Mehmete, reaguj!

[Meho Krljic]

Da, ali je razlika bila u tome da su za razliku od drugih američkih sličnih firmi (uključujući Hanna Barbera), u Filmationu koristili donmaće crtače i animatore, umesto da zapošljavaju mnogo jeftinije japanske, korejske itd. studije. Dakle, em su imali lošu animaciju em su je skuplje plaćali   

[Meho Krljic]

Yuen Woo-ping ima punih osamdeset godina i upravo je snimio jedan od najboljih filmova u svojoj karijeri, a svakako najspektakularniju borilačku fantaziju ispod koje je ikada potpisao svoje ime. Poređenje sa Georgeom Millerom se nameće i pre nego što ukažemo da se veliki deo filma Blades of the Guardians dešava u pustinji i gde mu je puni naziv zapravo Blades of the Guardians: Wind Rises in the Desert, sa impresivnim scenama peščanih oluja i uskovitlanog orkanskog vetra što nosi i baca na sve strane ljude, konje i decu.



Yuen Woo-ping je legendarno ime hongkonškog akcionog filma, koreograf borbe koji je borilačke veštine pokupio već u porodici (otac, Yueh Siu-tien je takođe bio majstor kung fua i glumac u akcionim filmovima) a zatim učio kod Yua Jima-yuena na istoj visokoj školi iz koje su izašli Sammo Hung, Yuen Biao i naravno Jackie Chan. Yuen Woo-ping će i nakon kaljenja u industriji gde je nekoliko godina bio koreograf akcionih scena, svoju prvu režiju potpisati 1978. godine u filmu Snake in the Eagle's Shadow, akcionoj komediji u kojoj je režirao i svog oca ali i Jackieja Chana u jednoj od prvih uloga kojima će skrenuti pažnju šire javnosti na sebe.

Drunken Master, urađen nešto kasnije iste godine sa vrlo sličnom ekipom će onda ostati kao jedan od utemeljujućih naslova u žanru borilačke komedije i cementirati i Chanovu i Yuenovu reputaciju, osiguravajući kompaniji Seasonal Films važno mesto u hongkonškom produkcijskom krajoliku kojim su tokom najvećeg dela sedamdesetih dominirala Braća Shaw i Golden Harvest. Woo-ping će i kasnije raditi sa Chanom (uglavnom kao koreograf, na primer na američkom The Forbidden Kingdom iz 2008. godine), a kao autor će imati prilike da režira najvažnije hongkonške borilačke zvezde kao što su Sammo Hung, Jet Li i Donnie Yen.



Yuenova globalna reputacija će doći na ime saradnje na dva važna filma sa prelaska milenijuma u Milenijum. Sestre Wachowski su bile impresionirane njegovom koreografijom na Fist of Legend Gordona Chana, pa je Yuen radio koreografiju za The Matrix (i kasnije za Kill Bill). Gotovo paralelno sa tim sarađivaće sa Johnom Woom na Crouching Tiger, Hidden Dragon i koncept ,,wire fu" akcije, dakle, kung fu koreografije izmešane sa ,,natprirodnim" fizičkim sposobnostima likova – postignutim pomoću kablova kojima će oni raditi neverovatno visoke skokove i piruete – postaće globalno poznat i ostati njegov zaštitni znak do danas.

Yuen nije mnogo režirao nakon 1996. godine – verovatno i velikim delom jer mu je saradnja sa Holivudom na borilačkim koreografijama donosila više para i prepoznatljivosti na globalnoj sceni (sa Wachowskima je, rekosmo, sarađivao i na Kill Bill, ali i na Ninja Assassin), a i u samom Hong Kongu je pažljivo odlučivao sa kime će sarađivati (na primer sa Stephenom Chowom na njegovom Kung Fu Hustle), pa će se režiji vratiti tek 2010. godine, snimajući neo-wuxia filmove, povremeno uz podršku Donniea Yena.



Blades of the Guardians, pak, deluje kao neka vrsta definitivnog iskaza, spektakularna i skupa wuxia produkcija u koju su državne firme uložile puno novca da se prikaže superiornost kineske produkcije. Za razliku od nekih drugih recentnih kineskih akcijaša i wuxia filmova, Blades of the Guardians se velikim delom oslanja na praktične efekte i zahtevne koreografije, koristeći CGI pre svega za glancanje pustinjskog mizanscena i ojačavanje efekata pomenute peščane oluje. Tamo gde se računa, pak, Blades of the Guardians je urađen na old school način, sa glumcima i kaskaderima koji teško i naporno rade i sa vatrom koja, kad gori, STVARNO gori.



Blades of the Guardians je jedan od najskupljih filmova koje je Kina ikada napravila sa budžetom koji je, nakon dosnimavanja, kažu, dobacio do približno 123 miliona dolara. Ovde produkciji na ruku nije išao skandal koji je isplivao u javnost nakon što je snimanje završeno i nakon što se krenulo u postprodukciju: glumica koja je igrala glavnu žensku ulogu, Nashi, je prošle godine pored ovog filma snimila još jedan veliki istorijski spektakl (Creation of the Gods II: Demon Force), ali se početkom leta u javnosti pojavila priča o tome da je njena porodica iskoristila svoj uticaj da joj obezbedi vrhunsku edukaciju iako njeni rezultati na ispitima ovo nisu mogli da joj omoguće. Nashi je ovde na kraju bila žrtva jednog šireg trenda u kome gnevna javnost pažljivo analizira akademske rezultate dece iz boljih porodica kako bi našla dokaze o tome da su ona privilegovana u društvu koje makar nominalno počiva na ravnopravnosti i nije jedina kojoj će karijera biti ovime pogođena.

I, dobro, Nashi se ove godine pojavljuje u Deep Water, novom filmu Rennyja Harlina, pored Aarona Eckharta i Bena Kingsleyja i verovatno će uspeti da nastavi saradnje sa zapadnim produkcijama, ali u slučaju Blades of the Guardians donesena je teška odluka da se sve scene u kojima se ona pojavljuje snime ponovo a da će ulogu mlade, neustrašive ratnice po imenu Ayuya ponoviti kineska operska zvezda u usponu, Lijun Chen u svojoj prvoj pravoj filmskoj ulozi ikada.



Da li se u gotovoj verziji filma primećuje ikakva distorzija na ime ove činjenice? Ne – a što je svedočanstvo i o tome koliko je ova produkcija bila važna za kompanije koje su u njoj učestvovale, ali i o posvećenosti ostatka ansambla koji je, uostalom, mesecima pre početka snimanja prolazio ozbiljan trening što je uključio mačevanje, jahanje, generalne fizičke pripreme. Glavni glumac, i jedan od producenata, Wu Jing (našoj publici najpoznatiji po ulozi u akcionom filmu Wolf Warrior od pre nešto više od decenije) je pustio kosu i bradu i ,,rigorozno trenirao" kako bi bio spreman za ulogu.

I ovo nije slučajno: Blades of the Guardians je ekranizacija veoma popularnog kineskog stripa Biao Ren koji je od 2015. godine kada je lansiran onlajn, do danas imao preko dve milijarde ,,čitanja". Biao Ren je njegov autor Xianzhe Xu zamislio kao kombinaciju kineske istorijske drame vezane za dinastiju Siu i vestern elemenata, sa pažnjom da se mnogi istorijski detalji verno prenesu i velika popularnost ove manhue je već porodila jednu ekranizaciju u vidu animirane serije iz 2023. čije je druga sezona zakazana za ovu godinu, paralelno sa igranom serijom koja je takođe u razvoju.



Znajući da je u pitanju opširan narativ – manhua je do sada sakupljena u dvanaest tomova – kao i da su wuxia narativi generalno natrpani likovima, istorijskim i izmišljenim, referencama na klanove, kraljevstva vojvodstva, kanate, plemena i njihove lidere, sasvim je opravdano pitati se koliko zapadni gledalac uopšte može da se snađe u filmu od svega dva sata koji od najavne špice kreće agresivno i bombarduje imenima raznih generala, predvodnika klanova, dinastičkih vladara itd. No, jedna od najboljih stvari u vezi sa ovim filmom je ta njegova ,,vestern" srž, dakle zaplet sa veoma jasnim odnosima glavnih likova, njihovim motivacijama i onime što je na kocki, a na koju se superstruktura kineske politike sedmog veka naše ere i gomile klanova, vojskovođa, njihovih naslednika, plaćeničkih trupa i pustinjskih plemena posloži bez previše interferencije. Sasvim je verovatno da do kraja filma nećete baš pohvatati ko je ovde sa kim bio u savezništvu a koje kome zabio nož u proverbijalnu grbinu I ZAŠTO, ali to ni najmanje neće umanjiti uživanje ne samo u urnebesnoj akciji već i u toj osnovnoj priči koja je postavljena na zdrave, funkcionalne temelje što ih znamo podjednako dobro iz azijske kinematografije i holivudskih vesterna.

Tako je ovde glavni junak, Dao Ma, na početku filma tek skromni lovac na ucene koji sa malim detetom koje drži ispred sebe na konju luta severom Kine i privodi poznaniju prava begunce od zakona. Kada mu se ponudi da stupi u državnu službu – jer je u pitanju izvanredan mačevalac – saznajemo da je on to već radio, bio član prestižne gardijske jedinice, ali da nikada više ne želi da bude u sistemu gde se slepo slušaju naređenja i neretko ubija nedužan svet zarad viših ciljeva.



Iako Dao Ma emituje imidž distanciranog, gotovo nihilističkog lovca na glave koga zanimaju samo pare* i ne pada mu na pamet da vadi svoj mač ako za to neće biti plaćen, vrlo brzo shvatamo da nije u stanju da ne reaguje kada mu se nepravda dešava ispred nosa, pa se onda isto tako brzo nađe i u bekstvu od iste one administracije koja je do juče želela da ga regrutuje.
*na početku ga vidimo kako jednom od ucenjenih kriminalaca kaže da ga neće privoditi ako mu ovaj da trostruko više novca nego što je cifra na poternici



Dao Ma i njegov netjak, Xiao Qi pribežište nalaze  u obližnjem selu ponosnih, nezavisnih gorštaka koji sa lokalnom administracijom imaju odnos uzajamnog nenapadanja ali ne priznaju njen autoritet, ali onda poglavica ove zajednice traži od lovca na ucene uslugu: da bezbedno do grada Chang'ana sprovede legendarnog maskiranog ustanika Zhishilanga, čije propovedanje jednakosti, otpora vladarima i pokretanje ,,revolucije cveća" znači da je on trenutno najtraženija ucenjena glava u čitavoj carevini.

Dao Ma na ovo zlovoljno pristaje jer odlazak ka prestonici podrazumeva da mora da uradi upravo suprotno od niskoprofilnog skrivanja od zakona, a što mu je bio prvi impuls, i na put kreće praćen ćerkom pomenutog poglavice, neustrašivom, žestokom borkinjom po imenu Ayuya i njenom najbližom saradnicom. Ovo su žene koje nikada nisu napustile svoju provinciju i o prestonici su slušale samo iz abrova i prepričanih urbanih legendi putnika namernika, ali one nisu naivne seljančice već izvanredno utrenirane i odvažne ratnice koje i same veruju u Zhishilangovu misiju pokretanja ustanka što će ukloniti korumpirani carski sistem i zemlju vratiti njenim stanovnicima.



Osvežavajuće je kada azijski istorijski film u 2026. godini ne zasniva svoj centralni konflikt na nacionalističkim bajkama o odbrani otadžbine od invazije, a još više to da je Zhishilang prikazan kao, pa, ekscentrična, zapravo i komična figura. Sve vreme pod maskom – da ne bi bio prepoznat iako je upravo maska ono po čemu ga svi identifikuju – Zhishilang ima jedan nenasilni, blago parodiran gandijevski nastup a koji čini zgodan kontrast činjenici da je okružen ljudima koji žive od mača, luka i strele.

Ovo se još dodatno podcrtava kada Dao Maova mala družina bude proširena uključivanjem još jednog lovca na ucene po imenu Shu – čoveka duge pepeljaste kose koga svi zovu ,,Duh od žada" – i njegove zarobljenice, jedne jezičave ali simpatične žene za koju je jasno da je videla sveta i to ne uvek iz najplemenitije perspektive.



Yuen Woo-ping je svoju režisersku ekspertizu stekao radeći kung fu komedije i mada će mnogi njegovi kasniji filmovi biti ,,ozbiljni" akcijaši (Tiger Cage, Iron Monkey), on će se ovom žanru iznova vraćati (videti pod Wing Chun, Tai Chi Boxer itd.). U Blades of the Guardians se ovaj njegov zanat demonstrira kroz prvu polovinu filma što se sastoji najvećim delom od zabavnih pustolovina u koje ova šarena, jedva funkcionalna družina ljudi sukobljenih motivacija i nekompatibilnih svetonazora upada jednu za drugom. Zhishilang je, rekosmo, najucenjenija glava u zemlji i naši će junaci imati posla i sa regularnom carevom vojskom i sa plaćeničkim ekipama koje sve treba nadmudriti i, uglavnom poraziti snagom oružja. Srećom, ovde su u družini neki od najboljih mačevalaca svog doba, da ne pominjem žene koje savršeno koriste lukove i strele pa se onda borbe, ma koliko neravnopravne bile, završavaju u korist naših. Štaviše, najspektakularnija borba u ovom delu filma tiče se sukoba unutar ekipe, kada Dao Ma i Shu imaju mačevalački duel na polju prepunom sirove nafte a koja se onda, nagađate, zapali i to bude NEVIĐEN spektakl oštrica i plamena.

No, Blades of the Guardians treba da bude i drama i mada on nikada ne prelazi preko granice ,,žanrovskog" rada u kome dramski elementi služe da podebljaju motivacije u akcionim scenama, ovo je takođe spretno urađeno. U skladu sa wuxia tradicijama, saznajemo više o Dao Maovoj prošlosti, o tome ko su dvoje u crno obučenih ljudi sa očigledno vojnom obukom, a koji prate njegovu družinu iz daleka*, imamo ideološke i filozofske rasprave o tome kome ratnik zaista duguje lojalnost – imperatoru ili narodu, svojoj vojnoj jedinici ili porodici – a i Ayuya dobija više prostora za svoj komplikovani odnos sa sinom lokalnog vojskovođe koji je od detinjstva kao svoju glavnu ambiciju stavio to da je oženi i, ako to na kraju ne bude moguće, pošto je u pitanju narcisoidni psihopata i ljigavi tatin sin, on neće prezati od toga da se njeno selo spali a nju kidnapuje i pretvori u praktično robinju.
*ona ima povez preko oka (i nije jedina u filmu sa ovakvim aksesoarom) i rasklopive čelične kandže na desnoj ruci a njega igra Nicholas Tse



Pomalo je i čudesno da Blades of the Guardians ne kolabira pod težinom svojih podzapleta i odnosa likova koji su, ti odnosi, građeni godinama pa i decenijama pre dešavanja što ih ovde gledamo a koja traju svega par dana. Nisam sasvim slučajno pomenuo Georgea Millera gore jer, slično Fury Roadu, i Blades of the Guardians ima road movie strukturu u kojoj se herojska potraga stavlja u fokus prve polovine filma, da bi druga polovina zapravo bila vraćanje istim putem unatrag, do izvora konflikta od koga se ne može večito bežati.

I mada Yuen Woo-ping nema millerovsku svedenost u pripovedanju, sa ipak više digresija da vidimo opštiji politički i istorijski kontekst, Blades of the Guardians izuzetno elegantno izbegava da se zaplete u pripovedanju, svodeći scene izvan glavnog toka priče na kratke, karakterne momente teatralnih postavki u kojima mudri, iskusni ljudi govore u praktično zen-koanima, a mladi naslednici usijanih glava shvataju da im je ovo retka prilika da usvoje mudrost koja bi mogla da ih dobro služi čitavih njihovih života. Glavni narativ je, pak, jasan, razumljiv i jednostavan, sa briljantnim fokusiranjem na spasilačku misiju na kraju a u kojoj Dao Ma i njegovi moraju da daleko brojnijeg protivnika poraze ne samo nadmoćnim mačevalačkim znanjem nego i, jelte, ratnim lukavstvom. I, dobro, to da je lukavstvo u ovom slučaju ,,prevara"  koju gledalac vidi iz aviona i na kraju se svejedno svodi na to da dvojica mačevalaca treba da poraze stotinu ili više naoružanih protivnika je samo žanrovski, wuxia trop koji je do ovog momenta u filmu apsolutno zarađen i koristi se kao izgovor za urnebesnu akciju u finalu.



Yuen Woo-ping već od samog početka filma insistira na tome da je akcija atraktivna i spektakularna pa su i kafanske čarke ovde rađene sa ozbiljno postavljenim kadriranjem, puno korišćenja žica, briljantno akrobatskim kung fu potezima za koje vam jedna polovina mozga kaže da su i anatomski i mehanički nemogući ali druga polovina je svaki put nadglasa bučnim navijanjem. Ovde pritom te stvari rade ljudi sa decenijskim iskustvom vežbanja borilačkih veština (Wu Jing je pre svega majstor vušua ali u ovom filmu izvanredno rukuje i mačem i kopljem i nekom vrstom improvizovane kusarigame, pa onda i sa dva topuza na kraju) i film ne pati od osećaja bestežinske, plutajuće borbe kakva je često bila prisutna u Matrixu. Takođe, akcija je KRVAVA – ovo je film koji sečiva ima već u naslovu i ta sečiva probijaju trupove i odsecaju udove a strele pogađaju ljude u usta, dok u jednoj sceni negativcu čitavo lice biva spaljeno pre nego što mu nesuđena žrtva osvetnički zarije snop strela u kičmenu moždinu.



No, Blades of the Guardians nikada ne gubi svoju glamurozni, odmereno fantazijski ton, i ti visceralni elementi su samo dodatak teksture na nečemu što je inače energična, optimistična akciona drama sa elementima komedije. Kostimi su ovde minuciozno dizajnirani da deluju i ,,istorijski" ali i moderno i cool, a glumci se razmeću raskošnim frizurama i generalno glamuroznim izgledom. Ovde se pogotovo ističe Yu Shi, mladi glumac (i pevač) koji igra Shua, otelovljujući azijski muževni arhetip visokog, tankog muškarca duge svetle kose i ciničnog karaktera sa znalačkim šarmom. Shu je kodifikovan kao klasičan ,,rogue", neko ko treba da bude ,,pravi" amoralni lovac na ucene nakon što vidimo da je Dao Ma zapravo čovek komplikovane prošlosti i u stvari visokih moralnih načela, ali on ima svoj (svakako očekivani) karakterni luk u kome i sam demonstrira plemenitu evoluciju svojih nazora i Yu Shi ovo radi valjano, sa spretnim kretanjem između akcije, drame i komedije onako kako to scenario zahteva.



Lijun Chen je, pak, tajno oružje filma, i reklo bi se da je ova žena priliku koja joj je pala u krilo maltene iz vedra neba, shvatila vrlo ozbiljno. Njena uloga je da bude snažna, samostalna, intenzivna žena koja veruje u plemenite ideale i otelovljuje moralnu poruku filma jače nego i sam Zhishilang (čijem glumcu, po imenu Sun Yizhou ni ne vidimo lice), a čiji je ulog u drami što se odvija i veoma ličan, i ona ovde apsolutno briljira strahovitom energijom i prodornošću. Kada u jednom momentu juriša na daleko brojnije, teško oklopljene protivnike, jašući furiozno na konju i vrišteći ,,ja sam oluja", i sam gledalac oseti strah koji počinje da obuzima muškarce što se nalaze na poslovnoj, jelte, strani njenih strela.



Yuen Woo-ping je za ovaj film, očigledno veoma poseban u njegovoj karijeri, doveo i nekoliko legendi hongkonškog akcionog bioskopa da urade manje uloge, pa tako Karu Wei možda nećete ni primetiti, za Jeta Lija ćete se pola vremena pitati ,,čekaj, jel' ovo Jet Li?" ali će Big Tony Leung Ka-fai odraditi jednu od najfinijih uloga svoje pozne karijere i nakon prošlogodišnjeg izvrsnog pariranja Jackieju Chanu u The Shadow's Edge, pružiti jedan zreo, odmeren performans čoveka sa iskustvom, odgovornošću i brigama.



