Četvrti čovek

[Ghoul]

da nije bio onoliki pljusak a ja bez kišobrana možda bih bio uporniji u pokušajima da se uguram na premijernu projekciju; ovako sam odustao brže no obično jer ipak ni u ludilu od zekinog filma nisam očekivao nešto vredno zapaljenja pluća... ma, ni kijavice!
sačekaću da dođe u niš.
javlja mi se da ću prema filmu biti malkice blaži nego žika, ili nego aca r.  - koji mi je u smsu napiso: "zekonja will be zekonja. bestidno derivativan, maksimalno neoriginalan, slabo režiran, jadno napisan, ali taman toliko nebitan, mediokritetski i nedovoljno nametljiv da ti se baš ne povraća."
očekujem ocenu 2, maximalno 2+

[crippled_avenger]

Odličan tekst o ČETVRTOM ČOVEKU

http://agitpopkultura.blogspot.com/2007/11/borin-identitet.html

Inače, Žika je u svom postu potegao jednu referencu koje sam se ja čuvao, iako sam je primetio. Pomenuo je HISTORY OF VIOLENCE. Tome se može dodati i EASTERN PROMISES.

Te reference se osećaju u filmu ali nas prosto Zeka do sada nije mogao pripremiti na neki rad cronenbergovskog kalibra pa da onda ovakva posrnuća uopšte budu u opticaju.

Međutim, činjenica je da ČETVRTI ČOVEK ima tu neku vrstu pretenciozne tupavosti koja je neočekivana kao u HISTORY ili EASTERN...

[EKSTREMISTA]

ona je manekenka i jedino može da pokaže sise, ali i za to smo ostali uskraćeni, ili sam ja gledao verziju za decu.

Znači ništa kao što sam i pretpostavljao.Kod Zečevića je veća verovatnoća da vidite istranžirane svinjske iznutrice nego gole sise.
A glupava Marija je propustila još jednu priliku da postane dobra glumica.

[crippled_avenger]

Za dva dana, ČETVRTI ČOVEK ima oko 7 000 gledalaca što je vrlo dobro otvaranje. Videćemo šta će biti za vikend.

[WARLOCK]

odgledao ga,doziveo sam pravi kao bioskopski film,Zeka je mnogo daleko napredovao od ostalih njegovih filmova..Najvishe me je ostavila utisak muzika Nemanje Mosurovica koji vodi kroz ceo film auh myzika mi jos ide u glavi,nikako da je izbacim..glumci su super eh steta sto se Marija Karan nije pokazala
Tt.sindrom,Sejtan i 4-ti covek su mi najbolja domaca ostvarenja do sada,"Klopku jos nisam gledao,ici cu ovih dana..Video sam trejler Shishanje" auh od ovog filma bice ludnica

[crippled_avenger]

Overio sam ga večeras još jedared sa mrkoyem. Bila je puna sala u Tuckwoodu u 15 do 11. To je dobra vest.

E sad, pošto nije komedija, i reakcije se ne izriču glasno, ne znam kako ga je šira publika prihvatila.

[Milosh]

http://www.b92.net/kultura/film/vise.php?yyyy=2007&mm=11&nav_id=270646

[crippled_avenger]

Inače, zanimljiv detalj, jedan od glavnih udbaša se zove Žarković, kao i Đomlin otac-direktor DB, u ŠEJTANOVOM RATNIKU...

Šta bi pajkićevci napravili od ove koincidencije....

[Alexdelarge]

Četvrti čovek ima veze sa mnom

Ispovest Dejan Zečević

Dejan Zečević
U generaciji reditelja koji pripadaju tzv. "beogradskoj školi" reditelj Dejan Zečević ima reputaciju filmofila i ljubitelja žanrovskog filma. Posle komedije i horora, u najnovijem filmu opredelio se za pravljenje trilera.

Slike iz detinjstva
Moja prva sećanja vezana su za iskustva s filmovima. Sebe definišem kao velikog filmofila i sva moja uporišta su u samom filmu. Počev od zaista najranijih slika iz detinjstva. Sećam se prikazivanja "Frankenštajna" Džejmsa Vejla na televiziji i mene kako virim iz krevetića do toga da me je otac dva puta vodio u bioskop i oba puta smo gledali horor filmove. Prvi put smo gledali film "Grizli". On je mislio da je to film o medi, ali se ispostavilo da je to horor u kojem neka mečka kolje tinejdžere, pa je onda nastala poprilična pauza, jer se moj otac istraumirao, dok ga nisam naterao da gledamo naučnu fantastiku. Misleći da to nije strašno, gledali smo "Osmog putnika". Tako su moja prva sećanja na bioskop u meni izazivala jake emotivne reakcije.

Ratovi zvezda
Bukvalno sam odrastao na Lukasovim "Ratovima zvezda". Par godina to je predstavljalo sav moj život. Stalno smo se napolju igrali "Ratova zvezda". Na licu mesta smo izmišljali scenarija. U mom naselju smo imali dosta stabala, pa smo se stalno penjali na njih. Jedno drvo smo zvali "Milenijum falkon", to je bio naš "svemirski brod". Satima smo se tu igrali. Posle su, nažalost, posekli to stablo. Kad sam bio drugi, treći razred osnovne škole drugarima sam prepričavao filmove koje nisam gledao i koji nisu ni postojali. Očigledno je da sam morao da se bavim storitelingom, a pošto nisam dovoljno dobar u pisanju, nametnula se režija.

Bioskop
U bioskope sam samostalno počeo da odlazim veoma rano, u trećem razredu osnovne škole. U bioskopu "20 oktobar" tada je bilo zanimljivih B-filmova. U to vreme dominirali su filmovi sa Badom Spenserom. Onda sam prešao na šaolin i krenule su te kung-fu varijante. Izađem iz bioskopa i krenem da skakućem i imitiram te glumce. Posebno su mu bili zabavni oni mladići od 25 godina koji u šaolinskim filmovima glume sedobrade starce. U "Letećoj giljotini", na primer, bio je jedan lik kojem su ruke mogle da se produže, pa mu protivnik posle spljeska te ruke. To su bila velika oduševljavanja.

Stadion
Stanovao sam pored stadiona JNA, ali nisam voleo da idem na utakmice. Nikad sebe nisam osećao kao deo mase. Ne zato što insistiram na nekom mom izrazitom individualizmu, nego zato što ne mogu na pravi način da se uključim u nešto što je kolektivni doživljaj.

Igra
Iz igre sam ušao u profesionalni život i prilično rano počeo sam da se bavim filmom i nastavio da se igram. I danas smatram da je bavljenje filmom za mene delimično igra. Trudim se da se dobro provodim radeći ovaj posao. Možda je film "Četvrti čovek" korak ka nečem ozbiljnijem, ali ja sam tek sada u godinama kada se debituje u srpskom filmu. Tako da je na neki poseban način "Četvrti čovek" za mene debitantski film, koji je zapravo peti po redu.

Pubertet
Imao sam pomalo razuđen pubertet. U mom slučaju nije postojala neka esencija puberteta. Postojao je otpor, to malo povlačenje u sebe - da se ispraznim na onaj način koji se podrazumeva u doba puberteta, od pušenja do seksualne napetosti. Prosto sam se u jednom trenutku povukao. To je bio period srednje škole. Nešto je meni u tom periodu nedostajalo. Ni tada, a ni danas ne volim žurke. Poštujem to, ali ja nisam čovek koji može kroz ples da se opusti. Ljudi iz moje okoline me često optužuju da ne umem da se opustim zato što, zaboga, ne mogu da popijem četrnaest piva i ne mogu da se popnem na sto i igram. Ne umem da igram. Ne mogu da se ispoljim kroz pokret tela. Opuštam se na drugačiji način. Sednem, pa pokušam nešto da napišem ili snimim.

Grupa
Išao sam u školu društveno-jezičkog smera, gde dominiraju devojke. Odnos je 70 prema 30 odsto za devojke. I onda muška grupa ne može da se konstituiše u takvim sredinama. Imao sam puno drugarica i ceo život sam okružen ženskim društvom. Moja najbolja drugarica iz škole je Milica Mihajlović i s njom sam pravio cirkus, ali to je specifičan cirkus. To nije onaj muški cirkus, nego je to uvek bila rafiniranija varijanta. Na drugoj strani sam, okružen ženama, ukapirao ženski senzibilitet koji mi prija, razumem ga. Nisam nikad bio pripadnik neke prave testosteronske grupe. Imao sam drugare, ali to je bio potpuno drugačiji "vajb".

Arđento
Kad sam video ono što radi Dario Arđento, shvatio sam da i horor filmovi mogu da imaju umetničku težinu. To je bilo pomalo zbunjujuće za mene i to me je svakako opčinilo. Bio sam posle u njegovoj radnji u Rimu, da bih ga kasnije, pre godinu dana, sreo u našoj kinoteci, gde su mi ukazali ogromnu čast da mu predam plaketu. To je bio veliki dan u mom životu. Drago mi je što sam sedeo pet minuta pored njega. I dalje imam tu klinačku fascinaciju i to ne želim da zgubim.

Tajne službe
Nisam razmišljao o interpretacijama koje će da proizvede pominjanje tajnih službi u "Četvrtom čoveku". Ja sam budala. Javila mi se potreba i nagon. Moram tako. Nije pitanje da želim, hoću, planiram. Ovim poslom se bavim zato što moram. Nema mi druge. Ne mogu da se zaustavim. Kad te uhvati to, ti kreneš da teraš, jer kad počneš da razmišljaš počinju kompromisi sa samim sobom. Možda napravim grešku, ali sam morao i želeo tako. Tačno znam, kasnije kad pogledam, gde je greška, ali kad radim rukovodim se emocijom. Kad naiđe nešto škakljivo, okrenem se oko sebe i vidim na licima gledalaca da oni emotivno saučestvuju s junakom, a ne da su u fazonu: "Čekaj sad, ovo bi moglo da znači ovo i ono...".

Katarza
Mislim da "Četvrti čovek" nosi sa sobom katarzu koja može da se oseti kada nekoga uhvati na pravi način. To je priča o moralu, o osećanjima o kojim smo se svi mi, bar jednom, našli u poslednjih petnaest godina. Priča tog majora je priča o nama. Ne znam da odgovorim na pitanje da li je on pozitivan ili negativan lik, ali imam neku emociju prema tom čoveku. Kad bih krenuo da je razlažem, posvađao bih se samim sobom. Ne mogu da objasnim emociju ovog filma, ali mi se čini da to ima neke veze sa mnom. Ne na nivou događaja.

