Mehmete, reaguj!

[Meho Krljic]

Prvorazredna forenzika, druže mac  Svakako onda, ovaj film u originalu ima to ime. Samo nije najjasnije na koga se to odnosi, na lika koji igra Pan Pan Yeung, ili na šeficu bande ili je to možda ime bande ili možda ime dijamanta koji se vidi na početku a u lokalizaciji na Engleski je preveden kao "African Star"...

[Meho Krljic]

Mora da je neobično u ovom trenutku biti deo ekipe koja je radila na filmu Blue Beetle i još uvek ima izvesne ugovorne obaveze da ga ne neki način promoviše. Kao deo franšize jednog od najvećih holivudskih studija od koje je taj studio ne samo digao ruke već manifestno odlučio da je ubije, pokopa i dokaze kontaminira kako niko više tu ne bi mogao da se snađe,* Blue Beetle je letos bio i uverljiv, glasan flop na boks ofisu. Kao deseti film u onome što je – nikada dovoljno jasno – definisano kao DC Extended Universe, ovaj je film komercijalno najgore prošao od svih, a što je prilično dostignuće imajući u vidu da su u Warneru u poslednjih dvanaest meseci već imali visokoprofilne promašaje poput Black Adama ili The Flash. Već se zna da će posle drugog Aquamana koji u bioskope stiže za par nedelja DCEU biti i zvanično izbrisan iz bilo kakvih narednih Warnerovih planova, pa je mid-credits sekvenca na kraju filma u kojoj se, po tradiciji, ostavlja malecni zametak nekakvog potencijalnog nastavka ovde utoliko žalosniji naklon oprobanom formatu. Imajući u vidu koliko u današnjem Warneru nemaju sentimentalnosti prema svojim produkcijama, i spremni su da već gotove i na probnim prikazivanjima dobro ocenjene filmove unište pre ulaska u distribuciju kako bi dobili poresku olakšicu** fer je reći i da je Blue Beetle imao sreće što je uopšte video tamu bioskopa. Tamo su ga uglavnom ignorisali pa je film posle svega tri meseca stigao na HBO prošlog Petka i tamo smo ga, po dužnosti, pogledali.
*ovde prevashodno mislim na najave da će na primer Jason Momoa nastaviti da igra u superherojskim filmovima rađenim po DC predlošcima ali da će igrati drugi lik od onog koji je do sada igrao
**setimo se kako se proveo zlosrećni Batgirl



Blue Beetle je, da ne okolišimo mnogo, slab film. Obično na ovom mestu dodamo i neku umekšavajuću frazu tipa ,,ali ima srce" ili ,,slab na zabavan način" ali ovde je u pitanju film mehanički napravljen od elemenata koji su dobro funkcionisali u drugim filmovima, urađen sa neophodnim minimumom zanatske spretnosti, ali bez trunke nadahnuća u bilo kom svom segmentu. Nisam gledao prethodne filmove portorikanskog režisera Ángela Manuela Sotoa ali teško mi je da zamislim kako ovo i njemu nije bilo otuđujuće, neugodno iskustvo spajanja tačkica pod patronatom nekog producenta koji mu je sedeo nad glavom i prutom ga šibao po nadlanici kad god bi ovaj pokušao da izleti preko crte. Blue Beetle je kao nekakva algoritamski sklopljena procesija scena i dijaloga koje je AI izbljunuo nakon što su ga hranili nastavcima Back to the Future, komedijama Stevea Martina i superherojskim programom iz posledjih petnaest godina, sa promptom da sve mora da bude ,,Latinx as fuck". Na kraju krajeva, i Soto je DC-ju u inicijalnom periodu, kada se pričalo da Warner planira da godišnje snimi više jeftinijih superherojskih filmova koji će ići direktno na striming, pičovao masu svojh ideja, pa nagađam da se malo i smorio kada je shvatio da studio ništa od toga ne zanima i da je posao dobio prevashodno zato što je latinoameričkog porekla. Siguran sam da je propast ovog filma na blagajnama lansirala i mnogo zluradih ,,get woke, go broke" komentara, ali mislim da je važno da ovde odmah raščistimo: Blue Beetle nije slab film jer je ,,woke" već prosto, zato što je urađen mehanički, nenadahnuto, bez dovoljno energije tamo gde je bilo najpotrebnije – u superherojskom delu filma.



Kako je Blue Beetle UOPŠTE došao na film, kad poznatiji i popularniji superheroji od njega to nisu uspeli? Zašto nikada nismo dobili Martian Manhunter ili (Teen) Titans film, ili, evo, da malo pustimo mašti na volju, film o Deathstrokeu ili Deadshotu, ali je u 2023. godini u bioskope ušao film o liku koji, tehnički gledano i nije ZAISTA DC-jev, već su ga samo kupili kada je početkom osamdesetih Charlton Comics zapao u finansijske nedaće* i prodavao svoje likove za, kažu, pet hiljada dolara po komadu?
*iz kojih se, SPOJLER, nikada nije iščupao

Verovatno je u pitanju komplikovan splet nečega što je delovalo kao masa povoljnih okolnosti. Imati prvi visokoprofilni superherojski film gde će protagonist biti latinoameričke provinijencije, sa snažnim naglaskom na latin-kulturi kao nezaobilaznim elementom kulture u SAD je verovatno delovalo kao značajna distinkcija, pogotovo videvši koliko je objektivno ne naročito sjajni Marvelov Shang-Chi profitirao od svog fokusiranja na azijsku kulturu. Pritom, mladi, nepotrošeni glumci, priča utemeljena u oprobanoj pripovedačkoj tradiciji,* te jedna uzbudljiva dinamika akcione komedije – verujem da niko nije očekivao da Blue Beetle bude fenomen na nivou Nolanovog Betmena ili Snyder's Cuta Lige pravde, ali da su se nadali da će ovo makar napraviti talasiće uporedive sa onim što je uradio Shazam!, pa, verujemo da jesu.
*znate već: Momak sreće devojku, momak se integriše sa vanzemaljskim inteligentnim oružjem koje mu da supermoći, momak dobija devojku



No, Blue Beetle je propao verovatno i na ime toga što u kastu nema praktično ni jednu šire prepoznatljivu zvezdu. Kada vam je najjače ime na špici Susan Sarandon koja sa skoro osamdeset godina mora da se krevelji i izigrava zlu tehno-milijarderku sigurno ne možete da računate na publiku koja će u bioskop doći naprosto zato što prepoznaje imena na plakatu i lica u trejleru. Drugo najpoznatije ime, George Lopez je na neki načini sažetak ambicije ovog filma da se pozicionira kao laka, optimistična komedija smeštena u imigrantski mizanscen na jugu SAD gde će sve one šale vezane za telenovele i babe koje su decenijama u Americi a i dalje ne pričaju Engleski biti udenute u jedan dobro razgažen format superherojskog origin story pripovedanja.

Nije da to po definiciji nema potencijala. Ovaj Blue Beetle zapravo JESTE DC-jeva kreacija. Jaime Reyes je treća ,,Plava buba" u istoriji stripa, nastao 2006. godine tokom DC-jevog pretumbavanja strip-kontinuiteta u događaju Infinite Crisis i predstavljao je distinktan kontrast u odnosu na najpoznatiji lik koji je nosio ovo ime. Ted Kord je i dalje voljeni drugopozivac Lige pravde i imao je i sopstvene stripove poslednjih godina, ali nije ni teško videti zašto je za potrebe pravljenja filma izbor pao na klinca meksičkog porekla iz skromne ali optimistične imigrantske familije, a ne na tehno-milijardera kakav bi bio Elon Musk kada bi bio kul, dobronameran i manje psihopatski narcisoidan. Jaime Reyes je u stripove doneo dah novog, neistrošenog, bacajući srednjoškolca iz manjinske zajednice u vatru i stavljajući ga rame uz rame sa veteranskim superherojima kojima je spasavanje čitavog svemira neka vrsta celoživotnog poziva.



Strip-miniserijal Blue Beetle: Graduation Dayod pre otprilike godinu dana je dao i približan kontekst u kome se dešava i film, sa glavnim junakom koji se vraća u rodni grad nakon završene škole i istovremeno treba da se suoči sa realnostima života meksičkih imigranata ali i sa brutalnim nastupom korporacije čiji je apetit da tehnologiju koju ne razume primeni ne bi li dobila unosne ugovore sa državom za pravljenje oružja ravan samo njenom preziru za živote malih ljudi, često imigranata, čiji rad sve to zapravo omogućava.

Ovo je sasvim potentan sržni motiv: sukob između korporativnih CEO glavešina koje misle da je sve u idejama i gledaju da ljudski rad izbace iz jednačine što je pre moguće i raje koja održava ceo sistem na svojim plećima je jedan od temeljnih konflikta našeg doba a film koji taj sukob još zaoštrava prikazujući sistemski rasizam koji imigrante ne samo stavlja u slabiji početni položaj već i aktivno radi da ih zadrži u njemu je film koji ima šta da kaže.

Ali naravno da Blue Beetle neće bogznašta i REĆI na ove teme. Kao i mnogi moderni produkti koje zluradi komentatori optužuju da su ,,woke", ovaj film se zadovoljava navođenjem ovih tema i ne upušta se u njihovo detaljnije pretresanje. Jer njegova centralna tema je, pre svega, porodica i njena osnažujuća uloga u životu – čak i moćnih – pojedinaca.



Ni ta tema nije obrađena MNOGO suptilno i Blue Beetle se drži najoprobanijih pristupa ovde, kontrastirajući sirotinju koja živi život topline i uzajamne podrške u zajednici koja je skoro plemenske prirode, bogataškoj famili koja je otuđena, dekadentna, hladna i gde od strane libertarijanaca obožavani ,,rugged" individualizam biva do kraja dekonstruisan kao očigledna šarena laža. Susan Sarandon ovde nije ostvarila neku od svojih većih uloga ali njen portret korporativne kraljice koja je navikla da druge ljude posmatra u najboljem slučaju kao resurs i za milion godina nije ni zapamtila ime svog (Latino) pomoćnika pa ga, uprkos njegovim ponovljenim ispravkama, zove Sančez – taj je portret energičan i dobro oslikan i može da posluži kao bebino prvo upoznavanje sa neoliberalizmom.

I Blue Beetle i jeste film namenjen, reklo bi se, pre svega mlađoj publici. Jaime Reyes ovde, za razliku od pomenutog stripa, tek stiče moći pa nam sledi i neophodni program navikavanja na njih, šokiranosti, neverice, ali i komičnih scena u kojima momak iz meksičkog kraja velikog grada pravi haos u tom gradu pokušavajući da se navikne na gotovo bezgranične sposobnosti tuđinskog konstrukta koji se sa njim integrisao.



Mlađoj publici možda neće smetati gotovo nepodnošljivo nemaštovito, klišeizirano rukovanje svim ovim uobičajenim elementima prvog filma u serijalu. Black Adam i The Flash su bili slabi filmovi ali smo u njima makar izbegli najveći deo tih ,,origin story" stereotipa. No, Blue Beetle u njih uskače glavačke uz nadu da će ga duh meksičke komike spasti.

Neće, ali ne bi bilo istina reći da to nema šarma i da se nismo više puta glasno nasmejali zahvaljujući dinamičnom Latin-ansamblu koji igra Jaimeovu porodicu. Soto porodične scene režira lepršavo, brzo, postižući fine, energične razmene među glumcima i mada ovde George Lopez po prirodi stvari predvodi komičnu navalu, on nije jedini koji krade šou, sa solidnim učinkom čitave ekipe meksičkih glumaca i američkih glumaca meksičkog porekla a koja igra Jaimeovu familiju. Dodatno, mlada brazilska glumica Bruna Marquezine daje sasvim solidan kontrast razigranim Meksikancima kao mlada, konfliktna korporativna naslednica navikla na izobilje ali fatalno lišena porodične topline što Jaimeovoj familiji dolazi tako lako i prirodno.



Nažalost, jedan od najvećih nedostataka filma je sam Jaime i to ne na ime nekakve loše glume koju bi pružio glavni glumac. Naprotiv, Xolo Maridueña je beskrajno fotogeničan i šarmantno se snalazi u fish-out-of-water okolnostima u kojima se njegov lik zatekao, ali scenario Jaimeu ne daje apsolutno nikakav karakter i to je tim vidljivije jer je porodica režirana da bude SAV karakter SVO vreme. Jaime je, nažalost jedan od onih  protagonista kojima se stvari dešavaju a ne koji stvari RADE i njegove flegmatične reakcije na to što se oko njega i njemu događa su posledica pre svega mlitavo napisanog teksta sa kojim ni on ni Soto, očigledno nisu znali šta da započnu. Scenarista Gareth Dunnet-Alcocer, takođe Meksikanac, svakako ume da prepozna rešenja koja su u tuđim superherojskim filmovima radila posao, ali nije se iskazao u tome da ta rešenja onda učini originalnim za ovu produkciju.



Maridueña tako dobija da izgovori samo najizlizanije fraze u prelomnim momentima filma i vidno je da ni sam nije umeo da skupi snagu i svom liku ulije nekakav karakter i identitet kad mu ih već scenario nije dao. Ovo je, naravno, prilično problematičan element u filmu koji inače slepo prati ,,superhero origin" matricu a gde se zna u kom momentu glavni junak od zbunjenog klinca koji ne razume šta mu se dešava postaje samouvereni heroj što kontroliše svoje moći i asertivno rešava probleme.

Ta tačka sazrevanja ovde je postavljena u odnos Jaimea i njegovog oca, ilegalnog imigranta u SAD koji je decenijama radio sve dostupne poslove da bi svojoj porodici obezbedio budućnost u ,,zemlji mogućnosti" i mada veteran Damián Alcázar ovde drži mali čas glume, taj impotentni tekst nabijen klišeima o tome da svako treba ,,da nađe svoju svrhu" ozbiljno vuče celu stvar na dno.

Štaviše poslednja trećina filma, ona u kojoj gomno udara o fen i svi moraju u sebi da nađu skrivenog heroja kako bi dobro ipak trijumfovalo nad zlim pokazuje koliko je kreativna ambicija autora filma bila u neskladu sa onim što bi Warner dopustio da se desi. Ovde u prvi plan izbijaju ne samo ti slabi, klišeizirani dijalozi već i nezanimljiv dizajn ,,buba", kao i nenadahnuta, bledunjavim CGI-jem pokretana akcija koja kulminira scenom gde glumci stoje jedni uz druge kao da su na pozornici nekog seoskog pozorišta na otvorenom, iako su upravo bili učesnici bitke između vanzemaljskih inteligentnih oružja što je u vazduh digla pola ostrva. To da je glavni neprijatelj Blue Beetleu u ovom filmu baziran na konceptu OMAC* slavnog Jacka Kirbyja i da je jedna od njegovih vizuelno najrazuzdanijih kreacija svedena na drugorazrednog, nememorabilnog kiborga koji se dalje transformiše u trećerazrednu imitaciju Gundama** sa Ali Ekspresa je jedan od najvećih grehova ove produkcije.
*One Man Army Corps, jelte
** da ne kažem Transformersa



Možda je najveći greh ipak to da niko u krajnjem produktu nije prepoznao kad se kliše mora napustiti da bi Blue Beetle imao NEŠTO svoje. Naravno, snažno podvlačenje latinoameričkog identitetskog sloja bi trebalo da je differentia specifica ovog filma ali apsolutni je problem što Blue Beetle i ovde ide samo na najprepoznatljivije stereotipe, pretvarajući porodicu Reyes u procesiju pančlajna prastarih viceva o Meksikancima. Ne pokušavam da kažem kako je ovo urađeno u nekom rasističkom, diskriminatornom ključu, naprotiv, mislim (a nasumična pretraga interneta to potvrđuje) da publika latin-korena sa radošću prepoznaje ,,svoj" duh, humor, običaje, porodične odnose, navike itd. ali teško mi je da ne zažalim što prvi superherojski film sa naglašenim latin-identitetom nema snage da se mrdne ni korak od sprdanja na račun telenovela ili impliciranja da je, jelte, baba učestvovala u nekoj meksiškoj revoluciji pa otud  ume da rukuje mitraljezom kao da ga je imala umesto zvečke u kolevci.

Hoću reći, kliše je alat, kao i svaki drugi, sa kojim zanatlija radi onoliko koliko je potrebno da bi svom filmu dao meru prepoznatljivog i familijarnog, i onda idealno plasirao poruku koja je originalna, autentična, do tada neiskazana. No, Blue Beetle se maltene doslovno davi u klišeima i kada pred kraj filma dobijemo neočekivano snažnu osudu američkog imperijalizma i nedvosmisleni prikaz njegovih efekata u latinskoj Americi, sa scenama pogibija i torture dece, ovo gledaoca verovatno neće uspeti da trgne jer je u pitanju brza, crno-bela montaža što treba da podari dubinu liku koji je do tog momenta bio skoro doslovno hodajuća kulisa. Deluje maltene da je Soto ovu montažu provukao ,,na kvarno", dok producenti nisu gledali i mada se ona uklapa u ,,poruku" filma, to je pre svega poruka o porodici i dragocenoj podršci koju iz nje dobijamo i namenjena je, reklo bi se opet, mlađoj publici.

Blue Beetle nije neprijatan za gledanje, pa čak i ta poslednja trećina sa malo isforsiranim pomeranjem likova na šahovskoj tabli da nekako svi u finalu budu na istom mestu i rade istu stvar može da se svari. Ali njemu beskrajno nedostaje asertivniji, ili samo zanimljiviji glavni junak, nedostaje mu nadahnutiji vizuelni dizajn, bolje režirana akcija, tekst koji neće delovati kao da su ga sklapali algoritmi. Početak i sredina filma u kojima komični senzibilitet preovladava i meksički glumci imaju prilike da se razigraju pred kamerom su njegovi najbolji delovi ali gotvo sav superherojski sadržaj u Blue Beetle je otužno izlizan, nemaštovit i bezukusan, na planu teksta, akcije, dizajna i glume. Šteta.

[Meho Krljic]

Izvestan čovek (u originalu Aru otoko, preveden na Engleski samo kao A Man) je četvrti film japanskog režisera Keija Ishikawe i vrlo kompetentno, čak i impresivno napravljena adaptacija istoimenog romana Keiichira Hirana iz 2018. godine, prilčno, u krajnjoj instanci oslabljena jednom uštogljenom dramskom realizacijom koja suštinski žanrovski zaplet tretira kao dramu svih drama koja će nam reći sve što može da se kaže o ljudskom stanju ili je neće biti.



Ishikawa iza sebe ima dosta rada na televiziji kao producent, ali i kao režiser. Posle nekoliko kratkih filmova, njegov prvi bioskopski uradak (internacionalno pušten na festivalu u Veneciji), Gukoroku - Traces of Sin iz 2016. godine bavio se istragom ubistva koja je zapela i bila napuštena dok novinar nije otkrio nove detalje koji su zamrli slučaj ponovo vratili u rotaciju. Izvestan čovek je, analogno tome, pre svega film istrage, naizgled pravnički procedural u kome sredovečni, odgovorni, pa i empatični advokat Akira Kido, koji je klijentkinji pre nekoliko godina pomogao oko brakorazvodne parnice, nakon čega se ona odselila u provinciju da vodi papirnicu, sada prihvata da joj pomogne oko slučaja u kojem je njen drugi muž posle nešto manje od četiri godine braka poginuo, a onda, na godišnjicu smrti, njegov stariji brat koji je tek tada došao u kontakt sa udovicom, vidi sliku pokojnika na malom oltaru i pomalo iritirano kaže ,,Ovo nije Daisuke Taniguchi".

