Bezwering sa svojim debi albumom Aan de wormen overgeleverd nudi pravi katalog severnoevropskih blek metal tehnika, mešajući mračnije, agresivnije momente, sa prefinjenim (i malo cheesy) epskim napevima i folki tradicijom. Sve se to lepo pakuje u devet pesama koje se umešno kreću između agresivnosti i kontemplativnosti, ne zaboravljajući da ponude pamtljive teme. Odličan prvi album:

https://bezwering-vanrecords.bandcamp.com/album/aan-de-wormen-overgeleverd


Grievance by Gaslight je jednočlani (simfonijski) blek metal projekat iz Sinsinatija i mada je ovo DEFINICIJA sobne produkcije, moram da priznam da mu je album  Interiorem Pacem zapravo simpatičan i da bi autor, Eric Reed svakako zaslužio da mu neko gurne malo kinte, da ovo snimi sa pravim bubnjarem, u pravom studiju, pa možda i sa nekim pravim gudačima. Interiorem Pacem nije nešto superoriginalno i nečuveno ali je u pitanju solidan blek metal sa simpatičnim uplitanjem simfonijskih delova koji svi, slažem se, ovde zvuče jeftinjikavo, ali je postavka zdrava. Eric ume da aranžira i dobar je na svim instrumentima, a zna i da napiše lepu temu:

https://grievancebygaslight.bandcamp.com/album/interiorem-pacem

Nemci Hyems su izbacili svoj treći album za trinaest godina i Anatomie des Scheiterns ima malo te tolkinovske epike koja je krasila njihov rad na početku. Ovo su duže, rasvirane i prijemčive pesme koje svoju agresivnu formu lepo temperiraju odmerenim promenama tempa i igranjem sa atmosferom. Kao i mnoge moderne bendove i Hyems kvari užasno komprimovan master, ali Anatomie des Scheiterns je ploča epske atmosfere ali i promišljene, poštene svirke i vredi se potruditi:

https://hyems.bandcamp.com/album/anatomie-des-scheiterns

Evo nas opet u Brazilu. Dark Paramount je bend koji postoji još od 1993. godine i, po sopstvenoj deskripciji, izvodi ,,Perverse Necro Sadic Black Doom Metal!" (sa sve uzvičnikom). Album Adhuc Perversa počinje snimkom satanske mise a i kasnije na albumu ima okultnih pasaža i nežno otpevanih ljubavnih stihova u slavu Lucifera. Dark Paramount su, dakle, zaista stara škola, sa muzikom koja je išla u istu školu sa ranim Bathoryjem i tek za mrvu modernijim zvukom. Mislim, ovo je prilično lo-fi ali je razgovetno i generalno produkcija odgovara muzici koja je jednostavna i samouverena u onome što radi. Ako volite starinski, jeftini ali duboko proživljeni blek metal, eto razloga za sreću:

https://dark-paramount.bandcamp.com/album/adhuc-perversa


Austrijski Irdorath su ime uzeli po ostrvu iz igre Gothic II i, mislim, svi znamo da su metalci gikovi pa nas to ne čudi. Njihov peti album, The Final Sin je vrlo prijatna ploča žešćeg blek metal sviranja oplemenjena sa malo karakterističnih izleta u thrash rifove. Irdorath odlično sviraju i trude se oko tema i aranžmana pa svakome ko voli agresivniji, tvrđi blek metal ovo može da se preporuči bez rezervi, ukazujući na pamtljive melodije i moćan zvuk:

https://irdorath.bandcamp.com/album/the-final-sin

Blasphemy su bili jedan od najvažnijih bendova u underground metalu na prelasku osamdesetih u devedesete, definišući svojim debi albumom, Fallen Angel of Doom tu neku najbestijalniju formu black-death metala i ostavljajući mi drage mentalne ožiljke kojima se često rado vraćam. Njihov pevač, Gerry Joseph Buhl, oprostite, Nocturnal Grave Desecrator and Black Winds se sada vraća sa projektom Blasphamagoatachrist gde su pored njega članovi Antichrist i Goatpenis. Mislim, otud i takvo ime. Blasphamagoatachrist su imali jedan demo pre dve godine a sada su izbacili prvi album, Bastardizing the Purity za Nuclear War Now! Productions i, ako tražite bestijalni black death metal, na pravoj ste adresi. Jedino nisam siguran da će ova ploča imati jednako definišućeg uticaja na dalji razvoj ekstremnog metala kao što je imao pomenuti album Blasphemy. Čime ne želim da kažem da je ovo loše, au contraire, Blasphamagoatachrist su sirovi, brutalni, ali bez nameštanja i nekakvog tehničkog trikeraja, ovo je znojava muzika koja se svira na mišiće sa zvukom koji je prštav, uzvitlan i odgovara kompozicijama što idu na silu mnogo više nego na suptilnost. Meni to veoma paše i Blasphamagoatachrist svakako pošteno nose baklju koju su Blasphemy upalili pre tri decenije, ali je fer i reći da danas imamo bendove poput Concrete Winds ili Black Curse koji istu ovakvu muziku uspevaju da pomere nekoliko koraka napred. Ali, dobro, ako je jedini grijeh Blasphamagoatachrist to da sviraju muziku koju su njeni članovi praktično izmislili na autoritativan, zadovoljavajući način a bez revolucionarnih inovacija, pa, to i nije veliki grijeh. Ovo se, naravno, teško sluša jer je ekstremno bučno i, eh, generalno ekstremno, pa je 28 minuta surovog premlaćivanja sa dobrim rifovima i bestijalnim vokalima više nego dovoljno:

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/bastardizing-the-purity

https://youtu.be/MUJ14VFz-BA

A sad stoner, doom i ostalo što je sporo:
Danski Alkymist već načinom na koji pišu svoje ime sugerišu možda i neizdrživ nivo pretencioznosti. Još kad se zna da bend svira ,,progresivni doom"... No, nije sve tako crno i njihov drugi album, Sanctuary i pored svoje pretenciozne dispozicije i tih nekih ambicija da se pokaže da doom metal nije samo Black Sabbath, braćala, uspeva da treska dosta snažno. Zvuk je, recimo, dobar sa možda odveć klinički čisto definisanim distorzijama na svakom instrumentu, ali i pored malo te ,,laboratorijske" studijske estetike, Sanctuary uspeva da bude HEAVY. Takođe, pesme, i pored svih tih ,,mnogo smo pametni" aranžmanskih ideja da će prvo malo da se svira disrtorzirano i glasno a onda tiho i odmereno, nisu baš tako pametne i fala bogu, jer barem imaju priliku da igraju na jake strane doom metala – rifčine i energiju. Ovo najpre važi za prvu polovinu albuma dok na drugoj bend počinje suviše da veruje svome ,,progressive" čulu pa se tu dešavaju razne stvari ali malo njih zaista zanimljivo. No, dobar zvuk i pola okej albuma, pa nisam ni ja nečovek, preporučuje se:

https://alkymist.bandcamp.com/album/sanctuary

Brinsviški Fuzziebär su izdali svoj prvi album, snimljen još 2018. godine u njihovoj prostoriji za vežbanje. Al, jebiga, kad se ima dobra oprema i možete kod kuće da nasnimavate gitare i vokale, onda i album snimljen na taj način zvuči profi. Pomaže što je Grober Unfug ploča fokusirana na slavljene fuzz pedale i prija joj taj umrljani gitarski zvuk, no, da ne bude zabune, ovo zvuči čvrsto, kvalitetno i profi. Muzika je, takođe, solidno disciplinovana i mada ovde ima za stoner primerenog ,,džem" prizvuka, ipak pričamo o trinaest pravih pesama, sa temama, rifovima, uvodima, refrenima, pevanjem itd. Fuzziebär umeju da udare u psihodeliju ali i da se nestaššno drže tvrdog rifa i ritma i ovo je ploča koja se izrazito trudi da bude raznovrsna u svom stoner izrazu. Fino.

https://fuzziebaer.bandcamp.com/album/grober-unfug

Australski Dirty Pagans najavljuju novi album singl-pesmom Searching i ovo je ODLIČNO. Stoner rok ne mora da se svede na okretanje tri bluz teme i Searching je song koji ide i u malo ezoterčnije, pa i okultnije strane, nudeći svojevrsni ritualni štimung dok sve vreme treska poštenu metalčinu. Ako album bude ceo ovako dobar, lepo ćemo se udati:

https://dirty-pagans.bandcamp.com/track/searching

Tribjut albumi su bili ludački popularni devedesetih i tada smo dobili i nekoliko gotivnih kompilacija obrada Black Sabbath. Ali, mislim, devedesete su bile još u prošlom veku pa evo sada nove kompilacije obrada najvažnijeg metal benda ikad. What Is This That Stands Before Me? Uzima neke besmrtne pesme i rifove i interpretira ih na relativno smele, mahom nemetalne načine. Recimo, Heaven and Hell dobija urnebesnu synthwave obradu od strane ruskih Molchat Doma, Marissa Nadler uzima Solitude koja je već i originalno bila folki sanjarija i pretvara je u još eteričniju folki sanjariju, što ste očekivali ali niste očekivali da i od N.I.B. može da se napravi izvanredni akustični ghost-folk a što je baš ono što je uradila Hillary Woods. Da ne pominjem da je gospel srž Changes u fullu realizovana klavirom i vokalom Zole Jesus. Planet Caravan, jedna od najpsihodeličnijih pesama Black Sabbath ovde dobija devetominutni psihodelični tretman sa nežnim ženskim vokalima, svemirskim efektima i izuzetno suptilnom gitarom a čast ,,pravog" metala brane Thou sa Supernaut i, donekle, Uniform sa monstruoznim kaverom Symptom of the Universe. Mastering je radio Jim Plotkin i, znate već, obavezno:

https://sacredbonesrecords.bandcamp.com/album/what-is-this-that-stands-before-me


Tamo dole, kad budem pričao o grajndkoru, pomenuću bend Narcosis, ali to je drugi Narcosis, britanski. Ovaj o kome sada pričam je grčki bend osnovan 1998. godine ali ozbiljno aktiviran 2015. Kako je kod Grka i običaj, ovo je odlično napisana i odlično snimljena (i samo malo preglasno masterovana) ploča stoner metala u širem smislu, gde se sudaraju i grunge i klasičan doomy zvuk, i razne druge stvari. Narcosis imaju naklonost ka kinematskom, vrlo atmosferičnom zvuku sa interesantnim efektima i trikovima, a da se sve ipak drži u okvirima dobre (hard) rok pesme. Ako volite ,,komercijalniji" metal tipa Kyuss ili Fu Manchu pa i QOTSA, ovo će vam se dopasti sve dok ne očekujete bend koji bi ih direktno imitirao. Narcosis su suviše dobri za to a Leap of Faith je dobar album.

https://narcosistheband.bandcamp.com/album/leap-of-faith

Tu nam je i debi album milanskih The Black Legacy. Italijani verovatno nisu svesni da ime dele sa knjigom koja se bavi istorijom njujorških Afroamerikanaca, ali to im ne smeta da sviraju odličan hard rok/ stoner. Black Flower ima i dobar omot, a muzički se zasniva na bluziranom teškom roku, svakako po uzoru na Black Sabbath ali sa disciplinovanijim, manje okultnim a više klasično klupskim pristupom. I dok volim okultno, kao i svaki matori metalac, mislim da The Black Legacy igraju na svoje jake strane, isporučujući reviju dobrih rifova i sigurnih refrena. Za ljude koji vole stoner al ne vole drogiranje:

https://www.youtube.com/watch?v=FgZWqM2DwT0


Norvežani Jointhugger vrlo jasno već imenom saopštavaju šta im je na pameti. No, album I am No One sa kojim debituju međ narodom, zapravo nije samo navareni džem sešn već solidna kosmička doom/ stoner ploča sa puno psihodeličnog gruva i vrlo malo pevanja čisto da se začini. Dobar zvuk je malo zeznut prekomprimovanim masterom ali ovo je svakako dobar album za svakog ko voli da sluša teške gitare i jake bubnjeve a da pritom pluta negde u kosmosu:

https://jointhugger.bandcamp.com/album/i-am-no-one

Beastwars imaju živi album, Live at San Fran a koji je snimak njihovog povratničkog koncerta iz 2018. godine. Zvuk je prihvatljivo dobar, bend gladan dokazivanja i ima ovde lepe energije. Ja baš ne odlepljujem na njihov stoner/ heavy zvuk, ali opet, prihvatljivi su i živa energija na ovoj ploči kod mene im upisuje dodatni plus:

https://beastwars.bandcamp.com/album/live-at-san-fran

Britanski Solstice – koje ne treba mešati sa death ekipom sa Floride –sviraju taj neki svoj epski doom metal već, evo tri decenije. Angeland je kompilacija retkih snimaka, dakle, nešto sa proba, nešto sa koncerata, nešto iz demo verzija i grozna je. Mislim, H. Thorne uživo loše peva a ni bend nema sad nešto sjajne pesme inače bih ih ja inače slušao. Ali hajde, ako ih neko voli, ovo treba čuti:

https://solstice-englander.bandcamp.com/album/angleland

Occlith iz Sakramenta su zato bolji na svom debi albumu, Gates, Doorways and Endings. Ova (samoproglašena) supergrupa sklopljena od članova lokalnih metal atrakcija za koje realno niste čuli je prilično ubedljiva na prvoj ploči valjajući death doom sa samo malo black začina, nudeći dobre, kinematične rifove i dobar grupni gruv. Bend sklapa desetominutne, spore, monumentalne ali istovremeno i komunikativne pesme koje se ne dave u hermetičnosti već pažljivo mešaju razgovetnost, čak i nežnost sa surovim, distorziranim doomom. Lepo to zvuči:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/occlith-gates-doorways-and-endings

Pa su tu onda The Funeral Orchestra koji reprezentuju baš hermetičan, mračan doom na svom EP-ju Negative Evocations. Šveđani sa navučenim kukuljicama i maskama ovde kroz tri pesme ,,apokaliptičnog, minimalističkog doom metala" nude vrlo mračnu meditativnu muziku koja će se dopasti publici tužnoj što Sunn0))) nema bubnjara. Mislim, meni se dopada:

https://thefuneralorchestra.bandcamp.com/album/negative-evocations-the-ep

Kanadski duo Nadja je u poslednje vreme usporio studijski rad ali dobijamo, evo, već drugi za redom živi album. Thaumobungled je snimak iz 2013. godine i ima dve dugačke kompozicije, no ako očekujete za Nadju karakteristični post-metal/ doom zvuk, moram da vas upozorim da je ovo tako snimljeno i miksovano da je gotovo čist dron. Mislim, Aidan i Leah sviraju i pevaju ali ovo je u miksu pretvoreno skoro u ambijent. Prija li? Ako ste u pravom raspoloženju, da:

https://nadja.bandcamp.com/album/thaumobungled

StoneGazer su iz Finske ali ne bi vam bilo zamereno ako biste preslušali par pesama sa njihovog albuma The End of Our World i bili sasvim podsvesno i duboko ubeđeni da ste pržili klasičan pustinjski rok sa američkog juga. Tako autentično zvuče StoneGazer. Mislim, ti rifovi, to pevanje, te teme, ta klepetuša kojom počinje treća pesma. Bend je dobar, lepo usviran, ima identitet i piše dobre pesme. Ako volite stoner/ desert rock koji ima hitoidni potencijal ali nije sav u toj nekoj kvazikomercijalnoj estetici, svakako ovo poslušajte:

https://stonegazer.bandcamp.com/album/the-end-of-our-world


Polovinom Aprila dobili smo i debi album losanđeleskih Lords of Illusion i The Great Tribulation je vrlo prijatna ploča psihodeličog stoner doom metala po uzoru na Pentagram, Sabbath i slične originatore. Lords of Illusion ne pate od originalnosti ali imaju šmeka i njihov ,,shroom doom" (dakle, manje tetrahidrokanabinola, više psilocibina u dijeti) je opuštajuće familijaran. Neću da kažem da pesme zvuče derivativno već da naprosto znate tačno kakvo raspoloženje i estetiku ovde možete da očekujete i album tačno to isporučuje. Bluzirani, izmagličasti, pomalo pospan hard rok sa ipak sasvim izraženom svešću o tome da pesme treba da isporuče jasne strofe, refrene, rifove  solaže – The Great Tribulation ovo nosi sa velikom sigurnošću i dosta identiteta. Ja vrlo zadovoljan:

https://lordsofillusion2.bandcamp.com/releases


Štokholmski Head of the Demon imaju treći album i vrlo bukvalan naziv, Deadly Black Doom ne treba da vas plaši, bend je ovde svakako originalniji i maštovitiji od snimanja nekakvog parodičnog blackened doom albuma. Deadly Black Doom je spora ali ne namešteno usporena ploča, ovde nema preterivanja sa dramom i upadanja u prenaglašene žanrovske gestove. Zapravo, Head of the Demon svoju muziku ovde više okreću '70s nasleđu i sviraju doom koji jeste donekle ,,blackened" ali naglašava svoje spone sa bluz-rokom i atmosferu tmine i pretnje kombinuje sa relativno malim količinama distorzije, ležerno dinamičnim masteringom i gitarskim temama koje izlaze iz domena ,,striktnog" dooma i vole da se poigraju sa rokenrol tradicijom. Zanimljiva ploča:

https://headofthedemon.bandcamp.com/album/deadly-black-doom

Ludvigsburški Smoke Sun imaju prijatan prvi album, In the Haze of Dawn, smešten negde između klasičnog stonera i nešto ,,komercijalnijeg" zvuka kakav bi, možda mogao da ide na televiziju. No, bend je veoma nisko naštimovan a i pevač se trudi da peva najdublje što može a da ipak drži melodije pa je ovo možda preekstremno za ,,normalnu" publiku. No, pesme su  dobre, poletne, imaju dobar gruv i mada nema tu specijalno originalnih rifova i tema, lepo je spakovano i dobro miksovano, sa jakim, jako distorziranim basom, moćnim gitarčinama i organskim  a disciplinovanim bubnjem. Poslednja pesma ide na epski ugođaj sa deset i po minuta trajanja i ovde Nijemci možda odgrizaju malko više nego što mogu da sažvaću, ali trude se i to takođe zvuči makar interesantno:

https://smokesun.bandcamp.com/album/in-the-haze-of-dawn

Foot je jednočlani fuzz-rock/ stoner, pa i grunge bend iz Melburna i novi album, The Balance of Nature Shifted prikazuje Paula Holdena u vrlo robusnoj formi. Napisan veoma lično i, reklo bi se, introspektivno, The Balance of Nature Shifted je svejedno glasna, ekstrovertna ploča koja iza zida distorzije čuva neke vrlo lepe i prijemčive melodije, ali i, a ovo je i važno za ovakvu muziku, dobar, poletan gruv. Holden je imao neke dobre saradnike na snimanju i ploča je i simpatično miksovana (mada, opet mastering malo preteran) i ovo je album koji će vam se dopasti ali koji možete puštati (mada tiše) i ljudima koji vole ,,normalnu" muziku.

https://copperfeastrecords.bandcamp.com/album/the-balance-of-nature-shifted

https://footmelb.bandcamp.com/album/the-balance-of-nature-shifted

Još manje metal su The Sonic Dawn iz Kopenhagena ali njihov najnoviji album za Heavy Psych Sounds Records, Enter the Mirage je fenomenalna ploča psihodeličnog roka sa ozbiljnim '60s senzibilitetom ali i izuzetnim songrajtingom i produkcijom, oh, bože, kakvom produkcijom. The Sonic Dawn su vrlo ozbljno uzeli sebi u zadatak kreiranje autentične psihodelične atmosfere sa detaljno razrađenim aranžmanima za svaki instrument i korišćenjem studijske tehnologije da se naprave kompozicije koje imaju čistu, nepatvorenu pop-rok naivnost ali i nekoliko slojeva psihodelične subverzije preko nje. Izvanredno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/the-sonic-dawn-enter-the-mirage

https://thesonicdawn.bandcamp.com/album/enter-the-mirage

Ako vam se ovo dopalo ali biste ipak nešto malo više metal, bruklinski River Cult je spremio nešto baš za vas. Chilling Effect je pet dugačkih pesama, psihodeličnog, izdrogiranog heavy rocka koji se ne bazira na Black Sabbathu već više na američkim pretečama poput Jimmy Hendrix Experience ili Blue Cheer, nudeći dugačke, freeform solaže i razuzdani, nadrogirani gruv. River Cult stvaraju u tradiciji američkog bluz-roka, ali vole jaki fuzz i garažni filing. Nemojte da vas naivni dizajn omota zavara, ovo je moćan, surov psihodelični rokenrol za prefinjenu publiku:

https://rivercult.bandcamp.com/album/chilling-effect


Weedevil iz São Paula, naravno, svojim spajanjem marihuane i đavola u imenu benda daju koordinate u okviru kojih će se kretati istoimeni prvi EP. I, mada ovde, dakle, nema nekih iznenađenja, ovo je svejedno vrlo prijatan stoner rok sa prejakom bas-gitarom koja vodi kompozicije, nekim dobrim rifovima i dobrom pevačicom Fabrinom Valverde. Bend ima naklonost ka srednjem tempu i ovo nije pokazna vežba iz sporosti pa pored prijatnog glasa pevačice, ne preagresivnih gitara i tog solidnog tempa pesama, ovo može da se pušta i normalnim ljudima:

https://weedevil.bandcamp.com/album/weedevil


Finski Hiljaisuus vajoaa na svom prvom albumu, Tyhjyyden näkyjä prave zanimljiv napor da spoje funeral doom sporost i težinu sa post-metalskim interesovanjem za ,,pitomije" harmonije i manje distorziran zvuk. Nisam siguran da to funkcioniše za svakog zainteresovanog za bilo koju od ove dve muzike, vokali – monotoni i tihi – pogotovo mogu da budu element koji iritira, ali bend svakako ima osećaj za tu sporu, dostojanstvenu dramu koja je jednako intenzivan i u najtišim i u najglasnijim delovima. Meni se dopada i instrumentarij, sa dobrim korišćenjem gitarskih efekata (pretpostavljam, pošto nisu navedeni sintisajzeri) i ovo je meni generalno prijatan album:

https://hiljaisuusvajoaa.bandcamp.com/album/tyhjyyden-n-kyj

No, najbolje ovonedeljno izdanje ,,sporog" metala je ovo: škotski King Witch smo već pošteno hvalili ovde pa sa velikim zadovoljstvom javljamo da je izašao i njihov novi album, Body of Light. Ovo je i dalje ekstremno prijemčiva metal ponuda u kojoj doom težina i gruv savršeno sparinguju sa nešto razrađenijim, više klasično ,,heavy metal" rifovima i pevanjem. Laura Donnelly nikad nije zvučala ovako jako i ubedljivo, noseći pesme svojim moćnim glasom i ukusno multitrekovanim pevanjem, a rifčine samo stižu jedna drugu preko razigrane ritam-sekcije i pale vatru sa svakom sledećom pesmom. King Witch su kao Candlemass koji pokušava da svira u maniru Priestovog Sad Wings of Destiny i to je, jelte, veličanstveno. Metal koji sebe shvata ozbiljno ali ne toliko ozbiljno da ne uživa u žanrovskoj, cheesy epici, produciran dobro i odsviran sa puno duše. Izvrsno:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/body-of-light


Polovinom Aprila izašao je debi album telavivskih Venomous Skeleton i, mislim, kako ne voleti bend sa takvim imenom? Srećom, i album Drowning in Circles je pristojna egzibicija old school death metal svirke u susretu sa death doom senzibilitetom, sva u mračnim, teškim rifovima i atmosferi koja sugeriše sporost, hermetičnost, večnost. Ovo ne znači da su pesme nužno (stalno) sporog tempa, ima ovde i bržih delova ali jake strane Otrovnog kostura su svakako ti maštoviti rifovi i osećaj težine koji se prenosi. Kada pesma, kao recimo Tomb of the Restless Soul, i krene jačim tempom, ovo je samo da se proveri da li pazimo na času pre nego što se pređe u stamen, sporiji ali izuzetno moćan gruv. Meni je ovo sjajno.

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/drowning-in-circles

Kad bend nazovete ,,Nemilosrdni", onda vas zakonodavac obavezuje da svirate brutalni death metal. Unmerciful iz Kanzasa rade baš to na debi albumu Wrath Encompassed i ovo je odlično producirana, autoritativno odsvirana ploča brutalnog, tehnički naprednog death metala sa superpreciznim klikćućim bubnjevima, zvonećim basom, puno vokalnih bravura i nemilosrdnim (heh) rifovima koji se temperiraju upadanjem u umanjene akorde svakih nekoliko taktova. Unmerciful su praktično kanzaški odgovor na Origin, dakle. Dal' nešto ne valja? Pa ovo je album koji impresionira na površini, ali čest problem sa ovakvim bendovima je sav taj trud oko moćnih elemenata gde se od brda detalja često gubi iz vida celina pa se pesme pišu kao procesija rifova koji bi mogli ići i bilo kojim drugim rasporedom. Unmerciful, srećom, u svemu tome ne deluju bezdušno i mehanički pa meni ovaj album ipak ostavlja pozitivan utisak sa jakom, strastvenom svirkom i dobrom produkcijom.

https://unmerciful.bandcamp.com/releases

Kao kontrast bih ponudio Umbra Vitae iz Bostona čiji je debi, Shadow of Life, iako blizak brutal death metal formi, prepun novih ideja, smelih harmonskih zamešateljstava i, hajde da to tako kažemo, karaktera. Umbra Vitae, naravno, ne insistiraju da sviraju svom brzinom sve vreme i ovde ima jedne progressive opuštenosti, gde se zna da će dobre teme i pažljivo kreirana atmosfera nositi kompozicije u pravom smeru. No, kada bend krene da zakiva, to je takođe vrlo ubedljivo, ali, ključno, i ovde se vidi jedan karakter i identitet sa pažnjom posvećenom da se sipanje hromatskih rifova kao iz rukava ne pretvori samo u proizvodnju nota već da uvek postoji svest o široj slici i većoj formi. Umbra Vitae mi se ovim impresivnim albumom svrstavaju negde uz Artificial Brain po nivou inventivnosti i nebrige za ,,tradiciju" death metala a da istovremeno njihova muzika izuzetno revitalizuje samu tu tradiciju i daje joj svežu, potentnu i brutalnu formu. Sjajno:

https://umbravitae.bandcamp.com/album/shadow-of-life


Medical negligence iz Gvadalahare misle da sviraju slamming death metal ali njihova muzika je daleko previše razgovetna i, pa, možda čak i prijateljska da bi ovo prošlo kod klasične slem publike. Njihov album Evil pre bih svrstao u grinderski thrashcore sa slemovima, što zapravo nije loša kombinacija. Ovo je mišićava, energična muzika sa grinderskim vokalima i uglavnom srednjetempaškim, ali užurbanim pesmama koje imaju i po koji slem. Meksikanci ne gube vreme pa su pesme kratke, svedene na nekoliko osnovnih ideja, mnogo ritmičkog sviranja da se te ideje lepo povežu i – završavaju se pre nego što mogu da dosade. Interesantan zvuk i dobra produkcija:

https://medicalnegligence.bandcamp.com/album/evil

(kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

 Šveđani Reboot the System imaju odličan demo-snimak pod nazivom Demo. Ovaj gotenborški sastav kombinuje deaththrash sa malo melodičnog death metala za zapaljivu, seksi mešavinu u kojoj ima mesta i za epske, skoro metalcore refrene, ali i za surovi, disciplinovani death metal blasting. Da ne pominjem kreativne izlete u klin vokale! Za bend kome je ovo samo demo treba istaći da Reboot the System sviraju kao bilo koji prvorazredni bend iz melodeath orbite i da imaju vrlo profi zvuk, ali mene su najviše kupili izvrsnim rifovima/ gitarskim temama i dobrim aranžiranjem. Kada bi The Haunted imali seks sa The Black Dahlia Murder, samo jednu noć, ovo bi se kasnije ispililo:

https://rebootthesystem.bandcamp.com/album/demo

Ne znam koji po redu bend na planeti sa imenom Protest dolazi nam iz Teksasa. Neoriginalno! I mada im ni muzika nije SPECIJALNO originalna, singl  A Pledge To Terror je fenomenalan! Dve su ovo pesme kvalitetnog thrash metala sa velikim uticajem Slayera i druge braćale što je harala osamdesetima i devedesetima, sa odličnim zvukom, produkcijom i pesmama koje su onako, siledžijski seksi. Dobro!

https://idolrecords.bandcamp.com/album/a-pledge-to-terror

Dve pesme kvalitetnog thrash metala dobijamo i od benda Epicenter iz New Hampshirea. Invaders je njihov novi EP posle tri godine diskografske pauze i ovo je sada u neku ruku i, pa možda ne ,,progresivni" thrash ali svakako thrash koji ne emulira zlatno doba iz osamdesetih. Ovo je thrash koji je svestan i groove metala ali i deathcore strategija pa su i Epicenter ovde pokušali da klasičnu thrash formu ukrste sa ambicioznim ,,proggy" temama, blastbitovima ali i monotonalnim ,,breakdown" gitarskim ubodima koji, za razliku od deathcorea ovde idu preko klasičnog, brzog thrash ritma. Epicenter se veoma trude da inoviraju a da ostanu verni korenima i to dobro zvuči. Odlična produkcija i svirka, pritom:

https://epicentermetal.bandcamp.com/album/invaders-ep

Još thrasha stiže iz Ohaja posredstvom benda Vindicator koji su svoju stranu split albuma sa Metal Witch iz 2009. godine sada remasterovali, dodali alternativne mikseve i žive verzije i sve izdali kao album  Dog Beneath the Skin. Vindicator su dobri, dobro kapiraju tradicionalni thrash i prže u Dark Angel/ Sacred Reich itd. stilu. Ako ste ih slušali onda, prijaće vam i sada:

https://vindicator.bandcamp.com/album/dog-beneath-the-skin

Kad smo već kod remastera, Fukpig su remasterovali svoj album ,,3" iz 2012. godine i, mada pesme nisu bolje, zvuk jeste i ovo se sada još lepše sluša. Prljavština ali i glamur ,,necropunk" zvuka se na ovoj verziji albuma zapravo dobro čuju i Fukpig svoje pankersko-metalske fuzije barem meni sada uspešnije prodaju nego pre sedam godina.

https://fukpig.bandcamp.com/album/3-remastered

Tu su nam i turski grajnderi Sakatat sa svojim oproštajnim albumom koji je izašao još 2012. godine i tek sada je dostupan u internet, jelte, verziji. Dodate su i dve pesme ali ovo je samo ako ga kupite. Ali, mislim, ovo vredi kupiti ako volite grindcore jer su Sakatat sjajni, ne smaraju,  biju pravo u čelo, imaju spastičnu energiju koju civili najpre vezuju uz grindcore ali imaju i dobre rifove i jedan vrlo organski, spontani način muziciranja. Valjano:

https://sakatatgrindcore.bandcamp.com/album/bir-devrin-sonu

PonovoTurska, ali ovog puta brutalni tehnički death metal od strane jednočlanog projekta I the Intruder. Hunger je prvi album Mahdija Riahija pod ovim imenom i ovo je vrlo impresivna svirka sa ,,kompjuterskom" osnovom koja je barem iskorišćena na pravi način. I the Intruder ima dobar zvuk, da ne bude zabune, ali Riahi je svestan da, kad već programira bubnjeve i nema nameru da pravi ,,pravi" bend, može da kreira neke izvitoperene ritmičke momente a da onda na njih prirodno mogu da se nadovežu sumanute gitare. Album se vozi u veoma visokoj brzini i opsednut je agresijom i nihilizmom ali na dobar, kreativan način. Riahi je vrlo talentovan muzičar i dobro peva i ovo je veoma svetao primer ,,sobnog" death metala:

https://itheintruder.bandcamp.com/album/hunger


Britanska etiketa Analög Ragnarök je toliko posvećena analognoj tehnologiji da njihova kompilacija, Underground Alliance From Hell, kada izađe u Julu, neće biti ni na čemu drugom sem na kaseti. Dakle, šta do tada čujete na Bandcampu, čuli ste, neće biti ni MP3jke da se kupi. Dosledno! Inače u pitanju je u proseku natprosečno zabavna kompilacija poljskih i britanskih bendova koji praše death, thrash, black metal i slično. Nema ovde mnogo SKUPE produkcije s obzirom na sve ali nema ni mnogo krša i ja sam prilično zadovoljan preslušanim. Empheris su rani hajlajt albuma, ali probere se ovde još štošta pristojno.

https://analogragnarok.bandcamp.com/album/underground-alliance-from-hell


Australijski Shatter Brain ima debi album, Pitchfork Justice i ovo je vrlo ambiciozna mešavina thrash metala sa sludge metalom, ali i sa pankom, pa i malo grindcorea. I mislim, to ne funkcioniše sve vreme, ali bend ima mnogo dobrih ideja i uspelih momenata na albumu. Bilo bi sjajno da je one manje funkcionalne ideje odbacio i, na kraju krajeva, ono što valja spakovao u kraće pesme (ozbiljno, slušajte naslovnu koja ima šest minuta i zvuči kao da se u njoj promene jedno četiri benda) i da je bubanj malo lepše snimljen, ali vredi ovo poslušati zbog tih inspirisanih trenutaka:

https://shatterbrainmetal.bandcamp.com/album/pitchfork-justice


Otavljani Expunged izgledaju monstruozno na svojoj promo fotografiji na Metal Archives ali im je istoimeni, zvanični debi EP, Expunged, prilično zdrav i pitak. Kanađani se, kao i mnogi drugi bendovi danas, nalaze u tom nekom old school death metal štimungu na transverzali Autopsy-Grave i šarmantno proizvode muziku koja sa jedne strane mračna i hermetična a sa druge neočekivano razgovetna i poletna. Expunged imaju i širok, jak zvuk i death metalu daju jednu u najboljem smislu komunikativnu dimenziju:

https://prcmusic.bandcamp.com/album/expunged-expunged-cd


Žao mi je što demo kelnskih Ibex nije makar malo lepše snimljen jer je ovo u suštini draga, prljava, primitivna treš metal svirka koja bi, sa samo malo boljim kvalitetom zvuka osvojila mnogaja srca. Poslušajte:

https://ibex666.bandcamp.com/album/demo

Zato su Rusi Электропохороны tu da nam ulepšaju dan svojim EP-jem Копай. Momčad iz Arhangleska svoju muziku nazivaju iz nekog razloga ,,denial rock'n'roll" što, da budem iskren nisam siguran šta je, ali jedan od njih nosi Misfits majicu i tu nema mnogo dileme, dobar je to svet. Копай nudi četiri pesme thrashcore/ crossover muzike u onom '80s stilu kada su pank bendovi naučili da sviraju i pravili pesme sa metalskim gitarama ali i dalje se držali lepršave, brze forme. Электропохороны pritom imaju sasvim lepe kompozitorske ambicije i njihove pesme pored trešerske brzine i pankerske napaljenosti imaju i te neke ,,eksperimentalne" elemente sa promenama ritma, odlascima u atonalnost itd. I to je vrlo simpatično uklopljeno tako da dobijemo i jare i pare, dakle i muziku koja daje materijal za propisnu šutku ali i muziku koja je razumno avangardna – ili postmoderna – da može da je sluša i normalna publika. Super produkcija i, uopšte, odličan bend:

https://exfx.bandcamp.com/album/-


Drowned by God iz Tampe je poludeo od kreativnosti i poslednjih meseci izbacuje EP-jeve kao lud. Najnovija je jedna pesma, singl, pretpostavljam, koji najavljuje album B.T.K., a koja se zove Waco '93 i komad je to brutalnog, sirovog death metala po receptima komšija sa Floride ali i uz zdravu dozu black metal melodije u zvuku. Ne znam ko je ovaj čovek, ako je čovek uopšte, ali ovo je dobro:

https://drownedbygod.bandcamp.com/track/waco-93


Njujorški hardkorovci Enrage su mi ulepšali dan svojom obradom W.A.S.P. klasike I wanna Be Somebody na svom novom EP-ju, I wanna EP Somebody. Imaju tu još dve nabadačke pesme metaliziranog hardkora po njujoškom receptu (volećete ako ste ikada voleli Cro Mags, Pro Pain i njihove naslednike) koje su vrlo solidne, mada mi je nova, All Right bolja od This is Sacred. Ali W.A.S.P.-ova pesma je neodoljivo jaka i podsetila me na to koliko smo se ko klinci ložili na nju, pogotovo kada smo videli spot u kome su Blackie i ortaci izgledali ko da su izašli iz samog pakla. Enrage je sviraju brže od W.A.S.P. i ubacuju potrebnu dozu moderne energije. Lepo:

https://enrage1.bandcamp.com/album/i-wanna-e-p-somebody

Pitsburški Everyone Hates Everything na prvencu Holding The Hand Of Death žale za preminulim gitaristom ali i isporučuju pristojnu ploču savremenog thrashcore usmerenja. U deset pesama bend donosi i klasičan metalsko-hardkoraški mosh stil, ali i melodičnije, pa i blek metalski intonirane pasaže za jedan prijatan koloplet emocija i razgovetnosti sa poštenim rifovima i poletnim ritmovima. Dobra produkcija, takođe.