No, glavna zvezda ovog filma je – fotografija. Tony Cheung Tung-Leung i Peter Pau su ekstremno iskusni hongkonški direktori fotografije sa nekim poznatim naslovima iza sebe (The Legend of Drunken Master, Crouching Tiger, Hidden Dragon) i kako je Tony Cheung Tung-Leung već radio jedan akcioni spektakl u pustiji (Hidden Strike, dakako), ovde je samo imao priliku da još više razigra mišiće sa još većim budžetom.

Veliko je zadovoljstvo u 2026. godini gledati film koji ima propisno osvetljenje, senke i boje, gde nije sve ispasirano u nijanse žutog i oker HDR svetla i ne možete da nađete kršten kontrast. Naravno, pomaže to da je veliki deo scena rađen napolju i po danu, ali fotografija je ovde izvukla veličanstveni maksimum iz impresivnog pustinjskog mizanscena sa raskošnim widescreen panoramama i fantastičnim kontrastiranjem boja, a onda su noćne scene, pogotovo one sa vatrom, takođe izvrsne i za promenu koriste visoki dinamički raspon modernih digitalnih kamera da kreiraju uistinu spektakularne momente plesa plamena i tame.



Naravno, akcija je ovde u središtu svega i nije se žalilo para na konje, oklope, opremu, ali ništa od toga ne bi vredelo da sam Yuen Woo-ping režiji nije pristupio sa entuzijazmom kao da mu je ovo prvi film. Veoma svestan da su filmovi danas skupi i da se mnogo toga u njima dešava ne pred kamerom već u postprodukciji, sa digitalnim efektima i montažom, Yuen je insistirao da se najveći deo akcije ovde uradi na stari način, dakle, kroz zahtevnu fizičku koreografiju, spretno korišćenje žica i praktične efekte. ,,Mislim da publika vidi razliku", rekao je u intervjuu u kome je takođe objašnjavao kako je korišćenje različitih oružja u različitim cenama u filmu način da se – bez korišćenja reči – sugeriše evolucija likova i njihovih odnosa: ,,Dobre akcione scene imaju dobru borbu, ali sjajne akcione scene imaju sjajnu priču". Ovo je, mislim, ono po čemu se Blades of the Guardians izdvaja od ,,običnog" modernog wuxia filma, taj decenijama tesan zanat koji je evoluirao u umetnost spajanja fizičkog pokreta, kadriranja, montiranja, koreografije i karakterizacije što gledaoca na kraju uvlači u film bez ostatka i daje mu da OSETI puls filma radije nego da se bavi čitanjem njegovog teksta i slušanjem objašnjenja.



U tom je smislu Blades of the Guardians onda jedan prvorazredan DOGAĐAJ, ne samo mehanički sklopljeni spektakl, nego film koji sa svakim svojim set pisom ide korak dalje od samog sebe a više koraka ispred  onoga što rade druge kolege, nudeći nikada snažniji argument da je kineski akcioni film trenutno možda najbolji na svetu. Kako Yuen Woo-ping kaže da ga snimanje filmova podmlađuje i kako je Blades of the Guardians već zaradio skoro dvostruko više od svog budžeta – ovo je trenutno najgledaniji wuxia film u kineskoj istoriji a premijera mu je bila u Februaru – verujem da je nastavak neizbežan, a što, uostalom sugerišu i njegove poslednje scene, i samo mogu da se nadam da Yuena posluži dobro zdravlje pa da se za par godina ponovo vratimo ovom sjajnom ansamblu. U međuvremenu i za još kineske akcione prefinjenosti, budimo na istom mestu za koji tjedan kada ćemo pričati o filmu The Furious.

[Meho Krljic]

Well, sad bar vidim da niko ne čita ove moje tekstove jer VALJDA BI NEKO REAGOVAO na to da sam Kill Bill pripisao Wachowskima. Dakle, nemam pojma šta sam mislio dok sam pisao tu rečenicu - sigurno sam bio drogiran. Na blogu sam ispravio, ovde ne mogu da editujem, ali da bude jasno, Yeon Woo-ping jeste radio na Kill Bill ali naravno da ga Wachowski nisu pravile ni u kom smislu.

[Petronije]

Slabo čitam tvoje opise filmova jer nam se ukusi uglavnom ne poklapaju jebiga. Pogotovo ne čitam ove azijske tabačine, obožavao sam ih kao mali ali ostalo je na tome.

[Meho Krljic]

Nisam ljut, samo razočaran     


Šalim se, šalim se.


Mislim, ljut sam.

ŠALIM SE ŠALIM SE.

[mac]

Ovaj opis je toliko dug da mi je lakše da odgledam film...

[Meho Krljic]

Fer.

Ali kad odgledaš pitaćeš se "Šta li je sve Meho napisao o ovom REMEK DELU?"

[Meho Krljic]

Kirillu Sokolovu je sa They Will Kill You pružena ozbiljna šansa i fer je reći da je on upregao sve svoje snage da je dobro iskoristi. Mišljenja su i dalje podeljena između toga da je ovo derivativan, plitak film, tek nešto više od niske omaža i referenci Sokolovljevim idolima, koji ne uspeva da iskoristi potencijale svog ansambla, i toga da je u pitanju osvežavajuće nevaljala, krvoločna kombinacija žanrova koja možda nema MNOGO originalnosti ali ima KARAKTER. No, stoji da je u okviru tog nekog široko shvaćenog podžanra koji bi se mogao nazvati titranjem Tarantinovih testisa ionako memorabilnije ono što se dešava u pojedinačnim scenama nego što iko od nas očekuje da vidi potpuno sazreo, narativno kompleksan film*. Ono gde They Will Kill You definitivno ima čime da se razmeće je izgrađen, ubedljiv vizuelni pripovedni postupak, ukusno stilizovana art direkcija, i nešto odlične akcije.
*Nije da su to Doberman ili Killing Zoe bili...



Kirill Sokolov je ruski režiser, rođen 1989. godine u onome što se još zvalo Lenjingrad. Sokolov je svoj prvi celovečernji film – posle četiri kratka rada koja je dosta uspešno proturao po raznim festivalima od 2012. godine – napravio 2018. godine, i Why Don't You Just Die! (odnosno, Папа, сдохни) je bio instant hit i u Rusiji i širom bivšeg SSSR na ime prilično poznatih ruskih glumaca ali, vele, kvalitetne, brizantne kombinacije krvoločne akcije i komedije. Sa narednim filmom, No Looking Back (tj. Оторви и выбрось) iz 2021. je bio, kao i svi, dosta osakaćen pandemijskim problemima, ali je i ova crna krimi-komedija napravila dobar posao i obezbedila Sokolovu dovoljno pažnje da njegov treći film, a koji je upravo They Will Kill You, bude produciran od strane vrlo uglednih američkih kompanija.

New Line Cinema je ovde nastavio svoju dobru saradnju sa bračnim parom Andy i Barbara Muschietti, a ovo je, da podsetimo, kombinacija koja je Warneru u poslednjih deset godina donela monstr-hitove kao što su prvi i drugi deo najnovije adaptacije Kingovog romana It kao i televizijsku ekspanziju It: Welcome to Derry. Andy jeste u međuvremenu za Warner režirao flopčinu u formi zlosrećnog The Flash, ali to, evo, nije pomračilo svu njegovu slavu. No, u projekat They Will Kill You – prvi koji bračni par Muschietti radi u okviru svoje novouspostavljene kompanije Nocturna – su producenti očigledno ušli sa izvesnim oprezom, prihvatajući Kirillov originalni scenario (koji je doradio Alex Litvak, autor scenarija za Predators ali i ovogodišnji Masters of the Universe) ali mu dajući srazmerno jeftin (mada karakteran) ansambl glumaca i budžet za tromesečno snimanje u Južnoafričkoj republici.



Sokolov je ovo oberučke prihvatio i ako mi verujete na reč, sedite i pogledajte film SADA, pre nego što vam spojlujem neke od njegovih efektnih trikova kojim on vrlo rano uspeva da obezbedi dosta dobre volje i stavi vas u navijačko raspoloženje.

Da bude jasno, o They Will Kill You istorija neće pisati kao o nekakvom prevratničkom filmu niti će, mislim, on bilo kom članu svog ansambla biti upisan kao projekat koji ih je proslavio. Ipak, ovo je sasvim pristojnih sat i po propulzivne akcije i komedije koja spretno koristi svoje apsurdističke, stripovske osnovne postavke i, kako rekosmo, uspeva da impresionira na vizuelnom planu više nego jednom tokom svog kompaktnog, uzbuđenjima nabijenog trajanja.

Sokolov ovde, štaviše, uspeva da zabaci više udica u ribnjak u isto vreme, menjajući žanr filma tri puta u prvih petnaestak-dvadeset minuta, uspešno se poigravajući sa gledateljkinim očekivanjima, ali i demonstrirajući da on može da radi sve, i ozbiljnu (ili makar korektnu eksploatacijsku) dramu, i stilizovani horor i onda, konačno, ono što ovaj film stvarno jeste, krvopljusnu akciju i horor-komediju splajsovane u jedno za orgiju amputacija, dekapitacija, arterijskih sprejeva i organa koji, razdvojeni od tela u kome su do nedavno obavljali svoju funkciju, imaju neku svoju agendu i kratak ali dinamičan život.



Prvi veliki adut filma je, naravno, Zazie Beetz, žena koja je tokom poslednjih deset godina snimila MILION filmova i, uprkos neospornoj harizmi i upečatljivosti u kadru uglavnom dobija sporedne uloge. Verovatno ste je zapamtili iz Deadpoola 2 gde je igrala Domino i beznaporno bila najprijatnije iznenađenje tog filma, ili možda iz Bullet Train gde je bila The Hornet i prosto je bilo krajnje vreme da ova žena dobije glavnu ulogu u filmu koji nije nikakva, jelte, filozofija, ali je brizantna akciona ekstravaganca u kojoj će Beetz demonstrirati koliko opaka ume da bude. I, mislim, njeno ime u filmu – Asia Reaves – zvuči opako, zar ne? A ako ste pomislili ,,Hej, ovo zvuči kao neki badass ženski lik iz nekog Tarantinovog nesnimljenog filma", obećavam da ovo neće biti poslednji put da pominjete Tarantina tokom gledanja They Will Kill You. Naprosto, radi se o filmu koji u punoj meri prihvata estetiku i energiju neo-grindhouse rada u Tarantinovom (i Rodriguezovom, da) tragu i on je istovremeno i prilično referencijalan, onako kako su i Tarantinovi (i Rodriguezovi) slični radovi po definiciji bili. Asia Reaves onda, kao crna žena koja ne da na sebe i požrtvovano se bori za nešto što joj je i vrednije od sebe dolazi i kao kroz nekoliko slojeva postmodernog citiranja prenesena instant-legitimacija za film koji, da bude jasno, ne pokušava da kaže mnogo toga VELIKOG o bilo kojoj temi.

No, na početku filma Asia je samo tinejdžerka koja sa sestrom beži od oca-zlostavljača u kišnoj noći ispunjenoj strahom i očajanjem. Kada beg propadne, mlađu sestru otac ponovo uzme pod svoje a Asia završi u zatvoru zbog pokušaja ubistva imamo skok od deset godina u budućnost i sada Asiu na slobodi, kako dolazi da radi u velikom hotelu koji izgleda kao da ga je sagradila Satanska crkva. Mislim, i jeste: zgrada ima neonski crveni pentagram na krovu i bareljef nekakvog demona iznad ulaznih vrata ali pošto nam se sugeriše da je ovo Njujork, tu se niko preterano ne uzbuđuje, reklo bi se. U svakom slučaju, Asia ovde dolazi da bude, jelte, sobarica i dočekuje je ne-preterano-ljubazna menadžerka Lily koja je promptno sprovede u sobu da odspava pa će ujutro da krene sa radom. Onda usred noći NEŠTO ulazi u Asijinu sobu i to NEŠTO se sprema da joj uradi NEŠTO strašno.



Sokolov pravi veoma efektan pivot ovde, snimajući sasvim korektnu horor-scenu čoveka u crnoj mantiji (koja mu figuru potpuno deformiše i stavlja je u domen nečeg neljudskog) sa svinjskom maskom na licu koji deluje autentično zastrašujuće, samo da bi se ta ista scena transformisala u urnebesnu akcionu koreografiju sa više učesnika, nekim smelim radom kamere koja kruži oko boraca i prati njihove poglede, te brutalnim korišćenjem mačete i skraćene sačmarice. U ovoj sceni They Will Kill You suštinski postavlja svoj koncept, Asiu kao ultimativnu badass protagonistkinju koju je deset godina u zatvoru pretvorilo u beskompromisnu borilačku mašinu (u jednom flešbeku gledamo kako potpuno ignoriše šilo koje je dobila u stomak u tuči u zatvorskom tušu i kreće da razvaljuje opoziciju kao Vučić kad dođe kod Zoze na gostovanje a Zoza je cela opozicija), i njene neprijatelje kao, praktično, ekipu minibosova iz video-igara koje je sa jedne strane moralno ispravno povređivati i ubijati a sa druge strane nikada ne mogu da budu zaista ubijeni.

Naime, ekskluzivnost ovog hotela JESTE vezana za njegove veze sa satanskim kultom čiji su pripadnici uglavnom bogati i ugledni ljudi, društveni, jelte, krem, koji je u zamenu za besmrtnost nečastivom obećao redovne ljudske žrtve. Ovo je ekipa koja ima svinjsku glavu nabijenu na štap u podrumu hotela, u koju kada treba ulazi demon i ovaj demon svojim sledbenicima garantuje da ne mogu biti ubijeni sve dok mu u pravilnim razmacima prinose živote nedužnih osoba. Asia i jeste ovde jer je shvatila da je njena sestra, Maria, nakon očeve smrti i sama počela da radi u ovom hotelu i onda joj se izgubio trag.



They Will Kill You ne ulazi preterano duboko u društvenu kritiku ali pošto je ne drži u podtekstu nego, je, jelte, stavlja direktno u tekst, fer je reći da nema bogznašta da kaže o klasnom raslojavanju u modernom svetu i eksploataciji radničke klase, žena i etničkih manjina od strane bogataša. Sokolova je očigledno više zabavljalo da sataniste u ovom filmu napravi da budu smešni, dekadentni i bizarni pa tako pomenutu menadžerku koja zapravo vuče konce celog satanskog projekta, Lily, igra Patricia Arquette sa neobjašnjivim irskim naglaskom, njen muž je Britanac Paterson Joseph (i pošto je u pitanju crni muškarac, They Will Kill You komplikuje svoju kritičku metaforu), a tu su onda i Heather Graham, Tom Felton i razni drugi glumci i glumice u ulogama koje su mahom rađene da budu komične u kombinaciji njihove dekadentne klasne supremacije koja ide u paru sa nespretnošću da zapravo svojim rukama obave prljavi posao za demona, i groznih i smešnih stvari koje im radi Asia tokom produžene borbe po hotelu i gde oni gube delove tela i ponovljeno bivaju dehumanizovani i pretvoreni u groteske.

They Will Kill You je prirodno uporediti sa serijalom Ready or Not od koga Sokolov bez mnogo stida prepisuje funkcionalna karakterološka rešenja i delove dijaloga, ali na njegovoj strani je ipak to da je ovo vizuelno uzbudljiviji, stripovskiji, ambiciozniji film. Ne pričamo samo o bogatijem koloritu i stilizovanijim glavnim junakinjama – pored Zazie Beetz sa njenom impozantnom (akcionom) figurom i razbarušenom kosom, tu je i Myha'la kao sestra Maria – pa čak ni o tarantinovskim umetanjima logotipova koji najavljuju flešbekove ili uvođenje likova. Sokolov je neko ko dobar deo scena radi kroz vizuelnu naraciju, pametno mapirajući prostor kroz koji se kamera i protagonisti provlače i čak i gledalac nabaždaren na besprekidni ,,banter" Marvelovih filmova ovde odjednom shvati da dijaloga već dugo nema, a da je on potpuno uvučen u situaciju na ekranu.



Svakako nije prerano da se ovde pomene Sam Raimi – They Will Kill You dolazi iz tarantinovsko-rodriguezovskog smera sa tim žanrovskim mešapom u koji se film pretvara, ali ta vizuelna naracija sa inventivnim kretanjem kamere (direktor fotografije, Isaac Bauman je, između ostalog slikao seriju Loki, pa eto i neke ,,formalne" veze sa MCU) a onda i briljantno korišćenje praktičnih efekata apsolutno zovu Raimijevo ime. Sokolov je ovde, naravno, morao da ide na kombinaciju praktičnih efekata i digitalnog CGI montiranja, pogotovo imajući u vidu pomenute amputacije i dekapitacije, ali je VFX ekipa (Marc Smith kao supervizor efekata na setu i Nicole Smith kao supervizorka ,,kompozitovanja"*) odradila sjajan posao, obezbeđujući gde god je to bilo moguće taktilni osećaj koji daju praktični efekti, eventualno ih malo pojačavajući u postprodukciji.
*po mom znanju, ne postoji srpska reč koja se koristi da opiše ovaj posao sklapanja futidža urađenog kamerom i digitalnih efekata, dodataka, modela, svetla itd. u postprodukciji

Hoću da kažem, kad krv ovde šiklja iz presečenih arterija, to su pravi ,,sprejevi" rađeni na setu i snimljeni kamerom i ovo se apsolutno oseća. Kada Zazie Beetz vitla unaokolo sekirom čiju je glavu umotala u krpu, a krpu natopila benzinom i zapalila – to je prava vatra i Sokolov pravi vrlo usredsređen napor da svoju heroinu snimi dobro dok se ovo dešava i da ovu scenu postavi u slabije osvetljenu prostoriju kako bi vatra bila istaknuta na crnom bekgraundu i imala pravi efekat na gledaoca. Kada se koristi sačmara ljudi odleću unazad povučeni kablovima i ovo – iako znamo da u stvarnom životu puške ovog tipa naprosto nemaju dovoljno energije da hicem pomere, kamoli BACE toliku masu – daje filmu opipljivost i taktilnost kakve često nedostaju CGI produkcijama. Sve je to izmontirano odlično, da naglasi ono što Sokolov želi da se najbolje vidi i ovde, štaviše, možda najviše vidite tu tarantinovsku ruku gde su akcione scene nominalno inspirisane istočnjačkim wuxia i chanbara filmovima ali su kadriranje i montaža bliži Sergiu Leoneu (koji je i jedan od Sokolovljevih uzora) sa pauzama ili usporenim snimcima da se napravi perfektno kadriran momenat u kome će i glumac (a ne samo kaskader) imati da projektuje nekakvu emociju prema kameri.



Jedna od najimpresivnijih scena, pak, tiče se sjajnog korišćenja komplikovanog prostora gde Asia beži kroz hodnike koji se nalaze ispod podova i iza zidova stotinu godina starog hotela a neprijatelji je napadaju kroz zidove i prate kroz hodnike. Ovde je Sokolovljev osećaj za prostor, za kadriranje i kretanje kamere, za efektnu montažu ali i korišćenje muzičkih akcenata u prvom planu i film istovremeno ima i horor saspens i brutalnu splatterpunk akciju i komediju koja ne mora da mnogo zastaje da bi ispričala vic, nego sve ide brzo i efikasno.



Možda je problem ovog filma to da mu najbolje scene i jesu u prvoj polovini. Prva borba, u hotelskoj sobi, koja kreće kada Asia zagrize golu žicu utaknutu u zid kako bi sebe trgnula iz ošamućenosti, je najfiniji momenat koreografije, briljantnog kadriranja i pažljive montaže, dobrog osvetljenja i muzike, sa sjajnim osećajem za prostor i korišćenje predmeta koji se nalaze u sobi (uključujući veliki madrac kroz koji se bode mačetom i puca sačmom) i ovde Sokolov dostiže rani vrhunac filma. Nisu kasnije akcione scene loše, daleko od toga, pomenuta tuča sa zapaljenom sekirom je prilično atraktivna, naročito sa kulminacijom koja stiže u jednom urnebesno kadriranom presecanju ljudskog tela na pola po najdužoj osi, a poslednja borba se odvija u vizuelno interesantnom prostoru i koristi pomenutu svinjsku glavu dosta efektno, no film je do tog momenta već odradio svoje najbolje i najzanimljivije kaskaderske trikove.