I nije. Čovek koji je danima dolazio u papirnicu, sramežljivo kupovao sitnice samo da bi mogao da zapodene razgovor sa raspuštenicom-prijatnog-izgleda^tm, koji joj je pokazivao blok sa svojim slikama što ih je nacrtao šetajući se po lenjom gradiću u unutrašnjosti, pokazuje se, nije bio Daisuke Taniguchi, čovek koji je pre dosta vremena raskinuo veze sa svojom familijom i njenim biznisom vezanim za termalno kupatilo i otišao da živi drugde.

Akira Kido je zaintrigiran celim slučajem, ne samo ako advokat, već i ako čovek. Pitanje da li je nepoznati čovek koji se predstavljao kao Daisuke Taniguchi (Kido ga dalje zove samo ,,X") ubio pravog Taniguchija je manje interesantno od onog zašto bi Taniguchi, ako nije ubijen, pristao na zamenu identiteta i gde se sada nalazi. Kido sledi trag papira, susreće ljude koji su poznavali jednog ili drugog čoveka i ima MNOGO sreće u par momenata kada ga praktično slučajnosti navode na pravi put.



Publika navikla na japansku prozu, stripove i kinematografiju što se bave misterijama zna da odgovori u ovakvim zapletima po pravilu prevazilaze skromne razmere misterije što je vidimo u početku, ovdeći konzumenta putem sve šokantnijih otkrića i preokreta da bi se do kraja metaforički zubi njegove progresivno sve patološkije znatiželje zarili u samu srž onoga što čoveka čini čovekom i na videlo izneli najstrašnije tajne i najintenzivnije afekte. Štaviše, Ishikawa i režira film tako da nam sugeriše da se krećemo ovim putem. Prvi je deo priče usredsređen na razvedenu majku sa malim detetom koja pored stidljivog drvoseče (a što je posao koji X obavlja idući svakog dana u šumu i sekući veliko drveće za lokalnu firmu) pronalazi sreću a njen mali sin, Juta, oca koji mu, očigledno jako nedostaje. Majku, Rie, igra izuzetno zaposlena Sakura Ando (koja igra i u ovogodišnjem Godzilla Minus One) i ovaj je deo filma vrlo kompetentno oslikan pastelnim jesenjim bojama, plavim nebom, ukusnim kompozicijama malog grada i romantičnom, uzdržanom muzikom.

No, kada Kido krene da raspetljava slučaj, primetno je skretanje ka tamnijim tonovima – sam advokat nosi tamnu odeću, osvetljenje u njegovom stanu je uglavnom prigušeno, a on tamo pije alkohol i mada ima finu ženu i sina, kao da trpi izvesnu tenziju. Muzika se sve češće svodi na po jedan duboki ton okidan na najdebljoj žici nekog tradicionalnog instrumenta, a direktor fotografije Ryuto Kondo Kidove posete zatvoru da ispita osuđenika poznatog po prevarama vezanim za identitet kadrira i osvetljuje kao teskobne, kafkijanske, skoro horor-intonirane ulaske u podzemni svet.



Najveće iznenađenje ovog filma je, pak, to da u njemu decidno nema te drame i eksplozivnog oslobađanja napetosti koje kao da nam se najavljuje. Ovo, kao da nam Ishikawa kaže, nije triler, i sasvim sigurno nije horor, iako navlači njihovu kožu. Ovo je mirna, pa malo i setna egzistencijalna drama u kojoj ljudi, da ne okolišimo, muškarci, dumaju o identitetu i pitaju se je li on datost i da li se mora trpeti.

Ali drama bez STVARNE drame. A što je i najveće razočaranje koje nam Izvestan čovek priređuje. Ishikawina režija je elegantna, ovde i pored par ,,mood shotova" nema mnogo gledanja u prazno i nametljive kontemplacije, teme se razvijaju organski, kroz rad teksta i glumaca u scenama i kada se kontemplacija i dešava, ona je primerena vremenu i mestu. Kada Kido stoji i misli, znamo o čemu misli i ovo nisu momenti nedefinisanog ,,nedogađanja" u kojima je gledalac pozvan da upiše svoje viđenje značenja scene, kako to arthouse fimovi neretko danas rade. Ono što Kidoa izjeda nikada nije eksplicitno diskutovano, ali film nam vešto sugeriše tenzije koje on proživljava, na primer kroz scenu u avionu gde ga prejako sunčevo svetlo prilikom sletanja iritira.

Naravno, glumci su dosta presudni da nam prodaju film u kome ne dobijamo stvarni dramski luk i razrešenje – Ishikawa je ovde radio sa vrlo dobrim ansamblom, počev od televizijskog lepotana Masatake Kubote koji svoju karijeru manga i anime adaptacija (ali i glumljenja kod Takeshija Miikea u Prvoj ljubavi) ovde kredibilno proširuje ubedljivom dramskom ulogom. Satoshi Tsumabuki koji igra Kidoa je takođe prekaljeni profesionalac (uključujući pojavljivanje u kineskim i holivudskim produkcijama) i ovde odrađuje izvrsnu ulogu ,,strejt" advokata čiji je kolega zadužen za malo humorističkog predaha. Njegovu ženu igra takođe odlična Yôko Maki (ljubitelji igračkog serijala Yakuza/ Ryu Ga Gotoku je znaju iz šestog nastavka) a njena mala uloga zapravo dobija mnogo važnosti na samom kraju gde se Kidov život, čini se, iz korena menja i od nekoga ko istražuje slučaj on, znate već, SAM postaje slučaj.



Ili bi barem tako bilo u filmi izraženije trilerske prirode. Izvestan čovek je, pak, isuviše fin, isuviše uzdržan da, čak i kada ima scene u kojima se tenzija eksplozivno oslobađa (Kidova reakcija na to kada mu sin prevrne čašu, ali i flešbek u kome X dobija batine od trenera), on posle automatski sebe koriguje i vraća se u svakodnevnu, slice-of-life normalu.

I svakako je fer reći da je možda greška gledati film iz žanrovske vizure, ali publika može da greši samo do pola, ali bar pola greha mora biti na autorima. Ishikawin postupak je taj da spretno postavi teme ali da onda možda misli da će publika sama odraditi posao vezan za njihovu analizu ili naprosto nema ideju kako i šta o njima treba da se kaže. Kidov lik je, recimo, tokom celog filma podsećan da je Korejac iako je ne samo rođen u Japanu već je i njegov otac rođen u Japanu. Na televiziji vidimo proteste protiv korejskih migranata kojima država daje socijalnu pomoć a čak i Kidov tast kaže da je sistem naopak i nagrađuje korejske  lenčuge koje mogu da rade a neće, pre nego što se seti da mu je zet korejskog porekla pa se samo malčice koriguje. Kidu čak u par scena i pomenuti osuđenik u zatvoru spušta na ime korejskog porekla i kada pomislite da će OVA, nekoliko puta sugerisana identitetska tenzija nekako figurisati u završnici filma, Ishikawa je napušta i Kidu život menja na drugi način, sasvim nezavistan od do tada praćenih linija zapleta u narativu.



Verovatno se može argumentovati da ima nečeg elegantnog u tome da iskoristite svu tenziju koju pruža žanrovski triler za to da na kraju kažete ,,ali STVARNI život nije takav, evo šta se zaista tu dogodilo", ali teško je u istoriji medijuma (i to bilo kog) naći mnogo primera u kojima je to na posletku dalo zadovoljavajući rezultat. Ishikawin film, koji je inače premijeru imao prošle godine na Venecijanskom festivalu i prošao vrlo solidno, pa je otud i stigao na HBO, pokušava da napravi upravo ovakav pivot, namerno iznenađujući gledaoca za kojeg je svestan da mu je nazidao očekivanja i namerno idući kontra žanra. Motivi koje X ima za ono što radi su sasvim na drugoj strani od onih koje smo zamišljali, kaže nam film i Masataka Kubota upreže svu svoju glumačku energiju u flešbekovima da nam pokaže čoveka gonjenog strašnom krivicom koja nije zaista njegova ali japansko društvo, taj prokleti tradicionalni mentalitet, mu je svejedno pripisuje, ali... bukvalno postoji bar 5-6 normalnih, administrativnih rešenja za njegov problem i ideja da će se umesto bilo kog od njih on odlučiti za bizarnu igru sa identitetima je isforirana za sve pare.



Naravno, bez nje film (i roman pre njega) ne bi postojali, ali ovaj narativ ne uspeva, uprkos Kubotinim naporima, da nam proda lik koji nosi tuđ križ na leđima i odlučuje se za izuzetno komplikovano, nepraktično i nepotrebno drastično rešenje za taj problem. I opet, ima i nečeg pomalo kvarnog kada autor filma koristi sve žanrovske alate da gledaoca utera u jedan način razmišjanja a onda u završnici kao da ga prekoreva što se poveo za tropima i nije razmišljao šire od njih. Pogotovo što je Ishikawin pančlajn filma, Kidova konačna kontemplacija o svom identitetu ispred Magritove slike ,,Ne treba se reprodukovati", toliko slab, neubedljiv i isforsiran da minira čitavu do tada izgrađenu argumentaciju i služi samo da narativu na silu da nekakav privid zaokruženosti.



Dakle, Izvestan čovek nikako nije idealan film ali ovo je film od dva sata dobre fotografije, dobre glume, dobre muzike i zapravo vrlo pristojnog tempa koji iako misli da je mnogo pametniji nego što jeste, nije ni dosadan ni neprijatan za gledanje. Njegova obrada tema, vidimo, do kraja ne bude onako spretna kako se autor nadao, ali makar su teme interesantne i sugerišu nam NEŠTO u vezi sa savremenim japanskim društvom. Pa ako ste japanofil ili japanofilskog roda, ima svakako gorih načina da se potroše dva sata.

[Meho Krljic]

Završavamo nedelju posvećenu tridesetogodišnjici izlaska igre Doom na jedini moguć način: gledanjem filma Doom: Annihilation, relativno recentne kinematske reimaginacije igre koja se, evo, trideset godina opire ,,kinematizaciji" pa i u dobroj meri ,,narativizaciji". Ne da nije već postojao film snimljen po motivima Dooma: još 2005. godine su tadašnji zaposleni u id Softwareu oduševljeno pričali o tome kako Doom Andrzeja Bartkowiaka, snimljen te godine ,,nije materijal za Oskara", ali da jeste ugodan b film sa dovoljno akcije, horora i naučne fantastike za svačiji ukus. U njemu su, podsetimo se, igrali i danas prilično cenjeni Carl Urban i Dwayne Johnson, ali loše kritike i zarada jedva na nivou budžeta koji je, da se razumemo, bio na nerazumno visokom nivou (sa preko 60 miliona koliko je potrošeno na nešto čemu je na čelu bilo ispisano da je filer za kablovske televizije) su značile i da ovaj film nikada nije dobio nastavak niti se Universal sledećih desetak godina uopšte bavio ovim propertijem.



I sam igrački serijal Doom upao je u svojevrsni limbo – što je tematski čak i adekvatno – pa je nakon igre Doom 3 iz 2004. godine, a koja je napustila apstraktni dizajn originalnih igara iz devedesetih i više akcentovala atmosferu i horor senzibilitet od usijano bele akcije, time se približivši par koraka bliže ,,filmskom" jeziku, napravljena velika izdavačka pauza. Doom je bio u krizi identiteta, sa sukobljenim idejama o tome kuda dalje voditi serijal. I dalje se priča o odbačenom prototipu koji je imao mnogo izraženiji narativ, ,,military" estetiku i bio usklađeniji sa visokobudžetnim look & feelom FPS igara sa kraja prve decenije ovog veka, da bi prvi pravi nastavak, i svojevrsni meki reboot, nazvan jednostavno Doom, 2016. godine vratio ne samo serijal u fokus pažnje igrača već i na neki način legitimisao ceo ,,boomer shooter" koncept jeftinijih, svedenije dizajniranih FPS igara fokusiranih na vrednosti koje su čitav žanr i pretvorile u takav fenomen polovinom devedesetih: urnebesnu akciju, kompleksan dizajn nivoa, kombinaciju horora i akcije. Sa Doom Eternal iz 2020. godine i njegovim dvema ekspanzijama serijal je na neki način došao do kraja, trijumfalno se završavajući u verovatno najintenzivnijoj FPS igri ikada, ali i spretno povezujući minimalne niti zapleta koje su ga do tada držale na okupu u neku vrstu mitološke skaske o paklu koji žudi da zauzme ceo univerzum i imunom odgovoru univerzuma u formi jednog svemirskog marinca koji poražava čitav pakao.



Ovaj mitološki narativ – ili makar koncept, s obzirom na i dalje skromne narativne elemente najnovijih igara – se dobro uklopio uz čitav serijal dajući mu jednu konzistentnu ideju tokom skoro tri decenije igara usredsređenih na to da se ćuti i radi. Doom nikada nije bio igra u kojoj se diskutuje o ljudskim emocijama ili socijalnim nejednakostima i njegov je pogled na ,,ljudsko stanje" uvek bio samo kill-or-be-killed jednačina gde jedan čovek staje naspram armije demona, a apstraktni lavirinti u kojima se njihov rat odvija su bili manje alegorija za život kao izlomljenu putanju do neznanog cilja a više dijalog između dizajnera i igrača o tome kako se preko trnja stiže do, pa, zapravo, pakla. Ali sa stilom.

Odsustvo kompleksnijeg pripovednog koncepta u Doomu nije bilo nikakav problem kada je u pitanju bila igra u kojoj će igrač biti previše zauzet preživljavanjem i adrenalinskim cunamijima da bi mu trebalo mnogo teksta, ali prelazak u neinteraktivnu formu kao što je film, naravno, sa sobom donosi značajne izazove. Originalni film Doom iz 2005. godine je, sasvim očekivano, bio n-ta varijacija na pripovesti o svemirskim marincima suočenim sa nečim što nije sa ovoga svijeta i svoju diferenciju specifiku tražio u jednoj notabilnoj sceni pri kraju filma urađenoj u prvom licu, koja je direktno prepisivala vizuelni jezik igre i služila kao produženi naklon igračima što su zbog nje i došli u bioskop.



Doom: Annihilation nema ništa slično i ovo je tek jedan ,,standardni" film o svemirskim marincima koji prolaze kroz, u jednom notabilnom slučaju, doslovni pakao. Doom: Annihilation, da bude jasno, nema ni ništa nalik budžetu prvog Doom filma, i ovo je striktno direct-to-video produkcija rađena u Bugarskoj od strane režisera (i scenariste) koji je naviknut na rad sa tuđim franšizama i nastavcima filmova koje nije sam originalno snimio. Tony Giglio nije nekakvo legendarno ime među ljubiteljima akcioog i horor trešeraja, ali on jeste do sada radio i sa Jasonom Stathamom, i sa Tilom Schweigerom i sa Wesleyjem Snipesom, režirao je nastavak filma u franšizi koju je započeo David Ayer i generalno je zanatlija koji zna kako se rade ovakve stvari.

Vrlo konkretno, dakle, Doom: Annihilation je niskobudžetni Aliens, bez ikakvog specijalnog napora da se ova činjenica zamaskira. Aliens je, da bude jasno tokom ovih tridesetsedam godina postao praktično žanr, a ne samo dobar i popularan naučnofantastični akcijaš i reći da je ovaj film izvršio presudan uticaj i na same igre iz Doom serijala (pored, razume se, takođe presudnog uticaja koji je stigao iz smera Evil Dead) deluje gotovo izlišno.



No, Aliens je bio više rekonstrukcija trauma vijetnamskog rata i brutalna satira usmerena na američki mit o militarističkoj nadmoći a manje samočestitajući ,,power fantasy" a što na prvi pogled stoji sasvim perpendikularno u odnosu na igre iz Doom franšize koje decidno u centar stavljaju jednog čoveka koji svojeručno poražava armije demona. Naravno, spona je ovde u tome da je Doom interaktivni fenomen, ne film, već igra u kojoj MNOGO toga zavisi od samog igrača i koji će osećaj moći, ako ikada stigne do njega, osvojiti tek posle mnogo mukotrpnog rada gradeći svoje razumevanje jezika i logike igre i unapređujući se od plena u predatora.

A što je element koji filmovi vrlo teško mogu da repliciraju – naprosto, ovo je nešto što se dešava izvan ekrana i posledica je aktivnosti konzumenta, ne njegovog pukog upijanja ,,sadržaj".

Otud Doom: Annihilation ovo ni ne pokušava, ovo je niskobudžetni, doslovno* bugarski Aliens, čije ćete narativne trope ne samo odmah prepoznati već i lako anticipirati čak i ako niste igrali ni jednu igru iz serijala Doom. Giglio nije u produkciju ušao ni sa kakvim sumanutim ambicijama da dekonstruiše žanr ili sa njim polemiše – Universal je njegov prvi pič iz 2015. godine, uostalom, odbio, dakle, ovde se moralo ići na sigurno – i Doom: Annihilation deluje kao da je pravljen na osnovu čekliste. Ovde imamo naučni eksperiment koji od prve scene vrišteći sugeriše da će krenuti po zlu, glavnu junakinju koja se budi iz hibernacije i priseća umiruće majke što joj je gurala krstić u ruku i govorila joj da nikada ne izgubi veru, imamo naučnika prefinjenih britanskih manira ali opsednutog davanjem ljudskoj rasi ultimativnog poklona koji na kraju, jelte, malo odlepi i džaba mu svi ti maniri i lep naglasak, imamo rodno i nacionalno ugodno šarolik odred marinaca koji uz dosta omalovažavajući ton govore o tome kako su poslati na Fobos da tamo, u naučnoj koloniji od svega devedeset članova izigravaju nekakvo obezbeđenje,** imamo veštačku inteligenciju prijatnog ženskog glasa koja kontroliše sve vitalne sisteme na brodu kojim marinci stižu na Fobos***, imamo nestanak struje na koloniji i poslednji snimak što su naučnici uspeli da ga pošalju a koji kakofonijom vrištanja i režanja sugeriše, kako i kapetan odreda kaže ,,da nije samo iskočio osigurač"...
*i ne pežorativno
**film ovo pravda činjenicom da neko mora da sprečava naučnike u prodavanju otkrića u eksperimentima putem crne berze što je verovatno najšašavije opravdanje za slanje grupe teško naoružanih vojnika na izolovanu civilnu lokaciju u istoriji filma. Naravno, opravdanje za pronlaženje motorne testere na mesecu planete od koje se najbliže drvo ili komad drvene građe nalaze udaljeni milionima kolometara je praktično elegantno u svojoj blaziranosti. Ali, uostalom, ovo je film koji mora da ima scenu u kojoj se marinci bude iz hibernacije iako putovanje od Zemlje do Marsa traje svega četiri meseca...
*** hint, hint



Problem sa ovakvom postavkom je očigledno u tome da gledalac sve već zna unapred jer je gledao milion filmova, čitao milion stripova i igrao milion igara sa identičnim elementima. Doom: Annihilation je narativno utemeljen pre svega na zapletu igre Doom 3 – jedine koja je imala izvesnu kinematsku ambiciju i, ironično, jedine koja se danas smatra nekanonskim delom serijala – ali u njegovom scenariju ćete prepoznati i naklone igračkim franšizama poput Dead Space, Resident Evil, Perfect Dark ili System Shock, a koje su i same u ogromnoj meri izrasle na legatu Aliena i Aliensa. I to potpuno odsustvo originalnosti može da bude ozbiljan problem ako ovom filmu pristupate sa kritičkom dispozicijom.

