Najgore pjesme EVER!

[Tex Murphy]

Evo još jednog topika koji je bound to offend many people - navedite svoje najneomiljenije pjesme. Da stvar ne bi bila previše trivijalna, ne uzimamo u obzir domaću muziku. Neke koje su meni pale na pamet su ove:

Tales of the Future (Vangelis) - Naravno, ovo je ona muzika koja se diskretno pojavljuje u pozadini u filmu Blade Runner. U filmu fino funkcioniše (pošto je, jelte, u pozadini, pa se ne čuje baš najbolje), ali kad se sluša sama, iskustvo je jednostavno strašno. Inače volim pokoji istočnjački uticaj u muzici koju slušam, ali arapsko zavijanje Demisa Rusosa u ovoj pjesmi je prava kazna za uši (Philip Glass ima sličnu gadost na jednom od svojih saundtrekova).

Infinity (Aphrodite's Child) - Opet Vangelis. Ovaj put, osoba koja nas svojim kricima dovodi do ludila je Irena Papas (inače, pjesma je sa albuma 666). Koliko se sjećam, uopšte nema muzike, čitava pjesma se sastoji od stenjanja, režanja, zavijanja, smijanja (???) i jednoličnog ponavljanja "I am, I am, I am to come, I was" ili nečeg sličnog. Jeziva grozota, mada je taj album dobar ko hljeb.

Heart of Gold (Tori Amos) - Postoji li GORA obrada od ove? Vrlo lijepu pjesmicu Neila Younga Tori je pretvorila u bezličnu buku. Melodija je umrla, muzika je umrla, katastrofa.

Don't Give Up (Peter Gabriel) - Žao mi je, ali ova gadost je jednostavno neslušljiva. Čak i ako zanemarimo kretenski tekst, tu je užasno cviljenje i prenemaganje Kate Bush. Slušanje ove pjesme u meni izaziva izrazito nasilne težnje, nejmli nešto u vezi sa sačmarom i ustima pomenute pjevačice. By the way, na koncertima su ovu pjesmu sa Gabrielom pjevale Paula Cole i njegova kćerka Melanie i te live verzije su donekle podnošljivije, ali i dalje nisu pretjerano slušljive

For A Thousand Mothers (Jethro Tull) - Katastrofalna završnica sjajnog albuma (Stand Up), jedan od najiritantnijih tekstova koje sam čuo. "Did you hear father?"
Calling my name into the night.
Saying I'll never be what I am now.
Telling me I'll never find what I've already found". Pa ondak "It was they who were wrong,
and for them here's a song". Eek.

Ako mi padne na pamet još nešto, postovaću. Inače, prije nego što se neko nađe uvrijeđenim ovim izborom, želim da napomenem da ovde navedeni izvođači (osim Tori Amos) spadaju u moje omiljene muzičare (a i Tori Amos je generalno OK, bar mi se čini).

[Джон Рейнольдс]

Uh, pa ovo je potpuno neiscrpna tema. Zbog toga ću se ograničiti samo na jedan mega-hit koji mi je uvek budio želju za opštim razaranjem:

Whitney Houston - I Will Always Love You

Jedino što više iritira od Vitninog glasa, naročito na refrenu - u stvari, ono zavijajuće razvlačenje naslova, jeste utisak da pesma traje mnogo duže nego što je to realno slučaj. Kao da zakrivljuje prostor i vreme. A tek onaj film... Bogo...

[Jake Chambers]

misliš na "aaaaaijaaaaajiaaaaaj will..."?

Inače, meni spontano pada na um jedna VEOMA USPEŠNA pesma iz devedesetih na um:

Edwin Collins - A girl like you

[milan]

Uh.
Ona pesma onog Kanadjanina o onom lopovu iz one sume?
Najgora ikad.

[Ugly MF]

milane,pretekao si me za par minuta,
cim sam cuo naslov htede da napisem Bryan Adams i
itd....znamo vec.....nije vredno vise kuckanja..

[Mixitron M. Storm]

Javite se posle ovoga...