Takođe, do finala film malo gubi i svoj emotivni naboj. Sokolov ovde po dužnosti prolazi kroz replike koje objašnjavaju motivacije likova, zašto neki od njih menjaju stranu itd, ali ovde je možda trebalo da se nabaci malo više ,,mesa" na skelet kako bi finalni sukob imao više saspensa, više tog emotivnog gravitasa, bio DRAMATIČAN više nego što jeste. Ovo nije beznačajno jer Sokolov i u tom finalu odlično radi sa kamerom i ima neke memorabilne momente sa svinjskom glavom ali je u kontrastu sa tim karakterološki rad ravniji i banalniji. A što je ipak šteta imajući u vidu harizmu glavne junakinje pa i pojavljivanje Angusa Sampsona – koga pamtite kao ,,organskog mehaničara" iz poslednja dva filma Georgea Millera – u poslednjoj sceni.



They Will Kill You svakako nudi dobar zanat i nije beznačajno da je ovaj film, po svojoj formi više nešto što biste očekivali ekskluzivno na strimingu i kablovskoj televiziji, imao propisnu bioskopsku distribuciju ovog proleća. Sa skromnim budžetom od 20 miliona dolara i boks-ofis zaradom od devetnaest, on je, čini mi se, Sokolovu dao šansu da dalje radi sa velikim studijima. Naravno, možda je to nedovoljno i možda New Line i Warner kažu da se više ne isplati ulagati u ovakve stvari, ali Sokolov bi trebalo da i dalje ima američku budućnost – sasvim verovatno u nekakvoj široj orbiti Davida Leitcha – i donese nam nova uzbuđenja u narednim godinama. Kao štovalac Zazie Beetz, srećan sam da je ona imala priliku da igra akcionu heroinu u filmu punom dobre koreografije i samraimijevske splatter-zabave i ako se zvezde ipak sklope kako treba i dobijemo They Will Kill You 2, niko neće biti srećniji od mene.

[Meho Krljic]

Da napomenem da ovo nije azijski akcioni film: producirali Amerikanci, režirao Rus, sniman u Južnoafričkoj Republici - GLOBALIZACIJA!!!!!        Plus, u pitanju je akciona horor komedija.


Ni iduće nedelje neće biti azijski akcijaš, tu imamo jedan vrlo sladak evropski akcioni film a onda one tamo, zna se - The Furious.

Sve ovo ZAPRAVO napominjem jer sa slika možda nije jasno da ovo nije horor film, odnosno da ima splatter i horror elemenata ali je prevashodno akcioni film.

[Petronije]

Konačno si se iščupao iz pakla zvanog "azijski akcijaši". 

[Meho Krljic]

Samo na dve nedelje!!!!!!!!!

Imam već naređane silne Kineze i takoto...


Ali vadlja će i Supergirl da padne u međuvremenu, a trebalo bi da pišem i o The Bone Temple da ne bude monotono...

[Meho Krljic]

Sisu: Road to Revenge je film koji počinje ozbiljnim tonom, objašnjavajući u vojsoveru što ide preko mape Evrope na kraju Drugog svetskog rata kako je Finska morala da se odrekne dela teritorije u korist Sovjetskog saveza i kako je čak 420 hiljada Finaca iz Karelije moralo da se preseli i ostavi svoje domove ,,koje većina njih nikada nije ponovo videla."



Neposredno zatim gledamo starog, borama i ožiljcima išaranog muškaraca kako 1946. godine kamionom ulazi u SSSR pokazujući finski pasoš. Vozi se nekoliko sati dok ne dođe do polusrušene kuće koju zatim polako ali efikasno rastavlja na komade i drvenu građu – na kojoj se vide i, recimo, urezane visine njegove dece onako kako su rasla – tovari na kamion. Jasno je da on svoj dom pokušava da spase kada već porodicu nije mogao. Kadrovi su lepi, orkestarska muzika bremenita tugom, glumac je izražajan bez reči, sa puno emocije na licu i tenzije u pokretima, ali već tada je i slučajnom prolazniku jasno da ne gleda dramu. Kamera se suviše kreće, pozadine se suviše razmazuju kako bi se istakla oštrina bora na licu protagoniste, montaža je suviše agresivna. Sisu: Road to Revenge je, kako mu i ime govori, akcioni film. Ono što možda ne znate u ovih prvih pet-šest minuta je koliko je ovo SUMANUT akcioni film.



Sisu: Road to Revenge je prošlogodišnji akcioni hit režisera i scenariste po imenu Jalmari Helander, kome je ovo četvrti film. Helander je sa svojim prvim dugometražnim filmom 2010. godine, Rare Exports, fantastičkim hororom koji je na crnohumorni način parodirao božićne običaje privukao dovoljno pažnje da mu već u drugom, Big Game iz 2014. glavnu ulogu igra Samuel L. Jackson. Helander je onda dosta radio na televizijama, pa se 2022. godine vratio sa Sisu, filmom u kome Jorma Tommila, glavni glumac iz njegovog prvog filma (i sporedni iz drugog) igra finskog tragača za zlatom usred Laponskog rata 1944. godine koji skoro slučajno mora da ubije urnebesnu količinu nacista.

Sisu: Road to Revenge – u Finskom originalu samo Sisu 2 – je direktan nastavak prvog filma ali ne morate znati ništa o prvom filmu da biste ga gledali. Takođe, u ovom filmu glavni negativci nisu nacisti već crvenoarmejci. Sniman u periodu kada je Putinova Rusija na sebe već preuzela ulogu evropskog negativca, on je osvetnička fantazija bazirana na elementu zapleta iz prvog filma u kome se saznalo da je glavni junak, Aatami Korpi zapravo legendarni finski komandos koji je u akciju krenuo kada mu je porodica stradala tokom Zimskog rata 1939. i 1940. godine, dok je on kao regularni član finske armije branio državu od Sovjetske invazije.



Istorijska osnova svakako postoji – Finci nikada nisu oprostili Sovjetima zimsku invaziju iz 1939. godine i bez obzira na to koliko je nacista Korpi ubio u prvom filmu, vredi podsetiti da su se finske trupe, a koje su sa SSSR potpisale mirovni sporazum pred početak proleća 1940. godine, bile u savezu sa Nemcima tokom opsade Lenjingrada. Ruku na srce, one nisu napredovale dalje od stare granice, u skladu sa idejom da je njihovo angažovanje na strani Rajha prevashodno bilo u cilju povratka teritorija anektiranih od strane SSSR. Sisu je utoliko ne samo korišćenje povoljnog savremenog trenutka u kome su se Rusi sami postavili na volej, već i nacionalistička fantazija o zalečenju traume starije od osamdeset godina i makar simboličkom zatvaranju ratne rane koja će u stvarnosti ostati zauvek nezarasla. Nešto kao ono što smo gledali pre četiri decenije da rade američki patrioti poput Chucka Norrisa i Sylvestera Stallonea u svojim revizionističkim akcijašima Missing in Action i Rambo: First Blood Part Two.



Sisu je inače finska reč za koju film kaže da ne postoji dobar prevod na Engleski jezik i da se radi o odlučnosti nastaloj iz očaja i prkosa koja gori, jelte, belim usijanjem. Utoliko, to da Sisu: Road to Revenge počinje sporo, prilično tiho, sa Korpijem koji je snažan čovek, pun ožiljaka, ali i tužan čovek koji svojim rukama razgrađuje kuću gde mu je ubijena porodica kako bi spasao makar uspomenu na njih, pa, to je zanimljiv tonalni osnov. Prvi film je i sam počinjao u ozbiljnijem ključu kako bi urnebesna akcija koja će uslediti biti šokantnija (u jednoj sceni tog filma, recimo, Korpi mora da dugo ostane ispod vode jer će ga ubiti ako izroni pa on preseca grkljane nemačkih vojnika koji tragaju za njim i udiše vazduh koji odande izlazi da ne bi morao da ide na površinu), no sa Sisu: Road to Revenge je, kako rekosmo, već na osnovu nervoznijih pokreta kamere, agresivnije montaže, sugestivnog osvetljenja jasno da neće proći previše vremena pre nego što Helander zgazi na kvačilo, dohvati menjač i gurne ga do vrha a onda iz sve snage nagazi na gas.



Prikladno, u centru prve polovine filma je veliki kamion na koji Korpi tovari grede svoje porodične kuće, osigurava ih gurtnama i kreće natrag na granici sa Finskom kako bi makar skelet svoje prošlosti odneo na slobodnu teritoriju. No, scena u sibirskom logoru nam pokazuje oficira Crvene armije koji bivšem šefu specijalnih jedinica, Jegoru Dragunovu, danas osramoćenom i utamničenom na ime zločina nad civilima tokom rata, obeća ne samo slobodu nego i bogatstvo ako uspe da presretne Korpija pre nego što se ovaj vrati u Finsku. Nominalno, između dve zemlje danas vlada mir, ali vojska ne zaboravlja da je Korpi tokom rata ubio nekoliko stotina crvenoarmejaca sveteći se za smrt supruge i dva sina koje je upravo Dragunovljeva jedinica ubila na kućnom pragu, komadajući ih čeličnim ašovom jedno po jedno. ,,Štedeli smo municiju", kaže Dragunov bez vidne griže savesti i već tada znamo da imamo posla sa psihopatom koji bi zadatak što mu se sada poverava verovatno uradio i besplatno. To da ga igra Stephen Lang, brodvejski glumac koga ceo svet pamti kao upečatljivog negativca iz Cameronovih Avatara svakako pomaže jer Lang, ma koliko da je njegov ,,ruski" naglasak na Engleskom kempi i ma koliko da su od možda 200 reči što ih izgovara u filmu četvrtina psovke, projektuje dubinu i slojevitost kakvu mu sam ispisani scenario svakako ne daje. On je negativac koji istovremeno fascinira i gadi vam se.



Jorma Tommila, sa druge strane kao Korpi, je prilično savršen uglavnom jer ne mora da govori. Glavni junak ovog filma ne izgovara ni jednu jedinu reč i Tommila glumi očima, velikim, često razrogačenim u izrazu teške emocije za koju se gledalac nada da je nikada neće sam iskusiti, namrštenim obrvama na licu išaranom prošlim iskušenjima, snažnim pokretima, često na ivici gubitka kontrole. Njegov Korpi je čovek ne jednom poguran do granice iza koje više ne možete da se nazovete ljudskim bićem i njegova želja da samo uzme svoju kuću i odnese je u Finsku, ne dirajući nikoga je opipljiva, relatabilna i još uvek sa prave granice suspenzije neverice.

No, onda Sovjeti odluče da se umešaju u sve i Helander pali turbo pogon, pretvarajući Sisu 2 u maltene crtani film gde sa svakom sledećom scenom trljate oči i pitate se da li ste STVARNO videli to što mislite da ste videli. Ono gde je prvi Sisu bio koliko-toliko plauzibilan B-akcijaš po šnitu osamdesetih, Sisu: Road to Revenge ostavlja u prašini već posle prve scene u kojoj Korpi prikazuje praktično nadljudske veštine korišćenja vatrenog oružja, a zatim film kreće da eskalira sa svakom narednom.



Strukturalno, Sisu: Road to Revenge je kao da ste izmešali First Blood i Mad Max: Fury Road, naročito u prvoj polovino dok Korpi pokušava da stigne do granice vozeći zabačenim provincijskim putevima i sada svestan da je progonjen, a Sovjeti ga jure automobilima, oklopnim guseničarima, motociklima (koje voze takođe oklopljeni vojnici kojima meci ne mogu ništa) pa na kraju avionima.

Helander je ovde radio sa malim budžetom i njegova komparativna prednost je pažljivo osmišljavanje svakog set pisa i NEVEROVATAN nivo viscere u njihovim klimaksima. Jurnjava po drumu je odlična i ima niskobudžetni medmaksovski šmek, sa požrtvovanim henčmenima koji skaču sa motora na kamion i Korpijem koji mora da ih eliminiše na imaginativne načine – sve vreme vozeći visokom brzinom, naravno – pa i da koristi njihova tela kao projektile kako bi porazio i druge progonitelje.



Drugo je naravno to da Sisu: Road to Revenge snažno naglašava farsičnu, crtanofilmovsku dimenziju u svojoj akciji, nudeći telesne dekonstrukcije koje bi bile sasvim odomaćene u nekakvom splatter horror filmu, ali i sa prelivom crnohumornog šmeka koji svaku od brutalnih scena gaženja, raznošenja ili amputacija čini i zanimljivom i duhovitom.

Fakat je da Sisu: Road to Revenge vrlo brzo stupa na teren praktično apsurda sa svojim set pisovima i momenat u kome morate odlučiti da li da suspenziju neverice odvrnete na maksimum ili da iščašite oči od prevrtanja je onaj u kome Korpi uspeva da se odbrani od napada lovačkih aviona (naravno Iljušinovih IL-II Šturmovika) kreativnim korišćenje drvene građe. Ova scena i onda kasnije ona u kojoj Korpi koristi tenk i eksploziv da pređe granicu su praktično kao da gledate Duška Dugouška u hiperrealnoj, Hi-Def grafici.



No, Helander nije tek dete koje je dobilo korpu punu CGI igračaka da se njima igra dok ne padne u nesvest. Iako je Sisu: Road to Revenge definitivno ekstremniji po svakoj osnovi od prvog filma, on ima vrlo lepo odmerenu dinamiku pa posle kulminacije sa tenkom oko sredine, prelazi u drugi mod rada i uspeva da iskombinuje tenzični triler, elemente horror-slashera i još više ludačke akcije za drugu polovinu koja se sva dešava u vozu. Ovde medmaksovski šmek odlazi u drugi plan a Korpi morfuje u punokrvnog Ramba sa nadahnutim improvizatorskim korišćenjem priručnih sredstava i alata, odvažnim šunjanjem kroz grupe neprijatelja, dovitljivim korišćenjem noža i krampa, pa onda LUDAČKOM akcijom sa dve mašinke kojima masakrira desetine crvenoarmejaca. Do sudbinskog sukoba sa Dragunovim doći će tek nakon JOŠ briljantno neverovatnog korišćenja zatečenih objekata na vozu a koji Korpiju pomažu da prevaziđe sve prepreke i suoči se sa nepokajnim ubicom svoje porodice.



To da Sisu: Road to Revenge nije samo niskobudžetni, zaboravljivi Rambo-klon u velikoj meri imamo da zahvalimo Helanderovoj režiserskoj pismenosti. Ne znam da li bi ovaj čovek umeo da režira tu neku ozbiljnu, plauzibilnu dramu, ali je njegovo vizuelno pripovedanje, ma koliko bukvalističko bilo, veoma kvalitetno. Sisu: Road to Revenge je film u kome jedva da ima dijaloga a glavni junak, rekosmo, ne izgovara ni jednu jedinu reč od početka do kraja, i Helander scene i naraciju u njima u najvećoj meri zasniva na svesti o prostoru, jasnom kadriranju i gledištima, razumljivoj montaži kadrova koja omogućava da pratimo fabulu bez verbalnih objašnjenja. Kad kažem da je ovo ,,bukvalistička" naracija mislim prevashodno na činjenicu da gledalac u mnogo set pisova zna unapred kako će se scena odvijati tokom sledećih minut ili dva, kao da ima storibord ispred sebe i da mnogi kadrovi zahtevaju pomenutu suspenziju neverice da bi radnja zaista mogla da se odvija tako kako film tvrdi da se odvija – Korpijev nestajući pa ponovo pojavljujući pas je, recimo, ozbiljan kamen oko vrata kontinuitetu naracije – ali ovo ne smeta previše jer je svaki kadar promišljen i dobro slikan a Sisu: Road to Revenge pritom ne pati od tunjavog, ravnog HDR osvetljenja kao što je gotovo pravilo za savremeni film. Ovde je kolorno gradiranje, za promenu, kreiralo priličnu količinu kontrasta u noćnim scenama i to valja ozbiljno pozdraviti.



Drugo, Tommila nije tek sekondhend Sylverster Stallone. Njegova gluma je, rekosmo, emotivna, puna ubedljivog očajanja i duboke melanholije i ovo uspeva da se lepo uklopi sa činjenicom da u akciji on radi stvari od kojih bi i John Woo malo trepnuo pa se ispravio u sedištu da vidi bolje. Helanderova režija uspeva da spoji ranjivost glavnog lika što je vidimo na njegovom licu i u telesnom stavu, sa praktično horor-kodifikacijom onoga što on radi u akciji, gde Korpi koristi leševe neprijatelja kao štit dok nemilosrdno komada protivnike hladnim i vatrenim oružjem. Par dobro odmerenih ,,mirnijih" scena – oslobađanje iz veza u kojima je mučen, ali i hodanje preko slomljenog stakla – daju glavnom liku tu martirsku dimenziju koja se pripisuje muževnim protagonistima akcionih filmova, ali Tommiline velike, tužne oči uspevaju da Korpija učine humanijim nego što je za Rambo-klonove pravilo, ma koliko da ga maskeri prekrivaju prljavštinom i krvlju tako da u kulminaciji filma skoro da gubi ljudski oblik. Utoliko, koda koja dolazi na samom kraju, tiha, emotivna i optimistična, sa setnim gudačima i umirenim koloritom pristaje ovoj priči iako smo sat i po pre nje gledali gotovo neprekidni masakr.



Sisu: Road to Revenge svakako pati od nekih objektivnih nedostataka. Nizak budžet se ovde pre svega ogleda u ekstenzivnom korišćenju CGI-ja tamo gde praktični efektni nisu dovoljni i dok je u dobrom delu filma ovo okej – na primer komadanje tela i amputacije izgledaju primereno sočno i zadovoljiće svakoga ko je, kao i mi, rastao uz The Thing i Evil Dead – u nekim scenama ume da bode oči. Ovo je najvidljivije u set pisu sa avionima i ako ste purista, možda će vam to zasmetati.



Naravno, čitav film zahteva dobronamernog gledaoca jer on, da podvučemo još jednom, nakon prvih petnaestak minuta postaje praktično crtani film, i ovo morate prihvatiti čista srca i otvorena uma. No, ako nemate problem sa tim, Sisu: Road to Revenge je film koji se jako dobro zabavlja sa onim što radi i nudi odličnu akciju i vizuelni – mada veoma mračni – humor. I da odmah dodamo: kada sam čuo da se priprema prikvel za First Blood malo sam prevrnuo očima jer, mislim, ZAŠTO, ali sada, znajući da ga režira baš Jalmari Helander, imam iznenađujuće mnogo entuzijazma da pogledam Johna Ramba kada dođe u bioskope 2027. godine. A onda, jednom, bože zdravlje, isti čovek da režira i nekog narednog Mad Maxa.

[Meho Krljic]

Furies, film Veronice Ngo iz pozne 2022. godine je najbolja vrsta prikvela. On sa prethodnim filmom u serijalu ima samo formalne veze, narativno je praktično potpuno nezavisan i mada u tehničkom smislu dodaje nešto ,,lore" sadržaja u univerzum u kome se dešavaju ovi filmovi, to je praktično potpuno nevažno za bilo koji od ova dva filma. Važnije, on je sigurnije realizovan, eksplicitnije urnebesan akcioni film čija se nominalno ozbiljna tema ovde obrađuje bez stvarnih pretenzija da bude obrađivana u dramskom smislu. To je možda i problem imajući u vidu koliko je ta tema osetljiva, ali prvi film jeste bio u blagom raskoraku između pokušaja da priča ,,pravi" narativ o eksploataciji dece i napora da majčina potraga za kidnapovanom ćerkom dobije formu visceralnog borilačkog filma. Utoliko, Furies je svesniji šta želi i kako da to postigne.