Ali zašto biste? Ovo je film napravljen na osnovu videoigre, sasvim neskriveno usmeren da rekonstruiše Aliens onoliko koliko mu skromni budžet dopušta i najprirodnije je da se gleda kao derivat i u tom derivatu traže elementi onog što smo voleli kod originala.

Jer, da tako kažemo, ima loših niskobudžetnih Aliens ripoffova, kao što je na primer bio Anti-Life o kome smo pisali ovde, a onda ima i dobrih niskobudžetnih Aliens ripoffova. Doom: Annihilation spada u ovu drugu kategoriju, ne izmišljajući ništa svoje ali pružajući sve ono što treba da pruži ljubitelju DTV akcije.



Tako su ovde scenografija i kostimi korektni, sa jasnim naklonima dizajnu iz igara u korišćenju logotipa ali i opreme, posebno ključeva. Rane Doom igre su insistirale na apstraktnom dizajnu pa se film pre svega oslanja na novije radove, iz ovog stoleća i mada laboratorije i postrojenja u kojima se odvija radnja ne deluju skupo, scenografija radi posao a dizajn legendarnog oružja BFG-9000* je urađen baš kako treba.
*da, BFG je skraćenica za baš to na šta ste pomislili: Big Fucking Gun

Likovi su, za onoliko vremena koliko dobijaju u radnji, sasvim fino profilisani sa jasnim, famlijarnim klišeima koje ansambl ovog filma igra sa apetitom i energijom. Naravno da će najveći deo kasta izginuti pre kraja i naravno da neki od glumaca dobijaju velike, spektakularne scene odlaska, prepisane iz drugih filmova, ali prepisane sa guštom i razumevanjem.



Dizajn demona je prihvatljiv, pogotovo što ovde vidimo praktično samo impove, koji su najniži stalež Doomovih vojnika pakla. Ostaje svakako žal što se neki ekstravagantniji demoni u kojima bi Doomova tema spajanja organskog i kibernetskog mogla da zablista – poput Revenanta ili Arachnotrona – u ovom filmu ne vide i što je skupi CGI rezervisan samo za jednog od demonskih bossova koji nema veze sa igrama. No, nešto valja ostaviti i za nastavak, zar ne?

Ono što film prevashodno nosi je taj brz tempo i odsustvo komplikacija u rasplitanju radnje. Giglio je svestan da njegova publika ZNA kako će se film odvijati već od prvog minuta i ne namerava da izigrava nekakvog disruptivnog maverika. Njegova je ambicija da nas provede kroz scene dobre akcije, da nam da nekoliko memorabilnih smrti i neophodni završni momenat katarze u kome naša junakinja pokazuje celoj armiji pakla na koga su se namerili.



I to i dobijamo. Pucnjava je dovoljno energična, akcija je krvoločna, sa odličnim odnosom militarističke power fantazije i hororičnog kasapljenja, motivacija likova je uvek jasna a tempo je britak. Ovde nema standardog DTV dobijanja u vremenu dok likovi sede i kao nešto reflektuju i trude se da nam prodaju svoju emociju kako bi filmu uštedeli malo para potrebnih za akcione set pisove – ovakve scene su i same brze, britke i završe se pre nego što stignete da se uhvatite za telefon da vidite šta ima novo na društvenim mrežama, pa se ponovo prelazi na klanje.

Giglio, dakle nije neki umetnik, džentlmen i esteta ali mu je zanat na nivou i čak i scene saspensa u kojima marinci samo idu kroz hodnike nervozno gledajući oko sebe deluju solidno, sa, čak, sasvim korektnim držanjem cevi oružja uperenim u patos i prirodnim korišćenjem dostupnih zaklona. Hoću reći, Giglio se POTRUDIO ma koliko da je sa malim budžetom radio i Doom: Annihilation nam daje časnu malu priču o odredu korporacijskih vojnika koji se, ni slučajno to ne očekujući, našao između ljudske rase i totalne demonske anihilacije koja joj preti. Fotografija je zapravo par stepeni iznad onoga što smo navikli da očekujemo od DTV produkcija i direktor fotografije, Aleksandar Krumov nam nudi film koji izgleda kao da bi prirodno ležao i u bioskopu. Takođe, korišćenje glumaca u kostimima za impove, umesto pukih CGI animacija daje filmu fizikalnost koja mu neizmerno prija i čini akcione scene utoliko zabavnijim.

Naravno, iako igre o tome nisu morale da razmišljaju – jer je protagonist, u svakom praktičnom smislu u njima sam igrač – film je morao da ima i harizmatičnu ličnost u glavnoj ulozi. Giglio ovde sasvim fino radi sa Škotlanđankom Amy Manson (čije je ime čak pogrešno napisano kao Mason na početku filma) dajući joj minimum dubine na ime velike greške koju je napravila na prethodnoj misiji i okajavanja koje ova misija predstavlja i mada taj motiv nije ZAISTA iskorišćen,* Mansonova igra svoj lik sa dovoljnim balansom profesionalizma i ljudske ranjivosti da to bude kako treba. Svakako pozdravljamo što film umesto stereotipnog maskulinog protagoniste ima u glavnoj ulozi krhkije izgledajuću ženu kao i to da je njen odred marinaca sastavljen i od likova koji ne izgledaju kao glumci za akcione filmove. Ovo je jedan element u kome Doom: Annihilation odstupa od klišea i rezultat je zanimljiviji ansambl za koji nam je nesrazmerno žao kad krene da se gine.
*u čehovljevskom smislu: ako ste imenovali teroristu kog je glavna junakinja greškom pustila da pobegne, protiveći se direktnom naređenju, morate sa tim imenom NEŠTO uraditi u finalu filma



No, znamo da će se ginuti već od samog početka i Doom: Annihilation nam ni u jednom trenutku neće prirediti iznenađenje. Simpatične reference na igre su tu da veteranima serijala donesu osmeh na lice – od toga da likovi u dva navrata izgovaraju frazu ,,ultra nightmare", preko pominjanja jednog Williama Blazkowicza pa do toga da jedan od prvih leševa na koji marinci naiđu ima karticu sa imenom John Carmack – ali film  se do kraja ni slučajno ne otrže oprobanom templejtu i završava se takođe predvidivim klifhengerom koji, ambiciozno, predviđa i nastavak.

A koga će, sudeći makar po glasinama na internetu, biti. Giglio je još 2021. godine pisao da je Universal zadovoljan komercijalnom eksploatacijom filma i da se nastavak sprema. Ako se to i desi, biće to po prvi put da neka produkcija koju je on režirao dobija nastavak koji takođe radi on sam. No, i ako se ne desi, a koji bi uopšte povod bio bolji od tridesetogodišnjice izlaska prve igre, koja pada danas, Doom: Annihilation ostaje kao uredni, maleni crni biser niskobudžetnog akcijaša za ljude koji znaju da uživaju u životu. Pa uživajte, malo.

[Meho Krljic]

Kao ovce među vukovima (odnosno u originalu Come pecore in mezzo ai lupi) je, naravno, neprecizan navod citata iz Svetog pisma, konkretno jevanđelja po Mateji gde se kaže ,,Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove", i mada ova razlika u padežima nije mnogo bitna, donekle me je iritirala i možda i uticala na moju percepciju ovog filma, koji je premijeru imao letos u Italiji a meni je šaka pao putem HBO-a. A nije da film nije imao mnogo toga na svojoj strani da me pridobije. Ovo je noir krimi-drama o policijskoj infiltraciji u imigrantsku bandu u Rimu koja počinje kadrovima mišićave tetovirane žene kako radi zgibove. Imigrantsku bandu, pak, čine Srbi (za koje Italijani kažu da su ,,ozbiljna ekipa, počinili su genocide"), a srž drame je u tome da sestra i brat, neočekivano, i uz užasavanje, shvataju da su oboje regrutovani za isti posao pljačke oklopljenog transporta novca, sem što je on sitni kriminalac koji traži jedan isplativ posao što će mu pomoći da se stara o svojoj maloletnoj ćerkici, a ona policijska službenica ubačena u ekipu opasnih razbojnika kako bi pomogla da se oni privedu zakonu.



Come pecore in mezzo ai lupi je debi celovečernji film za režiserku po imenu Lyda Patitucci, a koja već ima iza sebe dosta rada kao režiserka druge ekipe na više filmova, i nešto televizijskog iskustva. Scenarista je, pak, Filippo Gravino, znatno iskusniji profesionalac a koji je između ostalog radio na scenariju za televizijsku seriju Gommorah i pisao filmove i serije koji se bave kriminalom i delinkvencijom (Fiore, Perez.) i njegova ekspertiza uparena sa očiglednom glađu režiserke da nam pruži mračan, gritty film u kome će uobičajena rodna podela uloga biti malo promešana kao da su garantovali dobar film. Nije ovo, naravno, neka skupa produkcija, ali i vizuelno, Come pecore in mezzo ai lupi izgleda kako treba, sa avetinjski pustim ulicama Rima i brojnim zabačenim lokacijama na kojima kriminalci imaju svoje dogovore i kuju svoje planove (kamenolomi, garaže...) što su snimljene dobro (Giuseppe Maio kao direktor fotografije) i sa sugestivnim, evokativnim ako već sasvim očekivanim tamnim, plavičastim koloritom. Film ima i sveden ali efektan saundtrak i, ono što bi nama ovde trebalo da bude posebno zanimljivo, reprezentaciju eks-ju glumaca sa jednim Hrvatom (Alan Katić), jednim Crnogorcem (Aleksandar Gavranić koji je već glumio u Južnom vetru i time se izgleda kvalifikovao za uloge kriminalaca) i jednim Srbinom (Miloš Timotijević) a koji su svi članovi ,,srpske bande" u Rimu što u sadejstvu sa Italijanima pljačka banke.



Film taj motiv pljačkanja banaka tretira vrlo strejt, u jednom sasvim žanrovskom ključu sa jednom scenom koja pokazuje adrenalin i ludilo upada u objekat i izlaska sa bednom količinom novca koja naprosto ne opravdava sav taj stres i izlaganje opasnosti. Otud se za Italijane napad na oklopljeno transportno vozilo koje prevozi novac za banke nameće kao naredni posao što bi trebalo da donese profit u milionskom iznosu, a spona sa Srbima koji mogu da nabave posebno oružje i eksploziv potrebne za takvu akciju postaje stvar nužde.



Glavna junakinja, Stefanija – a koju krimosi znaju kao Veru – je pola Srpkinja (po majci) a pola Italijanka, infiltrirana u srpsku bandu, kao pouzdani spoljni saradnik koji može da nabavi vojno oružje ali istovremeno je vidimo i da služi i kao vozač, pa na kraju filma i aktivni učesnik razbojništva. Ovo bi trebalo da sugeriše da je ona u dubokom ,,kaveru" ali i deluje pomalo kao da kriminalci sa kojima ima posla nisu najorganizovanija ekipa na svetu i da svoju saradnicu tretiraju sa poverenjem samo zato što je ,,naša". Naravno, kad Timotijevićev lik pomisli da to obezbeđuje i prohodnost do njene intime, popije ozbiljan kroše u glavu tupim predmetom i njegova srpska muževnost ovde biva na trenutak suzbijena. Pozdravljamo.



Da bude odmah jasno, film se Srbima ne bavi sa preteranim ambicijama da stvarno poveže stvari sa ratovima na području eks-Jugoslavije ili saradnjom sa službama. U jednom momentu se pominje da Vera treba da im nabavi oružje iz kragujevačke Zastave, ali sve puške koje u filmu vidimo su italijanske. Dodatno, jedan od Srba je neka vrsta religioznog čoveka koji pred svaku akciju pozove celu bandu da se zajedno pomole i onda recituje delove svetog pisma na ijekavskom sa jakim zagrebačkim akcentom. Ovo je simpatična žanrovska digresija, ali u njoj nema ničeg što bismo mi ovde prepoznali kao autentično. No, Timotijević, a pogotovo Gavranić su dobri, ovaj potonji sa jednim izuzetno prirodnim crnogorskim šmekom i uverljivim replikama. A koje onda budu još smešnije kada glumca slušate kako priča na našem i izgovara jedne reči a onda u titlovima, koji su prevođeni, slutim, sa Italijanskog čitate nešto drugo.



Srbi su, dakle, ovde samo readymade ,,drugi" i film ne radi sa njima ništa duboko, inovativno ili zanimljivo, ali to je i u skladu sa ostatkom tretmana materijala jer Come pecore in mezzo ai lupi, uprkos sasvim korektnoj postavci i motivima, ne radi sa njima ništa duboko, inovativno ili zanimljivo. Isabella Ragonese jako solidno izgleda u glavnoj ulozi ali i njena gluma je rutinska, sa jednom predvidivom žanrovskom energijom kojoj se nema šta zameriti ali koju ste već videli u milion ovakvih filmova. Ambicija da film bude naglašenije ,,drama" nego puki triler se svakako valja pozdraviti, ali ni tekst ni gluma glavne glumice ne pružaju značajno više od nekakvog žanrovskog fast fooda. Stefanija aka Vera je, jasno nam je, osoba pod pritiskom jer ima lažni identitet i vodi lažni život i jedino kada izlazi iz uloge je kada priča sa svojim policijskim vezama (i to na groblju, kad nosi cveće na grob pokojne majke) a koje nju, vidi se to, i pored empatije na rečma, vide pre svega kao alatku da se stane u kraj razbojnicima. Zato Stefanija ponekad pravi i gluposti, od maltretiranja bivšeg dečka (koga je sama ostavila), pa do seksa sa barmenom u obližnjem bircuzu i mada su ovo lepo slikane i režirane scene, sve su one i puka žanrovska galanterija, sasvim nebitne za radnju filma, pa čak i za karakterizaciju glavne junakinje koji Ragoneseova već obezbeđuje svojim izrazima lica.



Kad posao odjednom postane ličan i njen brat se pojavi u ekipi za posao gde svi treba da budu pohapšeni, Stefanija upada u blagu paniku, ali film zapravo oživljava kada njen brat, Bruno, dobije više mesta na ekranu. Nije da Andrea Arcangeli ima bolje napisan tekst, već je stvar pre svega u glumcu koji uspeva da pokaže mnogo nervozne energije i očajničke ambicije da se iz hroničnog luzerstva nekako spase jednim poslednjim velikim poslom, bivšoj ženi – alkoholičarki i adiktu opšteg tipa – nekako preotme ćerkicu i odvede je na mesto gde će život moći da počne ispočetka.



Paradoks ovog filma je što je priča o Brunu i njegovoj tragediji, koliko god i sama bila kliše, značajno energičnija i za glednje interesantnija od glavnog dela priče. Arcangeli donosi mnogo energije u film gde se većina glumaca trudi da deluje kul i da ne priča, niti gestikulira više nego što je neophodno i kada imamo njega u kadru, stvari su kako treba da budu.

Naravno, ovo nije film u kome će svi na kraju živeti srećni i ispunjeni do kraja života. Likovi bivaju provaljeni, žrtve se prave i u završnicu se kreće uz ,,sve ili ništa" pogled u očima i stisnute zube.



No, i ta završnica, iako je Patituccijeva režira vrlo kompetentno i pokazuje nam jedan klinički izveden hit and run na ulici, zapravo na kraju ispada pomalo i antiklimaktična. Protagonistkinja je, hajde da kažemo, nedovoljno delatna za žanrovski krimić a sa druge strane nedovoljno psihološki iznijansirana za dramu koju treba da prepoznamo. Scenario prolazi sva očekivana opšta mesta na kraju i gledalac dobija nominalnu zadovoljštinu koja je zarađena teško, uz žrtve, ali sve je to odrađeno prilično mehanički i bez dovoljno završne obrade da se izdvoji iz mase drugih sličnih filmova.



Ali ima šta da se pohvali u Come pecore in mezzo ai lupi. Režija je efikasna i dobro radi sa montažom, nudeći britak, brz film od sat i po koji ima prostora za ,,atmosferu" iako ne smara čestim i dugim ,,mood shotovima". Krešenda uzbuđenja i akcije su urađena dobro, bez preterane komplikacije, na zlatnoj sredini između naturalističke mučnine i žanrovske amplitude. Film ima jasan vizuelni identitet sa ponavljanjem lokacija i dobrim radom kostimografa.

No, on je istovremeno ipak jedna stilska vežba iz žanra. Ovde nije ni malo bitno što se film dešava u Italiji niti što su ,,drugi" Srbi. Nema nikakvih značajnih lokalnih/ nacionalnih elemenata i ovo isto je moglo biti snimljeno na Engleskom jeziku, uz insistiranje da je u pitanju Čikago, Portland ili Memfis. Stavljanje žene u glavnu ulogu je svakako dobrodošli otklon od one baš najstereotipnije žanrovske sredine i tu se Ragoneseova dobro snalazi, ali ni scenario ni dramaturgija nemaju u sebi energije da onda u prostoru tog otklona urade mnogo više od onog što ste unapred očekivali. Pristojnih sat i po neo-noira, ali bez specijalno memorabilnih momenata.

[mac]

Neki jutjuber napravio gitaru sa rotirajućim vratom. Gatling gitara.

360° SPINNING guitar neck is incredible!!

[Meho Krljic]

Dobro, simpatično je što pokazuje korak po korak koje je sve stvari morao da reši. 

[tomat]

očekivao sam nešto drugo kad sam pročitao Gatling gitara pa sam se razočarao

[Meho Krljic]

Ashkal je film koji demonstrira kako se unatoč sasvim vidnim dramaturškim uzdržavanjima – da ne kažemo nedorečenostima – konačna poruka može ubedljivo poslati pre svega vizuelnim (i zvučnim) slojem filma, tako da publika ostane sa jakim slikama u glavi i željom da više istraži temu o kojoj se govori iako sam narativ tu temu tek osenči kroz nekoliko strateški postavljenih dijaloga. Ova prošlogodišnja, glumački i tekstualno svedena produkcija na svojoj strani ima veoma promišljeno korišćenje kamere, muzike i zvučnih efekata tako da njegova kombnacija policijskog procedurala, sociopolitičke drame i fantastičnog horora rezultira snažnim gledalačkim iskustvom.