Nisam slep
Bio sam sa strane kad je reč o svim stvarima koje su se kod nas događale. Ali, sam tu. Moj život je tu. Nisam neko ko će nekoga privatno da optuži. Vrlo sam racionalno biće u tom pogledu. Kad svi počnu nekog da napadaju, ja kažem "čekajte, ljudi..." Ili ću da napadnem nekog koga svi proglašavaju svecem. Ovo je nešto tipa "čekajte, ljudi...". Nisam slep, čitam novine. Ne čitam ih detaljno, ali vidim naslovnu stranu. Više neću da se loše osećam zbog toga što se dešava. Hoću da idem dalje, sa svojim najdražima, sa svojim prijateljima i da mi budemo dobri koliko možemo. Naprosto, naslovne strane novina ne definišu jedan narod. Mislim da smo mi jedan divan narod zato što znam više stotina divnih ljudi - to mi je sasvim dovoljno.

Doživljaj
Kao reditelj zadužen sam za onu fazu koja se zove doživljaj. Sve ono što se zbiva kasnije ne zavisi od mene. Film ode i pripada onome ko ga gleda... tri minuta, tri meseca ili čitav život.

blic.co.yu

[crippled_avenger]

Nažalost, ČETVRTI ČOVEK nije razvalio na otvaranju. Ima skromnih 17 000, što je nekih 20% bolje od PROMENI ME (još ako uzmemo u obzir da PROMENI ME ima kopiju više). To je solidan rezultat ali gotovo da isključuje neki senzacionalan skor na kraju. Naravno, treba videti da li će mu gledanost opadati ili rasti. Rast se naravno jako retko dešava, to je ipak samo Šotrin specijalitet ali moguće je da je Cinemania odvukla deo publike prošle sedmice.

[crippled_avenger]

ČETVRTI ČOVEK ima rast iz dana u dan, ali izgleda da neće imati više od 80 000 gledalaca. Jebiga. Voleo bih kada bi prešao 100 000, to je ipak još uvek psihološka barijera blockbustera u Srbiji.

[crippled_avenger]

Evo uncut verzije Zekinog intervjua iz BLICa...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/11/uncut-zeka.html

[---]

Филмска критика
Службе у клопци жанра
Филм ,,Четврти човек", режија Дејан Зечевић; улоге: Никола Којо, Марија Каран, Богдан Диклић, Драган Петровић, Драган Николић... Трајање 90 мин., производња Србија 2007.

Никола Којо у филму ,,Четврти човек"



Нови, и до сада најзрелији филм Дејана Зечевића још једна је потврда чврсте ауторове намере да у оквирима српске кинематографије упорно бивствује (и опстаје) као творац чистих жанровских филмова, под чијим је утицајима, очигледно, и растао и одрастао. Његов ,,Четврти човек" је политички трилер, не претерано оригиналан нити продукцијски издашан (је ли уопште могуће у нашим тренутним филмско-финансијским условима снимати успешне и до краја убедљиве трилере?), али је са становишта понуђене ауторове естетике он довољно привлачан масовнијој биоскопској популацији.

Зечевић (у садејству са косценаристом Бобаном Јевтићем) исправно размишља: трилер је, и иначе, доминантан жанр наше свакодневице и сасвим погодан за реализацију приче о читавом једном паралелном свету, сазданом од наднаравне али у пракси очигледно функционалне спреге разних тајних и мање тајних служби, политичке елите, ,,контроверзних бизнисмена", тајкуна (итд.), који управљају нашим животима.

Међутим, у доброј и исправној намери да реализује овакав филм и на ову тему, Зечевић се претежно ослања на самодовољност жанровских конвенција. Људска драма и друштвена критика која треба, неминовно, да следи из ње скрајнуте су у други план, и лоциране тек у завршници филма, после дуге и на тренутке чак монотоне експозиције. Прича о ,,службама" које никада не спавају, ,,упала" је у жанровске клопке, а крајњи резултат тога је половично успешан филм.

Главни јунак – мајор војнобезбедносне агенције (Никола Којо), чудесна мешавина Џејсона Борна и Рамба, буди се после два месеца из коме у тоталној амнезији. Памћење му ,,освежавају" Пуковник (Богдан Диклић) који тврди да му је најбољи пријатељ, и Инспектор (Драган Петровић Пеле) који му нуди помоћ у проналажењу правог идентитета, у откривању главних криваца за убиство жене и сина и спознаји да би, због некада почињеног, требало заправо да заврши у Хагу. Ту је, за трилер, и обавезан атрактивни женски лик, у овом случају Теодора (Марија Каран) – мајорова некадашња љубавница која, једина, у њему препознаје новог и много бољег човека...

Основна поставка приче је солидна, али се њени фрагменти превише пута понављају (мајор или убија или прича у крупном плану), без напете градације у дијалошким линијама. И сцене акција и обрачуна прилично су статичне, осим оних у којима учествују прави професионалци, припадници наших специјалних јединица. Заправо, најефектнији и најузбудљивији део филма је његова драмска завршница, али до ње је ваљало сачекати...
Никола Којо глумачки је стамен и довољно убедљив, Драган Петровић Пеле као главни ,,зликовац" подарио је улогу за дуже сећање, а Богдан Диклић унео у филм исправно процењену дозу мистерије. Драган Николић, Борис Миливојевић, Феђа Стојановић, Рале Миленковић и Сенка Соколовић-Берток колоритни су и атрактивни у малим и ефектним улогама. Атмосферска фотографија Горана Воларевића је један од важнијих и запаженијих адута филма иза којег, као продуценти, стоје куће ,,Пинк филмс интернешенел", ,,Викторија филм" и ,,Тиволи филм".
Дубравка Лакић

[---]

Kriminalci će se prepoznati

Zečević u filmu Četrvti čovek vrlo inteligentno provlači pitanje da li su profesionalni vojnici zaista majstori akcije ili samo eliminatori nedužnih

Piše: Petar Jončić

Pretplatite se na Evropu

Verzija za štampu

Četvrti čovek (2007)
Režija: Dejan Zečević
Glume: Nikola Kojo, Marija Karan, Dragan Petrović, Bogdan Diklić
Žanr: triler


Da li među domaćim autorima postoji neko ko može da iznenadi filmsku publiku kao reditelj Dejan Zečević? Slavili su ga kao najzrelijeg mladog umetnika koji je debitantskim filmom Dečak iz Junkovca (1995) pokazao svoj apartni talenat. Međutim, posle filma Kupi mi Eliota (1998) usledili su šok i razočaranje svih koji su voleli prethodni. Prvi put javila se i sumnja u isti taj talenat. Zečević kao da se nije previše obazirao na sve to. Pokušao je da napravi prvi autentični srpski horor film T. T. sindrom (2002) i opet je, prema mišljenju nekih, kiksirao, dok neki misle da je pak u potpunosti uspeo. U međuvremenu često je koristio priliku da, u brojnim intervjuima, nahvali američkog reditelja Eda Vuda tvrdeći kako je bio bolji i od Orsona Velsa. Kao da je želeo da opravda svoju želju da bude filmski ekscentrik. Četvrti film Mala noćna muzika (2002) možda je i najuspeliji pokušaj kombinovanja crne i slepstik komedije s treš filmom, jedini koji je uspeo da proslavi Vlastu Velisavljevića kao ženu i ostane upamćen po brojnim duhovitim scenama.

U svim pomenutim filmovima oseća se kreativna Zečevićeva hrabrost da uradi nešto, pa makar to bilo i loše. Stiče se utisak kao da svakim narednim filmom pokušava da ispravi greške iz prethodnog i taman kada pomislimo da je u tome i uspeo nastupe diletantski zaplet, gomila loših rešenja i nepotrebno citiranje filmskih uzora. Posebno mu nije polazio za rukom kraj film. Ako izuzmemo Malu noćnu muziku, i Kupi mi Eliota i T. T. Sindrom uništio je upravo rasplet, koji je ličio na zamisao nekog osnovca.

Uvidevši da nešto mora da promeni, Zečević je neko vreme proveo na televiziji, režirao solidne serije Mentol bombone (2004) i Košarkaši (2005), dobro preispitao svoje dalji rediteljski put i opredelio se da uradi triler. Rezultat je Četvrti čovek, priča o Srbiji danas, o moralnom rasulu i džentlmenskoj kriminalizaciji svakog aspekta života. Koristeći kao osnovu filma vojnobezbednosne agencije, njihovu univerzalnost na globalnom nivou, a posebno kada su u pitanju surovost i moć za državnim spletkarenjem i špijunažom, Zečević se uhvatio u koštac s toliko puta viđenom pričom u gotovo svim svetskim filmskim produkcijama i pokušao da je prilagodi srpskoj stvarnosti.

Major Lazar Stanković (Nikola Kojo) pripadnik je jedne takve ratničke organizacije. On je mašina za ubijanje koja pati od amnezije, poput agenta Borna iz istoimenog filmskog serijala. U stanju zaborava izazvanog metkom u glavi, on pokušava da otkrije ko mu je ubio ženu i sina, kreće putem osvete, ubija najveće zlikovce u Srbiji i saznaje surovu istinu o svom životu, poslu, porodici i njihovoj smrti.

Zečević se ovoga puta izborio s ličnim rediteljskim konfliktom koji je podrazumevao stalno preispitivanje odnosa žanra i autorskog filma. Školski sledeći žanr trilera, kojim je i zvanično krunisan Četvrti čovek, uspeo je da ostane dosledan i priču ne učini previše američkom i, za srpsku realnost, nemogućom. U Četvrtom čoveku ne oseća se naivnost iz prethodnih filmova, naprotiv, događaji logički slede, a napetost koja se oseća više liči na onu koju imaju domaća ostvarenja Žike Mitrovića (Nož, Ubistvo na svirep i podmukao način iz niskih pobuda), Mikija Stamenkovića (SB zatvara krug, Neka druga žena) ili Aleksandra Đorđevića (serija Otpisani).