Ridin' on to wheels
Chainsuit on my heels
Sittin' on leather
Ridin' on steel
Put my shades on
Hair blows in the wind
I give some square the finger
Now he won't look again, no he won't
PreChorus:
Now, you were sittin' home
And I got sent to Nam
I went to the big house
You just worked at job
Chorus:
Hear me calling
Can't you hear my death tone
Hear me calling
Can't you hear my death tone
Hear me ride
On into the night
Pull along side
If you're looking for a fight, yeah !
My social workers
Got me on a chain
Keeps me out of jail
So the paper prints his name, yes it does, and he likes it
Unemployment checks
Run out next week
It won't be very long
'Til I'm back on the streets again
PreChorus:
Now, you were sittin' home
And I was sent to Nam
I went to the big house
You just worked at job
Chorus:
Hear me calling
Can't you hear my death tone
Hear me calling
Can't you hear my death tone
Hear me ride
On into the night
Pull along side
If you're looking for a fight
Death tone
Death tone
Gonna ride on my death tone
Yes I am
I'm gonna ride on you baby ! Oh

[Nyarlathotep]

pojma nemate:

Danijel - Dzuuuuuli
Manowar - "Brothers of Metal Part 1" i sve ostalo sto sledi

[Mixitron M. Storm]

Hm, ono gore je ManOwaR. A Louder than Hell uopšte nije loš album, uz izuzetak 2-3 pesme. Ono posle je već za plakanje.

[Nyarlathotep]

ja na njih generalno gledam kao na neku moju veeeliku deciju zabludu.
OK mozda raniji albumi do Sign of the Hammer.. pa ajde, onako, nek postoje. Carobni napitci, gole okovane ribe i macevi, jos i da prodje, ali ono jebacko "ko ne slusa metal je pickica"... koliko su me puta, sa pravom, bojim se, razni fellow rokeri zbog takvih stvari nasprdavali, kad im spomenem da sam kao mali slusao Manowar...  

ovo kasnije, a tek ono posle Truimpha, brate mili, blam me je kad ih cujem, nedajboze, vidim...

[Alex]

"Najgore pesme" i "pesme koje ne podnosite" su dve različite kategorije, a topik je očigledno krenuo u pravcu druge.

Da i ja budem subjektivan:

Metalica - Nothing Else Matters
Scorpions - Wind Of Change
Aerosmith - ona pesma iz Armagedona

[Tex Murphy]

Okej, priznajem da naslov topika nije dobro sročen. Naravno, misli se na pjesme koje ne podnosite jer ne postoji matematički kriterijum kojim se može utvrditi da li je neka pjesma bolja od druge.

[Meho Krljic]

Ne, ali postoje ljudi sa apsolutnim ukusom u muzici, kao na primer ja, koji se može koristiti kao referenca bez straha da ćete ispasti glupi.

[lilit]

stvar koju sam zapamtila po zlu i koju nisam mogla izbeci gde god izadjem (u doba kad sam bila mlada) je Wonderful Life - Black.
to se zvalo tortura .

Ne, ali postoje ljudi sa apsolutnim ukusom u muzici, kao na primer ja, koji se može koristiti kao referenca bez straha da ćete ispasti glupi.

slatko.

 

[Bab Jaga]

Mislim da ste nepravedno zapostavile Severininu Štiklu.  
Iako na domaćem tržištu konkurencija ubojita, umorila bi se tipkati.
E da, ne sječam se naziva, ali izvođač je Atomic-Harmonik, šiša i Severinu.

[lilit]

bab jago,

harvester ne da da uzimamo u obzir domacu muziku.
iako ja ne znam ni sta bih izdvojila, kad bolje razmislim. meni se domaca muzika svidja.

[Bab Jaga]

A čuj. što je nekom domaće, drugom je strano. Meni je domaće Из за острова на стрежень...

[Tex Murphy]

Heh, kad sam spomenuo domaću muziku, potpuno sam smetnuo s uma da imamo i strance na forumu  

[Jake Chambers]

Severinina štikla je DOBRA pesma. Ne teraj me da analiziram ZAŠTO.  

[Tex Murphy]

Mislim da je tvom mozgu potrebno analiziranje  

[Alex]

stvar koju sam zapamtila po zlu i koju nisam mogla izbeci gde god izadjem (u doba kad sam bila mlada) je Wonderful Life - Black.
to se zvalo tortura .

To je briljantna pesma.

Posebna priča su dobre pesme koje nam mediji ogade  preteranim emitovanjem.

[Jake Chambers]

Mislim da je tvom mozgu potrebno analiziranje  

Ne mom, već onom delu Hrvatske koji kao svoju autentičnu narodnu muziku priznaje samo jebeni italijansko-mediteransko-istarsko-ikavski cinci-linci, a pritom nema pojma o ostatku države, nošnji, muzici i tako-tome tamo (ne mislim konkretno na tebe Bab Jago )

[Kastor]

Itsy Bitsy Teenie Weenie Yellow Polka-dot Bikini

[Alex]

Itsy Bitsy Teenie Weenie Yellow Polka-dot Bikini

Evo ga Kastor - pogodio temu u izvornom značenju iz naslova.