Samospaljivanje Mohameda Bouazizija, uličnog prodavca voća u Tunisu, koji je ovo učinio krajem 2010. gofine, na javnom mestu u znak protesta protiv onog što je on video kao krajnju konsekvencu korpucije, nasilja i legitimizovane diktature sistema na čijem je čelu bio Zine El Abidine Ben Ali, bio je toliko radikalan čin očaja i bunta s onu stranu uobičajene političke ekonomije, da je ne samo pokrenuo ,,Revoluciju Jasmina" što je Ben Alija uklonila sa vlasti posle skoro četvrt veka dominacije svega deset dana nakon Bouzazijeve smrti, već i ostao neka vrsta permanentnog ožiljka na kolektivnoj psihi Tunižana, a koji nikako ne uspeva da zaceli. Ovo je najpre na ime činjenice da je u Tunisu i danas, više od decenije nakon što je Ben Alijev režim otišao u istoriju i bila pokrenuta i međunarodna lavina protesta i promena što je dobila ime ,,Arapsko proleće", socioekonomska i politička situacija mračna. Život je težak, ko god može šalje decu u Evropu da se tamo izbore za svoje egzistencije, dok građani iste te Evropljane dvore po letovalištima i risortima, razočarani što do ozbiljnog suočavanja sa najmračnijim stranama Ben Alijeve diktature, policijskim progonima i mučenjima, zaštitom bogatih i represijom nad sirotinjom, nikada nije došlo.



Proletos smo već pričali o jednom filmu koji se bavio ovim temama. Iako Harka nije bio ,,stvarno" tuniski film, sa režiserom koji je, iako egipatskog porekla, pre svega Amerikanac, i glumcima od kojih neki žive u Evropi, on je uspešno načeo ovu tematiku i dobio veoma dobre kritike kada je dospeo do zapadnjačkih festivala.



Ashkal je korak dalje, prevashodno jer je ovo, uz činjenicu da ga potpisuje više produkcija od kojih neke nisu iz Afrike, film koji je ,,tuniski" u vrlo uverljivoj meri, sa režiserom i koscenaristom iz Tunisa, glumcima iz Tunisa, direktorom fotografije iz Tunisa, ali i tretmanom teme koji jasno i nedvosmisleno pokazuje neuralgične tačke što ih Tunižani odmah prepoznaju kao svoje.



Ashkal, tako, počinje ukazivanjem da je građevinski kompleks ,,Vrtovi Kartagine" bila pompezno najavljena gradnja za elitu u vreme Ben Alijevog režima i da je ona napuštena nakon prevrata 2011. godine, te da je gradnja tek nedavno nastavljena. Bez mnogo daljeg objašnjavanja, kamera će nam zatim pokazati monumentalni ali avetinjski egzoskelet zgrade, mrtvu građevinu kao spomenik diktatoru, a koji živi jer ga je nemoguće ubiti* i koji, štaviše, preti da nadživi sve nade, snove i plemenite strasti sa kojima su građani dočekali smenu režima 2011. godine.
* i sam Ben Ali je, na kraju krajeva, živeo duže od svih diktatora svrgnutih za vreme Arapskog proleća



Prizori impozantne arhitekture i kranova, isparcelisanog zemljišta snimanog iz visokoletećeg drona, uredno pretvorenog u živu mapu za preduzimače i investitore, u kontrastu sa prašnjavim, pustim ulicama oko zgrada koje imaju samo fasade i gole betonske kutije i ni u jednoj od njih (još uvek) niko ne živi su upečatljivi i film njima – samo uz pomenuti minimalni tekstualni uvod na početku – dalje priča priču o tuniskom životu nakon Revolucije Jasmina a da ne mora da gledaoca zasipa velikim brojem reči.



I sama dramaturgija je takva, svedena, čak uzdržana, sa scenama koje pružaju potrebni minimum informacija kroz tekst i dijalog, a bez ,,veštačkog" kreiranja drame. Policija na početku ispituje radnike na gradilištu o telu čuvara koje je nađeno spaljeno u jednom od nedovršenih betonskih stanova. Ovo je statična scena bez mnogo emocija na ičijoj strani. Policajka pita da li neko nešto zna o čoveku za koga se pretpostavlja da se polio benzinom i zapalio usred noći, sam, u nedovršenoj zgradi koju je čuvao, radnici kažu da je bio miran, povučen i religiozan, da nema šanse da bi se ikada ubio, da su šokirani, ali ovde nema prikaza tog šoka ili tuge ili besa ili zapanjenosti. Film govori ravnim, poslovnim tonom, sugerišući da policija samo radi svoj posao i da je ovo samo jedan od slučajeva sa kakvima se ona susreće na gotovo dnevnom nivou.



Brzo vidimo da nije tako. Par inspektora, Fatma i Batal, su zapravo na vrlo različitim stranama policijskog posla. Ona je mlada ćerka novinara koji predvodi ,,Komisiju za istinu i dostojanstvo" što treba da pokaže razmere korupcije, kršenja zakona i  sagrešenja prema građanima iz vremena stare vlasti i zbog toga je drugi policajci preziru i otvoreno napadaju, a on je stari, ćutljivi inspektor koji je solidno isprljao ruke u ono vreme, nije srećan zbog toga ali smatra da je morao, i u potaji pomaže istragu o najgorim primerima torture i korupcije kako bi sebe malo oprao. Njihova hemija je dobro postavljena na sigurne žanrovske šine i ako ovde ima šta da se zameri filmu to je pre svega da on obavezne scene prikaza njihovih frikcija sa drugim policajcima ali i uvide u njihove privatne živote odrađuje rutinski, bez neke velike ambicije da se odmakne od standardnih žanrovskih tropa. Kada se to upari sa činjenicom da su glumci instruirani da glume bez mnogo afekata, naturalistički, onda su dramske scene uslužne i informativne ali ne osvajaju nekom velikom nadahnutošću sa kojom bi mogle da tretiraju žanr.



No, glumci su upečatljivi. Veteran Mohamed Grayaâ vrlo uspelo kanališe stoičko trpljenje onog što oseća kao težinu čitavog sveta kako počiva na njegovim plećima, od žene koja mu govori da treba da napusti policiju jer je sramota da i dalje radi za korumpirani sistem, preko njenih planova za privatni ugostiteljski biznis i novog deteta na putu, do pašenoga koji ga osuđuje, relaksirano, u prolazu. Njegov lik, Batal može samo da se mrgodi i da gunđa kako su oni ,,samo sledili naređenja" i da se nada da će aktuelni slučaj misterioznog samospaljivanja čuvara na mestu na kome to niko nije mogao da vidi – a što je antiteza onog to želite da postignete ovakvim činom – da se reši nekako sam od sebe pre nego što novine krenu da prave mnogo buke.



Fatma Ousaffi – kojoj je ovo, ako se ne varamo, prvi film – je empatičnija, ali i ona je pod pritiskom, sa kolegama u policiji koji je mrze i sa otkrivanjem drugog, možda povezanog slučaja gde je mlada, devetnaestogodišnja služavka u kući bogatih preduzimača pronađena takođe gola i spaljena na lokaciji nedaleko od prvog sličnog slučaja. Fatma (kako se i lik zove) insistira da ovde ima nečeg mnogo kompleksnijeg od slučaja samoubistva (kako se prva smrt klasifikuje) i silovanja pa ubistva mlade devojke – a za koje je policija privela dvojicu mladih radnika. Pogotovo kada se zna da ni na jednoj od žrtava nema znakova fizičkih ozleda koji bi morali biti tu jer se ljudi koji gore bacaju unaokolo i valjaju po zemlji čak i kada su sami sebe zapalili. Pojavljivanje još žrtava ali i nalaženje na njihovim telefonima video snimaka drugih ljudi u plamenu koji deluju mirno, kao da ne osećaju bol tera Fatmu putem opsesije koja daleko prevazilazi standardnu policijsku proceduru.



Ashkal je režirao Youssef Chebbi (pišući scenario zajedno sa François-Michelom Allegrinijem), čovek koji je još 2012. sa nekoliko kolega bio zaslužan za haotično nastajali dokumentarac Babylon, o preko milion izbeglica iz Libije koje su se nastanile u ogromnom kampu unutar tuniske teritorije. Pre dve godine bio je jedan od režisera crno-belog horor-trilera Black Medusa, a Ashkal je neka vrsta prirodnog spajanja žanrovskog i dokumentarnog i jedna metodična, dosledna mutacija žanra dok iz policijskog procedurala i drame ne pređemo u fantazmagoriju.



Iako je ,,linčovski" pridev koji je najlakše iskoristiti kao deskriptor za ono što Chebbi radi sa likom Fatme Ousaffi, film zapravo i u svojoj fantazmagoriji zadržava svedeni pristup drami, začudnosti i stravi bez za Linča često tipičnih momenata naglašenog kempa (pa i humora). Ashkal je rađen primireno, sporo – iako treaje svega sat i po – i vidan je trud da se pažljivim kadriranjem i odmerenim pokretima kamere ispriča sve što treba, sa jasnim odmakom od diskurzivnosti koja bi ga zakucala unutar jednog tumačenja.



Ovo je efektno. Fatma radi stvari koje bi bilo neobjašnjive da ikome treba da se objasne, ali film je vođen tako da momenti objašnjavanja nisu potrebni pa su njene noćne ekskurzije u utrobe nedovršenih zgrada, njena susretanja sa nekim (ili nečim?) što nije od ovog sveta, njena spavanja na zemlji, na otvorenom deo jedne intuitivno prepoznatljive i gledaocu jasne, bliske spirale kojom se kroz sve dublju opsesiju u susrete sa neobjašnjivim dolazi do disocijacije realnosti.



Film ovome u kontrast ne nudi racionalno već, naprotiv, likovno. Prizori fasada zgrada, pogotovo ekstremno efektno korišćenje svetla kada samo odsjaji vatre sugerišu da se u nekom od nedovršenih stanova dešava nešto što zahteva pažnju gledaoca i protagonistkinje, su savršeni i direktor fotografije, Tunižanin školovan u Francuskoj (između ostalog i na Sorboni), Hazem Berrabah, čiji je otac bio režiser, ovde kreira idealan spoj dokumentarističkog i oniričkog, bez oslanjanja na vidne specijalne efekte ili nametljive  filtere, samo kroz pažljivo kadriranje, dobro svetlo i odmereno pokretanje kamere. Uz dobar zvučni dizajn, te efektnu a i samu svedenu muziku Thomasa Kuratlija, Ashkal prema svom kraju dobija jednu onostranu dimenziju koja gledaoca uvlači istom hipnotičnom snagom kao prizori mirnih tela koja gore na telefonskim snimcima što ih Fatma opčinjeno posmatra iznova i iznova.



Otud je i finale filma samorazumljivo iako, naravno, scenario odbija da nam kaže išta o tajanstvenom, verovatno natprirodnom sastojku cele misterije. Ashkal se završava kao alegorija beznađa i razočaranja nakon revolucije, u kojoj je dostojanstveno nestajanje bolje od ponižavajućeg postojanja. A mi ovde o tome, nažalost, i sami dosta toga znamo.

Ashkal, da budemo malo i strogi, uspeva da se izvuče na ime tih efektnih vizuelnih momenata i odbijanja da diskutuje teme koje je postavio. Fer je reći da publika koja će film najviše gledati već najviše i zna o socijalnom beznađu koje i dalje drži ne samo Tunis već čitavu severnu Afriku, kao i da je korišćenje žanra način da se gledaocu zagolica radoznalost, ali da mu nikada neće biti pruženo i žanrovsko zadovoljenje. No, Ashkal je, kao demonstracija korišćenja žanra da se prenese jedna kolektivna emocija, jedna kolektivna trauma koja, nažalost, ne prestaje, vrlo uspešan. I treba ga gledati.

[Meho Krljic]

To da je ovogodišnji film Barbie Grete Gerwig ne samo oborio svu silu rekorda na boks ofisu,  pregazio anemičnu superherojsku produkciju ove sezone i plasirao se rame uz rame sa Oppenheimerom u vrhove svih lista vrednih praćenja, već i da je od američke kritike dobio uglavnom vrlo pozitivne reakcije, je naprosto podsećanje da je u toku treća decenija 21. veka, da javnost, trenirana na hiperubrzanim komunikacionim platformama više od svega reaguje na ,,diskurs", ali i da su korporacije uspešno kooptirale diskurs i uspešno ga prodaju natrag masama iz koga je potekao, spremne i da po sebi solidno ošinu kako bi diskurs delovao ubedljivije. Treba, svakako i ukazati da je Gerwigova, iako potiče iz sasvim drugog estetskog i produkcijskog okruženja, sasvim korektno svoju ekspertizu prilagodila hiperestetizovanoj postavci ovog filma i našla za sebe nekakav prostor da prodiskutuje, dobro, ne da prodiskutuje ali da makar pomene feminističke teme koje je istorijski interesuju. Skok sa najnovije ekranizacije Malih žena Louise May Alcott na Barbie svakako deluje manje sumanuto kada se zna da je Gerwigova bila pozvana od strane same Margot Robbie a koja je, pak, bila prvi producent što je Mattelu ponudio originalan pogled na potencijalni Barbie film koji je firma pokušavala da napravi još od osamdesetih.



Naravno, ekranizacija nečega što je samo tip lutaka – pa makar i najpoznatijih lutaka na svetu – je ozbiljan izazov u pogledu kreiranja sveta i u tom svetu zapleta, radnje, drame. G.I. Joe nije imao ovaj problem s obzirom na vrlo cenjen strip-serijal koji Larry Hama uspešno vodi već četiri decenije i mada je Robbie inicijalno bila predlagana samo zbog svog izgleda kojim podseća na ,,živu Barbiku", njene su ideje da se očekivanja publike od ovog filma presretnu u letu i prevrnu naopačke, ali i njeno obezbeđivanje Gerwigovoj i njenom životnom i scenarističkom partneru Noahu* Baumbachu pune kreativne slobode u pisanju zaslužni su što je Barbie uspešno svetu prodala dah subverzije.

*!!!!



Mora da zvuči izrazito cinično kada se film koji je rađen uz Mattelov direktni uticaj i unutar modernog Warner Bros. sistema naziva ikako subverzivnim, ali kontekst je svakako određujući faktor ovde. Inicijalne rekacije publike koja je vodila decu na prve projekcije filma i sa njih izašla iznenađena feminističkim pamfletizmom su verovatno i bile ono na šta je Robbiejeva računala kada je najavljivala – doduše, malo i u šali – da će ovaj film zaraditi preko milijardu dolara. Naravno, sad znamo da je samo u bioskopima* film zaradio gotovo jednu i po milijardu i da Margot Robbie ima razloga da se itekako smeje.

*ovaj prikaz pisan je na osnovu gledanja filma na HBO-u na koji je pušten polovinom Decembra



I to ne cinično. Robbiejeva je, ako samo malo razmislimo, neka vrsta lica savremenog holivudskog feminizma. Naravno, ne u starom smislu revolucionarne retorike i spaljivanja brushaltera, ali možda makar u smislu pokazivanja devojčicama da na neke stvari ne moraju da pristanu. Njena Harley Quinn i Sharon Tate su dva primera žena-simbola koje, makar u holivudskoj izvedbi, uspevaju da prevaziđu prokletstvo sudbina koje su im namenili muškarci i otud je njen ulazak u projekat Barbie sa jasnom namerom da se filmom obrati pre svega ženama i umesto ,,ljudskog stanja" pozabavi se ,,ženskim iskustvom" najprirodniji naredni korak.



Barbie nije neki sjajan film, ali to skoro da nije bitno. Godarovski ,,problemski pristup" ovde je primenjen izrazito bukvalistički, sa naratorkom (Helen Mirren) koja daje ,,objektivni" opis stvari u voiceoveru, sa protagonistima koji svi verbalizuju svoje subjektivno iskustvo, sa strukturom koja se pomalja iz spoja ova dva naprosto zahvaljujući tome što se u filmu nikada ne priča ni o čemu drugom i nema ni prisenka naturalističkih dijaloga ili sugerisanja raspoloženja ili značenja scene pukim vizuelnim sredstvima, da bi napokon to sve bilo iskorišćeno da se napravi spona sa ,,životom", govoreći o partkularnom problemu ali definišući kompleksan spoljni fenomen – i publika je ovo intuitivno progutala. Genije Barbieja je već u tome da su dvoje scenarista – ali i produkcija u celini – prepoznali da moderni gledalac često više ne percipira film i diskurs o filmu kao dva odvojena fenomena i da su satelitske minindustrije Youtube analiza, TikTok parodija i twitter memova koje izrastaju oko svakog iole popularnog filma integralni deo iskustva njegove konzumacije.



Otud je Barbie film koji ne samo da poseže za čestim rušenjima četvrtog zida* već zapravo sve vreme samog sebe komentariše i diskutuje, koristeći ,,filmske" tehnike – koje uključuju i plesne i pevačke scene – ali suštinski se oslanjajući na Youtube i TikTok jezik ,,objašnjavanja".

*možda najduhovitije u sceni kada Mirrenova za trenutak zaustavlja dijalog da bi ukazala kako Margot Robbie koja o sebi govori kao da ,,više nije lepa" naprosto nije glumica kojoj ćete tako nešto poverovati



Konsekvenca je da Barbie naprosto ne možete ,,ne razumeti" jer je ovo film u kome ne postoji podtekst i čitav je u tekstu, a taj je tekst većinu vremena potpuno bukvalan. Likovi će doslovno jedni drugima saopštavati šta osećaju (,,zbunjena sam", ,,tužna sam" ,,mislim da si luda") i prepričavati šta su uradili, neretko i stvari koje bi trebalo da budu intimne ili tajne izgovarajući naglas. I mada je to verovatno najmanje izgledna asocijacija, Barbie time podseća na neko studentsko pozorište, gde su sav skupi CGI i komplikovani roze set dizajn zaista samo naslikana kulisa dok likovi moraju da verbalizuju šta se na bini događa pošto su u nemogućnosti da nam to prikažu.



Ovo čini Barbie siromašnim u nekakvom ,,old school" filmskom smislu, ali mu i daje jednu propulzivnost. Pričamo o filmu koji pokušava da legitimiše tu produženu adolescenciju danas karakterističnu za američku i šire zapadnu mlađu generaciju, u kojoj se ,,prirodni" ciklus odrastanja i preuzimanja ,,zrelih" odgovornosti (rad, stvaranje porodice, kućenje) razbija na ime nenapuštanja mladalačkih opsesija stvarima ,,za decu" kao što su stripovi, videoigre, ili u ovom slučaju lutke. Barbie, uostalom, dolazi na petnaestogodišnjjcu rađanja savremenog superherojskog filma sa prvim Iron Manom i snažno demonstrira da se može još manje biti ,,film" nego što je Scorcese pripisao Marvelovim produkcijama, i pritom biti ne samo uspešan nego i ,,važan" film.

To ne bi bilo moguće da u pravljenju filma nije demonstrirana veština. Gerwigovoj se da zameriti – i ljudi to čine – da je film prestilizovan preko svake mere, što, kada se radnja događa u ,,Barbielandu" ima smisla, ali da je i njen prikaz stvarnog sveta toliko stilizovan i odvojen od realnosti da stvarnog kontrasta nema. Štaviše, tačno je da je deo koji se odvija u Kaliforniji naprosto najmanje ubedljiv već i na ime toga da Barbie i Ken koji se tamo pojavljuju na rolerima i sa neonskim štitnicima za kolena i laktove, u normalnim okolnostima ne bi verovatno bili ni dvadeseta najupadljivija stvar na Sunset Stripu u bilo koje doba dana.



