Mehmete, reaguj!

[Meho Krljic]

Superman (2025) Jamesa Gunna je film u kome imamo standardnu postavu zlih superheroja koji vole da se biju – često i da udare na kvarno*, isto kao i naši – ali razlikuju se od dobrih superheroja jer nose crne kostime i nemaju ambleme na junačkim prsima, onda psihopatskih milionera sa despotskim deluzijama i autokratskim ambicijama, tu su i povodljivi političari koji realnost percipiraju jedino kroz filter rejtinga a opisuju je samo u citantnim saundbajtovima, tu su televizijski komentatori koji ,,novinarsku nepristrasnost" shvataju kao svetu dužnost da svakom ekstremisti sa uvežbanim govorom mržnje daju dovoljno vremena da ga izgovori pred gledaocima, pa nek gledaoci vide šta će, oni se tu neće mešati, ali glavni negativci su, moramo se složiti, Hrvati. Hrvati, koji žive u izmišljenoj ,,istočnoevropskoj" zemlji što se dosta neobjašnjivo ali zgodno granilči sa nekakvom izmišljenom afro-arapskom, trećesvetskom zemljom u kojoj su ljudi siromašni ali imaju dušu, i žele, bez jasnog razloga, dakle, Hrvati žele ne samo da zauzmu deo teritorije te države za sebe već i da u procesu tog zauzimanja modernim automatskim oružjem, tenkovima i teškom artiljerijom pobiju što više mogu golorukog naroda i doslovno nejači koja se za invaziju preko granice sprema, ne šalimo se, vezujući oštro kamenje za drvene motke, praveći time improvizovana koplja pa šta im dobri bog da. Osim što se niko od njih ni u jednoj sceni kada uplašeno dižu oči ka nebu ne moli ni jednom afričkom ili arapskom, jelte, bogu, već ponavljaju Supermenovo ime (tj. reč ,,Supermen") kao molitvu.
*postoji najmanje jedna scena u kojoj titularni superheroj popije ozbiljan udarac u jaja



James Gunn nikada nije bio najsuptilniji pripovedač niti kralj višeslojnosti i njegovi filmovi su često znali da budu nešto kao one scene iz starih Looney Tunes crtaća kada Duško Dugouško duvanjem u svoj palac napumpa šaku do komično predimenzioniranih razmera a onda tom šakom ošamari Elmera Fudda/ Simu Kosmosa/ Patka Daču ili ko se već zatekao u kadru da se ovaj ludački preturi preko glave i izazove sinhrona preturanja predpubertetske publike u njenim sedištima, naterane u grčevit smeh čisto apsurdnošću opisane scene, bez POTREBE da se sad tu kao nešto sedne i objašnjava kako tačno rade fizika i anatomija u Looney Tunes ,,univerzumu" i bez, hvaljeni svi sveti, interneta na kome bi ,,well akshually" nerdovi sedeli i diskutovali da ako Duško Dugouško već MOŽE da naduva svoju šaku kad god hoće, zašto onda u drugim situacijama u istom crtanom filmu pribegava drugim rešenjima za iste situacije i, NA PRIMER, oblači se u žensko pa oće i da poljubi Elmera U USTA i time mu potpuno zbuni sinapse u mozgu i ovaj zaboravi je li došao da puškom ubija ili da vodi ljubav. Takođe, imaju li zečevi palčeve.



Superman (2025) je pomalo kao ti crtani filmovi, u skladu sa Gunnovim generalnim pristupom filmmejkingu, film koji daleko jače prioritizuje efekat jedne scene od doslednosti tona ili pripovedanja i očekuje od gledaoca da uživa u samom tom efektu takvom kakav on jeste a ne da se pita kako taj efekat i ta scena stoje u odnosu sa ne samo sveukupnošću ostatka tog istog filma nego sveukupnošću novog DC-jevog filmsko-televizijskog univerzuma za koji je Superman (2025) tek najavni plotun. Naravno, pošto već deceniju i po radi u visokobudžetnoj superherojskoj produkciji, Gunn je praktično nateran da pravi filmove koji moraju da imaju i konzistentan narativ, pa i ,,lore" i, pošto sam i piše scenarije za njih – i insistira da je najveći problem Holivuda danas to da filmovi iz različitih logističkioh razloga ulaze u snimanje bez gotovog scenarija – u stanju je da napravi priče koje imaju glavu i rep. No, kad već pominjemo rep, Superman (2025) je maltene doslovno narativ u kome rep maše psom, narativ u kome je očigledno da Gunn samo želi da uživa u svom kasno-milenijalskom, goofy Supermenu koji ima i mommy i daddy issues i ni u jednoj situaciji ne gubi svoju provincijsku nevinost, ali je okolnostima primoran da pravi priču kojoj je dužnost da kreira čitavu novu paradigmu ne samo za Supermena, ne samo za Warnerov novi filmski DC univerzum čiji su Gunn i Peter Safran ko-arhitekti, ne samo za superheroje na filmskom platnu koji su poslednje 3-4 sezone u ozbiljnoj defanzivi zahvaljujući podjednako Warnerovom nabadanju naslepo u poznoj DCEU fazi i Disneyjevoj mašinskoj preprodukciji filmova-rađenih-po-formuli, već i za samu Ameriku koja jedva pola godine unutar drugog Trampovog mandata vodi otvoren rat protiv koncepta (ilegalne) imigracije, u kome strada apsolutno previše nedužnih i koja nastavlja da podržava genocid u Gazi nesmanjenim entuzijazmom. Ovo je apsolutno PREVIŠE bagaža da ga iznese jedan film, posebno film koji režira James Gunn, ali moramo prepoznati da je Supermen sigurno najbolje pozicioniran fiktivni lik na svetu – ovde ćemo ,,prava" božanstva raznih religija za trenutak zaboraviti – da se kroz njegov koloplet metafora prelome ova pitanja. Gunn, naravno, niti može niti ume da bude suptilan u radu sa ovim pitanjima i Superman (2025) nije dobar film, štaviše, nije primetno bolji od većine pozne DCEU produkcije a zbog koje je Gunn i doveden u Warner da se više nikada ne ponovi, ali je, kao i neki drugi pozni DCEU filmovi za koje sam uspeo da nađem po koju lepu reč, interesantno loš.

Ono što je istovremeno i ,,feature" ali i ,,bug" ovog filma je da je James Gunn, scenarista, isto koliko James Gunn, režiser Supermana (2025) vrlo svestan kakvoj se publici obraća. Naravno, najveći superheroj na svetu će u bioskop dovući i one koje mi, gikovi, ponekada posprdno nazivamo ,,normijima", ali najveći deo DISKUSIJE o filmu u svetu koji je sada terminalno, nepovratno onlajn, vodiće ljudi koji su svoje rovove odavno iskopali, svoje barjake istetovirali na grudima, spremni da ginu na brdima koje običan svet ne bi smatrao za išta više od krtičnjaka. Superman (2025) sleće u svet u kome je ,,medijska pismenost" ne sad neka nedužno zaboravljena veština modernog čoveka, već koja je svesno, namerno, dosledno i maliciozno uništavana od strane ,,just asking questions" griftera sa mračnim agendama, ljudi koji profitiraju na podelama, sumnjama, teorijama zavere, a pogotovo na mobilizaciji usamljenih, neshvaćenih i nevoljenih da budu ne ,,najbolja verzija sebe" već horda koja zahteva da se drugima oduzme ono što sami nemaju i da će jedino tada pravda biti zadovoljena.



Ilustracija za to je bio već prvi trejler za ovaj film kada je pola tvitera krajnje ozbiljno diskutovalo o tome da u jednoj sceni – a koja je na samom početku filma – Supermen zahvaljuje svojim robotima koji mu pomažu nakon teških batina što ih je pretrpeo po prvi put u karijeri, a jedan od robota mu kaže kako nema potrebe da im se zahvaljuje jer oni nemaju svest niti emocije i koncept zahvalnosti ne mogu ni da razumeju. Odmah potom ,,ženski" robot, koji je ,,nov" u ovom poslu stidljivo počne da se kikoće i kaže ,,ooooh, Supermen me je pogledao". ŠTA TO ZNAČI, zavrištali su glasno na društvenim mrežama oni koji očekuju da svaka, APSOLUTNO SVAKA replika u svakom filmu iz ,,deljenog univerzuma" objašnjava neku bitnu tajnu u vezi sa najintimnijom prirodom i najskrivenijim istinama tog univerzuma i da je sve deo ,,lorea" koji se može, ne, MORA sklopiti u jednu doslednu, logičnu celinu samo ako neki heroj na internetu odvoji dovoljno vremena da analizira sve replike iz svih filmova, popuni prostor između njih divljim ali plauzibilnim spekulacijama i snimi troiposatni video za JuTjub naslovljen, recimo, ,,Gunnverse Continuity Finally Explained".

Ali ne znači ništa. Jamesu Gunnu je draže da mu film ima dobar vajb nego da je dosledno ispripovedana priča sa složenim zapletom, kompleksnim karakternim lukovima i višeslojnom alegorijskom strukturom i ovo se u Superman (2025) vidi veoma snažno, pogotovo u scenama u kojima likovi doslovno moraju da izgovore poente direktno u kameru jer inače onoj publici sa kojom će ovaj film, hteo-ne hteo da uđe u najglasniji dijalog, ostavljate previše prostora da namerno ,,ne razume" šta su hteli da kažu, pa i da tvrdi sve suprotno od onog što se čuje sa ekrana. Na primer da se može tumačiti kako je Supermen, zapravo, tu da konačno spase mlade, seksualno frustrirane, na porno-music-video dajdžestima seksa uzgajane muškarce od terora woke levice i feminizma i da film, upućenima šalje jasne signale da ih vidi, razume, podržava i da sačekaju samo još malo jer će Supermen, maskiran u Donalda Trampa, sutra-preksutra, da ih zajedno sa Vladimirom Putinom i iz tamnice oslobođenim Andrewom Tateom povede u konačni juriš na bastione liberalne represije, a Jordan Peterson će da ih gleda, da se smeška, i da jednom rukom cirka Jack Daniel's a drugom da im dodaje municiju.



Kraće rečeno, ovaj tekst kucam petog dana nakon premijere filma a diskusije o tome da li je Supermen ,,isuviše woke" su mnogo glasnije – ili samo više prenošene po internetu magijom nestašnog, đavoljeg  algoritma koji kao da je napisao Mister Mxyzptlk* – od diskusija o tome da li ovaj Supermen zapravo uspeva da bude onaj Supermen koji budi nadu, inspiriše dobrotu i ljude koji sumnjaju u sebe navede da u sebi pronađu i mnogo snage a ne samo slabosti što je onda oni opsesivno traže i u drugima. Ta diskusija je, vi to znate, ali treba i glasno napisati, NEVEROVATNO glupa. Supermen nije ,,suviše woke", Supermen je IZMISLIO ,,woke" i to da ga je pre četrdeset godina Frank JEBENI Miller napisao kao superheroja koji poslušno izvršava naloge Ronalda Reagana i ide preko okeana da razjebe sovjetske tenkove je bila SATIRA.
*otkucano iz glave, bez gledanja u Gugl, ili jelte, neke od stripova koje imam na polici. Možda nepotrebno dodati, ali za svaki slučaj: NISAM bolji gik, a sigurno ne bolji čovek od vas na ime te činjenice

Ali, rekosmo, medijska pismenost je danas praktično egzorciran kapacitet ljudskog intelekta, i socijalistički Supermen iz originalnih Action Comics pustolovina tridesetih godina prošlog veka u kojima je štitio proletere i pretio kapitalistima je praktično nezamisliv ljudima koji, poput, recimo, Deana Caina, kažu ,,znamo da je Supermen imigrant (...) ali ne možete da dođete i kažete 'Hoću da se napuste sva pravila u Americi, pošto želim da ona bude više nalik na Somaliju'".

Sad vi razmišljate da li da guglate ko je, jebem mu crvene gaćice preko plavog trikoa, sad taj Dean Cain? Imate li u sebi mentalne snage da izdržite sledećih šest nedelja tokom kojih će vam telefon SVAKI put kad odete na JuTjub u lice baciti pedeset alt-rajt teorija zavere o ,,genocidu nad belcima" i ,,feminističkoj kampanji feminizacije mladih muškaraca u SAD" koje nekakav influenser što se još i preziva kao prvi bratoubica u istoriji hrišćanstva štancuje po 3-4 nedeljno? Ali Dean Cain nije influenser – još uvek – već čovek koji je pre trideset godina igrao Supermena na televiziji i čije je mišljenje, iz nekog razloga, dovoljno kretensko da ga prenose i ostaci ,,ozbiljnih" medija poput Gardijana a koji će za iste pare dodati i da Fox Newsov Jesse Watters kaže kako je logotip ozloglašenog ganga MS-13, one američko-ekvadorske bande protiv koje Donald Trump vodi izmišljeni rat poslednjih meseci a u kome iz nekog razloga stalno stradaju baštovani i bebisiterke, ,,naslikan na Supermenovom plaštu".



Prikaz novog filma o Supermenu je, nažalost, prilika da se podsetimo da živimo u najglupljem od svih svetova, onom u kome su ljudi što se ne stide da lažu – uprkos tome što ih uhvate po pet puta dnevno – objektivno uspešniji od onih drugih, ali, ironično, veliki deo DRAME ovog filma je u tome da Supermen u njemu godinama zasniva veliki deo svoje lične etike i svetonazora na poruci što su mu je ostavili njegovi pokojni, biološki, kriptonski roditelji, koju on nikada nije odgledao do kraja i video šta oni to ZAISTA kažu u poruci i zapravo je sebe kao čoveka i heroja izgradio u sasvim suprotnom smeru od onog što su oni nameravali. Utoliko, kada Lex Luthor, psihopatski tehno-bogataš koji modernim oružjem snabdeva pomenute Hrvate (čija se država zove Boravia) pusti na televiziji CELU poruku i tu se čuju i neki preteći elementi, on se protiv Supermena bori ne lažima, ne AI fabrikacijama i ,,weasel words" iskrivljivanjem rečenog, nego čistom istinom koje Supermen samo nije bio svestan trideset godina.

Ovo je, zapravo jedna od najefektnijih Gunnovih ideja. Kao neko ko očigledno dobro poznaje DC-jev stripovski opus, Gunn je svestan da su kampanje defamacije superheroja korišćenjem laži i fabrikacija da ih se predstavi u negativnom svetlu, kao osobe koje sebe stavljaju iznad zakona a na štetu ljudske rase, stare NAJMANJE četrdesetak godina, otkada je Darkseid u krosoveru Legends upotrebio medije da okrene javnost protiv Lige pravde*, i izvrće ovaj motiv naopačke. Njegov Supermen nije neko koga LAŽNO optužuju već neko koga NEPRAVIČNO optužuju, oslanjajući se ne na nešto što je on URADIO već se baveći spekaulacijom o njegovim SKRIVENIM MOTIVIMA za sve ono što je uradio.
*a pošto je moderni superherojski strip dobrim delom reciklaža starog superherojskog stripa, slično smo imali i u recentnim Beast World i u Absolute Power

Ovo je vrlo direktan dijalog sa savremenim, postistinitim svetom u kome su ti nemoralniji igrači sa desnice u dobroj meri uspeli da erodiraju ideju verovanja svojim očima i izgradili influenserske i druge mini-imperije na stalnom sejanju nesigurnosti u svačije motivacije i mobilisanju tribalističkog, atavističkog odgovora na tu nesigurnost.

Ali Superman (2025) ima i tu vrlinu da prepoznaje kako je neprijatno velik broj ljudi susceptibilnih na tu vrstu propagande regrutovan iz redova publike koja i dan-danas smatra da je Man of Steel Zacka Snydera ,,pravi" i zapravo JEDINI pravi film o Supermenu u 21. veku, da je mračna, mučna pripovest o čoveku koji uči da spasava neznance tako što ubija sunarodnike, time simbolički žrtvujući deo svoje čovečnosti – a u ime čovečanstva – jedina prihvatljiva vizija za superheroje. Supermen kao muževni mučeni martir koji se raspinje svojim rukama, Supermen koji se žrtvuje za čovečanstvo što ga ne razume čak i dok mu govori da ga voli a spremno je da mu ne veruje i da u strahu ustukne od njega čim ovaj samo na SEKUNDU izgubi apsolutnu kontrolu nad svojim postupcima – to je Supermen koji, uz najblagonaklonija čitanja, i dan-danas predstavlja ideal u očima generacija mladih, frustriranih muškaraca koji su u ,,incel" i ,,geek" identitetima našli ne snagu zajedništva koja će im pomoći da prerastu nesigurnosti i pronađu svoje mesto u društvu već deljenu slabost koja će se hraniti samom sobom i šaputati da ništa nema smisla, da je samoubistvo jedini pančlajn a destrukcija jedina katarza. 4Chan je nekada bio samo opskurni forum na delu interneta u koji pristojan svet ne zalazi, ali sada je 4Chan svet u kome dobar deo nas živi, a tome su, posredno ali nepobitno doprineli i Man of Steel i Zack Snyder.



Ovo su užasni efekti jedne od najvoljenijih medijskih franšiza, ma koliko nenamerni ili lokalizovani bili i Gunnov Superman (2025) zato gleda da stvari kompenzuje toliko snažno da sve odlazi možda i predaleko u drugu stranu. Ne u smislu da je ovaj film ,,isuviše woke" već u smislu da je Gunn, da ponovimo, svestan da ima posla sa ljudima čiji je intelekt duže od decenije treniran da u svakoj, i najdobronamernijoj izjavi ili gestu traži zaveru protiv sebe i da mu odgovor uvek bude povlačenje dublje u sebe i svoje onlajn-pleme, zatvaranje pred svetom, insistiranje da je prozreo sve zavere i da ga ne možete prevariti i da je naoružan i spreman da ratuje kad ga Tramp pozove, pa da onda Gunn, scenarista i režiser, mora da svoj pristup simbolici i pripovedanju odvrne na jedanaest do nivoa cheesy didaktičnosti koji nismo videli još od Hanna-Barberinih crtanih filmovima o Supermenu i drugim superherojima iz sedamdesetih godina prošlog veka.

Vidna razlika u odnosu na Snyderovog Supermena je već vizuelna. Henry Cavill je – a ni to baš slučajno* – poslednjih godina postao neka vrsta ,,anti woke" ikone i već razlika između njegove frizure iz scena u kojima je igrao Supermena i frizure koju u Superman (2025) ima David Corenswet je značajna: Corenswet je razbarušen, njegova frizura je zabavna, nedisciplinovana, razigrana, baš kao što je njegovo lice ljubopitljivo, često iznenađeno, sklono da namigne i baci foru naspram asketskog, distanciranog Cavilla.
*da ne bih prepričavao celu diskusiju na redditu, izvućiću samo ovaj deo iz nje: ,,Cavill ima tri stvari na koje se kult zakačio. Prvo i najvažnije, on je lep. To je ključno jer je površinska estetika važnija od suštine za ove ljude. Drugo, on radi gikovske stvari poput sklapanja računara za igranje igara i farbanja figurica iz Warhammera, tako da je on tek ,,jedan od nas" ispod površine. Postoji preklapanje između griftera, zagovornika PC superiornosti u domenu videoigara i Warhammer paljevina, što udvostručuje parasocijalnu projekciju kako je on ,,jedan od nas". Konačno, objavljeno je da se na setu serije The Witcher svađao sa producentima oko toga da ona treba da bude vernija knjigama. Ne zaboravimo, ,,novo je loše, staro je dobro" je osnovni postulat griftera. Dakle, Cavill ima 3 od 3 stvari koje su grifterima bitne, što ga čini idealnim kandidatom za šampiona parasocijalnih bizarnosti."

Film OVOG Supermena pokazuje kao dete dvoje kanzaških seljaka, i to OZBILJNIH seljaka, jer Martha i John Kent ovde pričaju onim ,,imam vruć krompir u ustima" vernakularom koji u Americi intuitivno vezuju za dobre ljude iz provincije koji ne znaju za te vaše moderne stvari i svako jutro ustaju pre petlova da se upregnu za rad u polju, a sina su odgojili da bude pošten i da ode u veliki grad i napravi sebi karijeru. Ovde nema tragičnih smrti roditelja i korišćenja imena majke kao edipovske lozinke iz Dawn of Justice kojom godinama ranjavani, neshvaćeni a snažni, časni muškarci prepoznaju srodnu dušu u divljini. Supermen je dobar momak, koji čini pravu stvar, čak i kad ta prava stvar podrazumeva da se ode na drugi kraj sveta i Hrvatima polupaju tenkovi kako ne bi mogli da napadnu trećesvetske komšije i izvrše nad njima ničim izazvani genocid. Film je ,,političan" onoliko koliko ova rečenica to može da postigne, pogotovo jer sa Hrvatima (tj. Bovarijancima) i njihovim karikiranim predsednikom koji živi u vrlo ruski-kodiranoj palati sarađuje baš američki biznismen-psihopata Lex Luthor, valjajući im oružje, ali i koristeći njihovu ratničku napaljenost da doaka Supermenu koga smatra za jedinu pretnju po čovečanstvo vrednu pažnje.



Ta ,,političnost" je u dosta nategnutom odnosu sa generalnom atmosferom filma koja se oslanja na pomenute crtane filmove iz sedamdesetih i jedan generalno vedri, razigrani i, da upotrebimo ponovo i te strane izraze, goofy i cheesy ton što ga Gunn uspostavlja. Stripovi o superherojima su u toj deceniji već bili u svojoj zreloj fazi, sa srazmerno sofisticiranim socijalnim i političkim diskusijama što ih je prevashodno Dennis O'Neil stavljao u DC-jeve narative i sa realističkim, kinematskim grafizmom iz pera Neala Adamsa, Jima Apara i drugih kolega, ali su sa prelaskom u medijum crtanog filma motivi, karakterizacije i estetika resetovani na podešavanja za koja se smatralo da su primerenija mlađima.

Gunn sa Superman (2025) pokušava da nekako spoji obe ove tendencije, sasvim sigurno svestan i da su današnji DC stripovi često politički mnogo avangardniji od onog što bi on smeo i da zamisli da uradi u bioskopu (videti celu ,,moj Supermen voli Lois Lane i liže pičku!" kontroverzu u više detalja prodiskutovanu ovde) tako da se vrlo jednostavne političke proklamacije dešavaju na pozadini filma koji je šaren, veseo, čiji Supermen i Lois Lane, iako tridesetogodišnjaci, imaju vezu koja je tinejdžerski nevina, gde je devojka Lexa Luthora, Eve Teschmacher*, žena sa izgledom supermodela, strahovito nesigurna na ime navodno nestandardnog oblika svojih nožnih prstiju**, istovremeno bivša devojka Jimmyja Olsena, geeky fotografa iz novine u kojoj Lois i Supermen (tj, Clark Kent) rade, i koja i dalje želi da se vrati Jimmyju jer je i dalje – neobjašnjivo – opsednuta njim. I Supermen ima kuče. I to kuče, Krypto, je jedna vesela, neposlušna, nekontrolisana gomila krzna i poludelih šapa, u celosti napravljena u kompjuteru, ali dovoljno uverljiva da bude neka vrsta srca i duše ovog filma.
*samo jedna od nekoliko posveta Donnerovom Supermanu
**Ne. Ne vide se ni jednom u kadru, bar ne u dovoljno krupnom planu da bismo fetiš-sabraći mogli da damo ikakvo učeno mišljenje

Ili barem služi kao prečica za te medijski nepismene, jelte, gledaoce, da shvate zašto Supermen u jednom momentu odlučuje da se preda vlastima – iako ništa nije kriv – da bi svog psa poštedeo muka. Ovaj Supermen je, dakle, HUMAN i sebe ne vidi kao martirskog mesiju već kao nekog ko će se dobrovoljno dati u zatočeništvo da bi našao svoje neposlušno CGI kuče.



Gunn je i do sada bio dosledni polaznik škole pisanja sadržane u besmrtnom aforizmu fiktivnog spisatelja Gartha Marenghija: ,,Poznajem pisce koji koriste podtekst i svi do jednog su kukavice" a sa Superman (2025) je samo poduplao napore da i gledaocu najisprženijih sinapsi na kraju sve bude jasno. Negde je to zapravo spretno izvedeno i dramski potentno: u jednoj sceni Lois u šali kaže Clarku kako nije okej da Supermen stalno intervjue daje njemu a nikada njoj – narod će posumnjati a i on sebi daje laka pitanja – i on joj kaže da, evo, može da ga intervjuiše odmah sada ako hoće. Lois upali diktafon i odmah krene da ga rešeta pitanjima tipa zašto misli da je pametno to da se umešao u konflikt dve zemlje na drugom kraju sveta i, ne konsultujući se ni sa kim napao vojsku jedne od njih i naneo joj ogromne gubitke u opremi i tehnici. On insitira da nikog nije povredio (nije) i da je njegova aktivnost bila očigledno dobra jer je sprečio masakr. Ona ga onda pita da li je o tome obavestio predsednika SAD i generalno ga suoči sa toliko realpolitičkih dilema – ne argumentujući iz bilo kakve maliciozne pozicije – da ovaj popizdi i ode. Ovo je kvalitetno, televizijski režirana scena, sa perfektnom montažom i glumcima koji rade ono što glumci, pogotovo ovakvi glumci, tradicionalno najbolje rade: dobacuju jedno drugom logično ispisane replike, organski ulaze u likove, hrane se energijom onog drugog. Šteta je da takvih scena nema više u filmu jer bi onda možda i polemika o ovim pitanjima otišla dalje.

No na drugim mestima Gunnova rešenja su toliko prostačka da je to ipak ispod estetskog nivoa koji bi trebalo da prihvatamo ČAK i u superherojskom filmu. U finalu, recimo, Supermen objašnjava Lexu Luthoru šta je to što njega – tuđina sa druge planete – čini čovekom, nakon što je ovaj objasnio da ga mrzi i plaši ga se i zavidi mu jer nije čovek i jer je moćniji od ljudi, i to je jedna deklamacija koju David Corenswet izgovara kao da je na ispitu na prvoj godini FDU, tehnički korektno, ali bez ikakve ideje o tome da lik koji to izgovara STVARNO ima životno iskustvo iz kog je tu mudrost, kao, pokupio. Ova potreba da se filmu podari JASAN političko-ideološko-etički pančlajn na uštrb ikakvog ,,umetničkijeg" rešenja – na primer da neko drugi ovako ,,objasni" Supermena na jedan organskiji, manje pamfletski način – je prisutna dobrim delom njegovog trajanja i jako slabi njegov, jelte, estetski naboj za račun plitke, površne argumentacije (sa kojom se ja, da ne bude zabune, ideološki uglavnom i slažem)



I sam Lex Luthor je jednako prostački realizovan. Nicholas Hoult je solidan glumac i ja ga veoma volim, ali njegov Luthor je ,,stripovski" ili čak crtanofilmovski groteskna figura koju on treba da odradi sa nekakvom ,,realističkom" uverljivošću i mada Hoult razvaljuje i sa mimikom i sa gestikulacijom i sa enuncijacijom, u ovog Luthora se prosto ne veruje.

Štaviše, sklon sam da kažem da je jedini dobar Lex Luthor u bioskopu bio Gene Hackman, ali najpre zato što je Richard Donner – još uvek neobjašnjivo kako – ZNAO ŠTA RADI i isprve napravio supeherojski blokbaster o Supermenu koji još uvek niko nije uspeo da dostigne. Svakako je dobrim delom i do mojih godina, ali isto moram da primetim da je Christopher Reeve letvicu postavio toliko visoko da sam poslednje četiri i po decenije, sa svakim sledećim pokušajem da se Supermen ,,oživi" na velikom platnu po pravilu razočaran. David Corenswet je šarmantan i kao Clark Kent je odličan, ali kao Supermenu njemu naprosto nedostaje ta aura pravične, benevolentne, zaštitničke ali ogromne snage koja uliva poverenje i ljude inspiriše samim izgledom, a koju je Reeve naprosto IMAO. Da ne pominjem da veliki broj kritičara hvali Corensweta upravo za to da nudi vedrog, optimističnog Supermena, ali Gunn onda u pola scena koje ovaj provodi u kostimu nudi Supermena koji se krevelji od bola ili tuge, a što nema efekat ,,humanizacije" lika već deluje usiljeno, kao da se ne razume da je Supermen dostojanstven i smiren i kad pati i da je TO a ne to da je ,,isti kao mi" tajna njegove inspirativnosti.



Naravno, nije propisano zakonom da SVAKI Supermen na filmu mora da bude isti Supermen, no u Gunnovoj verziji je Supermen, rekosmo, dosta goofy, ali i najdobronamernije dobronameran u svemu što radi i to je sasvim okej, do momenta kada očekujete da ga film suoči sa teškom dilemom u kojoj će njegova etika biti na ispitu, a to se onda nikada ne desi. Čak, naprotiv, iako pred sobom ima pretnju uništenja celog sveta (svakako čitavog grada Metropolisa koje je u toku), plus ponovni pokušaj genocida od strane Boravijanaca nad prekogranskom nejači, Supermen svoj odsudni boj vodi sa drugim superherojem i njihov konflikt nema nikakve stvarne posledice na rešavanje ova druga dva problema. Argumentacija da je Supermen inspirisao druge superheroje – korporacijski tim što radi za Maxwella Lorda* – da prestanu sa radom samo u ime dobrog PR-a i interesa korporacije i da počine bezinteresna dobra dela što spasavaju živote, sprečavaju genocid itd. je korektna, ali samo do mere kada morate priznati da biste radije gledali film o tim drugim superherojima nego o ovom Supermenu.
*igra ga, u jednoj vrlo kratkoj sceni, Sean Gunn, Jamesov brat i podseća da je Pedro Pascal bio najbolji element groznog drugog filma iz serijala Wonder Woman

Nije to ni neko iznenađenje: Supermen je u ovom filmu isuviše ravan lik, uprkos svemu što Gunnov scenario baca na njega, jedan jednostavni dečko sa kanzaške farme za koga imate utisak da ni ne kapira šta se sve oko njega događa a kamoli da ,,raste" kao lik do kraja. Tu ima šarma, ali nema stvarne karakterne drame, nikada nemate utisak da je on u opasnosti da počne da preispituje svoja moralna načela, niti da, sa druge strane koja bi bila makar isto toliko zanimljiva, svoje neprijatelje tretira kao ljude koje ne treba pobediti već pridobiti za sebe. Ovo je nešto što film kao da najavljuje da će se desiti u jednoj ranoj sceni gde Supermen gleda kako pomenuti korporacijski superheroji ubijaju orijaško kaiđu čudovište koje pustoši Metropolis i kaže da se nadao da će moći da ga savladaju bez ubijanja, ali naravno da Gunn do kraja filma zaboravlja na potencijal te scene i Supermen u poslednjim sukobima sa Ultramanom i The Engineerom naprosto pred sobom ima prepreke koje treba srušiti pesnicama.