[Jake Chambers]

Itsy Bitsy Teenie Weenie Yellow Polka-dot Bikini

Evo ga Kastor - pogodio temu u izvornom značenju iz naslova.

Evo ga on opet. Lepo reče ovaj Bosanac (ne ja, onaj drugi), ne postoji matematička skala za određivanje dobro-loše u umetnosti.    

[Kastor]

Od te pesme mi neretko pripadne muka (fizički), slično je i sa Ebony and Ivory.
Da li je to zbog kvaliteta ili podsvesnog podsećanja na neki davni događaj - nemam pojma.

[Alex]

Itsy Bitsy Teenie Weenie Yellow Polka-dot Bikini

Evo ga Kastor - pogodio temu u izvornom značenju iz naslova.

Evo ga on opet. Lepo reče ovaj Bosanac (ne ja, onaj drugi), ne postoji matematička skala za određivanje dobro-loše u umetnosti.    

Postoji matemitička formula. Retki je imaju. Meho ima pogrešnu verziju.
 

[Meho Krljic]

Aleksu je samo krivo što po mojoj formuli ispada da su njemu omiljene pesme & izvođači smeće.

Ali ja ne vidim šta je problem u tome da čovek voli smeće. Ja volim mnogo smeća. Evo, recimo taj Black i njegova Wonderful Life. To je smeće, vidi se sa petsto metara. Ali veličanstveno smeće i kao takvo ja za njega imam dosta simpatija. Ja samo ističem da svoje simpatije ka smeću ne treba da mešamo sa relativo objašnjivim imanentnim/ transcedentnim svojstvima dotičnog umetnčkog dela. Dakle, Black je smeće, ali voleti smeće nije greh.

[Tex Murphy]

Kako definišeš smeće?

[Alex]

Kako definišeš smeće?

Što si ti prepreden.

Ajd posle ga pitaj i šta je dobra muzika, pa da sam  sklopiš formulu (sa greškom).

[Truba]

Itsy Bitsy Teenie Weenie Yellow Polka-dot Bikini

šta je ovo spajs girls  

[Demo(n)lisher]

Turbo folkeri imaju najkrvavije, najgnusnije a i u isto vreme i najsmesnije "pesme", a tekstovi ili lirike su druga stvar.
Pre neki dan, dok sam se vozio prevozom (grackim naravno ) do mog uva je dosla jedna veoma neprijatna stvar kakvu nisam mogao opisati u tom trenutku. Audio sok koji se sirio po autobusu je bio sokantan, glas koji je podsecao na klanje svinje je pevao o davno pronadjenoj ljubavi, a refren je (da nisam bio besan i konfuse  umro bih od smejanja) je glasio
TI IMAS KCERKU ONA JE ZENSKO.
Moram spomenuti i famozne Rokere s Moravu, pesme su cisto smece, veoma je tesko izabrati najgoru pesmu medju tim govnima, ali ipak imao sam dovoljno snage da pronadjem favorita
Proja i Nas Mali Milojica (izgleda da se tako zove)

[marduk]

Moram spomenuti i famozne Rokere s Moravu, pesme su cisto smece, veoma je tesko izabrati najgoru pesmu medju tim govnima, ali ipak imao sam dovoljno snage da pronadjem favorita
Proja i Nas Mali Milojica (izgleda da se tako zove)

Čekni dok ovo pročita onaj Žika s kišobran, tako li se zvaše, će ti očita bukvicu il dve.

U Rokeri ne diraj.

[---]