https://everyonehateseverything.bandcamp.com/album/holding-the-hand-of-death-2

Tombstone Piledriver je američki rvački potez popularisan od strane poznatog WWE rvača The Undertakera. A to je i bend iz Masačusetsa čiji prvi EP, nazvan isto kao i bend, nudi pet pesama hiperzabavnog thrash/ grind metala.Šta to znači? Da je ovo uglavnom thrash, sa sve dobrim rifovima, poštenim solažama i klasičnim ritmom, ali i da ima puno blastbitova i vrištanja. Šteta je da je bubanj programiran a ne pravi jer bi muzika bila još bolja, ali za prvi snimak ovo je vrlo dobro, agresivno i zabavno kako se i valja:

https://tombstonepiledriver69.bandcamp.com/album/tombstone-piledriver

Ungrieved iz Ostina na EP-ju Terminal Times sviraju srećnu kombinaciju D-beat hardkora i thrash metala, sa tačno idealnim omjerima jednog i drugog stila da se sačuva pankerska jednostavnost, neposrednost i buntovnost a da sve to bude oplemenjeno trešerskim rifovima i zdravim, masnim solažama. Obožavam kada je bend ovako HEAVY a da ne gubi vreme na nekakva žanrovska poziranja nego samo krlja. Sjajno:

https://ungrieved.bandcamp.com/album/terminal-times-2

Londonski Maziac dobijaju poene prvo zbog imena koje asocira na jednu staru igru iz vremena kad je Mehmet bio mlad, a zatim moram da pohvalim i njihov zaista eklektičan pristup svirci koji – uglavnom – impresivno funkcioniše. Singl Creation/ Surrender u dve pesme spaja i ,,normalan" moderni thrasherski metal, i progresivniji metalcore ali i skoro ,,normalan" pop-rok zvuk. Valja zaista pohvaliti da ovo nije nasilnička, frankenštajnovska zakrpa na zakrpi već ipak osmišljen komozitorski rad i da sigurno postoji publika za muziku koja ovako rado i sigurno igrnoriše žanrovske međe. E, sad, nije to sve za mene, ali u principu pozdravljam:

https://maziacband.bandcamp.com/album/creation-surrender


Za francuski sastav Presque Maudit nisam ni čuo do danas, ali – dobri su! Koliko mogu da vidim, krenuli su sa objavljivanjem 2013. godine, pa svirali silne koncerte i ovo je sada album u njihovij zreloj fazi. I moram da kažem, ima izvrstan omot a bogami i muzika je dobra. Presque Maudit kombinuju taj neki moderni post-metal i, recimo, post-hardcore zvuk sa određenim progresivnim tendencijama i Température Variable je kolekcija šest uglavnom instrumentalnih kompozicija (glas, kada ga ima, se koristi kao instrument) sa odličnim, vrlo dinamičnim narativom, mnogo pametnog korišćenja naprednijih harmonskih rešenja, i ritmičkim bravurama koje dolaze sa pomenute post-hardcore teritorije. Dakle, Presque Maudit su kao kad biste spojili Russian Circles i 2227? Pa... možda? Ovo nije muzika koja se previše brine oko žanrovske pripadnosti, ali se drži vrlo sugestivne, vrlo jake atmosfere i uspeva da izbegne te neke klasične mathcore zamke gde komplikovanost i sviračka disciplina postaju važniji od kompozicije kao celine. Température Variable je proslava jake svirke ali i pesama koje imaju tu neku, jelte, ,,priču", plus je ovo veoma dobro producirana ploča. Snažne preporuke:

https://head-records.bandcamp.com/album/temp-rature-variable

Isti izdavač, Head Records je ove nedelje izbacio i prvi album (oni kažu EP, al ovo ima sedam pesama i traje preko pola sata – u moje vreme se to zvalo album!) tria Nwar a koji se jednako zove Nwar. Ovo nije TOLIKO ,,out there" kao Presque Maudit, Nwar su nešto bliži metalu kakav razaznajemo i prisećamo ga se sa, recimo, ranijih albuma Mastodona ili, već, ne znam, tako nečega, ali i ovo je zapravo ugodna, vrlo živa amalgamacija metala sa posthardkorom ali i nekakvim avangardnim rok težnjama. Nwar imaju distorziraniju gitaru i skloniji su korišćenju ,,metal" rifova, no i njihove pesme su ritmički napredni komadi atmosfere i naracije i imaju vrlo naglašeni kinematski kvalitet. Mislim, druga kompozicija je, recimo, BAŠ upečatljiva sa svojim neartikulisanim kricima koji idu preko surove ritmičke obrade. Odličan je i Nwar i ako nam je treblo još neko podsećanje da Francuzi kad hoće baš umeju da budu moćno avangardni, a seksi – eto nam ga:

https://head-records.bandcamp.com/album/nwar

Za zajeban ovonedeljni het-trik, Head Records imaju i treći primamljiv album u ponudi. Mosca Violenta, doduše ne svira metal ni koliko prethodna dva benda – nemaju ni gitaru u postavi, jelte – ali svira muziku koja će vam se, garantujem, bar malo dopasti, ako su vam se dopala prethodna dva benda. Ono što se na albumu Hiatus čuje je opet neki, eh, avangardniji rok zvuk koji bi neko opisao kao post-hardcore (jer taj prominentni bas-bubanj kombo je karakterističan za mnoge bendove koji su tako opisivani), a bend koristi i jazz-noise odrednicu. Mislim, tu je tenor saksofon da bude glavni duvač tema i melodija. Bend nije nešto najbolje što sam čuo u ovakvoj muzici, da se mi razumemo, i razne Peter/ Caspar Brotzmann postave, Gutbucket ili tamo neki Zu su u suštini uzbudljiviji i maštovitiji ali ovo može da bude sasvim lepa ulaznica za ovakvu muziku pa mu pružite šansu:

https://head-records.bandcamp.com/album/hiatus


Nemački Disminded sviraju vrlo ,,četvrtast", po formuli pravljen deaththrash na svom drugom albumu, Beheading the Snake. Omot je grozan, ali muzika je vrlo korektna ako već ne mnogo uzbudljiva. Disminded sciraju odlično i imaju veoma dobar miks i jedino nemaju previše ideja. Pesme se sastoje uglavnom od proverenih, urednih thrash elemenata i mada ima tu dobrih rifova i momenata, album je uglavnom emotivno prilično ujednačen. Kao i pevač, uostalom, koji svoj solidno razgovetni death vokal izvlači vrlo dobro ali ne deluje kao išta više od dobro urađenog posla. Ja ovde zvučim suviše negativno jer su Disminded vrlo dobri i samo mi valjda ne pogađaju tačan živac potreban da odlijepim, pa sugerišem da ih sami isprobate:

https://disminded.bandcamp.com/album/beheading-the-snake

Ministry su nam ponudili novu pesmu za ovo doba epidemije i brige i mada je meni ovaj bend odavno prestao da bude mnogo zanimljiv, ne mogu ništa loše da kažem za Ala i ortake. Alert Level (Quarantined Mix) je korektan, ministrijevski prepoznatljiv industrial metal sa lepim gitarskim radom i svim proverenim forama. Da je ovo negde u sredini albuma, prošlo bi nezapaženo jer, ruku na srce, pesma nije sad nešto mnogo napaljujuća, ali kad malo obratite pažnju jer je, ovako, izbačena kao singl, ima tu lepih momenata. Nek su oni nama samo živi i zdravi:

https://ministryband.bandcamp.com/album/alert-level-quarantined-mix


Nisam siguran ko su Death in the Family is Sijetla koji su, navodno svoj istoimeni album snimili još 2013. godine a sada ga objavili na Bandcampu, ali ovo je, ako je autentično, vrlo solidan, čak iznenađujuće potentan deathgrind po uzoru na, recimo, Misery Index. Stvarno? Stvarno. Dakle, ovo je muzika sa death osnovom ali manje opsednuta pretećim i br00talnim u svojoj muzici a više okrenuta dobrim trešerskim rifovima i eksplozivnosti. Ovo je i dobro snimljeno, odlično odsvirano ii pesme imaju jedan sazreo, odrastao kvalitet. Ako ste ikada voleli Misery Index ili raniji Malevolent Creation, Death in the Family će vas oduševiti:

https://deathinthefamily1.bandcamp.com/album/death-in-the-family

Britanski grindcore bend Evisorax je neka vrsta produžetka rada Narcosis drugim sredstvima (dva člana su svirala u Narcosis, jelte), i njihov ovogodišnji album, Ascension Catalyst je veličanstvenih 27 minuta haosa i bezumlja. Evisorax su deo one grindcore tradicije gde se inače solidni muzičari trude da naprave muziku koja će impresionirati svojom neprirodnošću, pa je Ascension Catalyst petnaest pesama u kojima ima rifova i prepoznatljivih ,,metal" struktura, ali je načelno sve podređeno sasvim tuđinskom grindcore prebijanju sa prelascima iz jedne agresivne blastbeat seanse u drugu uz neartikulisano vrištanje i paklenu distorziju. Evisorax to rade VRLO dobro, praveći od tuđinskog domaće, od neprirodnog prirodno a od ružnog – seksi, smeštajući se još više ulevo od OLD, Discordance Axis, dovodeći taj neki ,,progresivni" grajnd skoro do paroksizma. Impresivna i dobra ploča:

https://evisorax.bandcamp.com/album/ascension-catalyst-lp

Aulnes su kvebečki sludge metal bend i njihov album Vivre dans l'abandon je notabilan po tome što pruža relativno retku kombinaciju ultraprebijačke, nemilosrdne metal muzike i pevanja na Francuskom. Mislim pevač krklja, dere se, vrišti i preti ali opet, Francuski je jezik koji i u ovakvoj situaciji zrači određenu humanost i šarm, a to je nekako slatko. Aulnes svakako ne ublažuju muzički pritisak samo zato što su frankofoni pa je ovo album superteške kategorije sa hromatskim sludge gruvom koji na momente prelazi u čist slamming death metal. Ima ovde odličnih momenata i preporučuje se za bar jedno posvećeno slušanje:

https://aulnes1.bandcamp.com/album/vivre-dans-labandon


Liktal su Šveđani i sviraju brutalan d-beat hardcore punk. Mislim, to bi trebalo da je dovoljno pa da kliknete na link u blaženstvu familijarnosti. No, ko još nije ubeđen, dodaću da je album Morgondagens Öde veoma, VEOMA heavy, sa produkcijom koja bi bila sasvim primerena death metalu (dakle, predebele gitare, sve komprimovano do ludila) i da bend, mada ne smišlja ništa novo u ovoj muzici, uglavnom uspeva da pogodi mete koje gađa:

https://liktal.bandcamp.com/album/morgondagens-de


Hrvati Namet su vrlodobri na albumu Propast, svirajući svoju old school formu death metal muzike. Namet, očigledno, dosta duguje Šveđanima pa je ovo ploča koja ima i malo melodije i ekspanzivnije atmosfere i nije puko ređanje rifova koji su prepisani samo od Grave i Autopsy, kako to već ume da bude. Namet imaju i dobar zvuk – te masivne, teške gitare i tvrde jake bubnjeve – i pevaju na Hrvatskom što posebno pozdravljam, mada, naravno, prosečan slušalac neće ni razaznati jezik. Ako volite Dismember, Namet će vam leći ko budali šamar:

https://namet.bandcamp.com/album/propast-2020

Shitfucker iz Detroita imaju drugi album, Sex With Dead Body i ako vas naziv benda i albuma ne odbiju, pornografski eksploatativan omot bi mogao. No, koliko god da sam se spremao da preskočim ovo panterskim skokom, dobar rivju na AMG-u me je ponukao da poslušam i zadovoljan sam. Pored svog šok-i-šlok garda koji Shitfucker imaju i koji im verovatno na koncerte, ako ih drže, dovodi svakojake sumnjive tipove iz svakojakih podruma sa harddiskovima punim fotografskog i video sadržaja za koji se u civilizovanom svetu ide u zatvor, ovaj album zapravo nudi haotičan, maničan ali prijemčiv speed/ black metal vrlo stare škole sa jasnim korenima u Venom i zvukom koji je sirov i jeftin ali adekvatno živahan. Shitfucker, šokantno, imaju dobre rifove i teme i ovaj pankerski metal protivno svim signalima, veoma prija:

https://shitfucker.bandcamp.com/album/sex-with-dead-body

Denverski Havok iz nekog razloga mnogi slave kao najbolji moderni thrash metal bend na svetu a ja očajavam i pitam se zar niko ne razume da je to Lich King. No, hajde, novi album, V, dakle, peti po redu, je svakako dobar šoukejs za kvalitet benda ali i mene podseća zašto ih ne volim koliko ih drugi vole. Mislim, ovo je dobar thrash ali je.. osrednji po idejama. Havok su veoma kvalitetni svirači i izuzetno kapiraju stil koji sviraju ali nikada se ne miču od oprobanih fora i tropa koje su drugi uspostavili pa tako ni ova ploča raskošno producirana i veoma verna svom odabranom zvuku, meni neće ostati u nekom predugom sećanju. Ali možda ste vi bolja osoba od mene:

https://www.youtube.com/watch?v=UuHi8Wk4Gzc&list=PLaMlvnTqfjMMepYXlUbUVlGOBLG7-vpIZ

Zato je tu prvi album Witches Hammer posle... er... pa, zapravo, Witches Hammer nikada nisu imali album. Aktivni od polovine osamdesetih, kanadski proto-trešeri su izdali nekoliko demo snimaka i jedan EP pre nego što će otići u hibernaciju. Prvi povratak je bio 2004. godine sa još jednim EP-jem i, eto, 16 godina smo podgrevani kompilacijama čekali debi. Ali, vredelo je. Ne da ćete to moći da sasvim legalno čujete u celini a da ne platite jer Bandcamp za sada daje samo jednu pesmu za striming, ali Damnation is My Salvation je odličan program bestijalnog metala koji se drži te neke izvorne speed-thrash spontanosti i energije ali je ukršta sa nešto savremenijim idejama (blastbitovi, svojevrsni brejkdaun momenti). I to odlično radi. Ovo je ploča divljačkog ali ponositog metala koji uživa u paklenoj rif-svirci, brzini, dranju i zakucavanju ali sve to radi sa pažnjom posvećenom kompozicijama i toj nekoj ,,poruci" ma kakva ona bila. Izvrsno:

https://nuclearwarnowproductions.bandcamp.com/album/damnation-is-my-salvation

https://youtu.be/Q73ItLNE05k


Indijski Nauseate sviraju vrlo solidan starinski grindcore na albumu Tales of Groaning Existence koji ima, klasično, 32 pesme ali se na Bandcampu da strimovati samo deset. No, i tih deset daju dobar uvid u muziku koja je vrlo nalik na ono što je rađeno ranih devedesetih od strane bendova poput Rot ili, dakako Agathocles od kojih Nuesate i pozajmljuju termin ,,mince core", a bogami i par rifova. Simpatično je to skroz i mada je bubanj intenzivno programiran i fali mu životnost, ostatak benda se veoma trudi da to kompenzuje strastvenom izvedbom. Volim.

https://nauseatemince.bandcamp.com/album/tales-of-groaning-existence-promo-tracks

Ascended Dead iz San Dijega na živom albumu Live in Bristol 07​/​08​/​2019 nude odličan primer na šta misle kada kažu da sviraju ,,dark, chaotic death metal". Ovo je ploča poštene, znojave svirke koja je haotična samo na površini a zapravo je rezultat krvave discipline i vežbanja. Moćan death metal koji se kreće u više smerova odjednom? A ne kiti se ,,progressive" perjem? Sasvim lepo:

https://ascended-dead.bandcamp.com/album/live-in-bristol-07-08-2019

Još jednostavnog ali prijatnog grindcorera dobijamo od ilinojskih Minimum Wage Assassins. EP  Midwest Bums ima jednu obradu Unholy Grave i Minimum Wage Assassins svakako pokazuju da su pod velikim uticajem japanskih prethodnika, ali njihova muzika ima i tipično američki hardcore thrash prizvuk pa se to lepo kombinuje. Prljavo, sirovo, ali simpatično:

https://minimumwageassassins1.bandcamp.com/album/midwest-bums

Death metal izdanje nedelje je svakako novi album poljskih veterana Vader, Solitude in Madness. Šesnaesti album bilo kog benda na svetu teško da je, statistički, njihova najvažnija ploča ali Vader se ovde ekstremno trude. Solitude in Madness je furiozan album veoma pročišćene forme. Bend, sigurno, danas ne oseća inspiraciju koja je od njih napravila jedan od najvažnijih evropskih death metal sastava devedesetih, ali zanatske veštine su istesane do visokog nivoa i Poljaci više nego dobro umeju da zamešaju granitno tvrde rifove i ukusne pozadinske melodije sa rafalnom blastbit paljbom, da to uz razgovetan death vokal poprimi formu potrebnu da ih verna publika prepozna a da budu prijemčivi i mlađariji koju interesuje rad veterana. Vader nikada nisu bili najinovativniji bend u death metalu i uvek su ih spasavali dobar rif i spretno aranžiranje, pa je i Solitude in Madness ploča napravljena po ovoj formuli, kratka, ekonomična i mada, kako rekoh, ne smem da kažem da se tu sad oseća neka velika težnja da se ponovo izmisli forma, ova je forma i dalje uglavnom dosta zdrava da zavredi slušanje:

https://vader-band.bandcamp.com/album/solitude-in-madness

Ovo kao da je nedelja da stari bendovi ponude nova izdanja. Wallop su bili aktivni u osamdesetima, pa stali, da bi se vratili prošle godine najavom albuma Alps on Fire koji je, evo, sada izašao. I, ovo je klasičan nemački metal sa jasnim uticajima Scorpions i Accept ali sa energijom koju Stefan Arnold, bubnjar koji je posle Wallop decenijama svirao u Grave Digger, neumoljivo ubrizgava u svaku pesmu i vuče ih napred moćnim tempom. Wallop nisu nužno prvoligaška ponuda, ali Alps on Fire je malo sterilno producirana ali duševna ploča koja ne smara filozofijama već pošteno ide napred, sipa pravoverne '80s rifove i ima pamtljive refrene. Da je bolje producirano, da je pevač Mick Wega malčice harizmatičniji, Wallop bi imali ulaznicu za prvu ligu ali meni se i ovako dopadaju:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/alps-on-fire

Hoću da kažem, i Cloven Hoof su izdali novi album a oni sviraju od 1979. godine, za ime sveta! Pure Steel Records se BAŠ trudi. Age of Steel je osmi album britanskih veterana i mada je meni njihov heavy/ power metal miks malo isuviše gizdav sa svim tim blajndgardijanovskim harmonijama na vokalima, teško mi je da ne poštujem šta je ovde urađeno. Ovo je ekspanzivna, robusna ploča power metal energije koja se od prosečne power metal muzike naših dana ipak razlikuje na ime tog nekog NWOBHM pedigrea koji Cloven Hoof imaju. Mislim, ovo je vrlo ,,tolkinovski", da se mi razumemo, ali bend ima i dovoljno propisne heavy metal vatre da ja ovo makar poštujem ako već ne mnogo slušam. Dostojanstveno:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/age-of-steel

Savremeniji, prljaviji i meni zabavniji a opet dovoljno klasičan metal sviraju čikaški Hitter. Osim, naravno, što je njihov debi album, Hard Enough barem isto onoliko pank koliko i metal. Hoću da kažem, Hitter se ne zamaraju žanrovskim poziranjem i smišljanjem pravovernih rifova nego samo piče žestoki, teški rokenrol sa jakom ritam sekcijom i opasnim, popaljivim gitarama. Tako ćete u jednom momentu imati utisak da slušate sirovi pank rok a la New Bomb Turks i Teengenerate, u sledećem da je sve ovo Motorhead i Girschool a u sledećem sledećem ćete dići ruke od klasifikacije i prepustiti se moćnoj rokačini. Hitter su MNOGO dobri, pišu izvrsne pesme, užasno me loži kako bas-giitara nosi njihov zvuk a pevačica Hanna ,,Hazard" Johnson ima tako promukao, bezobrazan glas da mi lepo dođe da nešto razbijem kad je slušam. FENOMENALNO.

https://hitter.bandcamp.com/album/hard-enough


Da, po tradiciji, zaokružimo nedeljni metal pregled sa malo slema. Dysmorphic Demiurge je, vidi se to i po imenu, slamming death metal bend. Ali stvari nisu tako proste. Ovaj trio iz Tenesija, nastao od još u devedesetima rasformiranih Labyrinth na svom prvom albumu, As You Hunger for Pardon tvrdi za sebe da je ovo ,,jedinstvena kombinacija" slamming death metala, brutalnog death metala i old school death metala i, mada se ne bih gađao tim ,,jedinstvenostima", ovo je svakako muzika koja kombinuje slem sa ambicioznijim brutalnim death zvukom i nije toliko tinejdžerska kao gomila slema koji danas prave. As You Hunger for Pardon je ploča koja ima dugačke pesme sa mnogo rifova i tema i mada muzika uglavnom sedi u nekom dinamičnom srednjem tempu, nije sva u slemu i dosta je zanimljiva. Dobar miks pritom, pa ovo vredi da se čuje ako ste skloni brutalnom death zvuku:

https://dysmorphicdemiurge.bandcamp.com/album/as-you-hunger-for-pardon



Nešto nas danas hoće Francuzi pa evo njih i u najgrđem izdanju.  Wasteland i Human Worm imaju split album The Human Waste i oba benda daju po četiri pesme grozomornog, vrlo žanrovskog death/ slamming death metala. Human Worm su ,,klasičniji" slem, barem u njegovom modernom smislu, gde je sve podređeno slemovima, pa svi ostali elementi služe samo da se dođe do slema, da se pređe na drugi slem itd. I hajde, mada ovo nije na nivou najboljih bendova iz branše, a Human Worm se zanose i nekakvim dodvorivanjem beatdown publici, ko sam ja da kažem ,,ne" kad mi se ponude seksi fanki slemovi i bri-bri pevanje? Niko, eto ko. Wasteland su više u brutal death metal smeru i njihovi slemovi su prirodan deo muzike umesto da budu njen jedini smisao, pa je ovo pogodnije i za publiku kojoj sva ta klecačka rabota nije bliska. Wasteland su dobri, mada ne originalni, ali vrlo dobro pucaju u istom smeru kao i ma koji brutal death metal bend koji vam padne na pamet, sa lepim rifovima i stamenim blastbitovima. Lepo:

https://wasteland-deathmetal.bandcamp.com/album/the-human-waste       



Iako slem death metalci vole da se prikazuju kao potpune sociopate, bejsment dveleri i sve to, ipak imaju i dušu pa smo tako dobili i iznenađujuće kulturnu kompilaciju  SLAM VS COVID​-​19 za Cunt Bunker Productions. Mislim, jasno, veliki broj bendova ovde su jednočlani ,,kompjuterski" projekti, ali ima ovde, među dvadeset pesama, sasvim dobrih i interesantni bendova koji su svoje pesme dali ne bi li se zaradio koji dinar za fond koji se bavi odgovorom na tekuću epidemiju. To je ljudski pa ako volite muziku dubokih grlenih vokala, neljudski iskomprimovanih gitara, ovde ćete naći bar 3-4 benda koji zaslužuju dalje istraživanje (npr. gorepomenuti Wasteland, pa onda Paroxysmal Butchering, Reviled...). Ljudski:

https://cuntbunker.bandcamp.com/album/slam-vs-covid-19


Za kraj – nešto staro. Nemam običaj da ovde pokrivam remastere već izašlih albuma (a danas sam ih onoliko imao!) ali za Guttural Slug vredi napraviti izuzetak. Ovaj ikonični dansko-internacionalni studijski slamming death metal projekat je svojim prvim albumom Intercranial Purgatory okrenuo glave 2012. godine da bi ih asvim polupao drugim izdanjem, iz 2013. godine, veoma kultnim albumom Megalodon. Prošle godine je indonežanski Brutal Mind izdao i treći album ovog projekta, Plague of Filth i mada je meni to bilo odlično, veliki deo fanova rada Mikkela Sørensena je bio razočaran srazmerno ,,komercijalnijim" zvukom i, eh, razgovetnim death vokalom. Jebiga, deca su deca, ali upravo takvima će prijati remaster Megalodon koji je Brutal Mind upravo izbacio i koji sa svojih jedva dvadeset minuta muzike predstavlja pravi kamen-temeljac modernog slema, sa neumoljivim gaženjem srednjim tempom, surovim hromatskim rifovima i napaljivim slemovima, te ,,zrikavac" pevanjem koje je svojim potpunim poništavanjem ljudskog u muzičkom izrazu veoma pogodilo onaj sloj publike koji se oseća usamljenim, odsečenim i napuštenim od sveta i gaji nihilistične misli. Megalodon je klasik i mada su mnoge njegove izvanredne ideje realizovane u boljoj produkciji na Plague of Filth, nema nikakve sumnje da i u u 2020. godini ova ploča pleni svojim naizgled beznapornim gruvom i poptunom kuroboljom u pogledu komunikativnosti na nivou višem od tog gruva. A, na kraju krajeva, ako pesma Pandemic Apocalypse sa svojim bri-bri vokalima, zastrašujućim blastbitovima i meljućom gitarom nije adekvatan saundtrak za ovu sezonu, ne znam onda šta je.

https://brutalmind.bandcamp.com/album/megalodon

[Aco Popara Zver]

[Meho Krljic]

 
Dakle, šta smo imali prošle nedelje? Vlada okončala vanredno stanje bez dobrog izgovora, plan za bezbedan javni prevoz napušten na zahtev predsednika, poslanici opozicije fizički napadali poslanike vladajuće koalicije, predstavnici druge opozicije protestovali protv predstavnika prve opozicije, a i protiv muslimana, jer ipak, Đurđevdan, Ramazan, Dan pobede i kraj vanrednog stanja sve na malom prostoru, pa ne može to naš mozak da izdrži. Zato, dajte da se držimo metala, tu bar znamo na čemu smo.



Blek metal kao predjelo uvek lepo legne a ove nedelje su ponajbolji albumi baš iz ovog žanra. Holandski duo Standvast ima novi album, Oersymboliek i to je jedna tvrda, tipično severnjačka afera, muzika bazirana na rifovima i žestini. Standvast su dovoljno old school da to meni prija, dakle, zvuče tvrđe i bješnje od dobrog dela savremenog blek metala što se ukršta sa shoegazeom i sličnim smerovima, a dovoljno su i moderni da ne upadaju u nekakav rivajvalistički talas. Najvažnije, imaju dobre rifove i pesme koje ne smaraju nego idu napred.



https://releases-werewolf-promotion.bandcamp.com/album/oersymboliek





Supersimpatični su mi Ancestral Ceremony iz Ekvadora koji su svoj debi album, Arts Of Death Of The Satanic Inquisition posvetili skandinvaskim prethodnicima i ponudili jednu lo-fi ali iskrenu i šarmantnu ploču sirovog black/ speed metala. Ovo uspeva da postigne lepu ravnotežu između blek metalske sirovosti i oštrine i nekog tradicionalnijeg metal izraza, sve snimljeno u verovatno prilično siromašnim uslovima, ali nekako i taj malo jeftiniji zvuk doprinosi autentičnom ugođaju. Mislim, slušajte im obradu Emperora. Dragi ljudi:



https://ancestralceremony.bandcamp.com/album/arts-of-death-of-the-satanic-inquisition





Vredensdal su ponovo sa nama i moram da priznam da sam prezadovoljan evolucijom omiljenog viskonsinskog blek metal benda. The Tyrant Shade je odličan američki blek metal, sada sa veoma dobrom produkcijom a muzičari, The Goblin Reaper i Lord Mortkin su se ovde baš pokazali, svirajući razigrano, bogato i uz očigledan gušt. Vredensdal sada nije SAMO obožavanje drugotalasnog norveškog blek metala već ima i plemenitu dimenziju blackened thrasha, a kompozicije su moćne, epske, a da se ne gube u nameštenoj emotivnosti i nekakvim produkcijskim ponorima. Odlični rifovi, odlični aranžmani i nadasve jedna, snažna, iskrena ekspresivnost. Prezadovoljan sam:



https://vredensdal.bandcamp.com/album/the-tyrant-shade





Gudsforladt su komunistički blek metal bend iz Salema u Masačusetsu, što je lepa i tako američka kombinacija tih nekih percipiranih utlimativnih, jelte, zala, a njihov novi EP, Possible Realms daje četiri pesme melodičnog, melanholičnog ali i dalje oštrog i tvrdog metal zvuka. Gudsforladt imaju pomalo screamo/ post black senzibiliteta u svojoj muzici ali je svirka brza i čvrsta pa sve te nežne molske harmonije ne umanjuju impakt jakog naboda koji bend provlači. Gudsforladt rade od 2016. godine i do sada su izdali pregršt EP-jeva a Possible Realms je, mislim, dobar pokazatelj da su spremni na propisan debi. Vrlo lepo:



https://gudsforladt.bandcamp.com/album/possible-realms





Evo odmah posle komunista nečeg sasvim suprotnog. Mislim, ne kažem da su Patala fašisti, dalekobilo, nisu, ali ko je ikada očekivao da imate blek metal bend iz Palo Altoa? Helou, pa to je NEKSUS silikonske doline, crno srce (neo)liberalnog lkapitalizma. Ali, da budemo fer, da jesmo to očekivali, očekivali bismo i da taj bend baš ovako zvuči. Patala na svom debi albumu, Trials of Humanity nude svežu i interesantnu, malo progresivnu muziku koja je možda samo 30% blek metal. Mislim, mažu se ovi ljudi po licima, ali muzički ovo je veoma raznovrsno, mešajući tradicionalniji blek metal zvuk sa melodičnom, gotskom ali i vrlo teatralnom muzikom. Gotika jeste teatralna sama po sebi, slažem se, ali Patala je više inspirisana japanskim gotik metal bendovima i evropskim melodeath sastavima poput Children of Bodom nego što su im uzori bili Sisters of Mercy pa je i ovaj album zapravo po strategijama, ako već ne po zvuku bliži interesantnoj, teatralnoj eklektici Sigh nego, recimo, Cradle of Filth pristupu. Vrlo zanimljivo, a to kažem ja, koji baš i ne volim gotik:



https://patalaofficial.bandcamp.com/album/trials-of-humanity



U moru lo-fi black metala po Bandcampu, argentinski Vöid su mi se izdvojili svojim istoimenim prvencem, valjda zato što imaju... dušu? Ovo je garažni, sirovi blek metal, naravno, sa potmulim zvukom i vrlo malo dinamike, gitarom koju bas jede 90% vremena i prostim aranžmanima, ali, pesme su izašle iz duše i izvedene su strastveno tako da mi je ovo prijatno da slušam. Da bend uđe u pravi studio i ovo snimi sa samo malo boljim zvukom – milina.



https://voidblacklp.bandcamp.com/album/v-id



Finski ...and Oceans svakako nisu lo-fi ponuda. Ovaj simfonijski blek metal kombo još od polovine devedesetih teše svoj zvuk mešajući pržački blek metal, orkestracije i u poslednje vreme sve više industrijsku elektroniku za raskošan, ekspanzivan zvuk i pristup. Ovogodišnji album, Cosmic World Mother svakako opravdava svoj pompezni naslov takođe pompeznom muzikom, aranžmanima punim sinti-orkestracija i harmonskih preliva koji će suze u oči naterati nastavnicima muzike. Mene ...and Oceans uglavnom ostavljaju hladnim u tom nekom pogledu jer mi njihova rasvirana, kičasta epika prija pre na intelektualnom nego na emotivnom nivou. Ali opet, ne mogu da sad tu nešto mnogo kritikujem, u okvirima onoga što bend želi da uradi, Cosmic World Mother je perfektan album. Bend je svoje ran(ij)e simfo-blek  tendencije ovde doveo do visoke zrelosti, koristeći elektronske i industrial gestove kao dopunu osnovnog pristupa i to sada radi kako treba. Ako volite, obožavaćete:



https://andoceans.bandcamp.com/album/cosmic-world-mother



Nizozemski Bezwering sa svojim debi albumom, Aan de wormen overgeleverd nude interesantnu, blago avangardnu interpretaciju klasičnog blek metala. U osnovi, pesme ovde imaju sve odlike ratničkog, agresivnog BM pristupa, ali zvuk je interesantan, višeslojan, sa pogotovo zanimljivo urađenim gitarama, pevač Alfschijn ima dugačke, melodične klin deonice (i to mu ide dobro, slušajte himničnu Rouwstoet, recimo), a neke pesme odlaze sve dok blackened rock'n'roll estetike (Aan gene zijde, na primer). Ovo je svakako album za više slušanja i meni se dopada njegova raznovrsnost ali i kvalitet koji bend demonstrira sa promišljenim kompozicijama i izuzetnom svirkom. Da je mastering samo malo manje glasan, bila bi ovo idealna ploča.



https://bezwering-vanrecords.bandcamp.com/releases



Italijani Forgotten Tomb nisu baš moja scena, ali izdali su deseti album, Nihilistic Estrangement pa je možda red da se notira. Forgotten Tomb sada već vrlo udobno rade taj svoj spoj ,,komercijalnijeg" blek metala i ,,komercijalnijeg" gothic-doom zvuka. Ovo je ponovo izašlo za poljski Agonia Records i u pitanju je kvalitetno producirana, dobro napisana, dobro odsvirana ploča muzike koja dobro zna kud će i šta će. Respekt iako ovo ja neću slušati.



https://agoniarecords.bandcamp.com/album/nihilistic-estrangement



https://officialforgottentomb.bandcamp.com/album/nihilistic-estrangement





Zato mi se mančesterski (!!!) Winterfylleth mnogo više dopada. Britanci se inspirišu istorijom i anglosaksonskom literaturom, kako piše na njihovom profilu na Metal Archives, ali muzički ovo je blek metal sa dovoljnom količinom skandinavskog DNK da bude po mojoj meri. Album The Reckoning Dawn je već sedmi za ove vredne Britance i daje nam lepu kombinaciju žestoke, melodične, severnjački ledene svirke i ambicioznih vokalnih aranžmana u kojima klasično blek metal vrištanje sparinguje sa horskim baritonima. Winterfylleth pišu dugačke, atmosferične pesme i imaju prilično spljeskan master, ali ovo svakako uspeva da se meni uvuče pod kožu i ponese me svojom epskom širinom i hladnom a opet emotivnom atmosferom. Šteta je što bendovi sa dobrom produkcijom na kraju mnogo toga upropaste u masteringu, ali za Winterfylleth treba učiniti napor jer su odlični:



https://winterfylleth.bandcamp.com/album/the-reckoning-dawn-deluxe-edition





Sasvim razuman (ako već ne i potpuno opravdan) strah koji sve nas hvata kada treba da preslušamo album još jednog poljskog benda i mrmljamo sebi u bradu ,,valjda nisu i ovi nacisti" donekle se umanjuje projektima kao što je album Transsatanizm jednočlanog projekta Biesy. PR, jedini član ovog benda je inače pevač simpatičnih i ekscentričnih blek metalaca Gruzja, a ovde nastupa u svom krosdreserskom identitetu, Faustyna IHS Moreau. I Transsatanizm je zapravo vrlo zabavan album eklektičnog, ekspanzivnog blek metala koji se u dobroj meri drži osnovne forme brutalnih pržačkih rifova i suptilnih gitarskih atmosfera ali je bogato nadograđuje eksperimentisanjem sa pevanjem (La dolce instant), elektronikom (Nowa Transylwania), odlascima u bučan, distorziran gotski pop (Golgota 2045) i svakojakim drugim diverzijama. I perverzijama. Ovo na kraju ispada srećan spoj jer blek metal, koji je nominalno transgresivna muzika, mora i sam da bude podložan transgresiji da bi sačuvao vitalnost. Faustyna IHS Moreau ovde nalazi dobru, funkcionalnu formulu da uz odličnu produkciju i bez nekakvog spadalačkog eklekticizma pruži album pun iznenađenja ali i identiteta. Sjajno:



https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/transsatanizm



Isti izdavač, Godz ov War Productions izdao je i drugi album krakovskog dua Odraza i mada je Rzeczom u poređenju sa Transsatanizmom konvencionalnija blek metal ploča, ona je i dalje odlična. Meni, na primer, je ovo album nedelje. I, mislim, ,,konvencionalnija" ovde zapravo znači da je ovo vrlo savremen blek metal koji nema problem da se priključi na postmetalske izvore energije i meša melanholičnije, a zapravo meditativnije atmosfere, sa jakim udaranjem. Odraza su veoma po mom ukusu jer krljaju snažno i ubedljivo, izbegavajući za blek metal tipične žanrovske stereotipe, zvučeći ekspresivno, i izuzetno vladajući songrajtingom. Pesme su ovde kompleksne, sa mnogo delova ali aranžmani ,,dišu" i zvuče spontano kroz sve te promene smera i atmosfere. I, da se ne lažemo, Odraza su ovde napisali nekoliko rifova koji mogu u enciklopedije (pa samo Świt opowiadaczy ih ima bar tri) i imaju fantastičan omot. Pa još ta fenomenalna produkcija! Mislim, ja stalno hvalim Poljake iz sve snage, a albumi kao što su ova poslednja dva podsećaju i zašto. Retko mi se dešava da nešto kupim i pre nego što sam ga pošteno čuo, ali ovo je izvanredno.



https://odraza-official.bandcamp.com/album/rzeczom



https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/rzeczom



Konačno, ove nam se nedelje vratio i Naglfar, jedan od ključnih blek metal bendova švedske scene. Cerecloth je album posle predugih osam godina čekanja i, pa, ja sam veoma zadovoljan. Naglfar nisu izgubili svoj karakteristični zvuk koji kombinuje brutalan, disciplinovan, leden metal sa odmerenim, dostojanstvenim,melanholičnim melodijama. Naravno, u ovih osam godina melodični blek metal je prosto eksplodirao i ukrstio se sa svim mogućim žanrovima, napravio velike korake u evoluciji čitavog žanra, ali je lepo čuti i jedan od bendova koji su ovakve stvari praktično izmislili kako se vraća na scenu autoritativnim opusom. Cerecloth jednostavno pogađa sve tačke u mom srcu i, svakako, možda je samo stvar u tome da sam ja staromodan, ali ovo je idealna kombinacija žestine, energije i nežne, melanholične emocije za moje potrebe. Kod Naglfara sve te melodije ne zvuče kičasto, već, sred te ledene atmosfere, imaju jednu epsku moć i nepatvorenu emociju a bend, iako snima za Century Media, i dalje zvuči tr00 i autentično, bez utapanja u nekakvoj ,,komercijalnoj" interpretaciji svojih korena. Ja sam (pre)srećan što ovaj album zvuči ovako a nadam se da nisam jedini:



https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mB5kjznSt4rGf1hsB1LLbbcXZwS_Oy03c