Sa druge strane, pomenuti tim superheroja, ,,Justice Gang", kako ih zove jedan od njih a ostali prevrću očima, ima simpatičnu stripovsku dinamiku a likovi imaju stereotipne ali sočne karakterizacije. Nathan Fillion je hajlajt filma kao Guy Gardner* ne samo zbog MONSTRUOZNE frizure na kojoj je glumac sam insistirao već i zbog te perfektne kombinacije arogantnosti i nesofisticiranosti koju Fillion sjajno nosi. Edi Gathegi je takođe veoma solidan kao Mr. Terrific, dajući liku slojevitost i dinamiku kakve ovaj crni, tehnološki heroj zaslužuje a mada Isabela Merced kao Hawkgirl dobija premalo replika, i ona ima energiju i propulzivnost u kadru potrebne da ovaj tim proradi. Anthony Carrigan se vraća u DC univerzum, ovog puta kao Metamorpho ali on je toliko prekriven specijalnim efektima i sveden na jednu dimenziju da nemam o njemu bogznašta da kažem sem da se nadam da će negde nizvodno ovaj meni dragi lik imati prilike da se malo više razmahne.
*i ima svakako nečeg simpatično osvežavajućeg da je prva Zelena svetiljka u Gunnverse verziji DC univerzuma baš Guy a ne Alan Scott ili danas neizbežni Hal Jordan

Gunn je sa sobom doveo i neke prebege iz Marvela, pa tako pored minijatura koje dobijaju Michael Rooker i Pom Klementief imamo i Franka Grilla koji igra Ricka Flagga i onoliko koliko prostora mu se daje (malo!) odličan je. Zapravo, odličan je i Skyler Gisondo kao Jimmy Olsen a Rachel Brosnahan je najbolja Lois Lane u ovom veku i film generalno prodiše kada je ona u kadru, sa Brosnahanovom koja ulogu ,,Supermenove devojke" igra bez glumatanja i hvatanja na emociju, bez feminizma-iz-knjiga-o-samopomoći, nudeći portet energične, preduzimljive, samostalne žene koja ima toliko samosvesti da odluči da raskine sa Supermenom jer shvata da im veza baš ne ide. Opet, i ovde je šteta da su praktično svi likovi oko Supermena zanimljiviji od njega samog i da su, pošto je ovo ipak film a ne televizijska serija, i vezani za njegov karakterni luk tako da sve zanimljivo što bi možda mogli da urade, oni ne urade jer bi to smetalo njemu. Tako i María Gabriela de Faría vizuelno razvaljuje kao The Engineer ali nema nikakav karakter osim besa za koji nemamo pojma ZAŠTO postoji, ŠTA ga je izazvalo, KOJI su njeni motivi da napada čoveka što ima razbarušenu, nestašnu kosicu, ludo kuče i koga iznova viđamo kako spasava male ljude tokom kataklizmičnih sukoba sa silama koje ne bi trebalo da pohode planetu Zemlju.



U tom nekom smislu, Gunn ne uspeva da uverljivo, niti zanimljivo, prikaže ni taj Supermenov politički stav. Sa jedne strane samorazumljivost toga da on samo ne želi da Hrvati (Boravijanci) pobiju svoje komšije zato što ih na to loži američki biznismen bi trebalo da preko puta ima nekog ko PLAUZIBILNO ili makar zavodljivo argumentuje suprotnu poziciju: da to TREBA da se desi jer je veća šteta za svet ako neka neinstitucionalna sila – na primer vanzemaljac sa moćima boga, laserskim očima i kučetom koje jede dronove – spreči genocid i poremeti ,,prirodnu" hijerarhiju čovečanstva. Pomenuti intervju koji Lois radi sa Supermenom kao da priprema teren za ovakvu jusktapoziciju u finalu u kojoj bi Gunn onda poentirao insistiranjem na tome da je čovečnost uvek važnija vrednost čovečanstva od nekakve realpolitike, ali toga NEMA, štaviše, rekosmo, Supermen se i ne pojavljuje u sceni u kojoj su Hrvati ponovo osujećeni u svojoj invazionoj nameri i gledamo njihovog vrlo iskarikiranog predsednika kako viče ,,Povlačenje! NE! NE! NE!" dok ađutanti pokušavaju da ga odvuku na sigurno u bunker.

No, GORE od toga je što se nacija koja se nalazi pod pretnjom genocida, Jarhanpur, predstavljena kao, rekosmo, bliskoistočno-severnoafrički, ,,etnički" mišmeš, svodi na strahovito stereotipizovanog ,,drugog" iz, jelte, ,,trećeg sveta" koji nema nikakvu drugu nadu da će izbeći uništenje sem da se moli da se Supermen pojavi na vreme. Ovde, da bude veoma jasno, ne postoji odjek STVARNOG nadanja potlačenih naroda da će Evropska unija/ Ujedinjene nacije/ Američki predsednik/ Međunarodni sud pravde ili neka peta institucija reda i morala stati u zaštitu njihovih neotuđivih ljudskih prava – ta sami smo u ponižavajućoj situaciji da stalno prizivamo EU da nešto uradi sa ovim odmetnutim Vučićem – a što bi podrazumevalo neku simboličku razmenu u kojoj se njihova prava štite jer su deo nekakve globalne zajednice a ne samo izmučena nejač, već samo praktično religiozna nada da će ih pripadnik tuđinske kulture, doslovno vanzemaljske, spasti jer ga je tradicionalnim ljudskim vrednostima naučio par skromnih farmera iz okoline Smolvila. Naivnost Gunnove postavke je uglavnom vrlina ovog filma, ali kada se priđe ovoliko blizu ,,real world" situaciji, njegov aspirativni scenario o planeti koja IMA benevolentnog spasitelja što nema mesijanske ambicije i neće da se meša u politiku i samo želi da spase živote deluje ne tek detinjasto već i malo neukusno. Jarhanpurci su ovde temeljito viktimizovani i pasivizirani a spasenje treba da im stigne praktično od boga a ne kroz bilo kakav poziv kolektivnog zapada na odgovornost što se nalaze u takvoj situaciji. Na kraju će biti kažnjen pojedinac – Lex Luthor – a ne sistem koji mu je dopustio da ima takvu moć da bukvalno sam odlučuje o genocidu nad jednim narodom.

Očekujem li previše od Jamesa Gunna? Sigurno da; ni jedan njegov prethodni film nije nudio posebno duboka politička promišljanja niti moćne uvide u druge kulture ali važno je podvući da zamena fraze ,,Truth, justice and the American way", vezivane za rane Supermenove godine, jednim pan-humanističkim svetonazorom gde se ne gleda ko je kakve boje kože i religije i odakle je, nego samo je li, jelte, čovek, sa svim nedostacima i vrlinama koje to obuvhata, ne zvuči tako uverljivo nama ,,drugima" kada gledamo ovaj film. Supermen nije produkt američkog imperijalizma – ni onaj Supermen iz tridesetih niti ovaj Gunnov – ali ovaj Gunnov o imperijalizmu ni ne razmišlja. Njegova crvena linija je genocid, ne ekonomsko iznurivanje trećeg sveta, ne finansijska ili kulturna kolonizacija, ne podrška režimima stabilokratije na štetu građana koji tamo žive, već samo i isključivo genocid. U tom nekom smislu, Gunnov Supermen je možda ne reakcionaran ali jeste predstavnik ,,srednje" američke linije koja ne zna mnogo o svetu i geopolitici, ne misli da sad baš treba decu bombardovati napalmom, ali koja rado kupuje patike iz istočnoazijskih svetšopova i vozi na benzin istočen iz bušotina na bliskom istoku. A što za osobu sa moćima boga naprosto nije dobra optika.

Jednostavnije rečeno: u naporu da gledaocu kaže da je u redu da bude zbunjen, da pravi greške i da bude u krivu*, Supermen se zadovoljava time da se u frku umeša samo kad neko baš krene tenkovima na decu i time postavlja svoju etičku granicu APSOLUTNO PRENISKO za lik koji skoro devedeset godina gradi svoj filozofski i aktivistički karakter na mnogo nijansiranijim i proaktivnijim osnovama**. Film – i Sean Gunn, kad su ga pitali – onda svoju moralnu poduku postavlja na onu poziciju koja se u SAD smatra skoro pa radikalnom a mi ostali joj se smejemo: ,,u redu je da prihvatamo migrante jer su, eto, njihove zemlje u haosu i ljudski je da im se pomogne". I jeste, ljudski je, osim što je za državu koja proizvodi najviše političke nestabilnosti na planeti, da ne pominjemo da i dalje migrante koristi skoro kao ropsku radnu snagu, ovo nedopustivo nizak minimum moralne čistote. I dok prosečan Amerikanac ima pravo da kaže kako ne zna šta se sve u svetu u njegovo ime radi, Supermen to pravo nema i Gunn nema pravo da mu ga garantuje.
*što doslovno radi u finalu
**videti pored originalnog Supermena iz tridesetih godina prošlog veka i radove J. Michaela Straczynskog, Granta Morrisona, Greka Paka i Toma Taylora iz ovog.



Ako ste u bioskop došli da gledate samo lepe slike i ne zanima vas mnogo taj politički sloj filma, izvinjavam se i evo, reći ću: Superman (2025) ima vedre boje i lep dizajn kostima. Warner je generalno imao dosta dobre rezultate u domenu kostima i scenografije poslednjih nekoliko godina, nevezano za opšti kvalitet DCEU filmova (i uz izuzetke poput Blue Beetle), pa je to i ovde slučaj a specijalni efekti su sasvim solidni i ovde nema krš CGI osramoćivanja koje je stigmatizovalo The Flash. Fotografiju je radio baš Henry Braham koji je bio direktor iste i na The Flash ali i na Gunnovim Marvel filmovima i to je generalno VRLO DOBRO. Nažalost, Gunn i dalje ima tendencije da neke akcione scene režira tehnički razmetljivo, sa kamerama koje se vrte oko jedne tačke u jednom dugom neprekinutom švenku dok se na periferiji kadra događa svašta nešto dinamično, a da je to u umetničkom smislu bezveze.

I kada je akcija ,,normalnija", nema tu neke velike težine, a kamoli inspiracije. ,,Letenje" u superherojskom filmu danas naprosto nema ,,You'll believe a man can fly" začudnost koji je imao Donerov film, a kako su i drugi kritičari primetili, prizor CGI zgrada koje se ruše u finalu skoro svakog savremenog superherojskog filma danas naprosto nema težinu koju bi TREBALO da ima. Sa druge strane, Gunn neke stvari oko kojih su se dizajneri i scenografi potrudili, kao što su Supermenova ledena Palata samoće i roboti u njoj, ne može da koristi mnogo, pa film ne uspeva da poentira na distinktnim vizuelnim elementima koje ima.

Da se vratim akciji, treba se podsetiti i da su moji kriterijumi za dobru akciju fatalno obeleženi fetišizovanjem niskobudžetnih akcijaša u kojima požrtvovani kaskaderi i koordinatori akcije prave ČUDA jer ne mogu da se oslone na specijalne efekte i CGI, ali stoji i da je ovde ,,leteća" akcija tek mrvicu iznad kvaliteta Morbiusa ili Venoma, čistija u montaži i bolje osvetljena, ali da se udarci i dalje ne ,,osećaju" i da je The Engineer nažalost protraćena u ovom filmu iako je mogla biti zametak nečije kinematske interpretacije Ellisovog The Authority. Ali o tome ćemo, očigledno, morati u nekom drugom univerzumu.

Ovaj univerzum, pak, za sada ne šalje signale da će biti bolji od prethodnog pokušaja oličenog u DCEU. Gunn je napravo bolji film sa The Suicide Squad a Superman (2025) je, uz sve kulturne potrese koje će tek izazivati, osrednji rad sa ne naročito srećnim glavnim likom, jednim pristojnim CGI kučetom i srazmerno uzdržanim političkim stavom. Ali barem su jednom, za promenu, Hrvati najebali umesto nas. I to se broji.

[Meho Krljic]

Znajući da je Fantastična četvorka ne bez razloga nazvana ,,prvom Marvelovom porodicom" i da se radi o stripu koji je šezdesetih godina prošlog veka i započeo ono što znamo kao modernu eru Marvela, ima dosta ironije u tome da je The Fantastic Four: First Steps, ne prvi ni drugi, pa ni treći, čak ni četvrti pokušaj da se po ovom predlošku napravi uspešan, kvalitetan, smislen film. The Fantastic Four: First Steps je peti dugometražni igrani film o Marvelovoj prvoj porodici a tehnički četvrti put da se startuje od nule, u novom univerzumu, sa novim glumcima, novom estetikom, i naporom da se napravi nešto dostojno stripa koji je promenio sve. Diferencija specifika je, naravno, da je ovo prvi put da se stvari rade pod punom Marvelovom kreativnom kontrolom, sa Disneyjevom punom ratnom opremom u pozadini, potpisom Kevina Feigea na špici i u okviru nečega što veliki deo stanovništva naše planete ne samo poznaje već i razume i prihvata kao ,,Marvelov kinematski univerzum."



Marvel i Disney su najavili da se za naredne faze razvoja MCU – dosta mudro – odstupa od koncepta multiverzuma koji je ionako obećavao da stvari iskomplikuje preko svake razumne mere i da nekada najpopularniji filmski metaserijal na svetu pretvori u košmarni domen metastatičke interreferencijalnosti rezervisan samo za gikove koji svo slobodno vreme provode uređujući wiki stranice po Internetu i naroguše se ako sagovornik ne zna – i još više ako pokaže da mu nije važna – razliku između Marvelovog univerzuma 616 i Marvelovog univerzuma 828. Pitanje kojem univerzumu su onda pripadali prethodni Fantastic Four filmovi rađeni u produkciji pokojnog Foxa bi oni doživeli kao provokaciju, ali ima i nečeg simboličnog u tome da je Fox morao biti progutan od strane Diznija – ironično, Dizni je nešto najbliže Galaktusu što NAŠ univerzum poznaje – da bi bio snimljen prvi stvarno solidan film o Fantastičnoj četvorci.

Ironiji tu nije kraj. The Fantastic Four: First Steps se sam dešava u paralelnom univerzumu, a što je istovremeno elegantan način da se ovaj film zaista napravi kao serija prvih koraka slobodnih od zamornih veza sa ,,loreom" i kontinuitetom sada već sedamnaestogodišnjeg MCU-a, ali i garancija konfuzije za, po slobodnoj proceni bar dve trećine gledalaca koji će u bioskop doći jer je leto i prave društvo nekom dragom giku, ali kojima napomena na početku filma da se radi o univerzumu 828* neće ništa značiti, ako je uopšte vide. Dve osobe koje su SA MNOM gledale ovaj film nisu neiskusne po pitanju gledanja superherojskih franšiza – godinama se već žrtvuju i idu sa mnom na projekcije radi mira u kući – a ni jedna od njih nije bila svesna da je ovo paralelni univerzum u odnosu na ,,mejnstrim" MCU i obe su po završetku projekcije pitale u koje se vreme film događa i kako su ovi događaji povezani sa ,,poznatom" superherojskom istorijom iz dosadašnje MCU produkcije.
*prikladno, Jack Kirby je rođen 28. avgusta.1917. godine



Sa The Fantastic Four: First Steps su Marvel i Disney sebi zapravo dopustili da prepišu nekoliko trikova iz Warner/ DC knjige, odustajući od obaveznog povezivanja svih filmova i serija koji se proizvode unutar MCU konstrukta u jednu neprekinutu, kongruentnu celinu. First Steps je, tako, jedan od onih superherojskih filmova kakvi se maltene više ne prave: slobodan da bude samostalan iskaz, neopterećen vezama sa drugim pričama u drugim filmovima i televizijskim serijama, povrh svega oslonjen na to da će publika, čak i ako stripove ne čita, osmotskim upijanjem gradiva iz popularne kulture imati dovoljno znanja da film mnoge stvari ne mora da objašnjava.

U tom smislu, The Fantastic Four: First Steps je za početak osvežavajuće lišen nužde da se fokusira na ,,stvarne" prve korake*. Njegova prva, ali VELIKA, pobeda je upravo da nas u priču uvodi u momentu kada je Fantastična četvorka već uhodan, sazreo tim, sa istorijom rada i prepoznatljivošću brenda. Ovo, milosrdno, nije ,,origin story" i film dešavanja od pre četiri godine, incident sa istraživačkom misijom u kosmosu koji je četvoro protagonista bespovratno izmenio i dao im supermoći kakve nema niko drugi na planeti Zemlji, elegantno prikazuje kroz flešbek montažu koja vešto koristi pseudodokumentaristički materijal i brzo, efikasno editovanje da gledaoca podseti na deo mitologije popularne kulture koji on gotovo sigurno u nekoj formi već zna.
*uostalom, Galactus, glavni negativac ove priče, se u stripu pojavio tek u 48. epizodi originalnog Fantastic Four, pet godina nakon njegovog početka



Nazvati The Fantastic Four: First Steps ,,zrelim" superherojskim filmom deluje malo i kontraintuitivno imajući u vidu da je smešten u vrlo bajkovitu, stripovski retrofuturističku viziju šezdesetih godina prošlog veka prepunu naučnog pozitivizma i lišenu hladnoratovske tenzije, ali važno je prepoznati i kontekst i sadržaj koji nam se predstavlja.

U prvom redu: kontekst. Originalni stripovi o Fantastičnoj četvorci su bili poveznica između klasičnijeg magazinskog stripa četrdesetih i pedesetih (i njegovih proznih palp predaka), sa njihovim svemirskim avanturama i devetnaestovekovnom pustolovnom egzotikom prenesenom u doba postojeće raketne tehnologije i svemirskih programa, i, sa druge strane, modernog superherojskog izraza srebrnog doba sa likovima po godinama i svetonazoru bližim čitaocima od onog što je važilo za superherojski strip u doba tridesetih i četrdesetih. Ali Fantastic Four nije bio samo mehanički spoj ove dve koncepcije, on je bio i vizionarski, aspirativni napor da se zamisli svet koji će biti ,,realan" ali BOLJI od onog kome su živeli čitaoci stripa. Donekle slično Roddenberryjevim Zvezdanim stazama – koje su startovale pola decenije kasnije – Fantastic Four je bio reimaginacija ,,svemirske" pustolovne proze u dobu stvarnih kosmičkih programa i nauke stavljane u službu osvajanja novih granica, a onda i reimaginacija sveta u svetlu te plemenite ambicije čovečanstva da pruži, za početak makar ruku izvan granica koje mu nameću gravitacija i atmosfera.

Roddenberry je zamislio futuristički socijalizam, a sa Fantastic Four Stan Lee i Jack Kirby nisu išli toliko daleko ali jesu zamislili svet koji se ujedinjuje kad je najteže i dela kao jedan kada su iskušenja najveća, vođen grupom od četvoro ljudi koji su sa jedne strane bili porodica u onom najboljem smislu – bliska, topla, podržavajuća, požrtvovana – a sa druge zatočnici nauke i racionalnosti, iznad svake ideologije.



U tom smislu, to da u The Fantastic Four: First Steps nema hladnog rata, da stanovništvo SAD ali i čitave Zemlje PO PRIRODI STVARI veruje Fantastičnoj četvorci i pušta je da čovečanstvo vodi u momentu krize nije samo bajkovita fantazija već rekonstrukcija Leejeve i Kirbyjeve hladnoratovske sanjarije o svetu koji prevazilazi predrasude i podele i okreće lice prema kosmosu koji predstavlja stvarni izazov. Film onda i prikazuje društvo koje je smisleno – ako već idealizovano – transformisano tehnologijom i naučnim znanjima koji su posledica postojanja i rada Fantastične četvorke, grupe ,,naučnih heroja" više nego pukih ,,superheroja", pomalo zastarelih likova koji kriju lica od javnosti i noću tuku džeparoše na ulicama. U jednoj od ranih scena u filmu vidi se kako Reed Richards koristi nauku i tehnologiju da nadzire razvoj organizovanog kriminala u Njujorku i predupredi delanje opasnih bandi kako bi ,,future proofovao" svet za svog dolazećeg sina, Franklina.

A Franklin je onda poveznica sa tom zrelošću u domenu sadržaja. Osnovna dramska nit u filmu je, dakle, ne kako je tim Fantastic Four nastao, nego kako će da nastavi da radi sada kada Reed Richards i Sue Storm očekuju dete.

Možda su Kevin Feige i scenaristi ovde slučajno, a možda i sasvim namerno doneli odluku da The Fantastic Four: First Steps bude naglašeno ,,family friendly" film, primećujući da poslednjih par sezona superherojske filmove na boks ofisu pobeđuju Barbike, Super Mario i, evo ove godine, Lilo & Stitch i Majnkraft. No, u superherojskom kontekstu je film o dvoje iskusnih superheroja koji čekaju dete zapravo iskorak u zrelost i Pedro Pascal i Vanessa Kirby uprkos razlici u godinama većoj od jedne decenije, imaju ubedljivu hemiju i dinamiku bračnog para koji je izluđujuće efikasno sinhronizovan pred drugima a koji ipak ima frikcije i momente iskušenja i nerazumevanja kad stvari ne idu po planu.



Drugu polovinu ansambla čine Ebon Moss-Bachrach kao Ben Grimm (aka The Thing, mada se ovaj nadimak nikada ne čuje u filmu) i Joseph Quinn kao Johnny Storm, aka Human Torch. Na ime relativne ekonomičnosti trajanja filma – manje od dva sata – Grimm i Storm su više začin nego što njihove karakterizacije imaju prostora da se istraže. Ipak, ovde Grimm, uprkos teškoj CGI masci koju Moss-Bachrach nosi gotovo čitav film, prolazi značajno bolje sa više karakternih momenata, srećno odrađenim njujorškim street-smart šmekom, melanholijom zbog gubitka ljudske forme koja nije prenaglašena ali se oseća, čak i šarmantno osenčenom romansom-u-zametku. Nažalost, Quinn kao Human Torch suviše akcentuje ,,žestinu" svog lika koji je, dakle, ,,usijana glava" i mada mu scenario dodeljuje i relativno značajne uloge u prevazilaženju glavnog izazova u drami, njegov performans je jednodimenzionalan i nema ni 30% šarma koji je Quinna učinio apsolutnom zvezdom četvrte sezone Stranger Things.

Glavni izazov u drami je, naravno, pomenuti Galactus, jedna od najvećih kreacija Leeja i Kirbyja i verovatno najprepoznatljiviji vizuelni dizajn koji je Kirby ikada uradio za Marvel. Za ovu priliku, produkcija je odlučila da je klasika sa razlogom opstala tolike decenije i Galactus je i vizuelno i ,,karakterno" upravo ono što treba da bude: sila, jedinstvena u univerzumu, koja ima humanoidni oblik, ali čiji su moral, motivacije i perspektiva iz koje posmatra kosmos na skali što čovečanstvo ne može ni da je pojmi. Spretno oslikan kroz nekoliko opservacija koje potvrđuju da je ovo markgruenwaldovska verzija Galactusa, starija od našeg univerzuma, ovaj Galactus ima jednostavnu, razumljivu motivaciju. Ovo je biće koje jede planete i to mu je jedini način da opstane, i ima nečeg imanentno mitološkog u ovakvoj postavci stvari, kao što ima i neke mitološke ravnoteže u tome da je Galactus spreman na kompromis sa Zemljanina ako mu oni daju samo jednu jedinu stvar. A koju, naravno, oni nikada neće pristati da mu daju.



Film, u dramaturškom smislu, naprosto nema dovoljno mesa da se izbori sa višeslojnošću centralnog motiva u kome se jedan život može trampiti za spasenje čitave planete ali je to život koji se Galactusu neće dati. Matt Shakman je IZUZETNO iskusan televizijski autor koji perfektno radi unutar pojedinačnih scena, kreira uverljive dijaloge čak i kada je tekst ponižavajuće deskriptivan i služi da i gledaocu koji sve vreme skroluje TikTok po telefonu bude jasno ko sada ide na koju stranu i zašto, ali Shakman nema ni mesta ni vremena da zaista radi na raspakivanju kompleksne drame u kojoj tim superheroja odlazi u svemir da spase planetu a zatim se na planetu vraća nerešenog problema, i dodatno bez ideje kako da ga reši sem da se Galactusu pokloni taj jedan život koji on traži a koji mu Fantastična četvorka nikada neće dati. Iako zapravo dobro opremljen asortimanom novinara i talk-show voditelja koji su u dotadašnjem toku filma bili zgodna podloga da se od nje reflektuju teze što su nam opisale svet u kome se priča dešava, Shakman vrlo uzdržano i sa slabim efektima razrađuje ideju da svet Fantastičnu četvorku u jednom trenutku počinje da posmatra kao grupu sebičnih individua koje su unilateralno osudile planetu na propast iako su joj pre toga samouvereno obećavale spas. Kriza u srednjem delu filma se prebrodi brzo, jednim govorom – Vanessa Kirby i ovde nađena odlična – i do kraja ostaje samo tehnologija kako rešiti zlo božanstvo iz svemira koje dolazi da pojede Zemlju, lišena etičkih dilema i uvida u ljudsko stanje. Drugim rečima, ako ste se sa ovim filmom nadali sofisticiranosti tema i koncepata koji dobijamo u aktuelnom stripu Fantastic Four Ryana Northa, valjaće da redukujete očekivanja.

Dakle, drama, koliko je ima, treba da se nađe u likovima i ovde ponovo treba da podvučemo da su Vanessa Kirbvy i Pedro Pascal ODLIČNI, on kao ,,najpametniji čovek na svetu", suočen sa nečim što izmiče racionalnoj analizi i dirljivo nesiguran, ona kao samostalna, snažna žena, majka koja ne da na sebe i svoje dete ali koja je istovremeno i emotivno i intelektualno najzrelija osoba u timu. Ovo su karakterizacije koje su se poslednjih par decenija utvrdile i kao ,,default" pozicije u stripu i to da ih film sigurno preuzima a da ih glumci odlično realizuju jeste njegov trijumf. Julia Garner, pak, kao Shalla-Bal je svedena na nositeljku – pristojne – CGI maske i veoma jednodimenzionalna pa njen odnos sa Johnnyjem Stormom naprosto nema težinu koju bi trebalo da ima.



Ono što, međutim, The Fantastic Four: First Steps vidno izdvaja od recentne superherojske produkcije, ne samo Marvelove, je iznenađujuće zreo vizuelni deo filma. Ovde ne mislim samo na art direkciju i te zaista odlično pogođene aspirativne, retrofuturističke šezdesete godine, sa besprekornim kolornim kodiranjem sveta i likova, puno ukusno korišćenih sočiva sa umekšanim fokusom koja svetu, iako je očigledno ,,veštački" napravljen, daju senzibilitet nečeg što pamtite, čak i ako ga niste neposredno doživeli, kroz slike, snimke i prepričavanja. Ovde mislim i na to da je u ,,akcionom" smislu The Fantastic Four: First Steps milosrdno lišen obaveznog superherojskog sadržaja. Ovde praktično ne postoji ni jedna scena ,,tuče" i pripovedanje mnogo više naglašava nesrazmeru između sile protiv koje se ,,naši" bore i njihovih supermoćima odbdarenih ali suštinski sitnih fizikusa, čime se ,,pametna", ,,naučna" rešenja nameću ispred puke fizičke sile.



U tom smislu, direktor fotografije Jess Hall (Hot Fuzz, 30 Minutes or Less, Ghost in the Shell) radi kvalitetne scene ,,svemirske" začudnosti i akcije, sa sve surfovanjem po površini neutronske zvezde koje su vizuelno sveže i upečatljive, a kada u finalu imamo konačni obračun u Njujorku, film izbegava dosadne, klišeizirane prizore zgrada koje se cepaju i ruše i zapravo u jednoj jedinoj sceni rušenja zgrade, ovo ima direktnu funkciju u pripovedanju i ,,borbi" Četvorke protiv mnogostruko moćnijeg neprijatelja. Kadriranje je epsko i ukusno, osvetljenje pošteno, montaža odmerena i zrela i, uz vrlo lepo pogođenu muziku Michaela Giacchina (još jedan televizijski veteran), finale The Fantastic Four: First Steps ima TAČNO onoliko akcije koliko je potrebno, ni kadar više ni kadar manje, fokus na STVARNOG neprijatelja bez izmišljanja kojekakvih ,,miniona" da bi tim imao protiv koga da se bori i jasnu koreografiju u kojoj sitni, srazmerno slabi Zemljani mogu da kredibilno pobede kosmičkog boga. Kada u ruci koja na kraju viri iz portala prepoznamo jasnu vizuelnu referencu na Jacka Kirbyja, to je samo trešnja na vrhu torte.

A tortu velikim delom čini savršen vizuelni dizajn robota po imenu H.E.R.B.I.E., veran stripu i upotrebljen sa ukusom, a pored njega mnogo raskošne analogne tehnologije i zabavnih, retro ali kul kostima.



The Fantastic Four: First Steps možda neće spasti Marvelov kinematski univerzum od rutine u kojoj se davi već nekoliko sezona i ne može da utiče na preprodukciju televizijskog sadržaja koja je zaslužna za dobar deo te dosadnjikave rutine, ali posle iznenađujuće pristojnih Thunderbolts*, ovo je drugi Marvelov solidan film za redom. Manje ambiciozan od Gunnovog Supermana, ali i značajno sigurniji u svom izrazu, on je i potvrda da u ovom trenutku superherojski film svoj spas vidi u optimizmu i aspirativnoj energiji superherojskog stripa ranog Srebrnog doba a to je trend koji u najmanju ruku možemo da sa zanimanjem ispratimo.