zbilja... ako pogledas pesme rokera s moravu sa cisto muzicke strane, fascinantno je kako se na njihovim plocama smenjuju svi stilovi popularne muzike koje mozes zamisliti. i ne samo da su ti stilovi primenjeni, hajmo reci, korektno (poslusaj samo "juzni vetar" melodiju u "Tepsija" ili "Darinka carinka" - odgovorno tvrdim da su to mogli biti narodnjacki hitovi par ekserans, i da ih je bizetic, sa drugacijim ekstovima, glat mogao prodati u svako doba), nego su i cesto znalacki parodirani.
ja ne vidim sta je to smece u "malom milojici": ne samo da se radi o  dobro komponovanoj i otpevanoj pesmi, vec i sam tekst podleze razlicitim tumacenjima. covek bi se mogao prikloniti uobicajenoj interpretaciji po kojoj je komedija vrlo cesto konzervativnih shvatanja, tako da "mali milojica" ismeva roditeljsko popustanje decijim hirovima pod uticajem demokratskih i liberalnih pogleda na pedagogiju (vec je neko skoro pricao o tome kako je klinac pretio majci da ce pozvati policiju da je uhapsi). sa druge strane, "mali milojica", kao i druge pesme rokera s moravu, upravo ismeva to sto ti, demon lisheru, vidis u narodnjackom smecu.
na nivou tekstova, rokeri s moravu su primer briljantnog poigravanja jezikom, onog poigravanja na kom su, mogu slobodno da kazem, izrasli gotovo svi savremeni, kvalitetni hip-hop izvodjaciu srbiji.
na trecoj strani, rokeri su i socioloski vanredno zanimljiva pojava. ako pogledas njihov DVD, naici ces na kratki isecak iz neke od televizijskih emisija tamo s kraja osamdesetih:
"placaj, placaj pretplatu
to je racun sitan
pa ce program bidne
mlogo dinamitan."
naravno, posto nisam pristalica konzervativnog tumacenja komedije, vec pre onog koje opisuje gerald mast u vec klasicnoj "the comic mind", po kom se ispod klovnovskog i budalastog lica komedije krije anarhicni impuls razotkrivanja drustvenih/politickih tabua, rekao bih da su rokeri s moravu, izmedju ostalog, i ovim navedenim stihom, sarkasticno rekli sve sto i danas moze da se kaze o TV pretplati. a to je samo jedan od primera. zato, demo, poizbacuj te kojekakve metal treserijade za malu decu i pozabavi se ozbiljnim stvarima u popularnoj muzici.

[---]

evo, cak cu da budem dobar i pejstujem ovod jedaj tekst koji lepo i pametno govori o rokerima...
i dok citas, razmisljaj kako je nobelovac kamilo hose rekao da je pisac najhrabriji i najzanimljiviji onda kad napada jezik u kom stvara.

Teofil Pančić
Rokeri s Moravu - poetika gedžovanluka

"Rokeri s Moravu " su pankeri.
Željko Bebek

Revolucije kanda izbijaju naprasno – da nije tako, kontrarevolucionari bi ih na vreme sprečili. Tako je bilo i s pojavom četvorice likova maskiranih u rafinirano bezveznjački eklektički miks srbijanskih (zapravo šumadijskih, u malko širem smislu "moravskog sliva") narodnih nošnji i kojekakvih "vickastih" andrmolja (recimo: gigantska cucla), a koji su se prozvali Rokeri s Moravu . Ama baš ništa ni i društvenem životu – da se poslužimo njihovim žargonom – ni na estradnoj sceni, a bogami ni u njihovim dotadašnjim karijerama nije ukazivalo na ono što će se dogoditi kada hrupe na scenu, a ponajmanje je na to slutio lik i delo njihovog vođe Borisa Bizetića, do tada poznatog-nepoznatog kao poluzapaženog pevača konfekcijskih šlagera; ma, šta konfekcijskih – bili su tako srcedrapateljni da ih čak ni Miki Jevremović i Duško Lokin ne bi otpevali, prosto bi se pobunilo nešto umetničko u njima... Otuda je pojava Rokera s Moravu (u daljem tekstu: RSM), baš nekako naporedo s bujanjem panka na Ostrvu, vaistinu bila neka vrsta šoka: eto likova koji sve dotadašnje Bolje Običaje na estradi, pa i na vaskolikoj (sup)kulturnoj sceni izvrću naopačke, kao vunenu seljačku čarapu. Zar nisu to radili i Sex Pistolsi?!

Dobro, ako s krajem prethodne rečenice niste zauvek napustili konzumaciju ovog teksta, možemo da nastavimo plovidbu (u intimnijoj atmosferi). Ono što nas ovde zanima jeste dokonanje i odgonetanje glede pravog mesta , značenja i identiteta jednog osebujnog projekta iliti društveno-kulturnog fenomena; drugim rečima – šta su zapravo bili ti RSM, i šta nam (ako išta) oni danas znače, te šta nam to što su bili ili jesu govori, ne toliko o njima koliko o "nama". Pa možda čak i o tome kako smo dospeli ovde gde smo dospeli. A povod ovom pretresanju nadavno je objavljivanje njihove ultimativne kolekcije "Sabrana nedela", sačinjene od šest (!) vrlo dugosvirajućih kompakt-diskova sa ni manje ni više nego 126 (!!!) pesama RSM, pa još i knjigom Bizetićevih RSM stihova pride, o istom trošku (izdavač Hi-fi centar).