No, može se prihvatiti i teza da je prestilizacija bila namerna i da je Gerwigova ovde – svesno ili nesvesno – išla na replikaciju pristupa koji je John Waters imao u svojoj srednjoj fazi (poglavito sa Hairspray i Crybaby) gde je izrazito stilizovane – i kempi – filmove nabijao izvesnom dozom subverzije koju je smatrao da Holivud onog vremena može da proguta. Barbie pogotovo asocira na Hairspray sa sličnim izvođenjem akrobatike u jakoj stilizaciji i kompleksnim koreografijama samo da bi dijalog koji temu filma istovremeno postavlja i objašnjava prošao lakše.

I čini se da je to ovde bilo uspešno jer je feministički pamfletizam Barbie – koliko god da je ,,mek" u svojoj suštini – uspeo da dobaci do vrlo široke publike, nadajmo se na kraju u meri u kojoj je monolog što ga pri kraju filma ima America Ferrera, a koji je ,,ideološki" neksus filma dopro i do muškaraca i dao im uvid u ,,žensko iskustvo" što će informisati njihovo kasnije ponašanje.



Naravno, lako je filmu zameriti mnogo toga. Promena paradigme koju su Barbie lutke donele je jedva pomenuta u uvodnom voiceoveru i reklo bi se da je ona zaslužila više, dajući devojčicama, pored uloga majke vezane za prethodne lutke, aspiracione fantazije koje film kasnije uzima zdravo za gotovo i satiriše ceo taj koncept (jer Barbike u Barbielandu misle da je stvarni svet ,,rešio" nejednakosti između žena i muškaraca i da su žene sasvim ravnopravne i izvan njihove utopije). Dalje, naravno, ceo feministički napor filma koji poruku svodi na ,,u redu je da odrasla žena u sebi sačuva maštajuću devojčicu" i da je to onda nekako vezano za brendiranu i trejdmarkovanu lutku za igranje je slab ako imate iole ustaničke krvi u sebi, a naročito kada vidite kako je Mattel prikazan u filmu, sa svođenjem ,,zla" multinacionalne korporacije na to da prave igračke za devojčice a da su joj svi top-menadžeri muškarci (dok izumiteljku Barbike drže u podrumu). Ovde film ponovo podseća da je ovo u suštini TikTok skeč razvučen na malo manje od dva sata, koji se zadovoljava time da svoju poentu direktno iskaže a onda je ponovi i da nema ambiciju da o njoj diskutuje ili da problem koji ona tretira razloži na slojeve. Ali, prava poruka je ovde svakako da su, doduše sa dosta zakašnjenja primerenog tako kompleksnim sistemima, korporacije konačno shvatile zašto je Sandra Silađev – ili neka njena američka, kineska ili turska koleginica – popularna, i da je repliciranje te vrste satire zapravo za Holivud lako jer je dovoljno da glumci samo izgovaraju iste stvari koje publika već misli, a ružičasti setovi, glamur i dobra montaža će svemu dati privid filmske ,,istine" iako je najveći deo poenti filma doslovno mogao biti TikTok skit.



Zamerke da film muškarce postavlja u ponižavajući položaj perpetualne nezrelosti, neodlučnosti i površnosti i da ne vidimo ni jednog ,,dobrog" muškarca deluju manje opravdano s obzirom na izuzetnu stilizovanost i pamfletsku prirodu ovog filma. Na kraju krajeva nismo Otpisanima zamerali to što Nemce ne prikazuju slojevito i podsećaju da je i među njima bilo dobrih ljudi, i to što jednog od Kenova igra Simu Liu – čovek sa istorijom Men's Right bulažnjenja – bi trebalo da je dovoljno. Zamerke, pak, da su svi muški likovi površni i na prvu loptu bi možda imale više smisla, ali takvih je i 90% ženskih likova, jer je ovo TAKAV film. Naprosto, ne uzimate Ryana Goslinga za ulogu glavnog Kena ako vam treba nijansirana facijalna mimika i kompleksan glumački prikaz unutrašnjeg života već zato što on izgleda dovoljno dobro i dovoljno smešno sa izblajhanom kosom i u kaputu od lažnog krzna koji nosi na golo telo i farmerke. Naravno, na drugoj strani je Robbie koja glumi FANTASTIČNO, uspevajući da i film koji je gotovo sav u tekstu oplemeni, oživi, otopli jednom vrlo ubedljivom izvedbom.

Ismevanje muške identitetske kodifikacije kroz mini-frižidere i igračke sa kojima se Kenovi bore u jednom od krešenda filma svakako može da zasmeta osetljivim dušicama kada vide da se ženama poručuje da je u redu sačuvati devojčicu a da se muškarcima film podsmeva za tu produženu adolescenciju, ali ovo je, naravno, samo ,,muška krhkost" na delu. Film argumentuje dve pozicije ovde i one nisu zajamno isključive: jedna je da je ženama (mentalitetski) zabranjeno da ostanu devojlčice koje maštaju da su majke (manekenke, stjuardese, vozačice Formule 1...) onda kada se smatra da već treba da budu ,,prave" majke; druga je da su muškarci od svog produženog adolescentskog perioda napravili KULTURU i INDUSTRIJU i da ovo JESTE opsceno, a pogotovo u kontrastu sa prvom pozicijom.



Barbie nije PRETERANO zanimljiv u svom zapletu naprosto jer se sve dešava u stilizovanom svetu sa vrlo malo percepcije nekakvog ,,stvarnog" problema i jer je sav u tekstu i u tekstu postavlja problem, u tekstu ga ne diskutuje već ponavlja, a zatim rešava,* pa je jedini deo filma koji deluje zaista ,,filmski" a ne tiktokerski onaj u kome Barbike pripremaju kontrarevoluciju i gde se stvara neka vrsta trilerske tenzije i vidimo likove da komuniciraju i pogledima a ne samo tekstom.

*nije slučajno da se deprogramiranje Barbika dešava isključivo izgovaranjem rečenica koje opisuju kompleksnost današnjeg ženskog identiteta i stanja sa često sukobljenim imperativima ponašanja koji treba da daju danas idealno prihvatljivu kombinaciju ,,ženstvenog"


Nije da Gerwigova ne bi umela da režirta drugačiji film – scena u kojoj Michael Cera, kodiran kao queer saveznik ženskih Barbika u sukobu sa Kenovima koji su otkrili koncept patrijarhata, premlaćuje grupu vrlo homoerotski stilizovanih Kenova (radničke uniforme, šlemovi itd.) je sasvim efektna komično-satirična kemp-ekstravaganca i više puta se tokom gledanja da požaliti što režiserka svoj sasvim očligledan talenat za vizuelno pripovedanje ne koristi češće. Ali opet, Barbie je PROGRAMSKI pravljena da bude tačka susretanja TikTok skeča, Youtube analize filma (unutar samog filma koji se analizira) i kempi pozorišta i mada vam ta tačka susretanja ne mora doneti puno sreće, ona očigledno sa mnogima rezonira.

Barbie svakako neće doneti revoluciju što će konačno uspostaviti istinsku rodnu jednakost ili, makar, nekakav eksperimentalni matrijarhat – na kraju krajea i život u utopijskom Barbielandu je samo humoristički odraz ,,našeg" sveta, sa predsednicom, sudom, ustavom i drugim institucijama koje samo funkcionišu savršeno ne zato što je matrijarhat istinski transformisao društvo (jer onda institucije ne bi bile ni potrebne kako stara anarhistička naobrazba sugeriše) nego prosto jer to NIJE STVARNI SVET.



Ambicija Barbie je na kraju mnogo više utešiteljska nego revolucionarna, njena krajnja poruka je da žena treba da se udobno oseća u svom identitetu, i da prevaziđe stid, potrebu za pravdanjem, strah i frustriranost, i mada je ovo veoma mali feministički korak, gde sa pravom možemo da žalimo što nismo dobili neki radikalniji iskaz, imajući u vidu da je on napravljen u utrobi brutalne kapitalističke drobilice, jasno je zašto je mnogima delovao kao oplemenjujući, izlečiteljski zrak sunca.

Naravno, uvek treba da se podsetimo da ovo za korporacije nije čak ni performativna progresivnost već naprosto eksperiment u kome se proverava da li kooptiranje vrlo ,,meke" progresivne retorike može da im donese uspeh. Pošto smo videli da može, teško je ne očekivati više sličnih filmova u narednim sezonama, sa još većim naglaskom na identitetskoj politici (i svođenjem poruke na ,,ti si okej"), tiktokerskom neposrednošću u izrazu i rušenjima četvrtog zida u kojima će kapitalizam samog sebe povremeno satirisati. Nije to sad neki veliki korak napred, neki bi rekli da govorimo o smrti filma kao grane umetnosti, ali u svetu u kome antifeministički pokliči imaju sve više podrške i u najvišim instancama vlasti, moramo pobede prepoznavati tamo gde se pojave. Ma koliko male bile.

[Meho Krljic]

Iz poštovanja prema Crippled Avengeru pogledao sam 3211, poludokumentarni, poluigrani hagiografski film o Stefanu Đuriću Rasti, jednom od najpopularnijih muzičara u za Balkan specifičnoj mešavini r&b, hip-hop, rege i dens muzike sa urbanim neofolk zvukom. Ovaj su projekat napisali i režirali isti ljudi koji su stojali iza projekata poput Mali Budo i Jesen Samuraja – a koji su bili pristojni ako ne savršeni bioskopski, žanrovski filmovi – dakle, Dimitrije Vojnov i Danilo Bećković, uz Andrijanu Stojković, ženu sa solidnim iskustvom iz dokumentaristike, a koja je režirala dokumentarne delove ovog filma. Sa nekih sedamdeset minuta trajanja, 3211 je jedna nikada sasvim ugodno sklopljena kombinacija igranih insenacija vezanih za Rastino hapšenje i dane iza rešetaka, intervjua sa protagonistom urađenog ekskluzivno za ovaj film, found footage/ arhivskog materijala (koga zapravo ima vrlo malo s obzirom da pričamo o stvaraocu koji je stasao u eri pametnih telefona i čiji je prodor u mejnstrim bio najpre zahvaljujući JuTjub popularnosti) i muzičkih spotova sa materijalom nastajalim tokom Rastinog boravka u pritvoru krajem 2020. i početkom 2021. godine.



Rasta je svakako jedno od interesantnijih imena na balkanskoj sceni susretanja urbanog i ruralnog, ali i crne američke i karipske kulture i urbanih potkultura izraslih iz savremene folk muzike ovih krajeva. Radi se o autentično talentovanom samoukom muzičaru i autoru za čiji uspeh kod kuće i u dijaspori nisu zaslužni namazani menadžeri i prekaljeni producenti već pre svega lična nadarenost, ali važnije, predani rad. Rasta nije, kao neki drugi savremeni idoli mladih, prvo prodro u svest dece kao influenser i Jutjub prenkster ili TikTok komičar pa onda uzgred počeo da se bavi muzikom, već je u pitanju pre svega muzičar sa izvesnom merom i formalne naobrazbe (mada u filmu kaže da nije voleo školu pa je napustio muzičku školu, onda bio izbačen iz srednje, završio ,,neku privatnu" i onda batalio studije produkcije jer su ga na prvoj godini ,,opet učili kako se sklapaju kablovi a ja maltene živim u studiju") koji je celoživotnu ljubav prema regeu i crnim muzičkim uticajima, nakon uspešne karijere radijskog voditelja i didžeja orijentisanog na rege, postepeno pretapao u sopstveni kreativni opus što je osvajao sve više popularnosti iz godine u godinu.

Posmatraču sa strane može delovati kao da je Rasta prosto hakovao javno mnjenje, praveći pesme sklopljene od uličnih buzzwordova koje lože klince u petom razredu osnovne škole, metodičnog dropovanja referenci na konzumerističke fetiše (automobili, motori, brendirana odeća) i klasične kafanske patetike o duši koja hoće da pukne, pucanju iz pištoilja u vazduh da svi čuju emociju što se ne može izreći drugačije, tugi sa kojom je autor na dobar dan, vezama ispunjenim ljubomorom i stalnim telefonskim pozivima... no, na ovom mestu svakako treba da pitamo tog posmatrača a šta on zapravo misli da je pop muzika – makar ona uspešna – istorijski uvek bila? Rastina muzika, da ne bude zabune, sklopljena je od prvoloptaških emocionalistikih klišea i zaslađenih autotune melodija*, ali kada igrate u ligi u kojoj on igra – a ne zaboravimo da je čovek napustio prilično ugledni Bassivity da bi osnovao sopstvenu produkcijsku firmu Balkaton – pitanje je samo sa koliko autentičnosti možete da začinite tu hrpu muzičkih i liričkih stereotipova da vas publika šireg spektra prepozna a onda i zavoli.

*što je, ako uzmemo zdravo za gotovo Rastinu izjavu u jednom delu filma, o tome da ima apsolutni sluh, podsećanje da autotune nije puki način da loši pevači zvuče bolje već naprosto deo estetike jednog dela savremene popularne muzike



,,Ne baš MNOGO autentičnosti" je svakako odgovor koji je dovoljno tačan u većini slučajeva, pa je i 3211 neka vrsta projekta koji treba da pokaže Rastinu supstancu i, možda kopernikanski obrt u pogledu na život nakon iskustva sa one strane rešetaka, onako kako to kolege poput Voyagea ili Breskvice naprosto ne mogu da urade jer ga nisu proživeli.

No, 3211 je toliko iskalkulisan i artificijelan projekat da je teško shvatiti ga ozbiljno, delom i zbog ekstremno krindži estetike u igranim inscenacijama, ali delom i jer ono što je Rasta proživeo i o čemu se u filmu priča naprosto nije zanimljivo. Bez želje da se valjamo po tabloidnom glibu, svakako se može reći da je ono što je Rasta takođe proživeo i o čemu bi zapravo bilo zanimljivo da se priča u filmu, ovde pažljivo ignorisano, zaobiđeno, nikada pomenuto, i da sa 3211 umesto autentične životne štroke i uvida koji su iz nje iznikli, nismo dobili ništa više od niske izlizanih frazetina iz usta samog umetnika i niske iz treće ruke pozajmljenih inscenacija koje prikazuju hapšenje, isleđivanje, gledanje u zid u pritvorskoj ćeliji, mrštenja veđa u zatvorskom dvorištu ali i privikavanje na zatvorski život i pronalaženje ljudske topline između ledenih zidova itd.



3211 – inače nazvan po broju ćelije u kojoj je Đurić bio smešten tokom svog boravka u pritvoru – je fokusiran pre svega na to iskustvo gubitka slobode i transformaciju ličnosti koju je to donelo Rasti, ili bi barem tako RTS-ov marketing želeo da poverujemo: ,,Филм "3211" приказује једно трансформативно искуство које је динамично, трауматично и закључује се искупљењем и једном изоштреном сликом света.", no, istina je da je 3211 film o čoveku koji je pao za kesu skanka, sedeo tri meseca u pritvoru i za kaznu mu je dosuđeno osam meseci kućnog odmora sa nanogicom. Što, da se složimo, ne deluje kao nekakav ,,filmski" materijal. Kao sin uglednih univerzitetskih profesora i neko ko je čitavog života imao privilegiju da se bavi onim što ga interesuje, dakle, muzikom i opijatima, radio na državnom radiju i generalno mogao da se hobijem zanima koliko god hoće dok hobi nije počeo da donosi zaradu, Rasta je kroz ovu besmislenu epizodu svog života – zašto, zaboga, ikoga u 21. veku hapse zbog kanabisa? – projezdio like a boss. A što napore ovog filma da pokaže kako je u pitanju jedan prelomni trenutak u životu, nakon koga ni na šta više ne gledate na isti način, čini solidno jalovim.

A što je nekako i očekivano: Rasta naprosto nije ,,reper" ,,sa ulice" koji donosi dah proživljenih asfaltnih pustolovina što ih veština samoukih pesnika i producenata transformiše u urbane mitove. Reperi iz Bassivity ergele su se i pre dvadeset godina od kolega koji će kasnije završiti na Rap Cartel izdanjima izdvajali time da su u pitanju finija deca koja vole seks i narkotike i o tome repuju i čija su zavrtanja u ,,gangsta" smeru uvek delovala pomalo isforsirano. Rasta je svakako predstavnik novije generacije, ona u kojoj žudnja za lepim stvarima u životu ima konkretna, materijalna imena pa se u njegovim pesmama pominju modeli automobila i brendovi trenerki, verovatno ne samo kao deo reperskog maštanja već i kao plaćeni product placement, no, delom je to i jer njegov životni put, ono što se smatra jednim od najvećih blaga svakog cenjenog repera, naprosto nema čemu da nas nauči. U jednom od delova intervjua koji daje u filmu, on kaže da je njegova muzika dobra jer je on jako naslušan muzike svih žanrova i time je sposoban da pravi stvari koje pre njega nisu drugi pravili i, dok ovo nije tehnički netačno, ovaj iskaz takođe potkazuje i da Rastina muzika ne izrasta na životnom iskustvu delatne osobe već najpre konzumenta (muzike, ali i narkotika) i da onda ni kreativna transformacija takvog iskustva ne daje bogznakako interesantan sadržaj u krajnjem produktu. Kada je Timjah da Sensei pre ravno dvadeset godina disovao celu novu generaciju repera što su u 43Zla i Bad Copy gledali kao u bogove rečima ,,imate po petnaest, pišete svoje biografije", ovo je bilo i vizionarsko predviđanje da će sve više rep muzike u narednim decenijama nastajati na pokušaju emuliranja muzike koju su autori kao klinci slušali i naprezanja da se autentičnost koju su čuli u tekstovima repera sa početka stoleća veštački dostigne pričanjem o svojim životima kao da su u pitanju herojske epopeje, iako se u njima, zaista, ne događa ništa spektakularno. Pa tako i Rasta.



3211 je naravno deo iste ove matrice, i ovo je jedan čak ne ni vanity projekat repera kome se dopada da ga neko intervjuiše ozbiljno i da u seriji zatvorskih vinjeta ispadne cool i muževan, već prosto, poslovna investicija u dalje građenje mita o Rasti koji će njegova publika, kondicionirana na površnost i  readymade emocije, readymade probleme i readymade rešenja, iskonzumirati disciplinovano i zadovoljno.