[Meho Krljic]

Da li se može napraviti ljubavni film u kome se ljubavnici ni ne poljube? Režiser i scenarista Kohei Igarashi pokazuje da može u svom četvrtom filmu, japansko-francuskoj koprodukciji Super Happy Forever od prošle godine, a to je samo jedna od impresivno kreativnih stvari koje on radi u okviru pričanja ove priče. Super Happy Forever je inventivan, kompaktan i strahovito ekonomičan film u kome kao da je ne samo svaki minut futidža morao da pred komisijom dobro opravda svoj ulazak u konačni rez već je i svaki predmet u kadru tamo stavljen s razlogom, da se kreira jedan zaokružen, origonalan umetnički iskaz.



Da odmah bude jasno, ponudite  mi da gledam ,,ljubavni film" bilo kog zapadnog režisera – ili režiserke – i mašiću se pištolja a zatim opsovati kada shvatim da ga ne nosim i da moram da se sa vama obračunam golim rukama, onako kako su stari Sloveni lovili jelene po šumama i ostvarivali pravo prve bračne noći,* smatrajući, uostalom s razlogom, da me provocirate. Ali japanski film od sat i po, smešten u sanjivo priobalsko letovalište gde muškarac kome je žena iznenada preminula prolazi sve tačke na kojima je sa njom nešto značajno radio pre pet godina, kada su se njih dvoje tamo upoznali, kontemplativan, ali ne spor, duhovit ali ne spadalački šaljiv? Samo napred, drugovi, priključite me na malo TE infuzije!
*ne sa jelenima

Kohei Igarashi je diplomac tokijskog univerziteta Zokei i jedan od onih savremenih autora koji lako i prirodno rade na intersekciji između video-arta, klasičnih video spotova, modne fotografije i arthouse bioskopa. Svoj prvi film snimio je još 2008. godine, sa 25 godina a njegov diplomski film, Hold Your Breath Like a Lover iz 2014. godine bio je zanimljiva mešavina blago futurističkih halucinacija, fantastike i kontemplacije. Ako odete na njegov sajt videćete mnogo videospotovskih produkcija i fotografije i bilo bi vam oprošteno ako biste se onda iznenadili što je Super Happy Forever jedna smirena, disciplinovana neorealistička pripovest koja ne govori ništa GLASNO ali svojim ćutanjima i nemim sugestijama uspeva dosta toga da kaže i pokaže.

Da je ovo vrlo efektan pristup filmmejkingu pomislili su i razni žiriji na uglavnom evropskim festivalima gde je film imao možda i natprosečnu pažnju na ime toga da je u produkciji učestvovala i francuska kompanija MLD Films, pa je Super Happy Forever svoju premijeri imao Avgusta prošle godine na Venecijanskom filmskom festivalu a onda dobio po jednu nagradu na festivalima u Gentu i Rejkjaviku. Trenutno je dostupan za striming, ja sam ga gledao na MUBI-ju ali iako se radi o jednom sporom, nimalo ,,akcionom" filmu vredi reći i da bi ovo valjalo, ako je ikako moguće, videti u bioskopu a gde će gledalac od ukusa umeti da ceni briljantno ukomponovane kadrove, pažljiv, diciplinovan rad kamere, vrlo odmereno korišćenje muzike. Super Happy Forever je gotovo kao nekakava dugačka rečenica Thomasa Bernharda koju počnete da pratite i što duže ide sve više zadržavate dah jer se pitate kako će (i da li će) autor da je završi i šta će sve to značiti. Samo, naravno, bez bernhardovske obešenjačke razuzdanosti. Igarashi i koscenarista Kochi Kubodera su napravili film sa relativno malo dijaloga i generalno, malo DOGAĐAJA, bez dramatičnih eksplozija ekspresije i teške glumačke artiljerije, a koji uprkos tome – a malo i ZBOG toga – pogađa jače nego bilo koja melodrama u recentnom sećanju.



Sano i Miyata su dva prijatelja (igraju ih, sasvim adekvatno, Hiroki Sano i Yoshinori Miyata, ovaj prvi uglavnom televizijski glumac, ovaj drugi sa filmskim kreditima od kontemplativne drame Hamaguchijevog Drive my Car do rebuta tokutatsu legende Ultramana sa Shin Ultraman iz 2022. godine) koji na početku filma bleje u odmaralištu negde na japanskoj obali, pretpostavka je negde na jugozapadnom kraju, provodeći letnji odmor uglavnom u standardnom programu cirkanja i flertovanja sa turistkinjama. Bude tu i spontanog dabl-dejtovanja ali i ponoćnih povrataka u hotel nakon povraćanja na sred ulice, trežnjenja pod tušem i jedenja sladoleda iz automata u sitne jutarnje sate. No, ovo nije boys will be boys narativ, a što nam se sugeriše u jednoj od ranih scena kada urednik magazina za koji je Sano pozirao na foto-sešnu pre nekoliko nedelja ljubazno pozove Sana na mobilni i zamoli ga da kontaktira fotografkinju koja je ovaj sešn radila, pošto im se ona nikada nije javila sa gotovim slikama. Sano ne odgovori ništa nego samo baci telefon najdalje što može u more.

Super Happy Forever je film iz dva dugačka dela sa kratkom kodom na kraju u kojoj se ni jedno od dvoje ljubavnika o kojima je ova priča ne pojavljuje. On je sentimentalnosti lišena ali zdravom, organskom romantikom do očnih jabučica napunjena priča o dvoje ljudi koji su se našli a zatim izgubili, jedna od onih priča o bolu gubitka u kojoj autori ni ne pokušavaju da gledaocu – ili glavnom junaku – sugerišu da će na kraju ipak sve biti okej, i da prihvatanje praznine u obliku voljene osobe i ,,moving on" predstavljaju ,,coping mechanism" ugrađen u sva živa bića. Ovo nije film o TOME. Ovo je film o prvim danima nakon gubitka, onima u kojima još uvek sve svoje navike što ste ih izgradili oko zajedničkog života sa nekim ne umete da razgradite i ne ŽELITE da ih promenite, u kojima vas sve u šta usmerite pogled podseća na nju*i u kojima svaki korak koji napravite predstavlja odjek koraka koji ste do pre svega nekoliko dana pravili zajedno i sada zvuk samo jednog para stopala nema nikakvog SMISLA.
*ili njega, naravno, ali u ovom slučaju nju



Igarashi i Kubodera ovaj osećaj, ovaj stadijum gubitka u kome sve poričete i ne umete da razmišljate racionalno jer vam to deluje kao izdaja sopstvenih emocija, majstorski razvijaju kroz Sanovo insistiranje da on i Miyata odu u isto odmaralište u kome su bili pre pet godina, pre pandemije, i u kome je Sano i upoznao Nagi, svoju buduću ženu, a u 2023. godini u kojoj se prvi deo filma događa, pokojnu suprugu. Sano čak i uspeva da uzme istu sobu u kojoj je Nagi odsedala kada su se upoznali ali naravno da u istu reku ne možete ući dva puta niti možete isto zaljubljivanje proživeti više od jednom ma koliko da verno pratite svoje korake od pre pola decenije.

Pandemija se ovde ni ne pominje, ali se vidi, ne samo u maskama koje još uvek nose neki stariji pripadnici osoblja letovališta, već i u tome da neki od lokala u kojima su Sano i Miyata (i Nagi) provodili vreme sada više ne rade, sahranjeni krahom turizma koji se dešavao tokom najžešćih meseci zaraze. Čak i hotel u kome ponovo odsedaju na kraju meseca prestaje da radi i osećaj prolaznosti, i još važnije, propadljivosti prošlosti koja nam je najdragocenija svojina što je imamo je ovde savršeno posredovan kroz taj širi, socijalni podtekst.



Druga savršena stvar u filmu je kamera. Wataru Takahashi je iskusno ime japanske kinematografije, doduše, više u domenu animacije gde je radio i na takvim remek-delima kao što su Howl's Moving Castle ili Princess Mononoke. Režirao je tri animirana filma a sa Igarashijem je kao direktor fotografije bio već na Hold Your Breath Like a Lover. U Super Happy Forever on demonstrira jednu praktilčno zenbudističku disciplinu u postavljanju kadrova, odabiru sočiva, pažljivom raspoređivanju predmeta unutar kompozicije i brizi o tome kako će se kamera kretati kroz kadar ako je to neophodno. U jednoj sceni Sano i Miyata dolaze do restorana koji više ne radi a Sano onda kroz prozor na pultu ugleda nešto za šta pomisli da je relikvija koju traži kao zalog ljubavi što je umrla – crveni kačket izgubljen pre pet godina. U nekom drugom filmu ova scena bi bila urađena iz više kadrova, sa kamerom koja bi pratila dva druga dok isprobavaju vrata pa kruže oko zgrade i traže pomoćni ulaz, ali Igarashi i Takahashi se odlučuju da cela scena bude iz jednog kadra, snimana iz praznog lokala i ovo je remek-delo vizuelnog pripovedanja. Zatim, kada Sano uđe unutra i gledalac iz njegove perspektive vidi predmet na pultu, on ZAISTA izgleda kao crveni kačket.

Iako naravno nije. Korišćenje ,,običnih", svakodnevnih predmeta da se filmu podari interna vizuelna simbolika je ovde izneseno na razinu majstorije i film zaista JAKO profitira od te vizuelne discipline u kojoj gledalac uvek opaža u kadru ono što je bitno za naraciju, bez potrebe da mu kamerman ili montažer na to ,,veštački" skreću pažnju.



Ne treba, doduše, podceniti izuzetan rad glumaca. Sao i Miyata su izvanredni ali kada film skoči pet godina unatrag i pokaže nam i Nagi, glumica Nairu Yamamoto naprosto pokupi svu pažnju na sebe i prikaz procesa zaljubljivanja između nje i Sanoa je besprekoran. Umireni neorealistički pristup koji Igarashi usvaja počiva pre svega na prirodnosti glumaca i ,,običnosti" teksta i ovde se ,,drama" i ,,romansa" pronalaze u najmanjim gestovima, izrazima lica, pogledima, položajima tela dok dvoje ljudi za koje znamo da će postati supružnici, da im brak ni neće biti sjajan – Igarashi odbija da sentimentalizuje film i u jednoj sceni iz ,,sadašnjosti" Sano suvo kaže da Nagi nije bila srećna a da je on sam bio sebičan i kukavica – i da če se završiti tragedijom, jedno u drugo padaju tako jako da gledalac ne može i sam da ne padne zajedno sa njima.



Vijetnamska glumica Hoang Nh Quynh, a kojoj je ovo jedini profesionalni rad, ako je verovati IMDb-u, onda dobija priliku da bude neka vrsta iskupiteljke. Njen lik je naoko nebitan – sezonska radnica koja je došla iz Vijetnama da bude sobarica u letovalištu u Japanu pa se zadržala nekoliko godina – ali ono što ona radi do kraja filma je neka vrsta jedine čiste, plemenite stvari koja će ostati iza veze Nagi i Sanoa, neiskvarena NEREALNIM očekivanjima koje svako od nas ima od romanse, jednostavna, dobra, PROSTO KORISNA i lepa sama za sebe. Igarashi finale filma obeležava osećajem završetka, konačnosti, sahranjujući romansu koja nikada na kraju nije bila lepa onako kako letnje zaljubljivanje sugeriše da je moguće, ali izvlačeći iz nje jednu slučajnu lepu stvar koja živi i dalje. Podsećajući se da su po japanskom verovanju plaže mesta na kojima se svet živih i svet duhova dodiruju, Super Happy Together bez puno govorancije, bez ,,proizvodnje" drame i bez romantizovnja same romanse nudi dirljivu, dostojanstvenu priču o ljudima koji su, kako je to Niče sa dosta žuči insistirao, odveć ,,ljudski", i pokazuje da je to jedna od njihovih najlepših osobina.

[Truman]

Svaka čast tebi na kilometarskom prikazu novog Super-mana, a svaka čast i meni što sam to dokon u polunoćnoj smeni pročitao. 
Hteo sam ostaviti samo par crtica:
- ovaj superman je goofy jer je reditelj hteo da ga prikaže kao običnog i prizemnog momka čak i kad je u uniformi na superherojskom zadatku, time i par pošalica na njegov račun od strane sporednih likova koje deluju omalovažavajuće za jednog superheroja. No meni se čini da glavni glumac ima dara za dramu i da je dobro prikazao svoje emotivne slabosti. Draži mi je takav supermen i lakše ću se s njim identifikovati (mada je smešno o tome i govoriti u mojim godinama) nego s onim reevesovim koliko god bio superioran
- to što čovek sa ovih prostora glumi glavnog sporednog negativca koji ima nameru da izvrši agresiju na susedno pleme me neodoljivo podseća na sukobe 90-ih, a njegov hrvatski zapravo na srpski sa blažim hrvatskim akcentom. Ne znam da li je autor želeo time da sa publikom podeli aluziju ili bi to možda bilo previše kompleksno tumačenje
- složio bih se za opis prikaza Lexa Luthora. Mogao je da deluje čvršće i ozbiljnije, ali ne zaboravimo da ni supermen ne deluje toliko čvrsto i ozbiljno

[Meho Krljic]

Nije nezamislivo da je neko u produkciji uredio tako da glavni negativci budu Srbi (na kraju krajeva palata u kojoj živi predsednik je vrlo ruska po arhitektonskom stilu) ali mislim da je verovatnoća premala. Mnenja sam da je pre svega ideja da se kreira percepcija nekog generalno "istočnoevropskog" diktatora, sa aluzijama na Ruse.


Ovo za Supermena i goofiness, sve se slažem, meni to samo nije ono kako mislim da se Supermen izdvaja od drugih superheroja (i kako je prikazivan u stripovima već, jelte, DECENIJAMA) i time se gubi njegova diferencija specifika a koju je Reevesov Supermen imao.

[Truman]

Mene je sramota u ovom trenutku što uopšte nisam čitao strip superman. A usuđujem se komentarisati.

[Meho Krljic]

Svašta, bože, što bi se iko sramio što nije čitao Supermena plus se drznuo da priča o filmu? Nemojmo tako, nismo mi neki gatekeeping gikovi koji s prezirom gledaju na "normije", valjda smo prerasli tu detinju protekcionističku zabludu. Film je ovde entitet za sebe i ne treba zahtevati od bilo koga predznanje da bi se usudio da se uključi u diskusiju. Dakle, apsolutno KOMENTARIŠI.

[Meho Krljic]

Nakon nekih desetak minuta gledanja filma Kraven the Hunter i prve akcione scene u njemu pomislio sam ,,Oh, lepo, američki akcioni film superherojske provinijencije u kome neko razume da akcione scene treba da imaju koreografiju, zna kako se one montiraju, stavlja ljudsku veštinu i fizički spremnost ispred digitalnih efekata". Ovo je bilo i poslednji put tokom predugih 127 minuta ovog filma da sam imao šta lepo o njemu da kažem ili pomislim.



Štaviše, već posle prvih pet minuta sam ozbiljno škrgutao zubima slušajući kako glumci koji nemaju veze sa Rusijom kasape Ruski jezik. Produkcija koja će slupati bukvalno milione dolara da se preskupim grafičkim stanicama renderuje svaka od hiljada dlaka u grivi lava po imenu Zar što služi kao endboss prvog čina filma, ali koja neće da plati ruskog statistu u Holivudu petsto dolara da izgovori tri rečenice sa propisnim ruskim naglaskom kako bi islandska polja prekrivena snegom delovala barem malo više kao majka Rusija je produkcija koja kao da je na vrh svoje liste prioriteta lovačkim nožem zakucala to da će Mehmetu ići na pičkin živac u svakoj prilici koja joj se pruži. A i kad joj se ne pruži, ona će tu priliku stvoriti, bilo kroz verovatno najgore napisan scenario za superherojski film u recentnom sećanju, bilo kroz premijum nivo kurobolje za reprezentaciju drugih kultura, tradicija i istorija, bilo kroz varvarsko kasapljenje originalnog strip-materijala. Već kada u prvom kadrovima primetite koliko kolorne korekcije forsiraju bolesno žuti preliv u svemu ispred kamere, znate da je ovo još jedna Sonyjeva eksploatacija Marvelovog materijala iz perioda nakon što im je Disney kidnapovao Spajdermena i ZNATE da se ništa lepo tu neće dogoditi.

Lovac Kraven je, a zaustavite me ako ste me već čuli da pričam ovakve stvari povodom Venoma, Madame Web ili Morbiusa, lik koji jednostavno nema dovoljno LIČNOSTI da bude protagonist sopstvenog filma. Posebnost Sonyjevog položaja, u kome ova produkcija ima pravo na sve moguće minorne likove iz stripova o Spajdermenu, ali ne i na samog Spajdermena (kojeg doslovno ne sme ni da pomene u dijalozima), pojačana time da je Marvel pod Diznijevim patronatom izgradio najuspešniji filmski metaverzum u ljudskoj istoriji uvek je morala rezultirati u filmovima koji će biti pokretani zlovoljom i veponizovanim resantimanom, samo što je, bizarno, žrtva sve te negativnosti na kraju uglavnom bila publika.



Nije danas ni lako napraviti dobar superherojski film – nakon Avengers Endgame koji je doneo neku vrstu prirodnog zaključka na nešto što će istoričari verovatno zvati zlatnim dobom superherojskog bioskopa, i velike firme, stvarni ,,držači prava" na sve te IP-jeve koje su kreativni umovi u grozničavom radoholičarskom transu izbacivali kao na traci pre šezdeset, pedeset ili četrdeset godina, kao da su u poslovnom i kreativnom rasulu, sa promašajem za promašajem koji sugerišu da je ,,superherojski zamor" zavladao auditorijumom i da tu niko više, ma koliko budžeti eskalirali i ma koliko JOŠ beživotnog CGI-ja bude pravljeno od strane mizerno plaćenih 3D modelera i animatora, neće moći da ponovo osvoji simpatije gledalaca.

Danas znamo da to nije BAŠ tako i Warnerov Superman i Disney/ Marvelov The Fantastic Four: First Steps kao da najavljuju skromnu renesansu superherojskog bioskopa, ali, naravno, Kraven the Hunter je u bioskope ušao prošlog Decembra, daleko DALEKO prerano da bi profitirao od kolateralnog interesovanja novoodobrovoljenog gledaoca, i najbolje čemu može da se nada je da će biti pogledan na ponovo preimenovanom HBO MAXu onda kada ničeg drugog zanimljivog ne bude da se gleda. Kao što sam ja, više po dužnosti nego iz autentične znatiželje, učinio pre par vikenda.

A nije da Kravena ne volim, naprotiv, kao jedan od klasičnih Spajdermenovih neprijatelja (sa premijernim pojavljivanjem još u broju 15 originalnog Amazing Spider-man magazina, davne 1964. godine), Kraven je na svojoj strani za mene uvek imao taj gizdavi dizajn kostima koji mu je podario Steve Ditko i jedan makar delimično relatabilni odnos prezira prema modernoj civilizaciji koja je ubijanje za hranu pretvorila u puku industriju, sa kontrapunktom u nekoj vrsti survivalističkog ekstremizma, života među zverima u džungli, kao njihov vladar, ali i njihov sugrađanin, učesnik u – srazmerno poštenijoj – jedi ili budi pojeden igri preživljavanja. Kravenu je ovo dalo dovoljno vitalnosti da ne samo preživi lude šezdesete, već da ima nekoliko bitnih momenata u stripovima i u narednim decenijama – priča Kraven's Last Hunt iz osamdesetih se smatra jednom od najupečatljivijih u istoriji Spajdermena i moderni scenaristi je BESOMUČNO recikliraju – a Kraven je i bio jedan od antagonista u Sonyjevoj blokbaster-igri Marvel's Spider-man 2 pre dve godine.



Naravno, Sony je sa svojih prethodnih nekoliko filmova iz ovog partikularnog Spajdermen-bez-Spajdermena-univerzuma pokazao da mu izvorni materijal ne znači apsolutno ništa i da će rekombinovati imena, motive, istorije, karakterizacije i situacije isključivo onako kako to producenti odluče, bez ikakvih obzira ka tome kako ove stvari zaista stoje u odnosu jedne sa drugima i razvijale se tokom poslednjih šezdeset godina strip-publikacije. Kraven će tako za svoju šezdesetogodišnjicu pretrpeti neka sramn aponiženja.

Drugim rečima, ako ste došli da u ovom filmu gledate nekakvu meditaciju o zapadnjačkom kolonijalizmu i eksploataciji egzotike i magije trećeg sveta, a gde se on, taj kolonijalizam, zaogrće u pseudoničeovsku filozofiju i pokradeni misticizam kako bi sebi dao malko jalove legitimnosti – nemate sreće. Ako ste se makar ponadali da gledate uspon i pad lovca koga opsednutost svojim najželjenijim plenom vodi prvo do disocijacije identiteta a na kraju do (pobedonosnog!) samoubistva* – ni tu nemate sreće.  ,,OK, Mehmete", kažete vi, ,,moje su ambicije sa ovim filmom stvarno skromne. Tu sam da bih video gizdav, cheesy kostim glavnog junaka i slušam loše ruske naglaske." Well, drugovi, sapatnici i velikomučenici trećerazredne superherojske produkcije, od te dve stvari dobićete, zaista, samo ovu drugu. Aaron Taylor-Johnson praktično tokom čitavog filma na sebi nosi nekakav neugledni kožni lovački prsluk koji, istina je, ima zgodne džepove i futrole za noževe i razne druge lovačke sitnice, ali nema krzneni okovratnik (koji ćete na nekoliko sekundi videti samo u poslednjoj sceni filma) niti, AVAJ, stilizovano lice lava kojem bi taj okovratnik bio griva.
*spojler! Mada, Kraven's Last Hunt je star skoro četiri decenije u ovom trenutku i fer je reći da ste imali dosta vremena da ga pročitate

S druge strane, ako vam je dosta da vidite zaista OPSCENO seksi muški torzo sa takvom definicijom pločica na stomaku da bi se i Nindža kornjače malo trgle i zapitale se kada će prestati da budu tinejdžeri i postati MUŠKARCI, Taylor-Johnson će biti ljubazan da usliši sve vaše mommy porn sanjarije skidajući majicu sa oznojenog tela već u petnaestom minutu filma. No, posle toga sve ide nizbrdo.



Kraven the Hunter uzima najosnovnije osnove karaktera i zapleta iz stripova i glavni junak, Sergej Kravinov je sin moćnog ruskog, jelte, bogataša Nikolaja Kravinova, koji sina od malena uči da bude lovac, da traga, vreba, nalazi, ubija umesto da okleva i preispituje se, a sve u sklopu njegovog plana da prvencu ostavi svoju poslovnu imperiju. Za razliku od stripova, Nikolaj Kravinov nije plemić koji je na zapad prebegao posle Oktobarske revolucije u carskoj Rusiji, nego братва-veteran koji će u Londonu nastaviti svoju kriminalnu karijeru – vezanu za prodaju ilegalnih narkotika – a svoje sinove, kako je i red, dati da studiraju na privatnom koledžu u SAD. No, da sinovi ne bi postali svileni peterčići, on će ih povremeno voditi u lov po kojekakvim afričkim savanama, sa sve kolegama-krimosima, kako bi ovi okusili uzbuđenje, strah i vrtoglavicu suočavanja sa velikim životinjama i oduzimanja života.

Nikolaja igra Russel Crowe i on pruža jedan sasvim solidan, mada klišeiziran, portret teškog, neprijatnog oca koji emanira toksični testosteron i svoje sinove nimalo ljupkim metodama uče da budu muškarci. Jedan od njih, Sergej, će na kraju da popizdi i pobegne od kuće i postane lovac Kraven, drugi, Dimitrij, će da ostane u senci sa ocem i nikada neće imati svoje ja.

Ovo je, da se razumemo, solidna dinamika među likovima i scenario, prepun klišea kakav jeste, makar postavlja te osnove kako treba. Oba sina izrastaju u men-children, samo što ovaj stariji odlazi u ultramuževnom smeru, dokazujući svom ocu da mu nije ni nalik tako što će biti VIŠE muževan, BOLJI lovac, NEMILOSRDNIJI ubica od njega – samo će, kao, imati nekakav kodeks časti koji poštuje – a ovaj drugi će biti submisivni boy toy koji je odustao od ideje da ikada u svom životu može nešto samostalno da postigne i svojevoljno će se podvrgnuti ponižavanju od strane oca, samo da bi žnjeo benefite nelegitimno stečenog bogatstva.

No, film onda ovo razmotava nespretno, nezgrapno, gubeći kontrolu nad narativom već od samog početka. Režiser J. C. Chandor nije neki priučeni ćaci koja je do sada radio samo reklame, već čovek koji je uspešno sa reklama prešao u polje igranog filma, napravio nekoliko cenjenih naslova, imao nominacije za oskara. No, verovatno zahvaljujući producentskom pritisku i scenariju koji je, ne sumnjam, mutirao na dnevnom nivou (tri potpisana autora, od kojih su dvojica zloglasni Art Marcum i Matt Holloway), on sa ovim filmom naprosto nije mogao da se izbori.   



Kraven the Hunter je za početak u koliziji sa svojim predloškom na fundamentalnom nivou. Glavni lik decidno NIJE lovac koji je svoje dobro ime izgradio loveći najopasnije zveri na planeti pa sada žudi da overi i čoveka*, iako činjenica da Kraven koristi noževe, luk i strelu, duvaljku i otrovne strelice služi kao simbolička prečica do karakterizacije koja ga vezuje za prirodu, zemlju, predcivilizacijsko, divlje čovečanstvo. Naprotiv, on lovi ljude, kako sam naglašava, birajući da bude neka vrsta ruke poetske pravde što stiže prodavce oružja, droge i druge omega-level kriminalce koji se zakonu smeju u lice zaklonjeni iza svojih falangi advokata i privatnih armija. To da Kraven živi u nekoj vrsti lovačke kućice u istočnom Sibiru onda naprosto nema nikakvog jebenog smisla i film ima motivsku distorziju u svojoj osnovi, prikazujući nam čoveka koji je izvesnim mističnim putevima stekao i određene natprirodne sposobnosti, pa u akcionim scenama Kraven često vere kao majmun, šunja kao mačka, trči kao jelen itd, ali koji se zapravo roka sa neprijateljima po skupim kancelarijama u londonskom sitiju i ima posla sa gangsterima koji furaju ruske vojne tetovaže i nose Serđo Takini trenerke, radije nego sa nekakvim šarenim ansamblom superzločinaca.
*originalna inspiracija za Kravena koji želi da ulovi Spajdermena jer je on opasniji od svakog plena iz njegove dotadašnje karijere je priča Richarda Connella ,,Najopasniji plen" tj. The Most Dangerous Game iz 1924. godine u kojoj ruski aristokrata Zarov lovi ljude na egzotičnom ostrvu na Karibima.

No, baš kad pomislite da bi to mogla da bude preskupa ali korektna stivensigalovština ili dolflundgrenovština – film apsolutno ima taj lo-budget look & feel direct to video produkcije sa malo glumaca koji imaju govorne role, te bliskim kadriranjem scena koje se dešavaju na ulici kako publika ne bi provalila da Bukurešt izigrava Njujork ili London – u kombinaciju stiže gomila bez razumevanja, bez reda, bez plana i programa utovarenih motiva pokupljenih neselektivno iz Marvelovih stripova o Spajdermenu. Sony je odavno imao plan da snimi Sinister Six film o ekipi Spajdermenovih neprijatelja koji se okupljaju u tim ne bi li mu kvalitetno doakali i još kvalitetnie činili nekažnjene zločine, i kada se taj plan raspao nakon što su izgbuli samog Spajdermena, restlovi su, vidimo, na kraju utovareni u OVAJ film. Još je Sam Raimi planirao da stavi Kravena u svog četvrtog Spajdermena – koji se onda nikada nije dogodio a serijal koji je Raimijevu trilogiju nasledio, Webbov The Amazing Spider-man je u finalu svog drugog filma imao pitoresknu scenu u kojoj se Spajdermen suočava sa Rhinom, sitnim ruskim kriminalcem utegnutim u egzoskelet koji mu daje snagu – i izgled i šarm – nosoroga.

Kada nam Kraven the Hunter pokaže SVOJU verziju Rhinoa, pak, u njoj nema ničeg pitoresknog. Aleksej Sitsevič u ovom filmu je mafijaški bos-psihopata i sam opsednut toksično-muškim percepcijama o tome kako se pokazuje snaga i kako se zarađuje poštovanje svojih, jelte, kolega i rivala, i utisak da gledamo nekakav Warnerov film rađen po predlošcima DC stripova je snažan čak i pre nego što nam u jednoj neprijatnoj sceni on pokaže kako može svojom voljom da kožu ,,otvrdne", pretvori je u neprobojni oklop, ali po cenu strašnog bola koji trpi i celoživotne adikcije na hemikaliju koja je od njega napravila, jelte, alfa muškarca. Alessandro Nivola ovu ulogu odrađuje čak i solidno, ali ona štrči u ovom filmu kao ne samo neprijatni višak već i kao tonalna aberacija.



No, Rhino je MILA MAJKA u odnosu na ono što scenario radi sa Calypso Ezili, dajući Ariani DeBose ponižavajuće rudimentaran lik da ga igra, još gore, sav utemeljen u kolonizatorskoj opsesiji egzotičnim dimenzijama nativnih kultura u Africi. Ali onda, da bude JOŠ još gore, umesto da se film makar zaustavi na pripisivanju Calypso, i njenoj babi, nekakvog vudu misticizma onako kako je to strip radio, u sve se dodaje i prstohvat tarota, kao da NEKO u produkciji nije imao poverenja da će publika shvatiti da Kraven dobija mističke moći ako se u kombinaciju ne ubaci četrnaestovekovni evropski sistem predviđanja sudbine korišćenjem karata za igranje. Nije da, jelte, zapadnoafrička Vodún tradicija već nema BOGATU vizuelnu i simboličku paletu sa kojom je film mogao NEŠTO da uradi.

Ali, uopšte, film ovde VEOMA MALO radi sa bilo čim. Pomenuo sam već da je akcija pristojno koreografisana i zapravo scene u kojima Kraven skače kroz prozore, vere se po fasadama, trči po zidovima i jebe keve kriminalcima izgledaju dobro. Ovo je R-rated produkcija pa je akcija pritom i visceralna, sa kopljima koja probadaju negativce uz zadovoljavajući krvopljus i strelama koje vade oči, a Aaron Taylor-Johnson – ili njegov dubler – izgleda dobro, pa čak i prirodno kada pravi neverovatne skokove od po dvadeset metara u dalj i noževima pogađa baje u čelo sa isto tolike distance. Ali čim treba da se sugeriše nešto ,,superherojskije" od toga, Kraven the Hunter apsolutno tone. Pojačana čula koja glavni junak ima su rešena jeftinoizgledajućim zumovima i zamagljivanjima svega sem centra ekrana, mističke vizije koje on ima kada se bori da preživi napad lava a Calypso mu spasava život serumom što ga je dobila od babe su slupane montažom simbola-koji-ništa-ne-znače, i niko od ,,imenovanih" superzločinaca u filmu nema zanimljiv kostim ili demonstraciju svojih moći.