Zvrndovi i zevzeci

Naime, šta su to zapravo tačno radili ovi pošteni estradni trudbenici zakrabuljeni u "gedžovanske" zevzeke, zvrndove, zamlate i ostale seoske đilkoše? O tome je, naravno, svako Imao Mišljenje još u vreme njihove najveće slave (ergo, pre cca dvadeset i pet godina), ali sve bi to vredelo prepustiti svojevrsnoj proveri, ponovnom preslušavanju i dešifrovanju, sa ovom pameću . Dolepotpisani je to uradio u celini & celosti – kako bi to rekao Žika Obretković, spontani preteča RSM – i nije (mnogo) bolelo.

Ako ćemo pravo, Rokeri s Moravu zapravo su jedna dosetka, jedan geg; a to je obično nešto što je za jednokratnu upotrebu. RSM fazon je, dakle, nešto što je moglo, recimo, da bude potrošeno tokom jednog rutinski stupidnog novogodišnjeg TV programa iz naizgled bezbrižnog doba Poznog Titoizma – sigurno nije malo onih koji misle da bi tako i bilo najbolje – i onda ćao đaci, gotova šega, smejasmo se celu noć ali jutrom valja na kopanje (ili na novi Festival Zabavne Muzike). Međutim, ispostavilo se da je geg bio isuviše dobar / uspešan , pa se otuda, prirodno, oteo kontroli (a valjda nikome nešto i nije bilo stalo da ga zadržava). Kako god bilo, RSM su ubrzo zagospodarili scenom i postali jedna od vodećih estradnih SFRJ atrakcija, kočopereći se godinama kao neprikosnoveni prvaci jednog žanra u kojem zapravo i nisu imali konkurencije – da li zato što "može biti samo jedan" kome to može da prođe, ili naprosto zato što niko drugi nije bio toliko "lud" da se okuša u nečemu sličnom, zevzečeći se nezlobivo sa "polutanskim" mentalitetom svog naroda (bog te, da je tada bilo Novih Srpskih Političkih Mislilaca, verovatno bi RSM fasovali etiketu "misionarske inteligencije" koja se nedostojno sprda sa svojim narodom, umesto da mu titra i kadi...)? Ako stvar svedemo na sprdnju, ačenje, bečenje i ostalo kerebečenje – a to je upravo odviše lako , pošto je na "pojavnem" nivou sve odista baš tako nekako izgledalo – onda RSM možemo odmah otpisati kao poludebilnu nuspojavu jednog "prelaznog" vremena (koje, doduše, živeći u hologramu ideološkog Večitog Sada, nije imalo pojma da je prelazno), i potom s olakšanjem i bez griže savesti povući vodu za njima. Potonje pranje ruku se podrazumeva. Samo, to ništa ne bi valjalo. O RSM se mora razmišljati ozbiljnije, jer su i oni – možda i ne dumajući mnogo o tome – zapravo bili ozbiljniji od mnogih koji su, u to vreme koliko i dan-danas, uporno zagađivali svet svojim jalovim i dirljivo neukim dijalektikama Nade i Strepnje. E, sa takvima su RSM delili jedino neizlečivi moravski akcenat, i to u njihovom slučaju hinjen ...