Utoliko, 3211 se na skali neizdržljivosti kreće kreće od nepodnošljivo krindži fejkeraja do uglavnom korektnog kinematskog i jedva korektnog dokumentarističkog rada i problem je najviše u tome da to nije problem. Za publiku naviklu na prepakivanje opštih mesta ovo je sasvim dovoljan kinematografski spomenik liku sa JuTjuba koji o sebi priča sa fascinacijom i samozaljubljenošću što su skoro neophodni kada radite posao kojim se on bavi, ali bez dovoljno transformativnih uvida i nekakvih iskrenih refleksija koje bi kod iole zahtevnijeg gledaoca opravdale uloženo vreme. I, to je možda i okej, možda zahtevniji gledalac naprosto nema šta da traži u Rasti – film je, uostalom bio vrlo uspešan u bioskopskoj distribuciji, uključujući izvan srpskih granica (barem ovih zvaničnih) i Rasta možda zaista nije neko čiju nutrinu vredi zaviriti

No, ja u to ne verujem. Rasta je sasvim zanimljiv za gledanje u smislu da mu kanabisom oprljena kadenca govora i upečatljiv izgled daju auru moderne pop-zvezde koja nije ispala iz neke menadžerske menažerije i vešt sagovornik a onda odgovoran montažer bi iz njegove priče mogli da izvuku znatno više supstance od onog što se u filmu vidi. No, u filmu on kao da nema da kaže ništa zanimljivo, jer nije proživeo ništa zanimljivo, a ruku na srce, verovatno ga ništa zanimljivo niko nije ni pitao. Njegov intervju ovde je najinteresantniji kada se bavi detinjstvom i prisećanjima napete atmosfere u Prištini krajem devedesetih a zatim preseljenja iz urbanog jezgra pokrajinske prestonice u ,,oslobođenu" Srebrenicu baš tokom NATO bombardovanja Srbije. Naravno da film ni na koji način ne pravi napor da stvari stavi u nekakav širi sociopolitički kontekst – za ovo bi bio potreban intenzivniji autorski napor od onoga što bi produkcija, Rastina, dakle, firma Balkaton, autorizovala – i ne vidi se ni simbolički napor da se ikako sugeriše kako je odrastanje na dve istorijski neuralgične tačke Balkana iz poslednjih nekoliko decenija, pre nego što će doći u Beograd, uticalo na Rastin razvoj kao ličnosti a onda i umetnika.



Što opet, da budemo fer, nije obavezno. Rasta je momak kome su roditelji dali da sluša rege i prži kanabis koliko god je želeo i on je od toga napravio karijeru – njegova životna priča je toliko jednostavna i od ovoga je MOGAO biti napravljen i zanimljiviji film*. Dokumentarac u kome bi se pažljivije secirali usponi i padovi, neverovanje ili verovanje u sebe i druge, držanje principa ili napuštanje istih, krvarenje za nešto u šta verujete da je BITNO – ovo je mogao biti interesantan materijal. Kada Rasta na retkim mestima priča o tome da nije bio svestan svoje popularnosti dok nije nastupao uživo u klubovima po dijaspori, ovo je zametak mnogo interesantnijeg dokumentarca nego što je ovaj koji smo dobili. Jer ovaj koji smo dobili skoro da nema ništa sem opštih mesta o tome da je on ,,principijalna (sic) osoba" i da je zbog toga ,,mnogo puta u životu najebo", da je tek kada je izašao iz zatvora shvatio koliko je sloboda dragocena (sa sve ponovljenim ritualnim krštenjima) itd. Film u kome bi Rasta bio izazvan da se suoči sa svojim verovanjima ili neverovanjima, suočen sa svojim uspesima ili porazima bi bio interesantan film, ali, opet, to očigledno nije film koji može da u kreativnom smislu potpiše sam Rasta.

*alternativno, a RTS-ova novogodišnja filmska ponuda podseća, mogao je biti napravljen i kempi fantazijski spektakl poput Hajde da se volimo

Igrani delovi se, po sličnoj matrici, kreću od jedva probavljivih do korektnih. Bećković i Vojnov su kroz svoj dosadašnji rad svakako pokazali da poznaju žanr i snalaze se u njemu (Bećković je bio i jedan od režisera televizijske serije U klinču, u kojoj je Rastin kolega Voyage ostvario vrlo zapaženu rolu), ali da je, u presudnoj meri, njihov autorski opus zavisio i od egzekucije drugih profesionalaca koji su u njemu učestvovali, od glumaca, do producenata. 3211 je snimljen i montiran uglavnom zanatski korektno, i, kada su u scenama profesionalni glumci, odglumljen prihvatljivo (Rale Milenković kao upravnik zatvora, recimo), ali u kreativnom smislu ovo serija najizlizanijih zamislivih klišea. Bećković sve režira kao jedan veliki video-spot i nikada ne pada ispod granice zanatski prihvatljivog, ali  kako film sadrži i nekoliko ,,čistih" spotova, dakle, sa koreografijom i lipsinkovanjem, utisak je da bi sve zapravo i bilo ubedljivije i smislenije da je Rasta naprosto umesto fejk igranog filma finansirao video-album sa desetak povezanih spotova gde bi futidž koji je Vojnov napisao a Bećković snimio sedeo prirodnije i delovao manje artificijelno, priklanjajući se prihvaćenoj estetici video-spotova. Čak i Rastina gluma – koja nije, da se razumemo, sad nešto specijalno rđava – bi u takvom kontekstu bila prirodnija. I zapravo, u privatnoj komunkaciji mi je potvrđeno da je projekat ovako i započeo i da je igrani deo 3211 napisan i snimljen upravo kao video-album, gde seriju spotova povezuju fiktivne inscenacije kojima pretenzija nije bila da predstavljaju ,,realne" prikaze hapšenja, pritvorskih dana i suđenja. Ovo ima smisla i da je 3211 ostao na ovoj formi, i moj bi utisak o njemu bio znatno povoljniji jer bi, u okvirima medijuma o kome pričamo, ovo bila jedna časna balkanska produkcija koja nema čega da se stidi pred zapadnjačkim uzorima.



No, nakon odluke da se doda dokumentarni deo i montiranja svega u trajanje od sedamdeset minuta, dobili smo manje ,,laž koja govori istinu" a više videospot koji se zaneo i zaboravio da puka minutaža ne čini film. Ovako kako je, film iz serije fragmenata, koji bi radili posao u spotovskom formatu, prerasta u filmsku priču kojoj je mikro-dramaturgija odlična ali je na makro-planu pun rupa. Naravno i kada traje koliko traje, fokusiranje na Rastino lice postaje fetišističko radije nego umetničko i što dalje idemo, scene u kojima ga gledamo kao centar skoro svih kadrova su nategnute – a, kao, poučne - zatvorske vinjete, i deluju arfiticijelnije i dramaturški upitnije bez obzira što su režirane ubedljivije od uglavnom preterano stereotipnih scena hapšenja sa početka.

Najprostije rečeno, 3211 je film bez supstance. Ovim ne pokušavam da minimizujem ičiju traumu sedenja u pritvoru niti mislim da je ,,samo" tri meseca na mardelju i osam u kućnom pritvoru nekako nedovoljno da se oko toga snima film. Ali, ovaj film nam niti govori koliko je Rasta bio u pritvoru, niti objašnjava za šta je bio optužen, niti kako se na kraju završilo suđenje i njegov fokus je pre svega na isfantaziranom odnosu protagonista sa ostalim ljudima u zatvoru (pritvorenicima, čuvarima, upravnikom) koji je stopostotno prepisan iz doslovno desetina i stotina američkih zatvorskih serija i filmova koje ste čak i vi gledali a možete se kladiti da Vojnov može veliki deo dijaloga istih da citira po sećanju.

Za Rastu je ovo, ne sumnjam, željen ishod investicije njegove firme u prvo kinematografsko sočinjenije ovog tipa, sedamdesetominutni, spori autofelacio koji, kao ni Rastina muzika, ne kaže ništa ni o njemu, ni o Beogradu, ni o zatvoru, ni o detetu koje on, mesecima nije mogao da vidi pa mu je baba govorila da je tata na nastupima u Nemačkoj. Ta priča je fejk isto koliko i spot usred filma tokom kog beogradski reper Mili igra klinca što upada u klub sa pištoljem a iz njega ispada sa metkom u trbuhu – skrpljen od opštih mesta i urađen sa samo zakonski obaveznim minimumom zanatske spretnosti. Čak i Mili može mnogo bolje od toga, što smo pre neku godinu videli u seriji Grupa, a mada je za svaku pohvalu to da su Bećković i Vojnov ovo radili čista srca i kao autorski napor, zadovoljni što mogu da primene svoju pismenost izgrađenu organski tokom decenija gledanja žanrovskih filmova i hip-hop videospotova, i udenu je u koliko-toliko autentičan balkanski prostor, ostaje i da film najpre može da se pohvali na ime zanatske spretnosti, ali da mu fali stvarna, autentična srž.



Naravno, 3211 je možda i vesnik novog doba za balkanski ,,rep" ili makar onu njegovu popularnu/ populističku varijantu u kojoj se susreću i JuTjub disovi, i Tikok skečevi, i kanabis i vinjak i kokain i domaća ljuta, i gazde klubova po Cirihu i balkanski distributeri skupih automobila, i Nataša Bekvalac, i Južni vetar, gde trap i anadolijski folk ruku pod ruku igraju uz autotune refren, i biće interesantno gledati kako će na 3211 uzvratiti kolege i konkurenti i da li će Buba Koreli ili, možda interesantnije, Desingerica i Pljugica sada da se polome da nađu način da i oni snime fimove o svojim životima. Desingerici je populistički nastrojeni gradonačelnik Banja Luke makar zabranio da nastupa u tom gradu a što je, da se dogovorimo, interesantniji incident nego bilo šta što je Rasta pustio da se vidi u SVOM filmu.

3211 je mogao da bude prilika, čak i uz činjenicu da je napravljen kao stopostotna samoljubiva fantazija sa pažljivo isturpijanim svim potencijalno kontroverznim elementima i napunjen do vrha izlizanim opštim mestima, da se uđe iza mita o Rasti i da se makar nazre OSOBA koja se tamo nalazi. Da se ispitaju džombe na drumu kojim se stiglo u 2023. godinu i šteta koje su napravile na šasiji, da se pronađe zahvalnost za karijeru koja se kretala uzlaznom putanjom tokom deset godina i potvrdi vrednost KRVAVOG RADA koji je Đurić uložio u sve to a koji on uzgredno pominje na par mesta. Ali ovo nije taj film. 3211 je jedva koherentna videospotovska iluzija koja treba samo najpovršnijoj Rastinoj publici da pruži potvrdu kako i dalje (makar malo) učestvuje u životu koji je vredan življenja. Svi ostali će naći snage da sebe same isključe sa aparata.

[Meho Krljic]

Da ne bismo Cripplu spemovali topik, mogu ovde da adresujem par komentara vezanih za moj osvrt na 3211.

Prvo i najvažnije: mislim da je bitno odvojiti pogled na sam film od mišljenja o Rasti kao umetniku (ili čoveku ili pojavi) jer sam se i ja trudio da to odvojim u napisu.

Film jesam ocenio generalno negativno, i glavni razlozi za to su da je sama struktura za mene nedovoljno funkcionalna jer je u pitanju video-album proširen u "pravi" film a gde to ne radi kako treba. Spotovska režija generalno, tretman motiva koji se vide u spotovima i inscenacijama za mene ne rade dovoljno dobro kada se pokušalo da se to ušnira u jedan "filmskiji" narativ koji bi, po svom trajanju i po obimu scena koje su "igrane" (a nemaju muziku i koreografiju) trebalo da bude dramaturški povezaniji, koherentniji. Dakle, da izloži motiv, da ga argumentuje, da ponudi zaključak. No 3211 samo niže motive koji su opšta mesta a što je prihvatljivo i uobičajeno u formi muzičkog spota i tradicija hip-hop spota je često da imate kondenzovan film koji daje samo motive, samo prepoznatljive scene koje ste gledali razrađenije u filmovima a ovde se na njih pravi referenca, više nego što se ide na "realnost" ili na nekakvu kompleksniju dramaturgiju. No, u formi filma ovo mi nije bilo dovoljno. Takođe, poentiranje se doađa u dokumentarnom delu a koji je, opet pun opštih mesta i zapravo vrlo tanak kao dokument - uključujući to da se ne zna ni koliko je protagonist bio u pritvoru, koliko u kućnom pritvoru itd.

Dakle, to je kritika forme filma. Kritika suštine zahteva i to da ponudim tezu zašto mislim da film ne govori mnogo ili ne govori skoro ništa važno, a ta teza je kod mene da je ono što je protagonist proživeo zapravo relativno nezanimljivo iskustvo. U životu svakako ne bih to nikom poželeo ali naprosto ne deluje kao filmski materijal. Film se fokusira na hapšenje i pritvor ali ne nudi nikakav specijalan narativ u tome. Na mikro planu ima tu vrlo lepo urađenih scena (ona u sudnici je dobra, pa onda ceo mini skeč sa siledžijom sa bradom kome na kraju cela ekipa izađe na crtu) ali na makro planu se ne zna šta je zaplet, tj. čime se Rasti preti, te šta je rasplet, tj. koliko je on propatio i kako je na drugu stranu izašao izmenjen. Razlog svakako može da bude i to da autori nisu imali dovoljno materijala da sa njim rade jer Rastino zatvorsko iskustvo nije bilo naročito dramatično.

Ovo sve nema nikakve veze sa mojim mišljenjem o njegovoj muzici i generalnom stvaralaštvu.

Muzika mu je loša. Kako vreme odmiče primećuje se pad u kvalitetu muzike na globalnom nivou. Npr. nekad je pop muzika bila iq 110, sad je iq 80. Netalentovani likovi kao on namerno biraju taj žanr gde mogu da foliraju da su talentovani smećem od tekstova i nekim miksovanjem loših ritmova.

Da i ovde budem jasan: meni Rastina muzika apsolutno ništa ne znači. Ali ja ne slušam pop muziku generalno, nikada je nisam slušao i nemam mišljenje o njoj sem da me ne interesuje. Rasta je meni na nivou recimo jednog Merlina iz osamdesetih godina, dakle, formalno pop, suštinski (neo)folk, i ne bih od svoje volje slušao ni Merlin ni Rastu. Ali da bude jasno, ne mislim da je Rasta ikako lošiji, gluplji ili štetniji od Merlina.

Naravno za punu sliku treba da bude jasno da bih jednako (ne)rado kao i Merlin ja slušao i Depeche Mode, New Order, Pretenderse ili Smiths.

[dark horse]

Ma ne radi se čak ni o tome što Rasta kao umetnik ne zaslužuje pažnju, a realno i ne zaslužuje, već najviše ono o čemu tvoj tekst govori vrlo plastično, da sam događaj oko koga se film vrti, Rastino zatvorovanje zbog posedovanja narkotika ne zavređuje ni dokumentarni film, a kamoli dokumentarni sa igranim deonicama. Jednostavno, događaj je besmislen i patetičan, a ceo film nenamerno presmešan i može se gledati kao treš komedija. Ima to i veze što se nikakvi biopici ne prave za života umetnika već posthumno, upravo da ovakve splačine od patetisanja samih živih umetnika ne bi izbile u prvi plan.

Eto, to je to, ukratko.

[Dybuk]

Napisao si dovoljno disklejmera Meho, valjda neće Rasta da te bije

[Meho Krljic]

Nije valjda lud da opet ide u zatvor...

[tomat]

Nije išao ni pošto je Loku nalupao

[Meho Krljic]

Dobro Loka sigurno nije hteo da ga tuži, dobar je to čovek.

(Disklejmer: Loku poznajem više od četvrt veka, nemam šta loše da kažem o njemu i siguran sam da je Rasta bio u krivu što ga je napao)

[dark horse]

Nije valjda lud da opet ide u zatvor...

Što? Posle bi mogao da napravi 3211 O5!

[Truman]

Meho, ti beše voliš Johna Cenu? Sad sam odgledao The Independent, možda bi ti se svideo. Uloga kandidata za predsednika mu je legla. Glumi samog sebe, ali u ovoj ulozi to ima smisla.

[Meho Krljic]

Zar  ima neko ko ne voli Cenu? Hvala na preporuci!!!!!!!!!

[Truman]

Nema na čemu, film je inače konvencionalan ali lepo upakovan. I glavna glumica mi se sviđa. Može da se pogleda.

[Meho Krljic]

Nedavne praznike sam iskoristio i da pogledam prošlogodišnji bioskopski hit (or is it?) Raše Andrića, Munje O5, posle više od dve decenije snimljeni nastavak jednog od svakako najkultnijih domaćih filmova urađenih u ovom stoleću. Iako napravljen od strane istog kreativnog tima, sa scenarijom koji je i ovog puta napisao Srđa Anđelić, Andrićem iza kamere i najvećim brojem glumačkih imena iz prvog filma koja su se vratila da ponove svoje uloge, Munje O5 je naišao na, reklo bi se, mnogo slabiji odziv gledalaca. Drugačije rečeno: ne znam doslovno ni jednu osobu koja misli da je Munje O5 iole gledljiv film, a u trenutku dok ovo kucam od sedam prikaza na IMDb-u svi su negativni a onaj koji je istaknut film naziva najgorim ikada snimljenim na Srpskom jeziku.



Što je svakako preterano. Andrić je imao veliku pauzu između Kad porastem biću kengur, neke vrste malo ozbiljnijeg duhovnog naslednika prvih Munja i još jedne sasvim kultne urbane komedije koju je snimio 2004. godine i sentimentalnog Leto kada sam naučila da letim iz 2022, ali radi se o kompetentnom režiseru čije su mnoge jake strane i dalje vidne u nastavku Munja. Ovo je vizuelno upečatljiv, uspešno stilizovan film veoma jakog tempa do mere da taj jaki tempo i radi u korist njegove štete, ne ostavljajući gledaocu dovoljno prostora da malo uzme vazduh i srodi se sa likovima. Jedna od posledica je da čak i neki od likova iz prvog filma kao da prolete ispred kamere i nemaju priliku da pronađu svoje mesto u narativu (Maja Mandžuka kao nedovoljno iskorišćen a intrigantan lik), a dodavanje obimnog ansambla novih likova je film opteretilo sa više jedva skiciranih minijatura od kojih su neke uspešne ali neke su vrlo slabe i predstavljaju balast koga priča ne uspeva da se oslobodi. Andrić je svakako režiser koji ume da se snađe sa velikim brojem likova u filmu i da u okviru jedne ili dve scene iz glumca (ali i kostima, maske itd.) izvuče maksimum tako da dobijete upečatljiv, pamtljiv karakter ali kada takvh likova ima mnogo film postaje preintenzivan u individualnim scenama i ostavlja utisak jedne dinamične, agresivne teksture ispod koje je nemoguće nazreti dubinu.

Nije da Munje O5 nije imao ambiciju, uostalom, snimanje nastavka jedne toliko voljene komedije posle više od dvadeset godina je projekat kakav se retko sreće i u svetskim okvirima, još manje da na poslu imate istog scenaristu i režisera i isti prvi ešelon glumaca. Scenario koji je Anđelić za ovu priliku spremio se velikim delom bavi upravo meditiranjem nad protokom vremena i time kako se ljudi sa njime menjaju ili odbijaju da se promene. Tenzija između karijernih luzera i karijernih vaćaroša prisutna u prvom filmu ovde je još naglašenija i Munje O5 je imao solidnu priliku da zaroni u svoje likove još dublje i pozabavi se melanholijom srednjih godina, refleksijama na život koji prolazi u čekanju da se dogodi ono što ste kao dete zamišljali da će vam zrele godine dati, konačno, jednim poslednjim jurišom na pijedestal slave za koji znate da ne može ništa suštinski da promeni ali koji dugujete detetu u sebi što ga nikad niste pustili da tiho ode u noć.