Prošao sam kroz svoj prikaz Furie, prvog vijetnamskog ,,martial arts" filma iz 2019. godine i malo sam se i iznenadio u kojoj sam meri bio kritičan prema nečemu što je po svim parametrima pionirski i sasvim solidno realizovan projekat. Pre Furie kinematografija ove države nije imala akcione filmove vredne pomena i to da je Furie napravljen sa svega oko milion dolara budžeta, da je imao vrlo pristojne koreografije i dosta STILA u vizuelnoj ravni, a da mu je narativ isporučen bez PREVIŠE šlajfovanja su sve stvari koje su sa protokom godinama u moj glavi prema ovom filmu kreirale prijatan nostalgični naklon. Jedna od rekurentnih kritika u tom prikazu je to kako je Furie očigledno pravljen da bude film za zapadnog gledaoca i da nekakve specifične ,,vijetnamske" arome u njemu nema i ona i dalje stoji osim što, ovako u refleksiji, mislim da ona nipošto nije fatalna niti da značajno umanjuje zadovoljstvo pri gledanju filma.



No, sa Furies smo dobili apgrejd, prelazak na sledeći nivo i demonstraciju kako sa dvostruko većim ali i dalje u apsolutnom smislu VEOMA SKROMNIM budžetom može da se napravi film koji osvaja stilom, šarmira karakterom a onda poentira odličnom akcijom. I to više puta, što bi mangupi rekli, bez vađenja. Furies i dalje ima elemente drame u kojima ženski ansambl ovog filma mora da se fokusira na emocije, posttraumatski stresni poremećaj i nepravednost sveta u kome muškarci vladaju a žene su tretirane kao roba, ali on je mnogo stilizovaniji film od originala, i posledično ima više karaktera koji će gledalac jače i bolje pamtiti.



Vijetnamska glumica, pevačica, režiserka i generalno preduzimljiva, multitalentovana žena Veronica Ngo je nakon Furie iskusila ozbiljan uzlet svoje karijere. Film u kome je autoritativno odradila glavnu ulogu je postao najuspešniji vijetnamski film svih vremena, a onda su ženi – koja inače ima i norveško državljanstvo – krenule da stižu ozbiljne ponude pa je Ngo već naredne godine igrala u The Old Guard pored Charlize Theron (kao i u nastavku iz 2025.) i u Da 5 Bloods Spikea Leeja, da bi onda 2022. godine sa režiserom Kietom Le-Vanom – koji je režirao Furie – napravila još jedan akcioni hit, The Princess, ovog puta u američkoj produkciji i sa ansamblom iskusnih trećepozivaca koji je ubrajao Joey King i Olgu Kurylenko (pored, razume se, MASE Bugara). Iste godine je i režirala prikvel za Furie.

Ngo je žena koja dizgine svoje karijere drži vrlo čvrsto u svojim rukama i na Furies je potpisana i kao scenaristkinja i koproducentkinja, a suprotno inicijalnoj vesti da će ona sa ovim filmom samo stajati iza kamere, pored režije je sebi dodelila i jednu od glavnih uloga u Furies i svojom harizmom uveliko cementirala personaliti ovog filma.



Možemo odmah da dodamo i to da je Furies najbolja vrsta prikvela jer u njemu ne samo da lik iz prvog filma ovde u mlađoj verziji igra potpuno druga glumica – što je i smisleno, n'est-ce pas? – nego i glavna glumica prethodnog filma ovde igra sasvim drugi lik od onog koji je igrala u prvom filmu. Simpatična je to ,,in universe" nedoslednost i samo doprinosi osećaju da je Furies film u kome je moguće mnogo toga što u prethodnom filmu, čvršće utemeljenom u verističkoj naraciji ne bi bilo plauzibilno.

Furies je i izrazitije ,,azijski" film. O nekakvoj tradiciji vijetnamskog akcionog filma još uvek ne možemo da pričamo – koliko vas uopšte zna da se nativno kreirana borilačka veština u Vijetnamu zove vovinam? – ali Furies svojim stilizacijama i brizantnom akcijom eksplicitno ugrađuje nove cigle u monument azijskog martial arts filma a koji su krenuli da podižu u Hong Kongu pre toliko godina. Ovo je film koji se i tematski i vizuelno oslanja na hongkonški akcioni film poznih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, smešten u amoralni, nihilistički ali dinamični i uprkos svemu zavodljivi urbani mizanscen i snažno okupan nijansama plave i ružičaste boje koje mu daju instant-nostalgični naboj.



Ánh Quỳnh Đồng, mlada glumica kojoj je ovo bio tek drugi film, u ovom filmu igra Bi, dete iz provincije čija je majka seoska seksualna radnica koja radi sve što može da ćerku odškoluje i obezbedi joj bolje opcije u životu nego što je sama imala. Na samom početku filma, avaj, pijani povremeni klijent zabasa u kuću kada je u njoj samo Bi i film ovde ima jednu od nekoliko svojih epizoda seksualnog nasilja, tim užasniju jer je ovde u pitanju dete.



Naravno, osveta za seksualno nasilje je bila česta tema klasičnih akcijaša iz perioda koji smo pominjali i Furies, za razliku od Furie čiji je feministički naboj bio diskretan i organski prozirao iz podteksta, ima eksplicitnu grrrl-power dimenziju i fokus na osveti za nepravde i traume. Ovo je feministička akciona fantazija prve klase, sa MNOGO pravdoljubivog pokolja počinjenog nad najgorim muškarcima na svetu ali to ne poništava činjenicu da je Furies malo i eksploatacija, sa više scena seksualnog napada nego što bi nekom prosečnom gledaocu možda bilo prijatno.

Veronica Ngo ove stvari snima ukusno – koliko se ukusno silovanje može snimiti – i možemo da kažemo da ovde ,,muški pogled" nije u prvom planu, te da ove scene imaju traumatičnu energiju koja onda dalje kontekstualizuje i akciju što ćemo je gledati. No, priroda žanra je takva da na primedbu da je u ovom filmu – kao i u svakom sličnom – seksualno nasilje trivijalizovano a trauma ,,zaravnjena" i korišćena kao gorivo a ne kao psihološki teret koji vodi do praktično invaliditeta, zaista ne može da se ponudi ikakav ozbiljan kontraargument. Ako volite žanrovski film, sve ćete ovo prihvatiti u hodu i namestiti se udobnije za scene u kojima traumatizovane žene JEBU KEVU trgovcima ljudima i u kojima je teško ne navijati glasno i uz mnogo odobravanja. Ako ne volite, Furies apsolutno nije film za vas.



Bi u toj uvodnoj sceni gubi i nevinost – simboličku i, jelte, anatomsku – ali i majku koja stiže na poprište dovoljno brzo da se umeša, ali pada kao žrtva pomahnitalog napadača. Devojčica je sada traumatizovana, ostavljena bez kuće koja izgori u ovoj sceni i odlazi u veliki grad da se tamo snalazi na ulici kako zna i ume.

Gro filma dešava se u 1998. godini na opakim ulicama Sajgona gde se bande bore za teritoriju, sklapaju privremene saveze i odrađuju zajedničke poslove, pre nego što se neko polakomi pa partnerstvo raskine zabadanjem noža u leđa. Bi je u ovom momentu već devojka, koja se snalazi kako zna i ume, džepari i krade i mora da se brani od napasnika kojima ništa jače ne signalizira da mogu slobodno da se posluže od činjenice da klinka ulicama tumara sama, nema stalno mesto boravka niti bilo koga da joj čuva leđa. Težak je to život, ali u jednom momentu sreća joj se nasmeši i starija, ozbiljna gospođa po imenu Lin je spasava sa ulice i odvodi u svoje skrovište gde su već dve devojke istih godina koja Bi pomažu da se okupa, dotera, sredi. Isprva deluje kao da je ovo organizovan seksualni rad koji, makar, organizuju žene, ali Lin zapravo finansira obuku svojih devojaka da budu dobre u borbi golim rukama, hladnim oružjem i pištoljima jer je njena ultimativna ambicija da razbuca bande trgovaca ljudima i ubije tipa po imenu ,,Mad Dog" Hai koji, sa svojih nekoliko poručnika, drži u željeznom stisku najveći deo sajgonskog podzemlja. Hai i njegova banda su beskrupulozni i brutalni, i prema konkurenciji ali i pogotovo prema ženama koje tretiraju kao robu i ovo su, iako svedeni na vrlo uprošćene karaktere, likovi koji plene (negativnom) energijom i daju filmu pitoreskne, odlično vizuelno stilizovane negativce za koje navijamo da ih vidimo uništene. Thuận Nguyễn je odlična faca kao Hai a njegovog poručnika Sona igra Nguyen Gi A i on je primer lika koji vrlo malo govori ali odlično izgleda i prosto zrači zlom za koje jedva čekate da mu ga neka od devojaka nabije natrag u facu i, ako može, kroz ezofagus sve do creva da se usere i umre tako serući.



Sa ,,naše" strane su Bi i njene dve koleginice, Hong i Thanh, mlade, energične žene koje su sve doživele seksualno nasilje i eksploataciju i koje svoje uloge anđela osvete preuzimaju sa apetitom. Njihovi kostimi su pitoreskni, noževi oštri a inicijalne akcije su im veoma uspešne. Tri klinke distinktnih frizura i prepoznatljivih preferenci u odevanju (sama Bi nosi GENIJALNU šuškavu trenersku koja ne bi mogla biti više '90s pa taman da je Sergio Tacchini lično sašije pred kamerom) demoliraju trgovinu narkoticima i maloletnicama činovima ekstremnog i superiorno zabavnog nasilja nad, rekosmo, najgorim ljudima na svetu, i, što je najbolje, iniciraju i neku vrstu rata između bandi jer svi misle da ovakvi napadi mogu biti delo samo suparničkog ganga.



Furies nema nekakav duboko promišljen i slojevit scenario, on je mnogo više serija urnebesnih akcionih scena povezanih momentima emotivnog bondinga između tri mlade devojke koje po prvi put u životu rade nešto što im deluje kao moralno neupitno (a ipak imaju i sumnje koje će izražavati u međusobnim razgovorima), ali uspeva da ima taman toliko preokreta i dramskih akcenata da narativ ne bude trivijalan. Investirani gledalac će osetiti emotivna krešenda u momentima velikih otkrića ili velikih žrtava kroz koje ansambl prolazi, pa će i poslednji bosfajt imati lepu simboličku težinu. No, Furies svakako nije DRAMA i njegov dramaturški naboj je bliži gritty hongkonškim akcijašima iz devedesetih ili video igrama koje su ti filmovi inspirisali. Ipak, sestrinski odnos između tri akcione heroine služi kao legitimno emotivno središte filma i naracija se na njega lepo naslanja.



Mnogo toga se, da se razumemo, rešava u vizuelnoj ravni što onda relativno skroman tekstualni deo filma čini manje problematičnim. Ánh Quỳnh Đồng, Thanh Vy Rima i Tóc Tiên koje igraju tri devojke sve izgledaju vrlo dobro, imaju distinktne karaktere i njihov izbor oružja i ponašanje u borbi su jednako deo njihovih karakterizacija kao i ono što pričaju između borbi. Veronica Ngo očigledno voli hongkonški borilački film i akcione scene su ovde nabijene do vrha ne samo dobrim, brzim koreografijama sa ubedljivim prikazom mladih i laganih žena koje superiorno i vizuelno atraktivno pobeđuju krupnije i teže muškarce, već i ikoničnim poziranjem i vrlo lepim stilizacijama. Za razliku od prošlog filma, izbor lokacija na kojima se borbe odvijaju komunicira jednu povišenu estetiku, sa recimo, enterijerom noćnog kluba, punim zanimljivog osvetljenja, te hodnicima i prostorijama koje sadrže reflektujuće površine i snažno su osvetljene. Ovde nema mnogo muljanja u mraku i čak su i tamnije akcione scene obeležene tim kombinovanjem plave i pink svetlosti koje im daju blago psihodeličan preliv.

Akcionu koreografiju je ovde ponovo radio Samuel Kefi Abrikh, sa asistencijama Yannicka Bena, i Francuzi su ovde podigli svoj performans na primetno viši nivo. Akcione scene karakterišu duže, kompleksnije koreografije razmene udaraca, blokada, bacanja, hladno oružje i pištolji su maštovito izmešani sa klasičnim vovinam šaketanjem i udaranjem nogama, a Veronica Ngo ovo snima sa mnogo autoriteta, puštajući glumice – koje su godinu dana trenirale za ovo snimanje – da u dužim kadrovima pokažu kako se dobro snalaze sa iskusnim kaskaderima i borcima.



Kombinacija dobro odabranih i dobro osvetljenih prostora gde se borbe dešavaju, dinamične, bliske kamere – koja nikada ne prelazi u dezorijentišući shaky cam haos – kvalitetne koreografije i dobre montaže je onda lekovita. Režija Veronice Ngo i montaža koju potpisuje Cong Dang Nguyen ovom filmu neporecivo daju jedan ubedljiviji, pa ako hoćete i profesionalniji nivo nego što je imao Furie i ovde nisam imao zamerki na montiranje i rezove koji su mi smetali u tom filmu. Naravno, MORA se još jednom pohvaliti sržni trio devojaka koje se bore vrlo srčano i to da je, recimo, Tóc Tiên popularna pop-pevačica ne znači da je u borilačkim koreografijama imala ikakav popust, naprotiv: njene scene treba da je prikažu kao optimističnu, vedru devojku koja, čak i kada ubija kriminalce zabrinjavajuće visokom frekvencijom, deluje duševno i pozitivno.

Film najveći deo svog akcionog programa odrađuje pošteno, starinski, na mišiće i stisnute zube, ali Ngo onda režira i jednu poteru motociklima po sajgonskom slamu i ovo je simultano najambicioznija i najbizarnija scena sklopljena od green-screen efekata, simpatično osmišljene koreografije i blatantno očiglednog CGI sadržaja, sve upakovano u jedan neprekinuti kadar. Ovo je, već smo o tome pričali, postala neka vrsta trenda za azijski akcioni film i mada ne verujem da postoji iko ko bi ovu scenu proglasio za kinematografski uzor drugima kako se to radi, njena pankerska, kurobolna energija je efektna.



Furies je vrlo solidan akcioni film čijih sto pet minuta trajanja ne deluju opterećujuće i nagrađuju strpljivost u tih par scena ,,emocije" i ,,drame" sa mnogo urnebesne akcije. Njegov glavni, ženski ansambl je besprekorno šarmantan, divno stilizovan i ukusno slikan (sa sve saundtrakom ludih devedesetih u kome se pored mnogo vijetnamskog popa čuje i ultimativni dens-hit No Limits, nizozemskih 2 Unlimited), a muškarci uspevaju da, i pored vrlo malo prostora za glumu, odrade neke dobre skice za portrete negativaca i da poumiru na spektakularne načine. Ovo je daleko više nego što sam očekivao od nastavka Furie i sada sa mnogo pozitivne anticipacije čekam nekakvu najavu da je u izradi treći film u serijalu. Valjaće nam. Smrt mizoginiji, sloboda ženama i slava Vijetnamu i Veronici Ngo koja mi sada deluje kao najozbilnija pretendentkinja na titulu ,,nove Michele Yeoh" od svih žena koje trenutno rade u azijskom akcionom filmu.

[Meho Krljic]

Demon City, u originalu Oni Goroshi, je prošlogodišnja filmska adaptacija popularne – i krvoločne – mange Oni Goroshi, u kojoj – toj adaptaciji – katatonični plaćeni ubica posle dvanaest godina provedenih u invalidskim kolicima gde su ga hranili kašičicom i brisali mu pljuvačku sa brade, ustaje iz bolničkog kreveta, otkačinje infuziju i krevetskim čaršavom davi gangstera koji je došao da dovrši nedovoljno dobro obavljen posao od pre više od jedne decenije, a onda nastavlja da se sveti zlotvorima. U negativnom smislu. I to satarom. Film ima neke dobre glumce, opake borilačke koreografije i toliko malo personalitija da sam najmanje dva puta zaspao gledajući ga.



Demon City se zapravo nalazi u neobičnom procepu jer nije po sredi dovoljno niskobudžetna produkcija (poput Sonomurinih radova Hydra ili Ghost Killer) pa da može razuzdano da eksperimentiše sa idejama, krši pravila, donese na ekran teksturu koju normalno ne viđamo u japanskom akcionom filmu, ali ne radi se ni o nekakvim važnom studijskom filmu u kome se za vernost strip-predlošku starala armija producenata a koja je sa sobom donela i dovoljno para da ovo može da se napravi da bude kršteno i bude dostojno vrlo popularne mange koja je između 2020. i 2024. godine publikovana u nedeljnom seinen magazinu Manga Goraku.

Ovo je, naprosto, film snimljen za Netflix, kao drugi (ili treći) rad vrlo talentovanog režisera i on izgleda kao film za Netflix, traje kao film za Netflix i uprkos značajnim bljeskovima briljantnosti koje brutalno baca gledaocu na glavu, veoma rizikuje da bude instant zaboravljen i stopi se u metabrljotinu koju u vašoj glavi predstavljaju poluzaboravljene a poluhalucinirane uspomene na desetine Netflix filmova što ste ih gledali sa pola mozga i ni pola umetnički zainteresovane erekcije.



Ono što je za Demon City fer reći je da sam ga pogledao do kraja, uprkos surovoj borbi sa snom, a što je značajno više nego što mogu da kažem za gomilu drugih akcionih filmova koje mi je algoritam servirao, ja ih započinjao pa onda posle dvadesetak minuta prelazio na nešto drugo, trudeći se da ne overim od ljute dosade. U mnogo momenata tokom ovog filma vidi se da je ovo pravio neko ko ume da režira, da su akcione koreografije radili ljudi koji se svojim poslom ponose, pa da su čak i glumci dali svoj srčani maksimum, na čelu sa glavnim muškim muškarcem koji je imao nezahvalan zadatak da ode u onom ,,full r-word" smeru, teturajući se i mlatarajući po setu tokom celog filma, sa daj bože dvadeset reči koje izgovara i sumanutim, defokusiranim pogledom da sugeriše svoju gotovo potpunu izmeštenost iz sveta živih ljudi. No, Demon City kao celina nikada ne dostiže išta više od demonstracije solidnog zanata i, kako rekosmo, fali mu personaliti ili bilo šta po čemu bi se izdvojio iz mase drugih azijskih (i neazijskih) akcionih filmova kojima se trujemo u redovnim razmacima.



Seiji Tanaka, režiser i scenarista ovog filma (kao drugi scenarista potpisan je Masamichi Kawabe, ali to je jer je on crtač i scenarista mange po kojoj je ovaj film napravljen) je 2018. godine okrenuo mnoge glave svojim imaginativnim krimi-trilerom smeštenim u javno kupatilo, Melancholic, ali je onda valjda naletela pandemija pa do prošle godine nije napravio ni jedan film, da bi onda u 2025. izašle dve njegove nove režije, Demon City i komedija Shinisokonatta Otoko. Kako rekosmo, Demon City je nastao kao adaptacija popularne seinen mange Oni Gorochi, smeštene na intersekciji uvek popularnih priča o vrhunskim plaćenim ubicama i horor-intoniranih porcija japanskog demonološkog folklora. Kako je ovaj serijal išao četiri godine i imao 163 epizode (odnosno 16 tankobon kolekcija), sa mnogo razvoja različitih linija zapleta i karakternih lukova, Tanaka je morao ozbiljno da porazmisli kako da ovo kondenzuje u film od sat i četrdeset pet minuta.



I u principu, što se tiče zapleta, Demon City je sasvim stabilan proizvod, sa ne sad kao UVERLJIVOM ili ORIGINALNOM pričom ali sa pričom koja je dovoljno uverljiva da nas ne izbaci iz suspenzije neverice, a dovoljno ekonomično ispričana da nam ne smeta nedostatak originalnosti. Glavni junak, Shûhei Sakata je, dakle, vrhunski plaćeni ubica koji operiše u gradu Shinjo i u uvodnoj sceni ga gledamo kako pomenutom satarom (ali vrlo STAJLIŠ satarom) masakrira čitavu bandu lokalnih jakuza koji misle da su bezbedni u svom skrovištu na dokovima. Okoreli profesionalac se nakon pokolja ispozdravlja sa svojim agentom koji mu čestita na dobro obavljenom poslu, ode kući da se istušira pa da sedne da večera sa svojom ženom i ćerkicom, kao i svaki radni čovek. Sakati je ovo i poslednji posao pre odlaska u samoodabranu penziju, sa svešću da sada treba da se posveti porodici i uživa plodove dugogodišnjeg krvavog (bukvalno) rada.