Polutani

Već su neke važne knjige napisane – od Ivana Čolovića do Milene Dragićević-Šešić – o tome kako je "novokomponovana narodna muzika" (NNM) nastala, trajala i razvijala se kao svojevrsni životni soundtrack novonastalog, a veselo i takoreći nepresušno bujajućeg (zbog tadašnje politike visokog titoističkog socijalizma, koja je u jednoj "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" gledala da što pre – makar na instant-način ili paranaučnim ćiribu-ćiriba tehnikama – stvori respektabilnu radničku klasu, tu jedino pouzdanu Bazu pravog socijalizma...) sloja rurbanih polutana, dušom i duhom na selu, a telom, poslom i egzistencijom u gradu. NNM je, jakako, bila njihov jedini autentični weltschmerz , da bi docnije to još izrazitije postala za takođe bujajući gastarbajterski sloj, regrutovan mahom iz iste one deklasirane seljačke mase. Jedan od apsolutno neizbežnih lajtmotiva NNM osećanja sveta – u najmanju ruku još od antologijske Devojke iz grada Miroslava Ilića, "slavuja iz Mrčajevaca"! – kičasta je idealizacija (ali kao izraz jednog realno postojećeg sentimenta) sela-kao-takvog, svog užeg zavičaja, svega domaćeg i prisnog , hudom sudbom ostavljenog, ali neprestano sanjanog. E, to što je ostavljeno/izgubljeno ujedno je i izmešteno iz istorije bilo koje vrste, u njemu vreme stoji, ono se zaledilo u onom (nikada postojećem...) arhetipskom trenutku Neiskvarenosti i Čistote u kojem ga je tobože ostavio naš obeućeni nostalgičar, sve čaše lomeći i ruke krvaveći od neizdržnog domotožja, štono bi rekli Slovenci. Selo je, dakle, ne samo "lepše od Pariza" i "Amerika cela", nego je i mesto koje je sve suprotno od Grada, odnosno Tuđine, u kojima caruju pokvarenost, neiskrenost, porok, razvrat i ostale sodomogomorne aktivnosti, stanja i nagnuća; selo je tu nešto poput idealizovane i istovremeno hermafroditizovane majke iz klasične patrijarhalne imaginacije – jedino naša majka (ajd' dobro, možda i Isusova, ali za nju nema dokaza!) nije, da prostite, sa ocem izvodila Smešne Kretnje da bi nas rodila... Ma, taman posla! "Ne diraj mi u majku" (op. cit. Đelić Božidar). Ta i takva NNM nastala je tamo negde ranih šezdesetih – upravo kao reaktivni nusfenomen ubrzane urbanizacije društva! – i razvijala se punom parom u sedamdesetim, sa prvim znacima dekadencije tokom osme decenije (Brena, Mali mrav etc., ali to je već neka druga priča); Rokeri s Moravu upali su na scenu, dakle, negde na zrelom vrhuncu te priče – tek toliko da bi istu razbucali k'o onaj poslovični Panta pitu.

Krkenzi kikiriki

U čemu je onda(k) štos? Svi se hvataju za em nesumnjiv em više nego očigledan parodijski potencijal RSM. Jasno je da je RSM, između ostalih, čitljiv i kao parodija na NNM senzibilitet, naročito na njegove rubne, manje ili više groteskne proizvode, likove, podstilove. Ali, sve je to manje važno. Ono što su Rokeri s Moravu učinili ono je što se "ozbiljni" neonarodnjački pevači nikako nisu usuđivali da prevale preko inače vazda razjapljenih usta: oni su deidealizovali selo. Dakle, u redu, neko je otišao u Veliku Varoš da završi škole i postane nacionalni klasik (ili pak vodoinstalater, kako se kome zalomilo), neko drugi je otperjao u Švabiju da dirinči za mrske kapitaliste (pa još ex-okupatore, tugo moja!), ali šta je pobogu bilo sa onima koji su ostali ?! Zašto niko ne peva o tome, ne računajući one koji reprodukuju jednom-zauvek zadane idilično-bukoličke obrasce o čobanicama koje nedužno jurcaju za svojim stadima, sa očima izvan svakog zla? Pošto je, naime, bar jedno sigurno: vreme se nije zaustavilo onda kada su ambiciozne pobegulje otišle sa rodnih njiva & pašnjaka. Tako je na kraju došlo do toga da je grupa (beo)gradskih zajebanata odradila posao u ime i za račun onih koji su uporno bežali od toga: Rokeri s Moravu su u paradigmatično šumadijsko-pomoravsko selo kao onaj mitski Epicentar Gedžovanluka (to nije, da se razumemo, ništa "pogrdno" – to je samo jedan lajfstajl ...) doveli televiziju, rokenrol, seks, disko-klub, piceriju, TV-sapunice, makar i groteskno "prelomljene" odjeke stranih jezika etc., drugim rečima sve ono što je Realno Postojeći Seljak iz vremena poznog socijalizma jednim delom već lično i neposredno upoznao – dobro, ima indicija da je za seks znao i ranije, ali je to vešto krio... – a drugim makar video na televiziji , o tome formirao nekakav stav, ili čak pokušao da primeni "na terenu". Zato su, u svojim uspelijim izdanjima, pesme RSM bile u neku ruku sasvim umesna kritika postojećeg kulturnog obrasca, sa njegovom veselom mešavinom malograđansko-pastrijarhalnog i socijalističko-idealizujućeg diskursa. U tom galimatijasu nije bilo mesta za realne ljude, pa su i ti, površno gledajući, nemilosrdno iskarikirani "seljoberi" iz RSM-opusa (koji uredno "krkenzi kikiriki evri dej", sve sejući isti na putu "kod Đoku u disko") zapravo bili mnogo stvarniji od ogromne većine onoga što je kao njihovu tobožnju sliku i priliku proizvodila, na jednoj strani, Visoka Akademska Nacionalna Kultura, a na drugoj razgranato NNM-podzemlje, ogrezlo u recikliranju gnjecavih klišea. To je, dakle, finalni učinak RSM - paradoksa : estradno "karikiranje" seoske kulture današnjice bilo je možda jedini efikasan protivotrov dominantnom hiperpatrijarhalnom idealizovanju "vanvremenskih" tradicijskih obrazaca ponašanja, osećanja, življenja. Dobro, ne tvrdim ja da je Bizetić razmišljao baš o ovakvim stvarima dok je smišljao svoje eskapade, ali ionako je savršeno nevažno šta je on mislio : bitno je šta je proizveo .