I Munje O5 sve ovo zaista i radi, dajući nam likove Popa i Mareta dve decenije nizvodno, uhvaćene u samsari slabo plaćenih poslova, života sa roditeljima (iako su na pragu šeste decenije života) i stalnih fantazija o tome da su nekada, davno, bili na ivici toga da u životu urade nešto značajno. Početak filma dosta spretno razrađuje odnos viđen u prvom filmu, gde je Mare flegmatičniji ali i realističniji od dvojice, čovek sa ,,pravim" poslom, nesklon da se javno prepušta upadima u nostalgične epizode, ali vidno nesrećan u svojoj ,,odrasloj" personi, dok je Pop i dalje agresivno sanjarski nastrojen omatoreli klinac što još uvek pokušava da ,,uspe" u muzičkoj industriji iako mu se posao svodi na povremeno puštanje muzike na kućnim partijima. Jedna od uvodnih scena, na rođendanskom partiju Milorada Milinkovića Debelog svojim kondenzovanim repriziranjem replika i situacija sa slične žurke iz prvog filma spretno prikazuje Maretov egzistencijalni užas kada shvati da je suočen sa ,,večnim vraćanjem" i spoznajom da je osuđen na potucanje po žurkama sa poluraspadnutim gradskim facama iz vremena prošlog, da nikada  ne izraste u onog zrelog, uspešnog čoveka kakav je trebalo da postane.

To da Pop, sa svoje strane smatra da je sve to okej i da povremena tezgica na kojoj se zabode pedeset evra služi kao nešto najpribližnije karijeri što on može da zamisli da mu se desi je takođe lepo postavljeno i Munje O5 sasvim fino radi na razvijanju tema prvog filma, ali onda pravi možda i fatalnu odluku time da najveći deo radnje smešta u Beč, na žurku za 30 godina mature koju tamo za svoje prijatelje organizuje sada uspešni menadžer Gojko Sisa. Naravno da Pop i Mare nisu pozvani na ovu žurku ali kada pukom slučajnošću u aktuelnom hitu pevačice Mile Sile čuju pitanje ,,koliko si jak?" i shvate da je kaseta sa njihovim starim demo snimkom na kraju završila kod Gojka koji je onda njihov slogan iskoristio da lansira plesni hit za generaciju Z, odlučuju da se, kako znaju i umeju prevezu do Beča ne bi li raspravili pitanje autorskih prava ali i, važnije, pokazali da komercijalizacija muzike koju su oni smatrali autentičnim izrazom svoje generacije neće proći nekažnjeno i da ,,pravi hardkor" nikada ne umire.



Ovo su sve dobre teme, da ne bude zabune, kao što je na kraju krajeva i odnos srpske dijaspore u Beču sa maticom – provučen kroz neselektivnu nostalgiju i slavljenje svega što ima veze sa Srbijom, ma koliko možda bilo neukusno ili bljutavo – ali Munje O5 odlaskom iz Beograda gubi i jasno utemeljenje u nečemu što je prvom filmu davalo autentičnost. Nije ovo nepoznat fenomen – Jay i Silent Bob su bili mnogo kulji likovi u Clerksu nego u Jay and Silent Bob Strike Back jer su delovali više kao dva stvarna lika koje ste mogli poznavati ako ste se zatekli u izvesnom video-klubu u Nju Džersiju, nego kao stripovski likovi veći od života u koje su proizvedeni u kasnijim filmovima – i on čini Munje O5 jednim manje relatabilnim iskustvom. Drugačije rečeno, Pop i Mare su sada svedeni samo na svoju (anti)herojsku potragu za kasetom koju je Gojko otuđio i koja ima samo simboličnu vrednost jer je jasno da niko od njih nema iluzije da će ikada napraviti muzičku karijeru. Ovo jeste tiha tragedija u centru filma i daje mu i izvestan emotivni gravitas ali u egzekuciji deluje kao da imamo dva lika koji upadaju iz jedne u drugu suludu situaciju bez mnogo jasne motivacije, prolazeći kroz izuzetno bučan, dinamičan komički program u kome se lako zature te finije dimenzije karaktera i njihovih života.

Konsekventno, ako su originalne Munje delovale kao generacijski film, izašao svega nekoliko meseci posle Miloševićevog pada, kao prvi ,,slobodni" izraz ekipe koja je kroz svoje kontrakulturno delovanje bila, makar simbolički važan deo uzroka tog pada i korekcije kursa Srbije ka jednoj ,,građanskijoj" poziciji ukojoj će urbani mitovi zameniti nacionalne, Munje O5 nema na svojoj strani ovakvu prednost. Ovo je film pre svega o ljudima koji su se izgubili u smeni generacija i koji odbijaju da puste tu jednu sitnicu što – samo u njihovim glavama – čini razliku između kul luzera i običnog luzera.

Ponovo, tematski je ovo dobro postavljeno, a likovi Mareta i Popa rade posao kako treba tamo gde im je to omogućeno. No film, iako će to zvučati paradoksalno, preteruje s komedijom i dramske elemente zatrpava ispod naslaga mini set-pisova u kojima taj veliki ansambl filma prolazi brze i temeljne transformacije a čija težina opet gledaocu možda nije odmah shvatljiva zahvaljujući tom odsustvu prostora za refleksiju i ogromnom broju likova koji svi NEŠTO rade u kadru. Slično se desilo, podsetimo se, i Srđanu Dragojeviću čiji je nastavak ,,Anđela" bio jednako okrenut jednoj intimnijoj, manje opštoj temi i gde režiser, namećući sumanut tempo pripovedanja nije dao komediji da prodiše, nižući replike i gegove takvom frekvencijom da je gledalac brzo na njih otupeo.



Ovim ne želim da kažem da su u Munjama O5 sve scene zapravo odlične i da samo nije trebalo da budu nanizane jedna za drugom, već da je film urađen takvim tempom da gledalac naprosto više ne razlikuje dobru od loše scene, kreveljenje od glume, referencu na neku repliku iz prvog filma od product placementa (kojeg su Munje O5 prepune). Iako je Andrić zanatski veoma vešt i kada žonglira sa ogromnim brojem likova, i film mu je vizuelno jako solidan, Munje O5 na kraju ostavljaju utisak da ste AI botu dali da pogleda prvi film, onda ga nahranili komedijama Franka Capre i Braće Marks i zatražili da uradi nastavak. Sve je TU, ništa ne nedostaje, ali sve je ubačeno bez dovoljno osećaja za dinamiku pripovedanja i potencijal likova da se izraze.

Ali dobro, nije ni SVE tu. Likovi Nebojše Glogovca i Zorana Cvijanovića su u prvom filmu bili zanimljiva spona između mlađe generacije (koju su predstavljali Pop i Mare) i samo malo ,,starijih", ozbiljnijih ljudi prinuđenih da se bave bečim opipljivim kako bi sebi obezbedili egzistenciju (naravno, na dva sasvim suprotna kraja tržišta rada), dok Munje O5 nema ništa slično i umesto toga nam nudi kontrast između mlade generacije oličene u tri srednjoškolska tinejdžera koji idu u Beč na takmičenje iz hemije i ,,matoraca" koji tamo idu na trideset godina mature. Film ovo prepoznaje kao interesantan kontrapunkt ali ne uradi sa njim dovoljno, do mere da su Ivana Zečević i njena dvojica mladih kolega – uprkos sasvim solidnoj glumi – višak koji je lako mogao da bude izbačen iz filma.



No, oni su simptom i dramaturškog problema koji je Anđelić očigledno imao, i sam osećajući da potraga za kasetom u Beču nije dovoljno snažan motiv da iznese ceo film pa se na ovo dodaje čitav drugi zaplet sa nelegalnim biznisom Gojka Sise koji pored svog menadžerisanja i dovođenja gastosima u Beč srpskih muzičkih zvezda na noge, ima i tajnu hemijsku laboratoriju. Klinci-hemičari su presudan deo njegovog plana da napravi... pa, ne zna se tačno šta, jer film ovde nažalost nema dovoljno herca da malo stane i razradi ovaj motiv. Je li Gojko neko ko samo želi da napravi ultimativni sjaj za usne ili drogu koja će biti kao MDMA na steroidima? Evo, nikom nije jasno, verovatno ni samim glumcima koji su morali da odšmiraju efekte konzumiranja ove hemikalije u scenama čije se trajanje meri doslovno sekundama i ostavlja i gledaoca zbunjenog i bez jasnog razumevanja šta se zapravo dešava.

Na ovo je onda, ambiciozno ali možda ipak preambiciozno dodat i podzaplet sa lokalnim balkanskim gangsterima koji Gojku neće da dopuste uletanje u njihov biznis tek tako i Dragan Marinkovic Maca ovde pruža ulogu koja se svodi na mrmljanje i kreveljenje i odvlači film ka dnu jeftinih televizijskih produkcija u kojima se odsustvo budžeta i vremena za snimanje nadomešćuje skretanjem u bizarnost.



Štaviše ovi momenti filma podsećaju da je prethodna saradnja Anđelića i Andrića bila televizijska serija Ujka Novi Horizonti, jedan spoj staromodnog humora i handheld estetike, a i sama duhovni nastavak serije Mile protiv tranzicije, koju su Anđelić, Andrić i saradnici radili u prvoj deceniji stoleća. Obe serije su satirično gledale na prelazak Srbije iz ,,komunističkog" jednoumlja u modernu demokratsku državu koja stupa ka članstvu u Evropskoj uniji, prikazujući konspiratološke, populističke elemente onog što se smatra ,,tradicionalnom" i ,,domaćinskom" Srbijom, sa sve nominalno nekompatibilnim obožavanjem komunističkog nasleđa, ali u obe se takođe mogla naslutiti i mera razočaranosti samih autora u postmiloševićevsku Srbiju, nesavršenu demokratiju i možda nedovoljno blisku Evropsku uniju.

Munje O5 ništa od ovoga ne pominje ni eksplicitno ni implicitno, ali su ove teme notabilne upravo svojim odsustvom. Na kraju krajeva, ovaj film je nastao u Srbiji u kojoj Mile više nije ekscentrik kome se normalan svet smeje; naprotiv, Mile je sada na vlasti a njegov način spajanja kontradikcija u demagoškom svetonazoru i prekrivanja najvećih pukotina na fasadi glasnom vikom je najbliže ideologiji što Srbija ima u javnoj politici. To da Munje O5 ništa od toga ne prikazuje je dodatni nivo tragičkog u likovima, koji su toliko ubijeni u pojam, toliko svedeni na golu egzistenciju i nostalgično fantaziranje o budućnosti koja se nikada nije desila da je njihova nezrelost razlog da plačete a ne da se smejete.



A što je, verujem, u korenu lošeg prijema ovog filma. Iako Anđelićev scenario pravi značajan napor da likove pokaže kao na kraju svesne da je njihovo vreme prošlo, da danas klinci imaju neke druge idole i interesovanja, taj superubrzani tempo pripovedanja i komičkih gegova koji sustižu jedan drugi ne dopušta da se gravitas zaista oseti.

Naravno, to da Pop i Mare na kraju svoje potvrđivanje kao ličnosti, autora i umetnika dobijaju u krosover nastupu sa Milom Silom je POENTA njihove priče – oni nisu zaista ratnici beogradskog podzemlja i hardcore šmekeri koji ostaju pri istim stavovima i nakon što su se svi ostali prodali, već dva lika čija je relevantnost u jedom trenutku pre dvadeset godina za trenutak bljesnula, kada su se scene gitarskog hardkora i drum 'n' bass didžejisanja za momenat susrele i koji od tada pokušavaju da pronađu uporediv ,,high" u životu iako su hardkorovci u međuvremenu prodali gitare a drum 'n' bass više niko ne sluša. Anđelić i ekipa oko njega je devedesetih godina, uporedivo sa tim, bila neka vrsta opinion makera i influensera koji su jednako bili naklonjeni gitarskoj alternativi i elektronskoj plesnoj muzici i povezivanje tih scena je u tom momentu delovao kao bogougodan posao.

Ali Munje O5 nemaju sličan, jasan prosvetiteljski napor u svom centru i Popovo repovanje uz Mlu Silu i zajednički nastup (pa i ljubljenje) sa ženom koju je do pre neki minut nazivao seljančurom je – jasno – samo pokušaj da se na trenutak ponovo bude relevantan, po svaku cenu, ne da se napravi sinergija dvaju razdvojenih a opet, možda srodnihscena. Jer, naravno, Mare i Pop u ovom filmu odavno ne predstavljaju ni jednu scenu, a i sama Mila Sila je čist menadžerski produkt. Oznojena tela u klubu što skaču uz Cobyjev i Euffratov ritam su samo ,,publika", bez ideoloških ili čak generacijskih obeležja. I Popu i Maretu je to okej jer uz njihovu muziku nikada nije skakalo toliko ljudi. Godine i decenije nastupanja pred urbanim likovima sa raznih gradskih hardkor scena koji su suviše kul da bi pokazali da im se išta dopada naspram jedne lude noći u Beču gde gastosi gube razum na vaš bit i stihove – ovo je đavolja pogodba koju Mare i Pop oberučke prihvataju. Toliko je jednostavno.



Jedan deo gledalaca ovo naprosto ne može da prihvati kao poentu filma – iako i u ranijim scenama vidimo tezgaroški bend kako izvodi kontrakulturne hitove uz koje se devedesetih protestovalo protiv Miloševića, u easy listening lounge verzijama, jasno nam ukazujući da kontrakultura na kraju opstaje kao puka komercijala ili naprosto časno odumire – i optužbe da Munje O5 izdaje pozicije prvog filma koketiranjem sa zvezdama reality televizije i JuTjub ,,reperima" iako prirodne, zapravo zamagljuju tu jednostavnu činjenicu da čovek od skoro pedeset godina čije samopoštovanje zavisi od demo kasete koju je sa ortakom u garaži snimio pre dvadeset godina ne da neće nikada ponovo biti kul, već i da nikada nije bio kul. Originalne Munje su bile samo fantazija od jedne noći u kojoj su se luzeri na trenutak našli, mislili su oni, na pravoj strani istorije. Munje O5 je prikaz šta se dešava kada pokušate da istu takvu noć ponovite posle dve decenije – parada pijanstva i kiča koja je prihvatljiva sve dok ceo klub na kraju skače uz vaše bitove.

Utoliko, Munje O5 je pametniji film nego što je većina njegovih kritičara spremna da prizna, ali ne i nužno lak za gledanje. Andrićeva režija krešenda filma sa tim krosoverom između old school hardcorea i moderne estrade je veoma efektna, ali veliki deo filma pre toga počiva na bučnom, dinamičnom humoru u kome i dobre fore počinju da smetaju jer se oko njih gomilaju osrednje i loše, a preobilje likova i dodavanje previše elemenata u zaplet slabi te dobre poente koje Munje O5 treba da naprave. Ne tako loše kako su vam rekli, dakle, ali značajno lošije od onoga čemu ste se nadali.

[Truman]

I original Munje sam kao klinac smatrao dosta plitkoumnim filmom, a taj nastavak ne bih gledao ni da mi plate.

[Meho Krljic]

Surovo, ali poštujemo. Mislim da su originalne Munje bili kultni film za generaciju koja je devedesetih bila u svojim tinejdž godinama i dvadesetima jer je emanacija upravo tog nekog duha Beograda. Ali drugima svakako ne mora da bude zanimljiv...

[Dybuk]

Moram da se složim s Trukijem.
Inače, meni ovo zvuči kao more of the same, samo elaborirano, apdejtovano i nagruvano na osnovu skice koju je predstavljao prvi film. Očekivano.

I još, ne mogu da verujem da Maca i dalje mrači javnim prostorom.   

[Meho Krljic]

Maca je ubedljivo najveći promašaj ovog filma. Nezavisno za moje simpatije prema njemu (koje ne postoje), njegova gluma baš kvari tamo gde je najosetljivije.

[dark horse]

Meni sve ovo zvuči kao Crni Gruja O5, gde Maca "menja" pokojnog Marinka Madžgalja.

Zar se ekipa već nije dovoljno iskompromitovala i bez ovog novog nedela?

[Meho Krljic]

Ne, ne, nije ovo baš na tom nivou. Moja argumentacija je da film nije onoliko loš koliko se misli.

[dark horse]

Realno, mislim da ovo nije trebalo snimati bez pokojnog Nebojše Glogovca, čovek je imao talenat da uzdigne svaki film u kome glumio za klasu. Samo pogledaj atmosferu prvog filma i ovog sada.

[Father Jape]

Ja volim Macu, ali sam ga isključivo video u intervjuima. Dakle ništa rijalitiji, ništa stendap, ništa gluma.

[dark horse]

Ovo je najveći biser:

Reditelj: Nastavak "Munja" posvećen Nebojši Glogovcu

U prvom delu Munja, jedan od omiljenih likova bio je Nebojša Glogovac, koji je tumačio lik policajca. Raša Andrić je otkrio i da li je u film uvršten omaž posvećen legendarnom glumcu.

- Jedan direktan i jedan indirektan. Imamo dva njegova sina u filmu, a sam film je upravo posvećen Glogovcu

Hahahaha. E, liče, dao si im "uloge" koje se propuste ako se trepnu: bukvalno jedan statični foto kadar i lik u zadnjem planu u masi u disko klubu. 

[Meho Krljic]

A dobro, sad, nisu djeca pravi glumci (nagađam), to su uobičajene kameo varijante.

Ja volim Macu, ali sam ga isključivo video u intervjuima. Dakle ništa rijalitiji, ništa stendap, ništa gluma.

Oh, prva osoba koju znam da joj Maca nije odbojan na svakom nivou.

[dark horse]

Meho, koliko osoba "glumi" u ovom filmu, nisu pravi glumci (nagađam), a imaju "uloge" daleko veće minutaže od kameo varijante? Okej, Maca možda najviše štrči, ali ima ih još podosta: Džus, Miloš Milaković to name a few... 

Bukvalno ceo film naturščici, sa ubistvenom minutažom. Okej, i Munje su originalno bile neka kopija Gaj Riči fazona, sa iskarikiranim likovima, tako da su se u tome samo nadovezali. Ali, i taj Gaj Riči talas davno je prošao i nikad ponovo neće biti kul, baš kao i Popov i Maretov demo snimak i to je verovatno najveći problem ovog filma...

[Meho Krljic]

Pa, dobro, al možda ova djeca nemaju realan kapacitet ko Đus koji je rođeni šoumen?

I, mislim, to meni nije neka bitna zamerka filmu, da se razumemo. Možda je veća zamerka da je po senzibilitetu zaista blizak prvom filmu a da taj stil više nije tako svež i zanimljiv...

[dark horse]

To stoji, ali malo su ipak taj stil gurnuli over the top. Jedini krindž momenat iz prvih Munja kojeg ja pamtim bio je kad deda Mraz Zoran Cvijanović gurne golu zadnjicu kroz prozor kola što uoči navodni posmatrač iz satelita. Čak i ta scena nekako je premašena u nastavku, tj. kad Smilja Tortura razvali ventilaciju bazukom, što uoče radnici obezbeđenja, sa gotovo istim komentarom iz originala. Plus, ima xy drugih krindž momenata, da ne nabrajam, ceo deo u diskoteci totalno krindž i teško se gleda, Đus mi je krindž, Arsa iz Istine i Laži mi je krindž, itd. Meni ni Maca nije toliko sporan (mada je topčina krindž), koliko je scenario bezvezan, jer su ubacili nadrogiranog lika da otima demo kasetu i medalje sa takmičenja, što sve logički nema baš puno smisla. Stvarno ne mogu da zamislim da bi neko drugi bio ubedljiviji u toj maltene ključnoj ulozi koja praktično nosi ceo film, pa ajd sad da okrivimo Macu da ne bi smo zaključili da je film glup i raspada se.