Ono što Četvrtog čoveka delimično odvaja od naizgled običnog zabavnog filma jeste Zečevićeva angažovanost kada je u pitanju tema tranzicije. U bivšim bezbednosnim strukturama dešavaju se promene, neki unutar te organizacije reaguju kameleonskim prilagođavanjem, a drugi ostaju odbačeni i neprilagođeni. Amnezija majora Lazara božji je dar, spasenje od prošlog života. Ali on to ne doživljava kao novu šansu da postane bolji čovek. Traganje za bivšim identitetom vraća ga tamo gde je bio nekada: u pakleni svet hladnokrvnog ubijanja. Dejan Zečević ne nudi spas za svog junaka samim tim što ga stavlja u poziciju osvetnika. Takođe, on u filmu vrlo inteligentno provlači pitanje da li su profesionalni vojnici zaista majstori akcije ili samo eliminatori nedužnih?

Mnogi kriminalci koji su postali legalisti verovatno će se prepoznati u ovom filmu. Posebno besni će biti neki političari koje Zečević tendenciozno proziva kao sumnjive manipulatore militarističkim strujama u Srbiji. Kraj filma, nekada najveća boljka kod Zečevića, ovoga puta je izuzetno upečatljiv, možda za ljubitelje trilera predvidljiv, ali za običnu filmsku publiku sigurno šokantan.

Moguće je, uz namćorasto cepidlačenje, filmu Četvrti čovek naći i poneku manu. Jedna od njih je svakako ta da je Zečević možda morao da ima nekog ozbiljnog konsultanta iz senke tokom pisanja prve ruke scenarija. Time bi film dobio željenu ekskluzivnost, ne bi bio samo baziran na poznatim medijskim pričama o špijunaži, moći obaveštajnih službi i njihovom učešću u životu svakog od nas. Pitanje je samo da li u Srbiji zaista postoji neko ko želi da otkrije istinu ili se istinom uvek manipuliše kao što to danas čine utamničene profesionalne ubice.

[DeHickok]

[
Mnogi kriminalci koji su postali legalisti verovatno će se prepoznati u ovom filmu. Posebno besni će biti neki političari koje Zečević tendenciozno proziva kao sumnjive manipulatore militarističkim strujama u Srbiji. Kraj filma, nekada najveća boljka kod Zečevića, ovoga puta je izuzetno upečatljiv, možda za ljubitelje trilera predvidljiv, ali za običnu filmsku publiku sigurno šokantan.

.[/quote]


A koji je kraj filma ? Na osnovu svega onog sto sam procitao a ne gledajuci ga predpostavljam da je nesto u stilu, Koja je sam ubio zenu i dete (koji verovatno i nisu njegova...deca i zene )

[Ghoul]

Pretplatite se na Evropu

bre, žiko, kakve nam ovo subliminalne poruke ovde podmećeš?!

inače, moram da primetim da za tu EVROPU baš *svako* može da piše! to sam pomislio još prošle nedelje kad sticajem nesrećnih okolnosti kupih novi primerak i u njemu videh... text... o AGIJU I EMI...

[---]

ma samo je bio copy paste, nisam imao nikakve, da prostu ženskinje, zadnje namere.

iskreno da ti kažem, nisam nešto upoznat sa uređivačkom politikom Evrope, tek sam sad počeo da ih pratim, sticajem, što reče, okolnosti...

a čini mi se da svi naši nedeljnici, to jes, sva tri, koji pretenduju na neku relevantnost, imaju problem sa filmskom kritikom. pozorišna se još i drži, tamo u NINu i Vremenu, kao i književna, to mu dođu nekako prestižno.

znam iz iskustva da ama baš svi iz pozorišnog sveta čitaju te kritike i shvataju ih, onako, najozbiljnije moguće. ali filmska kritika... mrka kapa. nema ni kritičara spram kojih bi se postavio, ni serijozno formulisanih teorijskih stavova, ni dobro napisanih tekstova za atmos(f)eru zdrave konkurencije.

kad se ti, bajo, odvažiš da našaraš pozorišnu kritiku, ti stupaš, daprostiš, u odnos sa opasnim tragovima, sa autoritetima tipa Vladimir Stamenković, Pervić, pa od ovih mlađih sa Medenicom, koji je veliki poznavalac savremenog pozorišta, i ti ne možeš sebi da dozvoliš fušerenje. jednostavno ćeš ispasti smešan ako se raspustiš. a u filmskoj kritici prolazi šta god da napišeš, jer se ne formiraju neki javni kriterijumi u samoj praksi pisanja.  

da ne grešim dušu, ja ne znam mnogo o filmskom kritiaru Evrope, petru jončiću, osim da je objavio knjigu o Žilniku. prelistavao sam je, deluje, tako, pristojno, i koliko sledeće nedelje ću je pročitati pa javljam utiske...

dotle, eno tamo na topiku o Srpskom filmu i tog teksta o bAGIziJU i cEmi, pa se može tupiti. [/i]

[Ghoul]

kako napreduje VIERDE MAN u parama i posetama?

u niš dolazi u četvrtak...

[crippled_avenger]

Što se poseta tiče, hm, nisam siguran da ima razloga za preveliku radost, a opet, ni za preveliku tugu ako uzmemo u obzir stanje naših bioskopa. Dakle film je u nedelju bio na 47 120 gledalaca ali pošto tek sada kreće Niš, to znači da još nije početa eksploatacija velikih gradskih centara.

[crippled_avenger]

Očigledno neće biti ČETVRTOG ČOVEKA 2: ROBOUDBAŠA, filma u kome se Kojin mozak, zbog toga što je imao neprevaziđen instinkt za ubijanje, transplantira u kiborga koji treba da zameni policajce pozornike kada Srbija uđe u Evropsku zajednicu.

[Ghoul]

ČETVRTI ČOVEK
D. Zečević
**            
2

razmišljajući šta da od mnogobrojnih impresija o ovom filmu zapišem shvatio sam da bih, zapravo, mogao unedogled da seciram svaki bogovetni detaljčić koji mi je zapao za oko i zasmetao mi – i onda se setio nečije izjave da dobar film ima stotinu mana, a loš samo jednu – da ne valja.
ili, drugim rečima, mnoge od stvari koje su mi zasmetale u ČČ manje bi mi smetale, ili ih možda ne bih zapazio (you wish!) u nekom dobrom filmu.
stvari kao, npr, ta dosadna, klišetizirana sklonost da se glavni junaci smeštaju u zgrade sa starinskim kitnjastim stepeništima i starostavnim liftovima kakvi još retko gde postoje – možda u zgradama u kojima možeš očekivati da žive neke stare (ex)buržoaske familije, a ne vojna lica (kao što je ovde slučaj).
dakle, prava mera toga koliko me je neki film iziritirao jeste sadizam sa kojim sam spreman da se okomim i na najmanje njegove detalje.
a neki od njih i nisu baš 'detalji' (npr. specijalci opkole čitavu zgradu, tu je i helikopter, nebrojeno ljudstvo je oko zgrade kao da apse mladića i karadžića zajedno – i sad, ovi se penju na sprat ka stanu osumnjičenog, NEKO SE SPUŠTA LIFTOM DOK ONI TRČE STEPENIŠTEM, A ONI NI DA ZAUSTAVE LIFT, NI DA POGLEDAJU KA NJEMU, NO NASTAVE KO SLEPCI DA TRČE DALJE NE PRIMEĆUJUĆI GA...)

međutim, nemam ni vremena ni volje da se sada iživljavam nad mrcinom ČČ-a.
reći ću, ukratko, samo ovo:
-ovoliko uvredljivo, neshvatljivo NAIVAN scenario nije smeo ni da bude ozbiljno razmotren, a kamo li snimljen! razvoj situacija je toliko smešno neubedljiv da je to na ivici samo-parodije! s kojom lakovernošću i naivnošću, a potom i naglošću i površnošću, ovaj naš 'specijalac' i kvazi killing machine, dopusti da njime manipulišu ne samo sumnjivi tipovi nego i sopstvena (odjednom nekontrolisana) osećanja – to treba videti da bi se poverovalo! u više situacija se na delu vidi da on nema ni 'p' od profesionalca, što nam se verbalno stalno SPOČITAVA iako akcije to ne potvrđuju. čak ni kada pobije manji čopor neprijatelja, to nije zahvaljujući lukavoj inscenaciji u kojoj bi na videlo izbili njegova spretnost, umešnost i šta ja znam, nego mu prosto scenarista i reditelj na nišan nameste određene dripce, i ovaj ih bez problema ustreli, samo tako.

-koncepcija glavnog junaka je strašno pogrešna od samog starta: on dopušta ne samo da mu nepoznata žena pripali cigaru (njegovim upaljačem) nego, odmah potom, i da mu plati piće (!!!) i da ga otkači ko zadnju krpu. stvarno ne mogu da popijem scenu u kojoj kojo, epitom balkan-boya, dopušta da ga tamo neka fufica tako tretira – pa makar je samo par minuta docnije natrtio preko stola. uostalom, i potonja prilika za iskupljenje muškosti biva protraćena jer našem junaku baš u trenu pred penetraciju nagrnu bad-trip flešbekovi, i đoka mu klone, tako da marija nekarana umesto ljubavnice postaje – mamica koja će u krevetu da nježno miluje bebicu po glavi, dok je ova zgrčena i na ivici plača...
što je još gore, kojo ga sve vreme igra kao na auto-pilotu, poluspuštenih kapaka, pogrešno primenjujući ono što on (i zeka?) možda smatraju understatementom, a što zapravo deluje kao dosada i bezvoljnost i ubija involvement sa likom.

-kao posledica toga (ali ne samo toga), prvih pola sata je skoro nesnosno letargično: sporost (ne)dešavanja u spoju sa mlitavim kojom još je dodatno podvučena repetitivnim drone loop-om mosurovića, o kome sam do ovog filma ipak imao povoljnije mišljenje (na osnovu odličnog skora za POKROV i solidnog za ŠEJTANA). spoooori tempo, mrrrrtvoooosaaaannnnni kojo i nemanjin dooooom&gloooom potpuno ubijaju ono što bi trebalo da bude udica, deo filma koji treba da nas kupi i za junaka i za misteriju i za zaplet...