Počnimo ovonedeljnu stoner orgiju jednim lepim doom metal singlom. Grave Disgrace su sanktpeterburški trio sa dosta iskustva i tako moćnim zvukom i identitetom da me čudi da ih Rise Above Records još nije uhapsio. Da se razumemo, na singlu Day of the Dead taj je identitet najviše usmeren na re-kreiranje zvuka dobro odležalih Black Sabbath, ali kada je TO u doom metalu bio grijeh? Day of the Dead je spora, teška, masivna, hipnotička, ozijevski zarazna pesma koju bi svaki bend ovog sveta bio ponosan da ima u opusu:



https://gravedisgrace.bandcamp.com/track/day-of-the-dead



Francuski Cairns je odličan sludge/ doom metal bend koji je 2016. godine snimio i album Terra Dementia i album Cairns a evo ih tek sada pred nama. Možda je ovo izašlo u nekim limitiranim tiražima i ranije, naravno, ali tko će ga znati... Elem, Terra Dementia ima vrlo godfleshovski prizvuk sa teškim, organskim i melanholičnim  pesmama i lakim psihodeličnim gruvom. Cairns je tvrđi, mračniji, više ,,tradicionalniji" sludge no, Cairns imaju tu melanholičnu crtu koja prozire i kada se ozbiljno ljute  i, opet, ima tu malo Godflesha ili bar istih uticaja kao i Godflesh. Sjajno ovo zvuči i sedi između alternativnog nojz roka i sladž metala, baš gde treba:



https://cairns-music.bandcamp.com/album/terra-dementia



https://cairns-music.bandcamp.com/album/cairns



Valjan stoner rok dobijamo iz njemačkog mesta Münster. Bend se, takođe dobro, zove Tankdriver i jedino je ime albuma – Fuckushima – malo previše. Ali ovo je lepa, gruvi muzika za ljubitelje desert i grunge krila ovog pravca, sa pristojnim pesmama i pomalo urnebesnim upozorenjem da je materijal namenjen odraslima i da ovu muziku ne treba da slušaju maloletnici. Malo se tu, da kažemo, preteruje, pošto je Fuckushima sasvim pristojan i uredan album teškog roka. Al dobro, marketing.



https://tankdriver.bandcamp.com/album/fuckushima



Iz Luizijane dolaze Forming the Void sa solidnim četvrtim albumom, Reverie. Forming The Void svoj progresivni doom metal ovde lepo ukrštaju sa blagim mastdonskim tendencijama, ali muzika im je u presudnoj meri bazirana na teškim rifovima a manje na ritmičkoj komplikovanosti. Bend ima, za ovu muziku pogotovo, prilično ekstrovertan, prijemčiv nastup, sa lepim klin vokalom i bez žanrovskog bekeljenja a što čini efektnu kombinaciju sa teškim gitarčinama. Takođe, tempo je, za nešto što je nominalno doom, prilično lepršav a gruv je prirodan i spontan. Prijatno:



https://formingthevoid.bandcamp.com/album/reverie





Gas Giant su iz Nizozemske i njihov EP Earthward Ascend je skoro pa tipičan komad stoner psihodelije. Znate već kako to ide: lepi, teški, valjajući bluzom natopljeni rifovi, gruv umotan u hašišarsku izmaglicu, zarazne rokerske melodije i refreni, topla, fazirana gitara.... Blaga kritika ide na pevanje koje je neizgrađeno i nedovoljno ubedljivo ali bend ima u globalu zdrav zvuk pa se ovo nekako srećno prevaziđe. Vredi:



https://gasgiantband.bandcamp.com/releases



Grci Stonila sviraju instrumentalni stoner rok što ja generalno gledam da zaobilazim ali Stonerotica je pristojan album. Ne i idealno miksovan, bubanjo je, recimo, malo previše suv i valjalo bi mu dinamike, ali dobro, gitare su lepe i bend uspeva da provuče malo te mediteranske lepote sunca i maslina kroz spore, ali ne namešteno ,,heavy" pesme bluzerskih osnova i lepih solaža:



https://stonila.bandcamp.com/album/stonerotica



Takođe iz Grčke dolaze Mather čiji album  ,,This Is The Underground." (sa sve tačkom) donosi veoma dobro realizovanu psihodeličnu stoner viziju. Ovde imamo sedam pesama spore (a nekad i brže!), elegantne muzike u kojoj razigrane, lepe gitare sparinguju sa odličnim sintisajzerima. Mather imaju nimalo stidljivu komponentu progresivnog roka u svojoj psihodeliji ali i taman toliko ,,heavy" zvuka da budu u metal kategoriji. Meni je ovo, uz dobar zvuk i odmerenu dinamiku svirke, vrlo lepo.



https://mather.bandcamp.com/releases



Onda imamo Italijane Buss čiji je prvi EP, takođe Buss, analogno snimljen, težak i prelepo faziran. Bend ne svira klasičan stoner i bliži je, kako i sam kaže ,,'70s andergraund rok sceni", sa pesmama koje imaju bluz osnovu i psihodeličan prizvuk ali nisu sabatovske već su bliže tom nekom proto-pank zvuku bendova kao što su bili Heartbreakers, Richard Hell ili, šta ja znam, Dead Boys. Svakako je ovo izvrsna ploča koja je mogla da bude manje glasno masterovana ali je puna sjajnih tema, dobre atmosfere i spontane, eksplozivne svirke:



https://bussband1.bandcamp.com/album/ep



Heavy Psych Sounds nas je prošle nedelje obradovao Sonic Dawnom a unapred smo znali da ove izlazi novi Brant Bjork i njegov album, nazvan samo Brant Bjork je tu i, mislim, ispunjava sve što od njega očekujete. Bjorkov post-Kyuss autput je bio uglavnom smiren, meditativan pustinjski rok pa je i ovaj album takav, ploča odmerenog tempa i dinamike, bez suvišnih nota, sa jednim skoro uzdržanim pristupom materijalu. Bjork kao da se najbolje oseća kada ideje koje ima jedva pušta da se razrade, ne dajući volumenu i energiji da zaklone teme i melodije. I, mislim, ovo je čovek koji svakako ima pedigre i zanat u rukama da ne mora da se krije iza buke i žanrovskih stereotipa, pa je i ovo ploča dobrih pesama ali koja je, priznajem, meni za nijansu manje uzbudljiva nego što sam se nadao. No, ovim neću da kažem da ovaj lejd bek dezert rok nije prijatan za slušanje, naprotiv, samo da sam se nadao i transcendentnijem iskustvu:



https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/brant-bjork-brant-bjork



Teksaški God Shell mešaju blackened doom, post metal i malo sludgea za vrlo sirovu, nihilističnu studijsku seansu na EP-ju A Life Through Scorched Eyes. Sve je to vrlo neprijatno i mračno, osim pesme Sonnet koja je dva minuta prebiranja po gitari i još dva minuta found sound šuma. Dobro. Kad sviraju, God Shell su vrlo hermetični ali prijemčivi pa ako vam se dopada deskrpicija, vredi stisnuti:



https://godshell.bandcamp.com/album/a-life-through-scorched-eyes





Unholy Slough su bend sa krajnjeg istoka Rusije koji, iako svira doom metal, izgleda ne zna da je Brojgelov ,,Trijumf smrti" neko već iskoristio za omot jednog svog kompilacijskog albuma. Kad kažem ,,neko", mislim ,,Black Sabbath". Oh. Enivej, Triumph je drugi album Unholy Slough i ovo je do karikature zamračen doom sa malo sludge, black i death metal elemenata, težak, crn ko noć, spor i hermetičan. I mada nikako ne predviđam slavnu budućnost i stadionsle koncerte za Unholy Slough, ima ovde taman toliko esencijalne doom metal energije da meni ova razmrljana, mračna ploča bude simpatična:



https://unholyslough.bandcamp.com/album/triumph



Za još ruskog dum metala tu su Gvorn iz Jekaterinburga čiji se singl, Sounds From the Crypt smešta bliže ,,tradicionalnom" doom metalu devedesetih – Paradise Lost ili My Dying Bride formulama iz prve polovine dekade – i u toj jednoj pesmi od solidnih deset i po minuta proizvodi ne mnogo originalnu ali vrlo lepo slušljivu smešu teškog, sporog metala i melanholičnog, kriptogotskog sentimenta. Derivativno ali solidno:



https://gvorndoom.bandcamp.com/album/sounds-from-the-crypt-single





Mančesterski Celladoor su metaliziranija Nirvana. To je to, mislim, ne treba viša da znate, ovo ima Nirvanin gruv, ima Nirvaninu tiho-glasno dinamiku i pevača koji potpuno skida Kurtov namučeni, hipsterski stil pevanja. EP Happy Place je, naravno, više pank nego metal ali ima za nijansu manje folka nego što se može naći u Nirvaninom opusu pa otud sve to ovde. Nije rđavo:



https://celladoor.bandcamp.com/album/happy-place





Pre skoro tačno tri meseca hvalili smo prvi album debi album grčkih stonera King Mountain a oni vele da su reakcije na njega bile tako dobre da nam sada, u znak zahvalnosti, poklanjaju instumentalni album Beleaguered koji su snimili tokom pandemijske izolacije. Zaista, Beleaguered se može kupiti za bilo koju količinu novca, pa i za dž, ali i, da budem iskren, nije ovo baš dobro kao Doomed Man Blues. Mislim, isti je to senzibilitet, bluzirani, spori teški rok, ali vidi se da su ovo komadi nastajali kroz džem i bez vremena da izrastu u kompletne kompozicije. Opet, King Mountain dobro sviraju i imaju solidan miks pa je ovo prijatno za slušanje sve vreme. Ne mogu da se sad nešto previše žalim:



https://kingmountaingreece.bandcamp.com/album/beleaguered-instrumental



Death doom je muzika koja, kad je dobra, ume da čoveka baš usisa kao neki moćni vrtlog. Winter su devedesetih godina bili bend koji je, praktično izmislio ovakav pristup iako su snimili, takođe praktično, samo jedan album (Into Darkness iz 1990. godine), a sada njihov gitarista, Stephen Flam (aka Spacewinds) ima novi projekat koji je, trideset godina kasnije, praktično nastavak Wintera drugim sredstvima. Bend, ili projekat, se zove Göden a njihov prvi album, Beyond Darkness (kapirate?) je naizgled beskrajna ploča sporih, žalobničkih ritmova i nisko naštimovanih, teških rifova koji preko njih bez žurbe odjekuju i odbijaju se od tamnog nebesnog svoda. Nije ovo, naravno, ploča bez kraja, ali jeste u pitanju dugačak, pomalo predugačak opus kome je taj iznurujući, mučni tempo jedno od glavnih oružja. Album počinje uvodnom Glowing Red Sun koja je devet minuta meditacije, ali ova pesma radi sasvim kako treba, vrteći dobar, ubedljiv death doom rif i tonući sve dublje u uzvitlane solaže. Ima ovde i recitacija i album sebe svakako veoma ozbiljno shvata no, ako ste skloni death doom estetici, prijaće vam taj odmereni, mrtvački spori korak kojim se sve kreće, ti prirodno distorzirani vokali i svečano htonska atmosfera. Možda bi album bio nešto efektniji da je kraći ili da pesme ponekad odstupaju od jedne iste formule, ali Göden je dosledna, posvećena i pročišćena rezurekcija Winter formule i nemam ja tu mnogo da zamerim:



https://goden-beyond-darkness.bandcamp.com/album/beyond-darkness



Pretpostaviću da ime dua iz Osake, BlackLab ima veze sa labradorima a ne sa laboratorijama kuda mene moj oštećeni mozak vuče, no, važnije je da ove dve carice imaju novi album, Abyss i njihov sirovi, bučni doom/ stoner zvuk je ovde u robusnoj formi. BlackLab su ono što ja ponekad opisujem koristeći deskriptor ,,White Stripes doom metala", kombo koji ide na spontanost i hemiju karakterističnu za power-duo postave, pa su i ovo pesme zamočene u krvavu distorziju, sa ritmovima koji se UDARAJU radije nego da se sviraju i šmekerskim pop-rok senzibilitetom ispod užasne buke koju žene proizvode. Yuki Morino ovde stručno šalta između melodičnijih, pop-vokala i brutalnih metal urlika, sipajući paklene rifčine bez zastajanja, a stamena bubnjarka Chia Shiraishi ODVALJUJE instrument, uobličujući pesme u moćan gruv. Ovo je, takođe, preglasno masterovano i time jako teško za uši ali vredi žrtvovati se jer je odlično:



https://blacklabmoon.bandcamp.com/album/abyss





Bostonski Ego Death nalaze se negde između metaliziranog hardcorea i death metala na svom albumu The Harbinger of Decay, a da to ipak nije tek deathcore. Mislim, ništa protiv deathcorea, mislim da bi se jednom delu te publike ovo svakako dopalo. Ego Death imaju zanimljive ideje u vezi ritma i harmonija u svom uglavnom srednjetempaškom ali agresivnom izrazu. Imaju i dobru produkciju i mada vokal ume za nijansu previše da nagne u deathcore stranu, u globalu ovo nije meni nezanimljivo izdanje:



https://egodeathma.bandcamp.com/album/the-harbinger-of-decay





Gitarista meni dragih niških bendova T-Error i Polarni Fazani, Srđan Petrović snimio je interesantan solo-EP pod imenom INSAN(E). EP je nazvan Čovek... i ovo nije ,,samo" metal već interesantna kombinacija metala, elektronike i, pa, skoro ambijentalnog pristupa. Kad se svira metal onda se, srećom, svira metal i Čovek... svakako prolazi moj test zainteresovanosti sa pesmama koje imaju i thrashersku žestinu ali i mejdnovski proggy naklon. Zvučno ovo varira i rekao bih da možemo da kažemo da je u proseku u pitanju vrlo slušljiv snimak, sa nekim momentima koji su malo više ,,demo" kvaliteta ali ništa od ovoga ne grebe po ušima niti iritira. Ima dobrih rifova, lepih melodija i, najvažnije, puno srca u ovome:



https://insanhardcore.bandcamp.com/album/insan-e-ovek-ep-2020





Worn Thin iz Hudson Valleyja u državi Njujork na EP-ju Name Yourself daju dobar, gruverski thrash metal na konzumaciju. Ovo je muzika sa dosta pank senzibiliteta ali disciplinovana i ,,visokotehnološka" u dovoljno metalnom smeru, sa odličnom pevačicom i bez gubljenja na kojekakvim mačo moshcore stranputicama. Dobar zvuk, tvrde gitare, meni prija:



https://wornthin845.bandcamp.com/album/name-yourself







Wraith iz Indiane za sebe lepo kažu da su ,,no bullshit speed & thrash metal" i njihov EP  Index Case: The Quarantine Sessions​.​.​. je baš to – četiri pesme jednostavnog metala sa dosta pank elemenata, na tragu rane metalike ali sa sirovijom estetikom (više Dischargea, manje Diamond Heada, recimo) i, naravno, modernom, kvalitetnom produkcijom. EP se tematski bavi, jelte, pandemijom koje smo još uvek deo samo da bismo napakostili Vučiću a mada je ovo daleko od esencijalnog izdanja, prijatno je:



https://wraith219.bandcamp.com/album/index-case-the-quarantine-sessions





Sa velikim zadovoljstvom obaveštavam da su Kvebečani Metalian ponovo među nama. Prošle godine sam voleo njihov album Vortex a sada dobijamo živi snimak, Metalian! Live at Katacombes. Metalian, sa svojim klasičnim heavy stilom veoma pristaju uz živi ambijent gde se demonstrira kvalitet i sviračko umeće ali se i dodatno loži energija i napaljenost pesama i njihove interpretacije. Izrasli iz zvuka Judas Priest, Iron Maiden i raznih NWOBHM atrakcija, Metalian su ovde odlično snimljeni, uz taman toliko ,,žive" sirovosti da se čuje da je ovo koncert, sa gitarama zgodno raširenim po kanalima i izvrsnim pevanjem, te izborom pesama koji će zadovoljiti i najprobirljivije slušaoce. Ako volite NWOBHM i njegove derivate, sa Metalian ni ove godine nećete pogrešiti. Fantastično:



https://metalian1.bandcamp.com/album/metalian-live-at-katacombes



Litvanski Ūkanose (,,U magli") na svom EP-ju  .​.​.​kai griaudėjo miškai​.​.​. sviraju raspevan, melodičan folk metal i mada se meni sve to ne sviđa preterano, dobro je urađeno i te kombinacije frule i drugih etničkih instrumenata sa umereno (ne)zanimljivim metalom uspevaju da proizvedu lepu atmosferu i dobro raspoloženje. Četiri pesme, ne traje dugo, nije neprijatno:



https://ukanose.bandcamp.com/album/kai-griaud-jo-mi-kai





Poljski Old Skull je samo jedan od nekoliko metal bendova sa ovim imenom ali njihov debi EP, Death Rattle je toliko dobar da će možda uskoro oni biti i jedini. Death Rattle nam predstavlja ova dva muškarca, oba člana benda Bloodstained u old school death metal raspoloženju, sa teškim, masnim, uzbudljivim rifovima i stamenim, moćnim ritmom. Kroll i Gregor razumeju i ,,osečaju" ovu muziku i daju nam pet pesama koje se razvijaju organski i imaju jasnu atmosferu i gruv, izbegavajući za moderniji death metal tipične ,,neprirodne" cut and paste strategije. Zvuk Old Skull je pritom težak, intenzivan i dovoljno profi da se odvrne glasno i uživa. Veoma dobro:



https://oldskull69.bandcamp.com/album/death-rattle



Unholy Undead je solo projekat izvesnog Seana Powersa iz Denvera i njegov EP, Grave nosi četiri pesme šarmantnog, vrlo ,,kućnog" ali vrlo dobro urađenog koktela metala, elektronike i panka. Sve to ima izvesnu demo dimenziju i Sean ponavlja nekoliko dobrih trikova kroz više pesama ali ima ovde talenta i lepih momenata:



https://unholyundead.bandcamp.com/album/grave-e-p



Jednočlan je i poljski projekat Torn from the Womb, ali u njemu Konrad Dera već nekih šest godina pravi brutalni, tehnički death metal. Ovogodišnji EP, sa tri pesme, Medieval Medicine prikazuje Deru u dobroj formi sa kvalitenom produkcijom i solidno napisanim pesmama brutalne ali dovoljno sofisticirane forme. Pored svoje dve pesme Dera obrađuje i Panteru i mada ja nisam neki ljubitelj tog benda, Strength Beyond Strength je slušljiva pesma i ovo je solidna obrada:

https://tornfromthewomb.bandcamp.com/album/medieval-medicine-ep
(kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

 Losanđeleski Keverra su trio matorih, namrgođenih muzičara koji vole sludge metal pa je i njihov prvenca, Keverra sklopljen od deset pesama koje imaju prilično '90s senzibilitet. Ovim hoću da kažem da Keverra imaju u sebi Eyehategod nasleđa ali da se čuje i malo industriala, pa i malo tog nekog ,,hate metal" zvuka koji su promovisali Fudge Tunnel. Što je meni vrlo okej. Izvrištani, distorzirani vokali neće biti po svačijem ukusu ali meni to dodaje crtu prljavštine koja bendu lepo leži. Ovo je i snimao i producirao Sanford Parker, iskusni studijski stručnjak iza radova Lord Mantis, Minsk, Eyehategod, Yob , Wovenhand pa i Voivod i to dodaje još malo pedigrea ovom albumu. Lepo:

https://keverra.bandcamp.com/album/keverra


Inače, Floriđani, Siren su izdali pre par nedelja novi album, Back From the Dead. I mislim, kada više od trideset godina niste imali novu ploču, to je, reklo bi se,adekvatan naziv. Siren se pritom mogu pohvaliti da im je povratnički album vrlo solidan. Ovo je, doduše metal koji jeste blago arhaičnog tona, ali bend, čini se, samo time ostaje veran sebi, provlačeći melodični, cheesy, ali prijatan hevi metal koji u sebi ima više nemačkog nego britanskog korenja – uz, svakako, napomenu da Siren sviraju u jednoj američkoj tradiciji u koji spadaju i Queensryche ili Fates Warning. Dakle, petnaest pesama epike, klasičnih '80s rifova, krljačkog bubnja i liričke tematike koja priča o životu bez obaveza, automobilima, rokenrolu i, povremeno (Treason, recimo), o nekim, kao ozbiljnijim stvarima. Siren su razoružavajuće neposredni, vrlo ubeđeni u svoju viziju i ubedljivi u njenoj realizaciji. Nije ovo muzika koja otvara nove horizonte ali dostojanstveno rezurektuje nešto što smo voleli.

https://sirenbandus.bandcamp.com/album/back-from-the-dead

Meksički Witchspëll na svom istoimenom albumu (a koji je i dugosvirajući debi) zvuče donekle slično mada njihova muzika ima više sklonosti ka upadanju u klasičnije rhythm & blues forme (She's a Killer) a onda i ka omažiranju Iron Maiden koje počinje sa The Mirror & the Coven. Solidan je ovo heavy metal, sa kompleksnijim pesmama poput Savage! Savage! i dosta mejdnovskog šmeka, a što meni, prirodno, prija. Pevač (koji svira i bas i drugu gitaru) nije idealan, ali Witchspëll pišu dobre pesme sa dosta instrumentalne pirotehnike tako da ovo ne uspeva da previše zasmeta.

https://witchspell.bandcamp.com/album/witchsp-ll


Absence of Truth je jednočlani bend iz Sent Luisa i nekako mi bilo simpatično kako je čovek napisao ,,any enjoyment means the world". Jer, mislim, iako muzika na njegovom albumu, Fear in the Hearts of Men nije nužno moja šolja čaja, zapravo mi je zazvučala okej. Ovo je uglavnom metalcore/ djent sa malo melodičnih izleta i mnogo srednjetempaškog nasilja i frustriranog dranja i, iako produkcija nije vrhunska, zapravo je na pravom mestu da zvuči i autentično i izražajno, a da ne bude prepeglano i bezdušno. Pritom, ovo je napisano i izvedeno vrlo dobro. Probajte, ima šarma:

https://absenceoftruth.bandcamp.com/album/fear-in-the-hearts-of-man

Bear iz Antverpa na albumu Propaganda nude simpatičan mathcore/ metalcore program dubokih štimova, kompleksnih ritmova i promenljivih atmosfera. Glupo se osećam kad kažem da Bear ovde ne nude bogznašta originalno imajući u vidu kako je shizofrena i multifokusirana njihova muzika, ali, jebiga, mathcore je žanr koji već izvestan broj godina baštini baš takav pristup. No, dobra vest je da su Bear barem vrlo pristojni u onome što rade, nudeći pop-verziju djenta i djent verziju mathcorea koja ako ne probija neke kalupe i ne ruši granice makar isporučuje sve što biste od ovakve muzike mogli da poželite:

https://bearpropaganda.bandcamp.com/

https://www.youtube.com/watch?v=sNzlDXgufIA

Za malo art-rokerskiju priču od Bear, tu nam je peti album njemačkih The Hirsch Effekt. Za debatu je, svakako, jesu li ovi ljudi zapravo metal bend, ali Kollaps je ploča koja ima sasvim dovoljnu količinu tipično metal gestova u svom užurbanom, vrlo raznovrsnom programu da ja nemam problem sa doslednošću. Kollaps je nervozna, vrištava, ali i dostojanstvena ploča koja sa prividnom lakoćom spaja metal progresivu, postpank pa i postrok, dajući stalno iznenađujuću, stalno mutirajuću formu, ali, hvala nečastivom, i dosta supstance. Naravno, u ovako postmodernističkoj muzici supstancu valja naći, ali u tome i jeste slast u svim tim igranjima sa formom. The Hirsch Effekt, možda ključno, imaju vrlo zabavan, vrlo ,,igrački" (tj. ,,playful") senzibilitet, uspevajući da muziku rastegnu do krajnjih granica izražajnosti, tako da se sudari sa karikaturom, ali da se zadrže sa prave strane. Intrigantno i odlično snimljeno:

https://thehirscheffekt.bandcamp.com/album/kollaps


Wharflurch sa Floride sviraju, prigodno, vrlo aromatičan (da ne kažem smrdljiv), baš onako močvarni old school death metal. Njihov EP, Lurking Doom daje nam pet pesama dobre atmosfere i tamnog gruva. Ovde se čuju sve očekivane Autopsy reference koje vam padaju na pamet, ali Wharflurch imaju dobre pesme, i neki svoj identitet i mada je ovo moglo da bude malo osetljivije masterovano, zvuk je dobar i lepi se za uši. Dobro je:

https://wharflurch.bandcamp.com/album/lurking-doom-ep

Meksički Demön Ripper je solidan na prvom albumu, Mind Reset. Ekipa iz Duranga ovde svira moderan thrash metal sa dovoljno petljanja da se zavredi i tag ,,technical" koji su postavili na dno svoje bandcamp strane. Za moj ukus ovde ima zapravo previše petljanja i bend je najjači kada pusti da pesme idu prirodno, bez namernih ukrasa i oneobičenja. Ipak, solidan zvuk i u celini pristojan album:

https://demonripper.bandcamp.com/album/mind-reset

I Revel in Rot iz Viskonsina se kreću negde u orbiti thrash metala ali ovo je mnogo sirovije, pa i meni zabavnije. Nonexistence Imminent je EP sa čak sedam pesama blackened thrash izraza koji je lepo spontan, prljav i prirodan, sa lepim harmonskim iznenađenjima usred teške paljbe oštrim rifovima. Nije ovo muzika suptilnosti i intelekta, ali Revel in Rot uspevaju da u jednom vrlo grubom estetskom miljeu naprave pesme koje se razlikuju jedna od druge i da svaka ima svoj identite. Fino.

https://revelinrot.bandcamp.com/album/nonexistence-imminent

Za dobar thrash se, naravno, već skoro četiri decenije možete obratiti njemačkim stručnjacima Destruction koji su upravo izdali svoj živi album Born to Thrash – Live in Germany. Ovo je živi album, koji pokazuje da je bend itekako i dalje u formi, mešajući pesme iz svih delova dugačke karijere, pa tako ovde imamo i ponešto sa prošlogodišnjeg Born to Perish, ali, naravno, i besmrtne hitove koji su definisali čitav žanr i solidifikovali poziciju benda u istoriji (Mad Butcher, Total Desaster, Thrash til Death, Bestial Invasion). Nema tu sad mnogo filozofije, ako znate Destruction, znate i kako sve to zvuči, ako ne znate, ovo je idealna prilika da se upoznate sa jednim od najvažnijih thrash metal bendova u istoriji. Born to Thrash svakako ne zvuči divljački i revolucionarno kako su Destruction zvučali osamdesetih ali je ovo i dalje katalog nekih od ključnih thrash komada u dobrim izvedbama:

https://www.youtube.com/watch?v=qZlaMkeVjdM&list=OLAK5uy_mybG3aVK-YfzPque0LRNGSHjpCXZNj1zg



Ne znam ko je Petrol Hoers, ,,performer, producer who is also a horse" ali ova ekstravagantna britanska persona  i pionir pravca ,,digital horsecore" je upravo izdala album 21 Viral Hits pod imenom Petrol Hoers And Friends. I ovo je vrlo solidna grindcore ploča. Da se razumemo, ne donosi 21 Viral Hits neki nov, svež, neočekivan pogled na grindcore, ali je ovo kompetentan, kvalitetan album dobre muzike koja sa razumevanjem koristi grajnderski vokabular i nema gotovo ničeg od površne infantilne fascinacije koju grindcoreom tipično pokazuju umetnici iz drugih, jelte, grana, rada. Neke pesme su više naklonjene gruvu (Locusts, recimo, mada i ona ima pošten blastbit) a neke su ,,čistiji" grindcore, ali ovo je zapravo impresivna ploča gde je sam autor – Petrol – uradio muziku i produkciju a gosti koje je skupio konkursom su napisali tekstove i snimili vokale. Još i pare idu za banke hrane za one koji hranu ne mogu da priušte. Ljudski. Kupite:

https://petrolhoers.bandcamp.com/album/21-viral-hits


Za karj da dodamo još malo grindcorea a iz kuhinje uveg pouzdanog Horror Pain Gore Death Productions koji za petnaesti maj pripremaju izlazak split EP-ja  No Chords Barred bendova Formless Master i Bayht Lahm. Ali, mislim, na Bandcampu se već sve može čuti i priorderovati. Formless Master su, naravno, Takafumi Matsubara sa američkim prijateljima, neobavezan ali šarmantan spoj tehničkog grindcorea i kung fu semplova. Daleko je ovo od najvažnije stavke u Matsubarinoj biografiji, ali ko sad kaže da čovek posle golgote koju je preživeo ne sme da se zabavlja? Njihova strana EP-ja ima masu dobrih rifova (pogotovo u poslednjoj, četvorominutnoj Ballad Of Bolo Yeung), vrištanja i preciznih blastbitova. Bayht Lahm iz Nju Džersija su, komparativno, više lo-fi, hermetičnija interpretacija grindcore predloška pa time imaju i potencijal da se svide publici koja ne voli kada se ovaj žanr ukršta sa drugima i pokušava da razbije svoj manifestno hermetični kalup. Solidni su Bayht Lahm i trude se da pobegnu od ideje da grajnderi ne znaju da pišu pesme duže od pola minuta. Ovo je kao Fear of God koji je imao priliku da malo evoluira:

https://hpgd.bandcamp.com/album/no-chords-barred

[Meho Krljic]

 Štrajkovi glađu, sukobi na ulicama, metaforičko i nemetaforičko hvatanje za gušu, sve to obeležava još jednu nedelju u našim životima do te mere da skoro zaboravljamo da smo pregurali tek prvu fazu pandemije. Sreća da imamo metala da se njemu posvetimo (ma koliko nesvet on bio).

Blek metal kao starter uvek lepo pročisti sve kanale i spremi nas na najgore i najbolje u isto vreme. A ovog tjedna:

Ovog tjedna Iku-Turso imaju svoj drugi album i, ako se sećate, to je onaj bend sa nizozemsko-finske teritorije koji se prilično pali na Isengard i trudi se da pronese baklju tog tolkinsko-narodnjačkog blek metala. Moram da priznam da je drugi album, Pakana, zapravo prijatan korak napred u pravom smeru. Mislim, ne odriču se Iku-Turso sada te neke svoje osebujne estetske ideje, ali su ovo pesme koje manje pokušavaju da zvuče kao Isengard a više operišu u sličnom žanrovskom prostoru. Iku-Turso sada imaju neki svoj tempo, neko svoje shvatanje aranžmana i ovo su epske, ubedljive pesme sa dovoljno sirovosti i oštrine da nema nikakve sumnje u to da imamo posla sa ,,pravim" blek metalom a ne nekim ,,komercijalnim" interpretacijama tuđih formula. Lepo:

https://iku-turso.bandcamp.com/album/pakana

Etnički Surinamac sa stalnim boravkom u Nizozemskoj, Maurice de Jong ima niz projekata od kojih je verovatno najpoznatiji Gnaw Their Tongues gde ovaj multitalentovani muzičar kroz blek metal žanr ispituje različite mračne teme vezane za mučenje, vezivanje itd. no, Golden Ashes je još jedan jednočlani projekat u kome Maurice spaja blekmetalsku žestinu sa dominantnim sintisajzerskim izvođenjima. Ovo je interesantna kombinacija pogotovo jer su dugeon synth i synthwave već nekoliko sezona legitimne mete za krosover sa metalom, ali Golden Ashes ne zvuči kao išta što ste do sada već čuli. Da budemo fer, jedva da ćete i ovde mnogo toga čuti jer je miks muljav a mastering grozan, no In The Lugubrious Silence Of Eternal Night na kraju ipak buva intrigantan album jer epsku, svečanu dimenziju sintisajzerske muzike venčava sa brutalnim blek metal udaranjem u jednom prostoru gde oni uspevaju da zaista porode nešto treće. Da li je to treće moguće slušati na duže staze, ostaje da se vidi, ali ovo je smeo, inovativan koncept i meni ima smisla:

https://gnawtheirtongues.bandcamp.com/album/in-the-lugubrious-silence-of-eternal-night

https://oakenpalace.bandcamp.com/album/in-the-lugubrious-silence-of-eternal-night


Mračan i meditativan a opet oštar i agresivan kosmički blek metal dobijamo od nemačkog projekta Antαres na EP-ju Portal. Ovo se pripremalo već izvesno vreme i mada je u pitanju još jedan polukućni projekat sa dvoje umešanih osoba od kojih jedna sve svira a druga sve peva, mislim da je ovaj spoj ambijentalnih eksploracija i ubistvenog a monotonog blek metal prženja makar programski sasvim dosledan i ima svoj identitet. Nije to lako za slušanje jer je zvuk abrazivan i srazmerno lo-fi, ali bend ima ideje i, uostalom, kad čujete Portal III u kome pulsirajući sint-bas i blekmetalske gitare imaju trenutak vrlo uspelog primirja shvatićete da ovo nije jednotrični poni. Kul ideje, solidna realizacija:

https://antares.bandcamp.com/releases



Italijanski bend Falhena je novi projekat članova Adversam i njihov debi album, Insaniam Convertunt je dosta kulturan blek metal sa distinktnim mirisom drugog skandinavskog talasa ali i sa dovoljno apeninskih začina da zvuči osobeno. Italijani su melodični ali na onaj ,,starinski", ledeni način koji ja ionako više volim, a pritom su skloni tremolo rifovima i brzim blastbitovima što volim još više. Ovo je vrlo tehnički korektno i kompozitorski sigurno i izuzetno mi prija:

https://hiddenmarlyproduction.bandcamp.com/album/insaniam-convertunt

Prilično je impresivan drugi album nemačkog jednočlanog projekta Uprising. II je album sa vrlo naglašenom satanističkom crtom ali ovo nije stereotipni ,,žanrovski" satanizam i muzika koju jedini član, W, pravi je raznovrsna i nadahnuta bez obzira što se uglavnom vrlo čvrsto drži žanra. Ovo je blek metal sa jasnom ekspresivnom crtom ali ima kompleksnije, promišljene aranžmane i načelno ne zvuči kao uobičajeni one-man-band program u blek metalu:

https://uprisingblackmetal.bandcamp.com/album/ii


Američki blek metal obično nije moja furka (jer, užas, a, da to sam već objašnjavao), ali Gravenchalice imaju prilično lep debi album. Apparition je glasna i agresivna ploča, ali ona je istovremeno suptilna, sa ekspanzivnim harmonskim radom i jednim ne sad nešto agresivno avangardnim ali svakako zrelim shvatanjem forme. Gravenchalice, drugim rečima, udaraju jako i brzo ali imaju interesovanja daleko izvan standardnog blek metal spektra harmonija pa su im i pesme dobra kombinacija klasične severnjačke hladnoće (iako je bend sa Floride) i neke lepe, intimne emotivnosti. Napržen master, naravno, ali hajde, ova muzika voli da bude malo hermetična, pa ovom albumu to nekako i leži. Vrlo lepo, nekako intelektualno a opet grubo i agresivno:

https://gravenchalice.bandcamp.com/album/apparition

Danski jednočlani sastav Afsky snimio je drugi album i Ofte jeg drømmer mig død (Često sanjam da sam mrtav) je, po imenu nagađate, album depresivnog blek metala, ali iznenađujuće kvalitetnog i zrelo realizovanog. Možda su meni samo pali kriterijumi, s obziorm koliko krša u toj partikularnoj niši čujem svake nedelje, ali kod jednočlanih DSBM albuma retko se čuje ovako solidna produkcija, a Ole Pedersen Luk zapravo ima vrlo dobre ideje i muzičko znanje da ih korektno realizuje. Naravno, po atmosferi ovo je sve vrlo tužno i setno i melanholično, ali Luk pravi moćnu, snažnu muziku koja, iako ne beži daleko od srednjaške DSBM filozofije, uspeva da se izdvoji čistim kvalitetom i svežinom:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/ofte-jeg-dr-mmer-mig-d-d