Ne lezi vraže, samo što je izašao ispod tuša, Sakata zatiče dnevnu sobu punu gangstera u demonskim maskama – koje kao da su pokupili iz neke vrlo solidne produkcije Noh teatra – kako mu drže najmilije na nišanu. Kimen-gumi (,,čudna lica") su, nominalno nova banda u Shinjou i sada nakon što je Sakata eliminisao konkurenciju, oni odlučno preuzimaju vlast nad gradom i tu samo moraju da eliminišu nezgodnog hitmena koji bi u nekakvoj budućnosti mogao da im smrsi konce. Sakata gleda kako mu na oči ubijaju suprugu i ćerku a onda i sam biva upucan u glavu sa bliskog odstojanja... Film koji je u uvodnoj tuči imao neke duhovite – skoro pa komične – momente koreografije, se ovde odjednom uozbilji.



Dvanaest godina kasnije, Sakata je U STVARI ŽIV ali je biljka. Njegov agent plaća asistente da ga hrane kašikom, kupaju sunđerom, izvoze na krov zgrade u kolicima da bi se katatonični, jedva-živi muškarac makar sunčao kad već ne može da govori, da ikako komunicira, da se sam hrani, kupa ili vrši nuždu. Sve ovo se dešava na fonu velikog privrednog razvoja grada čiji aktuelni gradonačelnik, veoma sposoban, energičan, preduzimljiv, omiljen u narodu u intervjuu cvrkućućoj televizijskoj novinarki skromno odbija svu slavu od sebe i kaže da su upravo građani bili ti čiji je napor tokom poslednje decenije od grada koji se davio u demografskom minusu i finansijskim dugovima postao vitalna, bujajuća zajednica koja sada priprema završne poteze u otvaranju rizorta što će njihovom kraju privući brojne nove turiste.



Ne morate MNOGO da znate o japanskom organizovanom kriminalu i tome da jakuze uglavnom investiraju u gradnju, da bi vam vrlo brzo bilo jasno da su Kimen-gumi sa razlogom krili lica u sceni u kojoj su glavnom junaku zatrli porod. Brzo se vidi da u ovoj bandi pored samog gradonačelnika sedi i nekoliko uglednih javnih činovnika, uključujući i visokog policijskog nameštenika koji, kada se sazna da Sakatu puštaju iz zatvorske bolnice, rešava da ode do bolnice u kojoj je ovaj sada smešten nakon incidenta u kome ga je neko na ulici prepoznao i ubo nožem, i da tamo, ubrizgavajući nekakav otrov u crevo za infuziju, za svagda ovaj grad oslobodi potencijalnog trablmejkera.

Demon City je film koji od mange uzima neke zapravo sasvim nebitne detalje (na primer taj napad nožem na katatoničnog čoveka u invalidskim kolicima) a onda za neke bitne elemente pripovedanja nema dovoljno prostora. Na primer čitava demonska ikonografija bande Kimen-gumi i njen kontrast sa legendom da se u ovom gradu svakih pola veka pojavljuje demon koji poseda jednog čoveka i ovaj onda kreće da ubija, pa sve to uz upozoravajući tekst na početku filma o tome da žudnja za osvetom od ljudi pravi demone, sve to ovde ostaje na nivou pukog iskaza i nema prostora za zanimljive filozofske kontrapunkte i diskusije. Takođe, likovi su POTPUNO nerazvijeni i ovo je jedna od najvećih boljki Demon City.



Naime, kada Sakata nakon buđenja iz katatoničnog stupora krene da traži Kimen-gumi zlotvore pa sazna da mu je ćerka zapravo živa i da ju je usvojio baš onaj gangster koji je pucao na nju, kod njega ovo izaziva strahovitu emotivnu erupciju i sasvim razumljivi osvetnički bes koji apsolutno sve drugo stavlja u drugi plan, naročito uz neprijatne aluzije da očuh ima neke ne sasvim očinske planove sa svojom pastorkom.

Ali Sakata je u ovom filmu jedva nešto više od zombija, gotovo potpuno neusmen lik koji se izražava samo grčevitim, motorički nesavršenim trzajima i slepim ubilačkim besom, a svi ostali likovi su od najtanjeg kartona izrezani stereotipi koje zaboravite čim izađu iz kadra. Sama ćerka, Ryô, koja u stripu ima čitav svoj narativni luk rasta i evolucije, ovde nema ništa slično i mogla je biti zamenjena bilo kojim neživim predmetom, a gangsteri imaju po par proklamacija prepisanih iz bleferskog vodiča za jakuze i filmu ne samo da nedostaje malo šmeka u njihovim karakterizacijama već i bazične ekonomije naracije da gledalac kupi tu ideju kako građani u suštini vide da njima vladaju kriminalci i ubice ali se prave ludi jer grad prosperira. Imajući u vidu očigledne paralele između situacije u gradu Shinjo i onoga što mi ovde proživljavamo sa Beogradom na vodi i generalnom otetom državom, samo možemo da žalimo što Demon City površno i jedva performativno tretira svoj socio-politički kontekst.



Karakterološki je ovde bilo prostora da bude bolje – samo da je Tanaka umeo da razdvoji bitno od nebitnog a ne da petnaest minuta pred kraj saznajemo da su gradonačelnik i glavni henčmen zapravo braća blizanci i da to nema NIKAKVOG uticaja na rasplet – jer su glumci veoma solidni. Miou Tanaka je već pokazao šta zna u Godzilla Minus One i u seriji Kingdom pa je i ovde dobar, mlada Ami Tôma je dobra kao Ryô (onoliko koliko je dobila da glumi) a glavni glumac, Tôma Ikuta, čiji je filmski debi bio u adaptaciji najpoznatijeg japanskog modernog romana, Ningen Shikkaku je odličan kao Sakata.



Štaviše, oko njegovog performansa se film najviše i najbolje koaguiliše, dok se Ikuta tetura po setu, pokušavajući da ostvari kontrolu nad svojom motorikom, gangsteri ga ubadaju sečivima, pucaju u njega i odsecaju mu delove tela i nikako ne uspevaju da zaustave čoveka koga je osvetnički bes možda i bukvalno transformisao u demona.

Film u fotografskom smislu ima onaj uobičajeni srednjaški Netflix izgled sa muljavim svetlom i ravnom slikom, ali direktor fotografije Kohei Kato (ili možda vođa druge ekipe, Kôji Takado?) ima dobro oko da makar scene sa demonskim maskama i obrednim koreografijama snimi kako treba. Ono što je najvažnije, akcija, je snimljeno DOBRO i ovde dobijamo uobičajeno prenaglašeno vitlanje sečivima od strane jakuza i inih kriminalaca, kontrastirano sa Ikutinim zombifikovanim pokretima i ubilački efikasnom satarom. Iskusni tandem Hitoshi Fukushima (koreograf borbi) i Yugo Fujii (koordinator akcije) se odavno istesao radeći rame uz rame sa voljenim Yūjijem Shimomurom, kako na televiziji (Kingdom, Rurouni Kenshin, naravno Alice in Borderland) tako i na filmu (uključujući i Shimomurin Crazy Samurai Musashi) i u Demon City su borbe superiorno zabavne, sa idealnim odnosom artističkijih kompozicija i koreografija i starog dobrog krvopljusa, amputacija i  zarivanja sečiva u glavu. Tu je i jedna obavezna scena pentranja uz stepenice i borbe, cela snimljena iz jednog kadra i vrlo je korektna. Vredi pomenuti i muzički skor što ga je radio legendarni Tomoyasu Hotei (zapadna publika ga najviše zna po saundtraku za Kill BIll) i borbe ozvučio epskim slajd-gitarama u kontrastu sa japanskim folklornim udaraljkama.



Na kraju će za mene Demon City ostati kao uspomena na dobre borbe, intenzivnu energiju gotovo nemog glavnog junaka i ne mnogo više od toga. Ovo je primer filma kome bi režiser poput Takashija Miikea dao poseban spin, ali u kome je Tanaka naprosto odradio posao bez kreiranja ičeg memorabilnog. Ovakav kakav je Demon City čoveka uglavnom podseti na to da postoje ljudi kao što je Miike, ali i Timo Tjahjanto, koji svoje filmove prave gurajući koncept do granice loma, kako bi na kraju od njih ispalo nešto memorabilno. On je niska korektnih ali nedovoljno karakternih scena koje će vas u najboljem slučaju asocirati na Kill Bill, Tjahjantov The Night Comes for Us, Miikeov Full Metal Yakuza, pa i Silent Night Johna Wooa, a stare kuke akcionog filma možda ponajviše na Hard to Kill, film koji je od Stevena Seagala napravio, pa... Stevena Seagala. I svi su oni bolji od Demon City. Pogledati, dakle, kada budete BAŠ krizirali.

[Meho Krljic]

Evo, Spider-Man: Brand New Day je imao drugo najveće otvaranje u istoriji američkog filma, sa, kako je to precizno izračunato, 927 miliona dolara što ih je film zaradio tokom svog prvog vikenda. Jedini uspešniji film po ovoj metrici je Avengers: Endgame iz 2019. godine, dakle, kulminacija petnaestogodišnjeg zapleta iz dvocifrenog broja Marvel-filmova plasirana u bioskope sezonu pre nego što će pandemija imati devastirajuće efekte na navike potrošača kada je u pitanju gledanje filmova.



U kontrastu, Spider-Man: Brand New Day je naprosto četvrti nastavak solidno uspešnog serijala sa vrlo svedenim, praktično intimnim zapletom koji, naravno, ima spone sa prethodna tri filma ali je zapravo u presudnoj meri nezavistan od njih i čak i gledateljka koja nije gledala direktnu prethodnicu (Spider-Man: No Way Home iz 2022.), kao što je na primer u našem slučaju bila moja žena, neće imati neke značajnije probleme u praćenju radnje, razumevanju dramske osnove ovog filma, apsorpciji evolucije karakterizacija likova i njihovih odnosa.

Možda ljudi naprosto vole Spajdermena? Ovo je svakako teorija sa jakim nogama, ali fer je reći i da Tom Holland statistički gledano nije ničiji omiljeni Spajdermen i da to što je baš njegov Spajdermen prvi koji je dobacio do četvrtog nastavka* ima možda više veze sa tim da su do sada ovo bile priče primetno utemeljene u karakterima, a da su njihovi zapleti bili više lični nego što je to za Marvel nekakav prosek.
* Raimijevi filmovi su se časno ispisali posle trećeg, kontroverznog nastavka, Webbovi su jedva nacedili dva komada pre nego što je Sony rešio da je ,,prošireni univerzum" nepogrešiva, fjučr-prufovana strategija i nastavio da pravi katastrofalne superherojske filmove bez Spajdermena.

Konsekventno, najgori film iz aktuelnog serijala o Spajdermenu, srazmerno bledunjavi i ,,nespajdermenovski" Spider-man: Far from Home je bio najgori uglavnom jer je ponudio glavnog junaka koji ne liči na Spajdermena u dovoljnoj meri, smeštenog u mizanscen koji, ponovo, ni na koji način nije korespondirao sa nekim njegovim osnovnim dimenzijama karaktera.

Sa trećim nastavkom, No Way Home je produkcija eksperimentisala sa u tom trenutku vrlo popularnim multiverzalnim konceptom, a što u retrospektivi deluje kao sulud potez imajući u vidu koliko je animirani film Spider-man: Into the Spider-Verse to radio BOLJE, i uprkos svemu spravila iznenađujuće uspešan narativ u kome su gostovanja Andrewa Garfielda i Tobyja Maguirea, kao ,,starih" Spajdermena poslužila da Hollandov Spajdermen sazri. No Way Home je mogao da bude katastrofa, sa tim naglaskom na legatu umesto na intimnoj ljudskoj priči, sa fridžovanjem strine Mej koja je UPRAVO bila presudan element humanizacije Spajdermena, sa gomilom superzločinaca koji su u starim filmovima imali kompleksne motivacije i karakterizacije, ovde korišćenim da budu maltene samo proverbijalna galerija neprijatelja, ali je film na kraju bio prilično solidan i ostavio Spajdermena na mračnoj poziciji iz koje su se ipak nazirale brojne mogućnosti i prilike.



Et, voila, režija Spider-Man: Brand New Day je poverena Destinu Danielu Crettonu, čoveku sa DOVOLJNO azijskog DNK da bude podoban za režiranje filma o Šang Čiju, a koji je režirao i ovogodišnji Marvelov Disney+ serijal Wonder Man. Cretton je, bez sumnje, veoma talentovan autor, sa interesantnom pre-superherojskom radnom istorijom, ali Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings je, na stranu to što je bio visokobudžetni superherojski film sa mnogo azijskih glumaca, bio dramaturški slab a vizuelno još slabiji, dok je Wonder Man, uprkos vrlo solidnim kritikama i navodno dobrom ,,performansu" kod striming-publike, te najavama da se uskoro ulazi u preprodukciju druge sezone, ovih dana zvanično otkazan i više se neće praviti. No, kako je Spider-Man: Brand New Day, rekosmo, zaradio skoro milijardu dolara za jedan jedini vikend, mislim da je jasno ko će režirati i naredni nastavak Spajdermena, a ne bi me iznenadilo da u Disneyju sada – kada su ionako zvanično odlučili da smanje volumen superherojske produkcije, svesni koliko su doprineli fenomenu ,,superherojskog zamora" – objave da će sve naredne filmove iz superherojskog atra režirati Crettin i braća Russo. Barem dok AI ne stasa još malo i ispegla te neke sitne bagove što ga dele od prvog Oskara za film koji je napisala i režirala (glumila, komponovala itd.) veštačka inteligencija.

Spider-Man: Brand New Day, pritom, nije svoju opscenu zaradu postigao time da je u pitanju neviđeni vizuelni spektakl ili makar visokokonceptualni rad koji superherojštini pristupa iz nove perspektive i rekonstruiše je za novu generaciju. Cretton je mnogo toga, ali svakako nije Christopher Nolan, bez obzira što njegov najnoviji film deli značajan deo ansambla sa Odisejom, i Spider-Man: Brand New Day, naprotiv, trijumfuje najviše time da se vraća na fabrička podešavanja, fokusirajući se na intimnu, karakternu dramu originalnog Spider-man: Homecoming i ponavljajući neke njegove trikove za koje su mnogi već tada govorili da su njegova diferencija specifika u odnosu na u tom trenutku već u interreferencijalnosti i bombastičnosti izraza zapletenoj većini superherojske produkcije.

Tako Spider-Man: Brand New Day ima glavnog junaka čija je najveća briga zapravo intimna, personalna i tiče se njegovog emotivnog, unutarnjeg života a ne nekakvog superzločinca koji preti da uništi svet. U skladu sa tim i glavni negativac u filmu nije fotokopirani Thanos već osoba sa opipljivom traumom i legitimnom, složiće se većina gledalaca, žudnjom za osvetom, kojoj samo dopušta da se iskaljuje i na krivima i na nevinima. Kako to već biva, PRAVI negativac je ovde više sistem, konkretno depersonalizovana privatna kompanija sa javnim finansiranjem koja se bavi ,,bezbednošću" na načine koji fatalno narušavaju onu krhku ravnotežu između slobode (društva i individue) i bezbednosti. Konsekventno, iako Spider-Man: Brand New Day ima dosta akcionih scena i u jednom tenzičnom momentu pred kraj je sve živo u radijusu od jednog kilometra oko žarišta akcije zamrznuto u vremenu i prepušteno na milost i nemilost osobi koja se nalazi na ivici nervnog sloma, ovde se izbegava eskalacija u kojoj su se mnogi superherojski filmovi lako izgubili; ni u jednom trenutku ovde nije ugrožen ni svet, pa čak ni Njujork, i kada na kraju filma jedan život visi o koncu, ovo je na ime nesrećno ispaljenog snajperskog metka a ne nekakve bizarne pseudonauke ili kosmičke sile.



Da odmah bude jasno, Spider-Man: Brand New Day nije nekakav dekonstruktivni, smeli eksperiment; on je i dalje deo serijala i deo šireg kontinuiteta Marvelovog kinematskog univerzuma, odnosi likova u filmu su u punoj meri oslonjeni na finale No Way Home u kome je glavni junak morao da žrtvuje sopstveni identitet kako bi spasao multiverzum – i ovo je objašnjenje za to da ga se niko na svetu ne seća, uključujući njegovog najboljeg prijatelja, Neda i devojku Mary Jane (koji mu više nisu prijatelj i devojka jer ga više ne poznaju) – i istovremeno, ovo je film u kome se eksplicitno postavljaju temelji za uvođenje čitavog mutantskog/ X-Men podsklopa u MCU. Dakle, Brand New Day je u tehničkom smislu zaista samo jedna epizoda u metaserijalu MCU, ali on istovremeno uspeva da zbilja sigurno stoji na dve noge i ponudi tu već pomenutu karakternu dramu i zaplet koji počiva upravo na karakterima i interpersonalnim odnosima likova. Plus, a ovo nije manje važno: iako je, naravno, ovo film urađen sa MNOGO digitalnih efekata i kompjuterski generisane grafike, on je vizuelno prizemljeniji od MCU proseka, njegova akcija deluje ,,fizičkije" a ambijenti ,,stvarnije" od onoga na šta smo poslednjih sezona navikli i ovde naprosto nema CGI ekscesa kakav smo, na primer, imali u (inače vizuelno dosta uspešnom) The Fantastic Four First Steps od prošle godine.

Ime Brand New Day u meni ne izaziva previše srećnih asocijacija. U stripu ovo je bio deo velikog retkon-poteza koji je Marvel napravio 2008. godine, insistirajući na tome da čitaoci ne žele ,,odraslog", oženjenog i zrelog Spajdermena, kakav je on u aktuelnim stripovima bio, i da je neophodno da se on resetuje na nekakva ,,omladinskija" podešavanja. Većina aktuelnih čitalaca Spajdermena je VRLO GLASNO bila protiv toga insistirajući da je Spajdermen zanimljiviji kao zrela osoba i da vraćanje lika na sredinu dvadesetih godina, život sa strinom, bez stalnog posla i bez devojke predstavlja i nepoštovanje njegovog prirodnog razvoja tokom decenija. Marvel na ovo nije davao pet para pa je u istinski univerzalno omraženoj priči One More Day (koju je nacrtao lično tadašnji glavni i odgovorni urednik Marvela, Joe Quesada) Peter Parker na kraju ušao u sporazum sa samim Đavolom (odnosno Mefistom, jednom od ,,glavnih" Marvelovih dijaboličnih figura) tako da mu ovaj oživi preminulu strinu u zamenu za preslaganje realnosti tako da se brak između Petera i Mary Jane nikada nije ni dogodio.

Ne mnogo iznenađujuće, ova partikularna vrsta pogodbe sa đavolom je prošla vrlo loše kod publike iz milion razloga, ali je Marvel makar obećavao da će priče u Brand New Day, dakle, u periodu koji će slediti, biti zabavne, energične, duhovite spajdermenovske avanture, onakve kakve svi pamte iz svoje mladosti a ne otužni, konstantno depresivni misery porn iz One More Day i Back in Black koji mu je prethodio.

Tu postoje dva problema. Prvi je da je Marvel ovde vrlo planski i otvoreno išao na kvantitet umesto na kvalitet. Paralelno izdavanje tri tekuća serijala o Spajdermenu koje je znalo da bude standard prethodnih godina (i decenija, zapravo, sa početkom još u 1976.) ovde je kolabirano u ideju da će izlaziti jedan magazin ali tri puta mesečno, a da bi se ovaj tempo postigao, stripove će raditi četiri paralelna tima, koji će međusobno komunicirati. Iako su ovo bili neki veoma dobri kreatori – na scenarističkim dužnostima su isprva bili Dan Slott, Marc Guggenheim, Zeb Wells i Bob Gale, dakle scenarista Back to the Future lično – osećaj da čitamo strip koji je dizajnirao komitet i kome fatalno nedostaje stvarna autorska intencija je bio veoma snažan i trajao godinama.