-kasnije nešto, kao, krene da se 'dešava', ali ta dešavanja bivaju sve smešnija i naivnija, puka travestija onoga što je bilo uzor, sa neshvatljivo neuzbudljivim scenama pucnjave i 'akcije' koje su sve na prvu loptu: jebote, bata-valter je sa više mašte (i poteškoća) tamanio švabe koji mu se nameštaju na nišan nego li što je potrebno koju (koji? kojetu?) da ušeta u mafijaško gnezdo, upuca gazdu pred njegovim majmunima, pobije majmune, a onda i sve ostale koji se zateknu tu (sem jedne fufice).

-u svom batrganju po opštim mestima, film čak i u idejnom i političkom smislu poseže za ofucanim klišeima, valjda da bi se bolje prodao u srpski-govorećem okruženju, a možda i na zapadu? dakle, zli srbi streljaju *dežurne žrtve* (naravno, ko drugi do muslimani?) i sve u tom stilu. siguran sam da biki srbljanović OBOŽAVA ovaj film.
ipak, njegovo posezanje za otužnom (dimbo bi rekao: izdajničkom) 'političkom korektnošću' je krajnje kukavičko i OPORTUNISTIČKO  (da, kao, zeka se suočava sa bremenom krivice srpskoga naroda koje mu je natovarila vojska sa svojim zločinima nad nedužnim –is there any other kind?- stanovništvima okolnih državica-to-be!)

dakle, film je loš na svim relevantnim planovima: sramotno loš scenario, pretežno slaba režija (tu ne mislim samo na scene koje napadno zahtevaju 'režiranje' u smislu 'jooooj, kako montira!', nego i najobičnije scene razgovora, i posebno – režiranje glumaca, čije replike pretežno zvuče krajnje usiljeno jer ih niko nije kako treba naterao da se unesu u to što pričaju, odnosno nije ih pustio da improvizovanjem kolko-tolko ožive te fraze koje su im napisane), osrednja gluma, problematična (naivna, površna, 'stripovska') idejnost, slabi efekti maske (dođavola, zar film s ovim budžetom nije mogao sebi da dozvoli kupovinu nekoliko bočica PRAVE FILMSKE KRVI?!) – i nesnosno nategnuti 'twist ending' koji po svojoj logičnosti žrtvovanoj zarad idejnosti teško da ima pandana još od kraja VARIOLE VERE i berčeka koji duva u svirajku pokupljenu sa zgarišta zaraženih predmeta nakon epidemije variole!
da, da, zeko, shvatili smo: zlo ne umire, brrr, strašno, sav se ježim od tog kraja, it's only the beginning, jeste, aha, dobro...

sve u svemu, sa svim svojim problemima, KLOPKA je za klasu bolja od ovog pačvorka: ona barem pokušava da postavi neka ozbiljna pitanja a onda kukavički (ne) odgovori na njih, ali barem ubedljivije slika ambijent, kontext u kome se ta pitanja javljaju; ČČ se pretvara da se nešto kao pita i da je zamišljen nad nečim, a zapravo je tek još jedna zekina nemušta stilska vežba iz obožavanja bez ikakvog stava ili cilja ili poente, sem onih najpovršnijih, na prvu loptu.

dođavola, ipak nisam mogao kraće od ovoga.
što valjda znači da film ne čini onaj najveći greh: da ostavlja ravnodušnim.
eto, mene je iznervirao.

[crippled_avenger]

Moguće je da ja imam malo fleksibilniji odnos prema onome što neoliberali nazivaju ratnim zločinom, ali meni je scena ubistva civila potpuno na mestu. Mislim da si video da su Mujage pre toga ubile popa i obesile ga, i Dik uzvikne, "Deset njihovih za deset naših!" dakle, ma koliko se ti gnušao mogućnosti da jedno ljudsko biće ubije drugo ljudsko biće, ovo nikako nije neki monstruozan pokolj u ime velike Srbije, ovo je stvar učinjena u afektu sa vrlo jasnim kmotivom osvete. naime, negiranjem Bratunca, Srebrenica je dobila auru Aušvica, s tim što se previđa da koliko ja znam u Aušvicu Jevreji nisu ubijali Nemce po lokalnim selima i organizovali mučilišta unutar logora, a Muslimani u Srebrenici jesu. Da je Bratunac tretiran kako treba tada bi se i Srebrenica drugačije percipirala.

Međutim, zločin u ČETVRTOM ČOVEKU jeste tretiran kao Srebrenica sa predznanjem Bratunca, i zato je meni to potpuno OK.

Kad je reč o overall utisku, ja se na nivou detalja slažem sa Ghoulom, ali sam prosto profesionalno deformisan time što sam prošao kroz "zonu sumraka" nastanka A3, tokom koje sam shvatio da se najbolje namere mogu upropastiti spletom potpuno neobjašnjivih okolnosti, to jest ozbiljno sumnjam u to da je u Srbiji, na čisto okultnom nivou uopšte moguće snimiti dobar film. No, that's just me.

U krajnjoj liniji srpski filmovi i jesu tu da bi se kritičari iživljavali.

Što se KLOPKINE NADMOĆI tiče, ne znam šta da kažem, tu se većne bih složio. KLOPKA jedino može biti za klasu bolji film pošto se za klasu manje trudi da liči na neko respektabilno ili referentno ostvarenje, pa se onda lakše uklopi u mulj sličnog tranzicijskog smeća.

[Ghoul]

uh, lupio sam gore POKROV, misleći na FLERT (kao film za koji je n. mosurović radio muziku).
vidi se da sam neispavan!

glede tretmana ratnog zločina: finese koje iznosiš zaista nisu bez određene težine, ali ne bih rekao da bilo šta presudno menjaju u opštoj slici, bar kako sam je ja doživeo, jer obešenog popa vidiš u 2 sekunde, a streljanje civila na kolenima, s rukama iza glave, okrenutih leđima (kao u ŠKORPIONSKOM snimku!) zauzima bar 2-3 minuta, dakle jasno je šta se tu apostrofira, šta se urezuje u svets (i, opasnije, PODSVEST), koja je aluzija i na šta. dominantna impresija koju će prosečan gledalac (naročito strani, ali i ovdašnji) poneti je zgađenost srpskim zločinima a ne svest o relativnosti i komplexnosti problematike građanskog rata...

call me ghoulish, ali ja bih voleo da vidim film u kome sin pronađe kasetu na kojoj njegov ćale ubija zarobljenike, i počne da se prima u stilu: 'uuu, ćale, nisma znao da si tako cool, svaka čast!' a keva naiđe i klima glavom: 'e, momci, momci, opet gledate one vaše kasete!'
istina, u tom slučaju OVOG filma ne bi bilo – ali bi, možda, bilo filma koji bih mnogo rađe voleo da pogledam.

u svakom slučaju, bilo mi je bljutavo što se junak u čak 3 situacije tokom filma nađe u prilici da ubije ženu ili dete (fuficu kod kriminalca, klinca od gage političara, i dete na snimku), i sva 3 puta NE potegne oroz. a film mi ne daje neki ubedljiv razlog u okvirima LIKA koji to (ne) čini, nego od mene očekuje da to smatram samopodrazumevajućim – što u kontextu onoga KO je taj lik i ČIME se bavi meni NIJE samopodrazumevajuće, i nije mi filmski pokazano/objašnjeno.

btw, u romanu PROKLETIJE na kome ovih dana radim, glavni junak je lik umnogome sličan 'lazaru' u ČČ: dakle, specijalac i PROFESIONALAC, koji kad treba da muči – muči, i to vrlo surovo; kad treba da ubija đecu – ubija đecu, itd.
u svakom slučaju, mene zanima PUT KOJIM SE REĐE IDE a zeku – put koji su odavno svi živi pre njega utabali, pa da se i on prošeta njime: tu je bezbedno, tu se sve zna unapred, nema iznenađenja.

[Tex Murphy]

Odličan rivju, Ghoule!    Ako će svaki loš film da spawnuje po jedan ovakav (review) - dabogda svaki koji pogledaš bio loš  

[Kastor]

btw, u romanu PROKLETIJE na kome ovih dana radim, glavni junak je lik umnogome sličan 'lazaru' u ČČ: dakle, specijalac i PROFESIONALAC, koji kad treba da muči – muči, i to vrlo surovo; kad treba da ubija đecu – ubija đecu, itd.

Kakva je veza između PROKLETIJA i JAME?

[Ghoul]

Kakva je veza između PROKLETIJA i JAME?

ovo je već intimno pitanje, ali ideja je da glavni junaci PROKLETIJA budu ona dvojica iz JAME.
ako se to ipak ne desi, gl lik će biti VRLO sličan mladenu iz JAME.

[crippled_avenger]

Ne znam da li si nekoliko strana ranije video moj review scenarija. Ja sam se gnusao tog teksta oduvek, ali u paklu nase kinematografije, CETVRTI COVEK je sto se mene tice (ostavio bih Misu po strani) ove godine bio jedini game in town.

[mac]

Da povučem paralelu sa drugom temom: a koja ti je serija ove godine najbolja (makar i ne bila dobra)?

[crippled_avenger]

Pazi, najjača mi je UROTA od stvari koje su prikazivane od nas i imaju barem neku auru srpskog proizvoda, barem kroz učešće ekipe.

Ako govorimo o potpuno srpskoj seriji, to je onda svakako nova sezona MILETA PROTIV TRANZICIJE koja je odlična i koju showrunnuje Zlaja Fazlagić, jedan od naših najboljih scenarista...