Austrijski Thyrsus na svom debi albumu -​-​- Saga -​-​- ima relativno kompleksne aranžmane sa puno promena ritma i raskalašnom upotrebom sintisajzera. Kada se vidi da su pesme napisane još polovinom devedesetih postaje jasniji taj stil koji podseća na zreliju, osvešćeniju verziju Cradle of Filth. Ovo je, imam utisak, jednočlan bend pa je svakako impresivno kako album zvuči i, da budem iskren, u današnjoj blek metal klimi, njegova srazmerna kompleksnost a opet stilska svedenost meni prijaju:

https://thyrsus.bandcamp.com/album/saga-4

Nešto nas danas hoće Nijemci pa evo novog albuma solo-projekta Horn. Horn je, kao i mnogi jednočlani blek metal projekti, prilično prolifičan entitet i njegov jedini autor i izvođač je za petnaest godina izbacio osam albuma, a Mohngang je prilično lepa kombinacija paganskih folk harmonija, melodičnog pevanja i narodnjačkih tema na gitarama, sa jakom distorzijom, ispucalim, promuklim vokalom i napadačkim ritmovima. Horn je dovoljno sirov za moj ukus – nema ovde simfoničarskog peglanja i ulickane produkcije – a da je opet dovoljno razgovetan i melodičan da bi odgovarao i slušateljima kojima tvrdojezgreni blek metal nije blizak. I lepe su ovo pesme sa puno impresivnih narodnjačkih poskočica međ brutalnim distorzijama. Da je mastering bolji, ali hajde... Fino:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/horn-mohngang

https://hornlichterlischt.bandcamp.com/album/mohngang



Post-blek metal iz Švedske je moj omiljeni post-blek metal. Makar ove nedelje. A to je jer su se Šveđani Förfallet oglasili debi EP-jem. Nazvana isto Förfallet, ovo je kolekcija od četiri pesme tih nekih hermetičnih atmosfera i odjekujućih gitarskih ambijenata, ali kod ovog benda mi se sviđa mišićavost ostatka muzike, sa jakom, bučnom ritam sekcijom i pržećim gitarama, kao i pevačem koji urla iz pozadine i snažno loži vatru u mom srcu. Kombinovanje jakog, udaračkog rada sa malo meditativnijim atmosferama dobro funkcioniše i mada Förfallet ostavljaju najduže pesme za kraj, poslednja i jeste najkompleksnija po postavci i senzibilitetu pa je to u redu:

https://forfallet.bandcamp.com/album/f-rfallet

Mada, nije rđav ni njemački post-blek metal koji nam prodaju Pursued iz Augsburga. Njihov debi album, Decay je jako bučna ploča, sa činelama distorziranim od glasnoće i sa dosta ,,pravog" blek metal zvuka u svoj toj post-blek melanholiji. Bend, naravno, ima i mirnije, atmosferičnije momente gde se distorzije gase a pale dilej pedale, ali cela ta kombinacija zvuči dovoljno zdravo da meni Pursued ne budu neugodni iako se ne odmiču od stereotipnog post-blek senzibiliteta (mislim, vidite im naslove pesama):

https://pursued.bandcamp.com/album/decay

Tu je i novi album finskog October Falls koji bogami sedam godina nisu imali novu ploču i A Fall of an Epoch je prilično lep povratak u diskografsku, jelte, aktivnost. Mislim, ako volite atmosferični blek metal sa folki prelivima. Sve je ovo, kako to danas već ljudi rade, meditativno i puno nežnih harmonija i mada ja baš ne odlepljujem na OVOLIKO umilnu i melodičnu muziku, verujem da October Falls rade pravu stvar a da sam samo ja premator i ogorčen da bi to bilo za mene. Emotivno je ovo, ekspresivno i producirano dosta sirovo. Album izlazi tek tridesetog ali se već da vrteti na omiljenom JuTjub kanalu:

https://octoberfalls.bandcamp.com/album/a-fall-of-an-epoch

https://www.youtube.com/watch?v=YTzqdIRoqaU

Norveški Okkultokrati su mešavina sirovog blek metala, panka i nekakvog stonerskog roka, ne sasvim neslična onome što poslednjih godina radi Darkthrone. Njihov peti album, La ilden lyse izlazi ponovo za Southern Lord i već to garantuje da se radi o ozbiljno proživljenoj, tripoznoj situaciji. Meni je ovo za nijansu presporo (!!!) da bih ga slušao sa potpunim uživanjem i album ima MNOGO pesama i traje predugo za sirov, abrazivan zvuk koji ima, ali ovo su ipak samo kritike iz ljubavi. Okkultokrati prave muziku koja je suštinski vitalna i daje blackened rock'n'roll senzibilitetu sasvim osobenu dimenziju:

https://okkultokratisl.bandcamp.com/album/la-ilden-lyse



Stonerska ponuda ove nedelje ima nekoliko izvanrednih izdanja a započnimo je sa EP-jem The Emyprean švedskog kvarteta Deerslayer što je izašao na samom kraju prethodnog meseca. Deerslayer pored toga što imaju kul ime (pod uslovom da ne ubijaju STVARNO jelene) (sem ako je to jedini način da se prehrane, onda se to da tolerisati) zvuče takođe izrazito kul, vozeći četvrtast, prilično prost i predvidiv ali umilan i, pa, vozački stoner rock u ove  četiri teške i moćne pesme. Muzika je to nošena jakim rifčinama nisko naštimovanih gitara i čvrstim ali živim ritmom takođe teških bubnjeva. Ima ovde i po koji efektan solo da se pokaže da bend nije mali i da su ovo zreli ljudi izgrađenih izvođačkih vokabulara tako da aranžmani, što se mene tiče, izvlače maksimum iz svoje jednostavne ali zdrave postavke. Kec u rukavu benda je pevačica Amanda Nerstrand Andersson, plava furija iz Årjänga i jedini član benda bez prominentne brade, koja surfuje na cunamiju rifova kao svetski šampion u surfingu i isporučuje lepe, odlično osmišljene vokalne linije. Bend se lepo rasvira prema kraju EP-ja i mada sve ostaje uglavnom na istoj stilskoj liniji, ima ovde i dinamike i dubine. A dobar im je i omot. Lepo:

https://bloodsoakedrecords.bandcamp.com/album/the-empyrean


Ludvigsburški Soul_Invictus je bend koji je nemoguće izguglati. Ali je moguće slušati njihov prvi EP, First. Nemci (i Nemica) ovde daju četiri pesme lepog doom metala sa sve prominentnim zvukom orgulja međ sporim rifovima i valjajućim ritmovima, što sve zvuči jako dobro (mada je master prilično tih – eto (još) jednom i to da kažem). Ima tu dobre epike i gruva a posebno lepo svemu leže ženski vokali koji su moćni i ne prenemažu se. Definitivno nedelja žena za sporu, tešku muziku:

https://soulinvictus.bandcamp.com/album/first


Nijemci Earthbong na svom drugom albumu, Bong Rites, ne odstupaju ni korak i donose nam sat muzike (u svega tri pesme!) o drogama, drogiranju i sumanutim idejama koje upadaju u mozak kad ste drogirani. Naravno, uzimanje narkotika nikada nije bila garancija dobre muzike ali Earthbong su ceo svoj identitet napravili oko ovoga i, dobro, svakako nisu jedini. Nisu ni najbolji, da odmah dodam, ali Bong Rites, mada ne doseže visine na koje su nas navikli Sleep i slične ekipe, pruža dosta dobrog za obožavaoce stvarno dubokog stoner doom zvuka. Ovo dakle, nije puki post-hipi feelgood rokenrol već i muzika sa elementima satanističkog, demonskog, utemeljena u teškom, sporom ritmu i planiskim masivima rifova koji se valjaju kroz prostorvreme bez žurbe i sa dosta elegancije. Earthbong su jedan od onih bendova sa zvukom toliko teškim da usisava sav vazduh oko sebe i proizvodi klaustrofobičan, psihodeličan efekat čak i kad se sviraju najbanalniji pasaži, pa se oni i ne trude da sad nešto PRETERANO komponuju, radije se odlučujući za spontan, drogiran ugođaj i prirodan razvoj pesama. Sasvim to bude dobro u tih sat vremena:

https://earthbong.bandcamp.com/album/bong-rites


Nizozemci The Spirit Cabinet su pola decenije krčkali drugi album, ali je Bloodlines barem zato odlična ploča. Ova ekipa koja svira mešavinu doom metala i klasičnog heavy metala na ovom albumu zvuči robusno, razigrano, sa ambicioznim aranžmanima i razrađenim melodijskim temama, uspelim promenama tempa i dinamike, kao i vokalne interpretacije (od blek metal krkljanja do najmelodičnijeg zamislivog muževnog baritona) i Bloodlines je ploča koja, iako tehnički spada u domen ekstremnog metala, daleko nadilazi njegove stege i preporučuje se za slušanje svakoj osobi od ukusa, pogotovo uz svoj odličan zvuk i miks. Apsolutna preporuka:

https://thespiritcabinet.bandcamp.com/album/bloodlines

Francuzi Stone Rebel izbacuju albume ogromnom brzinom, recimo, samo ove godine su izdali već četiri (od kojih je jedan, barem, kompilacija). Ali valjda to ide kada vam je muzika vrlo spontana, vrlo oslonjena na džemovanje, atmosferu i tačno znate gde ste jaki. Konkrento, na albumu Land of the Dying Dreams imamo pet jako dugačkih pesama sanjivog, instrumentalnog psihodeličnog roka gde ritam sekcija maltene svira sedamdeset minuta isto (nije BAŠ isto ali su varijacije minijaturne) a gitara preko ima lepe, nežne, razigrane sanjarije. Sve to zvuči vrlo površno ali Stone Rebel uspevaju da u ovoj formuli nađu sasvim dovoljno supstance da se ovo sluša sa uživanjem. Pogotovo što muzika nije bučna, koristi vrlo malo distorzije i ima jednu hipnotičku mirnoću. Prijatno:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/land-of-the-dying-dreams

Ne znam da li u Danskoj ima mnogo pustinja, ali Vestjysk Ørken sebe opisuju sjajnim ,,cosmic desert fuzzers" epitetom i njihov album, Full Dark No Stars je jednostavna, spontana ploča duboke, fazirane psihodelije. Većinom instrumentalni psihodelični stoner džemovi su i ovde na jelovniku, ali Vestjysk Ørken imaju vrlo lep osećaj za ovo što rade, držeći se hipnotičkog gruva i puštajući pesme da se kroz bezbrojna ponavljanja istih fraza prirodno i pametno razvijaju do krešenda distorzije i moćnih akorda. Inače, jelte, bubnjar i basista ovde nose veliki deo muzike svojim izuzetnim gruvom. Gitarista Bo Sejer isporučuje i diskretne i lepo odmerene vokale a kada udari po gitari, to su uglavnom klasični ali vrlo dobro odmereni heavy rock gestovi (znate već, mašćenje wah wah pedalom, lansiranje u kosmos korus-flendžerom itd.) koji odlično grade na osnovi što je daje ritam sekcija. Bend ima dosta garažni zvuk, ali ima i semplove i ovo je u celini vrlo solidno sklopljena ponuda hipnotične, teške psihodelije.

https://vestjyskorken.bandcamp.com/album/full-dark-no-stars

Hochen iz Arizone proizvode opušten, bluziran i naprosto prijatan psihodelični (ne-isforsirano-teški) rok na svom albumu Crooked Neck. Ovo je muzika kojoj se nikuda ne žuri pa ima vremena za ležerne sanjarije, pevušenje, lepe, komponovane solaže koje se uklapaju uz generalno psihodelični rad. Bend tehnički spada u hard rok i nije ovde u pitanju neka postrokerska smicalica, ima ovde jakog bas-gruva i naglašenog ritma, ali je najjači utisak baš taj o sanjivosti i opuštenosti. Meni to nekako odlično leglo, uz rad na je&/%$$nim harvardskim referencama i tako tim glupostima na koje trošim mladost...

https://hochen.bandcamp.com/album/crooked-neck

Doomed & Stoned imaju novu kompilaciju i Doomed & Stoned Latin American Duos je, kako mu i ime kaže, druga po redu kolekcija doom i stoner bendova iz Latinske Amerike. Kao i u slučaju prve, ovo je izuzetno lako preporučiti. Naravno, među 36 pesama koje ovde izvodi isto toliko bendova ima i nečeg što će vam ući na jedno uho i odmah se edžektovati na drugo, ali širina vizije, interpretacije i shvatanja ove muzike koju ova kompilacija donosi zbilja pomalo oduzima dah. Kao i prošli put, ovde ima mnogo originalnih, svežih, idiosinkratičnih pogleda na stoner (slušajte kako su Argentinci Escuadron dobri!) i čak da vam se ZAISTA dopadne samo deset posto muzike to su i dalje tri-četiri benda koje vredi da istražujete dalje. A što je i svrha ovih kompilacija. Doomed & Stoned nastavljaju da rade zaista požrtvovan posao nalaženja bendova vrednih da se čuju i na našoj polovini planete i pružanja tim bendovima šanse. Pa još možete da platite koliko hoćete. Vredno i plemenito.

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-latin-american-duos

Birmingemski Dead Vessels imaju samo singl za nas ove nedelje ali Everything is Burning Everything is Fine je toliko dobra pesma lo-fi psihodelične stoneračine da je baš uživanje slušati je. Bend ima neobično ružan ali nekako fascinantan miks sa prominentnom bas-gitarom i činelama koje umiru od fidbeka (!!!!) a kad na to dođe apsurdno duboka gitara i urlatorski vokal bend se nađe negde tačno na razmeđi udrogiranog stonera i (udrogiranog) sludge metala. Vrlo lepo za moj ukus, plus, bend se, uprkos nazivu pesme oteo impulsu da na omot stavi aluziju na poznati internet-mem, a to takođe treba ceniti:

https://deadvessels.bandcamp.com/track/everything-is-burning-everything-is-fine


Mojo Bozo's Electric Circus je fenomenalan psihodelični hard rok trio iz Merilenda i mada njihov album na Bandcampu – bez obzira što je izašao još 24. Aprila – ne možete ceo da strimujete bez plaćanja*, ono što se da čuti ga VEOMA preporučuje. Germ City je ploča koja sa lakoćom isporučuje mišićave posthardcore momente (Mutation, na primer), lepo treska nojzirani bluz rok (ili bluzirani nojz rok) u License to Kill, svinguje u Ten Years Tired i opasno psihodeliše i gruvuje u Berms. Braća Ryan Walsh i Shane Walsh uz pomoć Jeremyja Hayesa prave vrlo kinematsku, vrlo evokativnu muziku koja se ne zamara time je li bluz, metal, vodvilj ili nešto četvrto nego ide napred jakim, ubeđenim tempom. Izvrsno:
*Al zato nam je Alah dao Jutjub

https://mojobozos.bandcamp.com/album/germ-city

https://youtu.be/Ox_THcuzrpA

Za još izvanredne majske psihodelije, ovog puta iz dubina engleske provincije (dobro, iz Wigama) stižu nam Deepshade sa albumom Soul Divider. Bend, izgleda, ima problem da zadrži bubnjara jer im se ovde u deset pesama promeni troje bubnjara, ali ovo nema uticaja na kvalitet muzike koji je fantastičan. Deepshade sebe reklamiraju sledećim rečima: Da Doorsi, Nirvanas, Soundgarden i Pink Floyd imaju bebu, možda bi se zvala Deepshade. Za to ne znam, ali da bi se ubijala od drogiranja, to je prilično sigurno. Nemamo ideju jesu li Deepshade gonjeni narkoticima u stvaranju svoje muzike ali ovo je odličan, drajverski psihodelični rok sa moćnim bas-rifovima i autoritativnim bubnjarskim radom preko kojih idu suptilni slojevi reš pečenih gitara, klavijatura i psihodeličnog pevanja. Deepshade, iako zaista imaju malo te sijetlske narkofilske dimenzije u svojoj muzici, u rifčinama i generalno revolveraškom šmeku, svakako duguju mnogo toga upravo engleskoj psihodeličnoj tradiciji, vozeći se bez greške na autostradama iscrtavanim sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih a pakujući svoj izraz u vrlo dobro napisane, gotovo pop-pesme. Ima li ovde dovoljno metala za metalce, pitate? Ima, svakako. Zvuk ume da bude vrlo heavy, sa jakim rifčinama (slušajte početak Sad Sun) ali bend uvek nalazi interesantne smerove u kojima ga dalje razvija, pišući odlične, dinamične pesme sa fantastičnim – i uvek psihodeličnim – ritmičkim i harmonskim rešenjima (slušajte ostatak Sad Sun). Da je samo malo mekše masterovana ovo bi bila savršena ploča ali i ovako pričamo o remek-delu:

https://deepshadehq.bandcamp.com/album/soul-divider

Vraćamo se u Merilend koji je sa albumom Mother to Earth trija Faith in Jane ponudio još jednu jaku ploču ovog meseca. Doduše, Faith in Jane nisu tako inventivni kao Mojo Bozo's Electric Circus, al' šta sad, ko kaže da ne možete svirati normalan teški rok i biti dobri? Faith in Jane imaju u sebi malo '90s Seattle šmeka, sa možda Mother Love Bone/ Soundgarden/ Pearl Jam prizvuka. Muzika na Mother to Earth jeste vrlo heavy i bend lepo spaja pank i metal u pesmama izraženog gruva i psihodelične, power trio svirke ali pevanje gitariste Dana Mizea je nedvojbeno informisano tim '90s grunge stilom. I mada se Mize previše ,,trudi", ne smeta to toliko. Izvan pevanja, muzika je vrlo dobra, ekspresivna i sa znalačkim šetanjem između teških rifova i psihodelične buke. Vrlo lepo:

https://faithinjane.bandcamp.com/album/mother-to-earth

Highbernation iz Edmontona su vrlo programski jasni na EP-ju Comatokes. Ovo je muzika nastala iz marihuane, pravljena u slavu marihuane i, sasvim moguće, najbolje ju je slušati uz pomoć marihuane. Što se nas strejtera tiče,  Comatokes je solidna ponuda teškog, jako distorziranog stoner metala, sa pristojnim gruvom i dobrom atmosferom. Bend daje i velju-for-mani pa ove tri pesme traju bezmalo pola sata i mada Highbernation nisu nužno ni najoriginalniji ni najinventivniji stoner bend na svetu, pola je to sata sasvim prijatne, fazirane, psihodelične gruvčine koja ide napred, valja se i ne deluje ni monotono ni namešteno. Meni lepo:

https://highbernation.bandcamp.com/album/comatokes

Shogun iz Milvokija imaju jako heavy, jako moćan zvuk na albumu Addendum. Ni pesme nisu rđave, da se razumemo, ovo je klasičan desert/ stoner pristup gde bend zvuči spontano i razigrano, i ima povremeno jako lepe ideje (slušajte gitare na početku Space Cleric) no imam utisak da je ovo primer albuma kome jak, moćan zvuk daje još više ,,značenja", dopunjujući  solidan songrajting na idealan način. Utoliko, ovo je master koji je na granici da bude preglasan ali uspeva da očuva dovoljno dinamike u zvuku i mada bih ja voleo JOŠ veći dinamički raspon, Shogun su, mislim, napravili vrlo dobar posao sa pločom koju je teško ne voleti:

https://shogunwi.bandcamp.com/album/addendum

Enmesarra su iz Eseksa i njihov debi album, takođe Enmesarra je simpatičan doom metal proizvod sa samo malo zastranjenja prema post roku. Enmesarra su ljudski distorzirani i pišu odlične rifove i imaju pevača koji veoma voli Ozija i sedamdesete, ali ih od pukog imitiranja slavnijih prethodnika spasava ta dosta tamna hermetična produkcija i odlazak u postrokerskije, ambijentalnije vode. Nije uopšte rđavo za prvi album:

https://enmesarra.bandcamp.com/album/enmesarra

RedSuperGiant je ime benda iz San Gabriel Valleyja sa juga Kalifornije i njihov EP, takođe nazvan RedSuperGiant donosi sedam pesama teškog, faziranog, razigranog roka sa jakim '70s šmekom i mnogo, što se kaže, etitjuda. RedSuperGiant zvuče vrlo autentično i prosto ih je lako zamisliti kako se klate na bini, sa tamnim naočarima, pridržavajući se za svoje instrumente da ne popadaju i izvlačeći nesvesni, hipnotički gruv iz ovog što rade. Bend je manje u tradiciji metala kao takvog, možda malo bliži garažnom panku ali se njihova muzika ovaploćuje u izvrsnom gruvu i odličnim rifovima. Šteta što ovog nema na Bandcampu, ali poslužiće za prvu pomoć i JuTjub. Izvrstan drogeraški rokenrol za sve koji ga vole:

https://www.youtube.com/watch?v=Ki3ATP3yza4

Pa onda odosmo iz sunčane Kalifornije u još sunčaniju Tasmaniju. Australijski stoner/ desert rock ume neretko da nas baš oduševi a Red Void iz Hobarta su na svom prvom albumu, Phase II, veoma oduševljavajući. Ovo je iz duše sviran, neprskan, raščupan i faziran instrumentalni stoner rok koji nastaje kada bend koji ga pravi svira zajedno umesto da priča i dogovara se o muzici, pa pesme imaju izvrsnu spontanu energiju sa moćnom ritam sekcijom koja kreira idealnu pistu za raketna lansiranja što ih priređuje gitarista Christopher Cockell. Ja obično preskačem instrumentalne stoner albume jer su, po mom iskustvu, većinski to pešadijske ponude, polupečeni džemovi koji je trebalo da ostanu bendu da ih sluša i prepozna koje delove valja razviti u prave pesme. No, Red Void su verovatno ove džemove okrenuli jedno milion puta jer ovde imamo idealnu ravnotežu između prepoznatljivo formiranih kompozicija i improvizatorske slobode. Album apsolutno zvuči kao da je ovo trio koji svira svakog dana i gde muzičari jedni druge stalno inspirišu a ako imam ikakve primedbe to je da je ovo, iako zapravo vrlo solidan snimak, ipak samo vrlo upeglana proba i da bi isti ovaj materijal u ,,pravom" studiju bio idealan. No, to znači da je bend bukvalno na milimetar od idealnog, a to je valjda dovoljno:

https://redvoid.bandcamp.com/album/phase-ii

I u Meksiku je sunčano a sevap je vratiti se malo u April jer je prvi album sastava Comanchet dovoljno lep da opravda ovo skromno vremeplovlje. Herejía Pura je album moćnih stoner komada satanističke tematike (Magia Negra, koja album otvara, kao manifest, jelte) i kosmičkih aspiracija. Bend nije preterano originalan niti posebno inventivan ali ovo je prijatan, teški stoner rok sa pevanjem na španskom i skoro je nemoguće da vam neće prijati:

https://comanchet.bandcamp.com/album/herej-a-pura


Portlandski Ethereal Sea na svom drugom albumu, Forgotten Memories of Tomorrow imaju lepu ponudu relaksiranog desert rocka sa prijatnim psihodeličnim prelivima. Ne znam zašto je Maj ovako bogat ponudom dobre stonerske muzike, tek Ethereal Sea su primer benda za koji mogu da kažem da je izvrstan a da mi čak nisu ni u vrhu prioriteta jer sam samo ove nedelje čuo nekoliko još boljih albuma. Mislim, ,,boljih" ovde samo znači da su drugi bendovi po senzibilitetu bliži mom ukusu. Ali Forgotten Memories of Tomorrow je, da ne bude zabune, odlična ploča melodične pustinjske psihodelije, zanimljivo producirana, dinamičnog zvuka, puna sjajnog soliranja (pogotovo u tim međuigrama gitare i klavijatura, slušajte recimo Close Your Eyes) i generalno, lepog emotivnog raspona. Ovo, dakle nije samo kolekcija drogeraških himni već višeslojna, bluzerska, psihodelična ploča prve klase:

https://etherealseamusic.bandcamp.com/album/forgotten-memories-of-tomorrow

Italijanski +S†ryX+ iz sasvim nejasnih razloga odlučili su da nam otežaju kupovinu EP-ja OSSVARIVM putem Bandcampa, upućujući nas da kupujemo individualne pesme, kačene tamo različitih godina, iako su one sada zvanično okupljene na EP-ju. Ludaci. Ali hajde, za dobru muziku vredi se malo pomučiti a  +S†ryX+ vrte odličan doom metal sa dosta psihodelične i malo okultne energije. Sve je to sporo, svečano, sa puno dobro iskorišćenih crkevnih (well, ne BAŠ crkvenih) orgulja i odličnim (ženskim) vokalom. Dve pesme su obrade (jedna od njih je Coven sa pesmom Black Sabbath) ali bend svemu daje sopstveni prelov izdoominirane psihodelije i kreira sjajnu, teatralnu atmosferu vrednu preslušavanja.

https://stryx.bandcamp.com/

https://youtu.be/YcnC8TuF55E


Svakako jedno od najvećih izdanja nedelje je, čekajte da proverim, ŠESNAESTI album Paradise Lost pod nazivom Obsidian. Maj gad, pa koliko ja godina imam ako su ovi ljudi snimili već toliko albuma? Lost paradise kao da je JUČE bio! Elem, ja sam se od Paradise Lost rastao već sa Shades of God koji je bio isuviše gotski emotivan za moj brutalistički ukus pa tako nemam ni neke jake emocije vezane za Obisidan. Ovo je svakako metal ploča bez obzira na sve gotske elemente i mada se meni lično ništa od toga ne dopada naročito, taj spoj Depeche Mode i Sisters of Mercy sa doom metalom (kao na primer u Fall From Grace) je efektan i programski jasan. Za mene je Paradise Lost još od Gothic bend sa apsolutno jasnom ambicijom da budu mnogo bliže mejnstrimu nego toj nekoj extreme metal priči iz koje su potekli, a da se ipak korena ne odreknu u potpunosti i  i Obsidian je jedna od sigurnijih realizacija ovog programa, sa kvalitetno napisanim, izvedenim i snimljenim kompozicijama koje imaju šta treba i za tinejdžerke koje pišu tužne stihove u spomenare (ili tužne statuse na tumblru sad kad je to opet andergraund) ali i za njihove muške simpatije koje vole da sviraju vazdušne gitare. Ako volite momčad iz Halifaksa, mislim da će vam se ovaj album dopasti:

https://paradiselostofficial.bandcamp.com/album/obsidian

Couch Slut imaju novi album i Take a Chance on Rock 'n' Roll razbija. Ova žensko-muška postava iz Njujorka je poslednjih nekoliko godina iskopala sebi zapaženo mesto na sceni gde se seku alternativni rok i, recimo, alternativni metal mešajući ekstreme iz različitih žanrova za zapaljivu smešu vrištanja, gitarske buke i mišićavih ritmova. Fuzije noise rocka i metala su stare nekoliko decenija a Take a Chance on Rock 'n' Roll je vrlo zrela, sada već vrlo prirodna mešavina dve plemenite forme brutalnosti sa puno distorzije, brutalnih vokala, mišićavih ritmova, mikrofonije i generalne agresivnosti. Pre trideset godina ovakvi bendovi možda ne bi bili smatrani delom metal medijuma ali Godflesh, Today is the Day i njihovi akoliti su odradili dovoljno posla da danas ne moramo da imamo neke dileme i zapitanosti. Couch Slut su ubitačniji nego ikad na ovom albumu koji, uprkos imenu, ne donosi mnogo feelgood roka već prevashodno tenziju, agresiju i užitak u neprijatnosti. Veoma dobro:

https://gileadmedia.bandcamp.com/album/take-a-chance-on-rock-n-roll


Poljaci Clairvoyance su snimili demo, pod nazivom Demo i mada sam svestan da to nije baš najvažnije izdanje ove nedelje, meni se njihov mračni, masni old school death metal dopada. Sve je to masivno, teško, sa vokalom koji kao da stiže od ispod zemlje i – nimalo originalno, naravno. Ali ako volite taj grobni fazon, dobre, teške rifove i horor atmosferu, Clairvoyance su apsolutno tu da isporuče. Kaseta izlazi u Junu, rezervišite svoj primerak:

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/demo-14

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

 Još death metala ali ne baš toliko odležalog stiže iz Verakruza, ljubaznošću benda Mordaza. Njihov debi album, El orden del caos, doduše i sam ima old school elemenata, sa tim odličnim sporijim/ moš delovima koji vuku na rane devedesete, ali ima tu i malo ,,tehničkije" svirke. Mordaza su dobri u tome kako sve to zvuči vrlo proživljeno i sirovo u najpozitivnijem smislu, izbegavajući pošast preteranog studijskog/ digitalnog upeglavanja i picanjenja u kome mnogi bendovi izgube dušu. Mordaza imaju puno duše pa njihove pesme, miksovane tako da se sve lepo čuje bez obzira što instrumenti nemaju preterano lep zvuk, i masterovano da ima dinamiku i da može da se odvrne kako treba, zvuče odlično. Ako volite death metal koji vas prvo mrcvari sporim, ali seksi rifovima preko saplićućeg moš ritma, pa onda krene da ubija na brzinu, Mordaza odlično rade ovaj posao:

https://mordaza666.bandcamp.com/album/el-orden-del-caos

Praško-bečki übel je bend koji spaja, recimo, pank, black metal i grindcore na svom albumu The Golden Age koji je jedna distorzirana, sirova, brutalna šetnja kroz aktuelne svetske probleme. Sad to zvuči pretenciozno, pogotovo ako znate da bend deo novca od prodaje albuma daje ,,organizacijama za oslobađanje životinja i ljudi" ali, zapravo, zvučno, The Golden Age je prijatno jednostavna, sirova ploča, više po zvuku, manje po kompozicijama koje su dobre. Ali ni one, te kompozicije, ne idu na sad neku pamet i cerebralnost već se pre svega nalaze u brzini, brutalnosti, distorziji, vrištanju. Ovo je album kome polugaražna produkcija sasvim pristaje i bend je vrlo ekspresivan, zvuči veoma ,,stvarno" u onome što radi pa predlažem da ih poslušate:

https://ubel.bandcamp.com/album/the-golden-age


Baskijski Španci Pestilength su debi album izdali u Januaru ali nastavljaju da vredno rade pa evo sada i novog EP-ja. Apore Flesh je, ako je ikako moguće još hermetičnija i mračnija ploča od albuma koji nam se dopao u Januaru, i ovde od četiri pesme, dve zapravo spadaju u mračni ambijent, čineći tako sredinu izdanja hermetičnijom nego što ste očekivali. Ali oni to dobro rade. Kada sviraju svoj standardni death doom, to je sirovo i neprozirno skoro do karikature ali prija. Podrumska produkcija samo doprinosi kultnosti:

https://pestilength.bandcamp.com/album/apore-flesh

From Chile With Thrash je baš onakva kompilacija kakve sam voleo kao mlad čovek – gomila nepoznatih bendova, ekstremna količina entuzijazma i, pa, dosta dobre muzike. Kako i naziv govori, na ovoj ruskoj kompilaciji imamo reprezentaciju šesnaest čileanskih thrash bendova i prosečni kvalitet je iznenađujuće visok. Naravno, sve puca od šarma jer ovo nije kompilacija upeglanih, skupih snimaka nego propisna gerila u akciji, ali i sam kvalitet zvuka je zapravo odličan većinu vremena. Najvažnije je da su pesme besne, gladne, sirove, ŽIVE i ko god da je ovo sklapao kao da mi je prvo bio u glavi pa po tim parametrima birao bendove i pesme. Teško mi je da izdvojim neki od bendova jer skoro svaki ima nešto što ga preporučuje, ali većina svira thrash onako kako ga ja volim, brzo, naprženo, bez smaranja i filozofija. Za južnoamerički thrash obično kažemo da ima posebnu energiju i senzibilitet i From Chile With Thrash je apsolutna potvrda ove teze. Na sve to dolazi i da ovo možete da platite koliko hoćete. Pa, mislim, OBAVEZNO:

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/from-chile-with-thrash-compilation

Za još  odličnog thrash metala dozvolićete mi da vas povedem do Rima gde operiše bend Reverber. S obzirom da se ovoj ekipi prvi album, tamo negde 2009. godine zvao Serial Metal Killer, znamo da imamo posla sa ozbiljnim ljudima a ovogodišnji Sect of Faceless je veoma dobar ,,starinski" thrash ali sa svim zamislivim tehničkim i produkcijskim unapređenjima koja podrazumeva kalendarska godina. Naime, Reverber danas zvuče kao realizovana verzija onoga što su na početku obećavali a to je disciplinovani, melodični ali tvrdi thrash po uzoru na Kreator i Testament. Na Sect of Faceless bend ima izuzetno čist i lep zvuk i, ako se izuzmu trigerovani bubnjevi, taj zvuk uspeva da izbegne kliničku čistotu koja bi mu oduzela autentičnost. Bend se već i ranije dokazao kao ekipa što ume da napiše dobre pesme ali na novom albumu su stvari pogurane na sledeći nivo sa briljantnim rifovima i melodijskim linijama koje sjajno sparinguju sa inače grubim, vrištavim pevanjem gitariste Marca Mitraje koji ovde ipak pogađa note kad treba, i generalno razrađenim aranžmanima koji drže tvrdu trešersku liniju sa mnogo denflovanih gitara i duplih bas bubnjeva da uvesele slušaoca. A onda dobijemo vrlo mejdnovske ,,melodične" srednje delove (slušajte Nightmareland) i bend demonstrira da razmišlja u više dimenzija i ume da ih organski spoji. Vrlo lep album:

https://reverberofficial.bandcamp.com/album/sect-of-faceless-2

I još thrasha, ovog puta iz Brazila imamo na drugom albumu ekipe Rest in Chaos. Trapped by Yourself je ploča solidnog zvuka i produkcije i mada ima tipično južnoameričku eksplozivnost, ima i disciplinu u svirci koja emituje jedan utisak profesionalnosti i kvaliteta. Bend sebe vidi kao thrashcore postavu ali ovo se najpre manifestuje u činjenici da su pesme brze i srazmerno jendistavno aranžirane bez nekih kompleksnih razrada zadatih tema. Dakle, imamo dobre rifove i jak tempo ali nula pankerske haotičnosti već samo grub, jak, uredan metal sa pretećim zvukom i težinom koja lepo leži uz brzinu. Meni odlično:

https://restinchaos.bandcamp.com/album/trapped-by-yourself-2


U principu preskačem sve digitalne grindcore albume na bandcampu jer su u principu smeće klinaca sa previše slobodnog vremena. Blagi izuzetak pravim za Izdanje momka pod duhovitim pseudonimom Grindboy Advance koji je EP BLASTBEAT HYPER COMBO FINISH​!​!​! napravio semplujući Gameboy Advance zvukove a onda se derući kao manijak i vrteći lupove distorziranog NEČEGA preko toga. Nije baš da bih izdržao 45 minuta ovoga ali pošto traje osam puta kraće, hajde:

https://grindboyadvance.bandcamp.com/album/blastbeat-hyper-combo-finish

Za ,,normalniji" grindcore (jer, evo, 2020. je godina pa i grindcore gradiramo po stepenima normalnosti), tu je novi ACxDC i Satan is King je album koji se lako sluša uprkos svojoj nominalnoj ekstremnosti. AcxDC već godinama stvaraju unutar tog nekog ,,pankerskijeg" grindcore senzibiliteta koji čini se prirodno nastavlja radove Siege iz osamdesetih ili Dropdead iz devedesetih pa je i Satan is King ploča sa puno vrištanja i blastovanja ali i sa brzim D-beatovima i klasičnim strofa-refren mikroaranžmanima kakve ste voleli još kod SOB. Naravno, AcxDC ne mogu da odole da to malo ne oplemene brljanjem po teškim, komprimovanim gitarama pa ovde ima malo te neke sludge estetike i nije to najelegantnije napravljen spoj ali je, ponoviću, lak za slušanje sa dobrim miksom i bučnim masterom koji je trudi da albumu da što je više moguće ,,metal" težine. Važi.

https://acxdc.bandcamp.com/album/satan-is-king


Death metal bend Haunted nije isto što i švedski The Haunted. Ovi prijani dolaze iz SAD, trenutno sa Floride i mada postoje od ranih devedesetih, prvi su album snimili tek sada. Zašto? Jebem li ga. Ali treba ceniti ovu vrstu posvećenosti. The Legions Of Maleficence je svakako ploča koja zvuči baš kako je bend hteo a ne kako je sada trend ili tako nešto i ovo je vrlo satanski, vrlo agresivni death metal koji u svim pesmama govori o demonima (ozbiljno, u naslovu svake pesme je imenovan po jedan od važnih stanovnika pakla), pun je horor atmosfere (gde se možda i preteruje sa silnim introima) i ozbiljnog prebijanja. Haunted nisu ni technical ni brutal death metal u užem smislu, njihova muzika ima nešto od old school death metal atmosfere ali je suviše brza, divljačka i nesputana da bi se spakovala u tu fijokicu. Bend u svakom slučaju pruža nešto svoje, pržeći preteće rifove i farbajući ih ukusno miksovanim sintisajzerima, uz puno demonskih vokala i paklenih solaža. Lepo to meni sve zvuči:

https://haunted666.bandcamp.com/album/the-legions-of-maleficence-2020

Japanski death metal duo Hideous Depleted na svom debi EP-ju, Enforced Slaughter isporučuje vrlo strejtforvard, vrlo jednostavan ali ne i primitivan deaththrash zvuk. Hideous Depleted imaju moćan, profi miks i kvalitetno sviraju a kompozicije iako nemaju neke velike aranžmanske ambicije, imaju efektne rifove i ekonomičnost, kao i tehničku izvrsnost izvedbe da zadovolje sve moje slušalačke potrebe. Lepo ovaj bend drma i nemam problem što ovo ne probija neke nove puteve u muzici. Plus, EP je primer kako ,,kućni" death metal može da bude ubojit i prijemčiv kao i kod ,,pravih" bendova:

https://hideousdepleted.bandcamp.com/releases


Dvojica Brazilaca okupljenih pod imenom Goat Necropsy stvaraju vrlo haotičan deathgrind sa očiglednim goregrind elementima (mislim, ako volite naslove pesama poput Anal Vomit, ovi momci su tu za vas), i malo slamming death metal momenata i sve je to kućna produkcija, ali... Ima tu dosta vatre, strasti i spretnosti u sklapanju pesama a uz koje se dobro uklapa očigledna inspirisanost momaka da ne samo šokiraju naslovima pesama već i da naprave muziku koja će biti interesantna. Bloody and Fresh, kao naziv ovog kratkog EP-ja zapravo vrlo pristaje ovoj haotičnoj, jeftinoj ali duševnoj muzici:

https://goatnecropsy.bandcamp.com/album/bloody-and-fresh

Putrid Pile ima novi album. Da budem iskren, mislio sam da je Shaun LaCanne konačno odrastao i batalio ovu zajebanciju ali... nije. LaCanne je neka vrsta razvijene forme sobnih deathgrind autora, čovek koji je velikom posvećenošću svojoj umetničkoj formi ne samo snimio nekoliko vrlo solidno produciranih albuma već i imao žive nastupe (sa gitarom i ritam mašinom), uključujući u Evropi. Talenat, svakako, ali i krvavi rad i prosto mi je žao da se na albumu Revel in Lunacy ne vidi ikakav znak da je tematski Putrid Pile malo odmakao od svojih standardnih opsesija. Mislim, nije ovo ni muzički nešto dramatično odmaknuto, album je prebijački brutal deathgrind sa prijemčivim hromatskim rifovima i smenama srednjetempaškog nabijanja duplog kika, te blastibita, i to je sve uglavnom na koordinatama na kojima je Shaun bio i ranije, ali ipak malo veštije i inspirisanije nego ranije, da se vidi ipak nekakvo sazrevanje. I meni to prija, ali me stvarno žulja da su se deathgrind, goregrind, slam i srodni podžanrovi sa vremenom izmetnuli u proslavu mizoginije i da su tekstovi o mutilaciji i nasilju nad ženama i dalje maltene obavezna stilska vežba. Mislim, naravno, sve je to logična ekstrapolacija horor-korena iz kojih je sve ovo poteklo, ali i horor je evoluirao, pa što ne bi i Putrid Pile. No, dobro, Shaun nije fiksiran na mizoginiju kao neki drugi bendovi i ovde samo zbog naslova jedne pesme valja odmah prevrnuti očima, tako da, ovo vredi da se čuje pa i da se u njemu uživa:

https://sevared.bandcamp.com/album/revel-in-lunacy


Britanski Cryptic Shift su konačo dobacili do prvog albuma i Visitations from Enceladus je odlična prezentacija njihovog tehničkog, kompleksnog ali zanimljivog i progresivnog death zvuka. Ako kažemo da album počinje kompozicijom od 25 minuta biće jasno da imamo posla sa vrlo ambicioznim bendom, ali, dobra vest je da su Cryptic Shift kadri da ovoj ambiciji dodaju puno supstance pa iako Moonbell Immolator ima i sasvim kinematske pasaže gde instrumenti, tehnički, ne sviraju note, ovo se odlično uklapa u generalnu ideju i slušaoci pruža primamljiv narativ da ga prati. Cryptic Shift su, na neki način, nastavljači progresivne struje death metala sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, recimo Death iz te faze ili Atheist, pa i Cynic sa svojim intrigantnim ritmičkim strukturama i harmonskim istraživanjem, a umeju da odrade i izvrstan rif, solažu, sve što treba. A još su se i inspirisali igrom Bloodborne pa spadaju u rastući podžanr Dark Souls Metala. Sve to u odličnom miksu gde čujemo sve te filigranske bas-linije. Fantastičan debi i prava poslastica ako volite prog-death:

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/visitations-from-enceladus

Poljaci Lunacy na EP-ju Cold Reboot demonstriraju svoje viđenje progresivnog metala a koje je negde između razgovetnog metalcore zvuka, math-metala i djenta. I mada na gomili zvuči zastrašujuće, ovo je u principu sasvim lepa ploča sa pet pesama dobrog gruva, neočekivano lepih solaža i generalno dobre srednjetempaške svirke koju eventualno malo unazađuje monoton derački vokal. Ali čovek se trudi. No, dobro, trudi se ceo bend i ovo je prilično dobro ako već ne potpuno dozrelo. Bend, uostalom, još nema ni jedan album i ovaj EP je sjajan način da se sa njima upoznate dok ga ne snime:

https://lunacyofficial.bandcamp.com/album/cold-reboot

Latvijski MĀRA sa svojom kombinacijom thrash i groove metala ne bi bili nužno moj izbor, ali na albumu Self​-​Destruct. Survive. Thrive! Njihova pevačica, Māra Lisenko toliko dobro peva da mi je i malčice ,,komercijalniji" zvuk benda sasvim prijao. I, mislim, nije to sad nešto ozbiljno komercijalno, ovo je bend koji zvuči primetno ekstremnije od, recimo, Machine Head ili Fear Factory iako se kreće negde u istoj ravni, ali ima te stvarno sjajne refrene koji ga odmah lansiraju u radio-friendly orbitu i, uz odličnu produkciju, ovo vredi da se zavrti:

https://marametal.bandcamp.com/album/self-destruct-survive-thrive

The Path of Increased Indifference sa Floride kombinuju hardcore (ili ipak posthardcore, samo sa brutalnijm vokalom?) sa metalom na EP-ju Songs from the Beltway i to su tri pesme razoružavajuće solidnog gruva i poštenih, dobrih rifova. Taman na mestu da se dopadne i pank i metal publici, ovo je izdanje koje pirvlači dobrim (mada ne skupim) zvukom i energijom koja ipak ne umanjuje razgovetnost:

https://thepathofincreasedindifference.bandcamp.com/album/songs-from-the-beltway

Australijski Womb to Tomb imaju užasno jeftin omot istoimenog debi albuma ali muzika je dobar, radnički thrash metal srednjeg tempa, solidnog gruva i opakog vokala. Bend smandrlja pet pesama za petnaest minuta i mada ima i brzine, ovo je prevashodno muzika čvrstog ritma i dobrih rifova koji se ne žure da stignu kud su pošli, ali brzim smenama ritmova natrpane pesme imaju dovoljno dinamike i energije za moje potrebe:

https://wombtotombmetal.bandcamp.com/album/womb-to-tomb-2

Kanadski Omniarch na svom prvom, istoimenom albumu ozbiljno se trude da isporuče memorabilan melodični death metal koji se susreće sa metalcoreom i mada to nije nužno žanrovski melanž po mom ukusu, ima ovde stvari za preporučiti. Hoću da kažem, ovo je kao da ste uzeli The Black Dahlia Murder, malo jače odvrnuli regler za ,,progresivu" i dobro izmućkali. Bend je napaljen, žestok i ubedljiv u izrazu i mada na momente zaista zvuči kao naloženija verzija TBDM tribjut postave, ovo su solidno odrađene pesme sa dobrim gitarama, dinamičnim pevanjem i lepim smenama ritmova. Naravno, Omniarch su u startu u riziku da upadnu u rutinu u kojoj TBDM već godinama postoje i ne mrdaju mnogo ni u jednu stranu, što treba notirati, ali ovo je obećavajuć album:

https://omniarch.bandcamp.com/album/omniarch

Tu su i Shrapnel iz Ujedinjenog kraljevstva sa novim albumom, Palace for the Insane i bend vrlo sigurno isporučuje svoju thrash metal viziju na novoj ploči. Uzgojeni na Bay Area klasici poput Exodusa ili Dark Angela, Shrapnel i ovde isporučuju svoju viziju iste te muzike a koja se, ruku na srce, ne razlikuje preterano od originala. Samo je, naravno, prosviranija i bolje producirana. Neću da kažem da Shrapnel ne dodaju ništa svoje u formulu ali to su uglavnom sitnice i ukrasi dok srž manje-više počiva na interpretaciji onog što su radili veliki prethodnici. No, Shrapnel to rade vrlo dobro i Palace for the Insane je pošten, dobro urađen thrash metal opus.

https://www.youtube.com/watch?v=2G7lDV5a-n0&list=OLAK5uy_kf_y-L3hJN3Po4UzkCsClntkOltSOyRtk

I Voodoo Gods imaju novi album, The Divinity of Blood i mada ovo nije nešto naročito inspirisan deaththrash, pogotovo za muzičare koji ovde učestvuju, s obzirom da je u pitanju maltene hobistički projekat, ima ovde zdravog zvuka i lepih rifova. Album ima bolji zvuk – producirao ga je Andy La Rocque – nego pesme, da se mi razumemo, i mislim da se ovde čuje da autori ipak čuvaju najbolje ideje za svoje glavne projekte, što opet govori o riziku koji postoji kad okupljate supergrupe od već aktivnih muzilara, ali ima ovde simpatičnih momenata, kao na primer flamenko u From Necromancy To Paraphilia. Generalno, nije ovo neki nezaobilazan album ali je prijatan i, mislim, uvek je lepo čuti Georgea Fishera kako peva jer on to i kad radi iz hobija, radi izvanredno.

https://www.youtube.com/watch?v=RAC_pUegkP0&list=OLAK5uy_lO10ibC1S4YUWTagnccH8wi0vjzt23FdE


Iz, ponovo, Latvije nam stižu Hypervert, a što je užasno ime za bend no, muzika na albumu Little Black Death je impresivna kombinacija klasičnog heavy rocka i elektronike na način koji ne sugeriše ,,industrial metal" estetiku na kakvu uobično pomislimo kod ovakvih kombinacija. Hypervert su više rokenrol bend, manje Depeche Mode, ako tako mogu da kažem, što je, recimo kako su slovenački Strelnikoff i sami radili tu kombinaciju pristupa. Hypervert ne zvuče kao Strelnikoff ali su zapravo dobar, vrlo radio-friendly (bar po mojim kriterijumima) metal bend koji može da bude zanimljiv i publici Marilyna Mansona a, evo, i meni. Probajte:

https://hypervert.bandcamp.com/album/little-black-death

Sremskomirtovački Dishate su već ove godine objavili svoju obradu Bombardera (Spaljen) a sada imaju novi singl sa dve pesme, New World Disorder i ovo je prijatni, starinski i prilično sirovi deathgrind kakav su ljudi (i neljudi) pravili devedesetih, samo bolje. Dishate imaju sirov, eksplozivan podrumski zvuk ali se to uklapa uz njihove brutalne vokale i kršeće gitare. Nema ovde sad bogznašta novo i apdejtovano u odnosu na klasike ali bend svira sa puno srca i strasti:

https://dishate.bandcamp.com/album/new-world-disorder

Srpsko izdanje nedelje je svakako novi album Alogie. Braća Branković ne odustaju i Semenderia (što je, slutim, rimski naziv za Smederevo, don't @ me) je vrlo razrađen power metal opus sa jasnim uticajima svega što su u bendu slušali i svirali tokom decenija. Ima ovde dakle, i jasnih referenci na Rainbow ili Iron Maiden ili Helloween ili Blind Guardian – makar iz druge ruke, ali bend je svakako odavno razvio svoj sopstveni zvuk kao sintezu svih uticaja i Semendria je ubedljiv album šarmantne, cheesy epike baš kako dolikuje ovakvom metalu (slušajte tu frulu u naslovnoj pesmi!) i sigurnih sub-simfonijskih aranžmana. Eternal Fight na kojoj gostuje Tim ,,Ripper" Owens lično (!!!) je možda najbolji sažetak današnjeg Alogijinog zvuka sa elementima klasične heavy ere (ili vi ne čujete Rainbow u ovoj pesmi? Slušajte jače!) i moderni(ji)m elementima koji su svi tu u službi prijemčivog, melodičnog, pa i blago komercijalnog metala koji je ipak previše zaljubljen u svoju naprženu svirku da bi bio dovoljno blizak mejnstrimu. Alogia sada zaista svira na svetskom nivou i ne mogu da se ne divim ovim kvalitetnim aranžmanima koji prepliću kompleksan instrumentalni rad sa pamtljivim, melodičnim, pa i hitoidnim pesmama. Brankovići i njihovi saradnici već decenijama dišu, jedu, znoje i sanjaju metal i to da su u 2020. godini izdali ovako kvalitetan album (na kome pored Owensa gostuju i Mark Boals i Fabio Leone) ne bi trebalo da je neko iznenađenje. E, sad, da li će svet to prepoznati i umeti da ceni je već drugo pitanje. Al zato smo mi tu, da mu kažemo:

https://alogia.bandcamp.com/album/semendria

Jer, evo, recimo, pensilvanijski Lör na svom drugom albumu, Edge of Eternity ima bolju produkciju i svakako je muzički ,,napredniji" utoliko što ide dalje izvan žanrovskih granica za mešavinu epskog power metala i progresivnog metala, ali iako se meni ova ploča veoma dopada, ona nema Alogijinu savršenost komponovanja i pomenutu hitoidnost. No, Lör svakako idu na malo eklektičniji utisak, malo postmodernističkiju strategiju, kombinujući u teoriji disparatne elemente tako da dobiju kompozicije koje rade uprkos toj disparatnosti. I, mislim, trud se EMINENTNO isplaćuje jer je Edge of Eternity impresivna ploča čiji su eksperimenti spajanja teatralnog, epskog metala i raznih avangardnih pogleda na muziku uglavnom vrlo uspešni. Ovde ima samo pet pesama ali JAKO puno muzike i vredi ga slušati više puta da se pohvataju sve ideje i logike kojima su stavljene jedne naspram drugih. Briljantna album metala koji je istovremeno sasvim veran tradiciji ali i izvan njenih granica. Svaka čast:

https://halloflor.bandcamp.com/album/edge-of-eternity


Entorx iz Speyera u Nemačkoj imaju drugi album i njihova muzika je negde između melodičnog death metala i thrash metala što nije rđava kombinacija. Faceless Insanity je ploča sa lepim thrash rifovima i energijom koji dopunjuje death metal komplikovanje, dosta gitarskog petljanja i ,,progresive" ali bend uspeva da kroz sve to prođe uglavnom se držeći dobrog gruva i interesantnih tema. Da je više progresivnih bendova koji se ovoliko trude da budu prijemčivi i zabavni, svima bi nam bilo bolje:

https://entorx1.bandcamp.com/album/faceless-insanity


Teksašani Love and War su alergični na Bandcamp iz nekog razloga, ali imaju sopstveni sajt i to je nekako adekvatno za bend koji svira relativno starinsku muziku. Debi album ove ekipe koja je nastala posle raspada takođe teksaških Lestat zvuči kao nešto što biste čuli na prelasku osamdesetih u devedesete, sa solidnom kombinacijom NWOBHM i klasičnog heavy zvuka. To, dalje znači da su Love and War za nijansu previše ,,retro" za mene, ali samo za nijansu. Ovo je heavy metal koji se seća da je nekada to bila stadionska muzika pa dobijamo stamene ritmove, moćne bas-linije i pevljive refrene kao stvorene da se zaore iz nekoliko desetina hiljada grla (Start Believin, Mercenary Man). Ali ima tu i brže, krvavije svirke, kao što je otvaračka We All Fall Down, mada je, da budemo fer, album mnogo više naklonjen tom ,,stadionskom" srednjem tempu i ko voli energičniju, agresivniju verziju Kiss, Sammy Hagar ili Whitesnake formule, ovde će čuti vrlo iskusne, kvalitetne muzičare kako isporučuju snažan, autentičan hair metal bez trunke ironije. Da sam ovaj album čuo 1984. godine danas bih ga pamtio kao apsolutni klasik sa sve muževnim vriscima Jeffa Vandenberghea i masnim solažama Johna Adamsa. Ako volite ovakav zvuk, nećete pogrešiti:

https://youtu.be/HEf7GjAy4PQ

Izraelski bend Heavy Metal Extravaganza za sebe kaže da je ,,The sickest heavy metal band around!" što je jaka preporuka pa makar je bend dao samom sebi. No, njihov debi EP No Turning Back, iako možda nije najjača ploča koju sam čuo ove godine, svakako opravdava pažnju koju je bend privukao. Ovo je mešavina klasične metalčine sa razigranim, razuzdanim gitarskim solažama, ali i thrash strategijama, kao i nešto postmoderne zajebancije umešane uz poštenu svirku. ,,Frank Zappa goes metal", kako reče jedan od komentara na JuTjubu je možda malo preterano ali bend svakako nema problem da u svoj heavy metal ubaci dosta panka (Fly High je, ako ćemo pošteno, pank rok pesma odsvirana u metal stilu) i bude razumno šaljiv iako svira smrtno ozbiljno i kvalitetno. A to je sasvim na Zappinoj liniji. Iz nekog razloga ni ovi ljudi nemaju Bandcamp, pa onda evo:

https://www.youtube.com/watch?v=RN39sphhqJk

Francuski Nemedian Chronicles kompletira ovaj trijumvirat bendova alergičnih na Bandcamp sa svojim istoimenim debi EP-jem. Kako i nagađate iz imena, bend se loži na Konana i sve u vezi sa njim,  a muzički ovo je šarmantan hevi metal sa blagom folk/ srednjevekovnom komponentom. Lepo to ljudi rade, pišući melodične, cheesy epske komade i izvodeći ih poput neke garažnije verzije Blind Guardian. Meni se to dopada iako mislim da bi pevanje Alexandrea Duffaua moglo da bude malo divizivno. No, opet pesme su lepe i određene produkcijske neispeglanosti su deo šarma. Nemedian Chronicles su na pravoj strani ograde i ja pozdravljam ovo izdanje:

https://youtu.be/aPLMMMvNv98


A kad smo već kod klasičnog metala, prošle nedelje smo imali povratak Siren a ove nedelje se iz mrtvih vraćaju – Tyrant. Neću biti SUVIŠE iznenađen ako se počešete po glavi i kažete ,,Ko?" jer ovaj američki bend, osnovan još krajem sedamdesetih i sa debijem 1985. godine je svoj treći i za dugo vremena poslednji album izbacio još 1996. godine. No, 2020. godina je pogodna za povratke pa tako sada i ovaj kvartet iz Pasadene ima novi album – Hereafter. I, da budemo jasni, Tyrant nisu nikad bili baš neka VELIČINA pa tako ni Herefater nije sad neko remek-delo koje ruši na patos i raspamećuje na prvi ugriz, ali opet, ovo je vrlo solidan, iskren, pošten i iz srca odsviran album mračnijeg heavy metala. Zapravo, kako ovde sada peva Robert Lowe (ex Candlemass i Solitude Ateternus) tako je i bend svoj zvuk više ugodio sa tim nekim doom metal senzibilitetom koji im, uostalom leži. Kombinacija klasičnih heavy rifova, gitarskog pištanja i doom težine i gruva ume da bude dobra i Tyrant to dosta solidno provlače na ovoj ploči. Klasični heavy komadi poput, recimo, The Darkness Comes zvuče autentično i prijatno me podsećaju na sve što sam voleo pre tri i po decenije a to da album nije preproduciran i zvuči zdravo i pošteno je veliki plus. Ima ovde MNOGO muzike – jedanaest pesama od kojih ni jedna nije kraća od četiri minuta a ima ih i koje traju duplo više – i ne mogu da kažem da album uspeva da održi istu energiju tokom celog trajanja, ali i ne pada nešto specijalno nisko, a što je pozitivno. Tyrant su, barem za ovaj momenat u svojoj karijeri, našli žanrovsku kombinaciju koja im odgovara i meni je ovo gušt za slušanje:

https://shadowkingdomrecords.bandcamp.com/album/hereafter


Za ljubitelje brutal death metala ove nedelje su se javili Italijani Devangelic sa svojim trećim albumom, Ersetu. U pitanju je, kao i prethodna ploča, konceptualni album koji, u ovom slučaju, priča o mesopotamskim mitovima kroz devet pesama nemilosrdnog prebijanja blastbitovima, medveđim vokalima (ovde peva Paolo iz Corpsefucking Art, Putridity i Antropofagus između ostalog) i sitno sečenim rifovima. Kao neko ko sebe doživljava kao celoživotnog ljubitelja brutal deatha, ja svakako imam inklinacije ka zvuku kog Devangelic prodaju na ovom albumu i svakako mi nije neprijatno da ga slušam, ali Ersetu je takođe i udžbenički primer ploče koja je toliko opsednuta elementima stila da joj sasvim promiče ideja o tome da treba napisati i dobre pesme. Ovih devet kompozicija su, hoću da kažem, sve iste ili barem gotovo nerazaznatljive jedna od druge. Bend besomučno ponavlja isti tempo, iste blastbitove, iste prelaske iz blastbita u srednjetempaški gruv i nazad i ono što je efektno u jednoj ili dve pesme postaje monotono i neimpresivno kada se razvuče na dužinu albuma, pogotovo kada taj album, kao konceptualna ploča, treba da prestavlja jedan dugački narativ. Devangelic samo na momente puste da razaznatljiva gitarska tema razbije monotoniju naoko identičnih hromatskih nizova koji se dave pod bubnjarskim rafalima, potvrđujući da mnogi brutal death bendovi nisu naučili baš sve lekcije što su ih Suffocation ponudili. Mislim, Suffocation su IZMISLILI ovaj stil ali njih barem nikada niste mogli da optužite da nemaju pamtljive rifove i teme. Devangelic ih nemaju i da nema povremenih kratkih upadanja u slem, ovaj album bi zvučao skoro kao da ga je napravio AI. Koji sve razume ali ništa ne kapira. No, da je ovaj album objektivno LOŠ ja ga ovde ne bih ni pominjao. Devangelic su samo uložili mnogo rada u nešto što je nerazaznatljiva salata rifova i iznurujućeg blastbita, što je šteta, ali makar zvučno i po senzibilitetu sasvim pogađaju moje preference. A i to je nešto:

https://devangelic.bandcamp.com/album/ersetu

Za primer kako možete ostati u brutal death metal ključu ali kreirati distinktne pesme, tu nam je novi album australijskih veterana Abramelin. Naravno, ovi ljudi sviraju još od osamdesetih i Never Enoough Snuff im je prvi album posle dvadeset godina pa je ta kombinacija iskustva i napaljenosti da se dokažu verovatno i zaslužna što ovo zvuči tako ubedljivo. Da se razumemo, Australijanci ovde ne izmišljaju toplu vodu ali njihov death metal je pun pamtljivih rifova, distinktnih solaža i kompozicija koje svoju brutalnost prirodno crpe iz tema i njihovog razvoja a nisu samo gotovo nasumični rafali hromatskih nota i blastbitova. Abramelin nikada nisu bili mnogo prolifična ekipa, na kraju krajeva, trebalo im je sedam godina da snime prvi album pa onda još pet da snime drugi i onda dvadeset za treći, ali možda je to zaslužno za kvalitet ove ploče koja naprosto sipa energiju i dobro realizovane ideje tempom od 300 na sat, držeći se možda starinskije estetike ali demonstrirajući veoma jasno zašto ona nije i prevaziđena:

https://abramelin1.bandcamp.com/album/never-enough-snuff


No, najvažniji album ove nedelje je svakako živi Triptykon, nazvan Requiem (Live at Roadburn 2019). Triptykon je, naravno, bend sa kojim je Tom G. Warrior nastavio da razvija svoju viziju građenu još osamdesetih godina prošlog veka sa Celtic Frost. Celtic Frost su se u ovom veku vratili sa jednim, UBISTVENIM izdanjem (Monotheist iz 2006. godine) a Triptykon je bio logičan nastavak ovog programa. No, za deceniju rada, Tritykon će izdati samo dva studijska albuma, ali su barem oba bila fascinantni opusi teškog, mračnog, veoma ličnog a opet ne hermetičnog već izrazito komunikativnog metala – barem za standarde estetike ekstremnog metala koje je, te standarde, Warrior ionako praktično svojeručno ispisao. Requiem (Live at Roadburn 2019) je neka vrsta zaokruživanja ovog poglavlja u Warriorovom životu, album snimljen sa učešćem Nizozemskog prestoničkog orkestra, sa kompozicijama koje zapravo organski povezuju Celtic Frost i Triptykon faze njegovog rada. Koje, kad se malo pogleda i nisu tako razdvojene. Album počinje i završava se po jednom Celtic Frost pesmom iz dvadesetak godina razdvojenih faza benda, a koje su obe deo kompozicije Requiem što ju je Warrior tek, evo sada, završio srednjim delom, Grave Eternal što sa više od trideset minuta muzike i u šest distinktnih stavova razrađuje njegove ideje. I ovo je, nemam drugu reč, veličanstveno. Warrior je sa ovovekovnim Frost/ Tritykon autputom već pokazao koliko je istovremeno unutar i izvan žanra, držeći se tvrdog, mračnog, svedenog metala koji je u korenu svega a ne bežeći od toga da ga evoluira u ma koju stranu da mu se čini logičnom. Requiem ne zvuči ni kao klasični Celtic Frost (pa ni Celtic Frost sa Monotheista) niti kao Triptykon koji poznajemo već, ako baš tražite, kao Pink Floyd koji džemuje sa Swans i svira mrtvački doom metal sa korenima u Celtic Frost estetici, sve ofarbano ukusno svedenim orkestracijama i miksovano tako da se monumentalni zvuk očuva u potpunosti a da se izbegne natrpanost zvučne slike i zamor uha. Warrior je uvek imao sluha za monumentalno i uvek bežao od pomenute natrpanosti pa je tako i ovde kadar da srazmerno jednostavne kompozicije pretvori u epske komade orkestarskog metala sa izuzetnim vokalnim doprinosom basistkinje Vanje Šlajh i ukusno aranžiranim duvačkim, gudačkim i perkusionističkim doprinosima orkestra. Sa ovim albumom Tryptikon je logično evoluirao u narednu fazu svog postojanja (za koju, naravno, ne znam ni koliko će ni da li će trajati) koristeći teški, od žanrovskih poza skoro potpuno očišćeni metal kao osnovu za svečanu, ekspresivnu ali ledeno uzdržanu, dostojanstvenu muziku što se može slušati, rekao bih, skoro beskonačno. Kada sam, tamo, osamdesetih godina, kao tinejdžer, slušao ondašnji Celtic Frost i ondašnji Swans ni slutio nisam da će ove dve muzike preko decenija konvergirati u jednu tačku, a Requiem (Live at Roadburn 2019) nam donosi baš ovo, muziku koja je monumentalna a jednostavna, naivna a izuzetno sazrela, daleko iznad žanrovskih pravila a opet nesumnjivo, nepokolebljivo metal. Ako ikada budemo proglašavali metalce za svece u nekom poluozbiljnom imitiranju klasičnih religijskih rituala, mislim da se Warrior sada kvalifikovao za mesto odmah uz desnicu Ronnieja Jamesa Dia. Requiem (Live at Roadburn 2019) je remek-delo i, ako imalo inklinirate teškoj, hermetičnoj a opet emotivnoj i komunikativnoj muzici, obavezna, nezaobilazna lektira.


https://www.youtube.com/watch?v=DheinzyGh3E&list=OLAK5uy_k6G34plcgBEU8fb4E7ZEOjH3sUsP40MGE

[Meho Krljic]

Imali smo dobru metalnu nedelju, i to ne samo zato što je novi Killitorous ODLIČAN. Lepo je imati dobru nedelju makar na neki način kad je već opšte stanje tako... loše. Na primer, meni je umrla mačka, sada je kremirana i biće sahranjena uzkoren jednog našeg drveta. Metal? Zauvek. Idemo redom.

Blek metal! Italijanski solo projekat Disamara ima prvi album, Notturna è la quiete i ovo je šest pesama atmosferičnog blek metala kakav meni zapravo jako prija. Hoću da kažem, da ovde, za početak, ima puno poštene, znojave svirke i Maur, koji opslužuje sve instrumente, je snimio izuzetno ubedljiv (možda čak i živi!) bubanj koji odlično nosi pesme. Gitare su, svakako, srazmerno monotone jer atmoblek zahteva određenu količinu monotonije da bi ,,radio" ali i one zvuče živo, sa dubokim, jakim basom i dinamičnim ritam-gitarama koje nisu samo zid akorda kao kod slabijih bendova iz slične branše. Pesme su dugačke i duboke, kako žanr to zahteva i ovo je, uz prilično dobru produkciju album uz koji se autentično uživa:

https://naturmachtproductions.bandcamp.com/album/notturna-la-quiete

Za nijansu meni manje zanimljivo, ali ,,objektivno" prilično dobro sočinjenije dobijamo sa trećim albumom ruskog DSBM solo projekta SelfDestroyer. Ovaj momak iz Jekaterinburga je 2018. godine  krenuo sa žestokom diskografskom dinamikom ali je, srećom, onda malo stao na loptu pa je Cemetery of Broken Destinies izašao posle dve godinice pauze i čuje se da su ovo promišljene i proživljene pesme. One su i dugačke, najkraća od tri pesme na albumu ima 14 minuta, i pošto se uglavnom kreću u srednjem i sporijem tempu sa mnogo praznih prostora za kontemplaciju, meni je to sve i malo, kako da kažem, ne baš dosadno ali ne ni suviše prioritetno za slušanje. No, Thanataur koji sve ovo piše i svira ima nesumnjivo izgrađenu viziju i zna tačno šta hoće sa ovom izrazito emotivnom, čak patetičnom (u nepežorativnom smislu) muzikom i tu dužina i kontemplativnost imaju svoje mesto. Depresivni blek metal za one koji depresiji hrle.

https://selfdestroyerblack.bandcamp.com/album/cemetery-of-broken-destinies

Iz Škotske nam stiže Ruadh (aka Tom Perrett) sa svojim drugim albumom, The Rock of the Clyde i ovo je atmosferičan, nežan blek metal sa ozbiljnim šugejzerskim aspiracijama, ali i sa dobro osmišljenim krosoverom sa keltskim narodnjacima. Ovo nije prost, sobni atmosferični metal koga pravi jedan čovek i mada ima introvertnost i harmonsku nežnost karakterističnu za takve bendove, bogati aranžmani, sa sve ženskim pratećim vokalima daleko nadilaze uobičajeni one-man-BM prosek. Album će se nesumnjivo dopasti ljudima koji vole srednjevekovnu muziku, uživaju u romansiranim mitovima i za praznike kosplejuju kao bardovi, dvorske dame, šumske vile i vilenjaci. Iako je Saor, kao poznatiji škotski narodno-atmosferični kolega, čini se, prirodno poređenje, Ruadh ima osoben zvuk, raskošne aranžmane i sasvim svoju filozofiju. Vrlo lepo.

https://ruadh-northernsilence.bandcamp.com/album/the-rock-of-the-clyde

https://ruadh.bandcamp.com/album/the-rock-of-the-clyde


Norveški solo projekat hriščanskog blek metala Nattesorg izbacio je album Out of the Tombs a koji je zapravo kompilacija pesama sa dva izdanja stara svega par godina, ali u remasterovanim verzijama. Nattesorg nije nužno najbolji sirovi blek metal izvođač koga ćete čuti ijedne nedelje, muzika mu je često veoma monotona a prilično sobna produkcija mu pomaže samo do jedne tačke kada krene da odmaže, ali kako retko imamo priliku da ovde pomenemo neki hrišćanski blek metal projekat, ovaj svakako zaslužuje malo pažnje. Čisto da se proveri stara izreka da Đavao ima sve najbolje melodije:

https://nattesorg.bandcamp.com/album/out-of-the-tombs

Danski Wolfaz sebe opisuju kao zvuk koji biste dobili kada bi se Darkthrone i Taake udružili da sviraju d-beat punk i to je svakako JEDAN način da se privuče moja pažnja. No drugi, a reklo bi se sasvim nevezan, je taj da izdate solidan EP sa tri pesme bučnog a melodičnog blek metala. Sotes runer je ploča koja sirovost i suptilnost spaja u jedno, dajući tipično skandinavsku brutalnu melodičnost i pržeće gitare, organske blastbitove i atmosferu koja je i mračna i ekstatična u isto vreme. Nema ovde mnogo te d-beat pankerice koju bend reklamira ali mi to uopšte ne smeta, Wulfaz su izbacili bučan i primamljiv EP poštenog blek metala i to je dovoljno:

https://wulfaz.bandcamp.com/album/sotes-runer

Amerikanci Bound by Entrails su bili neaktivni jedno vreme ali novi EP, Aberration Prayer najavljuje nove diskografske radove. Ovo su četiri pesme muzike koja još uvek ima korene u blek metalu iako je u procesu sazrevanja benda evoluirala daleko preko granica žanra, pa je danas to smeša folk motiva, melodičnog pevanja i energičnije metal svirke. Vrlo dobro produciran i kvalitetno odsviran, Aberration Prayer je EP impresivno širokog stilskog i estetskog zahvata kojem skoro da nisu ni potrebni blek metal elementi jer je uverljiv u svakoj mutaciji svojih dugačkih pesama. Ali lepo je što ih ima:

https://boundbyentrails.bandcamp.com/album/aberration-prayer

Švedski satanisti Amagedda nisu snimili album od 2004. godine, ali nisu bili ni potpuno neaktivni u protekloj deceniji, sa nekoliko singlova koje su izbacili. Svindeldjup Ättestup je, tako, ipak svojevrsni povratak među žive i četvrti album ovaj bend prikazuje u dobroj formi sa za Skandinavce tipično autentičnim zvukom i idejama. Armagedda interesantno grade na osnovama švedske blek metal klasike pružajući opasnu, preteću ali fascinantnu i veoma melodičnu muziku koja, razume se, potpuno izmiče danas aktuelnim idejama o ,,melodičnom blek metalu" bežeći od atmoblek i blackgaze formula. Umesto toga, ovo su pesme pune ledene elegancije i album je kinematska, veoma evokativna kolekcija tema i kompozicija koje se svojim okultnim materijalom bave dostojanstveno i zrelo. Ja sam inače poznat kao primitivac koji blek metal voli skoro jedino kad je brz, ali Armagedda potpuno demoliraju moje slušalačke navike svojom dinamičnom, impresivnom muzikom i promišljenom produkcijom. Fenomenalno:

https://armagedda.bandcamp.com/album/svindeldjup-ttestup

Finski trio Kasvoton na svom prvom albumu, Jumalansa tappaneet, a posle decenije rada i izdavanja kraćih nosača zvuka daje vrlo dobar argument za svoju viziju blackened death metala. Jumalansa tappaneet je tako ploča koja ima neposrednost i ekspresivnost kakvu intuitivno vezujemo za black metal, ali ima i rifove tipičnije za death metal koji, kada padaju preko brutalnog blastbita i keca, zvuče skoro kao grindthrash (slušajte furioznu Dehumanisaatio). Bend odlično kombinuje te elemente da ponudi devet pesama agresivne ali ukusne, primamljive metal svirke sa dobrom produkcijom i nepatvorenim gnevom. Lepo je kad bend sačeka da sazri pre nego što izda debi album i ovo je baš odlično:

https://kasvotonband.bandcamp.com/album/jumalansa-tappaneet

Španski satanski Katalonci Mørknatt imaju novi EP, Icarus (ali neće da ga stave na Bandcamp) i ovo je žestok, nagaren (i nagaravljen) black metal sa uticajima thrasha i to zvuči prilično dobro. Španska blek metal scena nije naročito poznata u Evropi i Mørknatt zapravo zvuče skoro kao da su iz Skandinavije sa svojim oštrim zvukom i napadačkim stavom, a njihov satanistički svetonazor i slatke ali opasne melodije su pravilan začin u muzici koja je konfrontativna ali i zavodljiva. Četiri pesme krvoločne svirke u manje od dvadeset minuta, sasvim korektno:

https://youtu.be/Q4jpJ_2rLAE

Njemački Hexenbrett na svom prvom albumu, Zweite Beschwörung: Ein Kind zu töten imaju vrlo simpatičan pristup blackened rock'n'roll zvuku sa muzikom koja je inspirisana Goblinom i sličnim kinematskim Italo-horror radovima iz sedamdesetih barem koliko i pravim blek metalom. Utoliko, ovo je ploča na kojoj kinematski sintisajzeri imaju posla isto koliko i distorzirane, tremolo gitare a bend iako solidno snimljen i produciran zvuči kao da svira u napuštenoj bioskopskoj sali pred ne više od troje ljudi. Ima ovde sjajne atmosfere i jedne veličanstvene a jeftine epike:

https://hexenbrett.bandcamp.com/album/zweite-beschw-rung-ein-kind-zu-t-ten


Šveski Sodomisery imaju upitan kvalitet rasuđivanja kad je u pitanju imenovanje benda, ali debi album, The Great Demise im je sasvim solidan. Ovaj bend, koji predvodi izvesni Harris Sopovic – za koga slutim da je poreklom sa naših prostora, jelte – baštini taj malo death metalu okrenuti black metal kakav su recimo u svoje vreme promovisali Dissection i ako vam se to dopada kao koncept, ovo je pristojna, vrlo profi odsvirana i snimljena muzika u kojoj ima dosta melodije i epske atmosfere. Bend čine muzičari sa dosta iskustva u drugim projektima i čuje se taj kvalitet i u pisanju i u svirci. Sodomisery su razgovetan, pa i srazmerno prijatan bend u odnosu na uobičajeni blek metal program koji ja ovde guram pa poslušajte ako vam se to čini kao zgodna ponuda:

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/sodomisery-the-great-demise

Árstíðir lífsins su bend za koji se po imenu vidi da je sa Islanda, ali zapravo ga čine jedan Islanđanin i dva Nemca od kojih jedan već duže živi na Islandu. Nepotrebno znanje? Pa, svakako. Enivej, ovaj bend, čije ime znači ,,Životna doba" izdao je, evo, već šesti album za deceniju rada i Saga á tveim tungum II: Eigi fjǫll né firðir je direktan nastavak prethodne ploče, jedan meditativan opus pun gudačkih instrumenata i zamišljenog šaputanja. Ima ovde i propisnog metalisanja ali proći će skoro deset minuta dok čujete prvi distorzirani akord u trećoj pesmi, Sem járnklær nætr dragask nærri a koja i sama traje deset minuta i bezbedno je reći da Árstíðir lífsins nisu ekipa koja stvari radi na brzinu. Kompozicije na ovom albumu su ekspanzivne, epske dužine i širine i čine deo dužeg narativa koji se ne iscrpljuje u kraktim, eksplozivnim ejakulacijama gneva. Kada Árstíðir lífsins sviraju žestoko to zvuči JAKO ubedljivo i pravi izvanredan kontrast tihim, snolikim akustičnim pasažima i šapatu. Veoma dugačka ploča ali vredna truda.

https://arstidirlifsins.bandcamp.com/album/saga-tveim-tungum-ii-eigi-fj-ll-n-fir-ir

A iz Finske dobijamo debi još jednog solo projekta. Ime benda je Kryptamok a njegov jedini član, Hex Inferi (aka Mika Packalen) se ovde pokazuje kao dobar domaćin nudeći na albumu Verisaarna vrlo ubedljivu, žestoku old school svirku. Kryptamok je veran drugotalasnom blek metalu sa mešavinom epskih, ledenih melodija i ozbiljne žestine u izvođenju. Ovo je istovremeno nervozna, besna muzika, ali i dostojanstvena meditacija na vječne teme, sve urađeno vrlo profi i kvalitetno sa aranžmanima koji tačno znaju kako da harmonski razviju Packalenove brutalne, ratničke rifove. Odlično je i pevanje i ovo je još jedan album premijum kvaliteta sa finske scene:

https://www.youtube.com/watch?v=mhg2YAHibPU

Isti izdavač, Purity Through Fire, se ove nedelje iskazao i debi albumom nemačkih Slagmark i Purging Sacred Souls je gruba, sirova ploča blek metala sviranog iz duše. I to duše pune mržnje i gneva. Ovo je, ne treba ni napominjati, ponovo vrlo old school pristup, muzika testerišućih gitara i premlaćivanih bubnjeva uz jeziva cepanja larinksa tamo gde drugi bendovi imaju pevanje. No, Slagmark nisu tek još jedan garažni blek metal projekat sa bandcampa, a što se čuje iz kvaliteta kompozicija koje imaju autentične emocije i pamtljive melodije a čemu vrlo hardkor izvedba veoma pogoduje. Iz duše, kako rekosmo:

https://slagmark.bandcamp.com/releases


Stoner! Naši dobri poznanici iz Meksika, Vinnum Sabbathi i australijski Comacozer imaju split Here & Beyond, sa tri pesme teškog, psihodeličnog stoner metala. Vinnum Sabbathi su sasvim na liniji svog poslednjeg izdanja, sa teškim, masivnim, džemovima urađenim iz jednog pokušaja a na koje su dodati semplovi i pošto ovaj bend veoma dobro zna šta radi, ovo ne zvuči neusmereno i lutalački već fokusirano i moćno. Comacozer su znatno mekši, opušteniji i više, jelte, laid back u svojoj jednoj, šesnaestominutnoj pesmi, dajući nam duboki space rock i prijatnu meditativnu muziku koju nose disciplinovani bas i bubanj a farbaju moćno razigrane gitare:

https://vinnumsabbathi.bandcamp.com/album/here-beyond-split-w-comacozer

https://comacozer.bandcamp.com/track/sun-of-hyperion

Grci Seer of the Void svoj album Revenant izbacuju tek u Avgustu ali su ga već dali na promociju omiljenom JuTjub kanalu i ovo je vrlo solidan, mada ne revolucionaran doom metal satanističkog usmerenja, ali sasvim stonerske, opuštene i gruvi atmosfere. Istini za volju, Seer of the Void nisu nešto mnogo maštoviti i njihove pesme su uglavnom bazirane na ponavljanju teških, masnih rifčina preko bubnjeva koji sviraju spore, ritualne ritmove. No, bend ima dobar zvuk, pogotovo tu bogato distorziranu gitarčinu i to u mnogome iznosi pesme, čak i uprkos pomalo neimpresivnom pevanju. Pokazuje se, jelte, da, ako imate dobre rifove i dobar zvuk gitare, više od pola posla u doom metalu je već obavljeno. Dakle, možda ne obavezna lektira, ali prijatno:

https://seerofthevoid.bandcamp.com/releases

https://madeofstonerecordings.bandcamp.com/album/seer-of-the-void-revenant

https://youtu.be/VGRGvVtHQ0o

Oh, ali zato Italijani Black Rainbows imaju novi album za Heavy Psych Sounds Records i Cosmic Ritual Supertrip je baš ono što piše na pakovanju: kosmički, ritualni supertrip. Dobro, zapravo je ovo izvrstan album zaraznog, šmekerskog, malko drogiranog hard roka, kao, uostalom, i njihov prethodni opus koji smo hvalili, ima dve godine. Black Rainbows odlično pakuju taj neki '70s senzibilitet psihodeličnog, prljavog, garažnog roka u moderniji, teži, distorziraniji i glasniji zvuk tako da se dobije idealna kombinacija metala, garažnog panka i psihodelije. Bend i dalje ima talenat za moćne rifčine, komunikativan vokalni stil i pamtljive melodije, ali ima i supertežak zvuk, basčinu koja se džilita ispod gitara i sparinguje sa teškim bubnjem i ovo, mada preglasno masterovano, odiše zdravljem i lepotom. Još jedan siguran pogodak za Italijane.