Drugi je još fundamentalniji: stripovi o Spajdermenu praktično nikada nisu bili duhovita, energična, feelgood vožnja superherojskim toboganom, nabijena sitkom humorom i neprijateljima koji treba da nam budu smešni. Ovakva percepcija Spajdermena dolazi, verovatno, na ime brkanja derivativnih produkata sa stripovima od kojih su potekli. Pričam o radovima kao što su crtani filmovi o Spajdermenu koji su originalne postavke i priče prilagođavali sub-adolescentskom uzrastu i odgovarajućim televizijskim rejtinzima. U stvarnosti, svi najvoljeniji stripovi o Spajdermenu bili su teške drame, često punokrvne tragedije, sa glavnim junakom dovođenim do same ivice samoponištenja na ime mrveće depresije i pronalaženjem poslednjih atoma snage i samopoštovanja na ime kojih će on na kraju preteći i simbolički trijumfovati.

Film Spider-Man: Brand New Day, a ovo je verovatno njegova najbolja dimenzija, uspeva da pogodi zdravu sredinu. U njemu je Peter Parker usamljen, depresivan, jedini na svetu svestan šta je žrtvovao da bi se taj svet spasao, ali nesposoban da produži dalje i zaboravi voljenu Mary Jane koja sada živi životom sveže diplomirane inženjerke sa MIT-a, deli stan sa takođe nedavno diplomiralim Nedom, ima dečka* i traži posao ali u kompaniji koja će zadovoljiti njene visoke etičke standarde. Peter je, dakle, rekluzivni usamljenik koji živi u mračnom iznajmljenom stanu, naručuje pice koje mu ostavljaju ispred vrata i isključivo se bavi Spajdermenovim poslovima, radeći na novoj tehnologiji i prateći policijske komunikacije kako bi mogao da na vreme reaguje na zločine koji zahtevaju superherojsku pomoć.
*teorija na internetu je da je u pitanju Paul Rabin, a što je u meni izazvalo ozbiljne PTSP reakcije imajući u vidu koliko je Wellsov rad na recentnom Amazing Spider-man bio otužan.

Ovo je imalo potencijal da bude GROZNO, dakle da dobijemo nepodnošljivi film o samosažaljenju sa nepodnošljivim glavnim likom koga biste samo želeli da išamarate ne bi li se trgao iz depresije*, ali Cretton je uspeo da ove fundamente konteksta postavi spretno, dinamično režirajući uvodni deo filma u kome ćemo umesto smaračkog muškarca-koji-pati uglavnom gledati kompetentnog i sposobnog Spajdermena koji se potpuno posvetio poslu (na uštrb Peterovog društvenog ili ikakvog drugog života) i uspešan je u demontiranju gomile njujorških bandi, pružajući dragocenu podršku policiji čija inspektorka, Jean DeWolff, sa njim ima dobar, funkcionalan radni odnos.
*da dodamo da ovo, statistički, nikada ni jednu osobu nije trglo iz depresije



Ovaj uvodni deo je i vizuelno efektan, sa dobrim kontrastom između Peterovog mračnog samačkog stana natrpanog skupom tehnologijom na kojoj sve nekakvi indikatori blinkaju a na monitorima se skroluju važne informacije, i akcione montaže u kojoj ga gledamo kako savladava pitoreskne kriminalce kao što je, recimo, omiljeni Tombstone. Cretton postiže to da Njujork izgleda uverljivo, dakle, kao stvarni grad sa stvarnim ljudima u kome se dešavaju stvarne drame i da tonalni skok koji se dešava kada u to uvedete šarene kostime i vazdušne koreografije između solitera ne bude na štetu uverljivosti.

Ovde se mora primetiti da su video igre, pre nego filmovi, zaslužne za ovaj dobar spoj verističkog i fantastičkog i Cretton skoro direktno prepisuje nekoliko upečatljivih koreografija i scena iz Insomniacove Marvel's Spider-man trilogije u ovom uvodnom delu filma, dajući svojoj produkciji pečat ,,pojačane realnosti" koji je krasio i ove igre.

Dalje, u ovom filmu Spajdermen i Peter Parker su najzreliji što su ikada bili. Peter je, rekosmo, depresivan, ali je FUNKCIONALAN i to da je povučen i nema krug prijatelja je nadomešteno tom njegovom posvećenošću Spajdermenovom poslu, parasocijalnim odnosom koji ima sa kapetanicom DeWolff, ali i Spajdermenovom uvećanom socijalizacijom sa drugim superherojima. U nekakvom prenesenom smislu, ovaj početak nove trilogije (ako sve bude u skladu sa planovima) pokazuje protagonistu koji je zvanično izašao iz perioda obrazovanja i sada je pripadnik radno-aktivne populacije, sa poslovnim temama koje mu okupiraju najveći deo vremena i socijalnim kontaktima koji su uglavnom vezani za posao. Upravo ono što je Marvel sa stripovskim Brand New Day pokušavao da egzorcira iz biografije Spajdermena se pokazuje kao jedan od zdravijih elemenata filma sa prepoznavanjem da je ne samo u redu već i kreativno časno pokazati kako lik stari i sazreva.

Sa druge strane, Spajdermen je, rekosmo, kompetentan, više nije početnik u poslu, policija prepoznaje da joj je njegov rad od koristi a građani ga organski doživljavaju kao zaštitnika Menhetna koji na merljiv način doprinosi njihovoj bezbednosti. Film ovde i dalje koristi sprečavanje pljački banki kao simbol rada-u-korist-zajednice i ostaje legitiman žal to da scenaristi nisu mogli da pronađu nekakvu signalizaciju bližu samim ljudima a ne bezličnim kompanijama što trguju ,,finansijskim produktima", ali ovo je verovatno jedan od dugova koje je film morao da oduži old school vrednostima stripova o Spajdermenu kako bi mu se praštale kasnije dosta smele transgresije spram etabliranog kontinuiteta.

Pre tih transgresija treba još dodati i da je ovaj kompetentni Spajdermen i prilično dobro prihvaćen u Superherojskoj zajednici. On sarađuje sa novim Avengersima, odnosno makar sa njihovom predvodnicom Yelenom Belovom koja mu pomaže u prikupljanju obaveštajnih podataka ali i služi da gledaocu pošalje nedvosmislenu poruku kako posao koji Spajdermen radi zapravo ima male, skoro nebitne konsekvence i da se on bavi pretnjama koje su daleko ispod onog što rade čak i ovi još uvek nedokazani, žutokljuni Avengersi. Ovo, dalje, potpomaže taj osećaj da gledamo intimnu dramu street-level superheroja, čiji impakt do kraja ne doseže nekakve globalne ili nacionalne granice i film pre svega katarzično kulminira u domenu ličnih, porodičnih odnosa.



Najveći i potencijalno najkontroverzniji element ove stripizacije Spider-Man: Brand New Day, dakle, tog prepoznavanja da se priča dešava u već etabliranom superherojskom okruženju i da je glavni junak iskusni profesionalac kome je ovo što gledamo u filmu isprva tek just another day in the office, je uvođenje Punishera kao značajnog sporednog lika koji sa Spajdermenom povremeno sarađuje, ima važnu prethodnu istoriju i koji će, kada se krene u poslednji obračun, biti jedini saveznik na koga Spajdi može da se osloni. Iako je stripovski Punisher zaista i ugledao svetlost dana baš u magazinu Amazing Spider-man i isprva bio vezan za njega, istina je i da ovaj lik od polovine osamdesetih ima osobeni individualni život, te da je na filmu uvek dobijao daleko mračnije adaptacije nego što bi ijedan zamislivi filmski Spajdermen mogao da radi, zaključno sa Netflixovom serijom iz 2017. godine koja je svoju poslednju reč dala u The Punisher: One Last Kill za Disney+ ovog proleća.

Iznenađujuće, Punisher u ovom PG-13 filmu prilično dobro radi iako je potpuni višak i iako je njegov lik, skoro sasvim lišen nekakvog delatnog suvereniteta ili, čak, razloga da bude u priči, mogao biti zamenjen bilo kojim drugim superherojskim ili nesuperherojskim likom iz najšireg Spajdermenovog ansambla.

Razlog je sigurno u tome da je John Bernthal ne samo solidan glumac nego i neko ko je u Punishera ušao veoma duboko (uostalom, bio je i koscenarista One Last Kill) i onda u Spider-Man: Brand New Day ovaj čovek, rođen u Vašington DiSiju, pruža aromatični, odmereno karikirani portret Njujorčanina italijanskog porekla koji filmu ne daje mnogo toga ESENCIJALNOG za odvijanje priče, ali mu obezbeđuje malo goofy humora i muškog prijateljstva koje nije toksično već samo komplikovano, kako to već muška prijateljstva znaju da budu.



Bernthalov Punisher je, dakle, nešto na šta će ljudi misliti kada kažu da Spider-Man: Brand New Day ima ,,dušu" a što je rečenica koju nisam mogao da zamislim da ću otkucati ni 2008. ni 2017. godine. Naravno, Jacob Batalon kao Ned Leeds i Zendaya kao Mary Jane Watson su etablirani, esencijalni delovi ovog Spajdermen-ansambla i od njih smo očekivali da iznesu svoje uloge sa sigurnošću pa mi je zadovoljstvo da kažem da su oboje dobri. Batalon je bio zaslužan za ,,dušu" prva dva filma i mada ovde dobija, realno, manje vremena pred kamerom nego što zaslužuje, on nastavlja da bude jedan od najlepših delova priče, nastavljajući, takođe, da bude praktično reinkarnacija Gankea iz stripova o Milesu Moralesu i, još partikularnije, Gankea iz igre Marvel's Spider-Man: Miles Morales.

Zendaya se, pak, može pohvaliti time da je ozbiljno sazrela kao glumica. Njena Mary Jane je kompleksan lik stavljen u nemoguću situaciju i ona uspešno portretiše ženu koja je i asertivna i sposobna a koja, silom prilika, mora da bude ,,damsel in distress". Scenario, pak, uspeva da se izvuče iz ovog klišea kada pokaže stvarne motivacije glavnog negativca a Mary Jane nikada ne gubi samovlasnost i njen lik nikada ne popušta pred emotivnom ucenom koju film gradi prikazujući nam najveći deo vremena događaje iz perspektive Petera Parkera kome je, da podsetimo, nagrada za spasavanje multiverzuma bila to da izgubi ljubav svog života.

Od kameo-pojavljivanja tu je i uvek zabavni Marc Ruffalo i mada na papiru deluje kao da bi film u kome pored Spajdermena i Bele (danas Crne) udovice imamo i Punishera i Hulka, i Scorpiona (koga do sada nisam pomenuo ali i on se pojavljuje) morao da kolabira pod tolikom količinom ,,stripovštine", njegov je narativ pažljivo raspleten i zna kada treba da ima atraktivne set-pisove, a kada treba da se malo stane da ovi ljudi popričaju i, jelte, glume.

Pošto je film još uvek sveže u bioskopima, neću ići u detalje o tome koga igra Sadie Sink, ali ona je već svoju pozorišnu naobrazbu itekako razigrala u Stranger Things pa i ovde njena gluma garantuje čvrst emotivni i moralni temelj drame u koju se Spider-Man: Brand New Day do kraja razvije. Da dodamo da je činjenica da je produkcija za ovu ulogu uzela prirodno riđokosu ženu sama za sebe jako simpatična ma koliko ova vrsta ,,reprezentativnosti" nekome sa strane delovala nebitno.



Takođe ću dodati da je veoma lepo što je produkcija napravila mesta u ansamblu i za Marisu Tomei, iako je njen lik mrtav. Tomei dobija prostor u par dobro odmerenih flešbekova i njena vrlo bitna uloga majčinske figure koja nastavlja da inspiriše i posle smrti je ovde plasirana sa svom televizijskom uverljivošću koju ova žena tako lako provlači. 

Primetiće se da izbegavam da uđem u ikakvu konkretnu priču oko zapleta filma a to je jer verujem da Crettonova režija veoma srećno uspeva da poveže lične, emotivne patnje glavnog junaka sa zapletom koji se organski pomalja iz njegovog svakodnevnog rada u kome, kako rekosmo, pomaže policiji i štiti građane Njujorka i iznenađenja i preokreti koji slede su utemeljeni u samim likovima i ovo je na kraju jedan od onih filmova u kome navijate za obe strane u sukobu i molite se da se do kraja nekako one prepoznaju kao srodne i da se pomire. Homecoming je imao sličan temelj – glavni negativac tog filma je imao stvaran, relatabilan motiv za ono što je radio – ali Brand New Day uspeva da bude ličniji, melodramatičniji i emotivno razorniji, kako i dolikuje četvrtom filmu u serijalu.

Imam ja i sumnji u pogledu nekih kreativnih rešenja koje je ekipa filma primenila. Na primer, film ima snažne vizuelne (i nešto manje snažne tekstualne) reference na Spider-Man: The Other - Evolve or Die, prilično kontroverzni krosover između tri Spajdermen strip-magazina od pre dve decenije. Sam zaplet ovog stripa je uglavnom eskiviran, ali film se u vrlo presudnoj meri oslanja na ideju da Peterov organizam i dalje evoluira pod uticajem ,,arahnidskog DNK" koji je u temelju njegovih supermoći i ovde dobijamo ne naročito suptilne najave, jelte, budućih mutantskih zapleta u MCU kroz podzaplet u kome i Peterove ćelije mutiraju i on dobija JOŠ moći a u zamenu za određeni gubitak kontrole nad svojim postupcima.

Da bude jasno, ovo nije neki moj stripovski purizam na delu, naprotiv, stripovi daju bezbroj predložaka za priče u kojima se Spajdermen biološki menja i to da je u osamdesetima na naslovnim stranama Amazing Spider-mana pisalo da je protagonista ovog stripa ,,ne-mutantski heroj" a da je ovde prilično eksplicitno pokazan kako mutira* NIJE PROBLEM samo po sebi.
*na način na koji Marvelovi stripovi shvataju mutacije, dakle, ne na način na koji mutacije rade u stvarnom životu

Problem je više što
1.   Dosadašnji filmovi o Spajdermenu partikularno ali i o superherojima generalno koji prikazuju kako ,,dobar" superheroj iz nekog razloga prolazi kroz period ekspresije mračne strane svoje prirode naprosto ovo nisu umeli da izvedu ne elegantno nego ni elementarno prihvatljivo (treći Raimijev Spajdermen kao ur-primer), pa onda mi, publika, koja se toliko puta opekla već preventivno vadimo Jekoderm iz tašne;
2.   Konačno imamo film o kompetentnom Spajdermenu koji zna svoj posao, prepoznat je od strane zajednice kao neko ko ga dobro radi i koristan je, kolege ga cene i poštuju, i mada je OKEJ da on u nekoj nedefinisanoj budućnosti ima epizodu prelaska na mračnu stranu i borbe sa svojom tamnom polovinom, nekako nisam spreman da taj film bude već sledeći.

Dodatno, iako stripovi o Spajdermenu imaju dugu istoriju prikazivanja glavnog junaka kao tehnološkog maverika ali i kao biološkog frika, dakle, obe strane ove medalje su skoro jednako zastupljene, ova partikularna filmska inkarnacija Spajdermena je imala daleko veći otklon u stranu tehnologije i mada je svakako prvi film nove trilogije pravo mesto da ova paradigma krene da se menja, prosto nisam siguran da je ovaj ZRELI Spajdermen pogodan za vizuelne i tekstualne metafore koje se prevashodno odnose na mladog tinejdžera što ulazi u pubertet (i koje je Maguireov Spajdermen već sve prošao).




Filozofija na stranu, film prikazuje dosta dobre akcije. Spajdermenovo svingovanje između zgrada ima adrenalinski euforični naboj koji je bliži Insomniacovim igrama nego prethodnim Spajdermen-filmovima (plus imamo kadar koji je svesna i spretna replikacija naslovne strane petnaestog broja magazina Amazing Fantasy u kome je Spajdermen nastao); korišćenje mreže u borbi je organski utkano u koreografije i izgleda dobro, a Spajdermenov kostim pogotovo izgleda sjajno i ističe se na inače uglavnom žuto-crnoj HDR pozadini ostatka filma svojim snažnim primarnim bojama koje jako reflektuju svetlo. Konceptualno ovo deluje kao problematičan kontrast ali u realnosti ističe Spajdermena kao simbolički centar i zaista najbolji deo grada u kome se priča dešava.

Borbe su dobre – uključujući onu u kojoj Spajdermen i Punisher moraju da izađu na crtu samom Hulku – i mada superherojski filmovi uglavnom ne uspevaju da je učine da izgleda opipljivo, Cretton i njegov tim su postigli nekakvu srećnu ravnotežu između green screen montaža i realnog kaskaderskog rada i Brand New Day je miljama ispred Shang-Chijevih mlitavih videoigračkih set pisova. Posebno, naravno, moramo da istaknemo scene u kojima se Spajdermen bori sa nindžama iz organizacije The Hand gde ne samo da japanski borci imaju vizuelno vrlo upečatljive kostime i atraktivne koreografije u kojima se čitava grupa nindža ponaša kao jedan organizam, nego film ima i najmanje dve scene koje uspešno vizuelno repliciraju fantastične crteže Franka Millera iz osamdesetih, vremena kada je on praktično svojeručno uveo nindže u Marvel.

Spider-Man: Brand New Day je pristojan film. Ni po čemu fantastičan a po mnogo čemu sasvim prosečan. No, pokazuje se da goriva u superherojskom rezervoaru itekako ima i da je magična formula sve vreme bila tako jednostavna: pravite FILMOVE a ne epizode serijala; bazirajte ih na LIKOVIMA a ne na ansamblima; dajte tim likovima STVARNE probleme a ne neopipljive, apstraktne ,,lore" zaplete; dopustite glumcima da GLUME; slikajte sve da se VIDI. I, evo, sutra-preksutra možda i vi išetate iz banke sa milijardu dolara na računu. A onda se setite ko vas je svemu što znate podučio. Spajdermen, naravno.

[Petronije]

Utisci na drugim mestima se graniče sa euforijom, što valjda dovoljno govori o tome u kakvim teškim vremenima za film živimo, da jedan "pristojan" film izaziva toliko oduševljenja. Možda i odem sa detetom do bioskopa, nismo odavno bili jer ni nema šta da se gleda.

[Onaj stari Sendmen]

Gledaće se za vikend, dupla projekcija s Odisejom!!

[Petronije]

Nema šanse da sedim 4 sata u bioskopu. Javi utiske.

[Onaj stari Sendmen]

Hoćem.

[Onaj stari Sendmen]

5 i po sati.   

[Meho Krljic]

Da, Spajdermen je već oko dva i po sata.

I jeste malo šokantno koliko ga ljudi dobro ocenjuju, ali kad shvatiš da je to publika koja je kao referencu imala Morbiusa, Madam Web, Kravena i Venoma onda, jebiga, ovo je FILM, a ono nisu.

[Meho Krljic]

Završavajući visinske pripreme za gledanje The Furious, pogledao sam i The Debt Collector, odnosno Khon Dueat Thuang Khaen, ovogodišnji tajlandski krimi-akcijaš u kome loš naplaćivač zelenaških dugova razvaljuje od batina još gore naplaćivače zelenaških dugova, pa tako više puta. Dosta se tu bode noževima i puca iz pištolja i The Debt Collector ima jednu gritty, pa i donekle realističnu dimenziju u predstavljanju svoje akcije koja je osvežavajuća. Problem sa ovim filmom je sličan problemima koje srećemo u mnogo drugih srodnih filmova, odnosno Netflix Originals produkcija: neko ih je slagao da je u redu da jedan propisan, častan beat 'em up film traje NELJUDSKIH 133 minuta.



Čujte, razumem da je Netflix partikularno i savremena striming televizija generalno promenila gledalačke navike a onda preko njih i način na koji se poima dramaturgija na filmu i u televizijskim serijama. Serije su se pretvorile u filmove, odbacujući ,,serijski" ritam pripovedanja i nudeći samo nekoliko dugačkih, isprepletanih zapleta koji idu deset sati bez stajanja, bez pravilnog ritma kulminacija i smislenih preokreta, pa ko izdrži. Filmovi su se onda malo pretvorili u serije, napuštajući tročinsku strukturu, puštajući podzapletima da se otrgnu kontroli, uvaljujući opširne flešbekove u minut do dvanaest, kada je gledalac već spreman za ispucavanje money shota, i generalno remeteći pripovedni zanat koji nije baš bez razloga opstajao tolike godine. Nije, naravno, svaka devijacija od školskog tipa naracije loša, naprotiv, eksperimenti, dekonstrukcije i satirizacije zanata su sve načini da se – u nekim slučajevima – dođe do inovacije i autentično doda kanta goriva u rezervoar evolucije umetničkog medijuma, ali nemojmo baš da se pravimo kako je niskobudžetni istočnoazijski akcioni film polje u kome možemo da navedemo mnogo ovakvih primera.