[Ghoul]

evo šta BETON kaže: iako je ovo tek djelom filmska kritika, a u ostatku nešto drugo, ipak, vredi pogledati:

http://www.elektrobeton.net/cement.html


Piše: Nemanja Mitrović
OD IZVORA TRI PUTIĆA                                                  
Film: Četvrti čovek. Režija: Dejan Zečević

Scenario mi je bio izvanredan, a od sina sam čula za visoku reputaciju reditelja i tako
prihvatila saradnju. Moj lik je kontrapunkt u opštem mraku, jedna obična, dobra žena.
Nije mi važna veličina uloge, već da učestvujem u nečemu dobrom i časnom.            
Semka Sokolović Bertok, glumica u Četvrtom čoveku    


Savremeni srpski film veoma me podseća na Crvenu zvezdu, jer poslednjih godina redovno odlazim na Marakanu nadajući se plasmanu u Ligu šampiona ili makar jednoj velikoj pobedi. Na moju nesreću, po završetku devedeset minuta i zaustavnog vremena uvek odlazim kući razočaran još jednom katastrofom. Isti slučaj je i sa srpskim filmom. Na Četvrtog čoveka pažnju su mi skrenuli intervjui scenariste Bobana Jevtića i reditelja Dejana Zečevića u kojima se oni (neskromno) pozivaju na Džonija Toa i Čan-vuk Parka. Ako su im oni stvarno uzori, pomislio sam, film bi trebalo da bude makar zanimljiv. Naravno, prevario sam se.
Četvrti čovek predstavlja jedno epigonsko ostvarenje koje se oslanja na žanr špijunskog trilera, a očigledni uzori su saga o Džejsonu Bornu, stripovi o XIII i Maks Pejn. Osnovni problem ovog filma sastoji se u razvoju radnje: reditelj se toliko oslanja na konvencije i klišee holivudskog filma tako da je gledaocima, već posle dvadesetak minuta jasno ko je četvrti čovek. Takođe, tanak scenario, uz pomoć vizuelnog momenta i tehničke veštine reditelja, može biti pretvoren u podnošljiv film, npr. Bornov ultimatum, ali to nije slučaj sa Četvrtim čovekom. Pošto je rasplet poznat, a priča se sporo razvija - gledalac se konstantno nalazi u opasnosti od dremeža.
Ipak, Dejan Zečević ima jedan adut u rukavu. U poslednjoj četvrtini filma, poput čupavca iz kutije, pred gledaoce iskače politička priča. Glavni lik filma, major Vojno bezbednosne agencije (Nikola Kojo) pronalazi video kasetu koja ga razotkriva kao ratnog zločinca. Tada Četvrti čovek iz špijunskog trilera prelazi u film sa porukom, u politički angažovano delo koje govori o odgovornosti i zločinima naših hrabrih i vrlih boraca tokom ratova na prostoru bivše SFRJ. U savremenom filmu mešanje žanrova je česta pojava i naravno da se dva pomenuta žanra ne moraju međusobno isključivati, ali takva zamisao zahteva kako veštijeg i talentovanijeg reditelja, tako i bolji scenario. Na kraju, major Milorad Ulemek - Legija, pardon, Lazar Stanković, ophrvan krivicom, poput srpskog Edipa, saznaje da je čovek za kojim čitavo vreme traga u stvari on sam i herojski izvršava harakiri.

Političke konotacije Četvrtog čoveka su jasne, ali one bivaju problematizovane produkcijom Pink Films Internationala i ulogom Željka Mitrovića. Ukoliko neki srpski reditelj, Zečević ili bilo koji drugi, zaista želi da bude angažovan u smislu pokretanja pitanja o zločinima i krimonogenim elementima u VBA i DB, kao i u pogledu kritičkog preispitivanja onoga što se dešavalo tokom devedesetih (i onoga što se danas dešava) teško će to izvesti¹ ukoliko se koristi uslugama bivšeg člana JUL-a i čoveka na čijoj je televiziji Arkan bio redovan gost. Ono što važi za Dejana Zečevića važi i za Lenku Udovički.
Da je ostalo na ovome, Četvrti čovek bi predstavljao samo još jedan pokušaj pranja lika i dela Željka Mitrovića, međutim stvari su znatno iskomplikovane epilogom. Kao što sam već naveo, u izvesnom trenutku Četvrti čovek iz špijunskog trilera prelazi u film sa porukom, ali posle epiloga gledaocu ostaje nejasno šta ovaj film zapravo želi da sugeriše. Posle samoubistva majora Lazara Stankovića saznajemo da je mastermind čitave zavere, Žarković (Dragan Petrović - Pele), ne samo ostao živ, već je posle neodređenog vremenskog perioda uspeo da se domogne i ministarskog mesta. Šta nam to govori? Epilog čini završetak Zečevićevog filma paradoksalnim. Postoje (najmanje) tri moguća rešenja koja se i međusobno isključuju, i mogu se, svako za sebe, uverljivo zastupati.
Prvo, ,,formalno" rešenje: epilog nema nikakav naročiti značaj i zato ne treba insistirati na njemu. Reditelj i scenarista jednostavno od početka do kraja poštuju holivudsku matricu koja u sebe uključuje nekada verovatno iznenađujući, ali sada izlizani obrt u kome glavni negativac trijumfuje (ovo rešenje koristi se u različitim žanrovima, npr. Usual Suspects, Fallen, Primal Fear) .
Drugo, unhappy end je primer demagogije i predstavlja ulagivanje publici. Time što jedan kriminalac i ratni zločinac dolazi do položaja ministra gledaocima se možda sugeriše teza prema kojoj su svi političari, bez obzira kojoj stranci pripadaju, potpuno isti (čitaj kriminalci). Ovu tezu podržava i činjenica da je lik Političara u tumačenju Dragana Nikolića po profesiji zapravo šef mafijaške organizacije.
Treće, možemo pretpostaviti kako nam Žarkovićevo ministarsko mesto u stvari poručuje da nismo raskrstili sa politikom devedesetih, da politika zločina ne samo da nije mrtva, već se nalazi u srcu sadašnje vlasti. Opredeljenje za ovu tezu ne znači da prethodno navedene mane filma magično iščezavaju i da Četvrti čovek u momentu zadobija status remek dela srpske kinematografije. Ukoliko se opredelimo za ovo rešenje, onda je Dejan Zečević u isto vreme i loš reditelj i veoma hrabar čovek

¹ To nije neizvodljivo i možda je Zečević, kao što je Žarković nasankao Lazara Stankovića, uspeo isto da uradi Željku Mitroviću.

[crippled_avenger]

Evo i Vlajinog verdicta:

Prva premijera posle novosadskog ,,nacionalnog festivala" (već zaboravljenog i verovatno sahranjenog) i – pun pogodak. Film ,,Četvrti čovek" (god. proizvodnje: 2007. trajanje: 111 min.) reditelja i koscenariste Dejana Zečevića je, da kažem odmah, jedno od najboljih dela u poslednjih nekoliko godina. Čist po konceptu, rađen po znalački urađenom scenariju (u saradnji sa Bobanom Jeftićem), Zečevićev film inteligentno sledi žanrovsku matricu trilera, obogaćujući je kritičkom percepcijom srpskog društva ogrezlog u moralnoj žabokrečini, sveprisutnoj korupciji i nametnutoj kolektivnoj amneziji. Kao retko kada, izbor žanra nije shvaćen samo kao olako poluškolsko preslišavanje, već kao istinski izazov.


Reditelj Dejan Zečević



U američkim trilerima označenim kao ,,film noar" tokom četrdesetih, često je korišćen motiv junaka koji se budi iz teške amnezije i potom traga za svojom prošlošću i razlozima egzistencije (ništa novo, to je već počelo sa Sofoklovim ,,Carem Edipom"). Glavni junak ovog filma Lazar (Nikola Kojo) se vraća k svesti posle teških ozleda, ničeg se ne seća, ali se pojavljuju ljudi koji mu otkrivaju da je bio profesionalni vojnik sa posebnim ovlašćenjima, da je u krvavom obračunu izgubio ženu i dete, usred svog doma. Jedan pukovnik (Bogdan Diklić) i inspektor tajne vojno-obaveštajne agencije (Dragan Petrović Pele) nude mu pomoć ali se u ponuđenim objašnjenjima javljaju izvesne pukotine. Naveden da se osveti ubicama svoje porodice, ubrzo otkriva da su koreni zla mnogo dublji.

Koreni nesreće vode do krvavih stratišta negde u Bosni, ali i do dokaza koje valja uništiti (sve je to iz dana u dan u novinama). Ako zanemarimo neke nepreciznosti (u jednom kadru Lazar otkriva opasnu ranu na levom boku, u sledećem on upravo ležeći na tom boku razgovara sa ljubavnicom ,,tet a tet"), film ima odličan tajming, a Nikola Kojo, Diklić i Petrović su naprosto izvrsni. Izuzetna fotografija Gorana Volarevića i celokupna produkcija su na nivou najviših ambicija.


Milan Vlajčić

[Ghoul]

film ima odličan tajming...  Milan Vlajčić

ovo me iz nekog razloga podseti na recenziju MOME KAPORA za mijatovog VAMPIRA...

a verovatno bi isto toliko smisla i relevantnosti bilo, recimo, u mom hipotetičkom izveštaju sa fudbalske utakmice, ili sa skupa ljubitelja videlo igrica!

[crippled_avenger]

Pazi, Vlaja te uvek dočeka nekim outrageous detaljima. Taman misliš, evo filma u kome ne može da pogreši u proceni, nekome sasvim opravdano može loš i nekom sasvim opravdano dobar, ali onda on potpuno omaši u argumentaciji.

[Ghoul]

ghoul napiso regular review filma, a pošto je PRESSING krenuo online, to je smesta dostupno za čitanje:

http://pressing-online.com/index.php/Film.html

eh, sad zapazih da je dexa malo zabrljao ime glavne glumice. moracu da mu javim da popravi.  

[crippled_avenger]

Odličan je tekst. S tim što ja mislim da je ostavio u okvirima establišmenta pozitivan utisak i da može biti početak žanrovske renesanse u Srbiji. Ne znam da li si na jednom drugom topiku čitao moju teoriju kojom sam pokušao da nađem smisao u bavljenu savremenim srpskim filmom iz vizure autora? Mislim da se može aplicirati i na ČOVEKA i da će istorija biti blagonaklona prema ovom filmu.

[Ghoul]

video sam teoriju, ona je zanimljiva i vredna promišljanja, ali ima jednu krucijalnu falinku, bar u mojim očima:
naime, prema toj teoriji, kako sam je ja shvatio i video apliciranu by you, za 'zanimljivost' jednog filma se poseže za extra-filmskim, VAN-ESTETSKIM elementima; odnosno, filmovi postaju 'zanimljivi' zbog nekih fenomenoloških momenata (aktuelna politika, značaj i pristup određenim temama, i sl.) a ne zbog estetskih.
još konkretnije: nije nemoguće da će ČČ za 10ak godina biti 'zanimljiv' za proučavanje nekih van-filmskih momenata relevantnih za srbiju na početku milenijuma: status žanrovskog filma, marketing i distribucija, tranzicija na filmu, PORICANJE i ZABORAV kao motivi u srpskom filmu, itsl. to nije sporno. i vrlo je verovatno.
ali pošto ja ipak preferiram da se u analizi književnog dela držim KNJIŽEVNIH kvaliteta, a u analizi filma – FILMSKIH, a ne vanfilmskih, ja ne vidim koji će to novi kontext i novo sagledavanje moći da slab scenario, slabu karakterizaciju, slabe akcione i saspens scene odjednom učine dobrim. takvu alhemiju tvoja teorija ne nudi.

