Mehmete, reaguj!

[Petronije]

Hvala Meho, sve ovo je notirano i ide na listu.

[Meho Krljic]

Tražite da pošaljem ako vas mrzi da skidate torente, pošto ovoga nažalost nema na našim striminzima.

[Meho Krljic]

Prošlogodišnji kineski akcioni film The Shadow's Edge je pomalo i razmetljiva demonstracija toga kako kineske akcione produkcije danas mogu da izgledaju, sa glamuroznim CGI efektima i vratolomnim montažama što mogu da izađu na crtu i vrlo skupim holivudskim radovima poput Fast & Furious, ali onda sa dodatnim slojevima kvalitetne borilačke koreografije, ambicioznog policijskog procedurala, tople ljudske priče o učenicima koji streme tome da prevaziđu svog učitelja, pa sve to krunisano susretom dve legende hongkonškog akcionog bioskopa postavljene da igraju dve karakterne uloge likova većih-od-života koje će morati da imaju brutalni finalni sukob u završnici što proliva iznenađujuće veliku količinu krvi. The Shadow's Edge sam uzeo da gledam pre svega jer su ljudi-koji-znaju rekli da je ovo ubedljiv, za gledanje obavezan povratak Jackieja Chana u formu, makar u čisto kineskim produkcijama, ali ovo je film koji bi i bez Chana u jednoj od glavnih uloga zavredeo pažnju. No, nema nikakve sumnje da je Chanovo prisustvo u ansamblu učinilo dosta na tome da se odobrovolje producenti i finansijeri mnogo spremniji da investiraju u romantične drame i komedije nego da grinlajtuju jedan visokobudžetni, glamurozni akcioni film.



Uostalom, režiser i scenarista The Shadow's Edge, Larry Yang, kineski građanin ali malo i britanski đak kad se priča o studijama filma, je tokom svoje karijere začete 2012. godine uglavnom i režirao romantične drame i komedije. Njegov najpopularniji film, Mountain Cry iz 2015. godine je bio dirljiva ruralna priča o ženi koja gubi muža nakon doseljavanja u novi kraj i načinu na koji seoska zajednica pomaže porodici da prevaziđe gubitak. Yang je posle Mountain Cry snimio i jednu romantičnu komediju, Adoring iz 2019. godine a onda se u postpandemijsku rotaciju vratio akcionom komedijom u kojoj je igrao Jackie Chan, Ride On. Nastao zato što je Yang – kao i svaka zdrava osoba – dugogodišnji ljubitelj Jackiea Chana i inspirisan dokumentarnim filmom što ga je autor pogledao, a koji se bavio kaskaderima zaposlenim u produkcijama hongkonških kung fu filmova, Ride On je bio dovoljno uspešan da Chan i Yang dobiju šansu da naprave i The Shadow's Edge. Ovaj je film, možda i neočekivano, morao da prevaziđe priličnu skepsu na strani potencijalnih finansijera u Kini koji u ovom trenutku klasični akcioni film smešten u savremeni kontekst i bez istorijskih i fantazijskih elemenata smatraju srazmerno neisplativim ulaganjem – čak ni Donnie Yen, primetićemo, danas ne snima ovako skupe filmove, bez obzira na svoj visoki formalni položaj u establišmentu nasleđen od baš Jackiea Chana – ali je Yang uspeo da producente odobrovolji kako prilježnim radom na scenariju, demonstrirajući da je ovo i duboka karakterna priča a ne samo frivolni akcijaš, tako i regrutovanjem nekih jakih imena u ansambl. Tako je pored Chana Yang u kast doveo još jednu legendu hongkonškog akcionog filma za nas matore, a onda za mlađu publiku člana vrlo popularnog K-Pop boj-benda, Seventeen i jednu od najpopularnijih mladih glumica u Kini.



Ovo na neki način opravdava paralele sa franšizom Fats & Furious koja je i sama posle određene tačke počela da se oslanja na svojevrsni star power garantovan gravitacionom silom velikih zarada što su prethodni nastavci obezbedili, no u pogledu priče, dinamike likova, odnosa ka establišmentu i na kraju katarzične pobede dobra nad zlim, The Shadow's Edge je u punoj meri savremeni kineski film sa svim dobrim i lošim konotacijama koje to može da nosi.



No, dodatna paralela je i u tome da je za Yanga ovo bio dugo godina željeni projekat-iz-strasti jer je u pitanju, doduše prilično labavi, rimejk hongkonškog akcionog trilera iz 2007. godine Eye in the Sky. Njegov autor Yau Nai-hoi je bio hvaljen za ozbiljnu, mračnu atmosferu i realistično rukovanje motivom tehnologije praćenja i nadgledanja a koja je u tom filmu bila centrirana na sisteme kamera i monitora postavljene u kockarnice. Publika je, naravno, u bioskope hrlila i jer je ovo bila prva uloga za Kate Tsui, pobednicu takmičenja za Miss Hong Konga 2004. godine, ali i jer je pored nje u filmu bio veteran hongkonškog akcionog bioskopa, jedan od dvojice glumaca sa imenom Tony Leung, a koga, jasnoće radi, zovemo Tony Leung Ka-fai.

Larry Yang je prava na rimejkovanje Eye in the Sky otkupio pre dosta godina, fasciniran likovima i željan da im da više prostora da dišu i razviju se – jedna od glavnih zamerki originalu je bilo upravo kratko trajanje i nedostatak supstancijalnijih razrešenja – a onda je dugo radio na scenariju, trudeći se da očuva osnovnu ideju filma, onu o timu za nadzor koji očajnički traži sumnjivu osobu što mu spretno izmiče, a da ne prepriča istu priču. The Shadow's Edge je onda film sa novim likovima i ambicioznijim, dalekosežnijim zapletom a koji se i dalje spretno oslanja na tu premisu vezanu za tehnologiju nadgledanja i praćenja i njena ograničenja kada dođe u susret sa stvarnim svetom.



The Shadow's Edge je takođe i film u kome se nasuprot Jackieju Chanu nalazi baš Tony Leung Ka Fai, ovde regrutovan da igra glavnog negativca i teško da ćete naći zaoštreniji rivalitet i krvaviji finalni sukob dvojice muškaraca pri kraju sedme decenije svojih uzbuđenjima ispunjenih života od onoga što nam Yang daje sa ovim filmom.

Kao i mnogi moderni kineski filmovi, The Shadow's Edge veliki akcenat stavlja na prikaz establišmenta, u ovom slučaju policije, kao efikasne, moderne, štaviše prilično futurističke i dobro podmazane mašinerije koja radi na polzu građana i sklopljena je od časnih, požrtvovanih jedinki što će podrediti i sopstveni privatni život svetoj dužnosti. No, The Shadow's Edge je posebno istaknut u svom glam-washingu establišmenta jer se bavi upravo nadzorom i praćenjem građana, a u cilju zaštite tih istih građana, demonstrirajući nam i posvećenost i požrtvovanost specijalnog odeljenja policije u Makau tokom urnebesno dinamičnog uvodnog set pisa gde grupa mladih, maskiranih razbojnika vrši sumanuto smeli upad u trezor dobro obezbeđene banke da ukrade – od svih stvari – svesku u kojoj je upisan kod za dekripciju digitalnog ,,novčanika" sa apsurdno visokim iznosom kriptovalute koja u njemu sedi i čeka da je neko opljačka.



Ovo otvaranje ima svu energiju klasičnog hongkonškog akcijaša sa sumanutim kaskaderskim podvizima i briljantno režiranom smenom napete trilerske igre mačke i miša sa dinamičnom kung fu akcijom, samo sve to podignuto na višu potenciju koju garantuju današnje digitalne tehnike snimanja, srazmerno visoki budžet i ambicija da se bude na istom nivou sa popularnim holivudskim radovima. Ovde se koriste maske i presvlačenja u hodu ne bi li se zavarale sveprisutne kamere, hakerski rat u pozadini besni dok se momci na terenu šaketaju sa policijom a kada na kraju izgleda da im nema spasa, oni se spasu odvažnim skokom sa vrha tornja i padobranskim spuštanjem u hotel preko puta. Yang ovo radi jako dobro, vladajući perfektno pripovedanjem koje skače između kriminalaca i policije, vodeći nas kroz vrlo kompleksne prostore modernog poslovnog centra i hotela bez gubljenja koraka, prikazujući i policiju i lopove kao sposobne i odvažne. Takođe, utisak visokog budžeta i glamurozne produkcije podvlači se time da Yang koristi široke i duboke, dobro osvetljene kadrove sa perfektno koreografisanim glumcima i statistima, prikazuje impresivne panorame Makaoa u pozadinama akcije i The Shadow's Edge sebe već na početku definitivno razdvaja od niskobudžetne akcione produkcije koja mora da radi sa skromnim setovima, tamnijim osvetljenjem, muljavim handheld kadriranjem rađenim iz velike blizine.



Nakon tog uvoda kreće ,,karakterni" deo filma i ovo je izrazito ,,kineski" rad sa likovima što grade svoje teze i postavljaju konflikte koji će biti razrešeni u finalu dva sata kasnije. Ovo je, naravno, potencijalni rizik za gledaoca, pogotovo zapadnog, kome naglašavanje (pseudo)porodičnih veza i obaveza što uz njih idu može da bude i dosadno i krindži ali Yang ovde ima na svojoj strani upravo taj odlični ansambl što je uspeo da ga sklopi. Tony Leung Ka-fai, tako, igra bivšeg obaveštajca koji je već decenijama na pogrešnoj strani zakona i predvodi grupu mladih, odvažnih provalnika i hakera koje voli kao svoje usvojene sinove. Policija zna za njegovo postojanje, ali on je neuhvatljivi prazni prostor u njihovim dosijeima, čovek bez imena, ličnog opisa i jasnih korena, više definisan legendom što se oko njega spontano sagradila nego čvrstim faktima. Genije za nadzor – sa nadimkom Shadow – Leungov lik ne samo da decenijama nije fotografisan ili bio uhvaćen bilo kojom nadzornom kamerom, već je i svoje ,,sinove" naučio kako da se bore protiv policijskog nadzora efikasnim, pametnim metodama koje im omogućuju odvažne pljačke kakve niko drugi ne uspeva da izvede



Sa druge strane je policijska jedinica koja, poražena u uvodnom set pisu shvata da sve skupe kamere, satelitske, infracrvene i druge tehnologije, sav 5G internet i veštačka inteligencija u centru sistema koja sve podatke procesuje brže od bilo kog ljudskog operativca nisu dovoljne kada naspram sebe imate čoveka sa ogromnim iskustvom i odlučnošću, pa se onda iz penzije vraća Wong, bivši stručnjak za nadzor i praćenje a koji se povukao iz posla nakon karijere u kojoj je napravio samo jednu jedinu grešku.

Ali ta greška je života koštala njegovog partnera, a ćerka tog brata, dakle, Wongova još-malo-pa-bratanica je sada i sama policajka u jedinici punoj mladih, neiskusnih policajaca koju njen još-malo-pa-stric mora da poduči tehnikama praćenja i nadzora kakve hladne, bezosećajne mašine ne mogu da rade.



Ima nečeg istinski dijaboličnog u tome da se Yangov scenario esencijalno bavi ,,humanizacijom" praćenja i nadzora, na površini šaljući toplu, ljudsku, progresivnu (u kontekstu treće decenije dvadesetprvog veka) poruku o tome da mašina ne može da zaista zameni čoveka i da je oslanjanje na automatizaciju pre svega znak odustajanja od ,,skupe" radne snage a ne put u bolju efikasnost rada, ali u svojoj suštini normalizujući intenzivni nadzor i praćenje kao ne samo neizbežne i poželjne elemente modernog policijskog posla već im dajući i kul dimenziju, zamenjujući mašinski glamur požrtvovanjem i snalažljivošću mladih, posvećenih policajaca.



I, sad, naravno, policijski procedurali decenijama unazad nadzor i praćenje kodiraju pozitivno i daju voajerskom osnovu preliv fantazije o moći, ali su malo ambiciozniji među njima, od Reynoldsovog Sharky's Machine pa do Parkovog remek-dela Decision to Leave ispitivali i psihološke komponente ovog posla, ulazeći u karakterizacije nadzirača i pokazujući da ovo nije aktivnost bez svoje emotivne, psihološke i moralne cene.

Kod Yanga nema ove paulausterovske refleksije i The Shadow's Edge se pre svega bavi tehnikama praćenja, formatirajući ih kao svojevrsne supermoći i postavljajući središnji deo filma slično Kosinskovom Top Gun: Maverick, sa ekscentričnim matorcem što je istovremeno okoreli veteran koji prvo nadobudne klince mora da nauči da ništa ne znaju a onda sa njima razvije jedan nežan, očinski odnos koji će do finala podrazumevati i njegovo personalno žrtvovanje na terenu kada postane jasno da se veoma posvećeni negativac može poraziti samo ulaženjem u direktan klinč sa sopstvenom, ličnom krivicom i traumama.



I ovo, da se razumemo, funkcioniše vrlo dobro. Chan je naprosto odličan kao penzionisani ,,čiča" koji nestandardnim metodama vodi svoje učenike putem personalnog, jelte razvoja i uzgaja u njima međusobno poverenje i lojalnost. On ovde značajno plauzibilnije igra ,,starog čoveka" nego što je bio slučaj u The Foreigner (mada je to i, jelte, osam godina striji film) i emituje tu auru nekoga ko mlade razume i ne osuđuje za njihovu ishitrenost i zabludu da sve znaju, ali i koji im neće popuštati dok u sebi ne pronađu tu neku najbolju verziju sebe.

Tony Leung Ka-fai je, međutim, JOŠ BOLJI, nudeći jedan moćan performans veterana obaveštajne službe koji se reinventovao kao psihopatski kriminalni genije. Njegov opseg je izuzetan i Shadow je u njegovoj interpretaciji i neko kome se gledalac divi za nadljudsku metodičnost, disciplinu, pažnju za detalj, sposobnost da misli pet koraka ispred svih ostalih, iako u njemu prepoznaje i izvitopereni, patrijarhalni toksin nekoga ko je navikao da je njegova uvek najpametnija, poslednja i neporeciva, a do kraja ga se i plaši na ime praktično horor-kodiranog, slešerskog kapaciteta da ne samo opstane i izbegne da bude uhvaćen već i da do poslednje scene predstavlja kredibilnu, strašnu pretnju. Mnogi slični filmovi imaju tipske, klišeizirane karaktere ove sorte na mestu glavnog negativca (na primer The Accountant 2) ali Leungov impresivni performans ovde pravi veliku razliku i zaista sjajno postavlja poslednji, veliki fajt između njegovog i Chanovog lika.



I mlađi delovi ansambla su odlični. Pomenuo sam, doduše ne po imenu, Wena Junhuija, a koga uglavnom znaju kao samo Juna i koji je napravio veliku karijeru u Koreji kao deo boj benda Seventeen, a koji filmu daje malo tog heartthrob šmeka za klinke. No, pravo otkrovenje je još mlađa glumica Zhang Zifeng, koja igra Wongovu pomenutu ne-baš-bratanicu i apsolutno se nameće kao najintenzivniji lik u filmu. Zifengova je i inače prepoznata kao izuzetno talentovana, sa već dosta nagrada u vitrini i uživa jaku popularnost u Kini na ime desetina komedija i drama što ih je uradila (a ima jedva dvadesetpet godina), a uloga mlade policajke koja se bori da prevaziđe osudu koju oseća prema čoveku što je radio sa njenim pokojnim ocem, ali i protiv muškošovinističke atmosfere u odredu u kome radi je iskoristila mnoge njene dobre strane, od karakternog, ekspresivnog lica, preko sitne, devojačke građe, do izuzetne posvećenosti savladavanju akcione koreografije. Zifengova je naprosto jedna bomba devojačke energije u centru filma i nosi mlađi deo ansambla na svojim plećima.

I kad smo već kod akcije, The Shadow's Edge ni malo ne razočarava, nudeći posle tog dinamičnog, glamuroznog uvodnog set pisa nekoliko vrlo dobrih scena sa mnogo kaskadera, puno dobro režirane pucnjave, odlično koreografisanih borilačkih veština. Naravno, kada imate Jackieja Chana u postavi, a koji je i bio supervizor za akcione scene, znate da radite sa najboljim od najboljih, no ovde i Yang impresionira dinamičnom, uzbudljivom režijom scena praćenja, uspevajući da gledaoca ubaci u paranoju obraćanja pažnje na svaki, pa i najsitniji detalj – videti scenu na pijaci, na primer, ili onaj sjajni momenat u liftu – a što onda sve kulminira u fantastično urađenom set pisu u stambenoj zgradi gde svako igra svoju igru dok se igranje ne završi urnebesnom tučom, dajući nam svu tenziju Mannovog susret Ala Pacina i Roberta De Nira na ručku u The Heat, ali sa kung-fu razrešenjem kakvo samo Jackie Chan zna da zakuva.



No, sam kraj filma je verovatno najimpresivniji jer ovde Yang, Chan, Leung i ostatak ekipe ne idu na glamur, CGI, raskošne setove i drugu Fast & Furious galanteriju. Poslednja borba odvija se u jeftinom restoranu i ovde se dva čoveka u drugoj polovini sedme decenije života, krvavo, bez milosti bore na život i smrt. Ovde nema ni tipično džekičenovskog slepstika (prisutnog u nekim ranijim scenama) i Yang sve režira kao brutalni, sudbinski sukob kojim kulminira drama što smo je gledali poslednja dva sata, zadržavajući i dalje preglednost, čitkost i čistotu slike, kadriranja i montaže koje su i do tada karakterisale film.

The Shadow's Edge, naravno, nije neki ambiciozni pokušaj revolucionisanja žanra ili njegove dekonstrukcije – uostalom on nije ni prvi rimejk Eye in the Sky; 2013. godine je Cho ui-seok napravio korejski rimejk pod naslovom Cold Eyes – ali u krajoliku modernog kineskog akcionog filma on je veoma siguran brak spretno i, ako je to uopšte pravi izraz, simpatično urađene propagande, žanrovski efektnog procedurala i savršene, eksplozivne akcije urađene sa visokim budžetom ali pre svega bazirane na fizičkim kapacitetima ljudi ispred kamere. Kao jedna od poslednjih velikih akcionih uloga Jackieja Chana, on na najlepši način podseća na važnost i dragocene lekcije njegovog legata i zbog toga spada u obaveznu lektiru.

[Truman]

Meho, ovo ide na listu za gledanje. Voleo bih ga pogledati u bioskopu mada sumnjam da će se tu pojaviti.
I dugo nisam gledao Chana, uželeh se malo da vidim kako se stari drži.

[Meho Krljic]

Teško da će da dođe kod nas, udri po torentima.

[Meho Krljic]

Pošto se događa to što se događa i Iran je ovde godine dosegao tačku loma, prvo sa masovnom pobunom – izraslom iz protesta prethodnih godina vezanih za brutalnu islamističku represiju – koja je ugušena u krvi, a zatim sa američko-izraelskim napadom za koga se ,,autori" više i ne pretvaraju da ima ikakvu stratešku viziju ili odobrenje nadležnih institucija i u kome, u momentu dok ovo kucam, trećinu poginulih čine deca, onda je bilo nekako prirodno da ovonedeljni filmski predah posvetimo jednom iranskom filmu od pre dvadeset godina a čija se tema i egzekucija dobro uklapaju u ono o čemu ne možemo da ne mislimo ovih dana. Offside Jafara Panahija je mala partizanska bravura, optimistička umirena komedija i istovremeno neskriveno patriotska farsa a koja je označila prelom u autorovoj karijeri i ostaje šokantno relevantna nakon dve decenije. Možda i relevantnija nego kada je snimljena jer gledanje Offsidea u 2026. godini nudi transfuziju aspirativne, razigrano nepoćudne, duhovite energije a koja dvadeset godina kasnije deluje potpuno utopijski. Možda loši ljudi na kraju ipak pobeđuju i jedina satisfakcija nam je da će ih verovatno ubiti jednako loši ljudi – kao što smo svi pomislili kada je javljeno da je prva žrtva napada na Iran bio baš ajatolah Ali Hamnei, vrhovni vođa persijske nacije tokom poslednjih tridesetsedam godina i direktan naslednik revolucionarnog vođe Ruholaha Homeinija, čoveka koji je Iran izveo iz represivne monarhije i sunovratio ga u ponor islamske republike danas poznate po ugnjetavanju sopstvenih građana i sponzorisanju terorizma širom regiona i sveta.



Iran je poslednjih godina skrenuo u veoma lošem smeru. Onako kako je ekonomija počela da mu se razvija nakon uklanjanja ekonomskih sankcija po postizanju bečkog sporazuma o ograničenju nuklearnog programa, tako se čini da je i Islamska republika ojačala svoje napore za dominaciju na Bliskom istoku i u zapadnom delu Azije, sa sve ozbiljnijim ulaganjem u transnacionalnu, militantnu ,,Osovinu otpora" i sponzorisanjem organizacija poput Hezbolaha u Libanu i Hamasa u Palestini, Hutija u Jemenu, podržavanjem Asadovog režima u Siriji tokom mnogo godina, saradnjom sa autoritarnim režimima u Venecueli, Severnoj Koreji, naravno Rusiji... To da se u međuvremenu u regionu pojavila još gora sila – Islamska država – i da će Iran onda sarađivati i sa nekim svojim tradicionalnim rivalima i neprijateljima kako bi se ona porazila, a ovde mislim i na Tursku i na SAD i na Irak je dodatno podsećanje na to da se loši ljudi i loši režimi lako dogovore kad je to potrebno a mi ostali zabagujemo oko akademskih ideoloških nekompatibilnosti...

Čak i aktuelni predsednik Irana, Masud Pezeškian, umereni predstavnik reformske struje u iranskoj politici – da ne pominjemo i osoba sa delimično kurdskim poreklom – a koji je izabran 2024. godine sa velikom prednošću ispred ultrakonzervativnog Saeda Džalilija, signalizirajući da je za njega glasao veliki deo srednje, građanske klase, uglavnom smatrane apolitičnom a kojoj se takođe malo smučilo iransko kretanje u sve konzervativnijem smeru, je morao da tokom ove dve godine podržava Osovinu otpora i glasne, vidljive aktivnosti usmerene protiv Izraela. Uprkos tome što je njegova platforma bila pre svega liberalizacija odnosa prema ženama, pravljenje distance u odnosu na radikalno islamističko tvrdo jezgro, nastavak nuklearnih pregovora, Pezeškian je uveliko bio zasenjen Vrhovnim vođom i njegovom tvrdom linijom odnošenja prema ,,građanističkom" buđenju u ovoj velikoj državi. Politički zatvorenici u Iranu su danas sve prisutnija realnost, smrt od torture u zatvoru je česta pojava – ironično, ovo su bile i stvari koje su u velikoj meri bile zaslužne za udruživanje veoma različitih političkih frakcija u projektu obaranja šahovog režima i dovođenju Homeinija na vlast pre gotovo pola veka – a smrtna kazna je u snažnom porastu, uključujući nakon Pezeškianovog dolaska na funkciju, kao alatka kažnjavanja i represije, pogotovo prema nacionalnim manjinama i sa porastom žena u opštoj statistici egzekucija.



Drugim rečima, dok Pezeškian na televiziji i dalje izgleda kao mnogo pristojnija osoba od islamističkih jastrebova i njegovih konzervativnih prethodnika (prevashodno Ahmedinedžada i Raisija, dok je Ruhani, sa svojom centrističkom i liberalnijom platformom delovao malo prihvatljivije) i čak se izvinio okolnim državama što ih je iranska vojska raketirala u znak odmazde nakon američko-izraelskog napada (vrlo ilegalnog, ako treba da i to dodamo*), dosta je jasno da je Iran u svakom praktičnom smislu okupiran od strane islamističke frakcije koja nema ni najmanju nameru da popusti i umekša svoje ultra-konzervativne stavove.
*mada je, naravno, najveći deo aktivnosti Osovine otpora VEOMA ilegalan i teško da bi iko mogao da argumentuje da su Iranu čiste ruke u svemu...

Ovaj preopširni pregled iranske političke situacije je možda i višak, ali poslužiće da se kontekstualizuje ono o čemu se u ovom filmu radi. Kada se u obzir uzme da je 2022. godine smrt kurdske devojke Mahse Amini u rukama iranske Moralne policije – uhapšene jer nije pokrila kosu na ulici u skladu sa propisanim standardom – bila okidač za veoma masovne proteste koje je režim ugušio u krvi, kao i da smo slične proteste gledali ovog Januara, sa ženama koje pale Hamneijeve slike i ponosno pokazuju kosu, pa da su i oni ugušeni u krvi sa, procena je, nekoliko desetina ubijenih građana od strane vojske i policije, film kao što je Offside deluje kao da je snimljen na drugoj planeti. Njegova radosno prkosna, protofeministička srž je gotovo u domenu fantastike u 2026. godini iako recentne ankete pokazuju da se gotovo tri četvrtine iranskog stanovništva, recimo, protivi obaveznom pokrivanju kose za žene na javnim mestima.

Jafar Panahi, autor kreativno izrastao radeći kao asistent Abbasa Kiarostamija je već svojim prvim filmom polovinom devedesetih skrenuo na sebe pažnju internacionalne filmske javnosti i dobio Zlatnu kameru na Kanskom festivalu i zatim nastavio da dobija nagrade na mnogim, uglavnom evropski festivalima. Ukorenjen u niskobudžetnom neorealizmu i prepoznat kao bitno lice trećeg talasa novovalne iranske kinematografije, Panahi je sebe uspostavio kao disidenta koji pravi ,,nezgodne" filmove što obrađuju prepoznatljivo druge, kontroverznije teme od onoga čime se bave radovi uglednih režisera i festivalskih ljubimaca kao što bi bili njegov mentor Kiarostami ili Majid Majidi.



U pripremama za pisanje o ovom filmu prisetio sam se i da je 2004. godine naš omiljeni bad boy filmske kritike u Srbiji, Crippled Avenger, u ruminacijama vezanim za tadašnji FEST, pored bacanja drvlja i kamenja na Panahija (da kod njega ,,nema neke ozbiljnije filmske supstance", da on ,,ne može da prevaziđe svoje nepoznavanje zanata" da mu je pripovedanje kao da ga je ,,preuzeo iz nerafiniranog crnotalasovskog filma iz šezdesetih. Srpskog.", da se Jafar ,,pravi da govori istinu, da radi dokumentarno, a zapravo nas opasno laže i opasno stilizuje stvari", a to sve uz napomenu da priča o najboljem filmu koji je ovaj do tada snimio) dodao i da se radi o klasičnom disidentu koga sponzoriše država, ,,kao što su ovi naši koji su kao bili disidenti a inače su živeli u petosobnim stanovima preko puta SANU." Avengerov pančlajn: ,,Naporosto (sic) ne mogu da verujem da u Iranu, pazite, dakle govorim o Iranu gde je razlika između reformista i konzervativaca kao između DS i DSS-mala i slobode odavno nije bilo, [Panahi] može da snimi film, i da ga montira i da ga razvija i da ga iznosi a da pritom zaista bude ekstremno subverzivan." će onda biti stavljen na test svega par godina kasnije, upravo sa filmom Offside.

Offside je došao nakon filmova koji su već bili kritički nastrojeni prema iranskoj svakodnevnici i režimu i od strane režima dobijali sankcije. Dâyere iz 2000. godine je dobio Zlatnog lava u Veneciji za svoju kritiku položaja i tretmana žena, a u Iranu je bio zabranjen za prikazivanje. Talâ-ye Sorx iz 2003, film koji je bio povod Avengerove ruminacije, napisao je Kiarostami a bavio se korupcijom i klasnim razlikama koje vode čoveka u zločin i uprkos osvajanju nekoliko nagrada na međunarodnim smotrama (uključujući nagradu žirija u programu Izvestan pogled u Kanu) nikada nije prikazan u Iranu, uz obrazloženje da je ,,isuviše mračan."

Panahi će onda biti svestan da za Offside neće dobiti ni dopuštenje da ga snimi – u Iranu filmove odobrava vlada, preko ministarstva koje se danas zove Ministarstvo kulture i islamske orijentacije, a koje je odgovorno i za nadzor izvoza i uvoza filmova, knjiga, drugih umetničkih materijala, kao i za ,,regulisanje pristupa medijima, u skladu sa iranskim kulturnim principima, uključujući praćenje sadržaja na Internetu" – pa je ministarstvu podneo scenario za koji je smatrao da je dovoljno ,,nedužan" kako bi ga ovi odobrili. Uostalom, priča o nekoliko mladih dečaka koji odlaze na utakmicu od koje zavisi plasman Irana na Svetsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj bi trebalo da je dovoljno nekontroverzan sadržaj za čak i najljuće islamističke komisije, n'est-ce pas?

No, čak i tako, proces odobravanja se otegao, Panahiju je rečeno da scenario mora još da se menja i da će proces potrajati barem godinu dana, a utakmica sa reprezentacijom Bahreina se približila pa je on onda naprosto uzeo i snimio film, bez odobrenja, koristeći svoj originalni scenario, napisan zajedno sa Shadmehrom Rastinom, a inspirisan događajem od pre nekoliko godina kada je išao da radi prenos fudbalskog meča a njegova mlada ćerka ga pitala zašto ona ne može da ide sa njim na utakmicu.



Ženama je pristup fudbalskim utakmicama u Iranu zabranjen već 1979. godine, odmah nakon revolucije, a uz obrazloženja koja su u međuvremenu evoluirala, od toga da se tamo psuje i da to ženske uši ne smeju da slušaju, pa do modernije interpretacije zabrane da gledanje muškaraca koji pokazuju gole noge i ruke nije primereno. Uprkos ovome, Iran ima nezanemarljivu populaciju žena koje su ljubiteljke fudbala a ulazak na utakmice je neka vrsta prkosnog, feminističkog čina koji osvaja teritoriju ravnopravnosti i smeje se u lice islamističkom režimu. Pre svega nekoliko godina, 2019, se dvadesetdevetogodišnja Sahar Khodayari spalila u znak protesta jer ju je nakon pokušaja da uđe na teheranski stadion Azadi kako bi gledala meč svog omiljenog kluba, Esteqlal, uhapsila Moralna policija. Ovo je dovelo do nacionalnih protesta – na kraju krajeva, ,,azadi" je persijska reč koja znači ,,sloboda" na Farsiju, Urduu, Paštu, Kurdskom i Hinduu – pa je ženama kasnije te godine bilo dopušteno da prisustvuju fudbalskim utakmicama, ali da njihov udeo u publici ne pređe tri procenta, sve dok nova potpuna zabrana nije stupila na snagu 2022. godine.

Fudbalski stadion Azadi je u centru radnje Panahijevog filma i on je zapravo scene ulaska na stadion snimao u praktično dokumentarističkom stilu, sa malom, gerilskom digitalnom kamerom kojom će biti snimana publika i vojska ispred i unutar sportskog borilišta tokom fudbalskog meča između Irana i Bahreina od kojeg je zavisio iranski plasman na Mondijal u Nemačkoj. Panahiju će ovo biti i prvi film snimljen u digitalnoj tehnici, uz obrazloženje da je ovakvu kameru bilo i mnogo lakše nositi unaokolo i koristiti a da se ne izazove sumnja od strane uniformisanih lica.

Iako je Offside film od sat i po i ostavlja utisak da period utakmice predstavlja gotovo u realnom vremenu, istina je i da je ovo film sniman nekih 38 dana, sa više dolazaka na lokaciju, a što još impresivnijim čini i montažerske bravure ali i podvige ostatka ekipe koja je sa ovom produkcijom napravila nešto zapanjujuće neposredno i ubedljivo, sasvim tečno u svom pripovedanju i snažno utemeljeno na lokaciji, uprkos gerilskom načinu snimanja.

Offside počinje scenom u kojoj se stari otac, vozeći se automobilom prema stadionu Azadi, svega koji sat pred početak odsudnog meča reprezentacije, vajka ljudima u kolima da je njegova luda ćerka pobegla na utakmicu i da mora da je pronađe. On insistira da se presretne autobus sa navijačima, sve mladim momcima koji, noseći iranske zastave skandiraju i pevaju podršku Iranu, te sprdaju Bahrein kao autsajdere, ali ne nalazi svoje dete koje je, kako bi to u Nintendu rekli, u drugom autobusu. Neimenovana ćerka, nafarbana po licu nacionalnim bojama, uspešno stiže do stadiona i uprkos neverici napaljenih momaka sa kojima je delila prevoz, uspeva da kupi kartu od tapkaroša – a koji je dodatno uceni da mora da kupi i poster po BEZOBRAZNO previsokoj ceni – i zaputi se ka jednoj od kapija.

Njen pohod na utakmicu onda biva zaustavljen kada je vojska koja se bavi obezbeđenjem sportske priredbe izdvoji iz mase i, nakon njenog neuspešnog pokušaja bekstva, odvede u ograđeni prostor na spoljnoj strani tribina gde je još nekoliko devojaka, uglavnom tinejdžerki i cura u ranim dvadesetim godinama, koje su svaka za sebe pokušale da uđu na meč. Neke su i uspele, pa su onda primećene u masi i promptno uklonjene, jedna od njih čak u vojničkoj uniformi koju je ko zna gde našla i uspela da zavara ,,stražu" dovoljno dugo da sedne u svečanu ložu gde je na kraju prepoznata kao ,,strano telo".



Panahijev početak filma je u toliko stereotipnom lo-fi arthouse ključu da čovek na to mora da ima i pomalo somatsku reakciju. Zar ću devedeset minuta morati da gledam, smrknuto će sebe zapitati, duge kadrove snimane drmusavom kamerom držanom u ruci, koji se fokusiraju samo na jednog čoveka dok on ide unaokolo i nešto priča umesto da gledam iskomponovane scene u kojima ljudi nešto RADE? No, Offside se iz ove klopke veoma brzo izvlači i uprkos tom dokumentarističkom senzibilitetu koji uspostavlja na samom početku, brzo postaje neka vrsta komičke farse sa skoro pozorišnom disciplinom u korišćenju ograničenog prostora na raspolaganju i interakcijama unutar glumačkog ansambla.

Offside se dešava na, praktično tri lokacije: unutar ograđenog prostora u kome privedene devojke vojnici drže dok po njih ne dođe prevoz koji će ih prebaciti u postaju Moralne policije, u muškom toaletu na stadionu (a koji, nagađate, i nema ženske toalete) i na kraju u autobusu koji devojke prevoz u Moralnu policiju na samom kraju meča. Ovo nije u nekom strogom smislu pokušaj uspostavljanja tročinske strukture narativa ali elegantno vodi pripovedanje putem sve intenzivnijeg naglašavanja farsične prirode ne samo čitave ove situacije gde su devojke de fakto na stadionu, mogu da čuju sve psovke iz publike i da meč prate na osnovu ,,komentara" koji daje jedan od prisutnih vojnika, ali ne mogu da vide teren, već i čitavog iranskog društva koje svoj oficijelni moral zasniva na seriji sve teže odbranjivih supozicija i apsurdnijih aksioma. Panahi nije neprijatelj Irana i ovaj film satirizuje pseudomoralističke temelje rodne segregacije čak i bez potrebe da se poziva na predrevolucionarni period (a koga se on, rođen 1960. godine i te kako seća), naprosto pokazujući staru istinu da se i najduhovnije ideje o uređenju društva, a koje su možda i bile progresivne u sedmom veku nove ere, svode na recikliranje floskula od strane ljudi što naprosto nemaju mnogo vremena za duhovnost u žrvnju svakodnevne borbe za opstanak i na kraju dana služe samo opstanku konzervativnog patrijarhalnog režima na vlasti.

Kontrast je ovde napravljen spretno i odmereno, bez veštačkih neprijatelja i nacrtanih negativaca. Devojke su mlade osobe prepune entuzijazma za fudbal i patriotskih emocija u trenutku kada se lomi sudbina reprezentativnog plasmana na Mondijal. One pokazuju i veliko poznavanje sporta, diskutuju o igračima kao bilo koji sportski i fudbalski gikovi bilo gde na svetu a naspram njih su vojnici koji bi najradije bili ma gde drugde nego ovde, sa poslom koji im je neugodan i dužnošću koju moraju da pravdaju pozivajući se na religijske moralne vrednosti o kojima ni sami ništa ne znaju. Postoji i suptilna ali jasna klasna podela u ovom kontrapunktu, sa devojkama od kojih neke očigledno dolaze iz bolje stojećih srednjeklasnih porodica i za koje je ovo sve uzbudljiva avantura prkosnog bunta protiv zastarelog patrijarhata  ali pre svega čin iz ljubavi prema sportu, koji neke od njih i treniraju u tajnosti, dok je glavni vojnik prikazan kao momak sa sela koji ni ne prati fudbal jer ima previše briga vezanih za svoju stoku kod kuće kojom je i trebalo da se bavi ali nije mogao da dobije odsustvo baš na ime utakmice koju obezbeđuje. Uostalom, na prethodnoj reprezentativnoj utakmici odigranoj na ovom stadionu, onoj kojom je Japan sebi obezbedio plasman u Nemačku, na kraju je poginulo pet ljudi iz publike u gužvi koja je nastala na izlasku. No, devojke podsećaju da je tu japanskim navijačicama bilo dopušteno da prisustvuju meču.



,,One ne govore naš jezik pa ne razumeju psovke", kaže vojnik suvo i naprosto ne može da shvati zašto baš njemu da zapadne bejbisitovanje grupe devojaka koje su odabrale da mu zagorčavaju život umesto da su lepo sedele kod kuće i gledale prenos utakmice kao normalan svet.

Panahi nema MNOGO zapleta u ostatku filma ali veoma autoritativno vodi likove kroz farsične situacije i komične momente. Epizoda sa sprovođenjem jedne od devojaka u toalet – pod improvizovanom maskom – je posebno uspela jer je u pitanju geg od možda devedeset sekundi koji Panahi uspeva da razvuče na dobrih 15-20 minuta i da to naprosto RADI sa sve više dodatih slojeva apsurda i farsičnih momenata kako se ulazi u tehnologiju vršenja nužde na mestu gde ne bi ni smela da se zatekne žena. Kolonizovanje ultimativnog prostora muške intime je urađeno kao najfizičkiji deo filma i funkcioniše izvrsno.

Panahi je ovo snimao sa naturščicima, uglavnom skupljajući studentkinje koje su mu preporučili prijatelji i koje jesu i u stvarnom životu bile zainteresovane za fudbal. Njegova ambicija da filmu obezbedi dokumentarističku dimenziju – ,,da sam koristio profesionalne glumce, ovo bi unelo element neverodostojnosti u film" – je, pak, najuspelija u tom besprekornom osećaju za vreme i njegov protok gde Panahijeva režija i montaža zaista gledaoca stavljaju u poziciju da oseća kao da prati priču koja se odvija bez prekida i prati utakmicu onako kako ona teče.



Sa strane glumačkog ansambla, pak, dobija se neka vrsta farsične pozorišne predstave diktirane kako statičnim lokacijama na kojima se najveći deo radnje dešava tako i njihovim kapacitetima da odglume svoje uloge. I ovde Panahi zapravo vrlo srećno pogađa senzibilitet i pristup, svestan da će njegove glumice i glumci raditi u ključu najbližem školskim skečevima ali onda uspevajući iz njih da izvuče zabavne humorističke deklamacije pa i nekoliko uspelih, vrlo fizičkih momenata. Rad kamere i njena putanja kroz prostor su veoma promišljeni i sigurni tako da ožive i sam ansambl koji je osciluje između ravnog izgovaranja teksta i prenaglašene ali beskrajno šarmantne šmire, a posebno se mora primetiti koliko film NE pati od problema sa osvetljenjem koji znaju da nasmrt umrtve i skuplje arthouse produkcije. Prema kraju Panahi izvodi i razne bravure sa vizuelnim pripovedanjem, pogotovo kada se stvari dešavaju u i oko autobusa kojim se devojke vode u Moralnu policiju, uspevajući da zaobiđe potrebu za ekstenzivnim ,,objašnjavanjem" konteksta i konotacija i sasvim je fer reći da je Offside u tom smislu majstorski rad. Razigran, optimističan, idealističan a opet ne i banalan u svojoj naivnosti.

Ono što je došlo nakon što je Offside završen je, pak, manje simpatično. Film je, naravno, bio zabranjen za prikazivanje u Iranu i vlada je glatko odbila i molbu kompanije Sony – internacionalnog distributera filma – da se dopusti makar ograničeno prikazivanje u domaćim bioskopima kako bi mu bilo omogućeno da se kandiduje za Oskara. Dvadeset godina kasnije, ni jedan bioskop u Iranu nije prikazao ovaj film. No, gore od toga, ovaj će film Panahiju doneti i dovoljno pažnje od strane režima da krenu prvo privođenja pa hapšenja. Njegova podrška Zelenom pokretu u Iranu – nekoj vrsti persijskog pandana Arapskom proleću – a zatim – barem se tako tvrdi – pokušaj da snimi dokumentarni film o problematičnom reizboru Mahmuda Ahmedinedžada u drugi mandat završio se ponovnim hapšenjem. Uslediće suđenje za ,,okupljanje i zaveru sa namerom da se izvrše zločini protiv nacionalne bezbednosti zemlje i propaganda protiv Islamske Republike", presuda od šest godina zatvora i sudska zabrana snimanja filmova u trajanju od dvadeset godina.



Panahi je naravno, veliko ime i Iran – a što se i u samom filmu pominje – brine o tome kakav će mu biti PR u svetu, ili je makar brinuo pre petnaest godina pa je Panahi najveći deo kazne odslužio u kućnom pritvoru a danas može da se kreće po Iranu mada ne i da napušta zemlju. Pre par godina mu je ponovo suđeno i dobio je godinu dana zatvora zbog ,,propagandnih aktivnosti", a ove godine se oglašavao osudama zločina režima, ali država očigledno ne ulaže prevelike napore da od njega napravi primer, svestan da je Panahi preveliko ime na zapadu. Otud i njegova uglavnom uspešna produkcija novih filmova koje snima u tajnosti i uglavnom u njima sam igra a koji uspevaju da dođu do zapadnih festivala...

Offside je, kad na stranu stavimo njegovu zanatsku bravuroznost, film koji prikazuje srednjeklasnu perspektivu vezanu za iranske podele i rodnu represiju. Ona uz sebe, rekosmo, ima optimistički, idealistički i patriotski predznak i film šalje jednu osnažujuću poruku o tome da su neke stvari naprosto ISPRAVNE po sebi i da će na kraju sve biti dobro a da ako još nije dobro, znate već, sigurno još nije kraj. Trenutno se nalazimo u jednom od najmračnijih momenata savremene istorije i mada je veoma teško verovati u optimizam koji ovaj film isijava, alternativa je jedino duboka nihilistička paralisanost.  A na taj luksuz, drugarice i drugovi, naprosto nemamo pravo.

https://m.ok.ru/video/11028151470690

[Meho Krljic]

Na preporuku mog kuma, čoveka koji je verovatno pogledao više filmova u životu od svih nas, pogledao sam The Draft! (odnosno, u originalu Setan Alas!),* niskobudžetni indonežanski horor film iz 2023. godine a koji je i u indonežanskim bioskopima prikazan tek početkom Marta ove godine, iako je već 2024. godine imao projekcije na međunarodnim festivalima, obezbedio internacionalnu distribuciju i na zapadnjačke VOD servise stigao krajem prošle godine. The Draft! je već i na prvom festivalu na kome je prikazan – osamnaestom izdanju Jogja-NETPAC Asian Film Festivala u Jogjakarti krajem 2023. godine – osvojio tri nagrade, uključujući za najbolji indonežanski film, pa nije najjasnije zašto se ovoliko čekalo sa distribucijom a pretraga interneta na jezicima koje možemo da rastumačimo nije donela bogznakakve rezultate. Ono što je sigurno je da je u pitanju mali, jeftin, ali pametan i šarmantan film kome je kultni status među horor-gikovima zagarantovan, posebno ako se lože na metatekstualne zahvate, izvedene sa malo para ali uz mnogo drusne dovitljivosti.

*The Draft! bi kod nas najpre mogao biti preveden kao ,,Radna verzija!", dok originalno ime filma a Javanskom ima reči za zloduha i šumu u svom naslovu




Meta-horor film nije nekakva nova i uzbudljiva granica da se pređe, i sami likovi u The Draft! će uredno i bez ikakvog zazora u svojim dijalozima pomenuti The Cabin in the Woods iz 2011. godine, režiserski debi scenariste Drewa Goddarda, pouzdanog saradnika Jossa Whedona koji je i producirao taj film i pisao scenario zajedno sa Goddardom. Ekipa iz Buffy the Vampire Slayer je sa ovim filmom uradila omaž i parodiju na sve od niskobudžetnog klasika Evil Dead, preko Friday the 13th pa do modernog (veoma memefikovanog u međuvremenu) horora poput serijala Saw, zahvatajući široko i baveći se klišeima i tropima iz velikog žanrovskog raspona unutar istorije horor-kinematografije. Naravno, pre The Cabin in the Woods je bio Scream Wesa Cravena iz 1996. godine, meta-slasher u međuvremenu transformisan u serijal (uključujući sedam filmova, od kojih je najnoviji imao premijeru Februara ove godine, kao i televizijsku seriju) i nekako uteran u sopstvenu antitezu, sa oslanjanjem na trope i stereotipe koje je isprva satirisao i onda i sam parodiran kroz Scary Movie. Još pre njega, davne 1974. godine je Jim Clark režirao svoj poslednji film kao režiser (kasnije je imao mnogo uspešnih naslova kao montažer, uključujući Veru Clark i The Killing Fields, recimo), Madhouse, horor ekstravagancu sa Vincentom Priceom i Peterom Cushingom a koja je parodirala horor-stereotipe onog doba sa direktnim referencama na filmove u kojima je glumio Vincent Price.



Sa The Draft! autori su svoj fokus stavili pre svega na indonežanski niskobudžetni horor film, okrećući ogledalo ka sopstvenoj sceni i oštreći satiričnu žaoku da izbode ,,svoje". Režiser ovog filma, Yusron Fuadi je inače profesor na univerzitetu Gadjah Mada i ne predaje ništa direktno vezano za film, ali se u svojim naučnim radovima između ostalog bavi filmom i vidi se da promišlja ovaj medijum iz jedne akademske perspektive. No, The Draft! je lišen ikakve akademske suvoće, delom na ime činjenice da je ovo veoma niskobudžetni horor film koji svejedno želi da se upusti u visceralno orgijanje primereno svom žanru i koje generacije dovitljivih majstora praktičnih efekata i digitalne montaže čine mogućim, a delom i na ime vrlo opipljivog ulaska u ovaj projekat iz pozicije ljubitelja, ali i praktikanta plemenite veštine plašenja ljudi kako biste im pružili neku vrstu katarze.



The Draft! je film koji su uradila trojica scenarista: pored samog Fuadija, potpisani su i B.W. Purba Negara, kao i Richard James Halstead i on je u velikoj meri i neka vrsta spretne, a i dalje nenametljive (meta)priče o mukama scenariste koji je raspet između obaveznih žanrovskih sastava što moraju da uđu u horor-film, ograničenja koje postavljaju producent i mali budžet sa kojim se radi i te neke i dalje neugasle žeravice lične, personalne inspiracije koja vas tera da radite na scenariju u koji i pored svih klišea i stereotipova ugrađujete delić svoje okrvavljene, ranjene duše. Film će onda na par mesta i izaći iz klasicističkog pravila tri jedinstva (vreme, mesto radnja), prikazujući nam upravo neimenovanu figuru scenariste koji bez reči ali sa puno emocija prolazi kroz sinusoidni pakao naleta inspiracije i depresivnih epizoda malodušnosti sa sve cepanjem listova iskucane hartije, ritualnim spaljivanjem odbačenih ideja u kanti za smeće pa polivanje istih čajem da u sobi ne izbije požar. Iako je The Draft! i neka vrsta horor-komedije i njegova osnovna drama je rađena u ključu cheesy, metatekstualnog niza stereotipnih situacija i klišeiziranih rešenja – da ne pominjemo simpatično jeftine praktične efekte za  horor-kulminacije – podtekst se pre svega bavi mukom kroz koju prolazi scenarista, neki bi rekli PRAVI autor svakog filma, onaj čije reči su doslovno ono što stvara svet koji kasnije vidimo u slici i slušamo kako nam se obraća sa filmskog platna, a koji ima tešku – više borbu nego – sponu sa muzama i čin kreacije se, kako vidimo, pretvara u seriju bolnih preispitivanja sopstvenih odluka i ideja, sopstvenih sposobnosti da se pronađe nešto STVARNO i opipljivo u moru readymade rešenja i limitacija koje postavlja žanr.



Ovo opet deluje akademski, ali The Draft! je režiran kao antipod akademskom pristupu materijalu. Ovde nema naučne distanciranosti i istraživačke, clean-room objektivnosti, The Draft! je energična i zabavna satira na horor-film, pre svega niskobudžetni indonežanski horor-film koja svoja pravila menja u hodu, uspevajući ne samo da ne izgubi gledaoca kroz silne preokrete i činjenicu da smo neke likove gledali kako umiru a oni su u narednoj sceni opet živi, već i da učini gotovo nemoguće: da nam ansambl likova što su maltene APSOLUTNI klišei približi u toj meri da počnemo za njih da odistinski navijamo i da se za njih autentično brinemo onako kako se bude bližilo eksplozivno finale filma.



The Draft! kreće kao i bilo koji ,,šumski" horor film još od prvog Evil Dead, sa pet mladih osoba što odlaze da provedu par dana u vikendici koja pripada porodici jedne od njih. Vikendica je duboko u šumi, daleko od gradova ili ikakve, jelte, civilizacije, a ni signal mobilne telefonije ne dobacuje do nje. Takođe, vikendica u dvorištu ima poluurušeni bunar, a tu je i nastojnik, ujak pomenute devojke koji deluje pomalo dementno (ili bar ozbiljno navareno) i koji čuva kuću van sezone kada familija nije tu. Kako je to čuva, zapitaće se gledalac kada kamera krene da se zajedno sa simpatičnim dvadesetogodišnjacima šeta kroz prilično zapušteni enterijer koji praktično obećava da će se u ovom prostoru dešavati neke grozne stvari... i da mu to, tom prostoru, neće biti prvi put.



Jedna od najboljih stvari u vezi sa The Draft! je da Fuadi razume da je gledalac video približno isti broj lo-budget horora kao i on i da nije potrebno da se previše zadržava na ekspoziciji. Ovo je film od svega 84 minuta, sa sve špicom (koja ima i simpatični blooper reel) i njegova ambicija nije da zamara građenjem saspensa kroz nekakvu pretenciozno metodičnu, sporu naraciju. Ovo nije arthouse pogled na horor, naprotiv, ovo je fanovska, vrlo načitana dekonstrukcija i rekonstrukcija istog. Fuadi je veoma spretan u postavljanju scena da budu instant-razumljive svakome ko makar površno poznaje horor-rečnik, ali i da im da pun program saspensa i visceralne isplate unutar vrlo kratkog vremena. Već uvodna scena u kolima, sa petoro mladih od kojih jedan drži digitalnu kameru u rukama – i ne odvaja se od nje čitav film – a što gledaoca čini natprosečno svesnim pokreta ,,druge" kamere, one koja snima ,,ovaj" film koji on gleda, je slikana i montirana majstorski i pokazuje da visina budžeta ne mora da bude proporcionalna kvalitetu kinematografije koju ćemo gledati već da mnogo toga zavisi od inventivnosti, žanrovske i zanatske pismenosti ali i vremena i energije koje ste spremni da uložite u montiranje (Fuadi je film i montirao zajedno sa Ridwanom Adijem Bintarom).



I onda The Draft! uspešno ide od jedne do druge bravure, resetujući se u hodu onako kako se scenaristička vizija situacije menja, pa se i vizuelni sadržaj vrlo uspešno prilagođava tim promenama. Likovi u filmu i sami primećuju stereotipe horor-filma koji diktiraju pravila njihovog preživljavanja, a mada su neki od njih specifični za indonežansku scenu (izbegavajte filmove sa javanskom muzikom je, čini se, dobar savet), mnogi su univerzalni i služe kao razumljiva i potentna parodija horor-tropa generalno, od onih vezanih za folklor, tako čestih u azijskom filmu, pa do tipiziranih likova i signalizacije koji će od njih poginuti kroz tekst što ga izgovaraju.



Ali The Draft! nije samo parodija na horor jer da jeste on bi bio samo indonežanski Scary Movie urađen sa malo para ali sa gomilom vrlo fotogeničnih glumaca koji vrlo entuzijastično prihvataju svoje stereotipne likove a onda ih čine svesnim da su otelovljenja stereotipova koje je neki tamo scenarista postavio možda jednom jedinom rečenicom i osudio na rigidne, izlizane sudbine. Naravno da svaki malo iskusniji horror-hound već na osnovu jedne ili dve replike može da pogodi kada će koji od likova poginuti pa i da predvidi na koji će tačno način njegova smrt da se desi i koji su to elementi karaktera što štite neke druge likove od smrti. I The Draft! onda ima VEĆU ambiciju, ne samo da se šali na račun tipskih rešenja i linije najmanjeg otpora – da ne pominjemo najnižeg budžeta – kojom i plemenito začeti projekti često na kraju moraju da se dovuku do cilja, već da stupi u aktivan dijalog sa pomenutom mukom scenarista da se izbore sa objektivnim problemima u produkciji i pronađu nešto SVOJE da kažu i pokažu svetu, te da se dotakne nešto zaista ljudski i iskreno u filmu koji je procesija sve urnebesnijih horor-klišea.



Verovatno se vidi da ovde obigravam oko centralne premise filma kao kiša oko proverbijalnog Kragujevca jer ne želim da spojlujem šta se to u njemu stvarno događa. Gledalac treba sam da iskusi The Draft! i u tom smislu neka detaljna analiza onoga što likovi rade i toga kako se postavljaju u odnosu na poznato, ne bi li ,,pobedili" u igri koju nisu ni znali da igraju mora da izostane. Kao i u slučaju nedavno živopisanog One Cut of the Dead, ovde imamo posla sa filmom koji je i parodija i dekonstrukcija žanra, ali istovremeno i ljubavno pismo tom istom žanru, sa likovima koji sami imaju razumevanja za porođajne muke kreativnog procesa što se odvija na marginama industrije ali nije manje strastven i ljubavlju pokretan zbog toga. Za one-koji-znaju, reći ćemo samo da je The Draft! neka vrsta empatičnog odgovora na legendarne crtane filmove Duck Amuck i Rabbit Rampage velikog Chucka Jonesa, datog u drugom medijumu i drugom žanru ali sa ljubavlju prema medijumu, žanru, likovima i kreativcima kakva je kod Jonesa bila zatrpana slojevima brutalnog meta-humora.



Slično One Cut of the Dead, i The Draft! je u vizuelnom smislu film koji boksuje par kategorija iznad svoje težine i to vredi pohvaliti. Ovaj film nije slikan u jednom kadru* i, štaviše, veliki deo njegove vizuelne dovitljivosti (i energičnosti) odnosi se na odličnu montažu i prelaske iz situacije u situaciju koji bi u manje spretnim rukama gledaoca zbunjivali i dezorijentisali. Ovde to nije slučaj i Fuadi naprotiv, izvlači jako mnogo kilometraže iz promena mizanscena koje sugerišu revizije u scenariju, spretno spuštajući protagoniste i gledaoca u nove okolnosti, bez gubljenja ijednog koraka.

*Fuadijev prvi kratki film iz 2015. godine, dvadesetpetominutni Pendekar Kesepian odnosno Lonely Wolf, naučnofantastična minijatura o grupi koledž-studenata koja odlazi da kampuje na planini, pak, jeste bio urađen iz jednog kadra, dve godine pre Uedine bravure



Direktor fotografije, Mandella Majid je ovde svakako jedan od heroja produkcije, sa velikim talentom da iste prostore slika na drugačije načine i obezbedi nam različita iskustva. Način na koji se prostor u vikendici transformiše između segmenata filma je više nego impresivan, a tu vredi da se pohvale i ljudi koji su radili svetlo i scenografiju (Wahyu Ismail kao art-direktor i scenograf), barem isto koliko i glumci koji spretno rade svoja ,,resetovanja" i generalno su harizmatični ali i pronicljivi onoliko koliko je neophodno za priču ovog tipa. Naravno, poseban shoutout moraju dobiti maskeri koji, pogotovo u finalu filma, imaju pune ruke posla. Kada u jednoj od replika čujemo da film ne može da ima tri hiljade zombija u finalu jer bi toliki CGI previše koštao a niko ne može da sakupi toliko statista za male pare, pa onda SVEJEDNO dobijemo spektakularni obračun sa masom zombija u šumi koji padaju pod mitraljeskom paljbom nemoguće je da ne ostanemo zaljubljeni u ovaj film čiji su praktični efekti, osvetljenje i šminka i do tada nudili jeftine, jednostavne ali upečatljive momente grafičkog horora.

The Draft! verovatno nije film za svakoga. Njegova kombinacija goofy, lo-budget šmire i teorijske, dekonstruktivne ambicije, sa post-milenijumskim senzibilitetom empatije za sve koji žive u svetu što se raspada A IPAK SE CIMAJU, može da deluje i pretenciozno i nefunkcionalno ako na predstavu dolazite direktno sa nekakvog prijema u akademskoj kuli od bjelokosti. Po mom osećaju, ovo je film pre svega za horror-houndove, ljude koji naprosto VOLE da vide imaginaciju i TRUD i u uslovima apsolutno besmisleno niskih budžeta. Takvom gledaocu The Draft! pruža više od tehničkog truda i imaginacije dovijanja u uslovima besparice, podsećajući ga da su svi, uključujući scenariste, od kojih sve kreće, u ovome zajedno. I to je lepo.

[Truman]

Meho, planiraš li uskoro gledati Karmadonnu? Jedva čekam da pročitam tvoj stručni osvrt.

[Meho Krljic]

Pa, ne. Kad se pojavi u, jelte, kućnoj verziji...

[Truman]

Pa, ne. Kad se pojavi u, jelte, kućnoj verziji...

Nadao sam se da si promenio mišljenje od prošle godine kad sam postavio temu o tom filmu. No šta je tu je. Ti imaš tvoje principe.

[Meho Krljic]

Ma nisu principi, mrzi me da sam idem u bioskop a žena ovo ne bi htela da gleda I ETO.

[mac]

Preporučujem Projekat Očajnički pokušaj. Lep film.

[Meho Krljic]

Jasno, njega već imam u planu, mada možda prvo pročitam roman.

[Truman]

Preporučujem Projekat Očajnički pokušaj. Lep film.

Project Hail Mary sam odgledao. Profesionalno urađeno i sa sjajnim glumcima, ali u suštini konvencionalno. Viđali smo već takve filmove o spasavanju sveta. No, kraj daje određenu težinu. Mehu bi se možda svideo.

[Meho Krljic]

Pošto ja volim konvencionalne filmove.    Doduše, malo će mi na jaja ići Rajan Gosling...

Ali enivej, ionako sam ovih dana do kukova u azijskom filmu pa se gledaju korejski i japanski radovi, tako da PHM ima da sačeka malo... Možda i dok dođe na striming...

[Truman]

Pošto ja volim konvencionalne filmove.    Doduše, malo će mi na jaja ići Rajan Gosling...

Ma dobro, ja sam to rekao konvencije radi - da zbuči pristojno.

Meni se Gosling nekada nije dopada, čak mi je bio i iritantan (možda zato što ima malo blentavu facu), ali ne može se osporiti da ima pravi talenat i da dobro nosi glavne uloge.

[Meho Krljic]

Ma, dobar glumac al treba ga umeti režirati. Meni je bilo strašno da Refn od njega u dva filma nije napravio nešto ne DOBRO nego gledljivo, ali ima Gosling svoje momente, recimo Shane Black ga je dobro hendlovao u The Nice Guys.

[Meho Krljic]

The Ugly (u originalu Eolgul, odnosno ,,Lice") je film koji na svojoj strani ima mnogo toga: zanimljivu i relevantnu temu na secištu mnogih društvenih diskriminacija – a zadovoljstvo mi je da prijavim kako je klasna jedna od njih – odlične glumce, spretnu ekipu iza kamere i u montažerskoj sobi, kadru da i u vrlo niskobudžetnim uslovima proizvede nešto čijeg izgleda niko ne mora da se stidi, konačno režisera koji je napisao i scenario i to po sopstvenom stripu, rešen da nakon velikih hitova kojima se proslavio iskoristi svoju slavu za nešto intimnije i verovatno njemu lično važnije.



No, The Ugly je onda i film koji je u krajnjoj analizi, pomalo neočekivano, manje od sume svojih sastavnih delova, film-esej koji se zaogrće formom trilera a onda pivotira u smeru teške socijalne drame i nekako u svemu tome ne uspeva da poentira, ispucavajući svoj money shot ne u centar mete nego posred tribina na kojima sede navijači, ostavljajući na kraju i utisak malo populističkog filma koji svoju temu obrađuje iznenađujuće bukvalistički i nespretno. Neću da kažem da je The Ugly od mene na kraju dobio isključivo letargično sleganje ramenima ali ovom filmu od solidnih 102 minuta kao da je falilo još bar 45 minuta ,,rada" da od svega što je pred gledaoca rasprostro napravi nekakvu poentu.

The Ugly je jedan od dva prošlogodišnja filma koje je režirao Sang-Jo Yeon, čovek koji je južnokorejsku kinematografiju ozbiljno zadužio pre jedne decenije režijom jednog od najvećih recentnih hitova što su došli iz ove države, ekstrovertnog, pomalo i glamuroznog zombi-akcijaša, Voz za Busan. Yeon je sa ovim filmom pokazao nekoliko fora i Holivudu u kome kao da je posle uspeha ekranizacije World War Z prećutno dogovoreno da su zombi-filmovi završeni i da se nema više rašta cimati oko ovog žanra. The Walking Dead je zaposeo televiziju a u bioskopu se Resident Evil nekako dokotrljao do kraja serijala i tek će 2021. godine sa Welcome to Raccoon City – inače slabo primljenim – krenuti spora i bolna rezurekcija ove franšize. No, Voz za Busan je bio neka vrsta proof of concept rada, propulzivna, zabavna akciona ekstravaganca sa likovima kao ispalim iz neke skuplje sapunske opere koje je zombi apokalipsa zatekla na železnici. Yeon je sa ovim filmom demonstrirao sve svoje zanatske kvalitete tesane radom na animaciji i televiziji i napravio pitak, lako probavljiv film iz koga će onda nastati ozbiljno komercijalna franšiza a već godinama imamo i najavu američkog rimejka (The Last Train to New York) koji bi trebalo da režira indonežanski maestro horora i akcije, Timo Tjahjanto.* Naravno, korejska televizijska serija The Kingdom je onda naskočila na popularnost Voza za Busan (iako mu prvih par sezona zapravo prethode) pa u okasneloj distribuciji na zapadu putem Netfliksa dobila jako mnogo pažnje...
*Tjahjanto, međutim, uglavnom bleji po tviteru i sa sjetom napominje da se nada kako će mu Holivud jednom dopustiti da snimi odšrafljenu akcionu ekstravagancu u svom stilu (dakle, nešto kao The Night Comes for Us), a od vesti o The Last Train to New York smo ove godine dobili samo lažni, AI-generisani trejler koji je pre nekoliko nedelja zbunjivao putnike-namernike na Internetu svojim The-Walkind-Dead-susreće-Resident-Evil stunt-castingom.



Yeon je onda jedno vreme bio praktično lancima vezan za franšizu, pa naređao dosta televizijskog posla na tuđim projektima i tek nedavno uspeo da se iskobelja kako bi uradio nešto autorski i lično, a to je ovaj film. I on govori i mnogo toga zanimljivog o percepciji lepote u ljudskom – mada pre svega južnokorejskom – društvu i tome kako fizički izgled određuje nečiju socijalnu sudbinu, mada je njegova prevashodna i možda najbolje zamišljena poenta pre svega vezana za krhkost muškog ega i toksičnu paranoju kojoj su muškarci skloni kada im se na taj ego nasrne ili kada samo POMISLE da se to dešava.

Velim ,,najbolje zamišljena", i da je The Ugly svoje napore usredsredio na raspakivanje te krhkosti muškog ega i njegovih nesigurnih temelja u samopercepciji i samopotvrđivanju kroz ,,osvajanje", bio bi efektniji u svojoj ,,poruci". Svakako je za to imao odličnog glumca u centru narativa i šteta je što Yeon kao da nije do kraja mogao da odluči je li ovaj film socijalna drama, krimi-triler, posveta jakim, požrtvovanim ženama koje trpe celoživotnu rodnu diskriminaciju i nasilje ili dekonstrukcija muške samozaljubljenosti koja treba da potvrdi ličnu vrednost kroz vrednost izvršenih, jelte ,,osvajanja" pa je onda uradio sve to odjednom i nekako svaki put loptu zabio tačno u stativu, gledajući mrežu kako se trese samo od vetra. To ne znači da The Ugly ne govori neke dobre i važne stvari, ali znači da svaku od njih kao da saopštava usput, gradeći svoj slučaj prema najvažnijoj poenti a onda protrčavajući pored nje kao da je ne primećuje i na kraju se zaustavljajući na gotovo šokantno banalnom poslednjem preokretu koji potvrđuje da su svi bukvalizmi što smo ih do tada videli u filmu i mislili da će ih nekakav finalni iskaz kontekstualizovati kao pametnije nego što jesu, zapravo samo to: bukvalni iskazi bez podteksta ili višeslojnosti.



Jedna od nesumnjivo impresivnih dimenzija ovog filma je to da je u pitanju veoma niskobudžetna produkcija – budžet je bio svega 150.000 dolara – rađena sa malom ekipom, a gde je Yeon sa svega dvadesetak saradnika i preprodukcijom od dve nedelje, za oko dvadeset dana završio snimanje, naglašavajući kako je ovo eksperiment podstaknut činjenicom da se ne beznačajan deo aktuelne produkcije pokretnih slika dešava izvan tradicionalne filmske produkcije – na primer na JuTjubu – i da je važno da filmadžije diversifikuju način na koji oni pristupaju proizvodnji filmova.



U zanatskim terminima, za The Ugly se može reći da je ovaj pristup dao veoma dobre rezultate. Mala ekipa koja je učestvovala u snimanju je imala dobru, neposrednu komunikaciju i finalni produkt deluje veoma sigurno, veoma ubedljivo, sa kvalitetnom fotografijom, montažom, uspelim prebacivanjem radnje između dva vremenska toka, dobrim saundtrakom (Min-Joo Chai), uglavnom veoma dobrim glumačkim radom. No, zanat NIJE sve, ima nečeg i u umetničkom dojmu.

The Ugly svakako izvodi zanimljiv trik u tome kako razmotava svoju priču, ne dopuštajući gledaocu da dobar deo vremena odredi u kom se tačno žanru ovaj film dešava. Njegov glavni junak – bar tako deluje na početku – je slepi pečatorezac, čovek sada već u poodmaklim godinama i neka vrsta lokalnog pa zatim i nacionalnog selebritija. Yeong-gyoo Lim je rođen slep i uspeo, uprkos ovom izazovu ali i životu u siromaštvu u svojoj mladosti, da završi zanat, pokrene sopstveni biznis dizajniranja i izrade pečata i da tokom decenija izraste u čoveka čiji se rad ceni i prepoznaje i na nacionalnom nivou, a koji je paralelno uspeo da kao samohrani otac podigne i sina što poslednjih godina vodi ovaj porodični biznis, baveći se promocijom i marketingom očevog rada. Dong-hwan Lim, kako se sin zove, je i taj koji sa televizijskom ekipom što snima prilog o očevom radu ima najveći deo komunikacije i mada vidi da ćaleta smara što ovi nikako da završe sa intervjuom i stalno imaju neka dodatna pitanja i nove ideje, ohrabruje oca da stisne zube i ne pokaže kako ga sve ovo nervira, jer će ponovno gostovanje na državnoj televiziji biti dobro za posao.



No, pre nego što se snimanje ovog intervjua završi, Dong-hwana zovu iz policije i javljaju mu da je pronađeno telo njegove pokojne majke. A koja je nestala, bez traga i ikakve poruke, pre četrdeset godina, dok je ovaj još bio beba. Otac je uvek govorio da nema ideju zašto ga je žena tako naglo napustila i da pretpostavlja kako je to bilo na ime teških uslova u kojima su živeli, a mada Dong-hwan nema nikakvu stvarnu sponu sa ženom koje se ne seća i čak nikada nije video ni jednu njenu fotografiju – zašto bi uostalom njen slepi suprug imao sliku svoje bivše žene – televizijska producentkinja ovde počinje da insistira da se pronađe više detalja o nestanku njegove majke. Uglavnom, naravno, zato što će time njena priča o slepom pečatorescu da se razlikuje od prethodnih priča što su ih o njemu radile druge televizijske ekipe.

The Ugly se onda transformiše u seriju intervjua koje producentkinja i Dong-hwan – koji se predstavlja kao televizijski scenarista, kako bi sagovornici slobodno govorili – rade sa ljudima koji se sećaju njegove majke, Young-hee, uglavnom njenim kolegama iz fabrike u kojoj je bila zaposlena kada je upoznala njegovog oca i udala se za njega a pre nego što će nestati, i film dobija format ,,murder mystery" trilera. Osim što se ovde misterija toga da li je u pitanju bilo ubistvo i ko ga je počinio razreši znatno pre kraja i film svoju poentu pokušava da napravi NAKON što je dosegao taj neki ,,prirodni" apeks, relativno nespretno, kako već rekosmo, bukvalistički nastojeći da kreira motivaciju koja će nam dati potpuno novu perspektivu na neke od ključnih likova. Ideja je ovde, da se ne zabunimo, dobra, ali realizacija kao da nikada ne pogađa ispravan pristup.



The Ugly je onda serija razgovora sa ljudima koji svi o Dong-hwanovoj majci pričaju sa neskrivenim prezirom. Njene sestre već insistiraju da je ona bila jako ružna i da je to što je majci prijavila da je oca uhvatila u preljubi uništilo harmoniju porodičnog života te da je majka s pravom bila besna na ćerku i prebila je zbog ovoga. Dalje, saznajemo da su je u fabrici svi zvali ,,balegarka" jer je Young-hee imala nesrećan akcident vezan za odlazak u toalet a pod presijom koju joj je napravio neposredni rukovodilac. I oni insistiraju da je bila ekstremno ružna, a dalje se saznaju mnogi jednako ružni detalji o tome kako je bilo raditi u maloj privatnoj fabrici tekstila pre četrdeset godina, sa poslovođama koji urlaju i prete ženama, te sa šefom koji misli da je šarmantni bogomdani dar za svoje zaposlene, koji im obezbeđuje poslove i plate, deli unaokolo osmehe, ali i smatra da je pozvan da sa nekima od svojih radnica ostvari intimne kontakte bez obzira na to da li one same to žele.

Ima ovde dosta dobro plasiranih poenti, pogotovo što se veliki deo ove radnje vidi u flešbekovima koji su postavljeni u period od pre četiri decenije sa ubedljivo dizajniranim setovima. Istina je da Južna Koreja u ovim sekvencama više izgleda kao da gledamo nešto sa početka dvadesetog veka a ne period privrednog ,,čuda sa reke Han" koje se dešavalo između pedesetih i sedamdesetih, ali nije preterano važno što sedamdesete u ovom filmu izgledaju kao dvadesete. Važnije je da je utisak kako je u pitanju bilo drugo vreme, sa drugim običajima uspešno postignut.



Young-hee je u ovim flešbekovima prikazana kao žena sa dna društvene lestvice kojoj se koleginice i kolege podsmevaju, šefovi na nju urlaju a kada vlasnika fabrike suoči sa pitanjem da li zaista ima obraza da otpusti radnicu koju je prethodno silovao, na nju drvlje i kamenje baci baš ta radnica koja na taj način pokušava da zaštiti sebe od sramote i incident potisne u zaborav radije nego da traži pravdu. Jedino utočište za Young-hee je njen slepi suprug koji preko dana brine za bebu i zaklinje se da će raditi još više i bolje kako bi ona mogla da napusti posao u fabrici i posveti se uzgajanju deteta.

Or is it?

Ružnoća je, želi ovaj film da nam pokaže, ne samo relativna stvar već i nije pitanje samo izgleda. Young-hee je stalno izlagana zlostavljanju i podsmehu na ime svog fizičkog izgleda – a koji će za gledaoca biti misterija jer su flešbekovi uvek tako kadrirani da lice ove žene bude zaklonjeno od naših pogleda – a jedini ko je iskreno poštuje i voli je suprug, čovek koji njeno lice nikada nije video niti će ga videti. Istovremeno, i on sam je, iako ga nominalno cene što je prevazišao teške izazove i postao izvanredan pečatorezac, najviše lokalna maskota i neko koga u društvo zovu da ga pokazuju i da mu se smeju – pa i da ga podstiču da se smeje samom sebi zajedno sa njima i tako učestvuje u sopstvenom ponižavanju, dajući drugima izgovor kako je sve to zdrava zajebancija. Ovo je sve veoma spretno pokazano kroz par odlično urađenih scena gde se vidi koliko je rada i napora uloženo da neko sa margine postane deo zajednice i koliko je lako da se sav taj rad obesmisli kada mu zajednica nedvosmisleno stavi do znanja da to što sedi za istim stolom ne znači i da je isti kao svi drugi.



Yeon ovde ne samo da odlično rukuje tekstom već ima i izvrsne glumce da ga plasiraju. Sung-jae Im je naprosto izvrstan kao vlasnik i šef fabrike, Baek, čovek koji pleni šarmom i koga radnici vole što je sa njima neposredan i prijatan, a koji onda nema problem da ih iskorišćava i ponižava, rezonujući i sam za sebe da su oni sad svi porodica i da on, koji im obezbeđuje zarade, ima neka prirodna, podrazumevana prava i privilegije. Sung-jae Im ovde daje jedan izvrstan karakteran portret ,,kapitaliste" a onda naspram sebe ima Jeong-mina Parka koji u filmu igra dve uloge. On je i sin, dakle Dong-Hwan, koji u delovima filma što se događaju u sadašnjosti saznaje užasne stvari o tome kako su mu tretirali majku, ali onda u flešbekovima igra i mladu verziju svog slepog oca, Yeong-gyooa i tu je takođe izvanredan, pokazujući tu osetljivu tenziju između potrebe da stalno bude na oprezu jer je navikao da ga svet povređuje, i potrebe da svetu pokaže da ne može da ga povredi, da shvata da je sve šala, da u šali i sam učestvuje i da je integrisan u zajednicu ma koliko ga ta zajednica tretirala kao klovna kome se smeje iza leđa a onda i u lice.



Nažalost, film onda ne uspeva da sve ovo spretno dovede do zaključka i, kako rekosmo, fali mu jedno 45 minuta dodatnog rada sa likovima kako bi se tragedija koju vidimo kako izrasta pred našim očima zaista utemeljila u njihovim karakterima. Umesto toga, Yeon stvari rešava brzo, grubo, bez prostora da likovi prožive mračne katarze koje će ih dovesti do prihvatanja tih ružnih društvenih inercija kao neizbežnih datosti i stavlja im u usta samo uslužne, kratke replike koje treba da priču dovedu do urednog zaključka. Ovde ne pomažu odlični glumci – i Hae-hyo Kwon koji igra Yeong-gyooa u ,,sadašnjosti" pleni izvedbom, nudeći zrelog, harizmatičnog muškarca koji sebe zaista doživljava kao legendu što su od njega napravili mediji i samo se na momente nazire resantiman koji nikada nije prevazišao – jer Yeon naprosto ne ume da film nakon velikog ,,otkrića" povede u smeru propitivanja šta to otkriće znači, kako za partikularne likove tako i za južnokorejsko društvo u globalu. Ja sam neko ko retko film kritikuje što stvari nije ,,objasnio" i naprotiv, uvek navijam da se stvari prikaži kroz poetske slike i simboličke gestove radije nego da kroz tekst dobijemo sažetak ,,poruke", ali The Ugly je karakterističan po tome da mu u finalu upravo fale poetika i simbolika i da je autor, izgleda, smatrao kako je uradio dovoljno time što je ukazao da problem postoji.



A što je, da se razumemo, česta boljka savremenih filmova (stripova, romana itd.) i po pravilu proizvodi osećaj frustracije što smo dobili samo esej koji nabraja teze ali onda o njima ne raspravlja.

The Ugly dodatno frustrira i time da je i u tehničkom smislu, rekosmo, zanatski kompetentan ali i iznenađujuće neimaginativan. Kamera je, rekosmo, korektna ali ovo je jedan vrlo ,,televizijski" rad sa mnogo rezova koji treba da dinamizuju scene što bi bile efektnije sa manje kadrova, više prostora da glumci rade, sa velikom većinom scena što se dešavaju u slabo osvetljenim enterijerima, pa još sa ružnim žutim filterom tako da svaki put kada Yeon iznese kameru na ulicu i vidimo više od dve boje na ekranu imamo utisak da smo prodisali. Ovo svakako jeste način da film dobije ,,atmosferu", imajući u vidu koliko je brzo sniman i koliko je to sve malo koštalo, ali ovo je artificijelna atmosfera koja, u krajnjoj liniji, ne znači ništa, ne sugeriše ništa, ne ukazuje ni na šta, samo treba da podvuče tu ,,ružnoću" o kojoj film u svom središtu treba da raspravlja, ali ne stiže da uradi ni to. Kada u poslednjoj sceni Dong-hwan u suzama gleda u nešto što je verovatno jedina fotografija njegove pokojne majke ikada napravljena, ovo treba da bude emotivni apeks filma ali Yeon i ovde ide na tako bukvalističko rešenje da gledalac ne može a da ne prevrne očima.



Uprkos mojim kritičkim, jelte, tonovima, The Ugly je film koji vredi da se pogleda. Glumci su veoma dobri a njegova tema je veoma vredna da se o njoj misli i raspravlja. Dodatno, njegova poetika, pogotovo taj njen element gde oca i sina igra isti glumac i vešto kanališe naslednu, mentalitetsku dimenziju diskriminacije i toksičnosti muškog ega, ima svoju vrednost. Voleo bih da je autor otišao dublje, dopustio likovima da prožive te katarze koje su nam samo na kratko pokazali i dosegao neki snažniji zaključak, ali i ovako ovo nije bilo sasvim uludo potrošeno vreme.

[Onaj stari Sendmen]

The Ugly (u originalu Eolgul, odnosno ,,Lice")

Ima logike da su ružan i gul sinonimi.

[Meho Krljic]

Ne, ne, PA NAGLASIO SAM DA ORIGINAL ZNAČI "LICE". Gul (ili, kako se kod nas kaže, gula) bi na korejskom bio "sigingwi", odnosno "duh koji jede ljude".

[Onaj stari Sendmen]

Pa, kapirao sam da si zaboravio kvačicu na "LICE", jer gul i ružan stvarno LIČE.

[Meho Krljic]

Sa indignacijom odbijam ove detinjarije, pogotovo jer se odnose na osobu koja nije prisutna!!!!!