The Debt Collector svakako nije jedan od njih. Naprotiv, ovo je vrlo kompetentan, zanatski uredan krimi-akcijaš sa gritty atmosferom, stoičkim glavnim junakom koji malo priča a puno ima košmare kad noću legne da spava u svom samotnom krevetu, ljigavim, psihopatskim negativcem kome je pucanje iz M5 automata zamena za aktivan seksualni život, te mračnom prošlošću koja ih sve spaja u nečemu što bi trebalo da je format antičke tragedije, ali i film koji svesno, i FATALNO napušta taj svoj zanat kako bi probao nešto novo i onda, kako su to u nekim drugim situacijama rekli neki drugi ljudi: ono što je dobro u ovom filmu nije novo, a ono što je novo, pa, jebiga, nije dobro.



The Debt Collector je drugi film za režisera po imenu Surapong Ploensang, a koji je 2022. godine debitovao, vele, dosta stereotipnim istočnoazijskim horor-filmom-u-kući-duhova naslovljenim Cracked. Cracked je prošao dovoljno dobro da Ploensang pored rada na televiziji, gde je režirao na dve serije u poslednje četiri godine, napravi i ovaj drugi film. Netflix je ovde, jasno je, bio presudan faktor u nastajanju The Debt Collector, ali ono što je zgodno za ovaj film je da je glavnu ulogu dobio Nadech Kugimiya, omiljeni tajlandski lepotan i jedan od najplaćenijih glumaca u ovoj državi. Nadechu je majka Tajlanđanka a otac Austrijanac (mada to nećete naslutiti ni iz njegovog pravog imena, Chonlathit Yodprathum) i ta genetska mešavina je produkovala momka sa memorabilnim licem koje mu je isposlovalo uspešnu televizijsku karijeru počev od 2010. godine (kada je momku bilo nežnih 19) a onda od 2013. i na filmu. Nadech je veoma popularan na Tajlandu, sa preko stotinu glumačkih nagrada i priznanja, ima i solidnu muzičku karijeru, mnogo zarađuje od reklama i sa strane ima i biznis koji se bavi kožnom galanterijom. Zainteresovane čitatelje i čitateljke moramo da sa žaljenjem obavestimo i da je od Aprila ove godine on u braku, ali tugu mogu da delimično utaže gledanjem ovog filma gde njegov lik mnogo i seksepilno pati.



The Debt Collector ima vrlo solidno otvaranje gde tip na motoru, vozeći prilično riskantno i brzo, dolazi na gradske dokove u nekakav bokserski klub da naplati dug, usred noći. Gazda kluba je očigledno nekakva džukela jer ne samo da ne vraća pare koje su mu mafijaši pošteno pozajmili, nego i ima neke gorile i vidi se koliko mu je drago što je mafija poslala samo jednog momka da naplati jer će, računa on, njegovi momci sad od tog momka da naprave filetirani obrok. U nekom drugom filmu, a tako je i ova scena cela snimana, naš bi (anti)heroj sad pokazao zavidan nivo poznavanja borilačkih veština i poravnao sa grubim daskama dva čoveka objektivno krupnija od njega, ali OVAJ film nam sad pokazuje kako će stvari zapravo izgledati time što taj antiheroj naprosto izvadi pištolj i bez mnogo ceremonije upuca ova dva mučenika. Dobro, onda kreće silna tuča i jurnjava i bude tu bacanja u vodu i razne druge akcije i padne još mrtvih. Ne vidimo kako i zašto (sve dok mnogo kasnije u filmu ne dobijemo flešbek), ali glavni junak deset godina kasnije izlazi iz zatvora, i, pod uticajem predavanja koje je njemu i njegovim sapatnicima u zatvoru držao budistički sveštenik, odlučuje da sad, kad je na slobodi, zaboravi svoj stari život koliko god može i kroz molitvu i skroman život raznosača paketa, okaje svoje stare grijehe.



Naravno, ni u jednom žanrovskom filmu nekadašnji bad boy koji je odlučio da okrene novi list ne uspeva da pobegne svojoj prošlosti*, ali Num, kako je ime glavnom junaku, donekle bude i sam kriv kada se ta prošlost povampiri i ujede ga za dupe. Naime, svedočeći kako siledžije na lokalnoj pijaci maltretiraju staru gospođu od koje Num kupuje tople obroke, da vrati pare koje je pozajmila (naravno, sa ASTRONOMSKOM kamatom), on impulsivno odlučuje da se umeša i da je zaštiti, izbegavajući isprva tuču i deeskalirajući situaciju tako što se ponaša nenasilno, ponizno i nudi svoje pare umesto gospođe. Razume se, kada siledžijama pokažete slabost, oni dođu po još, ali Numu nije problem da se pobije sa grupicom likova kakvi, očigledno, nikada neće biti na njegovom nivou iz vremena kada je bio u ,,biznisu". Problem je što ne možete zaštititi svu sirotinju sve vreme, pogotovo kada ta sirotinja sazna da ste i vi nekada bili uterivač dugova za mafiju i sada neće da ima ništa sa vama.
*nisu svu te sreće da žive u Vučićevoj i Mitrovićevoj Srbiji



U decenijskoj i sada već BAŠ zamornoj  žanrovskoj tradiciji ,,fridžovanja", tj. žrtvovanja ženskih likova da bi muški protagonist imao motivaciju da dela uprkos svom zavetu nenasilja, stara gospođa i njena unuka nadrljaju od mafije i onda Num, za koga uzgred saznajemo da mu je u zatvoru konstatovan i tumor na mozgu od koga ima povremene halucinacije, zatamnjenja, napade itd, i ubiće ga u periodu od mesec ili dva, odlučuje da se dosta posvećivao Budi i pokušavao da bude koristan, moralno odgovoran građanin. Mafija ima da plati.

Ovo je sve vrlo solidno napravljeno, bez praznih hodova i ispraznih govorancija, bez nepotrebnih mood shotova i dobijanja na vremenu i The Debt Collector je u svojih prvih 45 minuta vrlo ugodna vožnja pod uslovom da volite gritty, prilično eksploatacijske krimiće i akcijaše. Likovi su pitoreskni – videti na šta liče ti uterivači koje Num iz nekoliko puta snažno isponižava – akcija je realistična i dobro snimljena, glavni negativac emanira ljigu i prosto vidite da je ovo razmaženi sin moćne majke koja je u stvari ta što je sagradila lokalnu kriminalnu imperiju i kada Num odluči da je vreme da neljudi plate za neljudske stvari koje čine, imamo sve potrebne sastojke za jedan kvalitetan revenge flick. Jedini problem je što je prošlo tek, rekosmo, 45 minuta.



I, sad, da je ovo 1983. godina, pa i 1993. godina, The Debt Collector bi trajao sat i po i njegova druga polovina bila bi tri set pisa sa mnogo tuče, psovki i pucanja, između bismo imali dve scene sa manje akcije, u jednoj bi glavni junak bio zarobljen i objašnjavali bi mu da je on nekada bio jedan od njih i kako je stvarno besmisleno da se sad pravi da je moralno ispravniji, a u drugoj bismo videli kako njegova arhinemeza, razmaženi majčin sin Po, zapravo ima nekakvu drugu stranu i možda iskreno voli svoju majku, ili, ne znam, plaća operaciju katarakte rendom prosjaku na ulici i sve bi se to završilo unutar devedeset minuta i svi bismo kući otišli srećni.



Ali 2026. godina je i The Debt Collector iz nekog razloga mora da traje duže od dva sata iako nije ni malo jasno KAKO bi to moglo da se izvede, pa čak i da sve borbe do kraja filma budu u slou moušnu. Surapong Ploensang, koji je i jedan od trojice potpisanih scenarista ovog filma onda rešenje nalazi u uvođenju podzapleta, flešbekova i novih likova i to The Debt Collector prilično surovo izbacuje sa šina.

Sama postavka, naravno, nije po definiciji nezdrava: The Debt Collector ima snažan podtekst prikazivanja socijalne nepravde sa sirotinjom koja mora da pozajmljuje pare od mafije kako bi mogla da radi a onda na kraju radi samo da bi vraćala dugove mafiji, gde ih policija kritikuje što su ilegalno pozajmili novac i ne uspeva da ih zaštiti od familije koja ionako snažno drma gradom. Onda je i razvijanje narativa u smeru prikaza odnosa u samoj policiji prihvatljivo kao ideja, sa inspektorom po imenu Kong, koji je i sam dužnik mafiji a koji se moralno lomi jer mu je glavni junak, Num, drugar iz detinjstva, saborac iz sirotišta i neko ko je za njega kao klinca bio simbol slobodnog, nepokornog duha.



No, Konga film uvodi gotovo sat vremena unutar svog trajanja, dakle, kada je, kako rekosmo, gledalac već spreman za kulminaciju i onda naracija biva sva pokarabašena. Jedan deo radnje onda prati Konga i njegove odnose sa policijskim kolegama i kriminalcima, a film ima gomilu preokreta u kojima se zabadaju noževi u leđa i negativci drže trijumfalne govore samo da bi ,,naši" pokazali prilično težak za poverovati kapacitet da prežive i najteže situacije. Ovde je donekle problem i u tome što je The Debt Collector generalno režiran kompetentno i svaka scena za sebe ima solidnu unutarnju logiku i uverljiv tok, ali nanizane jedna za drugom naprosto ne daju smislen narativ. Nije da je ovo film koji zahteva velike cerebralne investicije da bi se ispratio, ali čak i kada ga gledate relaksirano i sa najdobronamernijim navijačkim etitjudom, počinje da vam sviće da nije baš najjasnije ni kako vreme protiče u ovom univerzumu, kako se likovi nalaze tu gde se nalaze niti, a što je svakako njegov najveći greh, zašto neke scene uopšte postoje. Na primer, kada Num u jednom momentu, dok beži od brojnijeg i bolje naoružanog neprijatelja, zajaše motocikl koji se tu nedužno zatekao i nije očekivao da bude zajahan, gledateljka prirodno očekuje nekakvu bravuru koju će glavni junak izvesti. Pravila žanra ovo praktično diktiraju: do tada stoički, aseksualni glavni junak, koji je bežao od nasilja i komunicirao samo sa staramajkama i predpubertetskom decom je povratio svoju muškost i inicijativu i sada među nogama ima motorpenis od petsto kubika i MORA da će da izdominira. Ali neće: film Numa uvodi u cirkuski ambijent, gde će on, nezvan, uleteti usred predstave zida smrti, provozati tamo jedan krug, onda izleteti napolje i pasti sa motora pa dalje nastaviti da beži peške. What. The. Fuck. Kao bonus: tumor do kraja filma više UOPŠTE nije bitan i nema nikakvu funkciju u narativu niti u finalu naš junak ishalucinira pobedu iako je poražen ili išta slično.



The Debt Collector, dakle, iz nekog razloga popunjava sebi zadatu – besmisleno veliku – minutažu kako zna i ume i često neobično promašuje akcente. Na primer, kada Num konačno dođe do velike kuće u kojoj živi glavna mafijašica, Poova majka, gospođa Pin, ovde najprirodnije očekujete demonstraciju očajničke odlučnosti i borilačke izvrsnosti jer se madam Pin ipak krije iza ekipe od desetak telohranitelja. No, Ploensang ovu scenu režira dovitljivo ali antiklimaktički, prikazujući kuću spolja i samo bljeskove Numovog pištolja dok jednog po jednog pripadnika obezbeđenja ubija bez mnogo ceremonije. Ovo je ,,scena akcije" koja akciju samo sugeriše ali ne pokazuje i očekivali biste je u nekom značajno niskobudžetnijem filmu od The Debt Collector.



Tamo gde akcije ima, a to je u finalnom sukobu između Numa i Poa a gde Numa napada celo selo sirotinje kojoj je Po obećao pare ako odrade posao umesto njega, to je dobro. Tokom celog filma Ploensang akciju prikazuje kao sirovu, nekoreografisanu, punu nekontrolisanih pokreta, očajničkih, iznuđenih poteza, iznenađenja i bljeskova životinjske ubilačke efikasnosti i to je prilično važan kvalitet ovog filma. Koreografije ovde postoje, naravno, ali deluju naturalistički i čovek mora da prepozna veštinu sa kojom je sve to kadrirano i iskomponovano. Onda je ta pred-finalna tuča sa seljanima kulminacija ovakvog pristupa sa veoma dugim neprekinutim kadrom koji je zadivljujuće koordiniran, gde gledalac zaista ima utisak da se zatekao usred brutalne tuče na život i smrt u kojoj je sve dopušteno i svi grebu koliko mogu da prežive i ovo posle vrlo lepo kulminira u završnom sukobu između Numa i Poa.



No, šteta je da The Debt Collector nije više sastavljen od ovako solidno urađenih scena i kinematografskih bravura, a manje od korektnih ali ultimativno nezanimljivih imitacija televizijskih procedurala. Kada se Kong i Num bore protiv džinovskog gangstera koji – usled nekakve genetske mutacije – pritom ni ne oseća bol, ovo je set pis koji se pamti i kome okolne scene sa razgovorima između policajaca itd. naprosto nisu potrebne. Ne da su glumci loši, uglavnom su svi odlični (Chaiwat Thongsaeng kao Kong ima idealan odnos krivice i odgovornosti, Nuanprang Trichit kao madam Pin je savršeni arhetip matrijarha, Daou Pittaya Saechua kao Po ima tu harizmu čoveka koga biste bez trunke griže savesti i  sa velikim apetitom zgazili traktorom da ga zateknete kako kenja u vašem kukuruzu, svi gangsteri su odlične face), ali ovaj film je apsolutno najbolji kada se malo priča, kada je naracija vizuelna a glavni junak ćuti i emituje taj seksi martirski (toksično ali šarmantno) muževni šarm. Šteta je da u velikim delovima minutaže on to zaboravlja, ali i neki nezanemarljivi delovi minutaže nude akcioni i uopšte, žanrovski program koji itekako vredi videti.

[Meho Krljic]

Posle dosta vremena koje je prošlo od premijere, privoleo sam se, bez velikog entuzijazma, da pogledam Supergirl, ovogodišnji Warnerov adut u novoj iteraciji oživljavanja likova i narativa iz DC-jevog strip-univerzuma na velikom platnu. Sa premijerom koja je bila krajem Juna stigli su i dosta osrednji prikazi od strane kritike, sa onim najentuzijastičnijim koji su proklamovali da film nije toliko loš koliko drugi žele da vas u to ubede. Imajući u vidu da je meni prošlogodišnji Gunnov rebut celog ovog univerzuma, Superman, a koji JESTE bio pozitivno primljen od strane većinskog dela kritike ali i publike, bio ne naročito sjajan, nećkao sam se oko Supergirl, evo, nepuna dva meseca, svestan da imam izvesnu moralnu dužnost da ovo pogledam – ko će ako ne mi koji ovo superherojsko sranje čitamo pedeset godina unazad – ali i temeljito demoralisan trejlerima koji su izgledali naprosto odbojno u svakom pogledu – vizuelnom, tonalnom, glumačkom...



Za Supermana sam imao očinske reči ne baš praštanja, ali ipak nekakvog razumevanja, zaključujući da ovo nije bio dobar film ali da je bio ,,interesantno loš". Supergirl, nažalost nema ovu vrstu distinkcije i ovo je jedan osrednji film koji je – tamo gde je loš – loš na nezanimljive, dosadne načine. Još gore, čitava ideja rebutovanja DC univerzuma na filmskom platnu ali tako da sada James Gunn i Peter Safran imaju kreativnu kontrolu nad celim procesom, od odobravanja scenarija, preko kastinga i snimanja, do postprodukcije, bi trebalo da bude neka vrsta garancije da ovo neće biti filmovi pravljeni od strane komiteta, grupe ljudi sa često nedovoljnim poznavanjem i razumevanjem materijala i odnosom prema celom tom materijalu kao prema brendu, već istinski kreativni projekti u kojima postoji jasna, unificirana vizija i nekakva razumljiva signalizacija. Međutim, Supergirl je film koji
1)   vizuelno izgleda GROZNO i doprinosi daljoj eroziji koncepta filmske slike u glavama savremene publike do mere da se pitam je li za tinejdžere koji ovo danas vide u bioskopu naprosto prekasno i
2)   film koji sa sobom ne ume da se dogovori šta u stvari želi da kaže i koja je trajektorija narativnog luka za njegovu titularnu protagonistkinju.



Štaviše, ovo drugo je u Supergirl toliko izrazito loše da je nemoguće ne podsetiti se da je James Gunn onomad insistirao da je najveći problem Holivuda to da se u snimanje filmova kreće pre nego što je scenario zapravo napisan. Supergirl deluje kao film čiji je scenario vetiran na svakom koraku od strane studija čim se krenulo u snimanje, seckan, lepljen, spajan iz nepovezanih fragmenata i da je na kraju u montažnoj sobi sklopljeno nešto što će podsećati na narativ, ali toliko smušeno, slabo i neuverljivo da je postprodukcija morala da spasava stvar dodavanjem opscenih količina lens-fler efekata u svaki kadar, ne bi li film imao malo atmosfere, a onda i utovarivanjem nekoliko kilograma himničnih pop-pesma kako bi publika u bioskopu, makar preko proksija uspela nešto da oseti.

To da je strip Supergirl: Woman of Tomorrow od pre neku godinu (a o kome sam pisao ovde), poslužio kao narativni predložak za ovaj film svedoči o nekoj vrsti kreativne ili makar koordinativne vizije u DC/ Warner redovima, gde će miniserijal u stripu konsolidovati komplikovane i protivrečne istorijske fakte o Kari Zor-El i pružiti definitivnu verziju lika sa jasnim emotivnim jezgrom i karakternom nadgradnjom, a da će na filmu biti samo da uzme ovaj readymade materijal i udahne mu malo kinematske magije. No, Supergirl, film, u ovome sramotno fejluje, uprkos tome da je režiser Craig Gillespie poznat upravo po dramama/ komedijama u kojima likovi imaju prostora da se razmašu i nadrastu svoje stereotipne početne pozicije, i uprkos tome da je scenaristkinja Ana Nogueira prilično ozbiljan kadar sa korenima u pozorištu i poštenim drilom koji je kao glumica prošla radeći na televiziji u njenom peak TV periodu. Hoću reći, na strip Supergirl: Woman of Tomorrow sam imao prilično glasne zamerke, ali ni jedna od njih se nije ticala toga da li on zna šta hoće da kaže i kakav lik želi da nam prikaže, već prevashodno načina na koji je to urađeno. To da Gillespiejev film uzima za osnovu neke od ključnih narativnih i vizuelnih motiva ovog stripa a zatim sa njima radi veoma loše i smušeno skoro da ima razmere izdaje.



Dobro. Kao i u stripu, Supergirl je priča o titularnoj superdevojci, mlađoj rođaci Supermena, koja je sa umiruće planete Kripton otišla kao već tinejdžerka i stigla na Zemlju zbunjena i sa osećajem razdvojenosti od svog stvarnog identiteta. Tamo gde je njen rođak, Kal-El, Kripton upoznao samo posredno, dakle, kroz snimke i zapise, ona je svoje formativne godine provela sa porodicom, u društvu i kulturi koji je definišu kao osobu. Ovo nema naročito velikih posledica na to kako Kara Zor-El posmatra zemaljsku ili druge civilizacije, štaviše, to da nosi kul Blondie majicu i prodaktplejsovane Miu Miu čizme i muziku sluša sa ajPeda sa old school Walkman slušalicama sugeriše da je ona prilično jako prigrlila partikularni kulturni identitet, ali razlika između nje i Supermena je u tome da Kara sebe ne vidi kao ,,prirodnu" superheroinu, zaštitnicu slabih, rešavačicu problema koje ljudska rasa ne može da reši bez malo vanzemaljske intervencije. I zato i ne nosi kostim najveći deo ovog filma, nastavljajući tradiciju superherojskih filmova čiji se autori, kanda, malo stide te detinje, stripovske vizuelne signalizacije, sve do finala, kada je, kao, prigrle iz sve snage. Tja...