[crippled_avenger]

I ja isto. Ja sam militantno filmski nastrojen kritičar, i moram da priznam obično najpre zapažam filmske kvalitete i nedostatke, čak i u stranom filmu, pa zato često nerviram svoju okolinu.

Međutim, ja sam već počeo da dovodim u pitanje mogućnost da se u doglednoj budućnosti u Srbiji pojavi nešto iole zahtevno što po nivou tehničke realizacije dostiže minimum koji ja smatram da je potreban da bi se film zaista mogao tumačiti u svetskim tokovima.

Pošto dakle mislim da su potencijali usled raznih spletova okolnosti, kadrovskih rešenja, i sl. jako niski. Mislim da to moramo imati na umu. To nije opravdanje, naravno, ali jeste situacija koju samo retki mogu da prevaziđu.

Ja da se i dalje bavim repertoarskom kritikom mislim da bih napisao stav sličan ovom koji si ti izneo, međutim sad pošto više nemam breme da prikazujem film u nekoj vrsti dijagnoze, pokušavam da malo pomerim ugao gledanja na problem.

Moguće je da sam i ja malo obeshrabren time što ni neki moji pickovi neće uspeti da budu second coming i pokažu kako će stvari odmah moći da se premene ili budu bolje, međutim, kako rekoh skeptičan sam oko toga da se uskoro može desiti veliki preokret u našoj kinematografiji.

Samim tim, ako analiziraš ČETVRTOG ČOVEKA videćeš da je to, kakav je da je, svakako najbolji scenario snimljen ove sezone, da je taj film najbolje slikan, i da je među najbolje glumljenim. E sad to što to možda nije dovoljno dobro, predstavlja sasvim drugu stvar.

Da je u tradiciji naših filmova tog podžanra, verovatno najbolji, i da u 40 godina dugoj tradiciji zaostajanja našeg trilera i akcijaša (ako računamo da se tada završava heyday Žike Mitrovića i Hajrduina Krvavca koji su pratili korak sveta) za svetom, svakako najmanje zaostaje.

Moguće je da ČETVRTI ČOVEK nije najbolje napisan scenario ove godine, možda je bilo boljih, ali svakako jeste najbolji scenario koji je uspeo da prođe sve stepenice do realizacije. Dakle, ti moraš imati u vidu i filmsko obrazovanje i znanje filmskih oligarha koji određuju ko će snimati film. Da je ovaj film, snimljen u Holivudu, uvek bi mogao da im nabiješ na nos BOURNE SUPREMACY ili THE KINGDOM. Ali, ljudi koji kod nas odlučuju o tim stvarima te naslove nažalost nisu ni gledali, i pošto u običnim danima oni misle da su SEDAM I PO, KLOPKA i HADERSFILD super, onda je ČETVRTI ČOVEK za njih veliki napredak.

Dakle filmski establišment je takođe jedan bitan segment srpske filmske stvarnosti pošto nema filma bez državnih para.

Sve to zajedno u spoju sa slabom tehničkom kompetencijom čini da su nam filmovi takvi kakvi su, i u stvari mladi autori možda i imaju sreće što ne dobijaju više prilika pošto bi onda brže videli šta i koliko znaju da naprave.

[Lilith Lee]

Nije neki film. Kao Born, samo lošije.

[Alexdelarge]

Srbija je dobra inspiracija za triler

Dejan Zečević može biti zadovoljan proteklom godinom. U ,,Blicovom" izboru umetnika koji su obeležili 2007. godinu, njega su, pored Srdana Golubovića (ušao u ,,Blicov" izbor 20 veličanstvenih) preporučili svi članovi našeg žirija (Milan Vlajčić, Radoslav Zelenović i Dinko Tucaković). Osim toga, njegov novi film ,,Četvrti čovek" za šest nedelja u bioskopima je videlo blizu 80.000 ljudi (više nego ,,Harija Potera"). Učešće na međunarodnim festivalima tek sledi.

Zečević u razgovoru za ,,Blic" kaže da je on i kao gledalac uvek voleo one filmove koji imaju komunikaciju s publikom, ali mu je bitno da imaju i ,,ono nešto" što može da pokrene na razmišljanje. ,,Hoću da kažem, nikada nisam voleo hermetične filmove koji pokušavaju da budu samo umetnost ali ni one koji pokušavaju da budu samo zabava. Time sam se i rukovodio kada sam pravio 'Četvrtog čoveka'".
Nikola Kojo tumači lik profesionalnog ubice srpske vojne obaveštajne službe koji se budi iz kome sa potpunom amnezijom, a jednu utehu pruža mu lepa Teodora (Marija Karan). Smeštena u klasičan milje političkog trilera holivudskog tipa, ova priča ipak otkriva i neke od najmračnijih strana naše skorašnje istorije (korumpirani političari, svemoćni tajkuni, sveprisutne tajne službe koje su celu čorbu i zakuvale).

Nema mnogo trilera koji se tako eksplicitno bave osetljivim društvenim temama...
- Ja sam generalno krenuo s namerom da se pozabavim tim žanrom, i upotrebio sam sve potrebne klišee i matrice za jedan triler. Ali, tokom pisanja scenarija shvatili smo da je glupo praviti film koji ne korespondira sa sredinom u kojoj je nastao. I onda se u daljoj fazi pokazalo da je ova sredina nažalost užasno inspirativna za taj žanr. Ispostavilo se da može da se napravi pravi srpski triler. To je taj aspekt filma koji dobar deo ljudi prepoznaje kao društvenu kritiku i to malo agresivniju. Međutim, ja nisam na taj način pristupio stvarima. Nisam ja želeo da se bavim ukazivanjem na nešto za šta je dovoljno da otvorite novine svakog dana pa da budete svesni toga. Prvenstveno sam hteo da napravim zanimljiv i uzbudljiv film koji prati sudbinu jednog čoveka i njegov problem, i da dotakne neka univerzalna pitanja: priču o zločinu kazni ili moralu, dakle o stvarima koje su uvek tema umetnosti. Taj je aspekt bio meni zanimljiv i mislim da u ,,Četvrtom čoveku" funkcioniše. I bitno je da nije samo ,,strejt zabava" - kao, izađete iz bioskopa i kažete ,,vau" - nego i da provocira razgovor.

Negde sam pročitao da je policija kod jednog od članova ,,Zemunskog klana" pronašla čitavu kolekciju filmova tipa ,,Scarface"... Izgleda da su se oni iskreno ,,ložili" (s mekim ,,ž") na takve filmove...
- (Smeh) Zanimljivo. Stvarno ne znam koliko je Kopolin ,,Kum" doprineo da se, eto, neki ljudi pronađu u njemu. Ali ja nisam nikad verovao u to da filmovi mogu da donesu zlo, kao što se ponekad tvrdi u vestima: neki klinac gledao neki film, pa je uradio ne-znam-šta... Taj klinac je već imao neki problem.

Nedavno je na televiziji prikazan dokumentarac o ubistvu jednog taksiste u Beogradu šezdesetih godina. To je bio neviđen skandal, novine su o tome pisale mesecima, a ubice su kažnjene smrću. ,,Četvrti čovek" u odnosu na taj dokumentarac deluje kao potpuno preterana stilizacija, iako to nije; šta se to desilo s ovom zemljom u međuvremenu?
- Filmovi su rezultat vremena u kojem živimo, oni ne diktiraju kakvo će to vreme biti. Mogu samo da zamislim kako bi izgledao ,,Četvrti čovek" tim ljudima tada... A on je sada, nažalost, prilično realan film, u okolnostima u kojim se dešava radnja. Šta se desilo? Desilo se što i svima ostalima, ne mislim da mi gajimo neke originalne probleme po tom pitanju. Stalno se pitamo da li se može dalje od ovog i stalno se iznenadimo kad vidimo da može. Možda je to deo evolucije koja je užasno samodestruktivna stvar i koja vodi ka tome da se potpuno istrebimo... Dobro, možda malo preterujem, ali čovek ponekad to stvarno pomisli.

U vašim filmovima primetan je uticaj američkog filma ili, na primer, Žan-Pjera Melvila. Koji su vaši najomiljeniji autori?
- Kada je konkretno reč o ,,Četvrtom čoveku", u dramaturškom smislu on verovatno najviše podseća na američki triler, ali po rediteljskom stilu ja sam prilično vezan za spomenutog Melvila ili južnokorejske reditelje, kao što je Park Čan Vuk i njegove filmove filmove ,,Old Boy" i ,,Sympathy for Mr. Vengeance".

Velika je promena od ,,Dečaka iz Junkovca" do ,,Četvrtog čoveka"...
- Mislim da nije drastična. Filmom sam počeo da se bavim vrlo mlad, kad sam pravio ,,Junkovac" imao sam otprilike 23 godine. Mislim da je normalno da neko ko ima tako malo godina i bavi se snimanjem filmova ima iza sebe i eksperimente i da je malo agresivan i slobodan u izrazu. Ovo je moj peti film, imam 35 godina, i verovatno sam negde sazreo kao reditelj i kao čovek. Zbog toga je ovaj film možda malo ozbiljniji i zreliji. Pretpostavljam da će u nastavku karijere, ako je bude, stvari nastaviti da se kreću tim tokom. Ne mislim da ću izgubiti tu želju za eksperimentom, ali verovatno je počela ta neka moja ozbiljnija era...

Biografija
Dejan Zečević (1972, Beograd) diplomirao je filmsku i TV režiju 1997. godine na FDU. Prvi put je pažnju skrenuo kao autor jedne od priča iz omnibusa ,,Paket aranžman" (,,Noć bez sna") i kultnim dokumentarcem ,,Dečak iz Junkovca" (1995), pored kojeg je snimio još tri igrana filma (,,Kupi mi Eliota", ,,TT sindrom", ,,Mala noćna muzika"), kao i nekoliko kratkih, jedan televizijski film i nekoliko TV serija.

Milan Vukelić

[Kunac]

TWITCH, jedan od najboljih sajtova koji se bave ne-američkom kinematografijom, doneo je vest o Zečevićevom trileru.

