UPRAVO ČITAM (A NIJE SF, F, H)...

[džin tonik]

ljubitelj knjiga o hrvatskoj istoriji?
Ustaša?
Trolovanje?

isteklo ti je vrijeme, proso rok ili doso, tri dana vise-manje bah. ovo je tvoj konacni izbor nakon sto si dobro razmislio? na te opcije stavljas ulog? to se broji?

[Truman]

Krenuo sam sa čitanjem Šaptača, čuvenog trilera Donata Karizija. Nakon Kuće glasova imam ozbiljna očekivanja i ovaj triler počinje zanimljivo. Šest ruku šest devojčica pronašeno je u zemlji. Serijski ubica se igra sa policijom...

[Truman]

Čitam Lužinovu odbranu od Nabokova. Roman kao roman za sada me ne fascinira sa izuzetkom opisa okršaja na šahovskoj tabli. Rekao bih da je Nabokov voleo šah.

[Meho Krljic]

Sa otmenih desetak meseci zakašnjenja pročitao sam poslednji roman Pola Ostera, Baumgartner, izašao ni pola godine pre njegove smrti sa sedamdesetsedam godina, a što je pisca smestilo u, praktično u godinu isti uzrast kao i protagonistu knjige. Nimalo slučajno. Značajno više slučajno, ali, pokazaće se, i posle svega prilično adekvatno, roman sam pročitao u praktično jednom dahu tokom dugačkog dana provedenog u bolničkoj čekaonici ispunjenoj starijim osobama, mahom onkološkim pacijentima. Kako se Baumgartner bavi svojim velikim delom promišljanjem proteklog života iz perspektive starijeg muškarca, a koji i dalje ima ne samo planove već i želje pa i strasti za godine koje su još ispred njega, tako je nekako i bilo odgovarajuće gledati istovremeno oko sebe starije žene i muškarce koji su svi u nekom momentu dobili dijagnozu što je se ljudi najviše plaše, a koji se svi bore bez predaje – i protiv raka i protiv čudovišno osakaćenog sistema javnog zdravlja u Srbiji – i svaki naredni dan im je neka vrsta malog trijumfa.



Baumgartner nije mračna knjiga, naprotiv. Ona je možda i iznenađujuće radosna, pogotovo što počinje možda najtežim danom koji je protagonista imao u nekoliko poslednjih godina, sa serijom incidenata koji se jedan za drugim nižu kao na traci i pretvaraju tek-još-jedno-jutro u životu penzionisanog univerzitetskog profesora sa već decenijom staža udovca (i bacanjem oka na simpatičnu kurirku koja mu isporučuje naručene knjige) u procesiju ozleda koje će mu usrati ne samo to jutro i taj dan već i sledećih nekoliko dana i sedmica. Ovo je jedno brzo, eksplozivno otvaranje sa autorom koji prestiže sam sebe u odvijanju radnje, stavljajući svog protagonistu ne samo u fizički nezavidan položaj već ga i suočavajući sa ljudima koje do tada nije poznavao i njihovim ličnim istorijama, sve u skokovima od jednog do drugog incidenta, dok ovaj istovremeno nikako ne uspeva da se javi svojoj sestri koja brine za njega i odjednom se zatiče i kao utešitelj koji uplakanu devojčicu preko telefona treba da ubed da će hirurzi  u obližnjoj bolnici uspeti da njenom ocu prišiju dva prsta što ih je pre jedva sat vremena ovaj sebi na radnom  mestu nesmotreno odsekao cirkularom.

Baumgartner na početku deluje kao roman koji bi zajednički napisali Kafka i Kortasar, razigrana kaskada događaja, od kojih je svaki baksuzniji od prethodnog, i ljudskih priroda koje se ogoljuju na pomalo i komične načine povodom ovih događa, narativ koji udara po gasu snažno i ne haje za kočnice, vozeći se na brzini, inerciji, energiji. No, zatim se prvi deo romana završi i u naredna tri dobijamo nešto primetno drugačije i sporije, samo da bi se roman završio još jednim incidentom i obećanjem da poslednje poglavlje u sagi o Baumgartnerovom životu ,,tek počinje".

Između ova dva, srazmerno više ,,akciona" poglavlja, smeštaju se tri dugačke celine koje su mnogo manje vezane za akciju, mnogo više za refleksiju. Baumgartner je, pokazuje se, prevashodno knjiga o intelektualcu u osmoj deceniji žvitoa, a čiji je život obeležila velika, četrdesetogodišnja ljubav sa ženom koja mu je bila više od proste partnerke, i koji, već deset godina bez nje, prolazi kroz spore, teške faze rada žalosti.

Baumgartner je jedan od najmanje ,,čudnih", najmanje dekonstruktivnih Osterovih radova koje ćete ikada biti u prilici da čitate. U ovoj knjizi nema dekonstrukcije žanra i halucinantnih disocijacija koje pamtite iz Njujorške trilogije, trija novela koje su osamdesetih godina prošlog veka stavile Ostera na mapu velikog broja čitalaca – i žanrovske i literature glavnog toka. Baumgartner je pisan skoro pa memoarski, sa dugačkim pasažima koji se bave prepričavanjima važnih događaja iz prošlosti glavnog junaka, njegovim odnosom sa preminulom suprugom, ali i sa ocem, a onda i prepričavanjima, njenim sopstvenim rečima, događaja iz života te preminule supruge. Ovo je, naravno sve fikcija – delom i metafikcija jer se ime Anna Blume već pojavljivalo u starim Osterovim radovima, notabilno u Country of Last Things iz 1987. godine – i ako želite da tražite postmoderne elemente u ovom romanu, naći ćete ih prevashodno u tome da značajne delove Baumgartnera čine tekstovi čiji su autori sami likovi iz ovog romana. Pesme, eseji i memoarski skice se ovde mešaju sa ,,običnim" pripovedanjem i svakako je jedna od definišućih karakteristika ovog romana da u njemu ima manje ,,dešavanja" a više refleksije. On je i lišen drame u tradicionalnom smislu i nakon tog prvog poglavlja u kome imamo protagonistu što mora da se izbori sa eskalirajućim izazovima, autor kao da gubi interesovanje za ovu vrstu pripovedanja i umesto toga se usredsređuje pre svega na kontempliranje o starosti, gubicima, žalostima ali i još uvek postojećim strastima, željama, žudnjama.



Bilo bi i previše i netačno nazvati Baumgartner ispovednim štivom. Iako glavni junak u velikoj meri deli interesovanja, svetonazor, intelektualnu istoriju i godine sa autorom, Baumgartnerova biografija je dramatično različita od Osterove i teme gubitka koje se ovde obrađuju ne mogu se direktno prepisati iz Osterovog života.

Ali indirektno se može prepoznati da je Oster izgubio sina 2022. godine, koji je umro od prekomerne doze opioida a prethodno bio optužen za smrt sopstvenog deteta – bebe takođe umrle od opioidnog predoziranja – i ko god poželi može da Baumgartner čita kao aspirativni tekst, neku vrstu paralelne stvarnosti u kojoj gubici dolaze kao prirodan deo ravnoteže u životu između lepog i ružnog, ne kao besmislene, strahovite tragedije od kojih se nikada nećete oporaviti.

Kao meditacija o penzionerskom životu intelektualca, Baumgartner je vrlo prijatan, pošten, pa i potreban roman, sa svojim prikazom starije osobe ne kao idealizovanog ,,mudrog starca" već kao vreće nagona, želja, strahova i nedoumica, sklonu dugim periodima kontemplacije, ali i željnu JOŠ iskustava, JOŠ ljubavi, JOŠ seksa, još doživljaja koji život zapravo čine onim što su nam obećali da će biti. Baumgartnerova zaljubljivanja u druge žene paralelno sa dugim, predugim oproštajem od ljubavi svog života su prikazana spretno, ubedljivo i interesantno, a način na koji odnosi sa drugim osobama evoluiraju tokom njegovog života – i perioda od oko dve godine koji roman pokriva – su poučni i puni vrednih uvida.

No, Baumgartner je i pomalo dezorijentišuće štivo, više kao nekoliko novela spakovanih u jedan tom nego kao klasičan romaneskni narativ. Možda je, naravno, i poenta da ovde nema poente, i svakako se može reći da je Oster pisao sa jasnom idejom da su iskustva i refleksije ono što čini življenje i da život nema narativ sem kad mu ga čovek, u očajanju, nametne. Baumgartner, protagonist, je, ipak onda i sam postmodernista, izašao iz velikih narativa, usredsređen pre svega na napore da skupi još iskustava-koja-život-znače, ali i, notabilno, da se pozabavi tekstovima, koji su, vidimo, ono glavno što u Baumgartnerovom svetu (akademskom, spisateljskom, filozofskom...) ostaje iza osobe, kao spomenik i kao suština njenog bića koja nastavlja da oplemenjuje svet i posle njene smrti.

Ali fer je reći i da Oster veoma snažno meandrira kroz narativ. Naravno da se radi o piscu koji jezikom barata izvanredno – i čak i kada koristi izlizane fraze to bude šarmantno – i ovo je pitak, tanak roman koji se lako proguta, ali ono za šta u prvom trenutku pomislimo da su opširne digresije se na kraju pretvara u glavni obrok. Oster veoma detaljno ide u mladost glavnog junaka, ali i njegove supruge, pa onda i u porodična stabla, sa sve ničim izazvanom tangentom o poseti Ukrajini gde je glavni junak išao da traži nekakve pouzdanije informacije o svojim precima, a sve su to lepi momenti, ponovo, puni interesantnih opservacija ali naprosto ne deluju kao da su deo zajedničkog tkanja pripovesti koja se ovde priča. Možemo da jalovo nagađamo da li je Baumgartner u stvari nastao spajanjem više započetih tekstova koji jedan sa drugim nisu nužno imali veze u startu, ali fakat je da njegova podela na celine nema, sem tehnički, nekog velikog smisla i da je ovo mogao biti i kraći roman, usredsređen na ,,ovde i sada".



Naravno, bila bi to sasvim druga knjiga, jer Baumgartner svakako insistira na toj reflektivnosti i protagonisti koji se priseća, misli, oseća. Ima nečeg jako časnog i dostojanstvenog u tome kako Oster prikazuje glavnog junaka bez patetike ali i bez nekakve kulturološke fetišizacije ,,starosti" kao doba neke mitske mudrosti, prikazujući da ovaj, iznenađujuće, i dalje ŽIVI a ne samo reciklira jedan isti dan i čeka da umre. Utoliko, kao hronika poznih godina u životu intelektualca-samca, Baumgartner je tekst koji uzdiže i hrabri – dok uzgred stiže i da opljune po MAGA cunamiju – i mada ne tvrdi da je NAJBOLJE uvek ispred nas, dovoljno je da podseća da nešto zanimljivo još uvek može i HOĆE da se desi.

Geopoetika srpski prevod romana ljubazno na prodaju nudi ovde.

[Truman]

Meho, hvala ti na lepom prikazu. Austera nisam još čitao što je pomalo sramota jer volim američku književnost.


A da napišem i šta sam čitam u ove kišne pariske dane.
For your eyes only, Ian Fleming.
Ovo je zbirka od pet priča i trenutno sam na drugoj. Nema mnogo prostora za taktiziranje, Bond je ovde prikazan kao surovi ubica i više nego u romanima. Javi se problem, MI6 ga pozove da se problem reši. Volim da čitam Fleminga na engleskom, daje mi priliku i da obogatim rečnik.

[Meho Krljic]

Dobro, američke književnosti ima tako mnogo da čak i Oster treba da dođe na red posle nekih važnijih autora, jelte.

[Truman]

Dobro, američke književnosti ima tako mnogo da čak i Oster treba da dođe na red posle nekih važnijih autora, jelte.

Prioritet bi trebalo da mi bude John Steinbeck pa onda Theodore Dreiser (ovaj drugi važi za klasik ali ne poznajem nikoga ko ga je čitao) ali kao što možeš videti iz gornjeg editovanog komentara uvek se nešto ispreči.

[Meho Krljic]

Ima vremena, stići će svi na red, a Fleming valjda dobro dođe da se čovek malo opusti.

[Truman]

Da, s vremena na vreme skinem neku njegovu knjigu na kindl i prepustim se avanturi. Slično i sa Konan romanima i pričama.

[Meho Krljic]

Hm, Konana i nema tako mnogo ako čitaš samo Hauarda. Tako da pretpostavljam da čitaš i L. Sprague de Campa koga ja nikad nisam čitao. Valjaju li?

[Truman]

Hm, Konana i nema tako mnogo ako čitaš samo Hauarda. Tako da pretpostavljam da čitaš i L. Sprague de Campa koga ja nikad nisam čitao. Valjaju li?

Ima raznih autora serijala o Konanu. Otvorio sam i temu o tome svojevremeno pa možeš da vidiš. Što se tiče de Campa preporučujem da se prvo pročita Conan of Venarium. Valja.

[Meho Krljic]

Hahah, ok, JEDNOG DANA!!!!!!!!!

[Meho Krljic]

Drugi roman Nine Savčić, U lancima, izašao, kao i njen debi, za beogradski Ahipelag 2021. godine je knjiga od koje se bukvalno prepadnete iako istovremeno ne možete da je ispustite iz ruku. A i jedno i drugo su posledice senzacije da dok čitate ovu knjigu sve vreme imate utisak da i ona čita vas. I mada to može da deluje kao izlizana fraza koju wannabe marketinški magovi i internet influenseri žele da prikače svakoj knjizi u kojoj ima makar truka introspekcije, U lancima je fenomen za sebe, rastrzanje čoveka iznutra, na najsitnije komadiće njegove ličnosti i sopstva, detoniranje njegovog samosažaljenja i naučene, ,,samoodbranaške" pasivnosti, ubacivanje u mašinu za mlevenje mesa katarze i rekonstrukcije čovečnosti dok taj čovek ne počne da pravi razliku između narcizma i samopoštovanja i napravi prve, nesigurne, možda i besciljne, ali nepobitne korake ka sazrevanju u STVARNU formu čoveka, napuštajući ugodni zatvor i prijatne lance stadijuma dečaka za koji je mislo da želi da potraje večno.



Ima očiglednih sličnosti između ovog romana – koji je bio i u užoj konkurenciji za Ninovu nagradu – i prvenca Savčićeve, Vlasnik svega našeg, a koji se zakitio nagradom Isidora Sekulić. Obe knjige su u formalnom smislu bliske romanu toka svesti i obe se odriču formalnog zapleta i puštaju dramu (i to DRAMU dramu) da ispliva iz ličnosti glavnih junaka koji su hiperosetljive ali, važnije, HIPERREFLEKTIVNE osobe za koje svet i njegovi fenomeni nisu samo pozadinski šum preko kojeg otmeno jedri nedodirljivi ljudski um što se zaputio ka jasno zacrtanoj sudbini, nego urlajući cunami buke, boja, bljeskova i borbe da se makar integritet uma sačuva u svom tom pandemonijumu senzacija. Velika razlika je svakako ta da je protagonist muškarac i da se, ako smo u slučaju Vlasnika svega našeg mogli (ili makar smeli da se usudimo) da protagonistkinju u nekoj meri poistovetimo sa autorkom i pretpostavimo da je deo dešavanja i refleksija na koje smo nailazili u tekstu došao direktno iz života, sa U lancima nemamo ovu vrstu luksuza.
(Ovde ponovo sledi napomena da sam roman na čitanje dobio od autorke koju poznajem lično.)