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/black-rainbows-cosmic-ritual-supertrip

SadBoots su odličan brazilski kvartet iz Belo Horizontea koji svojim EP-jem Shoeshine takođe donosi dah sedamdesetih, izbluziranog teškog roka i tog nekog vremena kada je bavljenje rokenrolom još uvek delovalo kao opasna rabota. Ali i duševna. Shoeshine ima četiri pesme sa puno bluza ali i dobrog raspoloženja, kojima je najveća zamerka da se, u inače dobrom pevanju možda za nijansu preglasno čuje brazilski naglasak, ali to, sa druge strane i doprinosi šarmu ovih izvedbi. SadBoots su inače veoma ubedljivi sa svojim velikim, jakim rifovima, sjajnim bek vokalima i generalnom atmosferom žurke koju donose. Vrlo lepo:

https://sadboots.bandcamp.com/album/shoeshine

Juice Oh Yeah nije novi projekat popularnog beogradskog repera već ruski bučnorokerski duo čiji je drugi album, Juice Oh Yeah (prvi se zvao Sila Vselennoy) izuzetno upečatljiva kolekcija pesama odsviranih mahom samo na bas-gitari i bubnjevima. Ima ovde i drugih instrumenata, poput kvalijatura, bendža, dvanaestožičane gitare tu i tamo, ali je album prevashodno odrađen na basu bez pragova i bubnju, sa pesmama koje imaju psihodelični, suncem opaljeni feelgood gruv i jaki volumen koji će se dopasti i metalcima čak i ako ovo nije zaista metal. Bend sebi pripisuje i eksperimentalnu etiketu i ovo je fer s obzirom da je u osnovi njihova muzika ipak neki rok a da je evoluirala u psihodeličnim smerovima daleko izvan puke ,,rok" sfere, usvajajući skale i harmonije koje se ne osećaju sasvim kod kuće u tradicionalnoj zapadnjačkoj (ili tradicionalnoj bluz) intonaciji. Uz eksperimentisanje ide i malo džemovanja i neke pesme kao da su mogle da budu za nijansu dorečenije, zapravo kao da su na poentu mogle da pređu ranije, ali ako ste u dobrom raspoloženju za bučnu ali opuštenu psihodeličnu muziku, Juice Oh Yeah će vam leći:

https://juiceohyeah.bandcamp.com/album/juice-oh-yeah

Viskonsinski Wailin Storms ima novi album i Rattle je elegantan čin balansiranja između teškog doom/ post metal zvuka i, recimo, noise rock estetike koja malo vuče na Jesus Lizard i njihovu braću i sestre. Sve je to veoma glasno i dramatično i iako u osnovi koristi mnogo nemetalnih alatki čini mi se da je metalcima vrlo blisko na ime svoje energije ali i majstorski građene atmosfere koju nose zavijajuće gitare, ritualni bubnjevi, a nadasve jak, moćan bas koji je kičma cele muzike i nosi je sa sigurnošću unapred. Zato gitare i imaju prostora da prave toliko buke, a pevač da ovako teatralno izvodi svoje akrobacije i Wailin Storms su skoro kao da ste uzeli mladog Nicka Cavea i naredili mu da svira metal. Kako vam to zvuči?

https://gileadmedia.bandcamp.com/album/rattle


Hairless Monk iz Ajove je jednočlani psihodelični stoner projekat jednog Jacoba Willenborga i njegov novi album, Monolith je sada već uobičajeno instrumentalna i vrlo tripozna proslava glasnih, jako isprženih gitara i tribalnih ritmova. Willenborg vrlo lepo svira sam sa sobom, praveći muziku koja ima tu neku old school industrial disciplinu ali i naglašeni psihodelični sloj preko diktata ritmova i to dosta dobro funkcioniše. Odsustvo vokala sve možda čini za nijansu hermetičnijim nego što bih ja voleo ali u muzici se događa dovoljno stvari da mi se zadrži pažnja. Kućno ali solidno:

https://hairlessmonkmusic.bandcamp.com/album/monolith

Norveški Kryptograf najavljuju svoj prvi album što izlazi u Junu singlom Crimson Horizon i ovo odlično zvuči. Kryptograf su inspirisani kasnim šezdesetima i psihodeličnim hard rokom iz tog vremena pa u ovoj pesmi odlično kombinuju svemirski psihodelični ugođaj i melodični, a opet vrlo teški rok poznijeg hipi perioda. Mogao bi ovo biti odličan album:

https://youtu.be/j6RmmhlYW7E

Drugi album argentinskih Babas del Diablo a koji se zove  EL ORIGEN DEL H​@​MBRE izašao je još početkom meseca ali vredi da se i kod njega zapljunemo jer je i ovo jedna lepa kolekcija pesama koje jesu metal ali su primamljive i za publiku kojoj ,,žanrovski" metal nije blizak srcu. Babas del Diablo vole jake rifove, glasne bubnjeve i melodične refrene (sve na španskom pritom, prelepo), bez nekakve ambicije da to zvuči kao neki drugi bend, ili da bude ,,komercijalno". Ovo je samo glasna, vitalna muzika, snimljena dosta dobro i bliska svakome ko voli metal, pank ili bučni rok:

https://babasdeldiablo.bandcamp.com/album/el-origen-del-h-mbre


Doom publika koja ište nešto presporo, preteško, pretužno, ove nedelje bi trebalo da dođe na svoje sa drugim albumom italijanskog jednočlanog funeral/ blackened doom projekta Noctu. Gelidae Mortis Imago je dugačka, ekstremno spora i atmosferična ploča koja se nalazi na granici karikature, čak i za muziku kao što je funeral doom koja je već sva u graničnim oblastima. Ovde pre svega mislim na zvuk koji je, kada jednom prođe lepi klavirski uvod, vrlo udaljen, prilično mutan i kao da se zaverio da i inače neprozirnu muziku učini još neprozirnijom. Ali ako ste skloni ovakvoj muzici, za Noctu se vredi pomučiti. Ovo nije album koji sanja o top listama, radijskoj eksploataciji i intervjuima za popularne JuTjub vlogove već hardkor eksploracija kraja života i večnosti smrti, kroz glacijalno spore, svečane, ali ne zanosne već, naprotiv, sasvim racionalne, smirene muzičke stavove i, ako izdržite do finalne kompozicije, monumentalne Isolato Da Un Mondo Senza Speranza, njenih pola sata mučne, spore ali veličanstvene dekonstrukcije žanra i muzike kao medija će vas, sasvim moguće, posve hipnotisati:

https://noctuitaly.bandcamp.com/releases

Okrutan, težak, brutalan, mračan sludge metal prodaju nam vankuverski Heron na albumu Time Immemorial i ovo je muzika matematički ugođena da vam ne bude prijatno a da ipak ne možete da odvojite uvo od nje. Mislim, ako ste sjebani i tako to. Hoću reći, mene ovo jako prima, sa svojim napalm-gitarama, vrištanjem i ritmovima koji biju ko iz haubice, sa svojom crnom, hermetičnom atmosferom i  dobrim miksom (koga ni jako glasan master nije uspeo da sasvim upropasti) (mada se trudi, dovodeći ceo snimak na ivicu nepodnošljive distorzije) i kada Heron, kao u Boiling Ancient Light i Void Eater izvuku iz sebe jedan skoro relaksiran gruv, to je iznenađujuće dobrodošao predah na ploči ispunjenoj sadističkim prebijanjem. Ovo je album koji traje manje od četrdeset minuta a što je idealno s obzirom na intenzitet kojim je odsviran. Vredno:

https://heronsludge.bandcamp.com/album/time-immemorial

Old Man Gloom su se nakon smrti basiste Caleba Scofielda i šestogodišnje diskografske pauze vratili sa ne jednim već sa dva albuma. Seminar VIII: Light Of Meaning i Seminar IX: Darkness Of Being su prilično dobri apdejti zvuka koji Aaron Turner i ekipa vrte, evo, već više od dvadeset godina, podsećajući da se u ono vreme to još nije zvalo post metal a ni reč sludge nije nužno značila ono što znači sada. Kako bilo da bilo, ovo su glasne, energične ploče uobičajene kombinacije horor gestova i nežnih, naivnih emocija i mada ja Aarona Turnera nikada nisam ubrajao u ekipu vrhunskih umetnika koji trasncendiraju metal svirajući ga bez stida (gde on sebe bez sumnje vidi) – a to se ni sada ne menja – ovo je vrlo pristojno za slušanje i, sa sigurnim songrajtingom, dobrim miksom i nepogrešivim masteringom Jima Plotkina, predstavlja vrlo dobru ponudu za ovu godinu:

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/seminar-viii-light-of-meaning

https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/seminar-ix-darkness-of-being


Nemački Azid Spit sebe opisuju rečima ,,punkmetalrock, lofi, fuckyou" i to je maltene dovoljno da se verno predstavi zvuk i senzibilitet singla Toxic Fix/ Skeleton King. Za slučaj da treba još neka reč, evo: distorzirano, prljavo, zarazno, pankerski, rokerski i metalski sve u isto vreme, prebrzo za stoner, prenaduvano za pank, sa nekim stvarno dobrim metal rifovima  (u Skeleton King pogotovo). Jako dobro zvuči:

https://azidspit.bandcamp.com/album/toxic-fix-skeleton-king-7

Koarse iz Vašingtona sviraju vrlo prljav, jako distorziran i nisko naštimovan sludge metal na EP-ju Pink Doom. Sludge ume da bude ekstremno agresivan stil a kod Koarse se ovo ispunjava u ekstremnim vokalima (koji nešto nalik ljudskom glasu dosegnu tek na pesmi Part III) i brutalnoj težini. Korase, ipak, imaju i malo garažnog šmeka i uspešno kombinuju death/ sludge krvoločnost sa malo lepršavije, pankerske estetike. Poslednja pesma je, pak, spori, mrtvački doom sludge i ovaj EP ima ponešto za svakog (dok god taj svako voli ekstremno i brutalno):

https://koarse1.bandcamp.com/album/pink-doom-ep

Zgodna minijatura stiže nam u formi EP-ja  Les Anathèmes pariske ekipe Maps and Foils. To su tri pesme nekakvog avangardnijeg thrashcorea izmešanog sa malo progresive u vrlo kratkim pesmama, sve sjajno odsvirano i miksovano i toliko kratko da ostavi čoveka sa ozbiljnim apetitom za još. Pa i pevanje na Francuskom! Sjajno:

https://mapsandfoils.bandcamp.com/album/les-anath-mes

Barren Womb su finsko-norveška momčad koju zovu (ili sami sebe zovu) najvrednijim bendom na andergraund sceni. Ne znam za to ali novi album, Lizard Lounge je dobra kombinacija panka, noise rocka i metala, sa hrapavim, distorziranim zvukom i dobrim gruvom. Bend ima rokerski šmek, nojzersku eksperimentatorsku narav ali i metalsku ljubav prema težini a da se ni na jednu stranu na naginje dovoljno dugo da padne. Fina ploča:

https://www.youtube.com/watch?v=nXn2jyL-KwU&list=OLAK5uy_n28Rce1K-6RoWVHGfOziUsBZ9f7k4_fdA


Nisam nešto zapaljen da čujem SVAKI instrumentalni power metal album koji se pojavi na svetu ali s obzirom da je Ancient Awakening snimio jedan čovek, Norvežanin, Dan Johansen (očigledno etnički Danac, kad smo već kod toga), poslušao sam ga i impresioniran sam. Johansen nastupa apsolutno unutar vrlo klasične (da ne kažem neoklasične) tradicije ovakve muzike, koju je kanonizovao rani Yngwie Malmsteen i ima ne samo veštinu da sve što zamisli i odlično odsvira, već i, možda i važnije, dobre ideje. Ovo je album koji se apsolutno oblaporno prepušta svojim ,,shred" ekscesima ali zbilja ima i dobre pesme sa zavodljivom narativnom inercijom i mada sve ima samo malčice ,,demo" zvuk, poglavito zbog programiranog bubnja, ovo je apsolutno impresivan opus ako volite ovakvu muziku.

https://danjohansen.bandcamp.com/album/ancient-awakening


Iranski Pointed Mutation ima prvi EP na kome su i pesme sa prva dva singla ali i dva nova komada (od kojih je jedan, doduše, samo intro). S obzirom da o iranskoj sceni uglavnom ne znamo bogznašta, prijatno je iznenađenje čuti izvrsnu produkciju i izuzetno profi muziciranje na ovom EP-ju. Muzički, Pointed Mutation mešaju death metal i groove metal na način koji je, meni barem (a ja nisam neki ljubitelj groove metala), prilično uspeo, sa dovoljnom dozom gruva da ovo bude prijemčivo širim masama, a bez pozeraja i siledžijstva koje se neretko vezuje za takvu muziku. Ovaj EP je tako negde između Sepulture i The Haunted, sa kvalitetnim, možda malo metalcore pevanjem i mada groove elementi muzike ne umiru od originalnosti, ovo lepo teče i lepo se sluša:

https://pointedmutation.bandcamp.com/album/engineering-the-unhuman


Ako vam se prošle nedelje dopala kompilacija čileanskih thrash bendova napravljena od strane ruske etikete Global Thrash Attack, nije nemoguće da ćete biti oduševljeni ovonedeljnom kompilacijom kolumbijskih bendova koje je sklopio isti izdavač. Koordinate su uglavnom iste i ja sam ponovo raspamećen kako je ovo dobar izbor i u muzičkom i u produkcijskom smislu. Iako, kao i svaki pošten čovek, ja volim latinoamerički thrash metal, istina je i da je veliki deo te muzike koji danas čujemo na Bandcampu uglavnom rudimentaran i produkcijski vrlo siromašan. No Rusi u Global Thrash Attack su majstori svog zanata pa iznova biraju bendove koji imaju ono što od južnjačkog thrasha želimo – sirovost, surovost, neposrednost, brizantnost – ali i ono što od njega samo priželjkujemo, a to je tehnički kvalitet i dobar zvuk. Colombian Thrash Attack isporučuje i jedno i drugo sa 15 bendova koji svi, jelte, cepaju baš kako treba, podsećajući na najbolji način na thrash eksploziju sa polovine osamdesetih i tu neku energiju prvog talasa kada se malo filozofiralo a mnogo tuklo. Kao i u slučaju prošlonedeljne kompilacije, i ovu možete kupiti za bilo koju sumu novca a izdavač i čitav svoj katalog nudi, sa popustom, za smešnih 16,10 dolara. Pa kako ih ne voleti?

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/colombian-thrash-attack-compilation

Još thrasha? Može, evo split albuma dva češka benda koji je izašao pre par nedelja ali vredi da se zavrti i danas. Murder Inc. imaju intro i četiri pesme razaračkog, glasnog thrasha koji se ne zamara nekakvim visokoparnim temama (prva pesma se zove Anal Canal) ali ni muzičkim filozofiranjem i ovo je kvalitetan ali jednostavan, spontan thrash metal koji juri napred razaračkom energijom i urla ko blesav o smrti i seksu. To je taj neki raspon koji očekujete od ljudi (i žena) koji su, sudeći po slici, u svojim ranim dvadesetim godinama, Dobra produkcija, odlične solaže, generalno snažno. Kaar su za nijansu stariji bend, sa nešto više diskografskog iskustva pa i zvuče možda za mrvu izgrađenije u zvuku. I ovo je thrash metal bez filozofiranja, brzog tempa i ogromne energije, ali su aranžmani, bez obzira na tu sprintersku estetiku, nešto kompleksniji. Možda na prvo slušanje najviše u uši upadaju pamtljivi rifovi koje bend uspelo provlači u svakoj pesmi, a svakako pomaže i stamena, odlična produkcija koja muzici daje snagu bez suviše žrtvovanja dinamike. Sjajno izdanje za svakog ljubitelja old school thrasha:

https://murderinc.bandcamp.com/album/split-kaar-murder-inc

https://kaarthrash.bandcamp.com/album/split-kaar-murder-inc

Thrash metal je ime igre (eh...) i na albumu Good Friends, Bad Company italijanskih Hellcome! ali njihova interpretacija thrash formule je i savremenija i šira od žanrovske pravovernosti. Ako ćemo pravo, Italijani i ne sviraju ,,čist" thrash već od njega polaze da bi svoju opsednutost alkoholom i dobrim zezanjem kanalisali kroz pesme koje idu i u thrash'n'roll stranu, znaju da budu simpatično melodične ali umeju da budu i mračnije i opasnije. Generalno, Good Friends, Bad Company se ne iscrpljuje u feelgood vajbu koji se nudi za predjelo i ovde ima interesantnih permutacija thrash formule, sa melodičnim refrenima ali i atmosferičnim pasažima. Nije ovde sve SJAJNO ali je u celini album prilično zabavan i drži pažnju. Plus, vrlo dobra produkcija.

https://hellcomeband.bandcamp.com/album/good-friends-bad-company

I još thrasha? Nema problema! Dead Sentry iz Manitobe imaju debi album i mada je bend, reklo bi se, implodirao i sada ima samo jednog člana, ekipa je ipak doprinela snimanju i ovo nije ploča koju je snimio samo Stefan Smith a koji prevashodno svira gitaru i peva. Enivej, Dead Sentry, kako se i album zove je ploča kvalitetnog, tehnički naprednog thrash metala sa jasnim korenima u zvuku Kreatora, Devastation, Megadeth i sličnih bendova. Ploča je snimljena jako čisto i zvuk je zdrav i moćan to onda omogućava da se ceni kvalitet kompozicija koje umeju da potraju. Mada bend ne odlazi u ekscese (pesme su između četiri i šest minuta uglavnom), ovo su interesantni aranžmani rifova i strofa-bridževa-refrena sa jakim oslanjanjem na tvrdi rif-rad i veoma upečatljivim vokalom koji zvuči kao mladi Dave Mustaine na steroidima. Nisam siguran ima li budućnosti za ovaj bend, jelte, ali ovo je impresivan debi album uglavnom srednjetempaškog, razgovetnog ali tvrdog thrash metala koji meni vrlo prija:

https://deadsentry.bandcamp.com/album/dead-sentry

I za JOŠ thrasha, od no bullshit vrste, evo nama OPET Wraitha koji su svoj prošlogodišnji album, Absolute Power (o kome sam imao umereno lepe reči sve gunđajući da je dobro ali predvidivo) dopunili ovog meseca izašlim EP-jem, Index Case: The Quarantine Sessions... i ponovo izdali. I, mislim, dobro je. Album mi se na novo slušanje zapravo dopada više nego prvi put – ipak sam sada devet meseci gluvlji – a nove četiri pesme su mi prijale i pre par nedelja, pa je sve u paketu zapravo vrlo prijatna ponuda:

https://wraith-us.bandcamp.com/album/absolute-power-special-edition

Čilanci Crisis de Pánico na EP-ju Herencia imaju dobar omot i tri pesme pristojnog, vrlo ekspresivnog thrash metala. Ovo je muzika koja bendu, reklo bi se, veoma znači jer se oseti jaka strast u izvođenju i mada pesme nisu sad neki brilijanti inteligentnog komponovanja i aranžiranja, one lepo izlaze i prenose emociju koja je bendu očigledno važna. Meni se dopada:

https://crisisdepanicobanda.bandcamp.com/album/herencia

Iz Ukrajine nam dolazi Dmitry Prasolov, inače bubnjar thrash metal benda Reabilitator, koji pod imenom Metal Disease snima solo albume. Na programu je, neiznenađujuće, i dalje thrash metal stare škole i mada njegov drugi album, Deadly Attack nije neka sad nešto prevratnički dobra ploča, Prasolov svira sa dosta strasti i isporučuje jednostavan i šarmantan thrash uz koji bi, da je sada 1985. godina, klinci vozili skejtborde i pili pivo iz konzervi. Ako volite The Accused ili Agnostic Front iz osamdesetih, ovo je album izrazito naklonjem tom istom điru:

https://metaldisease.bandcamp.com/album/deadly-attack


Bosanci Misery Crown imaju novi EP, Northern Wind i mada ovo nije muzika nužno sasvim bliska mom ukusu, kvalitet apsolutno treba isticati kad se na njega naleti. Bend je sada već veoma sazreo provlačeći svoj ,,južnjački metal", vozeći odličan gruv, prijemčive tribalne melodije i aranžmane koji dopuštaju da muzika ima više slojeva što se lepo dopunjuju i ne smetaju glavnim temama kompozicija da zablistaju. Northern Wind je, kaže bend, i konceptualni EP sa temama koje se bave njihovom zemljom i mada pesme imaju naslove koji će nama nešto značiti (Una, K.R.A.J.I.N.A.), tekstovi na engleskom su dovoljno apstraktni da budu prijemčivi širokom zahvatu publike. Misery Crown sada već vrlo uspelo balansiraju između tvrđeg progresivnog, groove metala i neke, recimo, komercijalnije note nalik na, hm, Audioslave ili štogod slično i mislim da će ih ovaj EP promovisati u sam vrh regionalne metal ponude.

https://miserycrown.bandcamp.com/album/northern-wind-ep

Ako volite rani Dillinger Escape Plan, singl pod nazivom Daughter's benda HU-MID bi mogao da vam prija. Ovi momci, koji sebe nazivaju i najagresivnijim bendom u Toledu, nimalo prikriveno obožavaju DEP i njihova muzika je nervozni, disonantni, ritmički stalno nemirni mathcore sa dosta spretnosti u pisanju pesama i izvođenju tih komplikovanih kompozicija, a i sa dovoljno sirovosti da sve ne zvuči kao laboratorijski eksperiment:

https://humidtheband.bandcamp.com/album/daughters

Helsinški Minus One imaju zanimljiv EP ,,alterna-thrashing punk-metal" muzike, kako je sami opisuju. A taj frankenštajnovski opis zapravo dobro oslikava realnost koju dobijamo na Karma Reiteration. Ove četiri pesme imaju eksplozivnost i neposrednost panka, razgovetnost tog nekog alternativnog roka, ali i težinu i brutalnost (ekstremnijeg) metala kroz death vokale, tremolo rifove i blastbitove. Da bi sve to zajedno uopšte funkcionisalo treba znati napisati pesme i Minus One drže lepu lekciju iz spajanja disparatnih elemenata u organsku, zdravu celinu sa opskurnijim, hermetičnijim momentima koji smenjuju melodične, himnične pasaže a da sve to smisleno sedi jedno uz drugo uz pametne harmonske prelaze, ritmičke celine i dinamičke varijacije. Bend, pametno, ostavlja najkompleksniju, najimpresivniju pesmu za kraj i može da se pohvali odličnim zvukom i produkcijom. Veoma impresivan EP:

https://minu5one.bandcamp.com/album/karma-reiteration

Kardifski This is Wreckage su manje metal, više neki tvrdi noise rock bend – na Bandcampu se pominju Jesus Lizard i Killing Joke, što je dosta srećno poređenje – ali je metal slušaocu muzika na albumu I Don't Live, I Exist sigurno bliska. This is Wreckage baziraju pesme na mišićavom, jako prominentnom basu, sinkopiranom gruvu gde se bubanj savršeno uz njega uklapa, a preko čega ide bombardovanje disharmoničnim gitarama i izvikivanim vokalima. Naravno, ima mnogo bendova sličnog usmerenja, ali Velšani se izdvajaju kvalitetom – što pesama, što izvedbe, što produkcije. Ovo je vrlo zapaljiv paket, od početka do kraja, ispunjen nervoznom, eksplozivnom energijom. Velšani su album stavili na Bandcamp još u Martu, ali su u međuvremenu postigli sporazum da se to u Julu objavi na vinilu za američki Forbidden Place Records, pa otud uleteše i meni u orbitu. Sjajni su:

https://thisiswreckage.bandcamp.com/album/i-dont-live-i-exist-2

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/this-is-wreckage-i-dont-live-i-exist-lp-pre-order

(kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Čileanski El Bosco su takođe tu negde, između noise rocka i metala, možda donekle nalik na, recimo, Therapy? i njihov album, Transmogrified je bučna, razigrana ploča brzog tempa i raspevanih refrena koja će prijati i normalnijoj publici. Ima ovde, takođe, i sasvim dovoljno ,,pravog" metala za moj ukus (recimo, Hammer of Destiny sa svojim sinkopiranim ritmom i rifovima koji blago omažiraju Iron Maiden), a ploča je solidno producirana i ima veoma mnogo energije. Oraspoloži ovo:

https://elboscobanda.bandcamp.com/releases

U vestima iz klasične heavy metal sfere imamo album finskih Satan's Fall sa kraja Aprila koji bih ja, tipično, preskočio jer je malo star ali kako je u pitanju kompilacija njihovih još starijih radova, onda može da prođe. ,,Može da prođe" je i generalna ocena opusa ovog benda koji radi u rasnom heavy metal ključu, provlačeći NWOBHM energiju i eksplozivnost od 2015. godine. Satan's Fall ne donose u NWOBHM formulu bogznašta novo ali su ubedljivi u njenoj primeni i pesme su im žestoke, melodične, himnične i generalno zapaljive. Nisam potpuno ubeđen pevačem koji izvlači lepe falsete ali je u ,,normalnom" registru nekako ni tamo ni vamo, no, kvalitetna svirka ostatka benda svakako kompenzuje ovu malu upitnost. Past of je, dakle, album koji sakuplja pesme sa demo snimka Seven Nights, EP-ja Metal of Satan i singla Forever Blind, a što je celokupan studijski opus benda do danas. I, moram da kažem, to je sasvim dostojanstven opus. Bend je progutao i svario heavy metal klasiku i lepo je reciklira, dajući dobre izvedbe i sjajnu produkciju a završavanje albuma obradom Danger Zone Kennyja Logginsa je briljantan potez.

https://satansfall.bandcamp.com/album/past-of

Baskijci Aeroscreamer su me kupili na keca time što na omotu njihovog inauguralnog EP-ja, Cast The Fire imaju fotografiju dugokose metalske osobe sa sekirom u rukama. Naši smo, dakle. Muzika, pak, nije TOLIKO dobra koliko sam se nadao ali je slušljiva. EP počinje sintisajzerskim uvodom i ovaj instrument je dosta zastupljen i u ostatku muzike, preuzimajući na sebe deo solaža dok su, uzgred odlične, gitare tu da sviraju harmonske delove i druge solaže. Dobro to bude, mada bendu treba još malo sazrevanja. Recimo, pevačica Leire Zubizarreta bi profitirala od malo više žestine u izvedbi mada ima lepe aranžmane i višeglasja. Nekome će ,,mejdnovski" foršpili koje bend vrti između strofa biti suviše narodnjački ali ja moram da priznam da, jebiga, volm taj blagi turbofolk miris u metalu. Bend svoju muziku naziva ,,direct heavy metal" i ovde bez ikakve sumnje ima dovoljno dobrog metala koji je taman ugođen sa mojim ukusom da EP preporučim makar i uz sitne rezerve:

https://aeroscreamer.bandcamp.com/releases

Šveđani Commando imaju debi album, Rites of Damnation i ovo je nekakav proto-spid metal sa solidnim temama i rifovima i okultnom tematikom. Hoću da kažem, nije ovo preterano brzo i po tempu pre spada u klasičan heavy metal, ali je ipak oštrije, mračnije i pevač se gadno dere. Ali su gitarske teme zaista dobre i pamtljive. Vredi pustiti:

https://commandoswe.bandcamp.com/album/rites-of-damnation

Švajcarski Gomorra su bend koji je dugo svirao pod imenom Gonnoreas a sada, posle četvrt veka, promenili su ime u nešto za nijansu marketabilnije i izdali album Divine Judgment. Ovo je inače bend u kome od početka svira Damir Eskić, novi gitarista Destruction i to je već neka vrsta preporuke, naravno, ali nije da je potrebna. Muzika na Divine Judgment stoji sama za sebe vrlo solidno, postavljena tačno na sredinu između tvrdog thrash metala i klasičnog heavy zvuka za ultimativni ugođaj nekih, recimo, kasnih osamdesetih ili ranih devedesetih samo odsviran i snimljen sa svim modernim benefitima koji se podrazumevaju. Utoliko, Gomorra nudi kolekciju pesama koje su melodične i cheesy u dobrom smislu, sa pamtljivim, zaraznim refrenima i razularenim solažama, a sve to razvučeno preko ritam-deonica koje su tvrde, nadrkane, vrlo trešerske i disciplinovane a opet žive. Naravno, publici koja više voli namrgođeniji thrash zvuk, Gomorra će biti suviše melodična i vesela ali ko je odrastao uz Maiden i poradovao se W.A.S.P. i Helloweenu kada su se pojavili umeće da ceni bend koji se nalazi negde na sredini, provlačeći i power metal epiku i klasični prljavi teški rok uz puno umeća. Odlično:

https://gomorraband.bandcamp.com/album/divine-judgement

Ove godine kao da bukvalno svake nedelje neki bend koji je počeo sa svirkom još u ranim osamdesetima (ili kasnim sedamdesetima) izbaci novi album kao da to nije ništa i kao da su četrdesetogodišnje karijere u metal muzici standard a ne neverovatni izuzeci. Pošto imam godina koliko imam ne mogu a da ne budem tronut svaki put pa makar neki od novih albuma ne bili sjajni. Ove nedelje na redu su Tokyo Blade i njihov deseti album za 37 godina – Dark Revolution. Ovaj britanski bend nikada nije bio nešto VELIKI, da se mi razumemo, ali je bio pošten izdanak NWOBHM talasa i imao svoje mesto na ondašnjoj sceni. Novi album je utoliko vrlo veran Tokyo Blade estetici držeći se svih prepoznatljivih gestova '80s NWOBHM zvuka koji je bend baštinio, a zubog čega mi donosi osmeh na lice, ali i ni u jednom elementu ne nadilazeći prosto nizanje tih gestova kroz jedanaest pesama, a što me podseća zašto nikada nisu bili veći nego što su bili. No, ne može svaki bend da bude Iron Maiden, pa se u novom albumu Tokyo Blade može uživati uz menadžment očekivanja, znajući da ćete dobiti kvalitetan, vrlo žanrovski '80s metal koji sviraju ljudi što su u ovoj priči već decenijama i ne bave se ovom muzikom zbog para ili slave već jer je osećaju i vole. Tako se to i čuje i meni ovo prija. Album se u delovima, legalno, može čuti na JuTjub kanalu gitariste Andyja Boultona:

https://www.youtube.com/channel/UCCUUB67JwdJQXB1qrF6iV7Q/videos

A, mislim, evo ih i Finci Oz koji sviraju od 1982. godine. Njihov novi, osmi album, Forced Commandments je prijatna kolekcija klasičnih heavy pesama koje su mogle biti napisane i u osamdesetima ali su izvedene sa ubeđenjem i ljubavlju prema ovom zvuku. ,,Gerijatrijski metal" je nekako postao izraz koji za mene odiše toplinom i zaista mi je prijatno kada čujem da ljudi u sedmoj deceniji života sviraju muziku koja je većinski i pre četrdeset godina smatrana smećem i grdnim kičom, a koju je kritična masa publike ipak prepoznavala kao autentičnu i vrednu pažnje. Forced Commandments je, utoliko, lepa ploča starinskog ali ne izlizanog zvuka koja neće izazvati nikakvu revoluciju ali prija ovim starim ušima:

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_n4LkdM7Juj1MbgbFwZSYdnolvfIw2Vbs8

Lepa vest je da i oklendski War Cloud imaju novi album, Earhammer Sessions i ako ste malo začuđeni, s obzirom da je odlični State of Shock izašao nedavno, takoreći jesenas, e, pa, ovo je zapravo živi album. I, ja zaista imam slabost prema koncertnim albumima jer sam odrastao uz neke legendarne ploče ove sorte a i, budimo iskreni, NWOBHM, čak i novotalasni NWOBHM zapravo najbolje zvuči na živim albumima. No, ovo nije ZAISTA koncertni album već album snimljen u studiju ali uživo i bez nasnimavanja i to je malo razočaranje. No, War Cloud su jako dobri i ove, ,,žive" verzije pesama sa njihova prva dva albuma zvuče odlično i služe, u najmanju ruku, kao dobro predstavljanje benda novoj publici koja će možda biti i šokirana kako kalifornijska ekipa zvuk sa početka osamdesetih svira kao da je izmišljen jutros. Volite Maiden sa Di Annom? War Cloud su vaša furka:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/earhammer-sessions