Jer, pored Rhinoa, tu su i Chameleon pa čak i Foreigner i ako je ovaj prvi predstavljen sasvim out of place, više vizuelno podsećajući na DC-jevog Killer Croca nego na Rhinoa, ako je ovaj drugi BOLNO nategnuta metafora koja pritom eksploatiše izlizani evil-twink kliše za koji sam čak i ja, koji nisam gej, razjaren što i dalje opstaje na filmu, ovaj treći nema nikakvog smisla ni da bude u ovom filmu. Foreigner niti pripada istoj epohi Marvelovih stripova – kreirao ga je Peter David 1986. godine i, pošto je, avaj, preminuo Maja ove godine, poživeo dovoljno dugo da vidi kako mu ga kasape na filmu – niti je na bilo koji način vezan za Sinister Six, niti, a što je svakako i najbitnije, uopšte ima ikakvu funkciju u scenariju koji je istovemeno i prekomplikovan, sa previše likova i previše zapleta unutar zapleta za svoje dobro, a onda i banalno prost, sa najtrivijalnijim dijalozima koje likovi treba da izgovore i da pritom ne izgledaju kao da im je glupo da se tu nalaze.

Taylor-Johnson se, to se vidi, u nekom momentu isključio. Valjda je i njemu jasno da je posle Avengersa trebalo da izađe iz superherojskog posla i on ovde praktično nikada ne pogađa kada treba da zvuči dramski ozbiljno a kada treba da ispaljuje žovijalne stripovske onelinere. Što je, mislim OK za glumca, čak i kad Britanac treba da glumi američki naglasak sa samo najblažom aromom ruskog akcenta*, ali, jebem mu mater, valjda za to služi režiser. Da zaustavi. Da vrati. Da objasni šta je liku u toj sceni motivacija, o čemu misli ali to ne kaže, koji ton treba da ima ta konverzacija. No, slutim da je Chandor ovo radio tako da samo što pre završi snimanje, i sam svestan da ni on ne zna šta koji kurac producenti hoće od njega, pa Kraven the Hunter izrazito pati od lošeg tempa kao celina ali onda i od lošh rešenja unutar samih scena, sa čestim kadrovima koji deluju kao da su se glumci tek zagrevali i vežbali tekst. U ovom kontekstu, Crowe i Nivola, koji svojim likovima dodaju meru stripovske gizdavosti, ma koliko da su stereotipni u svojim izvedbama, deluju kao bardovi šekspirovskog glumišta u odnosu na Taylora-Johnsona koji ne zna šta će ali i Arianu DeBose koja pruža goli minimum i u svakoj sceni u kojoj treba da izgovara neverovatno banalne replike verovatno u glavi sebi ponavlja da će ova tortura uskoro biti gotova i da će moći da se vrati kući gde u vitrini ima Oskara, Zlatni globus, BAFTA nagradu... Christopher Abbott svog Foreignera odrađuje bez strasti, čak i interesovanja za lik, a Fred Hechinger izgleda kako treba i dovoljno se ulaže u Dimitrija, onoliko koliko mu banalni tekst dopušta, iako je njegov lik, rekosmo, jedan otužni, odavno prevaziđeni kliše.
*o tome kako Taylor-Johnson govori Ruski bolje da ne krećemo... ako su za Dimitrija, makar u pevačkim delovima filma, mogli da se zadovolje lipsinkovanjem onda je stvarno trebalo ovako da rešavaju i scene u kojima se priča Ruski



Znate šta je još prevaziđeno? Vizuelni karakter filma i kvalitetni specijalni efekti, reklo bi se. Kraven the Hunter ima Bena Davisa iza kamere, čoveka koji je snimio već dovoljno superherojskih filmova – od niskobudžetnog Kick-Ass pa do Guardians of the Galaxy, Avengers: Age of Ultron, Kapetana Marvela i Eternals – da se može zvati stručnjakom za ovo sranje, ali Davis očigledno ni sam neće pružiti svoj maksimum kada film nema jasnu viziju. Deo filma koji se događa u ,,divljini", snimljen u Engleskoj i Škotskoj dosta impresivno izgleda i nudi atraktivni otvoreni prostor ispunjen energijom i mogućnostima, no kako se dobar deo radnje odvija u Londonu tako i slika počne da deluje skučeno, zarobljeno u suženim kadrovima siromašnih kompozicija i osvetljenja. Odluka da se snima u jednom od najskupljih gradova na planeti je već sama po sebi morala biti dovedena u pitanje od strane NEKOGA u studiju pre nego što se slupalo stodvadeset (ili tu negde) miliona dolara u ovu produkciju, ali to da se u filmu od Londona – sem u establishing-shot panorami – jedva vidi par fasada, parče mosta, jedna i po ulica je prosto neobjašnjivo. Za iste pare ste film mogli snimiti u Beogradu ili Sofiji, da urbane scene izgledaju ISTO i da vam još ostane ONOLIKO para da unajmite i dresirate krdo vodenih bivola da ne samo uverljivo trče kroz kadar nego i da na sebe preuzmu neke manje kompleksne zadatke tokom produkcije, na primer ketering ili otvaranje klape.

Hoću da kažem, ja sam VELIKI fan toga da se životinje NE maltretiraju za potrebe snimanja filmova, ali ako već hoćete da imate ne jednu već nekoliko scena sa vodenim bivolima u stampedu, JEBENO IDITE U AZIJU i snimite krdo vodenih bivola u stampedu a onda digitalno umontirajte glumce AKO BAŠ MORA u te scene da izgleda kao da će ih ovi pregaziti. Neko iz publike će sigurno pokazivati prstom na platno i insistirati da se iz aviona vidi da je glumac premali ili preveliki za ovu scenu i da su specijalni efekti ,,krš", ali i to je, čini mi se, bolje nego ovo što Kraven the Hunter nudi sa doslovno kopipejstovanim bivolima koji svi izgledaju kao da ih je izbljunuo AI, istih dimenzija, iste građe, iste boje.

Chandorova režija makar uspeva da scene akcije, rekosmo, oživi do mere kada gledalac veruje da, eto, neki ljudi, od kojih neki imaju supermoći, jure po polju, bacaju jedni na druge džipove i izvode neverovatne stantove, dok se vezuju sajlama, ali Kraven the Hunter je do te poslednje, dinamične scene u istočnom Sibiru (gde, BTW, nema snega, i sve podseća na afričku stepu, zaključno sa pomenutim krdom digitalnih vodenih bivola koji u Sibiru generalno ne žive i jedini ,,autentični" deo ovog habitata je beli amurski leopard) odavno pogubio sve svoje konce i neće mu pomoći ni CGI krvopljus niti psovke u tom finalu. Avaj, filmu onda JOŠ nije dosta i ide ne jedna već dve scene koje kao da konstruišu osnovu za nekakve nastavke iako ne mogu da zamislim nikoga ko ovaj film pogleda i posle njega iznemoglo ne zavapi moleći Sony da već jednom stane, vrati Marvelu licencu i milosrdno pohrani svoj superherojski ,,univerzum" u zaborav.

[Meho Krljic]

Treći film koji je Kensuke Sonomura potpisao kao režiser, Ghost Killer, je konačno postao dostupan i publici izvan Japana ovog Avgusta, dobrih petnaest meseci nakon što ga je tamošnja publika pogledala. Poznavaoci ZNAJU da se radi o čoveku koju u presudnoj meri oblikuje živo tkivo savremenog akcionog filma, pogotovo onog koji u svojoj srži ima kompleksne borilačke koreografije i zasnovan je na zadivljujućoj fizičkoj spremi i požrtvovanosti glumaca i kaskadera. Sonomura je kao kaskader zaposlen duže od dve decenije ali gotovo isto toliko radi akcionu koreografiju i upravlja akcionim scenama, ostavljajući svoj osobeni pečat na desetinama kultnih filmova (The Machine Girl, Ninja Hunter, Resident Evil: Degeneration, Resident Evil: Vendetta, pa čak i na zlosrećnom Manhunt Johna Wooa), ali i akcionih videoigara (Devil May Cry 3 i 4, Metal Gear Solid 4, Metal Gear Rising: Revengeance...). Kao čovek koji uvek svoje stantove i koreografije pokušava da pogura na naredni nivo, Sonomura je tu osobenu viziju suštinski pomerio kada je režirao svoj prvi film, niskobudžetni akcijaš Hydra iz 2019. godine.



Usledio je Bad City 2022. godine, ljubavno pismo V-Cinema talasu japanskog akcionog filma iz devedesetih godina prošlog veka i više nego dobrodošlo vraćanje Hitoshija Ozawe stilu filma koji ga je proslavio. Bad City je bio i nešto visokobudžetnija produkcija, sa kompleksnijim zapletom, više likova, naporom da se kreira priča u kojoj će se klasični ,,policija protiv gangstera" trop izgurati kroz više podzapleta i biti opravdanje i za neke impresivno masovne scene opšte tuče i spektakularne grupne akcije.

Sa Ghost Killer se Sonomura, pak, vraća svedenijoj priči i jednostavnijem (mada u filozofskom smislu ambicioznijem) zapletu, naglašavajući ovog puta likove i bazirajući veliki deo utiska koji će ovaj narativ ostaviti upravo na onome što likovi proživljavaju i hemiji koja se između njih formira. Kao takav, Ghost Killer je možda mrvicu manje ,,akcioni" film nego što je bio Bad City – sa još uvek mnogo VRHUNSKE akcije – i prvi Sonomurin film koji bi bilo moguće preporučiti i publici izvan tvrdog jezgra akcionih frikova.

Ghost Killer je i prvi Sonomurin film za koji je kredibilno reći da će ga gledati mlade devojke i u njemu pronaći inspiraciju i prvi koji, sa svojim natprirodnim motivom u središtu zapleta, ima naglašeni ,,young adult" look & feel. Gledajući unazad, nekako je bilo neizbežno da se ovakav film desi i on, verovatno, predstavlja Sonomurinu vizit kartu za potencijalni prilazak bliže mejnstrimu, ulazak na televiziju, gde je do sada radio uglavno kao kaskader, dobijanje podrške od strane produkcija sa dubljim džepovima.



Neizbežnost o kojoj pričamo sadrži se i u tome da je ovo film koji je, više smišljeno nego slučajno, napravljen da se na njega zakači publika koja je tokom prethodne tri godine odlepila na kombinaciju brutalne akcije i Genz-Z slacker komedije u serijalu Baby Assassins. Yugo Sakamoto, režiser i scenarista sva tri dela ovog serijala, kao i scenarista televizijske serije Baby Walkure Everyday! koja je prošle godine izrasla iz ovog serijala, je, razume se, Sonomurine usluge akcionog koordinatora koristio u sva ova tri filma a njegov omiljeni saradnik, Masanori Mimoto je igrao jednu od bitnijih uloga u prvom delu filma i predstavljao poslednjeg bossa koga je fantastična Saori Izawa u njemu morala da pobedi.

Za Ghost Killer je onda Yugo Sakamoto napisao scenario, Mimoto igra jednu od dve glavne uloge a ,,prvu" glavnu ulogu igra Akari Takaishi, jedna od dve ,,bejbi asasinke" iz hit serijala. Ovo je onoliko blizu akciono-komedijaškog savršenstva koliko je u ovom univerzumu uopšte moguće prići, a ako imam ikakve zamerke na Ghost Killer, to je da se u njemu Saori Izawa ne pojavljuje ni u kakvoj funkciji, čak ni kao kaskaderka (što ona prvenstveno i jeste). Izawa je jedan od najvećih akcionog talenata modernog filma i njena blistava borilačka ekspertiza je jedan od ključnih razloga za uspeh Baby Assassins.



Naravno, Akari Takaishi je drugi od ključnih razloga. Obdarena slatkom, razoružavajuće ranjivom fizionomijom i multitalentovano ispraksirana u svojoj prethodnoj karijeri pevačice i plesačice, Takaishijeva je ekstrovertna, eksplozivno zabavna polovina dinamičnog dua Baby Assassins, i težište OVOG filma u kome treba da se prelome klišei osvetničkog akcionog filma sa svim onim toksičnomuškim mačo bulažnjenjima ljudi koji žive od kriminala, nanošenja bola i ubijanja sa jedne strane, i onda sa druge moderniji senzibiliteti mlade žene koja ne želi da ima ništa sa tim sranjem i samo pokušava da pregura onu životnu fazu u kojoj para nikada nije dovoljno, sna je još manje, poslovi su privremeni, iznurujući i generalno usrani a studije na koledžu su grajnd koji treba da obeća svetlost na kraju TOG tunela.

Sakamoto ovde spidranuje mnoge motive koje je već obrađivao u svojim prethodnim filmovima i scenario nam daje upečatljiv prikaz života devojke koja ne stiže da ima vremena za sebe, a koja će ipak priskočiti drugarici u pomoć kada vidi da je zlostavlja nestrpljivi, privlačni ali očigledno toksični momak. Fumika Matsuoka je kao Chisato iz Baby Assassins koja NIJE u jednom trenutku kupila pištolj i postala visoko funkcionalni sociopata, devojka sa empatijom, snovima i samo malo nezdravom fiksacijom na televizijske zvezde i internet-influensere.



Naravno, Sakamoto nije neki PRETERANO suptilan scenarista, ali i njegov skript i Sonomurina efikasna, ekonomična režija nam spretno prikazuju Fumikin katastrofalni izlazak sa lokalnom JuTjub zvezdom, muškarcem koji je parodija mačo-nadrkanosti, nudeći nam komediju sa sasvim fino naglašenom crtom društvene kritike. Onda se Fumika razočarana vraća kući u ranu zoru i, pošto je neispavana i nikakva, saplete se, padne i dižući se sa zemlje bez razmišljanja podigne i u džep stavi čauru od ispaljenog metka koja se zatekla u blizini njene zgrade.

Kako to već u ovakvim pričama ide, ovaj je predmet neraskidivo vezuje za duha ubijenog profesionalnog ubice po imenu Hideo Kudo (igra ga Mimoto). Kudo je bio ,,the best at what he does" ali je, saznajemo kasnije, išao malo na pičkin živac novom šefu bande za koju je radio – sinu starog šefa, odlučnom da biznis vodi beskrupuloznije i manje sentimentalno nego što je to radio preminuli ćale – i ovaj je na kraju poslao ekipu da ga likvidira. U uvodnim scenama filma vidimo – bez ikakvog konteksta – vratolomnu borilačku koreografiju u kojoj Kudo nenaoružan pobeđuje tri tipa sa noževima samo da bi na kraju poginuo od metka.



Njegov duh se seća mnogo čega ali ne i lica čoveka koji ga je ubio. I on želi, prirodno, osvetu. Fumika naravno neće da ima ništa sa tim, ali kada dodirne duha – koga ona jedino može da vidi i čuje – oboje shvate da je njihova spona više nego spiritualna i da Kudo može, uz Fumikinu dopuštenje, da preuzima kontrolu nad njenim telom.

Ovo dolazi kao jako korisna stvar kada Fumika mora da odbrani svoju drugaricu od nasilnog dečka, a još je bolje kada ode na novi sastanak sa dvojicom internet influensera, nominalno da je oni malo upute u tajne zanata, ali bude vrlo jasno da dvojica ljigavaca spremanu da joj nešto sipaju u piće i da je onda iskoriste za manje časne potrebe. U ovom trenutku Fumika ima priliku da promisli koja vrsta narušavanja njenog telesnog integriteta za nju predstavlja manje poniženje i, naravno, pušta Kudovog duha da preuzme kontrolu pa dobijamo scenu u kojoj devojka od možda 60 kila odvaljuje od batina grupu muškaraca od kojih neki znaju karate. Nećemo je prepričavati ali hoćemo reči da strelice za pikado nikada nisu bile korišćene u plemenitije svrhe.



Priče o dve duše koje dele jedno telo su danas praktično kliše za sebe i, da budemo jasni, Sakamotov scenario ne ide u prevelike filozofske dubine. On je pre svega funkcionalan. Fumika je devojčica iz ,,civilne" populacije i ne postoji situacija u kojoj bi se ona dobrovoljno predala Kudu da je kontroliše kako bi izveo svoju osvetu. Kudo onda, pomažući joj, malo pomaže i sebi i Fumika uskoro shvata da nema natrag i da jedino što stoji između nje i sigurne smrti čini Kudova borilačka ekspertiza, te pomoć koju će joj pružiti njegov bivši kolega, Toshihisa Kagehara, profesionalni ubica i sam nezadovoljan svojim statusom u gangu koji prolazi kroz negativnu evoluciju, a koji ima strahovit mancrush na Kudoa i odmah će poverovati Fumiki kada mu ona kaže da ju je njegov duh poseo.

Sakamoto, dakle, ne radi bogznašta novo sa dobro poznatim tropima, ali Sonomura ovo sve sasvim spretno upliće u priču koja, rekosmo, presudno počiva na glumcima i onome što njihovi likovi proživljavaju, te onome kako ih to menja. Dijalozi su, da bude jasno, jednosatvni, uglavnom na prvu loptu i bez velike filozofske ambicije, ali su performansi glumaca ono što ubedljivo nosi ovaj narativ i što i pravda nešto duže trajanje filma koji umesto da se završi za sat i po, što bi bio nekakav standard, ide do četrdesetpetog minuta drugog sata.

Mimoto je ovde taj, er, duh mračnog, ćutljivog stoicizma izneo vrlo dobro. Kako se radi pre svega o kaskaderu koji najbolje glumi kada ćuti i izgleda savršeno, tako i njegov Kudo jako profitira od vidno ispošćene fizionomije čoveka kome su godine u lice usekle bore i njegov zabrinuti, izmučeni pogled učinile još ubedljivijim. Kudo, pritom, mora da uz vrlo mali ekspresivni opseg koji mu je dodeljen pokaže i da ga poznanstvo sa Fumikom zapravo menja, da mu, makar i posle smrti otvara nove horizonte i pokazuje mu šta je sve mogao da izabere da bude za života umesto da bira put za koji je smatrao da mu je nametnut. I on to dobro radi, pogotovo što sa druge strane imamo entuzijastičnu glumu gomile mafijaša koji valjaju najgore stereotipe o gang-hijerarhiji u kojoj se ljudi nazivaju psima i tako i tretiraju.



Odlično je i to da u ulozu Kagehare imamo Marija Kurobu, izuzetno lepog fotomodela i glumca kome akcioni filmovi nisu specijalnost i koji je očigledno uložio ozbiljan napor da njegov lik emituje onaj najledeniji muževni led koji Japanci vole da vide kod fikcionalnih profesionalnih ubica a da onda i otopljavanje tog leda bude kredibilno i ubedljivo.

Naravno, Akari Takaishi je, rekosmo, najbitniji element ove jednačine i njena gluma je ovde jedna dobrodošla, efektna ekstrapolacija onoga što smo već videli da ona radi sa hiperaktivnom Chisato u Baby Assassins. Takaishijeva glumi i vrlo fizički, besprekorno šarmantno mašući rukama, i spretno koristi facijalnu glumu da naglasi dualnost Kudo-Fumika i smene njihove kontrole nad jednim telom. Sonomura ovde takođe pokazuje vrlo lepo sazrevanje u domenu vizuelnog jezika i nudi svu silu jasnih, prepoznatljivih kodifikacija koje gledaoca vode kroz transformacije i preuzimanja kontrole od strane jednog ili drugog lika, dajući nam i tečnu koreografiju i jasnu trilersku investiciju u akcionim scenama. Kontrast ,,ženske" ranjivosti, podvučen time da je ovo lik koji je zaista civil i ne živi kriminalnim životom, sa ,,muškom" agresijom u kojoj Kudo stvari radi manirom čoveka rođenog da se bori i ubija, umetnika nasilja i estete borbe je dobro odmeren i ovde Akari Takaishi ne poseže za readymade klišeima uplašene devojčice koja odjednom onda postaje boginja borbe, već stvari kanališe na svežije, dovitljivije načine. Njena zbunjenost i strah od osećaja da njeno telo više nije (samo) njeno su u najvećem broju scena odrađeni kroz uspelo komička, geg-rešenja koja lik ne ponižavaju i onda ga prirodno vode ka asertivnosti u drugom delu filma gde ona nikada ne postaje bezdušni psihopata koji će se sada svetiti svima što su se o nju ogrešili, ali ni ne beži od neophodnosti da se neprijatelj porazi tako da nikada više neće moći da je ugrozi.



Sonomura ovde ima nekoliko primetnih momenata punktuacije u kojima, iako je sam scenario relativno stereotipan, izbegava kliše-rešenja i apdejtuje model glavne junakinje za treću deceniju 21. veka. U ranoj sceni u kojoj ona brani drugaricu od nasilnog dečka, recimo, razrešenje nije ono što očekujete i njena drugarica, ma koliko da je prethodno delovala kao submisivna, krotka devojčica koja će, ako primi par šamara, na kraju da posluša, igra aktivnu ulogu u tom razrešenju.

Slično tome, u finalnoj borbi protiv izuzetno teškog protivnika, Sonomura se odlučuje da prikazuje Mimotoa umesto Takaishijeve, pogotovo jer je finalni boss Naohiro Kawamoto, do tog momenta bezimeni henčmen u bandi koju predvodi psihopata, ali jasno kodifikovan kao onaj ćutljivi, zajebani lik od koga najviše morate da strepite. Naravno, Kawamoto je i sam vrhunski kaskader, majstor borilačkih veština i neko ko je kao glumac upisao uloge u The Machine Girl, Hydra, Baby Walkure Everyday! i prilika da se dvojica majstora pošibaju u finalu filma se nikako ne bi ni smela propustiti. No, Sonomura ni ovde ne gubi iz vida šta su poente ovog filma – osnažujuće i aspirativne za, jelte, potencijalnu mladu, žensku publiku – i postoji tu jedan presudni momenat u kome Fumika igra glavnu ulogu i nezavisno od Kuda doprinosi pobedi.



Sonomurina režija je, dakle, generalno efektna i funkcionalna. Ovde nema mnogo lepih kadrova i, za razliku od Bad City, veliki deo Ghost Killer se ponovo dešava na mračnim lokacijama koje su nekakva pusta skladišta, ali je dizajn likova sada mnogo naglašeniji, sa više pažnje koja je posvećena frizurama i kostimima, sa dovitljivim stilizacijama, prepoznatljivim konturama, pa i njima odnosnim dizajnom zvuka u borbama, i to je jasan proizvod i nešto višeg budžeta, ali i efekta koji je proizveo Baby Assassins. Naravno, rad kamere i osvetljenje jesu nešto napredniji nego u Hydra, ali ovo svakako emanira šmek niskobudžetnog akcionog filma – sa sve finalnim bosfajtom u prostoriji čiji su čkiljavi izvori svetla prekriveni platnima – u kome se pre svega zapamte dovitljivi kadrovi – na primer onaj sa korišćenjem kugle za bouling kao instrumenta za mučenje – i akciona koreografija.

Ali, naravno da je akciona koreografija najbolja u industriji. Sonomura je neko ko pionirski i vrlo tvrdoglavo istražuje borbu u parteru kao legitimni deo svojih koreografija, uspevajući da je učini ne samo čitkom već i atraktivnom. Kako se to od njega očekuje, kada se ovde poduhvate dva majstora i imamo jedan-na-jedan duele, to je serija zaslepljujuće brzih finti, varki, napada, blokada, sa promenama garda, elevacije, akrobatskim kretanjem u parteru, a da opet sve deluje REALNO, bez očigledno ,,baletskog" programa karakterističnog za zlatno doba hongkonške kung fu akcije. Utoliko, Sonomura je neka vrsta legitimnog naslednika ljudi poput Lau Kar-leunga i njegovog prethodnika Chang Cheha, neko ko ne imitira njihove koreografije, ali svoj rad bazira na istim principima izuzetne fizičke spretnosti, divljenju onome što ljudsko telo ZAISTA može da izvede ali i ideji da borba mora izgledati ubedljivo.

No, ima ovde i pucanja, pa će i ljubitelji Baby Assassins doći na svoje sa jednom scenom u kojoj Kuroba i Takaishijeva prolaze kroz čitav gang naoružan noževima i pištoljima koristeći sve one vratolomne tehnike koje je Sonomura usavršio u Sakamotovom serijalu.



Ghost Killer je neka vrta rafiniranja Sonomurinog izraza paralelno sa njegovim postepenim pružanjem ruke ka mejnstrimu, karakterna akciona komedija u kojoj je komika velikim delom u rukama sposobne mlade glumice a da ona i taj karakter, pa i akciju legitimno deli sa starijim, iskusnim kolegom. Ovo je manje spektakularan film nego Bad City i neka je vrsta ,,pravog" nastavka Hydre, samo usmerenog ka mnogo široj publici i sa potencijalom, rekosmo, da on Sonomure napravi čoveka koga će prepoznavati i izvan uskog kruga akcionih džankija. Kako ovaj film na američkom tržištu prethodi izlasku trećeg dela Baby Assassins – a tako je bilo i u Japanu – verujem da će zapravo odraditi odličnu artiljerijsku pripremu za ono što jeste vrhunac te trilogije. Svakako, bez mnogo dalje filozofije: ako volite najkvalitetniju akciju, volite Sonomurin stil, ali volite i Sakamotoa i Baby Assassins, Ghost Killer je obavezna lektira.

[Meho Krljic]

Toxic (u originalu Akipleša) je jedan od onih filmova kome je lako naći neprebrojne mane, možda ga čak i, ako je čovek sitna duša (a ja sam sitna duša INKARNEJT) kritikovati za pretencioznost, svakako mu zameriti nedovoljnu dorečenost, ali koji uprkos svemu tome ostavlja vrlo jak utisak i danima nakon što ste ga gledali vam se u glavu vraćaju slike koje ste videli a u svest pomisao da sudbine koje ste ispratili nisu neko ozbiljno umetničko preterivanje već bukvalno prepričan horor koji se dešava na mnogo mesta u svetu baš sada, u trenutku dok ovo kucam i u trenutku dok ovo čitate. Kao takav, Toxic je film koji treba da se vidi, da se pominje, da se preporučuje, da se malo i agresivno nameće drugima jer iako govori o malim ljudima – štaviše malim ŽENAMA – i bavi se u teoriji marginalnom temom, zapravo jako mnogo toga radi da osvetli i klasne i ekonomske i socijalne i političke protivrečnosti modernog društva, onako kako se one reflektuju na žene i to na žene zatečene u najosetljivijim godinama razvoja ličnosti. Kao neko ko u bliskoj porodici ima devojčice upravo uzrasta kojeg su i protagonistkinje filma, mnogo toga u njemu je sa mnom posebno jako rezoniralo.



Toxic je prvi celovečernji film litvanske režiserke po imenu Saulė Bliuvaitė, tridesetogodišnje diplomke Litvanske akademije za muziku i film, pušten na festivale prošle godine – osvojio je Zlatnog leoparda na festivalu u Lokarnu u Švajcarskoj, pobeđujući i reputabilne, iskusne režisere kao što su Španjolka Mar Coll, Britanac Ben Rivers i korejski veteran Hong Sang-soo – u litvanske bioskope je ušao Marta ove, a od pre nekoliko nedelja dostupan je za striming na nekim od nama prijateljskih servisa. Ja sam ga gledao na MUBI-ju.

Iako joj je ovo debitantsko ostvarenje, Saulė Bliuvaitė je već okusila delić slave – i kontroverze – koja ide uz bavljenje teškim temama i njihovo iznošenje pred međunarodnu javnost kada je 2019. godine bila koautorka scenarija (i montažerka) na filmu Isaac, prvom filmu Jurgisa Matulevičiusa i prvom litvanskom dugometražnom filmu uopšte koji se tematski bavi progonom Jevreja u Litvaniji tokom Drugog svetskog rata i učešćem lokalnog, većinskog stanovništva u tim, dakle, ,,aktivnostima holokausta".

Isaac je podigao dosta – pozitivne – prašine a Saulė Bliuvaitė je tokom studija a onda i posle diplomiranja radila kratke filmove koji su kulminirali četvrtim radom, Limousine, iz 2021. godine za koji je dobila nagrade na festivalima u Poljskoj i Nemačkoj. Toxic onda dolazi kao logičan sledeći korak i neka vrsta očekivanog ,,breakthrough" filma, a koji je, kako te stvari i treba da budu, istovremeno sirov u svom iskazu i sofisticiran u estetici, ali pre svega proživljen, zasnovan na ličnom, sopstvenom iskustvu autorke koja je napisala scenario i režirala.



Naime, iako nikada nije radila kao fotomodel, Saulė Bliuvaitė je, po sopstvenom priznanju, bila veoma mršava kao klinka pa su joj svi govorili da treba da ide na kastinge i da će možda imati sreće da je angažuju da se fotografiše za nekakve modne kampanje. Kaže da je sa drugaricama išla na kastinge organizovane u tržnim centrima u Viljnusu, tamo su satima čekale u redovima da ih slikaju i onda bi obično dobijala odgovor nekoliko nedelja kasnije da bi morala još da smrša.

Toxic je, dakle, film o mračnoj strani modne industrije, ali posmatrane, kako autorka naglašava, od spolja. Ili, ako više volite, sa dna društvene lestvice. Odbacujući olake ocene da je Toxic samo ,,poverty porn", a koje su mu negde prilepljivane, autorka svakako može da se pozove na to da ona sama dolazi iz srednje klase i da njen film ne prikazuje puku ,,sirotinju" već da se bavi kompleksnijim problemom nego što je samo klasna promocija, radeći na intersekciji klase i roda, ali i na interfejsu između ,,prvog" sveta i država koje, iako im se tvrdi da imaju ravnopravno mesto za stolom, kao da sve vreme osećaju nelagodu jer znaju da su u najboljem slučaju tampon zona koja će biti prva žrtvovana ako stvari krenu da se ruše.

Litvanija je, da se razumemo, jedna od uspešnijih postsovjetskih država, pripadnica baltičke grupe zemalja, sa dugom istorijom nezavisnosti od ruskog uticaja i srazmerno kratkim, pedesetogodišnjim pripadanjem Sovjetskom savezu. Članica Evopske unije i NATO pakta od 2004. godine, Litvanija se smatra državom razvijene ekonomije, dobrih ličnih prihoda, sa visokim ocenama koje se tiču Indeksa ljudskog razvoja, slobode govora, digitalne infrastrukture.



Ali kada gledate Toxic, Litvanija je kao da gledate predgrađe Bora ili Kladova, Zenice ili Prizrena krajolik obeležen gotovo uniformno sivim nebom, starim automobilima ostavljenim da zarđaju u neodržavanim, u divlje žbunje zaraslim dvorištima odavno napuštenih fabrika, matorim muškarcima koji nose majice na tregere i loču u lokalnom bircuzu, dimnjacima industrijskih postrojenja i gustom mrežom visokonaponskih vodova koji prelaze preko svačijih glava. Toxic je film o ljudima – ženama – samo u svom osnovnom obliku, ali fotografski je on u velikoj meri i film o državi i društvu koji su uprkos svim tim lepim indikatorima nabrojanim u prethodnom pasusu, svesni da su izgubili. Budućnost, nadu, razlog za postojanje, dopišite sami, ali kada u jednom od retkih napada empatije stariji muškarac kaže mladoj devojci da uzme pare koje joj daje i da kako zna i ume pobegne iz ove rupe, on ne misli samo na gradić u kome se film dešava, jedno provincijsko mestašce u kome se nikada ništa ne događa a kada se i događa to nije ništa lepo.

Toxic je ispunjen autobiografskim detaljima i to mu daje dobrodošlu autentičnost, pogotovo imajući u vidu da u njegovom izrazu ima dosta artificijelnosti i distancirane poze koja je tu udenuta s jasnom namerom da se kreira osećaj teskobe i produženog beznađa u kome protagonistkinje žive. Na primer, scena blizu početka filma u kojoj se dve trinaestogodišnje devojčice tuku na ulici jer je jedna od njih ukrala pantalone iz kasete drugoj je bazirana na doživljaju iz života autorke, osim što je u njenom slučaju neugodnost krađe na kraju razrešila njena baka. U filmu, pak, podržavajuće bake ne mogu ništa da reše, i deca se osećaju prepuštena sama sebi, onako kako se deca, pogotovo sa nežnih trinaest godina, skoro uvek i osećaju, ali Toxic prikazuje da ovo, nažalost, nije više samo subjektivni osećaj.

Istočnoevropska meditacija o gubitku nevinosti i refleksijama na svršetak perioda nekakve stabilnosti i bezbednosti koje su bile podrazumevane unutar socijalističkih društava pre pada gvozdene zavese početkom devedesetih godina prošlog veka je praktično umetnički žanr za sebe i Toxic u njega ugrađuje svoju diskusiju spretno se baveći jednom na poseban način ranjivom grupom: mladim tinejdžerkama iz država na obodima, jelte, ,,zapada" koje na telefonima, kompjuterskim monitorima i možda i na televiziji (ako su old school) gledaju manekenke i foto modele a onda same dobiju ponudu da probaju da se bave ovim poslom.



To da neće sve one postati nova Linda Evangelista ili Naomi Campbell je, naravno, podrazumevana istina, ali Toxic nije film koji se bavi first world problemima tinejdžerki koje bi da dobro zarađuju, lepo se oblače, putuju na najpoželjnije svetske lokacije i žive život izobilja a ne pada im na pamet da uče ili nešto rade već se nadaju da će ono što im je majka priroda udelila kroz genetiku biti dovoljno. Pa ako usput moraju da odrade i neki transakcioni fellatio, to je valjda puki cost of doing business.

Toxic, naprotiv, nastupa iz dve važne pozicije. Prva je odsustvo cinizma. Protagonistkinje ovog filma imaju po trinaest godina. Film u punoj meri podrazumeva i prikazuje da, koliko god da su one samostalne u razmišljanju i zrele u ponašanju – a deca su danas naravno mnogo zrelija i informisanija nego kad smo MI imali po trinaest godina – one imaju TRINAEST godina i naravno da ne mogu da budu osuđivane kada ih odrasle osobe – u ovom slučaju žena koja vodi lokalnu ,,školu za fotomodele", te nekakav fotograf koji priča Engleski pa mu to daje auru međunarodnog glamura – obrlate pričama o tome da one imaju dosta talenta i dobru priliku da ,,rade".

Druga je to da su odrasli ti koje treba da krivimo kad deca počnu da se ponašaju ,,problematično", odnosno da je odsustvo interesovanja, razumevanja, empatije ne samo splet nesrećnih okolnosti već problem upravo one generacije koja pada na najtežem ispitu: davanja narednoj generaciji fer šanse.

Ali Toxic onda i postavlja svoje teze bez mnogo govorancije i sa nekoliko efektnih scena tako da bude sasvim jasno: zbunjeni, neempatični odrasli, koji više vremena troše sebično zadovoljavajući svoje potrebe i samosažaljevajući se kada ne mogu da ih zadovolje produkt su ne, eto, zle sreće, nego društvenog razvoja što je došao posle oslobođenja i iz koga su ideje solidarnosti, uzajamnog podržavanja i odgovornosti pojedinca za prosperitet kolektiva izagnane na ime toga da su bile pretvorene u prazne fraze tokom socijalističke ere. Zamenjene idejom da je za društvo zdravo kada postoji stalno nadmetanje, te da su individualna sreća i zadovoljenje individualne želje ideal kome se teži, a da je uspešno društvo zapravo skup anegdota o uspesima njegovih članova pre nego mesto na kome se radi na tome da se svima pruži prilika, ovo su koordinate u kojima se razvija moderno, postkomunističko društvo u Litvaniji, ako je verovati filmu Toxic.



Ovo nije nekakav žal za sovjetskom ,,disciplinom" i ,,slavom", da ne bude nikakve zabune, samo opservacija da je iz društva izvučena kičma solidarnosti u nekom trenutku i da je zamenjena idejom kompeticije koja, kako film pokazuje, u proseku ispada sve samo ne zdrava.

Marija i Kristina su klinke koje se u filmu prvo potuku – Marija je nova u gradu jer ju je keva ostavila kod babe dok ona kod kuće reši problem sa, jelte, dečkom a Kristina je preduzimljiva klinka iz porodice koja se raspada i koja će učiniti sve da ode pre nego što se ona raspadne do kraja – ali onda, jer trinaestogodišnjakinje nisu BAŠ TOLIKA zlopamtila, postanu ortakinje, pa onda saveznice, a onda i najbolje drugarice koje jedna drugu strahovito vole. Naravno da ni jedna od njih tu ljubav neće izraziti rečima – mlade tinejdžerke koje se pripremaju da budu manekenke što će šetati svetskim modnim pistama grade svoje fasade i maske IZ SVE SNAGE pripremajući se na život ispunjen glumom bez obzira da li su ispred kamere ili ne – ali kad imate nekog ko će vam u veceu asistirati dok šoljom mleka pokušavate da namamite pantljičaru da pomoli glavu iz vaše guze, pa da je taj neko ona ščepa za glavu i izvuče napolje, znate da ste sklopili JAKO prijateljstvo.

Toxic je rađen kao serija polaroida, bez mnogo dramaturgije rađena priča o tome kako klinke iz malog grada u litvanskoj provinciji u kome je, koliko može da se vidi, sve stalo, idu u manekensku školu, slušaju kako njihove vršnjakinje mlate pare po Japanu i nadaju se da će neki agent da ih zapazi na nekom od kastinga što im se stalno najavljuju. Pritisak je ovde REAL, i klinke primenjuju sve trikove sa interneta koje im brat gugl servira, od šminkanja i nošenja odeće koju bi konzervativniji među nama nazvali ,,kurvinjskom", preko guranja prsta niz grlo da ispovraćate sav ručak što vam je ćaletova švalerka (koja, uostalom, kuva dosta loše) malopre servirala u činu nekarakteristične dobrote, do naručivanja jaja pantljičare sa dark veba, kako biste u sebe ugradili pljosnatog asistenta što treba da neželjene kalorije uskladišti u svom a ne u vašem telu. Ubrizgavanje rastvora mokraće žena u drugom stanju – PUNA JE HORMONA KOJI UBRZAVAJU METABOLIZAM PA BRŽE GORE KALORIJE – se pominje ali, da se razumemo, ova deca žive u vukojebini i do toga ipak ne mogu da dođu.



No, poenta je tu. Krojački santimetar je brutalna porota koja merenjem obima struka, kukova i butina određuje sudbine devojčica koje su, da podsetimo, još u osnovnoj školi, a fotograf i vlasnica manekenske škole tu decu tretiraju kao, jelte, odrasle osobe u pogledu ,,posla" i poštovanja klauzula ugovora.

Do kraja filma postaje i dosta jasno da pomenuta škola ima i sopstvenu, ne baš časnu šemu da zarađuje na sirotinji koja se ponadala da je budućnost glamura i uletanja u keš realna za njeno čedo, opterećujući porodice čak i ,,uspešnih" polaznica nevidljivim troškovima i insistirajući da kršenje klauzule o ,,negojenju" mora da povlači za sobom sankcije. Surovost modnog biznisa je, naravno, jedno, ali aplikacija te surovosti na trinaestogodišnje devojčice iz provincije i njihove familije koje ionako jedva sastavljaju kraj s krajem je... neljudska surovost.



Ono gde Toxic nije dorečen je upravo u toj minimalnoj dramaturgiji, u toj seriji polaroida kojim priča svoju priču. Sa jedne strane, ovo je efektno jer film može da gledaoca provede kroz niz epizoda koje svaka za sebe imaju nekakvu težinu a da ne mora da stalno objašnjava kako protagonistkinje dolaze od jedne do druge epizode. Pa tako momenti seksualnog uznemiravanja (i nasilja, makar u elipsi) ili seksualne eksploatacije maloletnih devojaka prolaze efektno, upravo izbegavajući poverty porn prenaglašavanje, ostavljajući prećutno podsećanje da ova deca kroz te epizode prođu na snagu i odlučnost i sutra su normalna, ali da se traumatični dug na računu mentalnog zdravlja gomila.

Sa druge strane, film naprosto nema narativni luk koji bi imao tezu, dokaz i zaključak i kao i mnogi slični savremeni neorealistički radovi kao da se zaustavlja na prvom koraku, izlažući fenomen ali bez ambicije da o njemu diskutuje. Možda sam samo ja star i konzervativan pa čim film nema jasno izloženu dramu i likove koji se tokom nje menjaju, to meni nije dovoljno, no Toxic definitivno ostaje korak prekratak u tome da, posle svega ovoga što nam je izložio, ponudi nekakav dijalektički zaključak. Ne nužno ni rešenje, samo nekakvo izmeštanje iz pozicije zatečenog stanja. Ovako kako jeste, Toxic, kao i mnogi drugi slični filmovi što se snimaju po Evropama, Južnim Amerikama itd. ima tu primetnu distinkciju da biste njegove scene mogli da poređate i drugim redosledom, mnoge od njih i da izbacite i da se u njemu ništa značajno ne promeni. Mnoge scene, rekao bih, prenose samo ,,mood" a ne nekavu esencijalnu informaciju i to je u filmu koji na kraju sedne i dramski poentira prihvatljvije, ali u filmu koji namerno izbegava da ima klimaks je malo teže da se te stvari praštaju.



No, makar ovde pričamo o vizuelno vrlo solidnom programu. Autorka sa svojim glumicama ne radi ne znam kako mnogo na ekspresiji, ali to je ,,feature, not a bug" i to da Vesta Matulyte kao Marija, Ieva Rupeikaite kao Kristina, Aleksandra Krivulina kao Mažvile i njihove druge koleginice većinu vremena provode sa bezizražajnim pogledima u daljinu je pametna karakteristika filma koji govori o industrijskoj objektifikaciji ženskog tela, lica i ženstvenosti same. To da ova deca treniraju bezizražajnost, starmalu hladnokrvnost i distanciranost, da kada im fotografi kažu da se nasmeše, one jedva vidno mrdnu krajeve usana je mnogo snažniji iskaz vezan za eksploataciju dece u modnoj industriji nego da ste ih sad kao nešto terali da ,,glume" kako im je teško i da izgovaraju dijaloge kojim će sebe objašnjavati kao žrtve. Ovo podržavamo iz sve snage i zapravo autorka izuzetno spretno radi sa prepoznatljivim vizuelnim kodovima ,,industrije lepote" ali tako da ih primenjuje na decu od po trinaest godina u krš-školi u nekakvoj litvanskoj zabiti. Devojčice ovde sede u crnom donjem vešu, našminkane i umotane u najlone i čekaju da ih prozovu. Devojčice izvode jednostavne koreografije na komandu, pokazujući spektar glumljenih emocija. Devojčice puze prema kameri, u spavaćici i štiklama.

Efektnost vizuelnog programa ovog filma (vrlo iskusni Vytautas Katkus kao direktor fotografije) kada je u pitanju ta objektifikacija žene – a gde je ,,male gaze" samo deo problema, ne i čitav problem – je efektno spojena sa jednakom, možda i impresivnije raskošnom vizuelnom kompetencijom kada je u pitanju prikazivanje konteksta. Toxic nije film puno reči i moćnih proklamacija i njegova se teza izlaže najviše vizuelno, čak manje u scenama ,,akcije", koje su odlično snimljene – videti recimo košarkaško zezanje na kraju filma – a najviše u promišljenim kadriranjima, zrelim kompozicijama koje hvataju i istorijsku i ekonomsku i mentalitetsku i socijalnu dimenziju života u neimenovanom gradiću. Kolorit je takođe pažljivo filtriran da samo podvuče detalje koji gledaocu treba da daju podsvesne informacije pa čak i ako ne znate ko je Marilyn Manson niti razumete šta piše na leđima majice sa njegovim likom, intuitivno vam je jasno zašto Marija, koja nosi tu majicu dok njene ,,koleginice" nose crni veš, očigledno nije iz ove priče i time je njen napor da BUDE iz ove priče više potresan, više osuđujući za generaciju koja je nasledila nezavisnost Litvanije, a onda svojoj deci priredila OVO.



Film izbegava prenaglašavanje snimanja iz ruke – koristeći ga samo onda kada scena to opravdava potrebom da se rakurs gledoca kreće oko nečeg što se dešava – i zapravo je najupečatljiviji kada nam pruža statične, disciplinovano komponovane scene u kojima se radnja odvija u srednjem planu u pozadini je neka visoka konstrukcija – fabrički dimnjak ili dalekovod – a prvi plan je prazan jer je u njemu ostavljeno mesto za gledaoca (ili odsutne roditelje?), sa dobro odabranim bojama. Tu su i tamne, nemušte noćne scene u kojima ni ne znamo tačno šta vidimo, ali ih osećamo, a odmereno korišćen melanholični saundtrak Gediminasa Jakubke fino podvlači neizgovorene ali jasne poente.

Toxic je, dakle, istovremeno i snažan iskaz i film koji bi komotno mogao da ima još pola sata ,,priče". Dakle, on nije ,,savršen", ali jeste upečatljiv i, a što je možda i najvažnije, govori o jednoj ozbiljnoj temi sa razumevanjem proizašlim iz ličnog iskustva ali i dobro proučene istorijske i socioekonomske realnosti. U svojoj ekspresiji on izbegava manirizam čak i tamo gde sam ga optužio za povremeno ređanje scena koje su samo ,,mood" i uspeva da jednu vrlo ličnu problematiku izdigne na nivo kritike čitave civilizacije izrasle na fantazmu kraja istorije. Pa, to zaista nije mala stvar i onda ova autorka zaslužuje svu našu pažnju u budućnosti.

[Meho Krljic]

Kao što smo već konstatovali, Holivud će da nastavi da rekonstruiše i rekontekstualizuje uspomene koje imam na svoje detinjstvo i tinejdž-godine a ja ću da nastavim da te filmove gledam. The Naked Gun, odnosno Goli pištolj, film Akive Schaffera iz 2025. godine je istovremeno i rebut serijala koji je začet u osamdesetima i svoj poslednji trzaj imao 1994. godine, ali i njegov kanonski i, makar po intencijama, u duhu verni nastavak. Činjenica da je komedija danas generalno žanr u koji veliki studiji nemaju naročito mnogo poverenja čini The Naked Gun jednim od najočiglednijih kandidata za letnju premijeru, uz oslanjanje na ipak poznatu franšizu i neka jaka imena na plakatu. Sa druge strane, činjenica da je originalni serijal, zajedno sa drugim produkcijama iste ekipe iz osamdesetih godina prošlog veka * utemeljio jednu posebnu formu komedije*, koja je u dvadesetprvom veku skoro potpuno iscrpela svoj potencijal da bude išta više od umorne reciklaže popkulturnih memova kakvu danas mogu da rade i algoritmi i koju je, uostalom, prevazišla i zastarelom učinila praktično čitava kultura ,,internet-humora" znači i da su Schaffer i ekipa koja je ovaj film pravila morali da pronađu poseban ugao iz koga će nešto kao što je The Naked Gun delovati ne samo sveže i nepotrošeno već uopšte na bilo koji način relevantno u modernom popkulturnom krajoliku.
*uz, naravno uvažavanje činjenice da je tu stazu pionirski ipak utro Mel Brooks



Schaffer svakako ima CV koji ga je za ovo preporučio. Kao deo komedijaškog kolektiva The Lonely Island, Schaffer je sa svojim ortacima iz škole bio deo pionirskog talasa internet-komedije koji je na tekstu i stripovima baziran internet-humor što je karakterisao devedesete i početak ovog stoleća pomerio u smeru kratkih filmskih skečeva. Sa angažmanom za Saturday Night Live već 2005. godine i kreiranjem nekoliko ranih onlajn senzacija u vidu skečeva i muzičkih spotova u saradnji sa jakim imenima kao što su bili Justin Timberlake ili T-Pain, The Lonely Island su svojim članovima obezbedili ozbiljnu dalju karijeru pa je Schaffer režirao, napisao i producirao nekoliko ,,pravih" filmova pre nego što će ga Seth McFarlane poznati da bude autor na rebutu The Naked Gun pre neke tri godine.

Ovo je inače praktično treći pokušaj nastavljanja franšize u ovom veku, sa prvim filmom planiranim da u njemu Leslie Nielsen ,,zvanično" preda štafetu svom nasledniku, a koji je propao jer Paramount nije mogao sa sobom da se dogovori koliko para želi da potroši i šta uopšte hoće, pa je Nielsen onda umro 2010. godine, i drugim projektom koji je pokušao da uključi i Davida Zuckera kao producenta. Zucker je ovo prvo odbio jer mi se činilo da su rane verzije skripta previše različite od onog što je on sa svojom ekipom radio na originalima, pa se nekoliko godina kasnije vratio da bude saradnik na scenariju, gde su on i Pat Profit zamislili da će glavni lik u filmu biti sin originalnog protagoniste Franka Drebina, ali i da će on biti tajni agent a ne policajac – sa obrazloženjem da je Zucker, uostalom ispravno, smatrao da nema smisla praviti parodiju na policijske filmove kada se ,,pravi" policijski filmovi više ne prave. Ovaj Naked Gun je trebalo da se zove samo Naked: Impossible, ali ni taj projekat nije otišao dalje od scenarija i iz njega je u ovogodišnjem rebutu zadržano praktično samo to da je ovaj Frank Drebin Junior sin originalnog Franka Drebina.

Da bude jasno, David Zucker i za The Naked Gun 2025. nije imao mnogo lepih reči, gunđajući da ga Paramount nije ni zvao kada je ovaj projekat ušao u razvoj i insistirajući da on ovaj film neće ni gledati. Pozitivne kritike i reakcije publike kao da su ga malo smekšale jer jer nedavno izjavio, parafraziram, kako je dobro da studiji vide da postoji bioskopsko tržište za komediju, pogotovo za parodične komedije, dodajući i da ga je Seth McFarlane zvao telefonom nakon što je scenario bio završen i da je proveo prvih deset minuta razgovora govoreći mu koliko je voleo Ima li pilota u avionu, te da ,,ne mogu da budem ljut na nekoga ko mi govori da sam genije", ali da on to i dalje nema nameru da gleda i štaviše da žali što je video i trejler.



Evo šta je: The Naked Gun 2025 je, nedvosmisleno, slabiji film od originalnog The Naked Gun iz 1988. godine, ne samo na ime potencijalnih slabosti u scenariju i očiglednih slabosti u egzekuciji, već i na ime toga da se pojavljuje u kontekstu koji mu naprosto ne dopušta da bude onako moćna doza anarhije i ikonoklastične parodije kakvu nam je doneo original, zajedno sa drugim Zucker-Abrahams-Zucker produkcijama iz osamdesetih godina prošlog veka. Njegova je vrednost zaista pre svega u tome da će studijima pokazati da postoji taj tržišni – i kulturni, na kraju krajeva – potencijal u pravoj bioskopskoj komediji koja se ne plaši da ide u neke IZUZETNO bizarne ekstreme, da rizikuje sa humorom od kojeg su neki pripadnici malobrojnog gledališta sa kojim sam delio bioskopsku salu imali reakcije refleksnog trzaja unazad, da, na kraju pokaže da ,,čista" komedija, dakle, ne akcioni, ne romantični, ne superherojski i definitivno ne child-friendly hibrid, a što je poslednjih godina bio jedini način da komedija dobije podršku studija da uđe u bioskop umesto da ode direktno na striming, još uvek ima karakter, identitet, distinkciju i snagu da bude bioskopski hit. The Naked Gun, metaforički rečeno, predstavlja onog vojnika koji prvi izleće iz rova da primi kuršum na prsa da bi njegove kolege i same pohrlile preko zaklona, sada svesne da postoji nešto veće od njih samih i jurnule ka neprijatelju, primećujući, usput, da su tom prvom vojniku, tom heroju od koga je krenulo sve, u samrtnom ropcu spale i pantalone i sad leži golog dupeta na blatištu.

Da će film u kome u jednoj sceni deluje kako Liam Neeson sodomizira velikog psa dok taj pas oralno zadovoljava Pamelu Adnerson biti baš taj, jelte, neznani junak novog doba ,,prave" komedije svakako ne deluje kao nešto sa čime biste ušetali u kancelariju šefa studija i tresnuli mu pič na astal, i ovde je reputacija same franšize morala da odradi najveći deo artiljerijske pripreme.

Iako možda ne najbolji film ekipe Zucker-Abrahams-Zucker – mada je u okviru njihovog opusa skoro nemoguće ,,objektivno" reći šta je ,,najbolje", imajući u vidu anarhičnu, na gegove iscepkanu strukturu svih njihovih filmova* – The Naked Gun iz 1988. godine je bio komercijalni uspeh koji je znatno prevazišao prethodne radove ZAZ, nadmašujući i veličanstveni performans njihovog prvog pravog filma, Airplane! (odnosno Ima li pilota u avionu), ostavljajući daleko iza sebe u prašini zlosrećni Top Secret! i premašujući i srazmerno uspešnu ali srazmerno ,,običnu" komediju Ruthless People, jedinog filma iz ZAZ kuhinje osamdesetih koji nije rađen kao pačvork parodičnih skečeva. To da su David i ostala dvojica pristali da rade i nastavak 1991. godine (sa nastavkom Airplane! Iz 1982. godine nisu hteli ništa da imaju i tvrde da ga do danas nisu gledali) je dovoljan pokazatelj da je i u kreativnom smislu The Naked Gun bio neka vrsta konvergencije ideja i intuicija koje su pokretale ovaj kolektiv još od sedamdesetih godina kada su se bavili alternativnim, komičnim teatrom.
*Top Secret! se, recimo, smatra njihovim najslabijim projektom ali kunem se da ja i dan-danas dobijam KONVULZIJE od smeha gledajući onaj set pis kada Val Kilmer pogrešno razume najavu u restoranu, popne se na binu i krene da izvodi Tutti Frutti Little Richarda uz šlagerski bend koji potpuno poludi od rokenrol energije



Na kraju krajeva, The Naked Gun je bio filmski nastavak televizijske serije Police Squad! koju su ZAZ radili odmah nakon Airplane! i veliki deo tona, vizuelnog identiteta i tematskih interesovanja preneli direktno iz serije na veliko platno. Police Squad! je bio ozbiljan flop, u premijernom emitovanju puštene su samo četri epizode od šest snimljenih, ali ZAZ su ionako od samog početka želeli da ovo bude film. Kada je Paramountu ponovo ponuđena ova opcija, studio je pristao, verovatno računajući da su VHS i LaserDisc edicije serije pripremile teren, i The Naked Gun je 1988. godine pokorio prvo američki boks ofis a onda i ostatak sveta, uspevajući da proizvede još dva nastavka, a gde je David Zucker režirao i drugi.

Problem sa ovom vrstom humora, pak, počeo je da se pomalja već devedesetih. Treći Naked Gun iz 1994. godine je bio i najslabije kritički ocenjen i komercijalno najneuspešniji iz serijala, a onda je polovinom devedesetih komedija kao žanr počela da se menja. AOL je doveo internet u američke domove ali i na koledže koji do tada nisu bili deo akademske mreže i komedija pravljena ,,u zajednici", radije nego u velikim holivudskim studijima postala je neka vrsta kulturnog kamena-temeljca na kome će se graditi narednih trideset godina. Čitave generacije su izrasle čitajući rane web-stripove i šerujući čet-logove legendarnih prenkova (možda pamtite ime Bloodninja?), sprdajući se sa forumskim mall ninja stereotipima i deleći unaokolo skrinšot iz igre Zero Wing sa tekstom ,,All your base are belong to us". Istovremeno, braća Wyans će 1996. godine sa filmom Don't Be a Menace to South Central While Drinking Your Juice in the Hood (kod nas briljantno prevedeno kao Napaljeni uličari) za koji su napisali scenario i u kome su igrali, preuzeti apsurdistički parodični pristup ZAZ filmova i dati mu meru socijalnog i rasnog komentara, podižući tako stvari na naredni nivo.

No, uspeh braće Wyans će značiti i brzo razblaživanje njihove komedijaške ljutine i njihov će talenat za parodiju postepeno biti sve više i više rastezan dok na kraju nije ovaj žanr doveo do stadijuma prezasićenja. Nisam siguran da publika za Scary Movie ZAPRAVO još uvek postoji imajući u vidu da je i ,,studijski" horor film, slično komediji, u solidnom deficitu poslednjih godina, ali Wyansi svejedno pripremaju Scary Movie 6 za narednu godinu...

Ovo nas onda vraća na to pitanje konteksta u kome The Naked Gun u 2025. godini izlazi pred publiku. Prvo je dakle to da ona forma komedije koju su ZAZ dovukli u bioskop pre četiri i po decenije – apsurdistički humor, geg-stuktura koja u drugi plan stavlja glavni zaplet filma, karakterizacije itd. – danas prevashodno dominira na internetu, u kratkim formama TikTok, Instagram ili YouTube Shorts komičara gde se relativno lo-fi produkcija (jedna osoba često igra sve likove u skeču, pozadine, ako ih uopšte ima su jeftine chroma key montaže itd.) snimana i možda i montirana telefonom uklapa uz parodični sadržaj.* Produkcija ,,pravog" filma, sa budžetom od 42 miliona dolara je na neki način antiteza ove ideje, način na koji bi to radili dinosaurusi.
*za primere komičara koje lično smatram upešnim u ovoj formi videti recimo ljude kao što su Rich Black Buy, Man Carrying Thing, Rudy Ayoub, Senpapi Gabe



Drugo, a možda i važnije je da, kako je i sam David Zucker ukazao, The Naked Gun dolazi pred publiku u 2025. godini kao parodija na policijske filmove kakvi se danas naprosto ne prave. I ovo je prepreka koju Schaffer i njegovi saradnici na scenariju, Dan Gregor i Doug Mand, ne uspevaju da zaista prevaziđu do samog kraja ali je posmatranje njihovih napora zanimjivo.

Osnovni deo strategije ZAZ filmova je bilo prepoznavanje memova/ tropa filmskih popularnih žanrova i njihovo komično gomilanje uz apsurdističke prelaze od standardne filmske naracije u geg-forme. Airplane! je, uostalom pored generalne parodije filmova o katastrofama veliki deo svog zapleta i karakterizacija preuzeo skoro direktno iz Paramountovog filma Zero Hour iz 1957. godine. Top Secret! je ovo isto uradio parodirajući špijunske filmove iz epohe hladnog rata i ratne akcione drame vezane za Drugi svetski rat. Police Squad! je pravljen kao spufovanje televizijskih serija poput M Squad iz pedesetih i i Felony Squad iz šezdesetih koje su i dalje, na ime repriziranja bile u svežem sećanju publici u osamdesetim godinama. Ne treba zaboraviti ni da je žanr televizijskog pandurskog procedurala u osamdesetima još uvek bio živ, zdrav i popularan, na ime serija kao što su bile Hill Street Blues, Miami Vice, Columbo ili Cagney & Lacey.

The Naked Gun u 2025. godini nema ovu vrstu ,,prirodnog okruženja" ni u bioskopu ni na televiziji i produkcija taj problem rešava na dva na neki način suprotstavljena načina. Jedan je da se gegovi iz originalnog Police Squad!/ The Naked Gun korpusa ponavljaju/ variraju, uz pretpostavku da će i moderna publika prepoznati da su u pitanju aluzije na klasičan ,,pandurski" sadržaj, drugi da se rade aluzije na materijal koji izlazi izvan formata i žanra ali koje su po DUHU bliske originalnim ZAZ intencijama.

Primer za ovo prvo je, recimo to kako Liam Neeson tokom filma monološki prepričava radnju koristeći kićeni, palpi jezik kao ispao iz beležnice Mickeyja Spillanea a onda odlazeći korak ili dva dalje u apsurd (ceo monolog u kome se pominju njegov ,,cop apartment" i ,,cop dead wife") i u nekim momentima ovo je vrlo efektno. Ponovljeni vizuelni geg sa ljudima koji Franku Drebinu Junioru i njegovom partneru dodaju papirne čaše sa kafom gde god da se ovi pojave je prilično efektan i dobija na snazi sa ponavljanjem, a povremeno Liam Neeson u svojim promuklim baritonom promrmljanim monolozima ispali takav biser da ne možete da se ne zapitate WTF JESAM LI OVO STVARNO ČUO (npr. ,,And she had the type of bottom that would make any toilet beg for the brown."). Drugde imamo relativno pešadijske fore kojima scenaristi pokušavaju da se bore protiv ideje da citiranje trenutno popularnih popkulturnih referenci znači da će film prebrzo ostariti i njihovo rešenje je da citiraju BAŠ OMATORELE popkulturne reference sa idejom da je Frank Drebin Junior naprosto mator čovek zastarelih shvatanja i interesovanja (na primer razmena: ,,I'm still upset about the Janet Jackson Super Bowl." ,,That was 20 years ago!" ,,Not for me." ili strastvena proklamacija ,,Pshhh... Electric!! Back in my day only three things were electric. Eels, chairs, and Cathrine Zeta Jones in the 2002 hit film Chicago."). Ovo potonje nema naročito visok procenat pogodaka negde, jer se ide preduboko u šalu koja naprosto nije smešna i svodi se na ,,I understood that reference" reakciju (geg sa Black eyed Peas) a negde i jer Liam Neeson, uprkos sasvim korektnom deadpan pristupu izgovaranja replika naprosto nema onu sumanutu energiju koju je imao Nielsen, gde ste svakog trenutka imali utisak da čovek improvizuje konverzaciju jer živi u svetu koji fundamentalno NE RAZUME.



Vratićemo se na to. U međuvremenu, primer za ovo drugo je, pa već to da je Liam Neeson kastovan da igra sina originalnog FrankaDrebina. Neeson je modernoj publici pre svega poznat kao protagonist akcionih filmova nastalih nakon velikog uspeha prvog Taken i već prvi geg u kome ga vidimo je borba gde on golim rukama poražava grupu teško naoružanih pljaškaša banke a koji, pa, naprosto nije smešan. Ili nije smešan onako kako je bio smešan kada je iste scene radio Leslie Nielsen pošto je gledanje matorog kanadskog glumca koji se bori protiv naoružanih protivnika i poražava ih gerijatrijskim karateom supstancijalno SMEŠNIJE od toga da krupan, snažan muškarac poput Neesona koga petnaest godina unazad gledamo kako jebe keve zlotvorima sada radi to isto ali uz mali dodatak vizuelnog humora.

Neeson se svakako prilično jako dao ovoj ulozi ali i stoji da on zaista nema taj Nielsenov jedva skriveni haos u glavi. Frank Drebin Leslieja Nielsena je čovek za koga ste videli da je u svakom momentu na bukvalno korak od panike, od maničnih reakcija na događaje u okruženju koje ne razume i koji ga hvataju nespremnog a gde on onda mora da primenjuje ,,policijske" taktike i procedure kojih se, uostalom, ni ne seća jer nije obraćao pažnju na obuci. Nielsenov Drebin je emitovao snažan vajb celoživotnog slackera koji je kroz karijeru ,,padao unapred" i kao neko suštinski nesposoban za posao koji radi bio komentar i na korumpiranost cele službe ali i osoba za koju ste navijali jer je živela život koji ste želeli sebi: pobede ostvarene dobrom srećom i feelgood avanture koje se preživljavaju bez trauma i napora.

Neeson, pak, radi sve potrebne stvari ali on prosto nema taj kameni izraz lica kojim je Nielsen – inače do tada karakteran, dramski glumac – sebe tako jako prodao žanru komedije malom ulogom u Airplane! a onda izdominirao kao Frank Drebin. Nielsenova komička veština je bila takva da je nešto što je mogla biti samo neukusna parodija autistične osobe transformisao u ulogu antiheroja punog nepatvorene topline za koga publika navija bez ostatka.

Neesonov Frank Drebin Junior pored toga dobija i neke dodatno upitne dimenzije u scenariju. Jedan dugačak geg bavi se njegovim poremećajem ishrane i posledičnim problemima sa dijarejom i mada je ovo jedna od ambicioznije režiranih scena u filmu sa kombinacijom mahnitog body-cam futidža (gde na kraju imamo first person momenat u kome Drebin puca iz pištolja u vazduh da bi mu se oslobodila kabina u javnom toaletu i, jebiga, MENI je to bilo smešno) i ,,ozbiljne" instance pregledanja materijala i isleđivanja osumnjičenog, njene gross out konotacije su nešto što originalni ZAZ filmovi nisu hteli da urade svom glavnom junaku, čuvajući meru njegovog ličnog dostojanstva.



No, novo je vreme, novi su običaji i The Naked Gun makar ima tu sumanutu geg-energiju da će da ređa šalu za šalom, igru rečima za igrom rečima, vizuelne gegove u pozadini, apsurdsitičke prelaze iz realizma u komediju (na primer scena u kojoj se Drebin Junior bori sa gomilom henčmena i nokautira jednog po jednog a iza njega je digitalni brojač koji imitira brojanje usluženih klijenata kao na primer na šalteru u banci) i set pisove koji u nekom narativnom smisu nemaju opravdanje jer značajno usporavaju tempo filma, ali u pogledu komedije daju sveža, zabavna krešenda, sa originalnim idejama i dobrom egzekucijom. Primeri za ovo drugo su recimo to kada Pamela Anderson izvodi improvizovanu sket tačku sa malim džez ansamblom na bini gde je njen performans SJAJAN i pokazuje koliko je napredovala od, recimo, Stacked, ali i dugačka, videospotovski režirana sekvenca kojom se metaforički prikazuje momenat razgaranja romantičnog plamena između likova koje glume Neeson i Andersonova. Originalni The Naked Gun je imao kratku, efektnu montažu prepunu falusnih i ejakulatorskih vizuelnih metafora, ali The Naked Gun 2025 sa svojim narativom o usponu i padu animiranog golema u formi Sneška Belića uspeva da ode nekoliko smislenih koraka dalje i kreira celinu koja će živetu po JuTjubu i iseckana na gifove još godinama nakon ovog filma.

The Naked Gun 2025 dakle gledaoca generalno izlaže neprekidnom dotoku komičnih gegova trudeći se da ga preplavi i računajući da će bar 51% njih da prorade te da će krajnji rezultat biti pozitivan. Kod mene je ovaj pristup upalio i pored mnogo momenata u kojima se nisam nasmejao, bilo je sasvim dovoljno onih koji su me naterali u kikot pa i glasan smeh, zajedno sa ostatkom malobrojne ali investirane publike u bioskopu.*
*moja žena, koja je, kao i u praktično 100% drugih slučajeva služila kao kontrolna grupa se, u kontrastu sa tim nije ni jednom nasmejala i njoj je gotovo sav humor ovog filma bio infantilan i nezanimljiv

I, mislim, to jeste neka vrsta napora da gledaoca nasmejete praktično na silu, ređanjem svega što vam padne na pamet radije nego kreiranjem dosledne, ,,pametne" serije konzistentnih motiva koja će kumulativno biti smešna, ali to jeste pristup dosledan originalnim ZAZ filmovima i tu nemam šta da prigovorim. Neki od ovih gegova su naprosto apsurdističke vizuelne šale, neke su ,,kompleksnije" karakterne epizode ali najuspeliji među njima su, za moj groš, oni u kojima će Neeson emitovati tu ,,drebinovsku" energiju čoveka koji svet ne razume, ali se od njega brani kako zna i ume, često u tome ispadajući simpatično glup ali i autentično emotivan. Na primer, scenario korektno koristi ideju o komičkom tripletu sa ponovljenim scenama u kojima Drebin Junior lomi telefon nakon korišćenja da ne bi mogli da mu uđu u trag, ali onda ima i jednu odlično odmerenu razmenu u kojoj glavni junak upada u frustriranu, ali uverljivo emotivnu tiradu vezanu za gubljenje pristupa vintidž epizodama serije Buffy the Vamipre Slayer.

U poređenju sa tim, momenti u kojima Drebin ostaje bez pantalona i veša su manje smešni, ponovo jer kod Neesona naprosto ne postoji tako uverljiva kombinacija glumljene hladnokrvnosti i apsolutne panike ispod njene površine koju je Nielsen tako moćno emitovao.



Drugde, pošto je u pitanju nastavak a ne samo rebutovanje serijala, film mora da smisli i kako da tretira ideju da su stari The Naked Gun filmovi i serija Police Squad! deo istorije našeg univerzuma, ali i to da su događaji koje su oni opisali ,,stvarni" u univerzumu samog filma.

Ovo prvo se generalno svodi na ponavljanje istih gegova ili njhove blage varijacije. Drebin tako vozeći automobil Malibuom na posao, izgubljen u svojim mislima i monološkim ruminacijama, ni ne primećuje da kolima udara bicikliste na drumu i ovaj prizor, iz razloga koje ću nešto niže obrazložiti naprosto nije smešan onako kako je to bilo u starim produkcijama. Drugde imamo česte varijacije dijaloga u kojima Drebinov sagovornik izgovara pitanje na koje Drebin odgovara kao da je ono postavljeno u bukvalnoj konotaciji ne razumevajući uobičajena dijaloška pravila. Gledatelji starih Naked Gunova pamte ,,Cigarette?" ,,Yes, I know" koje se ovde pretvara u ,,Cigar?" ,,It looks like that to me?", a onda imamo i stvari poput ,,You can't fight city hall" ,,Yeah, it's a building" ili ,,My condolences. How did she pass?" ,,Great, 50 yards easy. Arm like a cannon. And then, she died." Naravno, pored toga da ove malo kompleksnije igre rečima zahtevaju od gledaoca da na trenutak zastane i premota u svojoj glavi konotacije kako bi ispravno razumeo humor – a što je možda mamac za ponovljena gledanja filma – one su i problem za prevodioce i to je TAKOĐE deo tradicije ZAZ filmova i serija. Na kraju krajeva Police Squad! je, ako se ne varam već imao onu razmenu: ,,They've taken him to a hospital." ,,What is it?" ,,Big building with doctors inside".

Ovo drugo, pak, daje neke zanimljive mogućnosti scenariju, od toga da Frank Drebin Junior ima neku vrstu fiksacije na svog oca pa mu onda on, preko spiritualnog ,,glasnika" pomaže u finalu filma, pa do toga kako ovaj film rešava legat OJ Simpsona – koji je igrao u originalnom The Naked Gun – na elegantan način. Na nekom manje vidljivom nivou, postoji niz vizuelnih aluzija na elemente starih filmova koje čak nisu ni gegovi već samo deep cut reference za ozbiljno neizlečene geekove, na primer to kako se na ulasku u pominjani ekskluzivni klub u jednom kadru vidi dabar iako za to nema nikakvog ,,pravog" narativnog razloga. Kao čovek sa članskom kartom baš kluba ozbiljno neizlečenih geekova, ja ovo moram da cenim.



Ono što, makar za moj ukus ipak The Naked Gun iz 2025 problematizuje i stavlja solidan stepenik ili dva ispod originala nije dakle ta strategija sačmare u ispaljivanju gegova, nije reciklaža originalnog materijala, pa čak ni odlasci u gross out humor, već, pored pomenutog Neesonovog pomanjkanja kapaciteta da uradi taj ekstra korak i ogoli se emotivno onako kako je to radio Nielsen, sama fotografija.

The Naked Gun iz 2025. godine naprosto najveći deo vremena izgleda kao bilo koji srednjebudžetni akcioni triler koji biste gledali u bioskopu ove sezone. Brandon Trot koji je ovde direktor fotografije ima dosta iskustva i radio je stvari u rasponu od drugog Cranka pa do drugog i trećeg Sonica i on savršeno razume kako da osvetli i kadrira scenu tako da dobijemo dispergovanu svetlost, mekane senke i ,,plitke", na dva plana jasno razdvojene kadrove, pa onda i kako da se u postprodukciji uradi kolor-korekcija da film odmah dobije onaj ,,moody" povišeni ton karakterističan za sve te žanrovske radove od bilo kog novog Mission Impossible, preko recentnih James Bondova, do niskobudžetnih klonova Takena (kao na primer Blacklight).



No, ova atmosferičnost ide direktno nasuprot komičkom efektu koji The Naked Gun treba da postigne u mnogim svojim scenama koje kontrastiraju ,,realistični" policijski procedural apsurdističkim, ekscentričnim incidentima koji se događaju oko Drebina ili ih on direktno izaziva. Originalni The Naked Gun filmovi su se oslanjali na televizijsku seriju kao polaznu tačku i njihov vizuelni karakter je u skladu sa tim počivao na jakom osvetljenju, stereotipnoj, ,,studijskoj" scenografiji, arhetipskim kostimima čiji su već kolorni kontrasti (Nielsen u crnom ili drap odelu, Priscila Presley* u krvavo crvenoj diva-haljini) davali scenama parodijski naboj a gde su prelasci iz nominalno ,,normalnog" procedurala u apsurdistički geg imali daleko snažniji naboj nadrealističkog nestašluka. Ovo je, uostalom bilo karakteristično i za Airplane! i za Top Secret!
*Presleyjeva ima i blink-and-you-miss-it kameo u ovom filmu a tu su i kameo-pojavljivanja od strane ljudi kao što su Dave Bautista, ,,Weird Al" Yankovic, Busta Rhymes u maltene ,,ozbiljnoj" roli, pa i WWE Rvač Cody Rhodes čija dijaloška razmena u filmu možda ima tu distinkciju da je najsmešnija, a svakako je jedina sa eksplicitnim i dobro plasiranim sociopolitičkim komentarom. MMA publika će takođe umeti da ceni pojavljivanje UFC legendi kao što su Big John McCarhy, Michael Bisping, Jon Anik i Bruce Buffer

The Naked Gun 2025 međutim svojim mnogo tamnijim osvetljenjem, kolornim korekcijama i difuznim pozadinama sve blenduje u jednu umirenu smešu lišenu ove potencijalne energije i, pošto film već u startu deluje kao žanrovski rad u kome je sve moguće i nema uzemljenja u ,,realističnosti" onda ni njegova odstupanja od žanrovskog realizma nemaju isti efekat kako su to imale ZAZ produkcije iz osamdesetih.

Ipak, u nekoj sumi utisaka, ne mogu da budem specijalno ljut na The Naked Gun 2025 i ekipu koja ga je napravila. Uz sve zamerke koje sam naveo, ovo je film koji, izmešten iz svog ,,prirodnog" konteksta i ubačen u tržišnu utakmicu sa vrlo malim šansama da opstane, radi sve što može da bude neprekidni baraž apsurdističkog humora koji će vas osvojiti, pa onda oboriti na patos neumoljivom energijom a onda vam još pride i prdnuti u lice dok pokušavate da uhvatite vazduh. Urađen sa ipak ambicioznijom estetikom i old school ,,studijskom" ozbiljnošću, on se jasno izdvaja od parodija koje štancuju braća Wyans (dve od kojih je režirao i sam David Zucker) ali i od danas aktuelnog internet-humora i time nudi jedan romantični treći put koji, imajući u vidu ipak solidan boks ofis uspeh možda znači da ćemo videti još komedija što ih studiji prave za bioskope, možda i još visokobudetnih, apsurdističkih parodija pa onda, ako nam je dopušteno da sanjamo, možda i konačnu realizaciju projekata poput Star of Malta i Mastercrash koje David Zucker već godinama pokušava da napravi. Čak i da ne bude tako, The Naked Gun 2025 ću rado pogledati još koji put u kućnim uslovima i cerekati se dementno na njegove najbolje fore, te pokušati da vidim celebrity-kameo pojavljivanja koja su mi promakla. Nije to možda neka BOŽANSKA zabava ali i ja sam samo čovek.

[Petronije]

Top Secret je vrhunska parodija što se mene tiče, i dan danas ga odgledam kad natrčim.

[Meho Krljic]

[Truman]

Ne pada mi na pamet da gledam novi Naked gun. Sve mi miriše na tešku glupost, od samog koncepta do glavnog glumca.

[Meho Krljic]

Dobro, ja sam ispisao brdo reči da kažem da to ipak nije tako loše ali naravno da ne treba da ideš protiv sebe.

[Truman]

Dobro, ja sam ispisao brdo reči da kažem da to ipak nije tako loše ali naravno da ne treba da ideš protiv sebe.

Replike i skečevi iz originalnih filmova su mi ostali u sećanju kao genijalni. Ne bih da kvarim utisak Nisonom (koji već dugo nije ozbiljan glumac) u gaćama dok provaljuje gluposti.

[Meho Krljic]

Sigurno se to svima povremeno događa: pomenete da ćete gledati film koji se upravo pojavio na striming platformama i svi počnu da vam unapred maltene izjavljuju saučešće. ,,Svestan si da je Red Sonja (2025) smeće, matori", pitaće upozoravajućim, zabrinutim tonom, kao da ste najavili spuštanje niz Nijagarine vodopade samo u bikiniju u bojama američke zastave, napravljenom od najfinije pancirne mreže i bez čak i proverbijalnog bureta da zaštiti to malo čednosti što vam je ostalo. Možda sam samo ja blagosloven time da su moji prijatelji svi obdareni istančanim, probirljivim filmskim ukusom, ali, mislim, dajte, nije da je film Richarda Fleischera iz 1985. godine bio sad nekakav felinijevski ili bergmanovski poduhvat, ili makar pošten, ozbiljan projekat na nivou Milliusovog Conan the Barbarian. Naprotiv, pretposlednji film čoveka koji je ipak potpisao Tora! Tora! Tora!, The Boston Strangler ili Soylent Green je bio solidna trešina, čak i u odnosu na njegovog prethodnika, Conan the Destroyer, ali znate šta: ne samo da sam ja kao klinac to išao u bioskop da gledam SA APETITOM, nego ću i Konana Uništitelja i Crvenu Sonju rado pogledati kad god se desi da ih dokačim na nekakvom retro-kablovskom kanalu.



Blo je nečeg neodoljivo simpatičnog u ovoj fazi rada kompanije Dina DeLaurentisa gde je ona proizvodila jednu za drugom užasne adaptacije dragih fantazijskih i naučnofantastičnih predložaka (Flash Gordon, Dune itd), paralelno sa klasicima kao što su bili Ragtime, Blue Velvet ili Evil Dead II.  U toj Red Sonji imali smo bodibildera i manekenku kako igraju opasne likove sa mačevima u srazmerno jeftinoj verziji Hiborijanske ere, ali se ne trude baš previše, i Roger Ebert je pravilno primetio kako ,,Dijalog zvuči kao da su glumci već pročitali parodiju ovog filma u magazinu Mad". Dobar film? Ne! Ali drag? Svakako. To da je Arnold Schwarzenegger u njemu posle dva Konana igrao čoveka plemenita porekla naspram ,,varvarke" u Red Sonji koju je igrala Brigitte Nielsen (i dobila zlatnu malinu za ovu ulogu i ulogu u Rocky IV iste godine) je već smešno samo po sebi a Fleischerova kurobolja u domenu režije i generalnog pripovedanja je kreirala i neku vrstu nenamerne komedije. Uostalom, njemu je već i bilo svega dosta, prethdona dva filma bili su mu Amityville 3-D i Conan the Destroyer a naredni, i poslednji mu je bio promotivni film za brendirane kese za đubre. Ozbiljno. Ne šalim se.



Hoću reći, Red Sonja iz 1985. godine je bila cinično, preko kurca sklepan film napravljen najviše da se iskoristi hajp oko Arnolda Schwarzeneggera i Brigitte Nielsen, koja se te godine udala za Stallonea, oslonjen na umereno popularni Marvelov strip-predložak a koji je sa originalnom verzijom Red Sonye Roberta E. Howarda imao veoma malo zajedničkog.

Zapravo nije imao ništa. Howardova Red Sonya je imala ,,y" umesto ,,j" u imenu i bila šesnaestovekovna cura poljsko-ukrajinskog porekla sa kuburom za pojasom i komplikovanim odnosom sa Sulejmanom Veličanstvenim. Kada je Roy Thomas posle velikog uspeha Marvelove strip-adaptacije Konana početkom sedamdesetih krenuo u adaptacije drugih Howardovih likova, preko Kralja Kulla i Solomona Kanea stigao je i do Red Sonje, kreirajući praktično potpuno novi lik da gostuje u Konanovom tekućem serijalu, a onda, uviđajući potencijal tog lika, dao joj sopstveni život, poreklo, istoriju itd. Red Sonja je bila, rekosmo, umereno popularan lik u Marvelovoj produkciji, ali u ono vreme to je značilo da je uspela da izgura nešto više od deset godina skoro neprekidnog izlaženja – a gde su je pisali i crtali i neki prilično bitni autori, poput Barryja Smitha, Louise Simonson, Tonyja DeZunige, Rudyja Nebresa, Sala i Johna Busceme i naravno Franka Thornea – završavajući karijeru baš 1985. kada je urađen prvi film.



No, Red Sonja ima i aktuelni strip-život gde je poslednjih dvadesetak godina izdaje Dynamite Entertainment i ovde su takođe na raznim serijalima koji neprekidno izlaze radili neki veoma dobri savremeni autori, od Marka Russella, Mikea Careyja, Michaela Oeminga, Amy Chu, Christophera Hastingsa, Marguerite Bennett, preko našeg Mirka Čolaka pa do legendarne Gail Simone koja je i najzaslužnija za to da je lik nekada tretiran prevashodno kao ,,male gaze" fantazija, sa sve pancirnim bikinijem koji, ne sumnjajte, ima sopstveni odeljak na wikipediji, dobio feminističku, osnažujuću dimenziju.

Da se ne zalećemo mnogo, i odmah da kažemo, Red Sonja (2025), ovogodišnji film, nije sad neko remek-delo moderne kinematografije pa čak ni nekakav vrhunski akcioni, fantazijski film, ali ovo je film koji je napisala žena, režirala žena i u kome glavnu ulogu igra žena sa ozbiljnom energijom, i ovo možda nije Red Sonja o kakvoj smo sanjali, ali dobrim delom jeste Red Sonja kakva nam je potrebna.



Ima neke pravde da je ovaj film režirala baš M.J. Bassett, Britanka čiji je Solomon Kane iz 2009. godine upalio novu vatru interesovanja za Howardove likove i, u eri kad su ,,veliki" filmovi već odavno sebe zatvorili u PG-13 zatvor, ponosito uleteo u mošpit sa svojim ,,R" rejtingom da pušta krv i raspiruje navijačke strasti. Bassettova je u ovom filmu dobro iskoristila svoju horor-ekspertizu ali ju je baš ta ekspertiza onda odvela i u karijernu provaliju nakon što je sledeće režirala univerzalno prezreni Silent Hill: Revelation. Tretirana kao parija i proterana na televiziju posle ovog projekta, Bassettova je tek sedam godina kasnije počela da se vraća filmskoj režiji.

Scenaristkinja Tasha Huo je za sada specijalizovana za adaptacije gikovskog materijala za film i televiziju sa projektima vezanim za The Witcher i Tomb Raider urađenim pre Red Sonje, a glavna glumica, Italijanka Matilda Lutz ima već prilično solidnu polutrešersku karijeru sa ulogama u filmovima poput Rings, Revenge, Reptile, Zone 414...



I, da se razumemo, Red Sonja (2025) je film urađen sa relativno malo para, ali sa jednim zdravim entuzijazmom da se kreira epski fantazijski akcijaš sa upečatljivim ansamblom, harizmatičnim negativcem, solidnom količinom mesa-i-krvi na ekranu pa i nekoliko momenata pristojno plasiranog humora. Sve to plus dobio sam priliku da gledam Michaela Bispinga na filmu drugu nedelju za redom – i to se broji!

Najkontroverznija dimenzija ovog filma je, makar iz moje perspektive, to da je on ,,origin story", dakle narativ o devojčici koja postaje žena i ženi koja postaje legendarna ,,demonka sa mačem". To je uobičajen pristup radu sa novim ili rebutovanim materijalom koji ima prethodnu istoriju u drugom (ili istom) mediju, ali to i znači da zrela, ,,badass" verzija Crvene Sonje, ona koju volimo u stripu, koja pijanči po kafanama i mačem deli lekcije incelima iz hiborijanske ere što misle da je svaka žena kojoj se vidi više od pet kvadratnih santimetara kože objavila da je slobodna i raspoložena za anonimni, nekvalitetni seks, da ta verzija lika naprosto nije u ovom filmu. Scenario Tashe Huo za potrebe produkcije adaptira osnove Thomasovog originalnog rada sa poreklom Red Sonje (The Day of the Sword, objavljen prvo 1975. a onda sa novim crtežom 1982. godine) i smisleno ih garnira elementima onoga što je u mitos Crvene Sonje unela Gail Simone, a režija M.J. Bassett oslanja se na epiku koju pamtimo iz Milliusovog Conan the Barbarian ali onda i na oba Scottova Gladijatora.



Ovde generalno postoji zdrava osnova. Huova je spretno povezala motive iz Thomasovog stripa u narativ koji prikazuje kako žrvanj civilizacije melje male, jelte, narode, uspevajući da motive plemenitih divljaka i korumpiranih tehnokrata uveže u sočno fantazijsko pripovedanje. Sonja je u ovom filmu, kao i u stripu, svedok pokolja koji invaziona sila počini u njenom malom, bajkovitom selu, ali se ovde nesrećni motiv silovanja, srećom ne pojavljuje. I ovde će Sonja dobiti natprirodne borilačke moći od boginje, ali to se dešava tek na kraju filma, pred dinamično finale i one nisu uslovljene time da se ona mora uzdržavati od snošaja sa muškarcem sem ako ju je taj muškarac prvo pobedio u borbi. Ovaj Thomasov motiv je 1975. godine možda delovao badass i šmekerski, ali je zapravo dosta ponižavajući za ženu. Ne morate biti razjarena feminstkinja pa da ukažete kako je ideja o tome da je žena osuđena na celibat sem kada nađe nosioca superiornih gena, a što će se potvrditi time da će je taj fizički savladati, prilično problematična.

U ovom filmu ničeg sličnog, srećom, nema. Sonja je u ovom filmu od početka samovlasan, žestok, nezavisan lik koji, nakon što je čitavo njeno selo zbrisano, provodi mladost u hirkanijanskim šumama* i nada se da jednom nađe ostatke svog naroda. Ona je, kako to obično biva, jedno sa prirodom, i kada naleti u šumi na vojnike koji životinje ubijaju samo radi trofeja, bez da ih makar i pojedu, to joj napumpa bes na dovoljnu razinu da će se naredne noći ušunjati u vojni logor da nađe počinioce i kazni ih. Naravno, klinka nije ni svesna na koga se namerila, jer ovo nije tek nekakva obična vojska koja ide unaokolo, kolje, pljačka, pali i siluje, već osvajačka armija novog imperatora, Draygana, mladog i ekstremno ambicioznog suverena koji je do sada osvojio najveći deo okolnih zemalja i, koristeći mašine koje je sam projektovao, krči šumu u potrazi za drugim delom knjige u kojoj je i našao najveći deo znanja što mu je pomogao da kreira tu superiornu tehnologiju. Sonja se ovde, jelte, nameri baš na Drayganovu naložnicu, ratnicu po imenu Annisia i u neravnopravnoj borbi gotovo da uspe da je pobedi, pre nego što je na kvarno nokautiraju i dispečuju da bude jedna od gladijatora što ih drže u zatočeništvu i svakih nekoliko dana isteraju u arenu u Drayganovoj prestonici da uveseljavaju narod i samog imperatora.
*koje ovde glumi bugarska provincija i to izgleda sasvim okej



Ovo je sve vrlo zdrava postavka, delom na ime spretnog korišćenja i rekombinovanja uobičajenih fantazijskih tropa, delom na ime glumaca a delom na ime kostima i scenografije. Matidla Lutz deluje primereno divljačno i varvarski iako se vidi da njen lik nije bez sofistikacije i kako film odmiče postaje sve jasnije da je njen narod bio zapravo civilizovan, samo ne na onaj očigledni, ,,tehnološki" način. Njeno selo živelo je u harmoniji sa prirodom, verujući u žensko božanstvo koje je, naravno, narodu podarilo pre svega znanja vezana za isceliteljstvo, prirodnu medicinu, zemljoradnju itd.

Ima onda nečeg dijaboličnog, sa vrlo muškim predznakom, u tome da je Draygan prototip self-made lidera, da nije u pitanju nekakav nasledni vladar i dvorski fićfirić već bivši rob koji je, iako vrlo mlad, sebe uspešno vozdigao do predvodnika najjače, imperijalne nacije uzimanjem vrlo ,,ženski" kodiranog znanja i njegovim pervertiranjem da posluži njegovim osvajačkim ambicijama. Draygan nije tradicionalna maskulina figura kakvu biste očekivali u fentezi narativu i zapravo ga Robert Sheehan više igra kao napaljenog mladog CEO lava, onog što doručkuje prozak, ruča aderal, večera kokain a u međuvremenu marenduje mikrodoze LSD-a, koji prezire iracionalnost religije i kune se u znanje i tehnologiju. Draygan se u više scena eksplicitno podsmeva sujeverju naroda koje je njegova vojska pokorila, pitajući ih iznova gde su im sad ti bogovi kojima su se molili da ih zaštite i insistirajući da je znanje a ne vera ono što trijumfuje u stvarnom svetu. Naravno, pritom on sebe vidi i kao nekog ko prirodno privlači pažnju u svakoj prostoriji u koju uđe – iako je istina da je samo nametljivo glasan i brbljiv – dakle, nekog obdarenog liderskom harizmom i uživa da sa ljudima koji su mu prepušteni na milost i nemilost vodi razgovore kao da su ravnopravni samo da bi na kraju poentirao ,,argumentima" protiv ljudi koji nemaju hrabrosti da mu odgovore.



Dobar negativac je pola dobrog filma ovog tipa a Sheehan je u ovoj ulozi žestok i prilično dobar, kao nekakav naloženi gik koji je posle prvog susreta sa RationalWiki sadržajem odmah produžio u pravcu 4Chana i tamo se izgubio. Annisiju, njegovu ljubavnicu i asasinku-po-komandi igra Wallis Day, britanska uglavnom televizijska glumica i ona daje pristojan mada i stereotipan portret izmanipulisane žene koja sebe vidi kao snažnu ali iz nekog razloga tu svoju snagu stavlja u službu slabog muškarca. Njeno i Sonjino rivalstvo i antagonizam su solidno kodirani i imaju pristojno vođen narativni luk u filmu, a tu je posebno solidan detalj to kako je Annisia vizuelno dizajnirana da podseća na izgled Brigitte Nielsen iz filma iz 1985. Štaviše, sasvim se legitimno može tvrditi da ,,nova" Red Sonja ovde ,,staroj" pokazuje koliko je ponižavajuće biti u vlasti muškarca i smatrati da je to ,,prirodno", a što je bio jedan od najčešćih prigovora upućivanih prvom Red Sonja filmu.



Središnji deo filma se bavi Sonjinim životom među gladijatorima i ovo je najambiciozniji pa onda i najproblematičniji segment narativa. Delom jer mora da se oslanja na CGI animacije i efekte radije nego na tradicionalnu montažu i masku kao najveći deo ostatka filma, a delom i jer ovde scenario snažno proširuje ansambl i uvodi mnogo novih likova sa kompleksnom interpersonalnom dinamikom. Sonja je, dakle, deo ,,tima" boraca koji su držani kao robovi i koji se svakih nekoliko dana bore u areni protiv varvara, čudovišta ili jedni protiv drugih i tu postoji krhka atmosfera ratnog drugarstva izmešana sa sasvim razumljivim oportunizmom. Mlada borkinja naravno ne pristaje na uobičajena pravila i uspeva da mobiliše i ostale gladijatore da počnu da razmišljaju drugačije, ali ovo je segment u kome se vidi da nedostaje malo više rada sa samim likom Sonje da bismo poverovali u njenu transformaciju iz nove, mlade devojke kojoj niko ne predviđa da će preživati više od nedelju dana, pa do de fakto ratne predvodnice pobune naoružanih robova. Vrlo, vrlo retko kažem nešto ovako, pogotovo za film ovog žanra koji već traje solidnih 110 minuta, ali OVOM filmu je falilo još nekih 15-20 minuta da se Sonjino sazrevanje i prirodno nametanje ostalim borcima kao preduzimljivije, snalažljivije, sa izraženijim instinktom preživljavanja odradi kako treba.

No, hajde. Ovaj deo filma ima neke zabavne scene. Pancirni bikini se uvodi u priču, ali sa znalačkim satiričnim odmakom (da bi kasniji, ne mnogo praktičniji oklop bio zasnovan na dizajnu koji pamtimo iz Dynamiteovih stripova iz post-Gail Simone faze), ostali Gladijatori su simpatična rulja sklopljena od bivših profesionalnih rvača, MMA boraca i poneke prave glumice (Rhona Mitra solidno harizmatična ali sa nažalost prekratkom ulogom) i ovde Luca Pasqualino (igrao u Snowpierceru) igra šmekera koji se hvali da ga zovu Osin Nedodirnuti jer ga nikada niko nije ni dotakao sečivom u borbi. Između njega i Sonje bude i malo simpatičnih flertovanja a onda u finalu filma imamo scenu direktno prepisanu iz stripa Gail Simone kao dražesnu posvetu.* Na ovom mestu ću i pomalo smrknuto reći da sam se ujeo za jezik u jednoj sceni na samom kraju kada Sonja kaže da je čula da je novi kralj Simerije dobar šmeker i da bi mogla da ga obiđe – misleći očigledno na Konana čije ime ne sme biti pomenuto jer na njega nisu otkupljena prava – jer je ovo očigledan gaf, ili još gore, namerni retkon da se objasni da bi narod razumeo. Naravno, propisni gikovi će, kao i ja biti narogušeni jer znaju da 1. Simerija nikada nije imala pravog kralja (mada su se neke plemenske poglavice proglašavale kraljevima) i 2. Konan je bio kralj Akvilonije, a što je cela poenta njegovog puta od varvarina iz divlje Simerije do suverena najcivilizovanije nacije onog doba...
*u stripu se ovaj partikularni lik zove Ozrik Veličanstveni

Enivej...



Ovaj ,,gladijatorski" deo filma, rekosmo, mora da se oslanja i na dosta CGI rada, pa je tako čitav dizajn arene očigledno rađen kompjuterski i mada ne izgleda ,,stvarno", simpatičan je a isto važi za orijaškog CGI kiklopa sa kojim naši ratnici moraju da se suoče kako bi se masa zabavila. Ove su scene režirane kvalitetno i u njima Matidla Lutz dobija priliku za neke šmekerske poteze.

A što je dobro jer su ,,normalne" akcione scene, dakle, sa glumcima, kaskaderima i propovima definitivno slabije. Matilda Lutz je, bez obzira na svoju divljačnu energiju suštinski mala žena i scene u kojima ona unaokolo prevrće i baca muškarce koji su dve glave viši od nje i nose teške oklope od čeličnih ploča naprosto ne mogu da budu urađene da deluju ubedljivo, pa Bassettova pribegava čestim rezovima kako bi oko gledaoca zavarala da vidi ono što glumci zapravo ne mogu da urade. Okej je to, dinamično, ali naprosto nije ,,kvalitetna" akcija. Sreća je ipak da i scenario vrlo rano uspostavlja to da Sonja i sama smatra da je bolja sa nožem nego sa mačem u ruci pa onda imamo i dosta scena u kojima ona prosto koristi brzinu da onako golišava i lakonoga pred teškim oklopnicima nožem blokira njihove nezgrapne zamahe i uvuče im nož između ploča pre nego što oni stignu da reaguju, a prema kraju filma najviše koristi luk i strele i to je onda i bolje režirano, vizuelno uspelije, sa par momenata šmekerskog skakanja sa visokih pozicija, pravljenja salto-mortalea i izbacivanja strela usred tog prevrtanja. KUL!



Da bude jasno, ovo je ipak pre svega direct to streaming film, bez obzira što je imao vrlo ograničenu bioskopsku distribuciju u SAD i ušao u bioskope u Rusiji, i kao takav, on je, imajući u vidu njegov skromni budžet, ispao vrlo solidno. Sa sedamnaest miliona dolara – a što je, smejaćete se, NIŽI budžet od Red Sonje iz 1985. godine – koliko je ova produkcija imala na raspolaganju, zadovoljstvo mi je da kažem da su nedostaci ovog filma pre svega na nivou brušenja narativa i karakternog razvoja a manje na nivou vizuelnog dizajna, režije akcije, glume. Direktor fotografije, Lorenzo Senatore  je iskusni DTV trešer (radio je između ostalog Starship Troopers 3: Marauder, The Fourth Kind  i ribut Hellboyja) specijalizovan za niskobudžetne fentezi i SF akcijaše i njegov rad ovde je siguran i bez padova, a muzički skor koji su napisale Sonya Belousova i Giona Ostinelli je primereno epski, sa umešno upotrebljenim minimumom etničkih začina.



Svakako, nekakvom filmskom snobu visokog kalibra ovo će biti nepodnošljivo smeće – mada su ti gunđali i na jedo remek delo kao što je bila Furiosa – ali mi ostali, iskusni, otvrdli, utrenirani gledanjem treš-klasika poput Hawk the Slayer ili Deathstalker ćemo Red Sonju prepoznati kao pripadnicu gornjeg ešelona ovakvih produkcija. Ovaj film pre svega nije dosadan, ima jasan narativ utemeljen na razumljivim motivacijama likova, antagonizam bazira na univerzalnim, prepoznatljivim protivrečnostima i ma koliko da glumci često nisu sjajni – ili umeju da preteraju – a neka od kostimografskih rešenja – pogotovo Sonjina kosa i šminka u finalu – su upitna, on zrači jednom iskrenom, pozitivnom energijom i kao takav vredi da se vidi, pa i da se vidi ponovo kad dođe vreme.

[Petronije]

Pokušaću da pogledam. Trenutno nekim čudom imam naloge na 4 striming platforme, valjda će se negde pojaviti.

[Meho Krljic]

Pa, ako u ta četiri servisa spada Amazon Prime Video, imaš ga tamo 

[Truman]

Već dugo vremena želim da pročitam strip Red Sonja, ali jednostavno ne stižem. Film bih pogledao onako usput.

[Petronije]

Pa, ako u ta četiri servisa spada Amazon Prime Video, imaš ga tamo 

Ne spada. HBO, SkyShowtime i VOYO imam preko operatera, a Netflix sam uplatio na mesec dana jer sam počeo sa ženom da gledam neku glupu seriju pa sam ostao bez seedera na drugoj sezoni.

[Meho Krljic]

Aploudovaću ti kad stignem kući na wetransfer, pa eto, pogledaj 

[Meho Krljic]

Evo, kome treba biće link živ tri dana:

Code Select Expand

https://we.tl/t-YSIFzjZy4W?utm_campaign=TRN_TDL_05&utm_source=sendgrid&utm_medium=email&trk=TRN_TDL_05

[Petronije]

Hvala, skidam.

[mac]

Gledam, prešao pola. Ovo deluje kao studentski film. Šejtanov ratnik.

[Meho Krljic]

Ne bih baš bio toliko oštar.

[Truman]

Evo, kome treba biće link živ tri dana:

Code Select Expand

https://we.tl/t-YSIFzjZy4W?utm_campaign=TRN_TDL_05&utm_source=sendgrid&utm_medium=email&trk=TRN_TDL_05

Stavljeno na skidanje, fala.

[Truman]

Odgledao sam Red Sonju. Iako film traje blizu dva sata brzo mi je prošlo jer deluje kao epizoda neke B fantasy serije. Moram reći da je glavna glumica, izvesna Matilda Lutz, simpatična iako ne amazonski dominantna kao Brigitte Nielsen.
Na osnovu kraja pretpostavljam da će biti i nastavka koji ću dakako pogledati da malo odmorim oči.

[Meho Krljic]

Najnoviji film Ryana Cooglera, Sinners je bez sumnje jedan od hajlajta američke produkcije ove godine, urnebesno energičan, zanimljiv a onda istovremeno i pametan film koji genre-reassignment hirurgiju radi sa apetitom jednog ozbiljnog, načitanog, strastvenog doktora Moroa i usput postiže stvari koje su mnogim studijskim filmovima ove sezone ostale u domenu pustih neispunjenih želja. Istovremeno, a možda i jednako važno, Sinners je ne samo apsolutni komercijalni i skoro apsolutni kritički trijumf za produkciju koju su osnovali Afroamerikanci da pričaju priče o Afroamerikancima, za Afroamerikance, druge Amerikance i, pretpostavka je, i nas ostale, već i žanrovski gol iz kornera kome se niko nije nadao i mnogi su mu, može se reći i zlurado predviđali kratak život, brzi pad u opskurnost, fusnotu u Cooglerovoj biografiji.



Neću da tvrdim da je tu bilo i malo instinktivnog rasizma ali malo sam se i mrštio dok sam čitao kritike čak i vrlo uglednih publikacija koje su filmu zamerale da je neuredan, da mnogo šara sa žanrovima, da su mu simbolike i poruke razbacane a pripovedanje nekonzistentno. Ne da je Coogler sa Sinners snimio najbolji film svih vremena, ali u sezoni kojom dominiraju superherojski filmovi koje smo spremno dočekali da ih hvalimo do neba što su uradili puki minimum, te Warnerove megalomanske produkcije od po dvesta miliona dolara u rasponu od Majnkrafta, preko The Alto Knights do Mickey 17 kojima čovek svima može da zameri poprilično toga ali uglavnom ni jedan od njih ne može da optuži da je bio originalan ili ikako rizikovao, Sinners je dah svežine i skok na slepo u pravom smeru, film koji je istovremeno i kasni vestern i mjuzikl koji priča istoriju crne muzike – partikularno bluza – i šloki horor sa plešućim vampirima i realna priča o rasiszmu u SAD. Štagod da Coogler nije uradio ,,po pe esu" u ovom filmu je nekako na kraju uspelo da filmu samo da više šarma. Na kraju dana, utisak je da su se samo neki ljudi u nekim, jelte, ispostavama establišmenta namrgodili što će crni čovek i crna žena da sa boks ofisa odu kući punih džepova para. Šta ako to ohrabri i druge?

Coogler je, naravno, čovek koji nam je dao stvari kao što su Creed i dva Black Panther filma, dakle, autor koji je do sada sigurno i eksplicitno radio sa afrocentričnim temama, uključujući u eksplozivnom indi-prvencu Fruitvale Station iz 2013. godine. Creed je onda 2015. godine ispao – možda protivno svim zakonima franšizne fizike – odličan, nudeći častan, kvalitetan i relevantan nastavak serijala Rocky, pa je onda i Disney/ Marvel Coogleru ne bez razloga u zadatak stavio prvi mejnstrim afrofuturistički film ne samo u okviru superherojskog žanra već uopšte, i dva nastavka Black Panthera su potpuno oduvala poklopac sa lonca, resetujući ideje o tome šta afrocentrički ,,crni film" u dvadesetprvom veku sve može da bude.



Već posle prvog su Ryan i njegova supruga Zinzi sa Sevom Ohanianom osnovali Proximity Media, krosžanrovsku produkcijsku kompaniju i Sinners je do sada najveći projekat ove kuće, i neka vrsta zatvaranja kruga za samog Ryana koji je nakon Fruitvale Station – nezavisno produciranog filma pravljenog praktično za Sandens publiku – ponovo bio u stanju da uradi vrlo autorski film, samo ovog puta sa mnogo većim budžetom i distribucijom garantovanom od strane Warnera. U produkciju se ušlo praktično navrat-nanos, sa logikom da dok svi u post-pandemijskom krajoliku prave bezbedne predvidive filmove, Sinners ima da bude tobogan neočekivanog i iznenađujućeg, nuđen investtitorima na komad i sastavljan u hodu. Coogler je rekao i da, koliko god da je ovo za njega i njegovu firmu bio rizik, toliko i nije želeo da sa pedeset godna sebe prekoreva što ga nije napravio.

I onda ga je i napravio, puštajući sebi na volju, spajajući nekoliko naizgled sasvim odvojenih sopstvenih interesovanja, lepeći žanrove jedan za drugi kao didžej koji pravi eklektičan mikstejp za žurku na kojoj će da se rade nove, eksperimentalne dizajnerske droge, kreirajući nešto što su mnogi otpisali već u dolasku. ,,Ne postoje blokbaster horor filmovi" glasi trenutna mantra i budžet od oko devedeset miliona dolara za Sinners je u startu bio detalj zbog kojih su mnogi očekivali da će ovaj film nastradati kada dođe u bioskope.



Osim što je sa zarađenih skoro četristo miliona u ovom trenutku Sinners jedan od najuspešnijih filmova godine i potpuno je raštimovao mašine za predviđanje rezultata kojima unaokolo mašu analitičari i konsultanti. Horor se, izgleda, prodaje, ako žanr tretirate ozbiljno.

,,Ozbiljno" u ovom slučaju podrazumeva film koji svoj horor sadržaj mora pošteno da zaradi. Sem vrlo kratkih, praktično micro-jump-scare kadrova koji tokom prvih pet minuta najavljuju stravu što će joj gledalac svedočiti u poznijem delu filma, Sinners je VEOMA kvalitetno operisan od standardnog žanrovskog kopipejstinga i uhodanog pripovedanja gde se voleji nabacuju rano i predvidivo i gledalac već unapred sve zna.

Štaviše, tokom prvih sat vremena je vrlo lako zaboraviti da je ono što gledamo horor film jer Sinners veoma naglašeno beži od horor-tona, kako u svom pripovedanju, tako i u koloritu, izboru muzičkih motiva, jeziku koji koristi.

Coogler ovde pre svega priča priču o delti Misisipija ranih tridesetih godina prošlog veka, sa afroameričkim stanovništvom koje radi po plantažama i belim stanovništvom koje gunđa da se nekada znalo koji je čiji deo grada. KKK je, kaže jedan lokalni biznismen ,,ukinut", iako dvojicu  crnih muškaraca kojima prodaje staru pilanu tretira kao da su dečaci kojima treba pažljivo objašnjavati kako stvari u stvarnom svetu funkcionišu. No, Smoke i Stack, blizanci koji ga gledaju mrko i plaćaju u kešu, nisu mali i nisu naivni. Potekli sa plantaža, ali pobegli u veliki grad kad je jedan od njih ubio oca-nasilnika, oni se posle sedam dugih godina vraćaju u stari kraj, da u provinciji investiraju pare što su ih zaradili u Čikagu radeći za Ala Kaponea. Smoke i Stack imaju gizdavu, gradsku odeću, nose automatske pištolje i ne jebu živu silu, koja god boje da je koža te sile.



Oba blizanca igra Michael B. Jordan, Cooglerov stalni saradnik i ovo je drugi film ove sezone u kome isti glumac igra dve glavne uloge u istom filmu. Jordan je, naravno, za razliku od DeNira, zvezda u meteorskom usponu ali i on uloge Smokea i Stacka igra sa povišenim tonusom, na ivici karikature, uklapajući se tako u opšti ton filma koji tu čitavu svoju žanrovsku multipolarnost podvlači finom linijom farse.

To se vidi iz vizuelnih rešenja, izbora kolorita, često iznenađujuće sirovih montažnih rezova. Coogler je snimao film na 65milimetarskoj traci koristeći IMAX kamere da postigne ultradetaljni, hi-res kvalitet slike, a što je u mnogim momentima neophodno da bi se videli sitni elementi koji scenama daju njihovo značenje i ton, ali je onda koristio i ,,plitka" sočiva, u mnogim scenama ističući samo jedan plan pred gledaoca, dok će pozadina ostati u razmrljanoj, nefokusiranoj mekoći. Uz jake kolorne kontraste, ovo mnogim scenama koje su snimljene ,,na lokaciji" daje interesantan kvalitet artificijelnosti, kao da gledamo vestern iz četrdesetih ili pedesetih godina u kome glumci stoje u studiju ispred platna na kome se projektuje pozadina snimljena drugom kamerom, na drugom mestu, sa drugim osvetljenjem.

To da ovakvi elementi ni malo ne narušavaju pripovedanje i realističnost izraza je i svedočanstvo o Cooglerovoj veštini, ali i viziji koju je imao za Sinners, pa onda i o strasti sa kojom je ovo pravljeno. Prvih sat vremena filma je skoro pa old school blaxploitation film – urađen sa MNOGO zanatske veštine – u kome dva harizmatična gangstera što su se vratila iz velikog grada u provinciju susreću stare prijatelje, ljubavnice koje su za sobom ostavili i slomili malo njihova a malo svoja srca, i flash-the-cashuju gde god treba kako bi otvaranje sopstvene kafane na mestu gde je bla stara pilana bio takav događaj za lokalnu crnu populaciju da se to veče prepričava godinama i obezbedi dotok redovnih mušterija u mesecima koji dolaze.

Ovo je zdrav plan, pogotovo kad saznamo da su braća Smoukstek iz grada sa sobom dovezli i gomilu ukradenog pića kakvom prost narod u Misisipiju generalno nema pristup pa deluje kao da će otvaranje zaista biti tako svečano i legendarno kako se oni nadaju. Da bi sve bilo ,,gala", jedan od njih ide gradom i skuplja legendarne bluz muzičare nudeći im nezamislivo visoke honorare za tu jednu tezgu. Među njima je i Sammie Moore, koga svi zovu Preacher Boy jer mu je otac lokalni pastor, a koji svo slobodno vreme što ga ima između crkve i plantaže pamuka troši na učenje sviranja gitare koju je dobio od rodbine, štaviše baš od braće Smoukstek, pre nego što su ova dvojica zapalili za Čikago. Preacher Boy je, ispostavlja se vanserijski talenat i blizanci ga rado uzimaju da svira zajedno sa muzičarima koji su po četrdeset godina stariji od njega. On je i neka vrsta ,,pravog" protagoniste filma iz čije vizure gledalac ulazi u odnose i emocije što vladaju između likova.



Više od 60 posto vremena Sinners je realistička drama – sa tim pomenutim spretno ubačenim elementima farse – koju Coogler vodi besprekorno, pokazujući kako se odnosi među likovima razvijaju tokom samo jednog dana. Sedmogodišnje odsustvo braće Smoukstek iz rodnog Klarksdejla kao da se nije ni desilo pa stare rane i stare strasti ulaze u fokus brzo, jako i bez zadrške. Istovremeno, gledamo kompleksne scene otvaranja kafane, sa gomilom detalja vezanim za običaje, ekonomiju, mentalitet. Mnogi od gostiju su lokalni radnici sa plantaža koji i nemaju pravi novac da njime plate piće već donose drvene žetone kojima kupuju robu na samim plantažama. Jedan blizanac je jako besan što drugi smatra da je okej da se i takve pare prihvate, i tu bude malo tenzija oko toga da li ,,black run business" kakav su zamislili može uopšte da opstane kad je klijentela takva da čak ni nema stvarne pare. Naravno, muzika, vrućina, piće i osećaj da je ovo zaista posebno veče pomažu da se izgladi dobar deo nesuglasica, pa tu bude malo i seksa, čak se i Preacher Boy apgrejduje u Preacher Mana, ako me razumete. Uzgred, Miles Caton, a koji je više pevač nego glumac i kome je ovo prva veća uloga na filmu se prilično dobro pokazao, naročito u scenema u kojima peva kada zaista iz njega kao da progovara duh predaka i magiju griota možete da čujete, osetite, vidite.

Coogler ovde radi neke impresivne stvari. Prisustvo dva Michaela B. Jordana u kadru na stranu, scena u kojoj on u neprekinutom kadru prolazi kroz celu istoriju afroameričke muzike, od bluza sa plantaža, preko električnih gitara i ,,shred" rokačine do skrečovanja i brejkdensa – sa sve kineskim plesačima ubačenim radi posebne arome – je jedna od najboljih koje sam video na filmu uopšte ove godine i pokazuje da su dugačke scene iz jednog kadra što su skoro nasumično ubacivane u prvi deo filma bile samo zagrevanje, postavljanje lopte na belu tačku da se posle ispuca ovaj penal.

I taj je penal onda i neka vrsta prelomne tačke filma, jer kada se pojave vampiri, a ovo, do sada ste i vi zaboravili, zaista horor film, njih odlikuje njihova sopstvena muzika i osobena filozofija.



Coogler je, naravno mogao da snimi samo dobru rokačinu u kojoj će 6-7 crnih i azijskih likova da bude zabarikadirano u staroj pilani, odbijajući napade razjarenih krvopija sve do jutra, vozeći se srednjom trakom između Johna Carpentera i Roberta Rodrigueza i to bi, štaviše, bilo DOVOLJNO. Scene akcije su ovde eksplozivne, krvave, visceralne, energične, ZABAVNE. Ako volite grindhouse, volećete ga i kada vam ga sipaju u oči sa IMAX trake i sa budžetom od skoro sto miliona dolara, gaddemit, sa svim zašiljenim kočevima što probijaju grudne koševe, krvavim ustima žena koje se smeju kao demonske aspide trenutak pre nego što vam skoče za vrat, karabinkama koje će vampire samo na par sekundi srušiti na patos i dati našima trenutak da se priberu i pogledom potraže izlaz, telima koja lete unaokolo, telima koja teško padaju, telima u plamenu... Muzika Ludwiga Göranssona – još jednog Cooglerovog stalnog saradnika – je tokom celog filma izvanredna, uključujući dugačke plesne scene ali i tu horor-akciju sa vampirima pa je Sinners i neka vrsta definitivnog bluz filma, a što za 2025. godinu nije mala stvar.



No, Coogler je onda na sve ovo natakao i ceo ,,simbolički" sloj filma u kome su vampiri zapravo alternativna ideologija black'n'proud tezi koja je centralna za sve glavne likove. Braća Smoukstek, Preacher Boy Sammie, njihovi saradnici, ljubavnice itd. su svi častan narod koji trpi zulum segregacijskog Jim Crow zakonodavstva i ekonomije u kojoj oni više nisu robovi samo u nekakvim najformalnijim terminima a u ogromnoj meri i dalje lome grbače na plantažama pamuka i rade za crkavicu koja im neće doneti socijalnu promociju. Kada se pojave vampiri oni nisu ,,simbol institucionalizovanog rasizma" kako su mnogi požurili da ovaj film ,,objasne" koristeći jedini rečnik koji poznaju, već, kako rekosmo, alternativa koja nije ni institucionalizovana ni, nužno, malevolentna. Već to da su vampiri predvođeni irskim imigrantima – koji su istorijski trpeli naglašenu diskriminaciju i segregaciju samo korak iznad onog što je zadesilo Afroamerikance – bi trebalo da je signal da se ovde radi o nečem drugom, a kada postane jasno da su vampiri zapravo sasvim agnostički nastrojeni u rasnom pogledu i da proklamuju neku vrstu egalitarizma, bude očigledno da ovo nije ,,institucionalizovani rasizam".

Radije, Coogler ovde, možda čak i pomalo trapavo, ali opet dovoljno jasno, pokazuje rizike utapanja afroameričke kulture u koji god da je glavni tok kulture ponuđen kao alternativa. Ovo je na kraju krajeva, u velikoj meri muzički film i kada novopreobraćeni crni vampiri koji su do malopre plesali uz bluz, igraju uz irsku muziku, teško da može biti jasnije da se Coogler plaši pre svega gubitka ,,duše". Ponuda besmrtnosti, snage i slobode da radite šta želite koja je uvek išla uz vampirsko zavođenje je ovde dodatno začinjena sasvim eksplicitnim pozivom da se pređe na vampirsku stranu jer će to biti način i da se konačno dođe do odmazde establišmentu koji je sebe izgradio na eksploataciji i diskriminaciji. Ali je cena za to – duša. I individualnost.



Na ovom mestu postaje jasno zašto je Coogler uzeo Jordana da igra oba blizanca. Upravo da bi imao na kraju filma mogućnost da represivnom kolektivizmu vampira – koji svi dele senzacije i sećanja među sobom, makar u okviru ove jedne grupe – suprotstavi svetost sopstva. To da Jordan emotivnu scenu u kojoj jedan blizanac lamentira nad smrću drugog glumi energično, na ivici karikature je još jedan prilično jasan pokazatelj. Jordan ovde plače nad samim sobom, što je po prirodi stvari apsurdno, možda i komično, ali tim pre će utapanje u amorfnu masu u kojoj je individualnost prebrisana biti neprihvatljiva ponuda. Ako afroamerička kultura bude samo deo mejnstrim kulture, izblendovan sa svim ostalim njenim ukusima, onda ona neće imati nikakvu posebnost, afričko nasleđe će biti beznačajno, a godine i vekovi ropstva i ispaštanja, snova o slobodi više neće imati nikakvu težinu. Oh, i čitav prkosni sloj odbacivanja hrišćanstva kao nametnute religije u odnosu na izvorni, bogati afrički panteon dovezen zajedno sa robovima preko Atlantika bio bi prebrisan prihvatanjem da se uđe u kolo sa Keltima koji su svoju veru zamenili za bednu večeru i jaram katolicizma. Ovo skoro da je od reči do reči spelovano u filmu.

Naravno, ne morate sedeti sa beležnicom u ruci i spajati niti narativa i simbolika koje Coogler ovde upliće da biste uživali u Sinners. Ovo nije UREDAN film, ali sve u njemu funkcioniše, uključujući nepotrebne scene nalepljene na već sasvim završen narativ, a koje, između ostalog, prikazuju Preacher Boyja kao odraslog, starijeg čoveka – igra ga bluz legenda Buddy Guy – kako šezdeset godina nizvodno stavlja nekakvu simboličku tačku na najstrašniji dan u svom životu. Sinners nije film koji govori samo jednu stvar, niti koji sve teme što ga zanimaju spaja elegantno, ali je on izvanredno energičan čak i kada je neelegantan i, kao ljubavno pismo bluzu i ponosna posveta afroameričkoj kulturi kojoj poručuje da ne treba nikada da nestane i utopi se u glavni tok, on je apsolutno urnebesno zabavan i vredan mnogo ponovljenih gledanja.

[Petronije]

Potvrđujem sve, dosta dobar film, čak na momente prilično jeziv.

[Meho Krljic]

Yes, yes, jezivo je koliko glumci preglumljuju a to nekako bude simpatično. 

[Truman]

Meho, uživao sam čitajući tvoju kritiku. Prešišao si ghoula (i) ovog puta.
Srce mi je puno što ti se film svideo, od ovoga što sam do sada gledao za mene je Sinners film godine. Neka nam Coogler poživi još dugo.

[Meho Krljic]

U kom smislu sam prešišao Ghoula? Mislim, da znam kad ga vidim da mu nabijam na nos. 

[Truman]

U kom smislu sam prešišao Ghoula? Mislim, da znam kad ga vidim da mu nabijam na nos. 

U smislu sadržajnosti rivjua. Ali nemoj mu to spominjati, ghoul me i onako gleda kao idiota. 

[Meho Krljic]

Eh, pa sigurno i mene tako gleda, šta sad, on je takav čovek, prek, voli da osudi na brezinu ali ima meko srce.

[Truman]

Eh, pa sigurno i mene tako gleda, šta sad, on je takav čovek, prek, voli da osudi na brezinu ali ima meko srce.

Nema šanse da tebe tako gleda. U svakom slučaju, ne spominji me! 

[Meho Krljic]

[Meho Krljic]

Istorijat hongkonške kinematografije ima mnogo primera dobrih kung fu filmova, ali kada biste morali da izaberete samo jedan, da ga iznesete pred komisiju sastavljenu od samih akademika i najtvrdokornijih filmskih kritičara i sa prkosnim izrazom lica frknete ,,umetnost, pička vam materina", to bi praktično morao da bude The Eight Diagram Pole Fighter. Termin ,,remek-delo" se često koristi pomalo neodgovorno, ali u ovom slučaju imamo posla sa tako prefinjenim kinematografskim radom da bi nekakav filmski Mt. Rushmore pored groteskno predimenzioniranih glava Tarkovskog, Fellinija, Antonionija, Bergmana, Leonea, Ejzenštajna, Forda, Hawksa i Kurosawe morao da pronađe malo mesta da se udene i lik Lau Kar-leunga, jednog od najfinijih režisera koje je žanr filmova o borilačkim veštinama ikada imao i čoveka koji je pre nekih dvanaest godna mirne duše mogao da odluči da je vreme da se odmori posle dvodecenijske borbe sa leukemijin, svestan da je snimio neke od apsolutno najvažnijih filmova u istoriji ovog žanra, bez kojih bi čitav medijum bio osetno siromašniji.