Srbovanje i hrvovanje

Zanimljivo je, uzgred, da "patriote" nikako nisu volele ono što su RSM radili. Za srpske "nacoše" ovo anarhoidno (po cenu posvemašnjeg neukusa, ponekad) poigravanje kulturno-mentalitetskim stereotipima je bila sramna sprdačina sa Svime Što Je Srpsko, ali su bogme i hrvatski "domoljubi" (a RSM su i tamo bili popularni, onoliko!) škrgutali zubima, jer je to za njih bilo "podmuklo pravljenje srbijanskih gedžovana simpatičnim", što je – dragi moj susjed – zbiljam nedopustivo, ne? Kaj buju se Oni nama tu zavitlavali i prodavali fore, ma kajgod?! Inače, to je "rokersko" srbovanje zapravo jako intrigantna stvar: kad iole bolje pogledaš, pokazuje se da je takvo nešto moguće samo u istinski zrelom i snažnom periodu jedne razvijene nacionalne kulture, jer samo onaj ko je sasvim relaksiran (ergo: načisto , samouveren, miran etc.) glede vlastitog kulturnog identiteta, može proizvesti – a sredina, pak, veselo apsorbovati – sistematsku sprdačinu sa folklornim "svetinjama" jednog "patriotskog" identitetskog konstrukta, u ovom slučaju "srpskog". Daleko od toga da tvrdim da su u tom smislu RSM baš "naši Montipajtonovci" no opet, s druge strane, znate i ono pašićevsko: "Kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston"... Kad smo već kod toga, Bizetić negde nedavno reče da je skinuo šajkaču – s kojom se proslavio – onda kada su svi počeli da je stavljaju na glavu; da, to je – u ovom našem otužnom kontekstu – u najmanju ruku otmeno : neka gomila lepo jurca za svojim demonima i strastima, ali bez mene...

Pa dobro, Pančiću, misliš li ti ubuduće da maltretiraš komšiluk svojom kolekcijom Rokera s Moravu, ako je to već Tako Dobro? Ma, ne pada mi na pamet: sad sam sve to preslušao, pa ko zna kad, možda nikad. Ali, ALI: uprkos kojekakvom shoderu kojeg se ovde da naći – uzgred, valjalo bi od ovih šest diskova probrati uistinu reprezentativnu kolekciju na dva CD-a – Rokeri s Moravu pokazuju se, slušani i čitani iz konteksta ovog postapokaliptičnog vremena, kao projekat koji je obezbedio svoje mesto u jednoj alternativnoj kulturnoj istoriji – a ta je u zemljama poput ove, sa ovom drvenom Paraelitom, uglavnom relevantnija od one "oficijelne". Ali, kad-tad, i u njoj će se naći mesta za fundamentalni zen - koan jednog kulturološki megazanimljivog rurbanog doba, onaj u kojem se lepo kaže:

"Ja Tarzan, a ti Džejn,
lele dunje ranke!"

Dabome, bre!

Objavljeno u Vreme , br. 762

[Alex]

Ajde mala pomozi kolezi
kad s' umoriš ti malo prilegni

Ajde mala mora se
da krcamo orase
palačinci bez orasi
jedu siromasi

[---]

zapravo je jos smesnije...
"hajde mala pomogni kolezi
kad s umoris slobodno... prilegni."

[Alex]

U našega Rajka
golema svirajka,
pa ga svaka cura dirka
da ju malo svirka...

[Jake Chambers]

Itsy Bitsy Teenie Weenie Yellow Polka-dot Bikini

šta je ovo spajs girls  

Ajd ne budi glup molim te, jesi Bosanac, al ne budi glup Željko, jebem te u mozak. Ovo je iz pedesetih još.      

[Tex Murphy]

Izuzetno mi se sviđaju ove Džejkove suptilne metode objašnjavanja.

[Truba]

     

fak

mislio sam da samo spajsice imaju takve tekstove  

[Mixitron M. Storm]

За штооооо
Неможеееее
ЕДеБе
УПеТеТе?

[Jake Chambers]

Izuzetno mi se sviđaju ove Džejkove suptilne metode objašnjavanja.

Suptilnost je za pedere, tetke, svekrve i glupe ljude. Naš ŽeljKomi nije glup.

[Nyarlathotep]

За штооооо
Неможеееее
ЕДеБе
УПеТеТе?

Brate, ovo je jedan od kultnijih momenata domace scene.

[marduk]

За штооооо
Неможеееее
ЕДеБе
УПеТеТе?

Brate, ovo je jedan od kultnijih momenata domace scene.

Dakako, pored ingenioznih PERO DEFFORMERO.... ali nisu oni za ovaj topik...

[Truba]

Izuzetno mi se sviđaju ove Džejkove suptilne metode objašnjavanja.

Suptilnost je za pedere, tetke, svekrve i glupe ljude. Naš ŽeljKomi nije glup.

evo samo da javim kako mi se u sjećanje priziva melodija te pjesme    

 fakat je stara a kladio bih se da je nešto novo kao spajsice    

[Loengrin]

It's raining men - u svim oblicima i bojama
All for one, and one for all - trio Adams, Sting, Stjuart
Let's just kiss and say good bye - ne sećam se imena grupe čega već (ma muzika ovde nije problem, već me tekst ubija)

kad se setim još koječega ke da napišem
i znam da je bilo ne domaća ali, moram da ubacim:

Kuda idu izgubljene djevojke - Boris Novković
Bolje biti pijan nego star - Plavi orkestar (za ovo, čini mi se leti glava, moja   )

[Tex Murphy]

Bolje biti pijan nego star - Plavi orkestar

NEMOJ DA MI DIRAŠ PLAVI ORKESTAR, BIĆE NEVOLJE!!!!!!!!!!!!
Šalim se, naravno. U pitanju je jedan od bendova koje nisam mogao da smislim čak i u vrijeme kad sam slušao Valentino i Merlin. Mada, kad gledam iz ove perspektive, oni su možda i naj-hilariously-unintentionally-funny bend sa prostora bivše Juge. Njihovi stihovi su npr.
"Suada, Suada, da li si ikad mene voljela?"
"Fa fa fašista nemoj biti ti, jerbo ću te ja draga ubiti"
"Puteru, puteru, treba ti junačina"
A s druge strane, moguće i da je Saša Lošić sa onom kapom zapravo bio neshvaćeni genije koji je jednako uspješno parodirao eksjugoslovenski pop kao što Jack Frost parodira cheesy horor filmove. We will never know...

[Tex Murphy]

Kuda idu izgubljene djevojke - Boris Novković

Trebalo bi da čuješ kako su Goblini obradili ovo  

[Loengrin]

Kuda idu izgubljene djevojke - Boris Novković

Trebalo bi da čuješ kako su Goblini obradili ovo  

Juiks!    Ne moram, jeR tako?    

Ah, pa da, išlo mi je na živce i veličanje Kerbera gde mi za divno čudo nije toliko grozno zvučala muzika koliko pevač (IIIIIKKKK!!!-oglasi se bibliotekar), a onomad sam dobila dodatno opravdanje za gađenje prema njima, kad sam otkrila da im je jedna od pesama dobrim delom ukradena od Manowar-a. Bljak! Krasti od takve grupe i onda vrištati kao žena uz osakaćeni rezultat        
Dakle, od Kerbera navodim ceo paket.

Još jedna strana stvar:

Back to life - Soul II Soul

[Mixitron M. Storm]

A kako sam te shvatio, deknuli su upravo onu koju sam ovde naveo  

"It's pathetic anyway, so nobody 'll miss it?"