Norveško-italijanski Mausoleum of Death svoj prošlogodišnji EP Inside the Veil spretno nastavlja sa ovogodišnjim EP-jem Behind the Veil. Iskusno. Mausoleum of Death sviraju teški, mesnati old school death metal sa naglašenim rifčinama i jednom razgovetnošću koja nije primerena modernijem, tehničkijem death zvuku ali ni klasičnim OSDM bendovima koji se oslanjaju na razmazanost Autopsy/ Grave modela. U zvuku Mausoleum of Death ima vidljivih thrash korena (pre svega te JEBENE rifčine, slušajte početak Portraits of Death) a oni su majstorski evoluirani u death smeru da se dobije teška, čvrsta, nepraštajuća a seksi muzika. Sjajno:

https://mausoleumofdeath.bandcamp.com/album/behind-the-veil


Gruzijski Angel of Disease su se nazvali po pesmi Morbid Angel, jelte, ali iako i sami sviraju death metal, zapravo zvukom ne podsećaju na Treja i drugove. Njihov drugi album – posle jedanaest godina čekanja – Obscure Conjuring je lepa kombinacija old school razgovetnosti i progresivnijih gestova sa interesantnim ritmičkim intervencijama i dosta prijatne melodije.  Angel of Disease ovde, dakle, više nastupaju u Death (možda malo i Cynic) modusu rada i mada zapravo ne donose bogznašta novo na scenu, ovo je prijatan, lepo i pitko produciran i odlično odsviran album pesama koje death metal vide kao zgodan estetski temelj za istraživanje različitih melodijskih konstrukcija, čuvajući tvrdoću ali se ne baveći nekakvim br00talnim pozerajem. Razigrano i prijatno:

https://angelofdisease.bandcamp.com/album/obscure-conjuring


Italijanski jednočlani ,,svemirski" death metal projekat Cosmic Putrefaction ima drugi album, izdao ga je I, Voidhanger i to bi trebalo da je garancija određenog kvaliteta. I nije da nije, The Horizons Towards Which Splendour Withers je ploča solidne ambicije da ispriča veličanstvene svemirske priče u možda sličnom maniru kako to rade bendovi poput Vector, Artificial Brain ili, notabilno, Wormed, a mladi Gabriele Gramaglia, multiinstrumentalista sa još nekoliko jednočlanih projekata se pokazao kao vrlo solidan izvođač pa i kompozitor. Nije ovo sasvim na nivou ugođaja koji pružaju gore nabrojani bendovi, Gramaglia više ponavlja forme koje su drugi pre njega ovaplotili i mada je jako dobar u tome, reklo bi se da njegovoj muzici fali taj malecni element zaokruženosti, osećaj kako se priča na kraju formatira da ne bi bila samo niz kul fragmenata. Ali opet, impresivno je da ovo sve radi samo jedan čovek. Ja se po difoltu pržim na albume koji spajaju kosmičku metafiziku, lavkraftovsku stravu i  brutalnost tehničkog death metala pa je The Horizons Towards Which Splendour Withers ne savršeno elegantna realizacija ove vizije ali prilično zanimljiva. Treba pratiti ovog momka.

https://cosmicputrefaction.bandcamp.com/album/the-horizons-towards-which-splendour-withers

Nemačka etiketa Unholy Conspiracy Network je izbacila sempler/ kompilaciju sa četiri benda koji joj trenutno pripadaju i UCDEATH je album kvalitetnog ekstremnog metala, sa Ichor koji sviraju svoj morbidejndželovski, dostojanstveni death, sa krvoločnim blek metalcima Der Rote Milan, sa fantastičnim grajnderima Massacre the Wastelend koji spajaju tech death i grindcore na najbrutalnije načine i sa našim starim favoritima Stellar Master Elite čija je kombinacija black i doom metala već visoko cenjena na ovim stranicama. Odlična lična karta za izdavača koja se prodaje po ceni koju sami izaberete. Poslušajte:

https://unholyconspiracydeathwork.bandcamp.com/album/ucdeath

Već sam mnogo puta rekao da melodični death metal nije nužno moja muzika, ali to ne znači da neću obratiti pažnju kada se pojavi neko izdanje koje mi prija. Dark Divinity sa Novog Zelanda na svom ovogodišnjem EP-ju, Messianic, a koji ponavlja neke pesme sa singlova što su ih izdavali od 2017. godine, ima predvidiv ali prijatan zvuk i strukture pesama koje se oslanjaju na žanrovske recepte što su ih, recimo, The Black Dahlia Murder već pošteno definisali. I to, ispada, meni bude dovoljno. Nije ovo ni najpametnija ni najoriginalnija muzika ove nedelje, ali zna, kako se to kaže, s koje joj je strane hleb namazan, pa akcenat stavlja na pamtljive melodije što ih sviraju gitare, na agresivan ritmički rad bubnjara i, u kritičnoj meri, na moćan veštičji vokal pevačice Jolene Tempest. Messianic dokazuje da metal ne mora da bude ni sad nešto preterano pametan ni preterano originalan ni preterano kompleksan ako dobro razume svoju estetiku i ulaže srce i dušu u svirku koja tu estetiku posreduje. Uzmite recimo pesmu Cambion koja je samo interludij ali koja u minut i 22 sekunde ispriča tačno šta treba i kako treba, da bi za njom Night of the Witches bila jednostavna ali po atmosferi epska metal prebijačina. Meni se ovo dopada više nego što sam očekivao a pokazalo se da je ta kombinacija mejdnovskih rifova, tvrde ritam-sekcije i sjajnog, agresivnog vokala Tempestove siguran put do mog srca.

https://darkdivinity.bandcamp.com/album/messianic

Heavy Industry iz Virdžinije nisu još pustili da se ceo album Grooves and Grinds čuje na Bandcampu (Edit: u međuvremenu su skinuli nekoliko pesama i ostavili samo prve dve da se čuju, pomerivši datum izlaska na Avgust), ali i ovo što se čuje dobro razbija. Bend svira jednostavan ali kvalitetan deathgrind sa moćnim rifovima, napadačkim bubnjevima i surovim vokalima. Ovo, za razliku od mnogih kolega, stavlja više akcenta na pamtljive rifove i atmosferu nego na haotično rešetanje BPM-om, pa je možda blisko i publici kojoj deathgrind nije baš prva ljubav. Bend sebe poredi i sa Rotten Sound in Nasum i taj tehnički, kvalitetan, zreo grajndkor je zapravo ono gde ih i ja najviše čujem:

https://heavyindustry.bandcamp.com/album/grooves-and-grinds

Za još grindcore ugođaja tu nam je Henry Kane iz švedske. U pitanju je ko zna koji paralelni projekat prolifičnog Jonnyja Petterssona koji se, reklo bi se, takmiči sa zemljakom Roggom Johanssonom u tome ko će imati više projekata u svakom trenutku. Elem, Henry Kane nije nov napor za Petterssona i Age of the Idiot je zapravo već drugi pun album ovog projekta. Kako istorijski volim švedski grindcore, imam lepe reči i za ovo izdanje mada je sa 19 pesama u 34 minuta ovo album koji malčice precenjuje svoj kapacitet da drži pažnju. Pettersson ima dobar zvuk sa ekstremno debelim, vrlo švedskim gitarama i ubistvenim blastbitovima preko kojih idu razgovetni, izvikivani vokali i sve ima lep balans između ekstremnog metala i nadrkanog panka, baš kako grindcore zna i ume da zablista. No, rekao bih da su pesme, iako solidno napravljene, mogle da budu po 30% kraće i da se Pettersson uglavnom drži formule koja dobro radi ali postaje repetitivna nakon nekoliko komada. Ovo, dakle, nije na nivou već pomenutih Nasum ili Rotten Sound sa kojima svakako može da se uporedi ali to ne znači da je loše i nevredno slušanja, samo da se lakše vari na parče.

https://henrykanecrust.bandcamp.com/album/age-of-the-idiot-death-metal-grind-crust


Ara iz Viskonsina nisu Ara iz Portugalije i ne sviraju blek metal već tehnički death metal. No, njihov drugi album, Jurisprudence nije samo procesija brzo sviranih skala i neparnih ritmova. Ara su bend koji tech death podžanr shvata kao prostor za eksperimentisanje sa atmosferama i strukturom pesme tako da se dobija zavodljivo mračna, konceptualno kompleksna muzika koja tek na momente učazi u prepoznatljive tech death ekscese izlomljenih sinkopa i brzih soliranja. Opet, ovo je propisan death metal, dakle, veoma tvrd, sa puno hromatskih rifova i blastbitova, zverskim vokalima i bend uspelo smenjuje tipičnije death metal komade sa onima gde eksperimentišu sa harmonijom, ritmom i formom generalno a da i dalje drže navučenu mantiju detah metal pristojnosti. Neke od dužih kompozicija su fascinantne – osmominutna Etymologicide, recimo, sa svojim smenama tempa i amtosfera – ali jedna stvar koju veoma imam da zamerim bendu je mastering koji je apsurdno preglasan i skoro sasvim uništava zvuk ovog albuma. Već sam se verovatno svima popeo na onu stvar sa ovim pritužbama, ali Jurisprudence je album intrigantne muzike i moćnih ideja zarobljen u neslušljivom zidu od cigala. Zašto, zaboga?

https://arawi.bandcamp.com/album/jurisprudence

Denverski Pile of Priests imaju genijalno ime za bend a ni muzika na njihovom drugom, eponimnom albumu nije nimalo rđava. Ovo je old school death metal osvežen promišljenim melodijama i jednim metaaranžmanskim pristupom koji obezbeđuje ovom, inače konceptualnom albumu, zanimljivu naraciju i opravdava poigravanje sa atmosferama i dinamikama. U osnovi je ovo uvek tvrdi, stameni death metal, naravno, ali osvežen progresivističkim melodijskim pasažima, simpatičnim ukrasima na bas-gitari i teatralnim inscenacijama u pevanju (slušajte Conjuction of Souls). Pile of Priests su dobro podsećanje da death metal često optužuju da u njemu sve zvuči isto, sa njegovom opsesijom hromatskim rifovima i nerazaznatljivim grlenim vokalima, ali da je to, često, potpuna glupost. Ovo je sjajan, ekspanzivan album sa mnogo svirke i mnogo muzike i to što ne beži daleko od death metal matrice ni slučajno ne znači da je monoton i nedinamičan. Sjajno:

https://pileofpriests1.bandcamp.com/album/pile-of-priests-2

Horror Pain Gore Death Productions ove nedelje (zapravo, zvanično naredne, ali se sve da čuti na Bandcampu već sada) donose svoje najnovije, po sopstvenim rečima odvratno izdanje. U pitanju je split EP bendova Heinous i Fluids, pod nazivom Snuffed / Torture Euphoric. Na programu je, naravno, grdni goregrind i Heinous iz Finiksa ne donose ovom žanru ništa novo ili originalno ali su pristojno artikulisani, razumeju da su rifovi bitni, da je ritam sekcija značajna i da je pičšifterom izvitopereni vokal samo ukras na muzici. U redu je. Fluids su iz istog grada i oni svom goregrindu daju jednu težinu i sporost koja ga čini gotovo hipnotičkim. Detinjasta je ovo muzika, svakako, ali Fluids u njoj kreiraju dimenziju kontemplativnog.

https://hpgd.bandcamp.com/album/snuffed-torture-euphoric-split


Već sam ostao bez superlativa kad govorim  pitsburškom izdavaču 20 Buck Spin koji su prošle godine RAZVALILI a ove, evo, nismo stiglo ni do pola a već mogu da se pohvale sa nekoliko antologijskih izdanja. Ovo je postao izdavač kod koga preorderujem muziku jer unapred znam tačno šta ću dobiti čak i kada me albumi, kao juče izašli Slaver australijskih Cauldron Black Ram, iznenade. Ali prijatno. Cauldron Black Ram imaju sasvim očekivan zvuk kakav baštine 20 Buck Spin bendovi, nisko naštimovan, dubok pomalo tup death metal sa jasnim afinitetima ka težini i iskrivljenim rifovima stare škole, ali za razliku od prethodnih par izdanja koja su me oduševila uraganskom paljbom (albumi Auroch i Ruin Lust notabilno), Slaver je iznenađujuće spora ploča. Ne i nežna, ali ovo je death metal koji u crnu, bolesnu čorbu teških, brutalnih rifova ubacuje iznenađujuće razrađene, neočekivano melodične teme, sve prebačeno preko saplićućih, teških ali energičnih i vižljastih ritmova. Cauldron Black Ram death metalu skoro da donose klasičnu power-trio hemiju, svirajući muziku koja je očigledno tvrdo zapisana i mesecima uvežbavana sa energijom i spontanošću kao da džemuju na probi. I ovo se iznenađujuće dobro uklapa u 20 Buck Spin estetiku. Lepo je i čuti da je miks dovoljno čist da se sva ta kriva a moćna muzika lepo čuje, sa prominentnim korišćenjem harmonajzera na vokalima kada je to oportuno. Izvrsna ploča i potvrda da 20 Buck Spin dobro znaju šta rade.

https://listen.20buckspin.com/album/slaver


I za kraj, da, izašao je novi Killitorous, posle šest predugačkih godina čekanja i The Afterparty veoma dobro isporučuje brendirani tech death i brendirani humor kanadske momčadi uz novu dimenziju zrelosti ali i bez upadanja u zamke pretencioznosti. Drugim rečima, The Afterparty je upravo onakav drugi album kakav svaki bend sebi može samo da poželi. Killitorous su bend koji je svakako bio u opasnosti da postane žrtva svog kvaliteta jer je mladi i nepoznati kanadski sekstet (bend ima čak tri gitare!) posle prvog albuma koji je okrenuo mnoge glave, postao meta većih bendova koji su došli da mu traže članove. Tako izvanredni bubnjar Eric Morotti sada svira u Suffocation a gitarista Aaron Homma u kanadskim trešerima Annihilator. No, očigledno je da je Killitorous za ove ljude bio više nego proof of concept i materijal za audicije pa je The Afterpaty logičan nastavak šest godina starog Party, Grind, urnebesni orkan neoklasičarskih rifova, životinjskog pevanja, ludačkih rafala blastbitova i, er, humorističkih semplova i citata? Da, Killitorous su jedan od retkih tech death sastava na planeti koji sebe ne shvataju preozbiljno iako se u muzičkom smislu ne može govoriti o zajebanciji. Ovde je humor dodatna dimenzija kompleksne i estetski zaokružene muzike, dobrodošao povremeni iskorak koji potkazuje preozbiljnost tech death podžanra generalno, ali nikako njegovo ismevanje. Killitorous veoma zrelo spajaju humor i vrtogalvo kompleksne neoklasičarske ispade na Rodney Dangerfield Of Dreams sa ekstremnim metalom i album u celini veoma profitira od ove smele, ekspanzivne strategije.  Killitorous su, uostalom, svesni da su dobri, JAKO DOBRI i da kad si jako dobar imaš otvorenu mogućnost da guraš limite i kršiš pravila. Tako, uostalom, forme i mediji i evoluiraju. Naravno, tech death je muzika ekstremne discipline, velikih odricanja i masovnih treninga ali Killitorous podsećaju da nije TO ono što u njemu vredi već da je produkt, sama pesma, sama muzika na kraju dana ono što se sluša i da tehnika i navežbanost nisu same za sebe dovoljne. Uostalom, pesma 30 Minutes koja opisuje loš LSD trip je i fantastičan način da se sažme tech death pristup Killitorousa sa ubistvenim hromatskim baražima koji se smenjuju sa melodičnim, psihodeličnim soliranjem dok bubanj rešeta ispod pevača Mathieua Dhania koji gubi razum. Album je i pun visokoprofilnih gostiju ali zvuk na njemu je uvek unutar Killitorousove vizije, makar se ona rastezala gotovo do jeresi na Insanity As A Pathway To Fame & Fortune: The Tyrannical Tirades Of Mike Tyson sa melodičnim vokalima i kantri ekscesom a koji se, opet, bešavno uklapaju u tehnički, brutalni deathgrind. Killitorous su na dobrom putu da postanu Naked City death metala a veoma je malo većih komplimenata koje umem da dam. Slušajte ih.

https://killitorousofficial.bandcamp.com/album/the-afterparty

[Aco Popara Zver]

https://www.metalsucks.net/2020/05/28/metallica-ask-fans-to-pick-their-best-song-via-some-kind-of-bracket/

[Meho Krljic]

Pošto je vreme nekakvo takvo – nikakvo, onda mi je valjda i duša osetljivija na muziku pa ove nedelje hvalim i ruski, atmosferični blek metal. Omekšalo se, ostarilo. I to je, valjda, dobro.

Dakle, blek metal, pa još ruski, atmosferični. Sickle of Dust je, pretpostavljate, jednočlani blek metal projekat koga čini izvesni Ash, fotografisan s leđa, na sumornoj plaži za svoju promo fotografiju. Album To The Shores of Sunrise mu je treći po redu i mada je omot možda nešto bolji od muzike, muzika mi je, možda iznenađujuće, prilično prijala. Mislim, ovo je tipičan ruski atmosferični blek metal, mnogo nežnih melodija, prozračnih uvoda i (kvazi)simfonijskih aranžmana, ali valjda je urađen sa malo više veštine i sa malo boljom produkcijom od proseka pa mi je nekako baš prijao. Što se same produkcije tiče, ona je dosta prilagođena stilu, dakle, gitare zakopavaju sve drugo ispod slojeva jeke, ali nekako se i to ovde dobro uklapa. Poslednja pesma je bazirana na ruskoj tradicionalnoj pesmici Ой, вейсе-вейсе ты, капустка pa je i to, uz odlične gostujuće vokale, veoma solidno urađeno.

https://sickleofdust.bandcamp.com/album/to-the-shores-of-sunrise

Nemamo često priliku da slušamo blek metal iz arapskih zemalja pa je debi album Kuvajćana Lasher, pompezno nazvan Futile Endeavours To Transcend The Bestial Vessel dobrodošlo osveženje. Nije to sad neki neviđeno originalni ili neviđeno sjajni blekmetal, kad smo već kod toga, ali Lasher imaju određenog šemak u svojoj kombinaciji sirove, agresivne svirke i kontemplativnije, melodičnije atmosfere. Muzika je solidna a snimak je verovatno kućni, no uz korišćenje svih prednosti koje moderni softver omogućava, tako da album zvuči ,,andergraund" ali dobro. Ovo je podugačko ali interesantno:

https://lasher.bandcamp.com/album/futile-endeavours-to-transcend-the-bestial-vessel

Debi album argentinskog blek metal dua, Ataudes ima sjajan omot, zastrašujući intro i tekstove na – Francuskom? Nisam siguran kakve se tu smicalice podmeću, Metal Archives ni sam nema mnogo podataka o bendu (stranica tek što je otvorena) ali muzički ovo je izvrstan black metal sa elementima death metala, bestijalan kako dolikuje ali istovremeno muzički provokativan i širokog pristupa ideji ekstremnog metala. Gitare su ovde pogotovo atraktivne sa neprekidnim harmonskim izletima u nepoznato i zanimljivim rifovima, ali muzika benda uopšte je dobra sa veoma tvrdim ritmičkim matricama i brutalnim pevanjem koji dopunjuju taj napaljeni gitarski rad. Blek metal u današnje vreme malo ume da zaboravi na misteriju koja treba da bude deo ove muzike a Ataudes se ovoj ideji autoritativno vraćaju. Ako volite black ili death metal, ovo je album za obavezno slušanje:

https://ataudes.bandcamp.com/album/merecemos-la-extinci-n

S obzirom da iz Afrike retko čujemo metal, izlazak novog albuma angolskog jednočlanog depresivnog blek metal projekta Sands in Darkness je dobrodošlo podsećanje da i na ovom kontinentu itekako ima metalaca. The Canopy of Omniscience je relativno lo-fi ali ne amaterska ploča vrlo ekspresivnog, ličnog blek metal zvuka, sa osobenim interpretacijama DSBM podžanra i dosta boleštine i žestine u svojim depresivnim meditacijama. Ovo je projekat koji dosta uspelo koristi svoja tehnička ograničenja i pruža muziku koja evoluira od pesme do pesme nudeći nove perspektive na tradicionalne formule:

https://sandsindarkness.bandcamp.com/album/the-canopy-of-omniscience

Grave Sediment iz Tampe nam se vraća posle svega par meseci sa novim EP-jem i Feral Cries of  Dying Sun donosi tri pesme žestokog, brzog, emotivnog, vrlo ličnog ali komunikativnog blek metala. Ian Tomas ima osećaj i za pisanje pesama i za njihovo izvođenje tako da sve zvuči veoma prirodno a da se ipak drži jedan nesumnjivo profi nivo. Solo blek metal napisan i izveden sa sigurnošću, snimljen sasvim korektno i odličan za ponovljena slušanja:

https://gravesediment.bandcamp.com/album/feral-cries-of-the-dying-sun

Kanađani Relocate Depravity su svoj novi album, Curse of Pythia snimili svako sedeći kod svoje kuće i meditirajući nad kapitalizmom i izolacijom. Rezultat je interesantna ploča ,,kućnog" metala koji u srcu nosi black metal ekstremnost ali je žanrovski manje definisan i manje omeđen, kombinujući blek metalsku oštrinu sa, recimo, industrial gruvom. Članovi benda naglašavaju da im je spontanost najbitnija u muzici što mora da je dodatno komplikovalo snimanje albuma ovako, u delovima, ali ove kompozicije zvule originalno, ekspresivno i zanimljivo:

https://relocatedepravity.bandcamp.com/album/curse-of-pythia

Grci Inhibitions imaju četvrti album, Divine Plague i mada je ,,simfonijski blek metal" nešto što ja najčešće zaobilazim bez mnogo brige, Inhibitions zapravo nemjau orkestracije i druge instrumente sem za električni rokenrol uobičajenih gitara i bibnjeva. Divine Plague je ploča sirovog, vrlo oštrog blek metala u kojem je ta ,,simfonijska" nota prisutna samo utoliko što bend pored ekstremne distorzije i vrištanja voli i da pravi nešto složenije aranžmane od proseka. No, ovo je, ponavljam, vrlo sirov zvuk i vrlo mračna muzika puna blastbitova i testerisanja po gitarama i ako je ovo ,,simfonijski blek metal" onda sam i ja simfoničar.

https://inhibitions1.bandcamp.com/album/divine-plague-2020


Devil With No Name je dobro ime za bend, pa i za prvi EP tog benda. Trio o kome pričamo je iz Arizone i ovo je projekat iskusnih muzičara sa pedigreom u različitim podžanrovima ekstremnog metala, pa to prilično objašnjava kvalitet ovog izdanja. Iako su dvojica članova benda etnički Poljaci, muzika na DWNN je sličnija skandinavskim predlošcima sa veoma mračnom, pretećom atmosferom ali i disciplinom i hladnoćom koju vezujemo za ovu sortu blek metala. Uz veoma dobru produkciju i obilje solidnih ideja kojima se obogaćuje prepoznatljiva matrica, Devil With No Name su, mislim, kreirali veoma dobar početni iskaz za svoj projekat:

https://devilwithnoname.bandcamp.com/releases

Malo sasvim klasičnog finskog blek metala dobija se od sastava Deceiver Legion (naravno, jednočlanog) na drugom demo snimku, Totuuden Polku Demo. Wragnr, koji sve ovo svira i peva, je veoma skroman čovek što ovo tretira kao demo jer je u pitanju studijski proizvod bolji od velike većine nasumičnih blek metal albuma koje možete čuti na Bandcampu. Ne samo da je ovo vrlo solidno snimljeno i miksovano nego su i umeće svirke i kvalitet komponovanja na veoma zrelom nivou i Deceiver Legion je više nego spreman za pravo izdanje. Odlično:

https://deceiverlegion.bandcamp.com/album/totuuden-polku-demo

Jer, slušajte, na primer, novi EP isto jednočlanog finskog sastava Kangeheet. Koji je odličan, da ne bude zabune, ali slušajte kako mu je zvuk razmazan. Mada blek metalci to vole, naravno. I nije loše, slušljivo je ali je muzika bolja od zvuka. Mentor je ponuda od četiri pesme bogate, melodične svirke sa klasičnom finskom oštrinom ali i harmoničnošću. Kangeheet nisu ,,simfonijski" blek metal bend ili išta slično ali aranžiranje gitara ovde je prelepo i Joni Saalamo aka Vexd, koji je sve ovo napravio, ima na šta da bude ponosan. Blek metal koji nije ni ,,atmosferičan" po žanrovskom opredeljenju ali ima mnogo jake atmosfere. Vrlo dobro:

https://kangeheet.bandcamp.com/album/mentor

B. Kråbøl, pevač norveških Misotheist je izdao solo album pod imenom Enevelde i pod nazivom Enevelde, takođe, i ovo su četiri pesme ledene nordijske blek metal svirke, sa mnogo atmosfere i sve u tremolo rifovima. Enevelde nije projekat koji se trudi da klasičnoj formi donese nekakav novi izraz (kao, recimo, Poljaci koje ćemo nešto niže obraditi) već, naprotiv, uzima klasičnu formu baš zato što se njegova emocija i senzibilitet u nju uklapaju. Tako su ovo vrlo ekspresivne i upečatljive pesme odsvirane standardnim tehnikama i bez mnogo aranžmanskih ,,trikova", neposredne i snažne:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/enevelde


Ako smo počeli sa nežnim, atmosferičnim Rusima, red je da dopunimo i grubim, sirovim Rusima iz sastava Likferd. Ovim sanktpeterburžanima je Ancient Frost prvi album i u pitanju je muzika inspirisana skandinavskim mitovima i, svakako, i skandinavskim blek metalom. Ima ovde i ruske topline – malo – ali je muzika mahom izrazito mračna i agresivna. Album je miksovan veoma tamno, što se uklapa uz ton i duh muzike, ali i oduzima dosta dinamike snimku koji, iako nije brikvolovan, deluje kao da se guši u bas frekvencijama. No, dobro, i to je neka estetika. Rusi dobro sviraju i imaju jasnu naklonost ka mračnom, agresivnom izrazu ali znaju u njega da udenu i malo lepote. Fino:

https://coldbreathofsilence.bandcamp.com/album/likferd-ancient-frost

https://trueingrianblackmetaldeath.bandcamp.com/album/likferd-ancient-frost

Italijani Calvana preuzimaju baklju mračnog i agresivnog sa svojim debi albumim, IɅ i ako od momaka iz Firence očekujete nešto apeninski osećajno i nežno, bićete razočarani. Ako, pak, očekujete non-stop krljačinu, ekstremno mračnjaštvo i vokale koji zvuče kao da se basista M°M guši, onda ste na pravom mestu. Calvana su sasvim hermetični, videti imena pesama i imena članova benda, recimo, ali je ovo hermetičnost one seksi, prijemčive vrste, sa gitarama koje brutalno testerišu a bubanj umire pod teškim padavinama blastbitova i duplih kikova. Iako hermetična, muzika zvuči i organski sa bendom koji kao da se nije mnogo smarao nasnimavanjem i peglanjem u studiju nego prosuo dušu na traku (dobro, harddisk) i ostavio da se čuje taj unikatni trenutak besa i adrenalina. Pošto album traje skoro 56 minuta, ovde ima i sporijih pesama sa okultnom atmosferom ali sve je to vrlo dosledno i dobro:

https://calvana.bandcamp.com/releases

Islandski duo Almyrkvi izbacio je split album sa njemačkim jednočlanim projektom The Ruins of Beverast i ovo je lepa kombinacija. Islanđani u svoje dve pesme provlače teški, kavernozni ali distinktno islandski, dostojanstveni pa i u nekoj meri melodični zvuk. Ovo je blek metal iz pećine, i to duboke pećine kroz koju se nazire sam pakao, zatrpan crnilom ali i raspevan, preteći a neodoljivo privlačan. Almyrkvi prave dugačke, epske pesme i ostavljaju sjajan utisak ovde. The Ruins of beverast svoju stranu otvara dvanaestominutnom litijom The Grand Nebula Pulse koja ima vrlo ritualni prizvuk i tehnički gledano, nije metal ili bar ne samo metal, već nekakav kosmički ritual sa hipnotičkim ritmom i celestijalnim horom u daljini, snimljen pukim slučajem. Druga pesma, Hunters je klasičnija blek metal prebijačina ali se u njenih devet minuta desi puno toga zanimljivog. Fino:

https://theruinsofbeverast.bandcamp.com/album/split-w-almyrkvi

Poljski Weresoul na svom debi albumu po ko zna koji put potvrđuje superiornost poljske scene u ovom trenutku, noseći šest pesama svežeg, originalnog, nepredvidivog blek metala kreiranog sa mnogo ideja i mnogo karaktera. Weresoul su očigledno ozbiljan projekat iskusnih muzičara jer je ovo produkcijski bogato a kompozitorski maštovito sa žestinom i agresivnošću koje nisu samo stvar brzine i glasnoće. Naprotiv, bend je pun sjajnih rifova, dobrog ritma i neprevaziđene atmosfere. Izvrstan debi:

https://malignantvoices.bandcamp.com/album/weresoul

Isti izdavač je kežuali ove nedelje izbacio još jedan odličan debi album. Yfel 1710 je novi bend Kimorha iz Non Opus Dei a Willa Wisielców je ubedljiva doza zla i loše volje isporučena kroz šest pesama mračne atmosfere ali i organske, žestoke svirke. Kako to kod Poljaka skoro da je pravilo, Yfel 1710 zvuče istovremeno i razbesnelo i tužno, sa muzikom čija spontanost i toplina nisu toliko znak humanosti i duševnosti koliko podsećaju da je, da biste izgubili dušu, potrebno prvo da je imate. Ovo je mahom srednjetempaški metal, ali njemu, da bu bio žestok i preteći, i ne treba superbrzina.

https://malignantvoices.bandcamp.com/album/willa-wisielc-w

I kad smo već kod moćnih debi albuma, nemam pojma ko su i odakle su Akolyth ispali, ali slutim da su Belgijanci, no, njihov debi album sa četiri pesme, isto nazvan Akolyth je baš ono što bi doktor prepisao kada bi doktor verovao da muzika koja ismeva koncept lečenja duše – može da izleči dušu. Hoću reći, ovo je fenomenalno. Akolyth tresu staroškolski blek metal koji mene nezdravo asocira na Mayhem od pre četvrt veka sa svojim neodoljivim jurišom napred i hipnotičkim obrtanjem psihodeličnih rifova pri brzinama od 300 na sat. Ni jedna pesma, pritom, nije kraća od devet minuta pa bend sebi daje raskošnog prostora da se igra sa varijacijama na teme i potpuno preuzme kontrolu nad slušaočevim višim (a i nižim) cerebralnim funkcijama. Naravno, kad preslušate album, nemate pojma šta ste čuli, jer ovo nije muzika hitoidnih refrena pa čak ni distinktnih rifova, ali jeste muzika potčinjavanja i kontrole uma, tečna i prelepa na svoj crni, izgoreli način. Izvrsno:

https://akolyth.bandcamp.com/releases


Stoner! Kada vam se bend zove Lucifer's Children a album kojim debitujete na svetskoj sceni Devil Worship, mislim da je jasno na kom se, da kažemo metaforično, oltaru molite. Paragvajski trio svira vrlo prijemčiv, prijateljski doom metal sa pristojnom acid-psych atmosferom, polivajući teškim i jednostavnim rifovima i valjajući se napred sporim, dostojanstvenim korakom. Nema ove mnogo otkrivanja tople vode, sve što ovaj bend svira naučeno je od Black Sabbath i drugih bendova u occult/ doom tradiciji, ali je urađeno sa puno elegancije i uprkos prilično jeftinoj produkciji, može da se pohvali lepim zvukom. Najjači adut benda je pevačica Lili Ramirez čiji ozijevski intoniran deliveri daje muzici potrebnu ritualnu komponentu. Meni sjajno:

https://luciferschildren.bandcamp.com/album/devil-worship

Britanski Froglord na svom prvom EP-ju, The Froglord Cometh nudi četiti pesme vrlo ritualizovanog, teškog i crtanofilmovski mračnog stoner-dooma. Jako isfazirane gitare, moćan bas, obredni ritmovi i metanisanje, kad se skupe na gomili, daju dobar gruv i Froglord ima vrlo lepih trenutaka:

https://froglord.bandcamp.com/releases

Stoned  Karma su ove godine izbacili već tri izdanja a mi smo se o prvom, iz Januara, solidno pozitivno izrazili, sve uz napomene da ja imam predrasudu prema instrumentalnom stoner roku i tako to. Smoke of Wisdom je vrlo lepo snimljena ploča, za početak, sa čistim, prijatnim zvukom koji dobro pasuje opuštenoj, nežnoj psihodeluji koju Francuzi provlače. Iako je i dalje, reklo bi se, u pitanju garažna produkcija, ovo zvuči vrlo dobro i ugođeno je sasvim sa senzibilitetom same muzike koji ide na opijanje nežnošću, diskretnošću, gotovo subliminalnom psihodelijom što se šunja kroz naivne, nežne instrumentalne džemove. Ali Stoned karma nisu naivni, ovo su odlične pesme u kojima ritam sekcija uljuljkuje slušaoca u osećaj bezbednosti a gitare mu metodično masiraju mozak svojim odjekujućim, blago moduliranim temama. Moram da kažem da je ovo sada već odlično i da Stoned karma pokazuju da se iz kvantiteta itekako može poroditi kvalitet.

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/smoke-of-wisdom

Kalifornijski Bloodshot Buffalo su značajno bučniji i imaju pevanje, ali njihov debi album, Void Rider pruža komplementarno psihodelično iskustvo za publiku sa ukusom. Ovo je bučan, jako distorziran stoner rok sa puno psihodelične energije – i vokal je pod snažnim efektima za taj posebni drogeraški ugođaj – a sa jakim rifovima i udaračkim ritmom. Ono gde su Bloodshot Buffalo malo problem je sam snimak koji je jako bučan, posebno u domenu bubnjeva gde činele ubijaju i to može nežnijim ušima da bude poprilično zamorno. Možda je slušanje albuma na parče zapravo dobro rešenje jer su ovo uglavnom dobre pesme koje vredi studirati.

https://bloodshotbuffalo707.bandcamp.com/releases

Još dobrog – a instrumentalnog – stonera stiže od benda Stonegrass koji je nastao od  benda The Spiritual Sky Blues Band za koji ionako niste čuli pa je ovo sasvim suvišna informacija. No, istoimeni debi, Stonegrass je prvoklasan stonerski džem sa tribalnim udaraljkama, moćnim bas-linijama koje korus-flendžer samo blago žvaće da im da na sočnosti i gitarama koje prže na sve strane. Bend se ne iscrpljuje u jednoj viziji pa ploču krase i zanimljivi interludiji koji su apstraktniji i značajno proširuju zvučnu paletu. Recimo, intro kojim ploča počinje je značajno melodičniji i nežniji od ,,glavnog" programa pa služi i kao zogdna diverzija. No to su samo predjela za dugačke pesme u kojima se svira heavy psych sa praktično dub senzibilitetom. Meni sjajno:

https://cosmicrangerecords.bandcamp.com/album/stonegrass

Francuski King Weed su naši stari poznanici i ujedno bend koji je vrlo neposredan u imenovanju. Mislim, bend se zove kako se zove a mi smo, recimo, pisali o njihovom albumu Doom On, a druga im se izdanja zovu Smoke over Doom, Acid Land itd. Bend je takođe i prolifičan pa smo ovog meseca dobili album Blunt koji je, kako mu i ime kaže, vrlo ,,blunt" u pogledu svoje tematike. Kanabis, dakle, opevan kroz šest kompozicija instrumentalnih stoner metal džemova. King Weed i dalje nemaju idealnu produkciju za ovo što rade ali su im pesme sve bolje, na ovom albumu uzimajući i za mrvu ,,metalnije" teme, gde gitare ne vuku samo masne bluzerske solaže već skreću i u za nijansu epskije soliranje. Svakako bih voleo da je ovo snimljeno sa malo više para (ili znanja) jer ovako dobra muzika zaslužuje manje klaustrofobičan zvuk, ali King Weed su na ovom albumu dobri i vrede truda. I omot je lep:

https://kingweed.bandcamp.com/album/blunt

Da nastavimo sa albumima kojima bi malo bolji snimak mogao da pomogne. Mountain Witch iz Hamburga su svoj album Extinct Cults najavili kao poslednji snimak pre nego što odu na dugačku pauzu i, pošto je nastajao četiri godine, svakako može da se kaže da su pesme na njemu distinktne i dobro odmerene. Mountain Witch sviraju starinski doom/ hard rock i njihov album priziva u sećanje sve od ranog Cathedral, preko Black Sabbath do najmračnijih faza Deep Purple sa svojim rifovima, atmosferičnim klavijaturama i psihodeličnim (za)pevanjem. Ima ovde i sjajnih solaža a kada bend pređe u mod stopostotnog omažiranja Black Sabbath (Worship You kao najočigledniji primer), to je vrlo prijatno. Produkcijski, bend tvrdoglavo istrajava na ideji starinskog pristupa snimanju i miksovanju zvuka i ovo je i prednost i mana. Prednost jer sve zvuči prilično organski, sa dosta dobrodošle dinamike u snimku ali i mana jer ume da zvuči i jeftino i sirovo u negativnom smislu. No, pošto sam ja star čovek i navikao na kojekakve kanta-snimke, nije mi to toliko smetalo. Mountain Witch su mi, dakle, vrlo prijali:

https://mountainwitch.bandcamp.com/album/extinct-cults


Nešto kvalitetnije snimljeno i, uslovno rečeno, komercijalnije, stiže na novom albumu benda Kayleth iz Verone. Kayleth sviraju pustinjski rok sasvim neskriveno na tragu Kyuss i Orange Gobln i mada umeju da zavrnu na stranu koja je za mene suviše, pa, narodska, njihov ovogodišnji album, Back to Earth, pored sjajnog palpi omota ima i deset pesama solidnog televizijskog metala. Kayleth imaju i kosmičke psihodelije u svom zvuku ali je u prvom redu ipak tvrđi rok sa izraženim rifovima i nabijenim ritmom. Bend svira već petnaest godina i čuje se ovde izgrađenost zvuka ali i ambicija da se eksperimentiše sa pesmama pa album i pored te svoje ,,komercijalne" dimenzije nije samo kolekcija deset skoro istovetnih pesama nego interesantna vožnja svemirskim autostradama za, bogami, i više od samo jednog slušanja:

https://kaylethstoner.bandcamp.com/album/2020-back-to-earth

Njujorčani Geezer su izbacili svoj album za Heavy Psych Sounds Records i Groovy je, kako joj i ime kaže, vrlo gruvi ploča. Geezer nisu puka imitacija Blek Sabat, kako im ime sugeriše, već bend sa autentičnim psihodeličnim gruvom i šmekerskom, rokerskijom dispozicijom u zvuku. Groovy je kolekcija lepo snimljenih psihodeličnih pesama koje umaju da budu i vrlo plesne ali i vrlo udrogirane, uvek čuvajući taj gruv koji je u nazivu i umešno ga farbajući klavijaturama i gitarskim solažama. Sjajan album uz koga se skoro ne može sedeti mirno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/geezer-groovy