Film ne ulazi ni milimetar u dubinu povijesne zbiljnosti zemaljskog društva u partikularnom trenutku u vremenu – gde znamo da pored Supermena postoje i drugi superheroji, da zemaljskim gradovima neretko prete džinovska čudovišta itd. – i zapravo se sem u dve kratke scene (od kojih je jedna flešbek) i ne dešava na Zemlji. Kara je u svemiru, koji buja od starwarsovskog života, gde je svaka sledeća planeta kao nekakav gradić na Ibarskoj magistrali sa svojom kafanom, svojim siledžijama, svojim vrednim narodom koji u atmosferi bezakonja na granici pokušava da preživi i napravo nešto za svoju decu. Ona je tamo otišla da bi proslavila svoj dvadeset treći rođendan*, sama, samo sa svojim kučetom, Kriptom, pa celu nedelju umesto da se bori protiv zla noseći veličanstveni plavo-crveni kostim i leteći po nebu poput boginje, provodi na planeti koja ima crveno Sunce – što znači da Kara tamo nema supermoći – lešeći se od pića i posle spavajući do kasnog prepodneva u malom svemirskom brodu koji više izgleda kao kamper-prikolica izuzetno neuredne mlade osobe koja ne zna šta bi sa sobom pa, eto, odlaže razmišljanje o tome dok god ima druma da se njim stigne negde dalje i para da se plati alkohol.


*u stripu je ovo dvadeset i prvi rođendan što se eksplicitno navodi kao opravdanje da karu zatičemo u kafani kako satire alkohol. Film sugeriše da ona alkohol satire dosta redovno jer je već dve godine kadra da to radi u legalnim okvirima

Kara je ceo film, a naročito na početku, raščupana i podbula od mamurluka, u brodu joj je apsolutni haos i smeće – Kripto piški na novinu, to jeste kada POGODI novinu, jer gazdarica neće da se probudi da ga izvede na vršenje nužde – i sve vreme nosi izanđale kožne čizme, rastegljenu majicu, tri broja preveliki a opet kul kaput.

Sve u ovom imidžu vrišti da imamo posla sa arhetipom ,,nevoljne heroine", nekim ko svoje probleme, stvarne ili umišljene, stavlja iznad problema svakog drugog, čak i kada se vidi da su ti drugi potlačena nejač koju maltretira eksploatatorska sila što nikome ne polaže račune i nagađamo da će do kraja filma Kara da se otrgne samosažaljenju nad izgubljenom planetom i čitavom svojom rasom, shvati da je privilegovana, upotrebi svoje velike moći da zaštiti slabe i nekontrolisanoj sili pokaže da i nad popom ima pop. Problem sa Supergirl je u tome da su autori bili svesni kako ovakav karakterni luk treba da ide ali onda naracija filma nije uspela da ga isprati, tako da kada na kraju filma dobijamo ,,reformisanu" Karu, dakle, nekog ko je trezven i nesebičan, ovo je potpuno veštačka transformacija, nepoduprta događajima koje smo gledali poslednjih stotinak minuta.



Slično stripu, u Karin život neplanirano upada Ruthye, mlada žena kojoj je počinjena velika nepravda i koja traži osvetu, a računa da će moćna i luzerski-kul žena sa druge planete da joj u toj osveti pomogne jer ima supermoći, plus, očigledno nema ništa pametnije da radi sa svojim životom. Neslično stripu, scenario filma negativca Krema, koji je u stripu bez posebnog razloga ubio Ruthyeinog oca zato što mu se moglo, prikazuje kao opasnog predvodnika ,,Briganda", rase muških razbojnika koji su toliko hardcore da
1)   Imaju nitne po licu i
2)   Razmnožavaju se tako što uzimaju mlade žene sa raznih planeta kao roblje, u zarobljeništvu ih siluju da zatrudne, svu rođenu žensku decu ubijaju a mušku zadržavaju da produže rasu koja će i u narednoj generaciji činiti isto, i, pretpostavka je, onda ubijaju žene koje su ispunile svoju funkciju.
Ako ste malo odskočili u gađenju i uzviknuli da je ovo MEGA odvratno, pogotovo za film sa PG-13 rejtingom u kome protagonistkinja sme da izgovori jedno ,,bullshit" i jedno nedovršeno ,,What the Fu...", skrenuću vam pažnju da je i cela cela ta koncepcija sa kidnapovanjem mladih žena, prisilnim majčinstvom i impliciranim ubijanjem ženske dece prilično disgasting. Supergirl je film koji misli da se feministički poeni dobijaju tako što prepisujete od Georgea Millera, ali onda ga mrzi da zapravo uradi nešto sa ovom idejom, trivijalizujući pritom celu tu koncepciju traume i eksploatacije žena od strane muškaraca.



Jer, Kara apsolutno odbija da pomogne Ruthye u njenoj potrazi za osvetom – a u filmu je Krem pored oca pobio i ostatak njene familije i zapalio joj kuću – i drži joj govore kako osveta neće umanjiti bol u njenom srcu, sve dok isti taj Krem ne otruje njenog psa, Kripta. Jer, onda, da Kripto ne bi umro, Kara mora da Krema juri preko pola svemira pošto Brigandi protivotrov nose sa sobom* i onda je, jelte, normalno da je jedino mesto u galaksiji gde možete da nađete protivotrov bukvalno na privesku koji visi sa Kremove jakne.
* jedan od sporednih likova objašnjava da Brigandi kombinaciju otrova i protivotrova koriste kao tehniku ispitivanja zarobljenika, što onda nelogičnim čini činjenicu da Krem ovaj otrov ima na strelici koju ispaljuje iz pištolja na kuče veličine dva para cipela što se zatrčalo na njega. Pogotovo što kasnije u filmu Krem ne ispaljuje strelice iz pištolja nego iz lansera montiranog na narukvici...

Ovo je naravno, bizarno neubedljiv ,,uređaj zapleta" ali veći problem sa njim je što površno prepisuje iz stripa, ignorišući vrlo ozbiljne razloge ZAŠTO je strip išao sa ovakvim zapletom i kako se to odražavalo na Karinu karakterizaciju.

Jasno je, da se razumemo, da filmovi često moraju da pojednostave karakterizacije koje su u stripovima građene decenijama i ne mogu zaista biti u istoj meri suptilno predstavljene u filmu od stotinak minuta, sa kondenzovanjem najvažnijih elemenata u samo jednu scenu ili jedan gest, no Supergirl je izrazito problematičan film u tome da on drastično odstupa od karakterizacije koju je strip gradio i ignoriše njegove spretne preokrete u naraciji da pokaže lik sa dubinom i empatijom, koji se samo skriva iza fasade neuredne, frustrirane mlade žene što ne zna kako da isprocesuje traumu ogromnog gubitka.



Umesto toga, Kara je u Supergirl uglavnom baš toliko površna i sebična koliko nam deluje na početku, lik koji je depresivan do mere da kada i preuzme da nešto uradi, on ništa ne planira, ništa ne ne nauči iz svojih grešaka, srlja iz situacije u situaciju i tamo dobija batine/ biva otrovana/ ostaje bez moći i uglavnom se snalazi više na sreću nego na pamet ili veštinu. Što bi, da film dosledno prati ovakav karakterni luk, moglo biti zanimljivo i njegovo bi iskupljenje kada se na kraju otrezni bilo utoliko vrednije. No, ovaj film to ne uspeva, ne ume ili ne može da uradi i posle određene tačke u filmu Kara je odjednom herojska figura koja se ponaša po šablonu, požrtvovano se podmećući za druge i spasavajući osobe za koje ju je pre pet minuta totalno bolelo dupe, zato što to tako rade superheroji u drugim filmovima.

Hoću reći, ključna tačka u ovim narativima je to lomljenje i rekonstrukcija protagonistkinje, tačka u kojoj se oklop depresije smrvi, ona je prinuđena da dotakne golu realnost, shvati da su drugi ljudi ,,stvarna" bića koja pate, krvare, očajavaju i nadaju se, da je i ona ista takva i da, pošto ima moć i privilegiju te moći, duguje tim ljudima i empatiju koju su oni njoj, priseća se, dali iako je ,,jača" od njih. Onda ona postaje ,,moralna", manje sebična osoba i sve što je do tog trenutka u filmu doživela tretira kao lekcije u procesu učenja da se bude deo kolektiva jer je kolektiv DOBAR i pomaže vam kada vam je najteže.

Supergirl ovo ne radi i Kara Zor El nema ovakvu tačku u filmu, ne uči ništa iz situacija u kojima je bila poražena i ponižena, njeno herojsko ponašanje je naprosto prepisano iz drugih filmova, ničim što smo videli zarađeno, njena transformacija je neubedljiva i na kraju ostaje da se u celu ovu avanturu upustila samo da bi spasla svog psa a koji je povređen isključivo njenom krivicom, nepažnjom, nebrigom  i neurednošću.



I umesto da ovo ostavi ukus lične, intimne drame samo spakovane u ljušturu superherojskog spektakla, kao što smo ipak pohvalili u slučaju Spider-man: Brand New Day, Supergirl ostavlja utisak skarabudženosti, mehaničkog sklapanja elemenata u narativni tok koji ni motivski ni moralno nema smisla. Ovo je sve istina i pre nego što skrenemo pažnju da film u poslednjem suočavanju Krema i Kare pravi apsolutni, možda i nedopustivi superherojski faux pas time što dovitljivi narativni preokret iz strip-predloška u kome se prikazuje Karina moralna superiornost i razreši tenzija koju je čitalac imao od prve naslovne strane prvog broja, ovde radi, pa, strejt, bez preokreta, dajući nam scenu koja je toliko out-of-character ne samo za Karu nego za superherojski medijum uopšte da nije jasno šta su zaboga ovi ljudi mislili kada su ga snimali. Gillespie je i, dokumentovano, najavio da će da snimi alternativne krajeve jer je test-publika loše reagovala na ovaj, ali navodno je Gunn insistirao da ovako ostane, a što je dalji argument za moju dugogodišnju teoriju da je on autor koji naprosto ne haje za ,,veliku sliku" i uvek će prioritizovati efektnost jedne scene u odnosu na to je li ona dosledna sa narativom i karakterizacijom do tog trenutka.

Čak i bez toga, film ne nudi uverljiv portret protagonistkinje već i time da troši previše vremena prikazujući je kao lakomislenu, perpetualno smorenu depresivnu dvadesetogodišnjakinju koju je gubitak svog naroda i kulture toliko traumirao da ne ume niti želi da radi išta drugo sem da se opija i šiba po kafanama, pa onda i sasvim nezarađeno deluju njene lekcije koje deli mlađanoj Ruthye o tome da je osveta loša ambicija, da ne donosi mir duši niti smanjuje bol u srcu, da je najbolja osveta to da živite dobar i ispunjen život. Kada ovo dolazi od lika koji, koliko gledateljka može da vidi, nema mnogo prošlosti sem traume i kontempliranja o ovoj traumi, onda i ova vrsta propovednog diskursa deluje fejk, mehanički stavljena u usta ženi koja reči izgovara ali ne razume njihovo značenje. Da ne pominjem da Kara ni iz nečega što JESTE sama doživela nije naučila nikakve lekcije pa Ruthye savetuje da sedi kod kuće, sama i da ništa ne preduzima i da će bol nekako da prođe sam od sebe iako u njenom slučaju to manifestno nije bio slučaj.



Dobro, makar ta žena izgleda dovoljno cool dok izgovara te reči koje ne razume. Supergirl nije film nekakvih STRAŠNIH glumačkih bravura, ali Milly Alcock pruža sasvim prihvatljiv performans te nevoljne, neuredne heroine toliko navikle da je u tučama superiorno prejaka u odnosu na oponente, da ne uspeva ni jednu da shvati ozbiljno. Bilo bi lepo da film VIŠE igra na tu kartu, da prikaže Karu kao nekog ko ne želi da se bori i radi to samo kada i koliko mora, ali, eto, ne igra i onda u finalu Kara leti unaokolo i baca tenkove na druge tenkove. Ali Milly Alcock je okej, ona nije problem ovog filma.

Kao što to nisu ni ostali glumci. Eve Ridley je sasvim pristojna kao Ruthye, glumeći rigidno napisan, skoro karikiran lik male, dobre devojke koja traži osvetu sa stoičkom disciplinom. Krema igra belgijski karakterni glumac Matthias Schoenaerts i, koliko god da je ovaj lik napisan ravno i bez trunke dubine da bude stereotipni filmski psihopata, on ulozi daje dovoljno sočnosti da ipak nešto osetite kada ga gledate. Ne znam da li je neodređeno ,,ruski" naglasak i način na koji Krem govori, koristeći pojednostavljeni Engleski jezik da komunicira bila ideja režisera ili samog glumca, ali to dosta dobro radi makar za ovaj istorijski momenat u kome su Rusi, jelte, ,,legitimni" negativci u američkom filmu.



Solidan je i ostatak ansambla rasno i rodno raznolikih glumaca, mada nema tu nekog velikog prostora da se GLUMI, ali film, predvidivo, kidnapuje Jason Momoa kad god da se pojavi. Njegova interpretacija Loba, intergalaktičkog lovca na ucene je perfektna sa naglašeno ,,stripovskom" stilizacijom u izgledu ali i u ponašanju. Lobo je devedesetih korišćen da parodira moralno sive antiheroje koji su nicali u ,,exxtremnoj" epohi superherojskog stripa, ali je nadrastao parodiju i zapatio se kao lik koji demonstrira i dubinu onda kada je najmanje očekujete. I onda, ne samo da Momoa ovo vrlo organski otelovljuje noseći bizarnu šminku i cigarčinu u zubima sa beznapornim šarmom, već je i Lobo jedini lik u filmu koji ima ubedljiv karakterni luk, putujući od frivolnog, sebičnog siledžije do čoveka koji razume tuđu patnju i žudnju za osvetom i pruža im nesebičnu pomoć, sve to konstruisano kroz kratke ali korektno urađene sekvence što pokazuju kako i zašto on menja mišljenje. Da je ovo bio film o Lobu, i da je njegov karakterni put zauzeo najveći deo njegovih stotinak minuta, bio bi bolji film.

Naravno, pitanje je da li bi vizuelno bio unapređen. Vizuelno najbolja scena JESTE jedna u kojoj se Lobo pojavljuje u kontrasvetlu pa vidimo crnu konturu, samo obrise crta lica i crveni žar cigare u centru i ovo je izrazito uspela transpozicija stripovske (partikularno simonbisleyjevske) estetike, inspirisane filmom i njegovim osvetljenjem, natrag na film. No, agregatno, Supergirl izgleda kao govno i zaista je fer zabrinuti se na šta će ličiti filmovi koje budu za dvadesetak godina režirali klinci kojima ovo spada u formativna iskustva što oblikuju estetske kriterijume i način razmišljanja o kinematografskom prikazu i naraciji.



Mislim, ovde praktično SVE ne valja. Supergirl: Woman of Tomorrow je bio strip kome sam štošta imao da zamerim, ali vibrantni, vitalni kolori Matheusa Lopesa preko veličanstvenog crteža Bilquis Evely svakako nisu spadali u ovu kategoriju. Film, nažalost, potpuno ignoriše obilje svetlih tonova i jarkih boja stripa koji je slavio začudnost beskonačnog kosmosa i uzvišenost protagonistkinje odevene u primarne nijanse i preovlađujući deo vremena je slabo osvetljen i bolesno ŽUT. Ovo je, verujem, bila neka Gillespiejeva ideja o tome kako da film izgleda ,,realistično", u skladu sa protagonistkinjom koja ima ,,unutrašnji" problem i njeno okruženje je manifestacija njene nebrige za druge i sebe zbog tog problema, ali stvarni efekat je upravo suprotan. Ružno HDR osvetljenje koja sve na ekranu stavlja na neku intersticijalnu teritoriju između svetla i senke, ultravisoka digitalna definicija i apsolutno preterano korišćenje (lažnih) lens fler efekata zajedno rade na, za mene, snažno odbojan način, osiguravajući da scene koje treba da deluju ,,svakodnevno", gde se likovi ponašaju kao obični ljudi i imaju karakterne momente, izgledaju naprosto nestvarno i neubedljivo, a obilata upotreba green screen pozadina, CGI scenografije i maske još više pojačava ovaj utisak.



Ovo je generalno problem koji superherojski (i naučnofantastični film uopšte) ima u ovom trenutku ljudske istorije i Supergirl ne uspeva da ga reši čak i kada su u nekim scenama korišćeni pravi rekviziti poput motocikla koga Momoa jaše u jednom delu scena.

Neću da kažem da se u Gillespiejevoj režiji ne vidi nekakav metod, sa izrazito nervoznom, čestim rezovima i promenama rakursa obeleženom akcijom na početku filma gde je Kara mamurna, dezorijentisana i moralno kompromitovana, a onda sa više korišćenja tečnih, dužih scena borbe iz jednog kadra u finalu gde je našla svoj, jelte, zen, i nosi kostim leti i generalno emituje tu superherojsku moralnu i fizičku nadmoć. No, metod je dobar ako daje rezultate, a ovde su rezultati prilično sumnjivi: akcija je u prvom delu filma smuljana i ružna za gledanje, a u drugom imate utisak da gledate kinematik u video-igri tokom kojeg biste u stvarnom životu dohvatili telefon da proverite šta ima novo na Instagramu i ove scene, pored svih lepih CGI eksplozija koje izgledaju kul, naprosto nemaju težinu kakvu biste imali sa ,,pravim" koreografijama i kaskaderskim radom. Supergirl u ovom delu jeste bolji nego, recimo Blue Beetle ili zlosrećni The Flash ali to je toliko nisko postavljena letvica da se preskoči da mu to ne možemo računati u uspehe.



Supergirl je, da ponovim, ne OČAJAN film. On je osrednji, ima cool protagonistkinju u Milly Alcock, prihvatljivog sidekicka u Eve Ridley, funkcionalnog mada plitkog negativca u Matthiasu Schoenaertsu i sjajnog epizodistu u Momoi i ne traje predugo. CGI kuče je slatko i to da je ono nekakvo emotivno težište filma je isto slatko. Dizajn glavne junakinje je OKEJ, muzika je pretpostavljam, okej, mada mene odavno smara ta prečica koju moderni superherojski film koristi sa ,,vintage" tehnologijom za reprodukciju muzike i plejlistama starih hitova, a koja treba da bude zamena za karakterizaciju. No, scenario je nesređen, posvađan sa samim sobom, glavna junakinja se ne razvija kao lik već je režiser sam pomera iz jednog stanja u drugo i nikakve lekcije nisu naučene do kraja, a vizuelno je ovo 90% vremena ružno i možda i uvredljivo za gledanje, naročito sa budžetom od preko sto sedamdeset miliona dolara. To da je na kraju Supergirl zaradila skoro pedeset miliona manje od ove cifre – a aktuelni Spajdermen u trenutku dok ovo kucam, tri nedelje posle premijere, već broji dve milijarde na boks-ofisu – je nadam se aktiviralo sve alarme koje James Gunn i Peter Safran treba da čuju i ako Clayface, naredni film iz ove inkarnacije DC-jevih filmskih adaptacija ne bude pokazao da su neke lekcije naučene, piši propalo. A što je velika šteta jer se iz ovog filma makar nazire da ova verzija Supergirl i Milly Alcock kao njeno otelovljenje, imaju potencijala. Ali mora da se RADI. 

[Meho Krljic]

Heh, kada i Honest Trejlers, čiji je video izašao dan nakon što sam ja napisao prikaz Supergirl (u postu iznad, molim lepo), koristi istovetne reči da opiše vizuelni utisak koji film ostavlja (tj, kaže da film izgleda "kao govno") onda znate da je Holivud stvarno otišao u kurac...


https://youtu.be/yx8NV9j1fKg

[Truman]

Meho, jesi li gledao domaći arthouse mystery Lazarev put? Odgledah ga sinoć i prilično mi se dojmio. Za domaće standarde sjajno, šteta je što film nije zaživeo kod domaće publike. I autori su mi nepoznanica. Rekao bih da zaslužuju više pažnje.