[Meho Krljic]

Ma ceo taj podzaplet je slab i nedopečen, ali na sve to dođe njegova gluma koja se svodi na kreveljenje i to jako loš utisak ostavlja. Kao da je Andrić tu računao na neki džonvotersovski efekata ali ga nije baš postigao...

[dark horse]

On se tako krevelji i u intervjuima. Ranije to nije radio, to mu je neki novi fazon. Meni sve to deluje zabrinjavajuće i nimalo duhovito.

Naprimer: https://www.youtube.com/watch?v=W3QI1vA0954

Očigledno je on ostatku ekipe bio ekstra simpatičan, inače bi mu neko skrenuo pažnju pa bi se iskorigovao.

[Meho Krljic]

Ja i krivim Andrića pre svega.

[tomat]

A dobro, sad, nisu djeca pravi glumci (nagađam), to su uobičajene kameo varijante.

Ja volim Macu, ali sam ga isključivo video u intervjuima. Dakle ništa rijalitiji, ništa stendap, ništa gluma.

Oh, prva osoba koju znam da joj Maca nije odbojan na svakom nivou.

Maca solidan u Neprijatelju.

[Truman]

Pa...i ne bas. Samo je glumio besnu verziju sebe.

[tomat]

Toliko je bilo potrebno.

[Meho Krljic]

Eh, verovatno je bio dobar i u Psi laju vetar nosi al to čak ni ja nisam imao snage da gledam. Al kapiram da kad spojiš Radoša i Macu to bude TO.

[Krsta Klatić Klaja]

ima bar 150 gorih domaćih glumaca od Mace

[dark horse]

Meni Maca u Neprijatelju kida.

Ali i to je pre 10 godina, pre ove nove faze, kad se oprostio od realizma i krenuo da se krevelji i izigrava drogoše. A možda nista i ne izigrava, već je jednostavno dosegao tu fazu... sad mi treba da procenjujemo šta je tu gluma, a šta stvarno i koliko je propao i odlepio neki tamo blazirani Pink voditelj, uposlenik drogoša Mitrovića... 

U Psi laju vetar nosi je loš, to mu je ta kasnija faza, kad je poludeo skroz i počeo jače da se dernja. Dernja se i besni i u prvoj fazi, ali može da prođe, druga faza čisti krindž. Teško je to gledati da ne dobiješ transfer blama. Kapiram da je korišćenje narkotika nužno i za takvu "glumu" i za gledanje iste. Reklo bi se da je kokain u pitanju...

[Meho Krljic]

RTS nam ga je dopremio u domove a ja sam rado pogledao prošlogodišnji ruski ,,svemirski film" Вызов, odnosno Izazov, prvi dugometražni igrani film čiji su delovi profesionalno snimljeni na Međunarodnoj svemirskoj stanici u Zemljinoj orbiti*. U svetlu prilično lošeg statusa što ga Rusija trenutno uživa na onome što se naziva ,,kolektivnim zapadom", Вызов  je na kraju rađen i promovisan kao vrlo ozbiljan državni projekat sa koproducentskim naporom između ruske kosmičke agencije Роскосмос i prvog kanala državne televizije, Первый канал, sa premijerom koja je upriličena u Kremlju baš na dvanaesti April, datum kada su 1961. godine tadašnji Sovjeti poslali Jurija Gagarina u orbitu i time zvanično poveli u svemirskoj trci, demonstrirajući (kako to već ko tumači), premoć komunizma ili ruskog duha nad ,,zapadom". Вызов u neku ruku treba da ima sličan simbolički efekat, urađen kao drama koju smo do juče mogli nazvati naučnofantastičnom, ali koja je, snimljena baš ,,na lokaciji", time uklonila veliki deo ,,spekulativnog" iz svoje postavke. Вызов nije ,,žanrovski" film u smislu u kome obično koristimo tu reč ali se može ubrojati u korpus propagandnog filma koji je utoliko efektniji time što svoju osnovnu premisu – da Rusi mogu da pošalju u kosmos ljude koji nisu profesionalni kosmonauti, a koji će se tamo baviti SVOJOM profesijom i uspešno vratiti na Zemlju – demonstrira i umetnički i produkcijski.

*ovo ovako formulišemo jer je još 2008. godine snimljen osmominutni Apogee of Fear, kompletno urađen u orbiti, dok je ruski Возвращение с орбиты, još 1984. godine, imao delove koje su snimili kosmonauti na stanici Салют-7 i u letelici Союз Т-9 koja je išla na ovu stanicu



Utoliko, Вызов je impresivan film, a što morate da primetite i pre nego što se zapitate je li dobar (a dobar je prilično) i to da je, nažalost, svetsku bioskopsku distribuciju imao uglavnom po eks-Jugoslaviji, nekim zemljama bivšeg SSSR i arapskim teritorijama je nesrećno podsećanje na odvratnu geopolitičku situaciju u kojoj se trenutno, između ostalog i ruskom zaslugom, planeta nalazi. Вызов je film – a podsetio bih da izuzetno retko koristim ovaj kliše – snimljen za bioskop i koji treba videti u bioskopu sa slikama beskonačnog neba što se otvara pred vašim očima dok vam se puls ubrzava i rukom neke bliske vam osobe koju treba da stegnete u takvoj situaciji. Ovo je film koji bi, u nekom savršenijem svemiru, ljude dovodio u bioskope i odnade ih puštao izmenjene, ne toliko na ime jedne sasvim korektno vođene ljudske drame, koliko pre svega na ime utiska da ste zaista dotakli to beskonačno koje nam visi nad glavama a retko se usuđujemo da mu pogledamo u lice. Hoću reći, ovaj film nema avanturističku dramaturgiju ili glumu, ali ima avanturu upisanu u sam čin svog nastanka i to se broji, veoma jako.



Клим Шипенко je ovaj film napisao uz gruzijskog scenaristu Bakura Bakuradzea a koji mu je pre nekoliko godina bio producent na prethodnoj kosmonautskoj drami, Салют-7, i očigledno je da je rad na ovom filmu u velikoj meri informisao projekat Вызов. Za Салют-7 je Шипенко gledao da se što više drži realističnosti (sa scenarijom baziranim na stvarnim događajima sa polovine osamdesetih) pa je Роскосмос ovde imao veliku konsultantsku ulogu sa samim direktorom agencije i nekoliko kosmonauta koji su pomagali u razvoju filma, te glumcima koji su prošli vrlo ozbiljan trening. Štaviše, vežbe u bestežinskom stanju korišćenjem poniranja aviona Илью́шин Ил-76 rađene za ovaj film su za Вызов ne samo ponovljene već su i postale deo scenarija i gledalac će ih videti u pripremama glavnih junaka za gotovo nemoguću misiju koju treba da izvedu u orbiti.



Шипенко je očigledno čovek čija ambicija nema granicu, maker ne zemaljsku i za Вызов su on, Bakuradze i nekoliko saradnika pripremili jednostavnu ali uverljivu priču kojom se nakon nesreće što zadesi jednog od ruskih kosmonauta na Međunarodnoj svemirskoj stanici Роскосмос stavlja u neugodnu situaciju. Prvi impuls direktora agencije je da se izvede hitno spuštanje povređenog kosmonauta na Zemlju gde bi mu bila urađena operacija – scenario je ovde vrlo direktan: ako kosmonaut umre pri spuštanju, to se računa u nesrećan slučaj, ali ako umre u svemiru, celo osoblje projekta na Zemlji pada pod krivičnu odgovornost. Naravno, stvari komplikuje i što je povređeni komonaut Олег Богданов (igra ga stvarni kosmonaut Олег Новицки) heroj Ruske Federacije i što se njegov život mora spasti kako bi se sačuvao ugled agencije. No, kada lekari iz ugledne državne bolnice nakon pregleda ultrazvučnih snimaka zaključe da Олег naprosto ne bi preživeo ubrzanje koje se prolazi pri izlasku iz orbite, agencija se odlučuje za drugi scenario: na stanicu će biti poslat jedan grudni hirurg sa opremom i još jednim kosmonautom koji će na Zemlji proći kratku obuku kako bi asistirao. Operacija će biti izvršena u orbiti, u bestežinskom stanju.



Шипенков i Bakuradzeov scenario je funkcionalan i elegantan. Iako su namršteni stručnjaci u centru Роскосмосa i stari, iskusni hirurzi oni koji donose odluke, film je pre svega fokusiran na mlađu hirurškinju po imenu Женя Беляева, (igra je Юлия Пересильд), jednu ,,običnu" ženu koja ima brdo normalnih i sasvim relatabilnih problema. Početak filma pokazuje je kako kasni na posao, ima solidna nerviranja zbog ćerke u pubertetu koja se tuče po školi i šeta dečka skejtera sa dredovima do dupeta, a flertovanje sa kolegom  Владиславом Николаевим (Miloš Biković) joj ni ne ide najsjanije – ona je na kraju krajeva mlada udovica, sa mužem poginulim u saobraćajnoj nesreći (za koju ona i dalje krivi sebe) i ćerkom kojoj pored svih pubertetskih mušica još i fali očinska figura, a on je jebač-presretač što ga ona zna još sa fakulteta koji je ne samo proveo cele studije na žurkama i u izlascima nego je i pola sestara kliničkom centru u kom oni rade pretvorio u svoje asistente koji mu kucaju izveštaje i ne mogu da se izmaknu silini njegovog sasvim očigledno narcističkog šarma.

I ona i on budu u grupi hirurga koje načelnik kliničkog centra povede sa sobom u sedište Роскосмосa gde će se diskutovati o tome kako da se operacija izvede u gotovo nemogućim uslovima, sa minimalnom opremom i bez obučenog osoblja (sestara, anesteziologa itd.), ali i da se serijom testova odluči ko od svih njih na kraju ima dovoljne psihofizičke kapacitete da ga stave u raketu i ispale u orbitu. Film izuzetno spretno implicira da je Беляева tu isključivo da bude konsultant i da pomaže muškarcima da se spreme za podvig i Шипенко i Bakuradze se, vrlo osvežavajuće, drže jednog prirodnog toka radnje u kome se bez woke parola i veštačke drame jednostavno prikazuje zašto je ovo i dalje ,,A man's world". Kada kasnije u filmu, u dramskom apeksu glavna junakinja odbija direktno naređenje jer smatra da lekar koji je doslovno ušao u toraks pacijenta zna bolje od stručnjaka za aeronautiku što joj se preko radija javlja sa Zemlje, čućemo i jedno promrmljano da je Сергей Павлович Королёв (otac sovjetskog svemirskog programa) bio u pravu, te da ,,ženama nije mesto u kosmosu".



Naravno, Rusi su, u svojoj sovjetskoj fazi, bili i prvi koji su poslali ženu u svemir – možda će vas iznenaditi podatak da je Валентина Терешкова i dalje živa i zdrava sa krepkih 86 godina – i naravno da će Женя Беляева, sistemom eliminacije na kraju biti ta koju će sa bajkonurskog kosmodroma (sa koga je i sama Терешкова poletela u svemir) zajedno sa Антонom Шкаплеровим, penzionisanim ruskim kosmonautom koji ovde igra samog sebe, biti poslata u orbitu da izvrši hitan hirurški zahvat na sve slabijem Богдановy.

Шипенковa režija ,,na Zemlji" je efikasna, i veoma brza. Film praktično sprinta kroz svoj srednji čin u kome gledamo kako se hirurzi nadmeću ko će biti duhovitiji i veći šmeker tokom treninga i testova, sa jednim ponovo vrlo prirodnim, impliciranim muškim takmičenjem u tome kome je veći. Scene se doslovno pretapaju jedne u druge, sa zvukom koji će dovršiti radnju iz prethodne dok je gledalac već prešao na sledeću i mada sve to izgleda kao jedna velika montaža od pola sata, istina je i da Шипенко ima osećaj za dinamiku i da će smisleno usporiti i uneti scene refleksije i čistije emocije u pripovedanje. Kada Беляева razgovara sa ozleđenim kosmonautom putem video-linka i on kaže da se oseća dobro – iako vidimo da to nije tako – i da mu je važno da se vrati na Zemlju u zakazano vreme i dobrom zdravlju zbog ćerkice, ovo je ruska patetika na delu ali u jednom sasvim funkcionalnom, estetski opravdanom formatu. Film bi inače rizikovao da se pretvori u procesiju vrlo tehnički kompetentno snimljenih scena lekara koji su svi zanimljive face a neki od njih su i duhoviti, i bude puka sapunska opera od one sorte koju Rusi inače vrlo uspešno rade već dobar broj godina.



Kontrast ovome zapravo čine Пересильд i Biković, koji, iznenađujuće, glume vrlo svedeno. Пересильд je inače prevashodno pozorišna glumica i zanimljivo je videti da ona ovde glumi pre svega izrazima lica i sa malo reči dok je Biković, inače vrlo velika zvezda ruskog filma sa gomilom uspešnih komedija u siviju, ovde osetno smirio svoj šarm u pokušaju da pokaže alfa-doktora koji tokom ovog iskustva zapravo i sam iznutra, bez mnogo reči i emitovanja emocija, sazreva.

Gledalac će, zapravo, tek pred kraj filma saznati kako to da u svemir bude poslata Беляева a ne Николаев koji je imao najbolje ocene na testovima od svih i čija ga šmekerska lakoća sa kojom svakoga u prostoriji namah ubedi da on uvek sve ima pod kontrolom i da niko nema ništa da se brine prosto prirodno kandiduje za ulogu prvog hiruga u svemiru. I ovo je ponovo jedan sasvim pohvalan pristup naraciji, gde režija namerno deakcentuje ove dramske amplitude, znajući da će one prirodno doći kao puntkuacija između stvarne drame koja se događa u STVARNOJ orbiti.



Deo filma snimljen na Međunarodnoj svemirskoj stanici je prosto veličanstven. To da su Шипенко i ekipa ovo snimili za svega dve nedelje provedene u orbiti – ali i da je film, sveukupno koštao manje od petnaest miliona dolara – je ništa manje nego čudesno, pogotovo kada se vidi sa koliko sigurnosti je urađena čitava drama oko hirurškog zahvata, koliko je Шипенко rutinerski a opet vizuelno nadahnuto uradio duge kadrove kretanja po stanici, ponovo izbegavajući da pravi veštačke dramske akcente. Vizuelno ovo je prosto izvanredno, sa klaustrofobijom ali i svemirskim trash-glamurom koji je neodoljiv u svom šarmu između ostalog i zatio što je najvećim delom stvaran a Шипенко gledaoca smešta unutar celog tog prostora i gotovo da mu daje da oseti kako je i sam u svemiru.

Naravno da film ima neke readymade trope. Беляева sa sobom vuče traumu vezanu za gubitak muža i ovo je možda i nepotrebno naglašavano u nekim presudnim trenucima, pogotovo kada znamo da su scene u orbiti ZAISTA snimljene tamo i da je sve što vidimo u bestežinskom stanju urađeno bez potrebe za green screen magijom i da je povišena emotivna frekvencija u kojoj se protagonistkinja nalazi gledaocu sasvim opipljiva i bez crno-belih flešbekova na saobraćajnu nesreću. Takođe, rekao bih da je čitav podzaplet sa Bikovićevim likom bolje zamišljen nego što je realizovan, da je ovaj vrlo nadareni glumac na kraju više IZGLEDAO nego što je GLUMIO i da su presudna uloga koju on igra u razrešenju problema što ga protagonistkinja ima u svemiru ali onda i konačna emotivna naplata na Zemlji urađeni previše ravno, bez dovoljno drame. Hoću reći, ako se Шипенко već hvatao tropa melodrame onda je trebalo u njima da doda malo gasa. Ovako je Bikovićev nemi performans na klupi na kojoj dočekuje jutro dostojanstven ali je scena na kraju filma u liftu jedan nezarađeni kliše koji glumci nisu uspeli da mi prodaju. Ima tu još momenata koji su prosto, tako, funkcionalni ali nenadahnuti, kao recimo scena u kojoj on sav namrgođen priča da ljudi oće da idu u svemir a nisu ni na Zemlji stvari sredili a ona mu onda kaže da možda tamo traže odgovore na pitanja koje nisu našli na Zemlji i to je jedan baš, onako, kliše, da se nekako završi scena ali bez ičeg pametnog da se u njoj desilo...



Ali ovo su, naravno, sitnice. Najveći deo filma urađen je besprekorno kvalitetno u zanatskom smislu, sa izvrsnom fotografijom i na Zemlji (Борис Литовченко) i odličnom montažom Тима Павелка, a čitav deo odrađen u orbiti, sa pravim kosmonautima je naprosto izvanredan. Ovde je odluka autora da se ne ide na ,,žanrovsku" dramu bila pun pogodak i, uostalom, nju je diktirala i činjenica da od četiri lika na stanici, tri nisu glumci već kosmonauti. Пересильд se i sama prirodno uklapa u ideju da je njen lik profesionalac koji će, kada operacija krene, zaboraviti i na bestežinsko stanje i na činjenicu da se sledeća najbliža osoba sa diplomom medicinskog fakulteta nalazi na dnu gravitacionog bunara kome je ona umakla. Ovde se na kraju sasvim elegantno film prepušta jednoj ,,slovenskoj" emotivnosti u zarađenoj sceni izlaska u šetnju po vakuumu izvan stanice i suočavanja sa beskrajem koji tek sa te pozicije možete zaista da pojmite. Пересильд izvrsno odrađuje ovaj apeks filma a sve scene nakon ove su prosto garnirung i služe samo da se dramaturški dovezemo nazad do čvrstog tla, izmenjeni, kao i protagonistkinja, jednim nesvakidašnjim iskustvom.

Вызов je fer zvati propagadnim filmom čija je estetika najpre utilitarna, ali ni slučajno ne treba misliti da on nije baš ništa više od toga. Шипенко je morao da uđe u biznis sa ozbiljnim državnim strukturama da bi ga napravio ali je napravio nešto što je u kinematskom smislu ipak značajno više od puke demonstracije ruske moći unatoč zapadnim sankcijama. Ovo je film koji možda nema estetsku ambiciju Kubrikove Odiseje u svemiru 2001 ali je makar ispunio ono proročanstvo da će film koji makar sanja o tome da je dosegne morati da bude sniman na licu mesta, i u procesu ispričao jednu pitku, simpatičnu priču augmentovanu čistom veličanstvenošću svemira koji je dotaknut tokom produkcije. To treba svako da pogleda.

[Truman]

Da se poslužim mehizmom, ovo je film koji ću rado pogledati kad se pojavi na televiziji.

[Meho Krljic]

Dakle, da se teleportuješ u prošlu sredu???

[Truman]

Ah, ne cepidlačimo. Prikazivaće ga valjda opet.

[dark horse]

Zakasnio je bukvalno dva dana, mogao je premota EON snimanje sadržaja.

[Petronije]

Na kablu se jedni te isti filmovi vrte mesecima. Uozbiljite se.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk