Mehmete, reaguj!

[Meho Krljic]

Da, ali je razlika bila u tome da su za razliku od drugih američkih sličnih firmi (uključujući Hanna Barbera), u Filmationu koristili donmaće crtače i animatore, umesto da zapošljavaju mnogo jeftinije japanske, korejske itd. studije. Dakle, em su imali lošu animaciju em su je skuplje plaćali   

[Meho Krljic]

Yuen Woo-ping ima punih osamdeset godina i upravo je snimio jedan od najboljih filmova u svojoj karijeri, a svakako najspektakularniju borilačku fantaziju ispod koje je ikada potpisao svoje ime. Poređenje sa Georgeom Millerom se nameće i pre nego što ukažemo da se veliki deo filma Blades of the Guardians dešava u pustinji i gde mu je puni naziv zapravo Blades of the Guardians: Wind Rises in the Desert, sa impresivnim scenama peščanih oluja i uskovitlanog orkanskog vetra što nosi i baca na sve strane ljude, konje i decu.



Yuen Woo-ping je legendarno ime hongkonškog akcionog filma, koreograf borbe koji je borilačke veštine pokupio već u porodici (otac, Yueh Siu-tien je takođe bio majstor kung fua i glumac u akcionim filmovima) a zatim učio kod Yua Jima-yuena na istoj visokoj školi iz koje su izašli Sammo Hung, Yuen Biao i naravno Jackie Chan. Yuen Woo-ping će i nakon kaljenja u industriji gde je nekoliko godina bio koreograf akcionih scena, svoju prvu režiju potpisati 1978. godine u filmu Snake in the Eagle's Shadow, akcionoj komediji u kojoj je režirao i svog oca ali i Jackieja Chana u jednoj od prvih uloga kojima će skrenuti pažnju šire javnosti na sebe.

Drunken Master, urađen nešto kasnije iste godine sa vrlo sličnom ekipom će onda ostati kao jedan od utemeljujućih naslova u žanru borilačke komedije i cementirati i Chanovu i Yuenovu reputaciju, osiguravajući kompaniji Seasonal Films važno mesto u hongkonškom produkcijskom krajoliku kojim su tokom najvećeg dela sedamdesetih dominirala Braća Shaw i Golden Harvest. Woo-ping će i kasnije raditi sa Chanom (uglavnom kao koreograf, na primer na američkom The Forbidden Kingdom iz 2008. godine), a kao autor će imati prilike da režira najvažnije hongkonške borilačke zvezde kao što su Sammo Hung, Jet Li i Donnie Yen.



Yuenova globalna reputacija će doći na ime saradnje na dva važna filma sa prelaska milenijuma u Milenijum. Sestre Wachowski su bile impresionirane njegovom koreografijom na Fist of Legend Gordona Chana, pa je Yuen radio koreografiju za The Matrix (i kasnije za Kill Bill). Gotovo paralelno sa tim sarađivaće sa Johnom Woom na Crouching Tiger, Hidden Dragon i koncept ,,wire fu" akcije, dakle, kung fu koreografije izmešane sa ,,natprirodnim" fizičkim sposobnostima likova – postignutim pomoću kablova kojima će oni raditi neverovatno visoke skokove i piruete – postaće globalno poznat i ostati njegov zaštitni znak do danas.

Yuen nije mnogo režirao nakon 1996. godine – verovatno i velikim delom jer mu je saradnja sa Holivudom na borilačkim koreografijama donosila više para i prepoznatljivosti na globalnoj sceni (sa Wachowskima je, rekosmo, sarađivao i na Kill Bill, ali i na Ninja Assassin), a i u samom Hong Kongu je pažljivo odlučivao sa kime će sarađivati (na primer sa Stephenom Chowom na njegovom Kung Fu Hustle), pa će se režiji vratiti tek 2010. godine, snimajući neo-wuxia filmove, povremeno uz podršku Donniea Yena.



Blades of the Guardians, pak, deluje kao neka vrsta definitivnog iskaza, spektakularna i skupa wuxia produkcija u koju su državne firme uložile puno novca da se prikaže superiornost kineske produkcije. Za razliku od nekih drugih recentnih kineskih akcijaša i wuxia filmova, Blades of the Guardians se velikim delom oslanja na praktične efekte i zahtevne koreografije, koristeći CGI pre svega za glancanje pustinjskog mizanscena i ojačavanje efekata pomenute peščane oluje. Tamo gde se računa, pak, Blades of the Guardians je urađen na old school način, sa glumcima i kaskaderima koji teško i naporno rade i sa vatrom koja, kad gori, STVARNO gori.



Blades of the Guardians je jedan od najskupljih filmova koje je Kina ikada napravila sa budžetom koji je, nakon dosnimavanja, kažu, dobacio do približno 123 miliona dolara. Ovde produkciji na ruku nije išao skandal koji je isplivao u javnost nakon što je snimanje završeno i nakon što se krenulo u postprodukciju: glumica koja je igrala glavnu žensku ulogu, Nashi, je prošle godine pored ovog filma snimila još jedan veliki istorijski spektakl (Creation of the Gods II: Demon Force), ali se početkom leta u javnosti pojavila priča o tome da je njena porodica iskoristila svoj uticaj da joj obezbedi vrhunsku edukaciju iako njeni rezultati na ispitima ovo nisu mogli da joj omoguće. Nashi je ovde na kraju bila žrtva jednog šireg trenda u kome gnevna javnost pažljivo analizira akademske rezultate dece iz boljih porodica kako bi našla dokaze o tome da su ona privilegovana u društvu koje makar nominalno počiva na ravnopravnosti i nije jedina kojoj će karijera biti ovime pogođena.

I, dobro, Nashi se ove godine pojavljuje u Deep Water, novom filmu Rennyja Harlina, pored Aarona Eckharta i Bena Kingsleyja i verovatno će uspeti da nastavi saradnje sa zapadnim produkcijama, ali u slučaju Blades of the Guardians donesena je teška odluka da se sve scene u kojima se ona pojavljuje snime ponovo a da će ulogu mlade, neustrašive ratnice po imenu Ayuya ponoviti kineska operska zvezda u usponu, Lijun Chen u svojoj prvoj pravoj filmskoj ulozi ikada.



Da li se u gotovoj verziji filma primećuje ikakva distorzija na ime ove činjenice? Ne – a što je svedočanstvo i o tome koliko je ova produkcija bila važna za kompanije koje su u njoj učestvovale, ali i o posvećenosti ostatka ansambla koji je, uostalom, mesecima pre početka snimanja prolazio ozbiljan trening što je uključio mačevanje, jahanje, generalne fizičke pripreme. Glavni glumac, i jedan od producenata, Wu Jing (našoj publici najpoznatiji po ulozi u akcionom filmu Wolf Warrior od pre nešto više od decenije) je pustio kosu i bradu i ,,rigorozno trenirao" kako bi bio spreman za ulogu.

I ovo nije slučajno: Blades of the Guardians je ekranizacija veoma popularnog kineskog stripa Biao Ren koji je od 2015. godine kada je lansiran onlajn, do danas imao preko dve milijarde ,,čitanja". Biao Ren je njegov autor Xianzhe Xu zamislio kao kombinaciju kineske istorijske drame vezane za dinastiju Siu i vestern elemenata, sa pažnjom da se mnogi istorijski detalji verno prenesu i velika popularnost ove manhue je već porodila jednu ekranizaciju u vidu animirane serije iz 2023. čije je druga sezona zakazana za ovu godinu, paralelno sa igranom serijom koja je takođe u razvoju.



Znajući da je u pitanju opširan narativ – manhua je do sada sakupljena u dvanaest tomova – kao i da su wuxia narativi generalno natrpani likovima, istorijskim i izmišljenim, referencama na klanove, kraljevstva vojvodstva, kanate, plemena i njihove lidere, sasvim je opravdano pitati se koliko zapadni gledalac uopšte može da se snađe u filmu od svega dva sata koji od najavne špice kreće agresivno i bombarduje imenima raznih generala, predvodnika klanova, dinastičkih vladara itd. No, jedna od najboljih stvari u vezi sa ovim filmom je ta njegova ,,vestern" srž, dakle zaplet sa veoma jasnim odnosima glavnih likova, njihovim motivacijama i onime što je na kocki, a na koju se superstruktura kineske politike sedmog veka naše ere i gomile klanova, vojskovođa, njihovih naslednika, plaćeničkih trupa i pustinjskih plemena posloži bez previše interferencije. Sasvim je verovatno da do kraja filma nećete baš pohvatati ko je ovde sa kim bio u savezništvu a koje kome zabio nož u proverbijalnu grbinu I ZAŠTO, ali to ni najmanje neće umanjiti uživanje ne samo u urnebesnoj akciji već i u toj osnovnoj priči koja je postavljena na zdrave, funkcionalne temelje što ih znamo podjednako dobro iz azijske kinematografije i holivudskih vesterna.

Tako je ovde glavni junak, Dao Ma, na početku filma tek skromni lovac na ucene koji sa malim detetom koje drži ispred sebe na konju luta severom Kine i privodi poznaniju prava begunce od zakona. Kada mu se ponudi da stupi u državnu službu – jer je u pitanju izvanredan mačevalac – saznajemo da je on to već radio, bio član prestižne gardijske jedinice, ali da nikada više ne želi da bude u sistemu gde se slepo slušaju naređenja i neretko ubija nedužan svet zarad viših ciljeva.



Iako Dao Ma emituje imidž distanciranog, gotovo nihilističkog lovca na glave koga zanimaju samo pare* i ne pada mu na pamet da vadi svoj mač ako za to neće biti plaćen, vrlo brzo shvatamo da nije u stanju da ne reaguje kada mu se nepravda dešava ispred nosa, pa se onda isto tako brzo nađe i u bekstvu od iste one administracije koja je do juče želela da ga regrutuje.
*na početku ga vidimo kako jednom od ucenjenih kriminalaca kaže da ga neće privoditi ako mu ovaj da trostruko više novca nego što je cifra na poternici



Dao Ma i njegov netjak, Xiao Qi pribežište nalaze  u obližnjem selu ponosnih, nezavisnih gorštaka koji sa lokalnom administracijom imaju odnos uzajamnog nenapadanja ali ne priznaju njen autoritet, ali onda poglavica ove zajednice traži od lovca na ucene uslugu: da bezbedno do grada Chang'ana sprovede legendarnog maskiranog ustanika Zhishilanga, čije propovedanje jednakosti, otpora vladarima i pokretanje ,,revolucije cveća" znači da je on trenutno najtraženija ucenjena glava u čitavoj carevini.

Dao Ma na ovo zlovoljno pristaje jer odlazak ka prestonici podrazumeva da mora da uradi upravo suprotno od niskoprofilnog skrivanja od zakona, a što mu je bio prvi impuls, i na put kreće praćen ćerkom pomenutog poglavice, neustrašivom, žestokom borkinjom po imenu Ayuya i njenom najbližom saradnicom. Ovo su žene koje nikada nisu napustile svoju provinciju i o prestonici su slušale samo iz abrova i prepričanih urbanih legendi putnika namernika, ali one nisu naivne seljančice već izvanredno utrenirane i odvažne ratnice koje i same veruju u Zhishilangovu misiju pokretanja ustanka što će ukloniti korumpirani carski sistem i zemlju vratiti njenim stanovnicima.



Osvežavajuće je kada azijski istorijski film u 2026. godini ne zasniva svoj centralni konflikt na nacionalističkim bajkama o odbrani otadžbine od invazije, a još više to da je Zhishilang prikazan kao, pa, ekscentrična, zapravo i komična figura. Sve vreme pod maskom – da ne bi bio prepoznat iako je upravo maska ono po čemu ga svi identifikuju – Zhishilang ima jedan nenasilni, blago parodiran gandijevski nastup a koji čini zgodan kontrast činjenici da je okružen ljudima koji žive od mača, luka i strele.

Ovo se još dodatno podcrtava kada Dao Maova mala družina bude proširena uključivanjem još jednog lovca na ucene po imenu Shu – čoveka duge pepeljaste kose koga svi zovu ,,Duh od žada" – i njegove zarobljenice, jedne jezičave ali simpatične žene za koju je jasno da je videla sveta i to ne uvek iz najplemenitije perspektive.



Yuen Woo-ping je svoju režisersku ekspertizu stekao radeći kung fu komedije i mada će mnogi njegovi kasniji filmovi biti ,,ozbiljni" akcijaši (Tiger Cage, Iron Monkey), on će se ovom žanru iznova vraćati (videti pod Wing Chun, Tai Chi Boxer itd.). U Blades of the Guardians se ovaj njegov zanat demonstrira kroz prvu polovinu filma što se sastoji najvećim delom od zabavnih pustolovina u koje ova šarena, jedva funkcionalna družina ljudi sukobljenih motivacija i nekompatibilnih svetonazora upada jednu za drugom. Zhishilang je, rekosmo, najucenjenija glava u zemlji i naši će junaci imati posla i sa regularnom carevom vojskom i sa plaćeničkim ekipama koje sve treba nadmudriti i, uglavnom poraziti snagom oružja. Srećom, ovde su u družini neki od najboljih mačevalaca svog doba, da ne pominjem žene koje savršeno koriste lukove i strele pa se onda borbe, ma koliko neravnopravne bile, završavaju u korist naših. Štaviše, najspektakularnija borba u ovom delu filma tiče se sukoba unutar ekipe, kada Dao Ma i Shu imaju mačevalački duel na polju prepunom sirove nafte a koja se onda, nagađate, zapali i to bude NEVIĐEN spektakl oštrica i plamena.

No, Blades of the Guardians treba da bude i drama i mada on nikada ne prelazi preko granice ,,žanrovskog" rada u kome dramski elementi služe da podebljaju motivacije u akcionim scenama, ovo je takođe spretno urađeno. U skladu sa wuxia tradicijama, saznajemo više o Dao Maovoj prošlosti, o tome ko su dvoje u crno obučenih ljudi sa očigledno vojnom obukom, a koji prate njegovu družinu iz daleka*, imamo ideološke i filozofske rasprave o tome kome ratnik zaista duguje lojalnost – imperatoru ili narodu, svojoj vojnoj jedinici ili porodici – a i Ayuya dobija više prostora za svoj komplikovani odnos sa sinom lokalnog vojskovođe koji je od detinjstva kao svoju glavnu ambiciju stavio to da je oženi i, ako to na kraju ne bude moguće, pošto je u pitanju narcisoidni psihopata i ljigavi tatin sin, on neće prezati od toga da se njeno selo spali a nju kidnapuje i pretvori u praktično robinju.
*ona ima povez preko oka (i nije jedina u filmu sa ovakvim aksesoarom) i rasklopive čelične kandže na desnoj ruci a njega igra Nicholas Tse



Pomalo je i čudesno da Blades of the Guardians ne kolabira pod težinom svojih podzapleta i odnosa likova koji su, ti odnosi, građeni godinama pa i decenijama pre dešavanja što ih ovde gledamo a koja traju svega par dana. Nisam sasvim slučajno pomenuo Georgea Millera gore jer, slično Fury Roadu, i Blades of the Guardians ima road movie strukturu u kojoj se herojska potraga stavlja u fokus prve polovine filma, da bi druga polovina zapravo bila vraćanje istim putem unatrag, do izvora konflikta od koga se ne može večito bežati.

I mada Yuen Woo-ping nema millerovsku svedenost u pripovedanju, sa ipak više digresija da vidimo opštiji politički i istorijski kontekst, Blades of the Guardians izuzetno elegantno izbegava da se zaplete u pripovedanju, svodeći scene izvan glavnog toka priče na kratke, karakterne momente teatralnih postavki u kojima mudri, iskusni ljudi govore u praktično zen-koanima, a mladi naslednici usijanih glava shvataju da im je ovo retka prilika da usvoje mudrost koja bi mogla da ih dobro služi čitavih njihovih života. Glavni narativ je, pak, jasan, razumljiv i jednostavan, sa briljantnim fokusiranjem na spasilačku misiju na kraju a u kojoj Dao Ma i njegovi moraju da daleko brojnijeg protivnika poraze ne samo nadmoćnim mačevalačkim znanjem nego i, jelte, ratnim lukavstvom. I, dobro, to da je lukavstvo u ovom slučaju ,,prevara"  koju gledalac vidi iz aviona i na kraju se svejedno svodi na to da dvojica mačevalaca treba da poraze stotinu ili više naoružanih protivnika je samo žanrovski, wuxia trop koji je do ovog momenta u filmu apsolutno zarađen i koristi se kao izgovor za urnebesnu akciju u finalu.



Yuen Woo-ping već od samog početka filma insistira na tome da je akcija atraktivna i spektakularna pa su i kafanske čarke ovde rađene sa ozbiljno postavljenim kadriranjem, puno korišćenja žica, briljantno akrobatskim kung fu potezima za koje vam jedna polovina mozga kaže da su i anatomski i mehanički nemogući ali druga polovina je svaki put nadglasa bučnim navijanjem. Ovde pritom te stvari rade ljudi sa decenijskim iskustvom vežbanja borilačkih veština (Wu Jing je pre svega majstor vušua ali u ovom filmu izvanredno rukuje i mačem i kopljem i nekom vrstom improvizovane kusarigame, pa onda i sa dva topuza na kraju) i film ne pati od osećaja bestežinske, plutajuće borbe kakva je često bila prisutna u Matrixu. Takođe, akcija je KRVAVA – ovo je film koji sečiva ima već u naslovu i ta sečiva probijaju trupove i odsecaju udove a strele pogađaju ljude u usta, dok u jednoj sceni negativcu čitavo lice biva spaljeno pre nego što mu nesuđena žrtva osvetnički zarije snop strela u kičmenu moždinu.



No, Blades of the Guardians nikada ne gubi svoju glamurozni, odmereno fantazijski ton, i ti visceralni elementi su samo dodatak teksture na nečemu što je inače energična, optimistična akciona drama sa elementima komedije. Kostimi su ovde minuciozno dizajnirani da deluju i ,,istorijski" ali i moderno i cool, a glumci se razmeću raskošnim frizurama i generalno glamuroznim izgledom. Ovde se pogotovo ističe Yu Shi, mladi glumac (i pevač) koji igra Shua, otelovljujući azijski muževni arhetip visokog, tankog muškarca duge svetle kose i ciničnog karaktera sa znalačkim šarmom. Shu je kodifikovan kao klasičan ,,rogue", neko ko treba da bude ,,pravi" amoralni lovac na ucene nakon što vidimo da je Dao Ma zapravo čovek komplikovane prošlosti i u stvari visokih moralnih načela, ali on ima svoj (svakako očekivani) karakterni luk u kome i sam demonstrira plemenitu evoluciju svojih nazora i Yu Shi ovo radi valjano, sa spretnim kretanjem između akcije, drame i komedije onako kako to scenario zahteva.



Lijun Chen je, pak, tajno oružje filma, i reklo bi se da je ova žena priliku koja joj je pala u krilo maltene iz vedra neba, shvatila vrlo ozbiljno. Njena uloga je da bude snažna, samostalna, intenzivna žena koja veruje u plemenite ideale i otelovljuje moralnu poruku filma jače nego i sam Zhishilang (čijem glumcu, po imenu Sun Yizhou ni ne vidimo lice), a čiji je ulog u drami što se odvija i veoma ličan, i ona ovde apsolutno briljira strahovitom energijom i prodornošću. Kada u jednom momentu juriša na daleko brojnije, teško oklopljene protivnike, jašući furiozno na konju i vrišteći ,,ja sam oluja", i sam gledalac oseti strah koji počinje da obuzima muškarce što se nalaze na poslovnoj, jelte, strani njenih strela.



Yuen Woo-ping je za ovaj film, očigledno veoma poseban u njegovoj karijeri, doveo i nekoliko legendi hongkonškog akcionog bioskopa da urade manje uloge, pa tako Karu Wei možda nećete ni primetiti, za Jeta Lija ćete se pola vremena pitati ,,čekaj, jel' ovo Jet Li?" ali će Big Tony Leung Ka-fai odraditi jednu od najfinijih uloga svoje pozne karijere i nakon prošlogodišnjeg izvrsnog pariranja Jackieju Chanu u The Shadow's Edge, pružiti jedan zreo, odmeren performans čoveka sa iskustvom, odgovornošću i brigama.



No, glavna zvezda ovog filma je – fotografija. Tony Cheung Tung-Leung i Peter Pau su ekstremno iskusni hongkonški direktori fotografije sa nekim poznatim naslovima iza sebe (The Legend of Drunken Master, Crouching Tiger, Hidden Dragon) i kako je Tony Cheung Tung-Leung već radio jedan akcioni spektakl u pustiji (Hidden Strike, dakako), ovde je samo imao priliku da još više razigra mišiće sa još većim budžetom.

Veliko je zadovoljstvo u 2026. godini gledati film koji ima propisno osvetljenje, senke i boje, gde nije sve ispasirano u nijanse žutog i oker HDR svetla i ne možete da nađete kršten kontrast. Naravno, pomaže to da je veliki deo scena rađen napolju i po danu, ali fotografija je ovde izvukla veličanstveni maksimum iz impresivnog pustinjskog mizanscena sa raskošnim widescreen panoramama i fantastičnim kontrastiranjem boja, a onda su noćne scene, pogotovo one sa vatrom, takođe izvrsne i za promenu koriste visoki dinamički raspon modernih digitalnih kamera da kreiraju uistinu spektakularne momente plesa plamena i tame.



Naravno, akcija je ovde u središtu svega i nije se žalilo para na konje, oklope, opremu, ali ništa od toga ne bi vredelo da sam Yuen Woo-ping režiji nije pristupio sa entuzijazmom kao da mu je ovo prvi film. Veoma svestan da su filmovi danas skupi i da se mnogo toga u njima dešava ne pred kamerom već u postprodukciji, sa digitalnim efektima i montažom, Yuen je insistirao da se najveći deo akcije ovde uradi na stari način, dakle, kroz zahtevnu fizičku koreografiju, spretno korišćenje žica i praktične efekte. ,,Mislim da publika vidi razliku", rekao je u intervjuu u kome je takođe objašnjavao kako je korišćenje različitih oružja u različitim cenama u filmu način da se – bez korišćenja reči – sugeriše evolucija likova i njihovih odnosa: ,,Dobre akcione scene imaju dobru borbu, ali sjajne akcione scene imaju sjajnu priču". Ovo je, mislim, ono po čemu se Blades of the Guardians izdvaja od ,,običnog" modernog wuxia filma, taj decenijama tesan zanat koji je evoluirao u umetnost spajanja fizičkog pokreta, kadriranja, montiranja, koreografije i karakterizacije što gledaoca na kraju uvlači u film bez ostatka i daje mu da OSETI puls filma radije nego da se bavi čitanjem njegovog teksta i slušanjem objašnjenja.



U tom je smislu Blades of the Guardians onda jedan prvorazredan DOGAĐAJ, ne samo mehanički sklopljeni spektakl, nego film koji sa svakim svojim set pisom ide korak dalje od samog sebe a više koraka ispred  onoga što rade druge kolege, nudeći nikada snažniji argument da je kineski akcioni film trenutno možda najbolji na svetu. Kako Yuen Woo-ping kaže da ga snimanje filmova podmlađuje i kako je Blades of the Guardians već zaradio skoro dvostruko više od svog budžeta – ovo je trenutno najgledaniji wuxia film u kineskoj istoriji a premijera mu je bila u Februaru – verujem da je nastavak neizbežan, a što, uostalom sugerišu i njegove poslednje scene, i samo mogu da se nadam da Yuena posluži dobro zdravlje pa da se za par godina ponovo vratimo ovom sjajnom ansamblu. U međuvremenu i za još kineske akcione prefinjenosti, budimo na istom mestu za koji tjedan kada ćemo pričati o filmu The Furious.

[Meho Krljic]

Well, sad bar vidim da niko ne čita ove moje tekstove jer VALJDA BI NEKO REAGOVAO na to da sam Kill Bill pripisao Wachowskima. Dakle, nemam pojma šta sam mislio dok sam pisao tu rečenicu - sigurno sam bio drogiran. Na blogu sam ispravio, ovde ne mogu da editujem, ali da bude jasno, Yeon Woo-ping jeste radio na Kill Bill ali naravno da ga Wachowski nisu pravile ni u kom smislu.

[Petronije]

Slabo čitam tvoje opise filmova jer nam se ukusi uglavnom ne poklapaju jebiga. Pogotovo ne čitam ove azijske tabačine, obožavao sam ih kao mali ali ostalo je na tome.

[Meho Krljic]

Nisam ljut, samo razočaran     


Šalim se, šalim se.


Mislim, ljut sam.

ŠALIM SE ŠALIM SE.

[mac]

Ovaj opis je toliko dug da mi je lakše da odgledam film...

[Meho Krljic]

Fer.

Ali kad odgledaš pitaćeš se "Šta li je sve Meho napisao o ovom REMEK DELU?"

[Meho Krljic]

Kirillu Sokolovu je sa They Will Kill You pružena ozbiljna šansa i fer je reći da je on upregao sve svoje snage da je dobro iskoristi. Mišljenja su i dalje podeljena između toga da je ovo derivativan, plitak film, tek nešto više od niske omaža i referenci Sokolovljevim idolima, koji ne uspeva da iskoristi potencijale svog ansambla, i toga da je u pitanju osvežavajuće nevaljala, krvoločna kombinacija žanrova koja možda nema MNOGO originalnosti ali ima KARAKTER. No, stoji da je u okviru tog nekog široko shvaćenog podžanra koji bi se mogao nazvati titranjem Tarantinovih testisa ionako memorabilnije ono što se dešava u pojedinačnim scenama nego što iko od nas očekuje da vidi potpuno sazreo, narativno kompleksan film*. Ono gde They Will Kill You definitivno ima čime da se razmeće je izgrađen, ubedljiv vizuelni pripovedni postupak, ukusno stilizovana art direkcija, i nešto odlične akcije.
*Nije da su to Doberman ili Killing Zoe bili...



Kirill Sokolov je ruski režiser, rođen 1989. godine u onome što se još zvalo Lenjingrad. Sokolov je svoj prvi celovečernji film – posle četiri kratka rada koja je dosta uspešno proturao po raznim festivalima od 2012. godine – napravio 2018. godine, i Why Don't You Just Die! (odnosno, Папа, сдохни) je bio instant hit i u Rusiji i širom bivšeg SSSR na ime prilično poznatih ruskih glumaca ali, vele, kvalitetne, brizantne kombinacije krvoločne akcije i komedije. Sa narednim filmom, No Looking Back (tj. Оторви и выбрось) iz 2021. je bio, kao i svi, dosta osakaćen pandemijskim problemima, ali je i ova crna krimi-komedija napravila dobar posao i obezbedila Sokolovu dovoljno pažnje da njegov treći film, a koji je upravo They Will Kill You, bude produciran od strane vrlo uglednih američkih kompanija.

New Line Cinema je ovde nastavio svoju dobru saradnju sa bračnim parom Andy i Barbara Muschietti, a ovo je, da podsetimo, kombinacija koja je Warneru u poslednjih deset godina donela monstr-hitove kao što su prvi i drugi deo najnovije adaptacije Kingovog romana It kao i televizijsku ekspanziju It: Welcome to Derry. Andy jeste u međuvremenu za Warner režirao flopčinu u formi zlosrećnog The Flash, ali to, evo, nije pomračilo svu njegovu slavu. No, u projekat They Will Kill You – prvi koji bračni par Muschietti radi u okviru svoje novouspostavljene kompanije Nocturna – su producenti očigledno ušli sa izvesnim oprezom, prihvatajući Kirillov originalni scenario (koji je doradio Alex Litvak, autor scenarija za Predators ali i ovogodišnji Masters of the Universe) ali mu dajući srazmerno jeftin (mada karakteran) ansambl glumaca i budžet za tromesečno snimanje u Južnoafričkoj republici.



Sokolov je ovo oberučke prihvatio i ako mi verujete na reč, sedite i pogledajte film SADA, pre nego što vam spojlujem neke od njegovih efektnih trikova kojim on vrlo rano uspeva da obezbedi dosta dobre volje i stavi vas u navijačko raspoloženje.

Da bude jasno, o They Will Kill You istorija neće pisati kao o nekakvom prevratničkom filmu niti će, mislim, on bilo kom članu svog ansambla biti upisan kao projekat koji ih je proslavio. Ipak, ovo je sasvim pristojnih sat i po propulzivne akcije i komedije koja spretno koristi svoje apsurdističke, stripovske osnovne postavke i, kako rekosmo, uspeva da impresionira na vizuelnom planu više nego jednom tokom svog kompaktnog, uzbuđenjima nabijenog trajanja.

Sokolov ovde, štaviše, uspeva da zabaci više udica u ribnjak u isto vreme, menjajući žanr filma tri puta u prvih petnaestak-dvadeset minuta, uspešno se poigravajući sa gledateljkinim očekivanjima, ali i demonstrirajući da on može da radi sve, i ozbiljnu (ili makar korektnu eksploatacijsku) dramu, i stilizovani horor i onda, konačno, ono što ovaj film stvarno jeste, krvopljusnu akciju i horor-komediju splajsovane u jedno za orgiju amputacija, dekapitacija, arterijskih sprejeva i organa koji, razdvojeni od tela u kome su do nedavno obavljali svoju funkciju, imaju neku svoju agendu i kratak ali dinamičan život.



Prvi veliki adut filma je, naravno, Zazie Beetz, žena koja je tokom poslednjih deset godina snimila MILION filmova i, uprkos neospornoj harizmi i upečatljivosti u kadru uglavnom dobija sporedne uloge. Verovatno ste je zapamtili iz Deadpoola 2 gde je igrala Domino i beznaporno bila najprijatnije iznenađenje tog filma, ili možda iz Bullet Train gde je bila The Hornet i prosto je bilo krajnje vreme da ova žena dobije glavnu ulogu u filmu koji nije nikakva, jelte, filozofija, ali je brizantna akciona ekstravaganca u kojoj će Beetz demonstrirati koliko opaka ume da bude. I, mislim, njeno ime u filmu – Asia Reaves – zvuči opako, zar ne? A ako ste pomislili ,,Hej, ovo zvuči kao neki badass ženski lik iz nekog Tarantinovog nesnimljenog filma", obećavam da ovo neće biti poslednji put da pominjete Tarantina tokom gledanja They Will Kill You. Naprosto, radi se o filmu koji u punoj meri prihvata estetiku i energiju neo-grindhouse rada u Tarantinovom (i Rodriguezovom, da) tragu i on je istovremeno i prilično referencijalan, onako kako su i Tarantinovi (i Rodriguezovi) slični radovi po definiciji bili. Asia Reaves onda, kao crna žena koja ne da na sebe i požrtvovano se bori za nešto što joj je i vrednije od sebe dolazi i kao kroz nekoliko slojeva postmodernog citiranja prenesena instant-legitimacija za film koji, da bude jasno, ne pokušava da kaže mnogo toga VELIKOG o bilo kojoj temi.

No, na početku filma Asia je samo tinejdžerka koja sa sestrom beži od oca-zlostavljača u kišnoj noći ispunjenoj strahom i očajanjem. Kada beg propadne, mlađu sestru otac ponovo uzme pod svoje a Asia završi u zatvoru zbog pokušaja ubistva imamo skok od deset godina u budućnost i sada Asiu na slobodi, kako dolazi da radi u velikom hotelu koji izgleda kao da ga je sagradila Satanska crkva. Mislim, i jeste: zgrada ima neonski crveni pentagram na krovu i bareljef nekakvog demona iznad ulaznih vrata ali pošto nam se sugeriše da je ovo Njujork, tu se niko preterano ne uzbuđuje, reklo bi se. U svakom slučaju, Asia ovde dolazi da bude, jelte, sobarica i dočekuje je ne-preterano-ljubazna menadžerka Lily koja je promptno sprovede u sobu da odspava pa će ujutro da krene sa radom. Onda usred noći NEŠTO ulazi u Asijinu sobu i to NEŠTO se sprema da joj uradi NEŠTO strašno.



Sokolov pravi veoma efektan pivot ovde, snimajući sasvim korektnu horor-scenu čoveka u crnoj mantiji (koja mu figuru potpuno deformiše i stavlja je u domen nečeg neljudskog) sa svinjskom maskom na licu koji deluje autentično zastrašujuće, samo da bi se ta ista scena transformisala u urnebesnu akcionu koreografiju sa više učesnika, nekim smelim radom kamere koja kruži oko boraca i prati njihove poglede, te brutalnim korišćenjem mačete i skraćene sačmarice. U ovoj sceni They Will Kill You suštinski postavlja svoj koncept, Asiu kao ultimativnu badass protagonistkinju koju je deset godina u zatvoru pretvorilo u beskompromisnu borilačku mašinu (u jednom flešbeku gledamo kako potpuno ignoriše šilo koje je dobila u stomak u tuči u zatvorskom tušu i kreće da razvaljuje opoziciju kao Vučić kad dođe kod Zoze na gostovanje a Zoza je cela opozicija), i njene neprijatelje kao, praktično, ekipu minibosova iz video-igara koje je sa jedne strane moralno ispravno povređivati i ubijati a sa druge strane nikada ne mogu da budu zaista ubijeni.

Naime, ekskluzivnost ovog hotela JESTE vezana za njegove veze sa satanskim kultom čiji su pripadnici uglavnom bogati i ugledni ljudi, društveni, jelte, krem, koji je u zamenu za besmrtnost nečastivom obećao redovne ljudske žrtve. Ovo je ekipa koja ima svinjsku glavu nabijenu na štap u podrumu hotela, u koju kada treba ulazi demon i ovaj demon svojim sledbenicima garantuje da ne mogu biti ubijeni sve dok mu u pravilnim razmacima prinose živote nedužnih osoba. Asia i jeste ovde jer je shvatila da je njena sestra, Maria, nakon očeve smrti i sama počela da radi u ovom hotelu i onda joj se izgubio trag.



They Will Kill You ne ulazi preterano duboko u društvenu kritiku ali pošto je ne drži u podtekstu nego, je, jelte, stavlja direktno u tekst, fer je reći da nema bogznašta da kaže o klasnom raslojavanju u modernom svetu i eksploataciji radničke klase, žena i etničkih manjina od strane bogataša. Sokolova je očigledno više zabavljalo da sataniste u ovom filmu napravi da budu smešni, dekadentni i bizarni pa tako pomenutu menadžerku koja zapravo vuče konce celog satanskog projekta, Lily, igra Patricia Arquette sa neobjašnjivim irskim naglaskom, njen muž je Britanac Paterson Joseph (i pošto je u pitanju crni muškarac, They Will Kill You komplikuje svoju kritičku metaforu), a tu su onda i Heather Graham, Tom Felton i razni drugi glumci i glumice u ulogama koje su mahom rađene da budu komične u kombinaciji njihove dekadentne klasne supremacije koja ide u paru sa nespretnošću da zapravo svojim rukama obave prljavi posao za demona, i groznih i smešnih stvari koje im radi Asia tokom produžene borbe po hotelu i gde oni gube delove tela i ponovljeno bivaju dehumanizovani i pretvoreni u groteske.

They Will Kill You je prirodno uporediti sa serijalom Ready or Not od koga Sokolov bez mnogo stida prepisuje funkcionalna karakterološka rešenja i delove dijaloga, ali na njegovoj strani je ipak to da je ovo vizuelno uzbudljiviji, stripovskiji, ambiciozniji film. Ne pričamo samo o bogatijem koloritu i stilizovanijim glavnim junakinjama – pored Zazie Beetz sa njenom impozantnom (akcionom) figurom i razbarušenom kosom, tu je i Myha'la kao sestra Maria – pa čak ni o tarantinovskim umetanjima logotipova koji najavljuju flešbekove ili uvođenje likova. Sokolov je neko ko dobar deo scena radi kroz vizuelnu naraciju, pametno mapirajući prostor kroz koji se kamera i protagonisti provlače i čak i gledalac nabaždaren na besprekidni ,,banter" Marvelovih filmova ovde odjednom shvati da dijaloga već dugo nema, a da je on potpuno uvučen u situaciju na ekranu.



Svakako nije prerano da se ovde pomene Sam Raimi – They Will Kill You dolazi iz tarantinovsko-rodriguezovskog smera sa tim žanrovskim mešapom u koji se film pretvara, ali ta vizuelna naracija sa inventivnim kretanjem kamere (direktor fotografije, Isaac Bauman je, između ostalog slikao seriju Loki, pa eto i neke ,,formalne" veze sa MCU) a onda i briljantno korišćenje praktičnih efekata apsolutno zovu Raimijevo ime. Sokolov je ovde, naravno, morao da ide na kombinaciju praktičnih efekata i digitalnog CGI montiranja, pogotovo imajući u vidu pomenute amputacije i dekapitacije, ali je VFX ekipa (Marc Smith kao supervizor efekata na setu i Nicole Smith kao supervizorka ,,kompozitovanja"*) odradila sjajan posao, obezbeđujući gde god je to bilo moguće taktilni osećaj koji daju praktični efekti, eventualno ih malo pojačavajući u postprodukciji.
*po mom znanju, ne postoji srpska reč koja se koristi da opiše ovaj posao sklapanja futidža urađenog kamerom i digitalnih efekata, dodataka, modela, svetla itd. u postprodukciji

Hoću da kažem, kad krv ovde šiklja iz presečenih arterija, to su pravi ,,sprejevi" rađeni na setu i snimljeni kamerom i ovo se apsolutno oseća. Kada Zazie Beetz vitla unaokolo sekirom čiju je glavu umotala u krpu, a krpu natopila benzinom i zapalila – to je prava vatra i Sokolov pravi vrlo usredsređen napor da svoju heroinu snimi dobro dok se ovo dešava i da ovu scenu postavi u slabije osvetljenu prostoriju kako bi vatra bila istaknuta na crnom bekgraundu i imala pravi efekat na gledaoca. Kada se koristi sačmara ljudi odleću unazad povučeni kablovima i ovo – iako znamo da u stvarnom životu puške ovog tipa naprosto nemaju dovoljno energije da hicem pomere, kamoli BACE toliku masu – daje filmu opipljivost i taktilnost kakve često nedostaju CGI produkcijama. Sve je to izmontirano odlično, da naglasi ono što Sokolov želi da se najbolje vidi i ovde, štaviše, možda najviše vidite tu tarantinovsku ruku gde su akcione scene nominalno inspirisane istočnjačkim wuxia i chanbara filmovima ali su kadriranje i montaža bliži Sergiu Leoneu (koji je i jedan od Sokolovljevih uzora) sa pauzama ili usporenim snimcima da se napravi perfektno kadriran momenat u kome će i glumac (a ne samo kaskader) imati da projektuje nekakvu emociju prema kameri.



Jedna od najimpresivnijih scena, pak, tiče se sjajnog korišćenja komplikovanog prostora gde Asia beži kroz hodnike koji se nalaze ispod podova i iza zidova stotinu godina starog hotela a neprijatelji je napadaju kroz zidove i prate kroz hodnike. Ovde je Sokolovljev osećaj za prostor, za kadriranje i kretanje kamere, za efektnu montažu ali i korišćenje muzičkih akcenata u prvom planu i film istovremeno ima i horor saspens i brutalnu splatterpunk akciju i komediju koja ne mora da mnogo zastaje da bi ispričala vic, nego sve ide brzo i efikasno.



Možda je problem ovog filma to da mu najbolje scene i jesu u prvoj polovini. Prva borba, u hotelskoj sobi, koja kreće kada Asia zagrize golu žicu utaknutu u zid kako bi sebe trgnula iz ošamućenosti, je najfiniji momenat koreografije, briljantnog kadriranja i pažljive montaže, dobrog osvetljenja i muzike, sa sjajnim osećajem za prostor i korišćenje predmeta koji se nalaze u sobi (uključujući veliki madrac kroz koji se bode mačetom i puca sačmom) i ovde Sokolov dostiže rani vrhunac filma. Nisu kasnije akcione scene loše, daleko od toga, pomenuta tuča sa zapaljenom sekirom je prilično atraktivna, naročito sa kulminacijom koja stiže u jednom urnebesno kadriranom presecanju ljudskog tela na pola po najdužoj osi, a poslednja borba se odvija u vizuelno interesantnom prostoru i koristi pomenutu svinjsku glavu dosta efektno, no film je do tog momenta već odradio svoje najbolje i najzanimljivije kaskaderske trikove.

Takođe, do finala film malo gubi i svoj emotivni naboj. Sokolov ovde po dužnosti prolazi kroz replike koje objašnjavaju motivacije likova, zašto neki od njih menjaju stranu itd, ali ovde je možda trebalo da se nabaci malo više ,,mesa" na skelet kako bi finalni sukob imao više saspensa, više tog emotivnog gravitasa, bio DRAMATIČAN više nego što jeste. Ovo nije beznačajno jer Sokolov i u tom finalu odlično radi sa kamerom i ima neke memorabilne momente sa svinjskom glavom ali je u kontrastu sa tim karakterološki rad ravniji i banalniji. A što je ipak šteta imajući u vidu harizmu glavne junakinje pa i pojavljivanje Angusa Sampsona – koga pamtite kao ,,organskog mehaničara" iz poslednja dva filma Georgea Millera – u poslednjoj sceni.



They Will Kill You svakako nudi dobar zanat i nije beznačajno da je ovaj film, po svojoj formi više nešto što biste očekivali ekskluzivno na strimingu i kablovskoj televiziji, imao propisnu bioskopsku distribuciju ovog proleća. Sa skromnim budžetom od 20 miliona dolara i boks-ofis zaradom od devetnaest, on je, čini mi se, Sokolovu dao šansu da dalje radi sa velikim studijima. Naravno, možda je to nedovoljno i možda New Line i Warner kažu da se više ne isplati ulagati u ovakve stvari, ali Sokolov bi trebalo da i dalje ima američku budućnost – sasvim verovatno u nekakvoj široj orbiti Davida Leitcha – i donese nam nova uzbuđenja u narednim godinama. Kao štovalac Zazie Beetz, srećan sam da je ona imala priliku da igra akcionu heroinu u filmu punom dobre koreografije i samraimijevske splatter-zabave i ako se zvezde ipak sklope kako treba i dobijemo They Will Kill You 2, niko neće biti srećniji od mene.

[Meho Krljic]

Da napomenem da ovo nije azijski akcioni film: producirali Amerikanci, režirao Rus, sniman u Južnoafričkoj Republici - GLOBALIZACIJA!!!!!        Plus, u pitanju je akciona horor komedija.


Ni iduće nedelje neće biti azijski akcijaš, tu imamo jedan vrlo sladak evropski akcioni film a onda one tamo, zna se - The Furious.

Sve ovo ZAPRAVO napominjem jer sa slika možda nije jasno da ovo nije horor film, odnosno da ima splatter i horror elemenata ali je prevashodno akcioni film.

[Petronije]

Konačno si se iščupao iz pakla zvanog "azijski akcijaši". 

[Meho Krljic]

Samo na dve nedelje!!!!!!!!!

Imam već naređane silne Kineze i takoto...


Ali vadlja će i Supergirl da padne u međuvremenu, a trebalo bi da pišem i o The Bone Temple da ne bude monotono...

[Meho Krljic]

Sisu: Road to Revenge je film koji počinje ozbiljnim tonom, objašnjavajući u vojsoveru što ide preko mape Evrope na kraju Drugog svetskog rata kako je Finska morala da se odrekne dela teritorije u korist Sovjetskog saveza i kako je čak 420 hiljada Finaca iz Karelije moralo da se preseli i ostavi svoje domove ,,koje većina njih nikada nije ponovo videla."



Neposredno zatim gledamo starog, borama i ožiljcima išaranog muškaraca kako 1946. godine kamionom ulazi u SSSR pokazujući finski pasoš. Vozi se nekoliko sati dok ne dođe do polusrušene kuće koju zatim polako ali efikasno rastavlja na komade i drvenu građu – na kojoj se vide i, recimo, urezane visine njegove dece onako kako su rasla – tovari na kamion. Jasno je da on svoj dom pokušava da spase kada već porodicu nije mogao. Kadrovi su lepi, orkestarska muzika bremenita tugom, glumac je izražajan bez reči, sa puno emocije na licu i tenzije u pokretima, ali već tada je i slučajnom prolazniku jasno da ne gleda dramu. Kamera se suviše kreće, pozadine se suviše razmazuju kako bi se istakla oštrina bora na licu protagoniste, montaža je suviše agresivna. Sisu: Road to Revenge je, kako mu i ime govori, akcioni film. Ono što možda ne znate u ovih prvih pet-šest minuta je koliko je ovo SUMANUT akcioni film.



Sisu: Road to Revenge je prošlogodišnji akcioni hit režisera i scenariste po imenu Jalmari Helander, kome je ovo četvrti film. Helander je sa svojim prvim dugometražnim filmom 2010. godine, Rare Exports, fantastičkim hororom koji je na crnohumorni način parodirao božićne običaje privukao dovoljno pažnje da mu već u drugom, Big Game iz 2014. glavnu ulogu igra Samuel L. Jackson. Helander je onda dosta radio na televizijama, pa se 2022. godine vratio sa Sisu, filmom u kome Jorma Tommila, glavni glumac iz njegovog prvog filma (i sporedni iz drugog) igra finskog tragača za zlatom usred Laponskog rata 1944. godine koji skoro slučajno mora da ubije urnebesnu količinu nacista.

Sisu: Road to Revenge – u Finskom originalu samo Sisu 2 – je direktan nastavak prvog filma ali ne morate znati ništa o prvom filmu da biste ga gledali. Takođe, u ovom filmu glavni negativci nisu nacisti već crvenoarmejci. Sniman u periodu kada je Putinova Rusija na sebe već preuzela ulogu evropskog negativca, on je osvetnička fantazija bazirana na elementu zapleta iz prvog filma u kome se saznalo da je glavni junak, Aatami Korpi zapravo legendarni finski komandos koji je u akciju krenuo kada mu je porodica stradala tokom Zimskog rata 1939. i 1940. godine, dok je on kao regularni član finske armije branio državu od Sovjetske invazije.



Istorijska osnova svakako postoji – Finci nikada nisu oprostili Sovjetima zimsku invaziju iz 1939. godine i bez obzira na to koliko je nacista Korpi ubio u prvom filmu, vredi podsetiti da su se finske trupe, a koje su sa SSSR potpisale mirovni sporazum pred početak proleća 1940. godine, bile u savezu sa Nemcima tokom opsade Lenjingrada. Ruku na srce, one nisu napredovale dalje od stare granice, u skladu sa idejom da je njihovo angažovanje na strani Rajha prevashodno bilo u cilju povratka teritorija anektiranih od strane SSSR. Sisu je utoliko ne samo korišćenje povoljnog savremenog trenutka u kome su se Rusi sami postavili na volej, već i nacionalistička fantazija o zalečenju traume starije od osamdeset godina i makar simboličkom zatvaranju ratne rane koja će u stvarnosti ostati zauvek nezarasla. Nešto kao ono što smo gledali pre četiri decenije da rade američki patrioti poput Chucka Norrisa i Sylvestera Stallonea u svojim revizionističkim akcijašima Missing in Action i Rambo: First Blood Part Two.



Sisu je inače finska reč za koju film kaže da ne postoji dobar prevod na Engleski jezik i da se radi o odlučnosti nastaloj iz očaja i prkosa koja gori, jelte, belim usijanjem. Utoliko, to da Sisu: Road to Revenge počinje sporo, prilično tiho, sa Korpijem koji je snažan čovek, pun ožiljaka, ali i tužan čovek koji svojim rukama razgrađuje kuću gde mu je ubijena porodica kako bi spasao makar uspomenu na njih, pa, to je zanimljiv tonalni osnov. Prvi film je i sam počinjao u ozbiljnijem ključu kako bi urnebesna akcija koja će uslediti biti šokantnija (u jednoj sceni tog filma, recimo, Korpi mora da dugo ostane ispod vode jer će ga ubiti ako izroni pa on preseca grkljane nemačkih vojnika koji tragaju za njim i udiše vazduh koji odande izlazi da ne bi morao da ide na površinu), no sa Sisu: Road to Revenge je, kako rekosmo, već na osnovu nervoznijih pokreta kamere, agresivnije montaže, sugestivnog osvetljenja jasno da neće proći previše vremena pre nego što Helander zgazi na kvačilo, dohvati menjač i gurne ga do vrha a onda iz sve snage nagazi na gas.



Prikladno, u centru prve polovine filma je veliki kamion na koji Korpi tovari grede svoje porodične kuće, osigurava ih gurtnama i kreće natrag na granici sa Finskom kako bi makar skelet svoje prošlosti odneo na slobodnu teritoriju. No, scena u sibirskom logoru nam pokazuje oficira Crvene armije koji bivšem šefu specijalnih jedinica, Jegoru Dragunovu, danas osramoćenom i utamničenom na ime zločina nad civilima tokom rata, obeća ne samo slobodu nego i bogatstvo ako uspe da presretne Korpija pre nego što se ovaj vrati u Finsku. Nominalno, između dve zemlje danas vlada mir, ali vojska ne zaboravlja da je Korpi tokom rata ubio nekoliko stotina crvenoarmejaca sveteći se za smrt supruge i dva sina koje je upravo Dragunovljeva jedinica ubila na kućnom pragu, komadajući ih čeličnim ašovom jedno po jedno. ,,Štedeli smo municiju", kaže Dragunov bez vidne griže savesti i već tada znamo da imamo posla sa psihopatom koji bi zadatak što mu se sada poverava verovatno uradio i besplatno. To da ga igra Stephen Lang, brodvejski glumac koga ceo svet pamti kao upečatljivog negativca iz Cameronovih Avatara svakako pomaže jer Lang, ma koliko da je njegov ,,ruski" naglasak na Engleskom kempi i ma koliko da su od možda 200 reči što ih izgovara u filmu četvrtina psovke, projektuje dubinu i slojevitost kakvu mu sam ispisani scenario svakako ne daje. On je negativac koji istovremeno fascinira i gadi vam se.



Jorma Tommila, sa druge strane kao Korpi, je prilično savršen uglavnom jer ne mora da govori. Glavni junak ovog filma ne izgovara ni jednu jedinu reč i Tommila glumi očima, velikim, često razrogačenim u izrazu teške emocije za koju se gledalac nada da je nikada neće sam iskusiti, namrštenim obrvama na licu išaranom prošlim iskušenjima, snažnim pokretima, često na ivici gubitka kontrole. Njegov Korpi je čovek ne jednom poguran do granice iza koje više ne možete da se nazovete ljudskim bićem i njegova želja da samo uzme svoju kuću i odnese je u Finsku, ne dirajući nikoga je opipljiva, relatabilna i još uvek sa prave granice suspenzije neverice.

No, onda Sovjeti odluče da se umešaju u sve i Helander pali turbo pogon, pretvarajući Sisu 2 u maltene crtani film gde sa svakom sledećom scenom trljate oči i pitate se da li ste STVARNO videli to što mislite da ste videli. Ono gde je prvi Sisu bio koliko-toliko plauzibilan B-akcijaš po šnitu osamdesetih, Sisu: Road to Revenge ostavlja u prašini već posle prve scene u kojoj Korpi prikazuje praktično nadljudske veštine korišćenja vatrenog oružja, a zatim film kreće da eskalira sa svakom narednom.



Strukturalno, Sisu: Road to Revenge je kao da ste izmešali First Blood i Mad Max: Fury Road, naročito u prvoj polovino dok Korpi pokušava da stigne do granice vozeći zabačenim provincijskim putevima i sada svestan da je progonjen, a Sovjeti ga jure automobilima, oklopnim guseničarima, motociklima (koje voze takođe oklopljeni vojnici kojima meci ne mogu ništa) pa na kraju avionima.

Helander je ovde radio sa malim budžetom i njegova komparativna prednost je pažljivo osmišljavanje svakog set pisa i NEVEROVATAN nivo viscere u njihovim klimaksima. Jurnjava po drumu je odlična i ima niskobudžetni medmaksovski šmek, sa požrtvovanim henčmenima koji skaču sa motora na kamion i Korpijem koji mora da ih eliminiše na imaginativne načine – sve vreme vozeći visokom brzinom, naravno – pa i da koristi njihova tela kao projektile kako bi porazio i druge progonitelje.



Drugo je naravno to da Sisu: Road to Revenge snažno naglašava farsičnu, crtanofilmovsku dimenziju u svojoj akciji, nudeći telesne dekonstrukcije koje bi bile sasvim odomaćene u nekakvom splatter horror filmu, ali i sa prelivom crnohumornog šmeka koji svaku od brutalnih scena gaženja, raznošenja ili amputacija čini i zanimljivom i duhovitom.

Fakat je da Sisu: Road to Revenge vrlo brzo stupa na teren praktično apsurda sa svojim set pisovima i momenat u kome morate odlučiti da li da suspenziju neverice odvrnete na maksimum ili da iščašite oči od prevrtanja je onaj u kome Korpi uspeva da se odbrani od napada lovačkih aviona (naravno Iljušinovih IL-II Šturmovika) kreativnim korišćenje drvene građe. Ova scena i onda kasnije ona u kojoj Korpi koristi tenk i eksploziv da pređe granicu su praktično kao da gledate Duška Dugouška u hiperrealnoj, Hi-Def grafici.



No, Helander nije tek dete koje je dobilo korpu punu CGI igračaka da se njima igra dok ne padne u nesvest. Iako je Sisu: Road to Revenge definitivno ekstremniji po svakoj osnovi od prvog filma, on ima vrlo lepo odmerenu dinamiku pa posle kulminacije sa tenkom oko sredine, prelazi u drugi mod rada i uspeva da iskombinuje tenzični triler, elemente horror-slashera i još više ludačke akcije za drugu polovinu koja se sva dešava u vozu. Ovde medmaksovski šmek odlazi u drugi plan a Korpi morfuje u punokrvnog Ramba sa nadahnutim improvizatorskim korišćenjem priručnih sredstava i alata, odvažnim šunjanjem kroz grupe neprijatelja, dovitljivim korišćenjem noža i krampa, pa onda LUDAČKOM akcijom sa dve mašinke kojima masakrira desetine crvenoarmejaca. Do sudbinskog sukoba sa Dragunovim doći će tek nakon JOŠ briljantno neverovatnog korišćenja zatečenih objekata na vozu a koji Korpiju pomažu da prevaziđe sve prepreke i suoči se sa nepokajnim ubicom svoje porodice.



To da Sisu: Road to Revenge nije samo niskobudžetni, zaboravljivi Rambo-klon u velikoj meri imamo da zahvalimo Helanderovoj režiserskoj pismenosti. Ne znam da li bi ovaj čovek umeo da režira tu neku ozbiljnu, plauzibilnu dramu, ali je njegovo vizuelno pripovedanje, ma koliko bukvalističko bilo, veoma kvalitetno. Sisu: Road to Revenge je film u kome jedva da ima dijaloga a glavni junak, rekosmo, ne izgovara ni jednu jedinu reč od početka do kraja, i Helander scene i naraciju u njima u najvećoj meri zasniva na svesti o prostoru, jasnom kadriranju i gledištima, razumljivoj montaži kadrova koja omogućava da pratimo fabulu bez verbalnih objašnjenja. Kad kažem da je ovo ,,bukvalistička" naracija mislim prevashodno na činjenicu da gledalac u mnogo set pisova zna unapred kako će se scena odvijati tokom sledećih minut ili dva, kao da ima storibord ispred sebe i da mnogi kadrovi zahtevaju pomenutu suspenziju neverice da bi radnja zaista mogla da se odvija tako kako film tvrdi da se odvija – Korpijev nestajući pa ponovo pojavljujući pas je, recimo, ozbiljan kamen oko vrata kontinuitetu naracije – ali ovo ne smeta previše jer je svaki kadar promišljen i dobro slikan a Sisu: Road to Revenge pritom ne pati od tunjavog, ravnog HDR osvetljenja kao što je gotovo pravilo za savremeni film. Ovde je kolorno gradiranje, za promenu, kreiralo priličnu količinu kontrasta u noćnim scenama i to valja ozbiljno pozdraviti.



Drugo, Tommila nije tek sekondhend Sylverster Stallone. Njegova gluma je, rekosmo, emotivna, puna ubedljivog očajanja i duboke melanholije i ovo uspeva da se lepo uklopi sa činjenicom da u akciji on radi stvari od kojih bi i John Woo malo trepnuo pa se ispravio u sedištu da vidi bolje. Helanderova režija uspeva da spoji ranjivost glavnog lika što je vidimo na njegovom licu i u telesnom stavu, sa praktično horor-kodifikacijom onoga što on radi u akciji, gde Korpi koristi leševe neprijatelja kao štit dok nemilosrdno komada protivnike hladnim i vatrenim oružjem. Par dobro odmerenih ,,mirnijih" scena – oslobađanje iz veza u kojima je mučen, ali i hodanje preko slomljenog stakla – daju glavnom liku tu martirsku dimenziju koja se pripisuje muževnim protagonistima akcionih filmova, ali Tommiline velike, tužne oči uspevaju da Korpija učine humanijim nego što je za Rambo-klonove pravilo, ma koliko da ga maskeri prekrivaju prljavštinom i krvlju tako da u kulminaciji filma skoro da gubi ljudski oblik. Utoliko, koda koja dolazi na samom kraju, tiha, emotivna i optimistična, sa setnim gudačima i umirenim koloritom pristaje ovoj priči iako smo sat i po pre nje gledali gotovo neprekidni masakr.



Sisu: Road to Revenge svakako pati od nekih objektivnih nedostataka. Nizak budžet se ovde pre svega ogleda u ekstenzivnom korišćenju CGI-ja tamo gde praktični efektni nisu dovoljni i dok je u dobrom delu filma ovo okej – na primer komadanje tela i amputacije izgledaju primereno sočno i zadovoljiće svakoga ko je, kao i mi, rastao uz The Thing i Evil Dead – u nekim scenama ume da bode oči. Ovo je najvidljivije u set pisu sa avionima i ako ste purista, možda će vam to zasmetati.



Naravno, čitav film zahteva dobronamernog gledaoca jer on, da podvučemo još jednom, nakon prvih petnaestak minuta postaje praktično crtani film, i ovo morate prihvatiti čista srca i otvorena uma. No, ako nemate problem sa tim, Sisu: Road to Revenge je film koji se jako dobro zabavlja sa onim što radi i nudi odličnu akciju i vizuelni – mada veoma mračni – humor. I da odmah dodamo: kada sam čuo da se priprema prikvel za First Blood malo sam prevrnuo očima jer, mislim, ZAŠTO, ali sada, znajući da ga režira baš Jalmari Helander, imam iznenađujuće mnogo entuzijazma da pogledam Johna Ramba kada dođe u bioskope 2027. godine. A onda, jednom, bože zdravlje, isti čovek da režira i nekog narednog Mad Maxa.

[Meho Krljic]

Furies, film Veronice Ngo iz pozne 2022. godine je najbolja vrsta prikvela. On sa prethodnim filmom u serijalu ima samo formalne veze, narativno je praktično potpuno nezavisan i mada u tehničkom smislu dodaje nešto ,,lore" sadržaja u univerzum u kome se dešavaju ovi filmovi, to je praktično potpuno nevažno za bilo koji od ova dva filma. Važnije, on je sigurnije realizovan, eksplicitnije urnebesan akcioni film čija se nominalno ozbiljna tema ovde obrađuje bez stvarnih pretenzija da bude obrađivana u dramskom smislu. To je možda i problem imajući u vidu koliko je ta tema osetljiva, ali prvi film jeste bio u blagom raskoraku između pokušaja da priča ,,pravi" narativ o eksploataciji dece i napora da majčina potraga za kidnapovanom ćerkom dobije formu visceralnog borilačkog filma. Utoliko, Furies je svesniji šta želi i kako da to postigne.



Prošao sam kroz svoj prikaz Furie, prvog vijetnamskog ,,martial arts" filma iz 2019. godine i malo sam se i iznenadio u kojoj sam meri bio kritičan prema nečemu što je po svim parametrima pionirski i sasvim solidno realizovan projekat. Pre Furie kinematografija ove države nije imala akcione filmove vredne pomena i to da je Furie napravljen sa svega oko milion dolara budžeta, da je imao vrlo pristojne koreografije i dosta STILA u vizuelnoj ravni, a da mu je narativ isporučen bez PREVIŠE šlajfovanja su sve stvari koje su sa protokom godinama u moj glavi prema ovom filmu kreirale prijatan nostalgični naklon. Jedna od rekurentnih kritika u tom prikazu je to kako je Furie očigledno pravljen da bude film za zapadnog gledaoca i da nekakve specifične ,,vijetnamske" arome u njemu nema i ona i dalje stoji osim što, ovako u refleksiji, mislim da ona nipošto nije fatalna niti da značajno umanjuje zadovoljstvo pri gledanju filma.



No, sa Furies smo dobili apgrejd, prelazak na sledeći nivo i demonstraciju kako sa dvostruko većim ali i dalje u apsolutnom smislu VEOMA SKROMNIM budžetom može da se napravi film koji osvaja stilom, šarmira karakterom a onda poentira odličnom akcijom. I to više puta, što bi mangupi rekli, bez vađenja. Furies i dalje ima elemente drame u kojima ženski ansambl ovog filma mora da se fokusira na emocije, posttraumatski stresni poremećaj i nepravednost sveta u kome muškarci vladaju a žene su tretirane kao roba, ali on je mnogo stilizovaniji film od originala, i posledično ima više karaktera koji će gledalac jače i bolje pamtiti.



Vijetnamska glumica, pevačica, režiserka i generalno preduzimljiva, multitalentovana žena Veronica Ngo je nakon Furie iskusila ozbiljan uzlet svoje karijere. Film u kome je autoritativno odradila glavnu ulogu je postao najuspešniji vijetnamski film svih vremena, a onda su ženi – koja inače ima i norveško državljanstvo – krenule da stižu ozbiljne ponude pa je Ngo već naredne godine igrala u The Old Guard pored Charlize Theron (kao i u nastavku iz 2025.) i u Da 5 Bloods Spikea Leeja, da bi onda 2022. godine sa režiserom Kietom Le-Vanom – koji je režirao Furie – napravila još jedan akcioni hit, The Princess, ovog puta u američkoj produkciji i sa ansamblom iskusnih trećepozivaca koji je ubrajao Joey King i Olgu Kurylenko (pored, razume se, MASE Bugara). Iste godine je i režirala prikvel za Furie.

Ngo je žena koja dizgine svoje karijere drži vrlo čvrsto u svojim rukama i na Furies je potpisana i kao scenaristkinja i koproducentkinja, a suprotno inicijalnoj vesti da će ona sa ovim filmom samo stajati iza kamere, pored režije je sebi dodelila i jednu od glavnih uloga u Furies i svojom harizmom uveliko cementirala personaliti ovog filma.



Možemo odmah da dodamo i to da je Furies najbolja vrsta prikvela jer u njemu ne samo da lik iz prvog filma ovde u mlađoj verziji igra potpuno druga glumica – što je i smisleno, n'est-ce pas? – nego i glavna glumica prethodnog filma ovde igra sasvim drugi lik od onog koji je igrala u prvom filmu. Simpatična je to ,,in universe" nedoslednost i samo doprinosi osećaju da je Furies film u kome je moguće mnogo toga što u prethodnom filmu, čvršće utemeljenom u verističkoj naraciji ne bi bilo plauzibilno.

Furies je i izrazitije ,,azijski" film. O nekakvoj tradiciji vijetnamskog akcionog filma još uvek ne možemo da pričamo – koliko vas uopšte zna da se nativno kreirana borilačka veština u Vijetnamu zove vovinam? – ali Furies svojim stilizacijama i brizantnom akcijom eksplicitno ugrađuje nove cigle u monument azijskog martial arts filma a koji su krenuli da podižu u Hong Kongu pre toliko godina. Ovo je film koji se i tematski i vizuelno oslanja na hongkonški akcioni film poznih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, smešten u amoralni, nihilistički ali dinamični i uprkos svemu zavodljivi urbani mizanscen i snažno okupan nijansama plave i ružičaste boje koje mu daju instant-nostalgični naboj.



Ánh Quỳnh Đồng, mlada glumica kojoj je ovo bio tek drugi film, u ovom filmu igra Bi, dete iz provincije čija je majka seoska seksualna radnica koja radi sve što može da ćerku odškoluje i obezbedi joj bolje opcije u životu nego što je sama imala. Na samom početku filma, avaj, pijani povremeni klijent zabasa u kuću kada je u njoj samo Bi i film ovde ima jednu od nekoliko svojih epizoda seksualnog nasilja, tim užasniju jer je ovde u pitanju dete.



Naravno, osveta za seksualno nasilje je bila česta tema klasičnih akcijaša iz perioda koji smo pominjali i Furies, za razliku od Furie čiji je feministički naboj bio diskretan i organski prozirao iz podteksta, ima eksplicitnu grrrl-power dimenziju i fokus na osveti za nepravde i traume. Ovo je feministička akciona fantazija prve klase, sa MNOGO pravdoljubivog pokolja počinjenog nad najgorim muškarcima na svetu ali to ne poništava činjenicu da je Furies malo i eksploatacija, sa više scena seksualnog napada nego što bi nekom prosečnom gledaocu možda bilo prijatno.

Veronica Ngo ove stvari snima ukusno – koliko se ukusno silovanje može snimiti – i možemo da kažemo da ovde ,,muški pogled" nije u prvom planu, te da ove scene imaju traumatičnu energiju koja onda dalje kontekstualizuje i akciju što ćemo je gledati. No, priroda žanra je takva da na primedbu da je u ovom filmu – kao i u svakom sličnom – seksualno nasilje trivijalizovano a trauma ,,zaravnjena" i korišćena kao gorivo a ne kao psihološki teret koji vodi do praktično invaliditeta, zaista ne može da se ponudi ikakav ozbiljan kontraargument. Ako volite žanrovski film, sve ćete ovo prihvatiti u hodu i namestiti se udobnije za scene u kojima traumatizovane žene JEBU KEVU trgovcima ljudima i u kojima je teško ne navijati glasno i uz mnogo odobravanja. Ako ne volite, Furies apsolutno nije film za vas.



Bi u toj uvodnoj sceni gubi i nevinost – simboličku i, jelte, anatomsku – ali i majku koja stiže na poprište dovoljno brzo da se umeša, ali pada kao žrtva pomahnitalog napadača. Devojčica je sada traumatizovana, ostavljena bez kuće koja izgori u ovoj sceni i odlazi u veliki grad da se tamo snalazi na ulici kako zna i ume.

Gro filma dešava se u 1998. godini na opakim ulicama Sajgona gde se bande bore za teritoriju, sklapaju privremene saveze i odrađuju zajedničke poslove, pre nego što se neko polakomi pa partnerstvo raskine zabadanjem noža u leđa. Bi je u ovom momentu već devojka, koja se snalazi kako zna i ume, džepari i krade i mora da se brani od napasnika kojima ništa jače ne signalizira da mogu slobodno da se posluže od činjenice da klinka ulicama tumara sama, nema stalno mesto boravka niti bilo koga da joj čuva leđa. Težak je to život, ali u jednom momentu sreća joj se nasmeši i starija, ozbiljna gospođa po imenu Lin je spasava sa ulice i odvodi u svoje skrovište gde su već dve devojke istih godina koja Bi pomažu da se okupa, dotera, sredi. Isprva deluje kao da je ovo organizovan seksualni rad koji, makar, organizuju žene, ali Lin zapravo finansira obuku svojih devojaka da budu dobre u borbi golim rukama, hladnim oružjem i pištoljima jer je njena ultimativna ambicija da razbuca bande trgovaca ljudima i ubije tipa po imenu ,,Mad Dog" Hai koji, sa svojih nekoliko poručnika, drži u željeznom stisku najveći deo sajgonskog podzemlja. Hai i njegova banda su beskrupulozni i brutalni, i prema konkurenciji ali i pogotovo prema ženama koje tretiraju kao robu i ovo su, iako svedeni na vrlo uprošćene karaktere, likovi koji plene (negativnom) energijom i daju filmu pitoreskne, odlično vizuelno stilizovane negativce za koje navijamo da ih vidimo uništene. Thuận Nguyễn je odlična faca kao Hai a njegovog poručnika Sona igra Nguyen Gi A i on je primer lika koji vrlo malo govori ali odlično izgleda i prosto zrači zlom za koje jedva čekate da mu ga neka od devojaka nabije natrag u facu i, ako može, kroz ezofagus sve do creva da se usere i umre tako serući.



Sa ,,naše" strane su Bi i njene dve koleginice, Hong i Thanh, mlade, energične žene koje su sve doživele seksualno nasilje i eksploataciju i koje svoje uloge anđela osvete preuzimaju sa apetitom. Njihovi kostimi su pitoreskni, noževi oštri a inicijalne akcije su im veoma uspešne. Tri klinke distinktnih frizura i prepoznatljivih preferenci u odevanju (sama Bi nosi GENIJALNU šuškavu trenersku koja ne bi mogla biti više '90s pa taman da je Sergio Tacchini lično sašije pred kamerom) demoliraju trgovinu narkoticima i maloletnicama činovima ekstremnog i superiorno zabavnog nasilja nad, rekosmo, najgorim ljudima na svetu, i, što je najbolje, iniciraju i neku vrstu rata između bandi jer svi misle da ovakvi napadi mogu biti delo samo suparničkog ganga.



Furies nema nekakav duboko promišljen i slojevit scenario, on je mnogo više serija urnebesnih akcionih scena povezanih momentima emotivnog bondinga između tri mlade devojke koje po prvi put u životu rade nešto što im deluje kao moralno neupitno (a ipak imaju i sumnje koje će izražavati u međusobnim razgovorima), ali uspeva da ima taman toliko preokreta i dramskih akcenata da narativ ne bude trivijalan. Investirani gledalac će osetiti emotivna krešenda u momentima velikih otkrića ili velikih žrtava kroz koje ansambl prolazi, pa će i poslednji bosfajt imati lepu simboličku težinu. No, Furies svakako nije DRAMA i njegov dramaturški naboj je bliži gritty hongkonškim akcijašima iz devedesetih ili video igrama koje su ti filmovi inspirisali. Ipak, sestrinski odnos između tri akcione heroine služi kao legitimno emotivno središte filma i naracija se na njega lepo naslanja.



Mnogo toga se, da se razumemo, rešava u vizuelnoj ravni što onda relativno skroman tekstualni deo filma čini manje problematičnim. Ánh Quỳnh Đồng, Thanh Vy Rima i Tóc Tiên koje igraju tri devojke sve izgledaju vrlo dobro, imaju distinktne karaktere i njihov izbor oružja i ponašanje u borbi su jednako deo njihovih karakterizacija kao i ono što pričaju između borbi. Veronica Ngo očigledno voli hongkonški borilački film i akcione scene su ovde nabijene do vrha ne samo dobrim, brzim koreografijama sa ubedljivim prikazom mladih i laganih žena koje superiorno i vizuelno atraktivno pobeđuju krupnije i teže muškarce, već i ikoničnim poziranjem i vrlo lepim stilizacijama. Za razliku od prošlog filma, izbor lokacija na kojima se borbe odvijaju komunicira jednu povišenu estetiku, sa recimo, enterijerom noćnog kluba, punim zanimljivog osvetljenja, te hodnicima i prostorijama koje sadrže reflektujuće površine i snažno su osvetljene. Ovde nema mnogo muljanja u mraku i čak su i tamnije akcione scene obeležene tim kombinovanjem plave i pink svetlosti koje im daju blago psihodeličan preliv.

Akcionu koreografiju je ovde ponovo radio Samuel Kefi Abrikh, sa asistencijama Yannicka Bena, i Francuzi su ovde podigli svoj performans na primetno viši nivo. Akcione scene karakterišu duže, kompleksnije koreografije razmene udaraca, blokada, bacanja, hladno oružje i pištolji su maštovito izmešani sa klasičnim vovinam šaketanjem i udaranjem nogama, a Veronica Ngo ovo snima sa mnogo autoriteta, puštajući glumice – koje su godinu dana trenirale za ovo snimanje – da u dužim kadrovima pokažu kako se dobro snalaze sa iskusnim kaskaderima i borcima.



Kombinacija dobro odabranih i dobro osvetljenih prostora gde se borbe dešavaju, dinamične, bliske kamere – koja nikada ne prelazi u dezorijentišući shaky cam haos – kvalitetne koreografije i dobre montaže je onda lekovita. Režija Veronice Ngo i montaža koju potpisuje Cong Dang Nguyen ovom filmu neporecivo daju jedan ubedljiviji, pa ako hoćete i profesionalniji nivo nego što je imao Furie i ovde nisam imao zamerki na montiranje i rezove koji su mi smetali u tom filmu. Naravno, MORA se još jednom pohvaliti sržni trio devojaka koje se bore vrlo srčano i to da je, recimo, Tóc Tiên popularna pop-pevačica ne znači da je u borilačkim koreografijama imala ikakav popust, naprotiv: njene scene treba da je prikažu kao optimističnu, vedru devojku koja, čak i kada ubija kriminalce zabrinjavajuće visokom frekvencijom, deluje duševno i pozitivno.

Film najveći deo svog akcionog programa odrađuje pošteno, starinski, na mišiće i stisnute zube, ali Ngo onda režira i jednu poteru motociklima po sajgonskom slamu i ovo je simultano najambicioznija i najbizarnija scena sklopljena od green-screen efekata, simpatično osmišljene koreografije i blatantno očiglednog CGI sadržaja, sve upakovano u jedan neprekinuti kadar. Ovo je, već smo o tome pričali, postala neka vrsta trenda za azijski akcioni film i mada ne verujem da postoji iko ko bi ovu scenu proglasio za kinematografski uzor drugima kako se to radi, njena pankerska, kurobolna energija je efektna.



Furies je vrlo solidan akcioni film čijih sto pet minuta trajanja ne deluju opterećujuće i nagrađuju strpljivost u tih par scena ,,emocije" i ,,drame" sa mnogo urnebesne akcije. Njegov glavni, ženski ansambl je besprekorno šarmantan, divno stilizovan i ukusno slikan (sa sve saundtrakom ludih devedesetih u kome se pored mnogo vijetnamskog popa čuje i ultimativni dens-hit No Limits, nizozemskih 2 Unlimited), a muškarci uspevaju da, i pored vrlo malo prostora za glumu, odrade neke dobre skice za portrete negativaca i da poumiru na spektakularne načine. Ovo je daleko više nego što sam očekivao od nastavka Furie i sada sa mnogo pozitivne anticipacije čekam nekakvu najavu da je u izradi treći film u serijalu. Valjaće nam. Smrt mizoginiji, sloboda ženama i slava Vijetnamu i Veronici Ngo koja mi sada deluje kao najozbilnija pretendentkinja na titulu ,,nove Michele Yeoh" od svih žena koje trenutno rade u azijskom akcionom filmu.