Kada sam na omiljenom metal-sajtu video prikaz albuma grupe Eyless in Gaza bio sam prijatno iznenađen ne samo time da Martyn Bates i njegov kolega Peter Becker imaju novi album već i da je on, izgleda, dovoljno metal da o njemu pišu na Angry Metal Guy (koji, da budemo fer, imaju vrlo otvoren pristup i ne beže od prikazivanja i nemetalnih stvari ako ima za to razloga). Moje iznenađenje se pretvorilo u konfuziju kada sam u tekstu video da se priča o debi-albumu a onda je postalo jasno da je ovo drugi bend koji je uzeo ime ili po Hakslijevom romanu ili po stihu iz Miltonove drame (koju je, jasno, i sam Haksli citirao u svom naslovu), veorvatno nesvestan da već postoji dugovečna grupa koja radi pod tim imenom. Srećom, makar je taj debi album, Act I: The Protagonist, prilično dobar. Ovaj Eyless in Gaza dolazi iz Jermenije, sve je napravio jedan čovek, šta čovek – mladić, po imenu Franklin Avetisyan i album donosi tričetvrt sata lepog, melodičnog i ekspanzivnog doom metala koji se oslanja na svu svečanu težinu i sporost tipične funeral doom postavke ali je harmonski, dinamički i po senzibilitetu osetno širi. Ima ovde i klasične doom krljačine, sa vrištanjem i distorzijama, ali je muzika generalno višeslojnija sa odličnom klin pevanjem i nekim mudro upotrebljenim bliskoistočnim skalama. Eyless in Gaza je, u ovoj varijanti, i prilično melodičan, prijemčiv pogled na doom metal ali ga od skretanja u pop-vode svakako spasava ta teatralna grandioznost komponovanja. Uostalom, prva pesma traje više od dvadeset minuta, a to je i dalje oznaka da ste hardcore kada je doom u pitanju.

https://solitudeproductions.bandcamp.com/album/act-i-the-protagonist

Veterani Sorcerer, su za više od tri decenije rada snimili samo tri albuma, i to sva tri u poslednjih pet godina. Naravno, bend nije ni bio stvarno aktivan između 1992. i 2015. godine no, evo, na trećem albumu izašlom ove nedelje, Lamenting of the Innocent, Šveđani makar pokazuju da su gladni, žestoki i željni dokazivanja. Sorcerer na ovom albumu sviraju kombinaciju tog nekog epskog doom metala i klasičnog heavy zvuka sa dosta strasti i ubeđenja, kreirajući prijemčive, rasvirane i raspevane pesme pune atmosfere ali i klasičnog metalskog senzibiliteta. Ovo, dakle, nije doom za puriste koji ne priznaju muziku ako ima u sebi ikakve komunkativnosti već raskošan, i civilima primamljiv metal sa melodičnim, emotivnim momentima koje biste mogli da prodate i ljudima što inače slušaju Dženana Lončarevića, ali i sa teškim gitarčinama i jakim ritmom. E, sad, nisam sasvim oduševljen tim skretanjem benda u sferu dženanlončarevićštine, sa kvotom kiča koja i meni bude malo preterana, ali sa druge strane, ima ovde odličnih momenata gde plemenita metalska kič-epika dobro radi. Bend svakako dobro piše, odlično svira i ume da se snimi i užitak u ovoj muzici je pre svega pitanje na kojim estetskim pozicijama sedite. Omot makar stoji sa prave strane razdelnice i obećava konanovsku palp-epiku i da su se Sorcerer držali samo ovoga, bio bi ovo bolji album, no, naravno, to je samo moj ukus na delu:

https://sorcererdoom.bandcamp.com/album/lamenting-of-the-innocent


Sjajni švajcarski duo Ashtar je pet godina pripremao svoj drugi album i Kaikuja je ploča koja donosi neke od najboljih metal pesama ove nedelje. Ashtar su nominalno doom metal bend ali njihova muzika je pod mnogo većim uticajem black metal škole nego što se u njoj čuju Black Sabbath pa album i počinje izvrsnom, brzom black metal pesmom Aeolus, da bi se nastavio sporim, epskim, fantastičnim komadom od skoro četrnaest minuta, Between Furious Clouds, koji svoju manifestnu monotoniju izvanredno temperira modulacijama zvuka i dobro odmerenim promenama rifa. Na ostatku ploče ima mesta i za ,,klasičnije" doom melodije koje su lep kontrast paklenom vrisku Nadine Lehtinen a dobar, težak zvuk koji Ashtar provlače elegantno pristaje ovim blackened doom pesmama. Valjana ploča:

https://ashtarofficial.bandcamp.com/album/kaikuja

Rusi Sheva su nas pre neku nedelju oduševili singlom Throne of the Demiurge a sada su izbacili živi album, Severe Cold Gig i ovo je sedam pesama teškog, polivačkog stoner metala koji u znoju lica svog (i pored hladnoće) izvode tri posvećena i napaljena muzičara. Sve je to vrlo dobro po atmosferi i svirka je jaka i energična sa moćnim gruvom i odličnom psihodeličnom gitarom, ali je snimak dosta sirov i mada se to uklapa uz način na koji Sheva sviraju, malo je i naporno za uši. Svakako vredno truda ako vam se Sheva dopadaju a ja se nadam i nekom skorom studijskom dugosvirajućem izdanju od ovog sjajnog benda:

https://shevametal.bandcamp.com/album/severe-cold-gig

Nešto ranije u maju bruklinski Green Hog su izdali Green Hog EP i ovo su četiri pesme ekstremno faziranog, teškog i masnog stoner roka sa do karikature ,,brutalnim" vokalima. Sve to sasvim prija jer bend vrti lep gruv i ume da preko teških rifova prebaci i korektne solaže a kada stignete do poslednje pesme, Snake Mistress, bićete prijatno iznenađeni orijentalnim šmekom. Green Hog su daleko od nekakve revolucionarnosti ali prijaju uhu i duhu:

https://greenhog.bandcamp.com/album/green-hog-ep

Ako ceo album benda Ice Howl, Cadence of the Cursed, bude dobar kao pesma A Wizard's Death kojim ga najavljuju, biće to sjajno. A Wizard's Death je savršen stoner metal singl, sa pamtljivim rifovima i neodoljivo zaraznim refrenom, težak, a neviđeno primamljiv:

https://icehowl.bandcamp.com/album/cadence-of-the-cursed

Kad smo već kod singlova, brazilski trio Murdock je u Aprilu imao demo a sad je jednu pesmu sa dema snimio ponovo i izbacio kao singl i Olhos Sinistros je sjajna pesma, teškog, bluziranog, seksi stoner roka. Bend tu nešto pominje mistiku, krv i Drakulu, verovatno i još mnoge stvari, jebiga, ne znam Portugalski, ali ovo je bez obzira na tematiku, muzika da se slavi i uživa. Nadam se skorom albumu:

https://murdocktrio.bandcamp.com/releases


Lucid Void iz Darmštada kombinuju stonersku hevi-bluz osnovu sa malo svemirskog ugođaja i prozračne, melodične razrade da dobiju lep kraurtokerski EP koji voli i semplove cvrkuta ptica i nežne sintisajzere, i džezerski gruv, ali i zamašćenu gitaru i težinu. Naravno, krautrok ume malo da povuče na matematiku, pa i Saat, kako se EP zove nije odveć spontana ploča, ali bend uspeva da ova četiri dobro napisana instrumentala dobro funkcionišu i lepo drže pažnju. Plus, vrlo dobar miks:

https://lucidvoid.bandcamp.com/releases

Ovo je valjda i nedelja u kojoj Mehmet primećuje da mu se dopalo mnogo instrumentalnih stoner albuma. Još jedan u nizu je Sage poljskog benda Wąż i nije sramota priznati da vam se ovo sviđa kad je tako dobro. Wąż sviraju tešku, distorziranu stoner muziku ali sa prijatnim psihodeličnim prelivima, mešajući spretno metalske denflovane rifove sa psihodeličnim gitarskim efektima, tako da njihova kombinacija disciplinovane, pomalo opresivne ritmike i ponavljajućih rifova, te solaža u kojima se ta napetost popušta, vrlo efektno zvuči na kraju.

https://wazband.bandcamp.com/releases

Rumunjski RoadKillSoda je desert rock koji zvuči kao da je došao pravo iz Amerike, sa masnim, wah-wahom uprljanim gitarama i velikim, pevljivim refrenima. Naravno, možda to zvuči i PREVIŠE američki i ako niste veliki ljubitelj tog grungy pogleda na stonersku muziku, album Sagrada bi mogli da doživite i kao neoriginalan. No, ovo je vrsno napisan album sa oprobanim forama koje Rumuni nisu izmislili ali, jelte, oprobane su i pale, i sa dobrom produkcijom. Bend će se dopasti bilo kome ko voli sve između Kyussa i Soundgardena.

https://roadkillsoda.bandcamp.com/album/sagrada



Čileanski Apostasy je za više od dvadeset godina postojanja izdao skromnu količinu muzike, ali to je valjda realnost života i rada u Latinskoj Americi. I držanja tvrde linije satanističkog speed metala. Ovogodišnji demo, Witching Fire ima pet pesama besnog, antihrišćanskog metala koji ima malo te savremenije ,,blackened" arome, ali je velikim svojim delom ako ispao iz neke dobre sezone osamdesetih godina, '85. recimo.  Grčevita, besna svirka, dobri rifovi, sirovo ali kvalitetno, Apostasy ne razočaravaju:

https://thegreatapostasy.bandcamp.com/album/apostasy-witching-fire-demo2020


Dva finska benda imaju split album  Fennoscandian Metal čiji se naslov odnosi na region što zauzima više od onoga što inače smatramo ,,Skandinavijom". Arska je hevi metal bend kome je ovo prvo izdanje i nisam siguran zašto imaju ovako prljav zvuk – kao da su master radili sa kasete – ali muzika je nekakav herojski, NWOBHM-om inspirisani metal koji u ovakvom kvalitetu snimka zvuči kao progresivni pank. Ovo nije loša kombinacija i Arska imaju određeni psihodelični preliv u svom metalu koji mi se dopada. Samo da je ovo boljeg kvaliteta snimka... mTORR imaju sličan zvuk, i u smislu da i sami sviraju NWOBHM-om inspirisan metal, i u smislu da i njihova strana albuma zvuči kao presnimak sa kasete. Zašto je tako, ko zna, ali oba benda nude zanimljivu muziku i malo previše finskog nacionalizma za moj ukus, no, hajde, valjda nisu baš nacisti.

https://vainovalkeat.bandcamp.com/album/fennoscandian-metal

Jedan simpatični kuriozitet iz devedesetih nam stiže sada u digitalnoj verziji. Heavy metal bend iz Severne Karoline, Arcanum uradio je samo jednu kasetu pre nego što se raspao 1998. godine i ovo je sada taj materijal – takođe naslovljen Arcanum – u digitalnoj ediciji. Arcanum su klasičan heavy bend sa stamenim ritmom, gitarama koje vole teške rifove ali i melodične solaže i pevačem koji najveći deo vremena provodi u falsetu. Iako su Arcanum bili svesni da ovakva muzika u vreme kad su je svirali nije baš bila u modi, vidi se u ovim pesmama i dosta kompozitorske imaginacije ali strasti u izvođenju (da ne pominjem obilne citate Rosinija, Musorgskog i Baha). Ovo su demo snimci i iako su solidnog kvaliteta, šteta je da bend nikada nije imao priliku da ovu muziku uradi u skupljoj produkciji, no meni je i ovako sve to priličan gušt za slušanje:

https://heavenandhellrecords.bandcamp.com/album/arcanum

Španski trio Dosïs ima vrlo lep album garažne rokačine naslovljen  Sangre Sudor y Rock'n'Roll. Ovo je muzika dobrog raspoloženja, pijanstva i visoke energije, nameštena na zlatnu sredinu između panka i metala, tu negde u oblasti onog što zovemo speedrock a onako kako to Španci i inače umeju stručno da urade. Pesme su odlične a bend svira kao da ga gone svi demoni pakla i jedino je sa ovim albumom problem to što je snimak u najboljem slučaju demo kvaliteta. Da im neko da pare da ovo samo malo bolje snime, Dosïs bi bili na vrhu sveta, ali i ovako je ovo vrlo lep album.

https://ladosis.bandcamp.com/album/sangre-sudor-y-rocknroll

Kad pričamo o djent metalu, ja sam tu malo težak, vrlo je malo tu ploča koje su mi se dopale nakon što su Messhugah prtaktično izmislili podžanr, ali, evo, trudim se. Mladi švedski bend Harkla ima svoj treći album, Ruktur i mada sve to ima za nijansu previše deathcore elemenata za moj ukus – pevanje, stop 'n' go momenti, forsiranje jedne denflovane note, kako to u djentu već znaju da rade, makar se ovi momci povremeno trude da ubace u pesme harmonski inovativnije momente. Inače je sve jako dobro odsvirano i dobro zvuči i, mada je za mene ova muzika suviše usredsređena na sam zvuk a premalo na pesme, nije mi bilo sasvim neprijatno slušajući ovaj album:

https://harkla.bandcamp.com/album/ruktur

I odmah, dok sam vruć, ajmo još jedan djent album. Deep Sunken Eyes su iz Montevidea i njihov alvbum Inner Cycle pripada tom nekom progresivnom djentu gde muzika nije baš KOMPLETNO sastavljena od denflovanih rifova nego ima malo i melodija, melodičnog pevanja, harmoničnih introa i malo šireg spektra emocija. Ali samo malo, da ne bude zabune, ovo je uglavnom i dalje besna i hermetična ploča sa stalnim stakato rifovima i lepe solaže und melodinči refreni su tu samo da malo olakšaju depresiju. Urugvajci odlično sviraju i dobro su snimljeni, pa ko voli...

https://deepsunkeneyes.bandcamp.com/album/inner-cycle

Sirov, primitivan, jednostavan ali efektan grindcore dobijamo na albumu Vile Species istoimenog benda iz Atine. Ovo je propisan bend ljudi koji znaju da sviraju i kao takvo je daleko iznad većine kućnog grajndkora koji se čuje po internetu ovih dana, svirački i produkcijski dajući vrlo ubedljiv program iako bend sebi ne postavlja neke previsoke ambicije. Jednako važi za same kompozicije koje su klasični old school grindcore, sa prostim rifovima koje svako može da nauči da svira za dva minuta i odmah snimi. No, ovo ima žestinu, iskrenost i strast pa je meni prijalo:

https://vilespecies.bandcamp.com/album/vile-species

Francuzi Bullrun sviraju klasičan heavy metal ali bez mnogo retro mirisa. Ovo što se čuje na EP-ju Wilderness ima '80s i '90s šmeka u svojim rifovima, pevačkim afektacijama i žestokom a opet radio-frendli ritmu, ali bend se ne bavi stilizacijama koje bi ih svrstale u ,,hair metal" i ovo je zapravo muzika bliža ,,normalnim" ljudima, tvrdi rok namenjen svakome ko voli distorziranu gitaru i ritam uz koji se može skakati. Ljudi to rade vrlo dobro, uz kvalitetnu, savremenu produkciju i izvođačke bravure i, ako volite, recimo, Metaliku iz njene najrokerskije faze, a volite i Van Halen ili Scorpions, onda će vam se Bullrun dopasti:

https://bullrunofficial.bandcamp.com/album/wilderness

Solar Flare iz Ohaja su bliži klasičnom NWOBHM zvuku, sa elementima power metal pristupa na svom debi albumu koji se isto zove Solar Flare i ima mnogo sladak omot koji deluje kao da ga je sklapalo neko talentovano dete. Muzika je dobra i Solar Flare mešaju britanski '80s zvuk (malo Samson, malo Iron Maiden) sa američkim zvukom negde između Y&T i nekog ranog thrasha i ono što kod benda vredi su dobro napisane pesme i velika strast u svirci. Ono što nije sjajno je kvalitet snimka i miksa. Nije da ovakva muzika ne može da dobro zvuči i sa sirovijim kvalitetom zvuka – setimo se kako je prvi Iron Maiden zvučao, na kraju krajeva – ali neobično je da bend u 2020. godini uloži očigledno veliki napor u pisanje i snimanje ovih pesama a onda u miksu napravi da je sve prebudženo i istovremeno mutno. No, dobro, nisam ja neki čistunac i Solar Flare defnitivno mogu da mi drže pažnju i donesu osmeh na lice:

https://solarflareofficial.bandcamp.com/album/solar-flare

(Kraj u sledećm postu)

[Meho Krljic]

Leon del Muerte, gitarista Impaled i Terrorizer LA je, uključujući se u makar duhovnu borbu protiv pandemije, skupio gomilu ortaka na, er, gomilu i snimio album obrada klasičnih hard 'n' heavy pesama. Fu*k the Virus nije dobrotvorna ploča, pare idu ljudima koji su ovde svirali, ali je makar ploča pesama koje sam voleo kao dječarac (La Grange od ZZ Top ili Photograph od Def Leppard ili Don't Fear the Reaper of Ojstera ili, dakako, My Michelle od Gansa ili, oooooh, While my Guitar Gently Weeps od Bitlsa sa Kleptonom), a koje sviraju članovi Gatecreeper, Ghoul, Carcass, Impaled, Exhumed, Intronaut i još gomile bendova. Produkcijski ovo nije idealno ali je šarmantno i zanimljivo frankenštajnovski sklopljeno i podseća da i ljudi koji sviraju ekstremni metal vole da se zezaju:

https://delmuerte.bandcamp.com/album/fu-k-the-virus


Mađari Graveolution dobro treskaju na svom istoimenom debi EP-ju. Mešajući thrash metal disciplinu i pankerski pamfletizam ovaj bend kreira nekakav thrashcore/ crossover zvuk modernijeg senzibiliteta ali sa dovoljno poletnosti i šmeka onog što su takvi bendovi radili pre trideset godina da se meni dopadne. Odlično pevanje, dobra produkcija, vrlo dobra svirka:

https://graveolution.bandcamp.com/album/graveolution

Chelsea Wolfe ima novi projekat sa Jess Gowrie, zove se Mrs. Piss i kratki album Self-Surgery je sjajnih dvadesetak minuta bučnog roka sa industrial i post-punk osnovom ali i težinom koja ga kvalifikuje za slušanje među metalcima. Wolfeova je iskusan i pedigriran stvaralac i ovo je muzika snažnog izraza koju ja gutam bez problema, uživajući u kombinaciji zavodljivosti i sirovosti što je žene isporučuju:

https://mrspiss.bandcamp.com/album/self-surgery


Nemački jednočlani Liver Failure nudi nešto što mogu nazvati samo mikroalbumom eksplozivnog i nekako slatkog, kućnog powerviolence zvuka. Najduža pesma od 13 ponuđenih traje 34 sekunde, sve je kreirano kao serijal brzih, grčevitih ejakulacija, ali zapravo, ovo se sasvim lepo i uspelo nastavlja na powerviolence tradiciju i isporučuje kondenzat (i dobronamernu karikaturu) ove muzike za slušaoca koji nema vremena:

https://liverfailure.bandcamp.com/album/s-t

Neko u bristolskom bendu Dehumanaut, sudeći po njihovom instagram fidu, ima mačku vrlo sličnu našoj nedavno preminuloj Šarenguzici i to me je namah raznežilo. Ali i debi album ove thrash trojke je zapravo vrlo dobar. Dust In The Giant's Hand je ploča oštrih thrash rifova, brzog tempa i besnog, vrištavog pevanja. Bend sebi pripisuje i death, doom i, er, swing žanrove, ali ovo je brz, prodoran thrash metal bez mnogo odmaranja i smaranja, sa napaljujućim rifovima i dobrom atmosferom sve vreme. Kuriozitet je da muškarci u bendu odrađuju dužnosti bubnjara i pevača dok žena, Katy Montgomerie svira bas i gitaru i UBIJA. Odvaljivanje, dakle:

https://dehumanaut.bandcamp.com/album/dust-in-the-giants-hand

Još solidnog thrasha dobijamo iz Nemačke ljubaznošću benda Contamination. Mladićima je ovo tek druga ploča i to posle šest godina pauze ali je barem zato Traumatic Recollections bogata ponuda, sa osam pesama u više od pedeset minuta muzike. Contamination sviraju vrlo precizan, tehnički napredan thrash po uzoru na, rekao bih, Kreator, sa dosta ljubavi ka brzini i žestini i aranžmanima koji jesu kompleksni ali ne deluju skarabudženo i namerno komplikovano već ostavljaju utisak prirodnog razvoja i odlazaka u sve te rukavce i bogaze. Ovo je i razlog što mi dužina albuma zapravo ne smeta – Contamination su dobri svirači i dobri aranžeri pa je dužina ovih pesama sasvim opravdana i album se sluša kao jedan bogat, raznovrstan opus. Naravno, pomaže i dobar miks i ovo je u celini odličan paket ako volite malo cerebralniji thrash metal, koji pritom nudi i odlične rifove i mračnu atmosferu:

https://contamination.bandcamp.com/album/traumatic-recollections


Vraćamo se u rani Maj zato što je tada izašao živi album kostarikanskih Heresy koji, za razliku od poznatijih, britanskih Heresy sviraju čist thrash metal i kaseta Aquelarre (Heredia en Vivo), iako ne može da se pohvali idealnim zvukom, može da se pohvali sjajnom svirkom i odličnim pesmama. Heresy su brz, zakucavački thrash metal bend koji svira brutalno, sa naklonima death metalu, ali održava thrashersku komunikativnost i mosh-friendly aranžmane koji su prijemčivi, ne jednostavni ali prirodni i prosto zazivaju šutku i sviranje vazdušne gitare. Šteta je da snimak nije NEŠTO bolji ali ovo je svakako muzika koja opravdava mali napor u slušanju:

https://heresycr.bandcamp.com/album/aquelarre-heredia-en-vivo


Grave Digger su ponovo sa nama i Fields of Blood je prpošnija, ambicioznija ploča od pre dve godine s moje strane korektno pohvaljenog The Living Dead. Nijemci svoju četrdesetogodišnjicu (a tridesetosmogodišnjicu studijske aktvnosti) obeležavaju pločom koja je sada veoma programski orijentisana ka epskom, praktično power metal zvuku sa jakim keltskim uticajima i mada je ona i veoma kiči, čak previše za moj ukus, ne mogu da ne budem donekle šarmiran ovim skoro blajndgardijanovskim, himničnim pesmama koje imaju generičke ali simpatične rifove i raspevane, horske refrene, sve u slavu škotske i njene istorije. Ako volite gajde makar isto koliko i distorzirane gitare, treba da poslušate ovaj album:

https://gravedigger.bandcamp.com/album/fields-of-blood

https://youtu.be/K6MegIu_V_M

I kad smo već kod treširanog power metala, Mike LePond's Silent Assassins su tu sa trećim albumom, Whore of Babylon i mada nećete biti u stanju da ga ceo čujete za dž, verujem da su i dostupni primeri na JuTjubu dovoljni da znate da li vam se ovo dopada. A treba. Mislim, da vam se dopada, jer je ovo oštro, žestoko, sa očiglednim NWOBHM i speed metal uticajima u osnovi a onda sa nadograđenom epikom za pesme koje su užasno napaljujuće, cheesy u najboljem smislu i prepune dobrih solaža, duvača, horova i generalno diverzija a da ne gube osnovni hitoidni potencijal. LePond je veoma iskusan i pedigriran muzičar i ovaj album potvrđuje da jako dobro zna šta radi:

https://www.youtube.com/watch?v=Wh-LfXDED7Q&list=PLVsKcyM_PKAkj8N-LdvNKSIl3HulaMMSN

Britanski neo-NWOBHM bend Forged in Black ima kompilaciju kojom obeležava deset godina rada i  Ten Years at the Forge je solidna prezentacija onog što ovaj bend radi, njihovog melodičnog, teatralnog zvuka koji zaziva, barem u mojoj glavi, slike nekakvih fentezi scena, mačeva, vitezova, patuljaka, zmajeva i konjanika. Bend, tehnički, nije power metal, ovo je prljavija, mračnija muzika, ali mislim da je bliska i power publici i vredi čuti ako volite sve između Armoured Saint, Iron Maiden i Helloween:

https://forgedinblack.bandcamp.com/album/ten-years-at-the-forge

U našoj skoro pa stalnoj rubrici o bendovima sa četrdesetogodišnjim karijerama koji snimaju nove albume danas pored Grave Diggera imamo i grčki Northwind. Ovaj bend nije internacionalno mnogo poznat jer, iako je prvi album izbacio još 1982. godine, sa sve pevanjem na engleskom, od 1987. je bio na dugačkoj pauzi sve do juče. Mislim, juče je izašao novi album, History, sa sve Diogenom na naslovnoj strani i... pa Northwind neće ovom pločom promeniti istoriju metala, ali je ovo pošten doprinos istoj, kolekcija klasičnih metal pesama koja je bez problema mogla da izađe i 1988. godine, nakon albuma Mythology, sa svim rifovima, falsetima i ritmovima koje ste tada mogli da čujete na pločama Judas Priest ili Saxon. I mada Northwind zaista ne donose bogznašta originalno u tu klasičnu formulu, ovo je iskreno, pošteno i sa dovoljno maštovitosti u okviru svirke-po-formuli da ja sasvim lepo mogu da ga slušam. Miks nije idealan, zvuk bubnja je, recimo, dosta nesrećno ugođen, ali ploča makar nije preglasno i ne iritira uši. Valja poslušati veterane:

https://youtu.be/53-SERWP0Cc


xDetestx su, očigledno, straight edge hardcore bend i sviraju u tradiciji metalizirane inačice ovog podžanra. Njihov Demo 2020 ima intro i dve pesme i, pa, nije ovo nikakva muzička revolucija, ali mi je prijalo kao jedan korektan i sa umećem napisan i odsviran primerak metaliziranog, mošu primamljivog hardcorea sa tekstovima koji, hvala Alahu na malim uslugama, ne pričaju protiv abortusa ili tako nešto, nego se uglavnom obraćaju nedovoljno iskrenim prijateljima i izdajicama straight edge ideje. xDetestx su dobri svirači i umeju da pišu pesme u odabranom žanru, sa dobrim rifovima i solidnim metal zvukom.

https://xdetestx.bandcamp.com/album/demo-2020


Odličan (malo blackened) death metal  stiže nam od francuskog kvarteta Loci Inferi na prvom izdanju, EP-ju La mort ou la victoire a koji će, koliko shvatam u Junu izaći na CD-u kao polovina split izdanja sa neimenovanim drugim bendom. Loci Inferi sviraju dinamičan, razigran death metal koji brutalnosti ne žrtvuje razgovetnost i ovde ima puno dobrih, pamtljivih rifova i gitarskih ukrasa, ali i prelepih iznenađenja u vidu moćnih, melodičnih ženskih vokala koji oplemenjuju inače duboko, grleno urlanje pevača Jérômea Guiberta. Loci Inferi su pravo osveženje na death metal sceni i podsećanje da ova muzika, ma koliko često delovala kao uhvaćena u jednoj zaleđenoj, nepromenljivoj formi, ima puno prostora za dalje istraživanje i eksperimentisanje. I još ovaj omot! Izvrsno:

https://unfra-prod-fr.bandcamp.com/album/la-mort-ou-la-victoire-2

Kanađani Ahna svoj old school death metal ukrštaju sa crustcore strategijama na albumu Crimson Dawn i ovo je sasvim legitiman pristup. Muzika je teška, a opet lepršava, tamne atmosfere ali poletnog tempa, gradeći jednako na Autopsy/ Asphyx kao i na Amebix ostavštinama i kreirajući ploču sirovog death metal punka koju mogu da slušaju svi ljudi čista srca i otvorena uma:

https://prcmusic.bandcamp.com/album/ahna-crimson-dawn-cd-pre-order


Ove nedelje dobijamo i lepu dozu ,,svemirskog" (progresivnijeg) death metala, baša kada nam je najpotrebniji. Doduše, ,,ove nedelje" samo dobijamo tri pesme kao singl, a koji je najava albuma kanadskog benda Gutvoid, što će izaći tek u Avgustu. No, tri pesme koje se čuju na EP-ju Astral Bestiary donose nam čvrst, veoma mračan, lavkraftovski inspirisan death metal koji gazi marševskim korakom i u svoje tri podugačke pesme meša stravu sa fantazijom. Gutvoid nisu komplikatori i njihova muzika je bliža old school spontanosti, ali je fino diversifikovana sa mračnim, himničnim senzibilitetom i veoma agresivnim zvukom. Meni se sve to izuzetno dopada jer oplemenjuje danas popularni old school death metal pristup sa malo kosmičke meditacije i jedino se nadam da će bend uraditi nešto drugačiji master za sam album jer je ovo toliko bučno da mi se zvučnici raspadaju kada ga pojačam. Ali intrigantno!

https://bloodharvestrecords.bandcamp.com/album/astral-bestiary


Melburnski Goblin Smasher na svom prvom EP-ju koji se isto zove Goblin Smasher provlače vrlo solidan kućni deathgrind sa elementima brutal/ slamming death metala. Ovo su kratke, efikasne pesme, uglavnom ispod dva minuta i mada bend ne izmišllja ništa novo ili originalno, ovo je dobar hromatski metal sa lepim odnosom blastbit prebijanja i slem-torture za svakog ljubitelja brutalnijeg death zvuka:

https://goblinsmasher.bandcamp.com/album/goblin-smasher

Za porciju jako sirovog, neodoljivo grubog death metala iz Finske, tu nam je prvi album benda adekvatno nazvanog Violent Hammer. Finci rade od 2006. godine ali su se tek sada organizovali da snime debi izdanje no nikako ne treba pomisliti da je četrnaest godina priprema rezultiralo sofisticiranom, promišljenom pločom. Riders of the Wasteland je kolekcija brutalnih ejakulacija jednostavnog, primalnog death metala kakav bi svirali pećinski ljudi da su imali struju, oslanjajući se se na rani skandinavski death zvuk i ne pokušavajući ni malo da ga evoluiraju, naprotiv, trudeći se da očuvaju svu sirovost i primitivu koju zamišljate da su imali demo snimci sa polovine osamdesetih. I, mislim, meni je to super:

https://violent-hammer.bandcamp.com/releases


Augsburški Cosmovore su, slutim, nazvani po albumu sjajnih Ulthar o kome smo pričali pre par godina na ovom istom mestu, ali muzički su manje black metal a nešto više death metal izgubljen u najcrnjim dubinama kosmosa. Debi EP ovog benda – Into the Necrosphere – predstavlja ih u vrlo ubedljivom izdanju, sa četiri pesme razmazanog, kosmičkog, vrlo atmosferičnog death metala koji se ne bavi toliko rifčinama i mošingom koliko prekrivanjem slušaoca slojevima distorzije i prizivanjem primalnih, egzistencijalnih strahova kroz zastrašujuće, onostrane vokale. Iako ja ovakvu muziku uobičajeno nazivam blur core, istina je i da Cosmovore više pripadaju voidgaze pod-podžanru sa svojim izrazitim insistiranjem na kosmičkom hororu. Odličan debi.

https://cosm0vore.bandcamp.com/album/into-the-necrosphere


Kalifornijski Xibalba su se nazvali po majanskoj verziji pakla i pošto baštine folklor Južne Amerike iz vremena pre španske kolonizacije, nije neobično što ih ljudi mešaju sa istoimenim meksičkim bendom. No, ovi Xibalba izdaju za Southern Lord i njihov četvrti album, Años en infierno je odlična ploča teškog, napaljujućeg zvuka koji se udobno smešta između death metala, doom metala i tog nekog tvrđeg moshcore izraza. Xibalba tako mogu u jednom trenutku da izvlače spore, svečane posmrtne marševe nalik na rani Cathedral ili Candlemass a onda da u sledećem udaraju brutalni, teški blastbit, pa da pređu u iznurujuće eyehategodovske torture... Southern Lord kao izdavač garantuje i određeni produkcijski standard koji ovde jake strane muzike ističe na najbolji način i Xibalba donose jedan od najupečatljivijih ovonedeljnih albuma na kome je hermetičnost osnovnog zvuka bogato dopunjena interesantnim idejama, raznovrsnim aranžmanima i intenzitetom. Sjajno:

https://xibalbasl.bandcamp.com/album/a-os-en-infierno


Imamo još nekoliko zanimljivih death metal singlova pre nego što pokrijemo album nedelje i raziđemo se pa evo, redom:

Rusi Katalepsy su jedan od najboljih i najoriginalnijih slamming death metal bendova već godinama unazad i moram da priznam da sam se unervozio što dosta dugo nije bilo najave novog albuma. Četiri godine nakon odličnog Gravenous Hour stiže nam nastavak i Terra Mortuus Est će se pojaviti u Julu. No, singl koji najavljuje treću ploču, Those Who Rot The Souls je pred nama i... pa, malo sam iznenađen. Katalepsy su nakon prvog albuma, Autopsychosis, jasno išli na odvajanje od čistog slam zvuka, praveći kompleksniji brutal death metal a Those Who Rot The Souls kao da najavljuje novi zaokret prema stilu koji je više naklonjen gruvu nego brutalnom death prebijanju. Mislim, da ne bude zabune, ovo je i dalje death metal, i dalje tuče ozbiljnim blastbitovima, ali je muzika manje nervozna, manje tviči, sa većim naglaskom na gruvu. Pevač Igor Filimontsev je, čini se, imao presudnog uticaja na razvoj zvuka Katalepsy sa svojim nimalo prikrivenim Wigga Slam naklonom pa i ova pesma vuče u tu stranu. Videćemo kakav će biti čitav album...

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/track/those-who-rot-the-souls


Od istog izdavača je tu i novi singl (i spot) za Ingested kojim se najavljuje album Where Only Gods May Thread što se sprema za Avgust i, za razliku od slučaja Katalepsy, prilično sam zadovoljan time što na Dead Seraphic Forms ekipa iz Mančestera kao da pravi blagi zaokret unatrag posle EP-ja Call of the Void i vraća se standardnom slamming deathcore zvuku koji ih je dobro služio godinama. Plus, spot je vrlo šarmantan, onako, karantinski, kako valja i kontrast između optimističnog video materijala i brutalnog prebijanja u muzici je sjajan:

https://youtu.be/KBz3LYssze0

Zachariach Jackson iz interesantnog i ovde hvaljenog blackened slam benda Angel Splitter je osnovao i ,,normalan" slam projekat, COVIDectomy i izbacio singl Virus Engineer i mada je ovo sasvim normalan, običan slamming death metal, meni je ekstremno prijalo i sa zadovoljstvom ću ispratiti i čitav EP, Decline of Order, kada izađe na leto. Prijalo mi je verovatno jer se pojavilo u pravom trenutku, dok mi uši i mozak krvare od sve glupljeg, detinjastijeg, mizoginijeg, reakcionarnijeg slema koji dečurlija prave i objavljuju trudeći se da jedni drugima pokažu da su br00talniji od svih, pa je COVIDectomy melem za rane ne samo jer ima pristojan zvuk i dobre slemove, nego i jer se bavi aktuelnom temom PLUS pare daje u dobrotvorne svrhe. Dobri ljudi:

https://covidectomy.bandcamp.com/releases


Za kraj, poslastica: nizozemski Sinister su jedan od meni zauvek omiljenih death metal bendova i to da i posle više od trideset godina i dalje snimaju albume prilično dobrim tempom je već samo za sebe uspeh. To da su im albumi iznenađujuće dobri i na kraju druge decenije dvadesetprvog veka je već blagoslov koji niko nije očekivao. Prethodni album, Syncretism, iz 2017. godine je bio odličan sa svojim umešnim kombinovanjem brutalnog death metala i odmerenih orkestracija a ovogodišnji juriš, nazvan Deformation of the Holy Realm je nova permutacija za grupu u kojoj su isti ostali samo pevač i bubnjar u odnosu na prethodnu ploču. No, svakako, Sinister je već duže vremena praktično projekat pevača Aada Kloosterwaarda koji je u bendu dugo svirao bubnjeve, i kojihgod muzičara koji su mu u tom trenutku na raspolaganju. Ipak, zvuk Sinister ostaje iznenađujuće konzistentan kroz decenije, sa zdravom količinom varijacija kako ne bismo mogli da govorimo o ustajalosti, ali i sa očuvanom osnovom brutalnog death metala stare škole. Tako je i na Deformation of the Holy Realm gde povremeni horovi i diskretne orkestracije služe da samo začine prepoznatljiv – i uostalom vrlo ukusan – obrok koji se sastoji od old school rifova, pitanje-i-odgovor pevanja, te rafalnih blastbitova koje smenjuju vešto spravljeni moš-delovi srednjeg tempa, popunjeni užurbanim seckanjem na gitarama i rešetanjem bas-bubnjeva. Bend je odavno svestan šta u njihovim pesmama pali pa ovde dobijamo klasične sinisterovske melodične ukrase kao šlag na vrhu denflovanih hromatskih rifova koji su osnova zvuka, ali i lepe, komponovane solaže. Kloosterwaard i dalje peva ubedljivo i moćno i mada Deformation of the Holy Realm ne pomera bend na evolutivnoj lestvici mnogo koraka unapred, ovo je zdrava, energična ploča nabijena odličnim pesmama. Sinister su posle The Silent Howling imali blagi pad kreativnosti, objavljujući korektne ali neimpresivne abume, no poslednjih nekoliko godina su na uzlaznoj, sasvim pobedničkoj putanji i Deformation of the Holy Realm je još jedan siguran opus za dugovečni death metal sastav. Pa još taj omot!

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kUcMkzP9l58R9NygnFJqNtehgyjyXF8t0

[klem]

slušam malo grindcore-a u zadnje vreme.

https://www.youtube.com/watch?v=baU4mcLHCBY