Lau Kar-leung, odnosno Chia-Liang Liu ako više volite Mandarinsku verziju njegovog imena, je čovečanstvo godinama pre ovog filma zadužio na više od jednog načina, notabilno svojim četvrtim filmom, 36th Chamber of Shaolin, snimljenim 1978. godine i rutinski navođenim u svim tekstovima koji se bave najboljim i najuticajnijim filmovima o borilačkim veštinama. Dugogodišnje iskustvo sa treniranjem kineskog borilačkog stila Hung Ga, nastalog u južnoj Kini a gde je i danas veoma popularan, sa ocem i majkom koji su bili instruktori i držali školu, je značilo i da je po preseljenju iz Guangzhoua u Hong Kong, Lau prirodno sebi izborio mesto u industriji, radeći sa iskusnim koreografima tokom pedesetih, postajući jedan od najboljih koordinatora akcije u šezdesetima, pa onda se apgrejdujući u režisera u sedamdesdetima. Bruce Lee je, kažu, Laua doživljavao kao ,,strica" i obraćao mu se za savete u vezi svoje filmske karijere iako je Lau bio stariji svega šest godina. No, Lau je trenirao Hung Ga praktično otkada je prohodao i vele da je druge podučavao već sa pet godina, sa docnijim osnivanjem porodične Hung Ga akademije koja je svoje podružnice otvorila ne samo u ostatku Kine već i na Filipinima i u Velikoj Britaniji.



O Lau Kar-leungu sam opširnije pisao u prikazu 36th Chamber of Shaolin, ukazujući na važnost njegovog porodičnog nasleđa u domenu borilačkih veština i patriotske strasti koja je bila utemeljena na pred-komunističkim legendama o narodnim herojima, ljudima što su se borili protiv mandžurijskih i mongolskih invazija i štitili male ljude od osvajačkih vojski. 36th Chamber of Shaolin je bio i – ne jedina – romansirana biografija šaolinskog monaha po imenu Shan Te a koji je u stvarnom životu bio zapamćen po tome da je u sebe zatvoreni budistički manastir u kome se borba vežbala samo u cilju dosezanja religijskog prosvetljenja, bez ikakvog obraćanja pažnje na događaje u ,,spoljnjem svetu", naterao da shvati kako je Budino učenje u direktnoj suprotnosti sa ovakvim izolacionističkim ponašanjem i naveo monahe da poduku u borenju otvore za sve, kako bi se goloruki narod suprotstavio brutalnoj mandžurijskoj invaziji. Ovaj je film uspostavio ,,trening montažu" kao ključni element priča o sazrevanju borca, spojio spiritualno uzdizanje sa fanatičnim fizičkim treningom i karijere Lau Kar-leunga i glavnog glumca Gordona Liua fatalno obeležio jednim od najuticajnijih remek-dela hongkonškog bioskopa.

Ali evo šta je: u poređenju sa The Eight Diagram Pole Fighter, 36th Chamber of Shaolin deluje skoro kao puko zagrevanje. Snimljen šest godina kasnije The Eight Diagram Pole Fighter je kao nekakav futuristički, postmoderni kung fu film koji je sažvakao i progutao sve kung fu filmove napravljene do tog momenta, zatim seo i napisao balet i onda taj balet polio benzinom i zapalio pa se BRUTALNO uradio ušmrkujući emanirajuća isparenja, dim i užareni pepeo.



The Eight Diagram Pole Fighter je jedan od svega četiri filma za koje je Lau potpisan kao scenarista, zajedno sa, naravno, prolifičnim Kuangom Nijem, a koji je među stotinama filmova što ih je napisao, uključujući za najvažnije režisere akcionog žanra (Cheh Chang, Raymond Lui...), bio scenarista i za gomilu Lauovih filmova, uključujući 36th Chamber of Shaolin. Kuang Ni je, slobodno se može reći, čovek kome RZA i Wu Tang Clan duguju bar 15% svih stihova što su ih ikada napisali, tvorac ogromnog dela mitologije hongkonškog kung fu filma i čovek koji nije mnogo lupao glavu oko toga kako se ove stvar pišu. The Eight Diagram Pole Fighter je, tako, skoro pa nightcore-verzija 36th Chamber of Shaolin, film o mladom čoveku koji nakon strašne nepravde učinjene njegovoj porodici dolazi u manastir kako bi kroz molitvu i askezu zalečio neprebol i dosegao spiritualni mir ali koji svojim nespokojem, pravičnim besom i strašću na kraju motiviše i same monahe da prepoznaju kako ni Buda ne bi sedeo i meditirao dok oko njega osvajači kolju, pale i otimaju, tako da na kraju svi zajedno ulete u frku i ispraše džukelama tur. Kraći nekih pola sata od 36th Chamber of Shaolin, The Eight Diagram Pole Fighter je, pak, film sa manje pažnje posvećene karakternom razvoju glavnog lika – koga naravno opet igra Gordon Liu – ne samo da bi bilo mesta za URNEBESNE akcione scene što ih je Lau osmislio za ovu priliku već zato i što je publici do 1984. godine bilo JASNO kako će ove stvari da se završe i The Eight Diagram Pole Fighter je doslovno postmoderno poigravanje sa svojim do ovog momenta već vrlo stereotipnim motivima, karakternim lukovima i operetskom dramom ,,istorijskog" akcionog filma.



Snimljen za verovatno ne previše para, u trenutku dok je kompanija Shaw Brothers proračunavala koliko novca gube na VHS pirateriji svojih radova i polako najavljivala izlazak iz bioskopske produkcije zarad – mislilo se – zelenijih pašnjaka televizije, The Eight Diagram Pole Fighter nije bio poslednji film što ga je Lau uradio za firmu kojoj je bio veran gotovo dve decenije, ali u svakom praktičnom smislu ovo je njegov finalni iskaz, njegov master-rad, film da na njihovo mesto postavi sve druge filmove svih drugih kolega, posveta ljudskom telu i duhu kao bezdanima neslućene snage i sposobnosti, vizuelni tur d fors kakav, evo, četrdeset godina kasnije skoro niko nije ponovio.

Uključujući samog Laua: njegova dva naredna filma za Shaw Brothers biće akcione komedije korektne po formi, ne specijalno ambiciozne po suštini, a onda će uslediti tenzija sa Shaw Brothers, nerealizovana (apokrifna?) saradnja sa Jackiejem Chanom, povratak u režisersku stolicu, svađa sa Chanom na setu Drunken Master II pa na kraju pomirenje sa Shaw Brothers i okončavanje karijere sa nekoliko pristojnih ali ne i legendarnih naslova. The Eight Diagram Pole Fighter iz mnogo razloga ostavlja utisak kraja jedne epohe, sa energijom i propulzivnošću kakve će biti teško ponoviti nakon 1984. godine i tog ukletog momenta u kome kao da je sve išlo naopako za ekipu a Lau je iz svega na kraju iscedio čisto kinematografsko zlato.



The Eight Diagram Pole Fighter je još jedna romansirana, vrlo slobodna interpretacija kineske istorijske priče o porodici Yang koja je imala sedam sinova, svi do jednog odvažni ratnici, a koje je otac, Yang Ye (ili Yeung Yip po mandarinskoj transkripciji), vojskovođa i plemić, poveo u rat kako bi se zemlja odbranila od mongolske invazije. Zahvaljujući unutar-kitajskoj borbi za premoć između kuća, porodica i klanova, Yangovi će biti žrtve izdaje i u bitki kog ,,Zlatne plaže" skoro svi izginuti, na čelu sa ocem koji je, sa zlatnim sečivom na vrhu svog koplja neustrašivo predvodio svoje sinove. Dvojica ipak preživljavaju: šesti sin uspeva da se ranjen domogne porodične kuće i tamo, slomljen traumom pati od halucinacija, napada panike, besa, napada majku i sestre, optužujući sebe što je napustio braću i oca, zaklinjući se na osvetu. Peti sin, pak, iz bitke beži u šumu, svestan da je u pitanju izdaja – suparnički kitajski vojskovođa Pan Mei iz Dinastije Song nimalo ne krije da je ovo bio njegov potez kako bi eliminisao konkurenciju – i uz pomoć lovca što živi duboko u šumi, a koji je i sam razočarani ratni veteran, uspeva da se, uz velike žrtve, domogne manastira u kome traži pribežište i mir.

Monasi ga prihvataju ali odbijaju da ga uključe u verski kurikulum. Petom sinu se eksplicitno kaže da je on prepun besa, da je ,,odluka" da se zamonaši donesena očigledno u trenutku emotivne nestabilnosti i da to nisu motivi koji se traže od ljudi što treba da u sebi probude Budu. Yangu se ipak dopušta da bude u manastiru još neko vreme, kao i da vežba borbu sam, makar da bi razumeo da borilčke veštine koje monasi uče ne služe za ubijanje, još manje za osvetu već samo i isključivo za neletalnu samoodbranu onda kada je to neizbežno.



Ovaj narativ smešten je, dakle, u period možda i svih hiljadu godina pre onog što pokazuje 36th Chamber of Shaolin, ali su motivi u velikoj meri isti. Naravno da će peti sin morati da pronađe način da pomiri svoj – razumljiv – bes sa budističkim uverenjima, ali naravno da će i monasi u njemu prepoznati čoveka koji je možda i sudbinski predodređen da ih trgne iz njihove ušuškanosti. Kao i u 36th Chamber of Shaolin ovde se u pitanje kredibilno dovodi ideja da zenbudistički put podrazumeva totalno razdvajanje individue od materijalnog sveta i peti sin, štaviše, u jednom momentu izgovara presudnu rečenicu, da Buda u njemu ima oružje kojim može da se bori protiv nepravde. Na kraju filma će sami monasi zajedno sa petim sinom da nasrnu na izdajnike iz dinastije Sung uz verbalno pojašnjenje da oni ne ulaze u rat već da samo ,,teraju vukove".

Ali The Eight Diagram Pole Fighter nije film koji svoje poente pravi prevashodno tekstom. Ovo je iznad svega vizuelni film, čiji su glavni motivi prikazani a ne objašnjeni i čija je ambicija da prevaziđe estetska – i budžetska – ograničenja hongkonškog akcionog filma u iskazu koji spaja duhovno i telesno, miroljubivo i ratničko, muško i žensko. Verovato ste zaustili da kažete ,,jin i jang", sigurni da nećete ispasti neuki i glupi i naravno da se ovaj znak pojavljuje pred kraj filma na patosu prostorije za molitvu manastira, iscrtan prosutim pirinčem i obeležen monaškim patikama nakon urnebesne scene u kojoj peti sin i njemu nadređeni stariji monah bez reči imaju filozofsku diskusiju koja treba da objasni zašto je akcija Budi jednako primerena kao i meditacija. Ova diskusija je jedna od najbolje koreografisanih borilačkih scena u istoriji žanra akcionog filma, balet elegancije i argumenata koje učesnici daju ne rečima već pokretima i ritmom, koristeći vizuelne simbole da odbrane svoj stav, diveći se jedan drugom na dobrim potezima, crtajući, bukvalno pod svojim nogama fundamente kineske filozofije koja je preživela hiljade godina, stotine invazija i ratova, pa čak i komunističku vlast.



A što je primereno filmu koji, uostalom, već  i svoj naslov zasniva na jednom od temeljnih elemenata taoizma. ,,Eight Diagram" iz naslova je, priznajemo, malo i nespretan prevod reči bāguà koja bi doslovno značila ,,osam trigrama" i odnosi se na komplet crteža od po tri isprekidane ili pune linije (a ovo korespondira sa jinom i jangom) a koji, raspoređeni u krug, često oko baš jin/ jang crteža predstavljaju titularni dijagram, i osnova su za molitvene, filozofske, kontemplativne i druge verske prakse koje uspostavlja sveti tekst Ji Đing. Ovih osam simbola u svojim različitim permutacijama i grafičkim prikazima sažimaju strahovito mnogo drevnih verovanja i filozofija i daju utemeljenje za dalju izgradnju filozofskog sistema kroz šezdesetčetiri kombinacije trigrama što tvore heksagrame a koji opet, u zavisnosti od redosleda imaju različita značenja i efekte. Bagua je sistem u srži praktično svega što vezujemo za kineski tradicionalni svetonazor, od feng šuija pa do tradicionalne medicine i to kako je ovaj koncept uvezan u jedan akcioni film u kome se ne izgovara previše teksta je, opet, remek-delo vizuelnog majstorstva.



Konkretno, kada peti sin uđe u prostoriju za vežbanje u kojoj monasi motkama treniraju borbu protiv drvenih replika vukova, ovo je već samo po sebi fascinantan prizor. Figure vukova su fantastično ekspresivne sa izlomljenim, evokativnim konturama, pokretnim udovima, moćno naglašenim zubima, a monasi koji oko njih plešu i udaraju ih motkama su kao neka akrobatska trupa što izvodi neverovatno složenu koreografiju.

Peti sin misli – mada to nikada ne kaže – da monasi ovo rade neefikasno, sa previše poteza, previše udaraca koji vukove ranjavaju umesto da ih na mestu onesposobe pa on, da bi se pokazao pred razredom, utrčava sa svojim vojnim iskustvom i jednu od drvenih lutaka potpuno anihilira za nekoliko sekundi, lomeći je na komade.



Ali naravno da je ovo danak neiskustvu i strašna greška mladoga Yanga, koja će starije monahe samo još više učvrstiti u uverenju da ovaj čovek nije za manastir. ,,Mi vukove ne ubijamo", kažu monasi, ,,jer smo budisti. Mi im samo lomimo zube kako ne bi bili opasnost za nas."

Peti sin nije ubeđen ovom eksplikacijom i siguran je da će se vukovi kasnije vratiti još bešnji i ova razmena mišljenja svoj odjek onda ima u finalu filma u kome monasi tretiraju mongolske kolaboracioniste kao vukove a u jednoj vizuelizaciji pomenute metafore, motkama im se iz usta bukvalno vade zubi.

No, Yang svakako želi da pokaže kako razume budističku filozofiju – on na kraju krajeva JESTE došao u manastir da bi pobegao od bola koji mu je naneo rat – i njegov samostalni trening ima dve važne dimenzije. Prva je da je još pre ulaska u manastir sa svog koplja odlomio čelični vršak, pretvarajući ga u običnu motku – a otud reč ,,pole" u naslovi filma – vizuelno podcrtavajući svoj raskid sa vojničkom prošlošću i odbijanje da oduzima živote. Druga je vežbanje na osam kamenova raspoređenih u krug oko cvtnog grma u manastirskom ribnjaku, taoistički osmostrani dijagram u kome kamen i voda nude dva jasna opozita a mladi ratnik ima priliku da vežba u fizički zahtevnom, za akrobatiku prijemčivom okruženju.



Lau kar-leung je i pre ovog filma veoma insistirao na kvalitetnom radu sa oružjem i simbolici koju ono nosi i glavni lik 36th Chamber of Shaolin je, sećamo se, na kraju napravi sopstveni, trokraki nunčaku kako bi mogao da se suprotstavi iskusnijim protivnicima. Sa The Eight Diagram Pole Fighter oružje je još više pomereno u simboličku ravan, ono u priči ne figuriše zato što dobro izgleda u koreografijama već zbog onog što ono ZNAČI za karakterni i duhovni razvoj likova, prevashodno glavnog lika kojeg Liu igra sa takvom manijakalnom posvećenošću da prosto možete da osetite bol kada on užareno, zašiljeno granje prislanja iz sveže obrijani skalp da sebi da monaške ožiljke na temenu.

Čitava porodica Yang je uvežbana da se bori a pošto su sinovi profesionalni vojnici oni koriste koplja i koreografije sa ovim dugačkim oružjima su možda i najfinije u čitavoj istoriji akcionog filma, pogotovo kada se peti sin odrekne oštice i koplje pretvori u motku. Načini na koji se ovaj jednostavni instrument može upotrebiti u borbi su naprosto nepresušni i film svoj identitet nalazi već tim izborom glavnog instrumenta.

Ali njegov je estetski karakter onda jednako šokantan, jednako impresivan, možda i revolucionaran. Svestan da čak ni zvezda kao što je on sam, koja je braći Shaw donela puno para i slave svojim cenjenim filmovima, u teškim godinama za produkciju neće dobiti budžet da film snima na lokaciji, Lau je odlučio da to što će The Eight Diagram Pole Fighter biti snimljen uglavnom na studijskom setu, pretvori u ,,feature, not a bug".



Tako je onda prva velika borba u filmu, epski susret dve kineske vojske na Zlatnoj obali, umesto da bude outdoor spektakl sa konjima, travom, drvećem i morem u pozadini, postavljena kao teatarska produkcija, sa praktično baletskom koreografijom. Kulise koje glume horizont i zemlju što puca na sve strane su se možda na starim muljavim VHS izdanjima još i utapale u pozadinu ali na modernim HD remasterima ovog filma vidite isto ono što je publika u bioskopima videla 1984. godine: da su glumci u sobi, da su oko njih zidovi, da je kamenje na tlu napravljeno od plastike. I umesto da ovo od The Eight Diagram Pole Fighter napravi niskobudžetni so-bad-it's-good predmet zajebancije tokom narednih četrdeset godina, ono ga transformiše u maestralnu postmodernu reimaginaciju istorijskog akcionog filma, sa glumcima koji se svi ponašaju kao da su na pozorišnoj bini, sa kompozicijama koje su praktično operske u svojoj podeli ansambla na soliste i podršku iz pozadine, sa čestim teatarskim momentima u kojima će više glumaca uhvatiti drugog glumca za udove i podići ga iznad svojih glava. Da ne pominjemo ,,savitljive motke" koje neprijatelj koristi da imobiliše naše junake, a koje ni u jednom ,,naturalističkom" prikazu ne bi mogle da prođu, dok su ovde naprosto deo besprekorno doslednog vizuelnog identiteta filma.



The Eight Diagram Pole Fighter je za potrebe ovakvog vizuelnog izraza na mesto direktora fotografije stavio čoveka po imenu An-Sung Tsao, iskusnog snimatelja koji je sa Lauom radio i pre a koji je veliki broj filmova za Shaw Brothers napravio sa tajvanskim režiserom po imenu Chung Sun. Tsao je na ime svog iskustva i spretnosti dorastao Lauovoj viziji i The Eight Diagram Pole Fighter izgleda kao operska produkcija iz grozničavog sna u kojoj ljudi unaokolo lete i čine neverovatne stvari, praveći od borbe ne samo pokretnu taoističku meditaciju već i NEVIĐEN spektakl.

Zaista, Lau je ovde dao svoj konačni iskaz, gurajući glumce do granica fizičkih mogućnosti i postavljajući scene sa desetinama aktivnih boraca tako da sve ne samo izgleda ,,logično" već i da bude čitko, da gledalac može da prati MUNJEVITO brzu akciju na ekranu, da shvati poentu svakog poteza, finte, trika. Kada danas hvalim režisere i akcione koreografe kao što su Kensuke Sonomura i Timo Tjahjanto, treba prepoznati da oni daju sve od sebe da budu na nivou na kome je Lau bio još 1984. godine. Pa i više od toga. Set pisovi su ludački maštoviti, akrobatika fascinantna – sa par primera ukusno korišćenih kablova – a Lau koristi rezove da bi ili naglasio neke posebno efektne momente – na primer onaj sa uletanjem glavom u mrtvački kovčeg – ili da bi naprosto sprečio da neko od glumaca pogine.



Nažalost, film jeste izgubio jednog od svojih glavnih glumaca, usred produkcije, na ime saobraćajne nesreće u kojoj je Alexander Fu (takođe poznat i kao Sheng Fu) poginuo pre nego što će snimiti sve svoje scene. Rođen kao deveto dete u porodici sa jedanaestoro čeljadi, Chang Fu-Sheng je za razliku od svoje braće i sestara batalio školu jer je sve što ga je u životu zanimalo bio kung fu. Vežbao je manijački posvećeno i već sa sedamnaest godina potpisao za Shaw Brothers nakon što je legendarni Cheh Chang u njemu prepoznao vanserijski talenat. Lau kar-leung mu je onda dao šest meseci sopstvenog treninga i Sheng će tokom narednih trinaest godina igrati u više od četrdeset filmova, uspostavljajući se kao jedno od najvećih imena borilačkog filma rame uz rame sa zvezdama u liku Loa Lieha ili Gordona Liua.

U The Eight Diagram Pole Fighter on igra ulogu tragičnog šestog brata, ranjenog, poniženog, dovedenog na rub disocijacije ličnosti traumom izdaje i pokolja kome je prisustvovao. Rastrzan i nemoćan da izađe na kraj sa unutarnjim demonima ovaj je lik nositelj drame u ,,pozadini", dajući majci i sestrama stalni razlog za brigu ali i prilike da pokažu da nisu nemoćne žene koje samo sede i čekaju da muškarci nešto urade. Kada je Alekander Fu poginuo, Lau je morao da scenari promenio i umesto finala u kome bi se peti i šesti sin ujedinili da se osvete Pan Meiju, veliku ulogu je dobila Kara Ying Hung Wai, osma sestra koja demonstrira da plemićki status ne podrazumeva samo skupu odeću i nakit već i preduzimljivost i požrtvovanost. Kara Ying Hung Wai je izvrsna kao starija od dve sestre koja odlazi ,,na teren" i tamo demonstrira strahovitu volju i borilačku ekspertizu i to što peti brat mora da je spasava u finalu filma ne deluje kao stereotipna muško-ženska dinamika već i zato što postaje jasno da ni on nema dovoljno snage da se izbori sa OVOLIKO protivnika uprkos svom vežbanju u manastiru i strahovitoj gladi za osvetom, te da je jedino pojavljivanje monaha u minut do dvanaest, motivisanih njegovom strašću i pravdoljubivošću, ono što će doneti pobedu.



I Lau ovde čak i pravi jednu – ponovo vizuelnu – posvetu Aleksanderu Fuu, sa set pisom koji podrazumeva nekoliko mrtvačkih sanduka naređanih jedan na drugi da bi iz jednog izašla Kara Ying Hung Wai, kao praktično reinkarnacija poginulog glumca, toliko važnog za ovaj tim da na hongkonškom plakatu za film i kasnijem omotu za DVD izdanje nekih 90% površine čini upravo nasmejano lice ovog glumca.

Pomenuti poslednji set pis je i borilački najatraktivniji a što je VEOMA teško imajući u vidu šta mu je sve u filmu prethodilo. Lau ovde nakon elegantne, filozofske borbe između petog sina i starijeg monaha u kojoj se o taoističkim principima debatuje i pronalazi se harmonija suprotnosti, puca iz svoh oružja i kombinuje akrobatiku, komediju i visceru na zastrašujuće ubedljive načine. Čitava filozofija borbe ,,motkom" a ne ,,oštricom", ovde prelazi granicu paroksizma kada peti sin stiže pred kafanu u kojoj mu drže sestru sa čitavim kolicima na kojima su stotine motki. Napravljene od bambusa, koji puca po dužini, one su bukvalno materijalizovani bagua trigrami, čvrste a elastične, jedinstveni predmeti ali i prave linije koje se lome i koje je nemoguće ,,blokirati", čak ni predvideti kojom će se putanjom kretati. Haos i disciplina na istom zadatku i Gordon Liu koji u ovoj sceni pretvara gomilu motki u balističko oružje su ideal koji će mnogi filmovi u decenijama što dolaze pokušati da imitiraju i dostignu ali gotovo ni jednom to neće poći za rukom.



The Eight Diagram Pole Fighter, dakle, nije samo remek-delo već remek-delo koje se pravi jednom u životu, ono koje zadaje novi referentni sistem vrednosti i u kome, na svako gledanje, pronalazite nešto novo, dublje, moćnije. Ako imate pretplatu na MUBI, Amazon ili neki drugi servis, ovaj film je tamo u svoj svojoj ultra-HD slavi, lepši nego IKADA. Ako je nemate, Internet Archive vam čuva leđa i možete HD verziju filma videti sledeći donji link. Štagod da radite, The Eight Diagram Pole Fighter je film koji morate videti.

https://archive.org/details/img-6910_202402

[Truman]

The Eight Diagram Pole Fighter
36th Chamber of Shaolin
Ovo moram da gledam, hvala na podsećanju.

Kao referencu za podsećanje, ako nemaš ništa protiv, dodaću još neke linkove:
https://en.wikipedia.org/wiki/Lo_Lieh
https://en.wikipedia.org/wiki/Gordon_Liu

[Meho Krljic]

Ako imaš pretplatu na MUBI, Amazon Prime itd. i ova dva filma i drugi filmovi Loa Lieha su tamo dostupni i možeš da ih tim putem strimuješ u vrlo dobrom kvalitetu. Naravno, ovaj film možeš da besplatno gledaš na Internet Archiveu putem linka koji sam dao u prikazu ali nema u 4K definiciji. 

[Truman]

Meho, nisam ti ja od tih što se pretplaćuju. Ali jednog dana kada budem postao milijunaš vrlo rado ću se pretplatiti na razne filmske i muzičke platforme. Kapitalistički baksuzi ukinuli besplatne kanale na jazzaradio i radiotunes.   

[Meho Krljic]

Sve ćemo to pred zid kad narodna vlast bude preuzela svet nakon globalne proleterske revolucije.

Enivej, OK, ond aću ostavljati i dalje linkove za Internet Archive kada postoje, da može da se gleda i za dž.

[Truman]

Obavezno stavljaj linkove! Prosvećuj mase.

[Truman]

Odgledao sam The Eight Diagram Pole Fighter. Moram reći da mi je i samom na početku filma prikaz borbe dve kineske vojske zasmetao jer mi je delovalo previše naivno. No, ubrzo sam odbacio pretpostavku da borilački film mora biti realističan i predao se estetskom ugođaju. Scene borbe ovde ne treba posmatrati kao prave borbe već kao dobro uvežbani performans ili recimo baletsku izvedbu. Sama priča je pritom jednostavna, a dramski momenat (jedan brat poludeo, drugi pun besa) je značajan i upečatljiv. I na kraju u poslednjoj sceni borbe dobili smo nešto malo krvi i to neka smešno crvena boja, kao da je izašla iz tube sa časa likovnog u mojoj osnovnoj školi. Da je ovaj film sniman devedesetih i da u njemu glavnu ulogu tumači meni dragi Jet Li produkcija bi delovala ozbiljnije i na veći broj gledalaca bi film verovatno ostavio jači utisak. No ovako imamo jedno specifično remek-delo, kako ti Meho reče, film koji po pristupu nije sasvim moja šoljica kafe ali mu se ne može osporiti značaj i vrednost. Neka se spremi 36th Chamber of Shaolin.

[tomat]

Zar nije svaki borilački film 0 realističnost i max vizuelni ugođaj?

[Meho Krljic]

Ova faza hongkonškog filam je forsirala baletske i teatralne elemente, plus, imali su veoma male budžete pa to dorpinosi izvesnoj artificijelnoszi situacije pred kamerom, ali meni je to i asrtistički vrlo ambiciozno pa je ur edu.

[Truman]

Zar nije svaki borilački film 0 realističnost i max vizuelni ugođaj?

Manje-više, ali ovde je to baš izraženo jer su scene snimane u studiju koji pritom ne izgleda baš sjajno. Kako Meho reče, imali su slab budžet. Nije isto kad gledaš U zmajevom gnezdu sa Brus Lijem ili Fist of Legend sa Džet Lijem i kad gledaš The Eight Diagram Pole Fighter.

Sad ću da pogledam 36th Chamber of Shaolin.

[Truman]

Dobri Meho će mi nesumnjivo oprostiti što 36th Chamber of Shaolin smatram subjektivno boljim filmom od  The Eight Diagram Pole Fighter, odnosno u 36-oj komori drevnog manastira daleko sam više uživao nego u Osmoj dijagramskoj motki ili kako bi to neko već preveo. Pre svega na nivou priče više se palim na zaplete gde mladi junoša ulazi u manastir da bi naučio veštinu i osvetio koga i šta treba. Zatim, oduševljen sam samim komorama, odnosno tipovima vežbi kroz koje je sjajni Chia-Hui Liu (ime koje nažalost neću uspeti da zapamtim ali mi ide na listu omiljenih martial artista) prolazio, i jedino žalim što ih nije bilo više. Ako već ima 35 komora, mogli su da prikažu još neku.    Takođe, mislim da su malo previše zbrazli deo nakon junošinog izlaska iz manastira, voleo bih da je osvetnička borba trajala duže. Ne bi mi nimalo smetalo da ovaj film traje tri sata i da su uveli možda i neku dublju filozofsku scenu. I da na kraju ne zaboravim da mi se i produkcijski film više sviđa iako pripada deceniji ranije. Rađen je rekao bih u stvarnom objektu i deluje realističnije.

p.s. imaš li da mi preporučiš još neki vredan film sa ovim glavnim glumcem?

[Meho Krljic]

Da, pa mnogima je ovo booji film, nisi jedini. Ima više razloga a jedan je svakako ta bolja produkcija jer je prosto bilo više para. Kad se snimalo obvo, Gordon Liu (kako je glumcu vesterrnizovano ime) je bio u usponu popularnosti, a kad se snimao The Eight Diagram Pole Fighter, Shaw Brothers su se spremali da potpuno izađu iz filmske produkcije.

On je sa Lau kar Leungom snimio još nekoliko cenenih filmova: Dirty Ho, Shaolin Warrior, Lady Is the Boss (o nekima ću pisati u dogledno vreme) a i još milion filmova za Shaw Brothers. Baci pogled na wikipediju:

https://en.wikipedia.org/wiki/Gordon_Liu

[Васа С. Тајчић]

Ako imaš pretplatu na MUBI, Amazon Prime itd. i ova dva filma i drugi filmovi Loa Lieha su tamo dostupni i možeš da ih tim putem strimuješ u vrlo dobrom kvalitetu. Naravno, ovaj film možeš da besplatno gledaš na Internet Archiveu putem linka koji sam dao u prikazu ali nema u 4K definiciji. 

То на Амазону итд. је апскејл, тј. вештачки подигнута резолуција на Ultra HD / 4К. Филм има два издања на обичним Blu-ray дисковима: прво издање 88 Films из 2020. године је на једнослојном диску а друго издање Arrow Films из 2022. године је на двослојном диску и за њега се каже у књижици:

The original 35mm picture negative was scanned in 2K resolution at L'Immagine Ritrovata Asia and restored at L'Immagine Ritrovata, Bologna. The film was graded at R3Store Studios, London. This new restoration has used the entire film negative without resorting to the practice of "frame cutting" resulting in the loss of film frames at each negative splice point.

Без обзира на ово, слажем се да је слика сјајна.