Overite: http://twitchfilm.net/site/view/trailer-for-serbian-thriller-4th-man/

[Ghoul]

wow!
'Nikola Kojo plays a military intelligence Major who is suffering from amnesia ...'

nisam znao da se kojo u filmu zove MAJOR!

[Albedo 0]

ČETVRTI ČOVEK
D. Zečević
**             
2

razmišljajući šta da od mnogobrojnih impresija o ovom filmu zapišem shvatio sam da bih, zapravo, mogao unedogled da seciram svaki bogovetni detaljčić koji mi je zapao za oko i zasmetao mi – i onda se setio nečije izjave da dobar film ima stotinu mana, a loš samo jednu – da ne valja.
ili, drugim rečima, mnoge od stvari koje su mi zasmetale u ČČ manje bi mi smetale, ili ih možda ne bih zapazio (you wish!) u nekom dobrom filmu.
stvari kao, npr, ta dosadna, klišetizirana sklonost da se glavni junaci smeštaju u zgrade sa starinskim kitnjastim stepeništima i starostavnim liftovima kakvi još retko gde postoje – možda u zgradama u kojima možeš očekivati da žive neke stare (ex)buržoaske familije, a ne vojna lica (kao što je ovde slučaj).
dakle, prava mera toga koliko me je neki film iziritirao jeste sadizam sa kojim sam spreman da se okomim i na najmanje njegove detalje.
a neki od njih i nisu baš 'detalji' (npr. specijalci opkole čitavu zgradu, tu je i helikopter, nebrojeno ljudstvo je oko zgrade kao da apse mladića i karadžića zajedno – i sad, ovi se penju na sprat ka stanu osumnjičenog, NEKO SE SPUŠTA LIFTOM DOK ONI TRČE STEPENIŠTEM, A ONI NI DA ZAUSTAVE LIFT, NI DA POGLEDAJU KA NJEMU, NO NASTAVE KO SLEPCI DA TRČE DALJE NE PRIMEĆUJUĆI GA...)

međutim, nemam ni vremena ni volje da se sada iživljavam nad mrcinom ČČ-a.
reći ću, ukratko, samo ovo:
-ovoliko uvredljivo, neshvatljivo NAIVAN scenario nije smeo ni da bude ozbiljno razmotren, a kamo li snimljen! razvoj situacija je toliko smešno neubedljiv da je to na ivici samo-parodije! s kojom lakovernošću i naivnošću, a potom i naglošću i površnošću, ovaj naš 'specijalac' i kvazi killing machine, dopusti da njime manipulišu ne samo sumnjivi tipovi nego i sopstvena (odjednom nekontrolisana) osećanja – to treba videti da bi se poverovalo! u više situacija se na delu vidi da on nema ni 'p' od profesionalca, što nam se verbalno stalno SPOČITAVA iako akcije to ne potvrđuju. čak ni kada pobije manji čopor neprijatelja, to nije zahvaljujući lukavoj inscenaciji u kojoj bi na videlo izbili njegova spretnost, umešnost i šta ja znam, nego mu prosto scenarista i reditelj na nišan nameste određene dripce, i ovaj ih bez problema ustreli, samo tako.

-koncepcija glavnog junaka je strašno pogrešna od samog starta: on dopušta ne samo da mu nepoznata žena pripali cigaru (njegovim upaljačem) nego, odmah potom, i da mu plati piće (!!!) i da ga otkači ko zadnju krpu. stvarno ne mogu da popijem scenu u kojoj kojo, epitom balkan-boya, dopušta da ga tamo neka fufica tako tretira – pa makar je samo par minuta docnije natrtio preko stola. uostalom, i potonja prilika za iskupljenje muškosti biva protraćena jer našem junaku baš u trenu pred penetraciju nagrnu bad-trip flešbekovi, i đoka mu klone, tako da marija nekarana umesto ljubavnice postaje – mamica koja će u krevetu da nježno miluje bebicu po glavi, dok je ova zgrčena i na ivici plača...
što je još gore, kojo ga sve vreme igra kao na auto-pilotu, poluspuštenih kapaka, pogrešno primenjujući ono što on (i zeka?) možda smatraju understatementom, a što zapravo deluje kao dosada i bezvoljnost i ubija involvement sa likom.

-kao posledica toga (ali ne samo toga), prvih pola sata je skoro nesnosno letargično: sporost (ne)dešavanja u spoju sa mlitavim kojom još je dodatno podvučena repetitivnim drone loop-om mosurovića, o kome sam do ovog filma ipak imao povoljnije mišljenje (na osnovu odličnog skora za POKROV i solidnog za ŠEJTANA). spoooori tempo, mrrrrtvoooosaaaannnnni kojo i nemanjin dooooom&gloooom potpuno ubijaju ono što bi trebalo da bude udica, deo filma koji treba da nas kupi i za junaka i za misteriju i za zaplet...

-kasnije nešto, kao, krene da se 'dešava', ali ta dešavanja bivaju sve smešnija i naivnija, puka travestija onoga što je bilo uzor, sa neshvatljivo neuzbudljivim scenama pucnjave i 'akcije' koje su sve na prvu loptu: jebote, bata-valter je sa više mašte (i poteškoća) tamanio švabe koji mu se nameštaju na nišan nego li što je potrebno koju (koji? kojetu?) da ušeta u mafijaško gnezdo, upuca gazdu pred njegovim majmunima, pobije majmune, a onda i sve ostale koji se zateknu tu (sem jedne fufice).

-u svom batrganju po opštim mestima, film čak i u idejnom i političkom smislu poseže za ofucanim klišeima, valjda da bi se bolje prodao u srpski-govorećem okruženju, a možda i na zapadu? dakle, zli srbi streljaju *dežurne žrtve* (naravno, ko drugi do muslimani?) i sve u tom stilu. siguran sam da biki srbljanović OBOŽAVA ovaj film.
ipak, njegovo posezanje za otužnom (dimbo bi rekao: izdajničkom) 'političkom korektnošću' je krajnje kukavičko i OPORTUNISTIČKO  (da, kao, zeka se suočava sa bremenom krivice srpskoga naroda koje mu je natovarila vojska sa svojim zločinima nad nedužnim –is there any other kind?- stanovništvima okolnih državica-to-be!)

dakle, film je loš na svim relevantnim planovima: sramotno loš scenario, pretežno slaba režija (tu ne mislim samo na scene koje napadno zahtevaju 'režiranje' u smislu 'jooooj, kako montira!', nego i najobičnije scene razgovora, i posebno – režiranje glumaca, čije replike pretežno zvuče krajnje usiljeno jer ih niko nije kako treba naterao da se unesu u to što pričaju, odnosno nije ih pustio da improvizovanjem kolko-tolko ožive te fraze koje su im napisane), osrednja gluma, problematična (naivna, površna, 'stripovska') idejnost, slabi efekti maske (dođavola, zar film s ovim budžetom nije mogao sebi da dozvoli kupovinu nekoliko bočica PRAVE FILMSKE KRVI?!) – i nesnosno nategnuti 'twist ending' koji po svojoj logičnosti žrtvovanoj zarad idejnosti teško da ima pandana još od kraja VARIOLE VERE i berčeka koji duva u svirajku pokupljenu sa zgarišta zaraženih predmeta nakon epidemije variole!
da, da, zeko, shvatili smo: zlo ne umire, brrr, strašno, sav se ježim od tog kraja, it's only the beginning, jeste, aha, dobro...

sve u svemu, sa svim svojim problemima, KLOPKA je za klasu bolja od ovog pačvorka: ona barem pokušava da postavi neka ozbiljna pitanja a onda kukavički (ne) odgovori na njih, ali barem ubedljivije slika ambijent, kontext u kome se ta pitanja javljaju; ČČ se pretvara da se nešto kao pita i da je zamišljen nad nečim, a zapravo je tek još jedna zekina nemušta stilska vežba iz obožavanja bez ikakvog stava ili cilja ili poente, sem onih najpovršnijih, na prvu loptu.

dođavola, ipak nisam mogao kraće od ovoga.
što valjda znači da film ne čini onaj najveći greh: da ostavlja ravnodušnim.
eto, mene je iznervirao.

haha, koje samojebanje u bulju je dohvatilo Ghoula da mi je znati.

Nanervirao me glupim spominjanjem Četvrtog čoveka u jučerašnjem blogpostu, a ovdje vidim da priča sasvim suprotne stvari, ali je već kasno, ja napisah svoje.

PETI ČOVJEK - ili šišanje Dejana Ognjanovića

[crippled_avenger]

Darth u akciji

Volkswagen Commercial: The Force

[Alexdelarge]

albednice, podvaljujes nam. "ali, pošto nas ovaj film – baš kao i ČETVRTI ČOVEK (u poređenju sa SISANJEM, ČČ je slojevito i multivalentno seciranje društvenog tkiva i komplexno suočavanje srbije sa sopstvenom zločinačkom nacifikacijom koja prožima sve strukture društva!)" boldovani deo nisi citirao u svom tekstu. to nije lepo.

[Albedo 0]

Rekao sam to Ghoulu i na blogu, jedna je stvar da li on misli da je ČČ kvalitetan film i ''ozbiljno seciranje'', a druga da li on misli da je premisa ''suočavanja sa zločinačkom nacifikacijom'' (što Ghoul ponavlja više puta na više mjesta, ne samo u ovom tekstu) prava.

Ja sam samo iskoristio strukturu ČČ da se sa tim obračunam, ne zanima me da li je ČČ kvalitetan film, već da li ima pogrešan cilj, to jest da li šalje pogrešnu poruku. Ja još nisam čuo da se Ghoul ne slaže sa osnovnom premisom oko ''zločinačke nacifikacije'', kad to budem vidio mogu da priznam da sam pogriješio.

Samo što će Ghoul onda morati da objasni svoje pojavljivanje na Šok Koridoru long time ago. Ako se predomislio super, ako je to bilo glupo samoreklamiranje i preko toga mogu da pređem, ali za sada sam uvjeren da su to njegovi politički stavovi. To je to.

On želi film koji se suočava sa zločinima, ali misli da je ČČ sa tehničke strane loš. Mene ne zanima tehnička strana, već smatram da je film sa aspekta ''suočavanja sa zločinima'' neistinit, zlonamjeran i čisti falsifikat, što Ghoulu po svemu sudeći ne smeta, čak mu je to bila navodna inspiracija za Naživo (njegove riječi na ŠK).

uostalom, linkovao sam tekst, može svako da pročita čitav post

[Mark]

U cemu je poenta onoga na sta Ghoul misli kada kaze "idejnom i političkom smislu poseže za ofucanim klišeima, valjda da bi se bolje prodao u srpski-govorećem okruženju"? Mislim, kada se radi o parama zasto da ne? Srpski filmovi moraju da misle na exYU trziste i moraju biti pravljeni tako da ih mogu i zele gledati ljudi iz cele exYU -jer se samo tako film isplati. Ili se bar isplati vise. Ja ne vidim razlog zasto bi ljudima u Federaciji ili Hrvatskoj smetao film Cetvrti covek, kao sto ne bi trebalo da smeta nikome u Srbiji ili u RS jer su Srbi u Cetvrtom coveku ipak dominantni, oni koji odlucuju o zivotu i smrti, sto nekako mora da prija toj obrazovskoj "nacionalno osvescenoj" sujeti, a priznajmo - ostale "normalne" ljude za to jednostavno nije briga.

A Albedo gresi kada kaze:  "Mene ne zanima tehnička strana, već smatram da je film sa aspekta ''suočavanja sa zločinima'' neistinit, zlonamjeran i čisti falsifikat" jer jbg. ubijanja civila radi odmazde je bilo i to je sada vise-manje dokazana stvar. Jer ako ono oko Srebrenice nije bila odmazda onda je bilo - genocid. Zato je nekako Cetvrti covek bitan film sa stanovista "suocavanja sa prosloscu", pa makar to bio jedan od najslabijih filmova te vrste.

Meni je uzasno zao sto u Srbiji nema bar pet-sest ovakvih mejnstrim "bioskopskih" filmova godisnje, kao sto je to bio Cetvrti covek 2007. Mislim, neka su tehnicki traljavi, naka su traljavi sa stanovista "fakticiteta scenarija" (sto je po meni nonsens, scenario naravno ne mora da ima nikakve veze sa faktima) - ali tzv. mejnstrim filmovi moraju da postoje i da ih bude sto vise, jer samo tada "kvalitetni i revolucionarni" filmovi imaju kakvog-takvog smisla. Zato se meni  jako svidja to sto na lokalu nagrade za film 2010. godine dobija Montevideo, a sto se u svetu najvise prica o Srpskom filmu i Porno bandi.  

Ako je za  utehu - Montevideo ce vremenom biti zaboravljen kao sto je Cetvrti covek  vec vise-manje zaboravljen film, iako je od njega tek cetvrta godina protekla... 

[Mark]

Nisam hteo da ovaj komentar ubacujem usred "prilicno slobodne" rasprave izmedju Albeda i Ghoula na blogspotu, pa evo ga ovde:

"Činjenice će to pojasniti, prvo, nakon maja 1992. godine (u vrijeme kada je i naš the author valjda služio vojsku, ali ne i učestvovao u ratu) u Bosni nije bilo vojnika iz Srbije. "

Ako me secanje na film Cetvrti covek dobro sluzi, Kojo je u filmu oficir neke od "Sluzbi". A "Sluzbe" su itekako bile prisutne u Bosni i nakon maja 1992. Postoje i snimci i mislio sam da je to danas vec jasna stvar ... A ako tome dodamo i naklapanja o tome kako su "Sluzbe" povremeno vrsile zlocine da bi uspostavile "ravnotezu" u ratu, jasno je da citirani deo teksta ne stoji bas najbolje.

[Albedo 0]

Mark, postoji razlika između normalnog saznanja da je bilo zločina (svako zna da ih je bilo), i ''neophodnosti suočavanja'' i ''denacifikacije''. Postoji velika razlika.

nemam ja šta da se suočavam sa debilom koji kolje muslimane ili Hrvate, a bilo ih je. To nisu činili u moje ime.

Neko želi da preko pojedinačnih koljača iznese tezu o nekakvoj komandnoj odgovornosti, čitavom paklenom planu iz kojeg stoji neka Služba, a čak nije ni Služba jer zgrada u kojoj se Kojo i Diklić sastaju je u stvari Ministarstvo odbrane (civilna kontrola vojske!) u Nemanjinoj ulici, a ne Služba.

Dakle, čak i da je tačno da je srbijanska Služba upadala na teritoriju Srpske zarad odmazde ili ''uspostavljanja ravnoteže'', riječ je o pojavama koje su totalno minorne u odnosu na ono što se dešavalu u Srpskoj, kao što već rekoh, na trista Šešeljevaca je dolazilo 300 hiljada vojnika iz Srpske. Plus Diklić radi u Ministarstvu, i Kojo sa njim.

Ako je ''suočavanje'' sa JEDNIM PROMILOM vojnika u ratu suština filma, onda je to namjerno poturena laž, ne posjeduje ni trunak legitimnosti, jer ne obuhvata autentično iskustvo većina vojnika RS.

nije meni problem da isporučujem koljače ako jesu koljači. Meni smeta što tamo neki Ghoul kenja o Tanatosu kao da je 300 hiljada vojnika Srpske klalo a tek jedan promil.

AKo je jedan promil klao toliko mu daj prostora na filmu. Ali ovaj čitav film je posvećen jednom promilu, ma šta čitav film, posljednjih 10 godina srpska kinematografija se bavi tim jednim promilom.

Ma da nije promil već da ih je 10%, opet se srpska kinematografija prije svega bavila njima kao da oni čine 100% vojske, što jednostavno nije legitimno, ali je vrlo korisno za jeftine Ghoulove doskočice, što u nepostojećem ratniku iz Porno bande, što na drugim mjestima.

nadam se da sam pojasnio svoj stav

[crippled_avenger]

Albedo, ja mislim da si se ogrešio o ČETVRTOG ČOVEKA. Za razliku od ŠIŠANJA, SRPSKOG FILMA i celog drugosrbijanskog diskursa on direktno pokazuje da je reč o odmazdi za ubistvo civila (obešeni sveštenik) i najzad smešta zločin u kontekst dinamike ratnog sukoba a ne sprovođenja bilo kakvog projekta dominacije.

Što se samog prikaza promila tiče, dobro je poznato da se ratni filmovi bave jdnim manjim procentom vojske - onim snagama koje učestvuju u borbi, i da se manji broj bavi intendantskim službama, vojnom policijom, vezistima i sl. Kao i da se u onome što je "borba" bave obično herojima ili antiherojima, bitnim događajima, retki su filmovi o artiljercima.

Dakle, pripadnici Službi, iako zbilja jesu promil onih koji su učestvovali u ratu, prirodno se nameću kao tema filma.

Što se mene tiče, prikaz zločina u ČETVERTOM ČOVEKU kao čina odmazde, pre svega vrlo dirktno govori o tome kako je bilo zločina i protiv Srba, i samim tim nema veze sa denacifikacijom jer je nacizam bio projekat dominacije u kome su zločini bili nevezani u najvećem delu za dinamiku ratnog sukoba (Holokaust, odmaze u okupiranim zemljama su nešto drugo), dok su, kako sam već ranije govorio, po svojoj prirodi srpski zločini bliži staljinističkim u svojim najeskcesivnijim formama.

[Albedo 0]

Nije stvar u nekoj klasifikaciji zločina, najmanje je važno da li je on staljinistički ili nacistički, već kako se taj događaj zloupotrebljava u srpskom društvu. U kojem kontekstu djeluje Četvrti čovek? Nije on čardak ni na nebu ni na zemlji već je film u društvu u kojem postoje snage koje pozivaju na denacifikaciju, kakvi pozivaju, oni to sistematski i rade.

Ako kažeš da se to prirodno nameće kao tema filma moraš da priznaš da je film pored svega ipak masovni medij, ako neko želi da iznosi svoje subjektivne procjene o nečemu neka piše knjigu, knjiga je zadržala svoju intimu, možeš da je pišeš-brišeš na svom kompu, vodiš dnevnik itd... Ali film je masovni medij.

Nije ovdje pitanje bavljenja vezistima, ali sigurno postoje značajnije pojave u ratu koje su mogle biti opisane.

Nije ovdje ni pitanje odmazde za ubistvo civila, jer mislim da je ovo ključno, ovo si pogriješio: ''najzad smešta zločin u kontekst dinamike ratnog sukoba''.

Ali ČČ ga ne smješta u kontekst dinamike ratnog sukoba, već u kontekst dinamike srbijanskog opšte-društvenog sukoba. Dakle mnogo širi kontekst. To što Diklić kaže da je sve to odmazda, vraćamo im milo za drago, super, taj film bih tolerisao makar i Diklić ispao na kraju negativac, kao npr lik iz Spilbergovog Minhena, ili da još više pretjera u toj odmazdi (mi ''njihov'' zločin nismo vidjeli, samo nam su ukazuje preko te rečenice).

Ali ČČ ne insistira na tome, on je odavno napustio ratni kontekst, i prešao na socijalni, gdje je Kojo očigledno problematičan lik, on se sastaje sa gomilom morona, koji su svi do reda na neki način povezani sa njim, dakle ovo odavno nije bavljenje jednim malim procentom vojske već povezivanjem tog procenta vojske sa čitavim društvom u odnos uzrok-posljedica.

A to nema trunke legitimnosti. ne može jedan usamljeni događaj, neka ih je bilo i više, ali i dalje je riječ o malom procentu, da ostavi toliki efekat na čitavo društvo, kao što film insistira. nije ovo butterfly effect, pa je kojo zalepršao krilima i čitavo društvo se raspalo.

meni ta veza smeta - NON SEQUITUR

Kojo leprša - društvo se raspada. NE SLIJEDI. Društvo se raspalo iz nekih dugih razloga. Neka bude da ja pretjerujem u vezi oficira plačipičke, ali čak je i to bliže istini nego Kojo iz filma. Jer ovo nije tužna ljudska priča, koliko čovjek, bez obzira na nacionalnost i vjeru može da padne, jasno je na čemu ČČ insistira.

nije ovo pitanje neprihvatanja krivice, da je tako smetalo bi mi i što si spario Vuksana i NGOovku, i čak stvorio plodove tog (očigledno ne samo seksualnog već i socijalnog) ''razvrata'', jer to je činjenica, a ČČ jednostavno to nije. ČČ je zamislila sama NGoovka, to je njen umišljaj.