Opet, i U lancima baštini  identičnu kombinaciju hiper-realnog i halucinantnog koja je nosila Vlasnika svega našeg. I ovde je glavni junak Beograđanin, sa radnjom koja se velikim delom odvija na potezu Dorćol-Slavija, sa radnim mestom protagoniste koje se poklapa sa jednim od radnih mesta autorke, i ma koliko da roman duboko odlazi u bespuća misli i emocija glavnog junaka, on je fascinantno MATERIJALAN u tome kako oslikava Beograd i njegove delove – uključujući Senjak – u kojima se dešavaju pojedinačne scene. Teško je pronaći tačniji izraz od toga da Savčićeva mapira grad u čitaočevoj glavi, ne nekakvim ,,tehničkim" – i dosadnim – insistiranjem na deskripciji fasada, navođenju distanci između tačaka i objašnjavanjem svih skretanja kojima se stiže sa jednog na drugo mesto, već jednim spretnijim – i zanimljivijim – prikazivanjem da je kretanje po gradu za glavnog junaka uvek neka vrsta pustolovine, izlaska iz domena poznatog (a što su njegov stan i kancelarija u kojoj radi) i silazak u svet za koji ne možemo biti sigurni da nije mutirao od prošlog izlaska.

Ovaj intenzitet deskripcije i najbanalnijih radnji kao što je kretanje ulicama grada snažno u čitaoca upisuje mapu tih kretanja dok sebe ne uhvati da zna i može da nabroji sve situacije u romanu kada je glavni junak izašao iz stana ili kancelarije, kuda je išao i koliko je to trajalo. Za Vlasnika svega našeg je Savčićeva ovu vrstu intimizacije čitaoca sa glavnim likom izvela koristeći vremenske mere, strpljivo ponavljajući iste radnje u tekstu dok čitalac nije ušao jednoličan u ritam zajedno sa protagonistkinjom a onda zajedno sa protagonistkinjom svaku varijaciju i odstupanje od ritma proživaljavao kao strašnu, uznemirujuću, DRAMATIČNU anomaliju. Za U lancima je koristila prostor, distance i grad kao, rekosmo, materijalni fenomen koji je istovremeno i prepreka što se iznova mora savladavati ali i jedna od retkih stvari koje protagonistu drže zapravo uzemljenim i ne daju mu da nestane u crnoj rupi svojih misli.

,,Intruzivne misli" kao psihološki i psihijatrijski fenomen su u domaći vokabular – izvan uskostručnih tekstova – ušle srazmerno nedavno kao još jedan od onih podsetnika da naš um nije nužno domaće, toplo, bezbedno i podržavajuće mesto i da se ,,u lancima" može biti i kada ste nominalno potpuno slobodni, na ime pretrpljene traume, šoka, netretirane mentalne bolesti ili kobinacije sva tri. Ovo nije jedina niti glavna tema romana, ali jeste njegova tema, sa glavnim junakom koji ne uspeva da se odbrani od loših navika u različitm značenjima, od klasične hemijske adikcije, pa do opsedanja ženskom osobom prema kojoj od prvog trenutka kada je vidi oseća strahovitu žudnju što se samo delimično može opisati kao seksualna.



Glavni junak romana je adikt, ali ovo nije roman o adikciji onako kako se inače pišu romani o adikciji. Štaviše, njegova kombinacija ksanaksa, kanabisa i kamparija je verovatno odabrana ne samo zato što ovako naređani tvore simpatičnu aliteraciju već i jer su po sredi srazmerno ,,slabi" stimulansi, u najboljem slučaju tek ,,gateway" verzije koje adikte-početnike tek potencijalno mogu da odvedu putem razorne, socijalno i zdravstveno fatalne adikcije. Jer ovaj adikt, ma koliko njegova adikcija bila važan, temeljan deo njegove karakterizacije, nije stereotipni adikt iz literature čija je materijalna baza presudno ugrožena ekonomijom pothranjivanja adikcije, niti se on kreće u stereotipnom društvu drugih adikta, dilera, seksualnih radnica (i radnika), policije i službi za podršku onima koji boluju od adikcije.

Štaviše, hemijska adikcija koja JESTE važan deo ličnosti glavnog junaka – i on HOĆE imati susrete sa dilerima i HOĆE imati dramatične ispade i scene sa isprepadanim drugim likovima koji ne znaju kako da se ponašaju kada se suoče sa adikcijom koja progovara iz usta živog čoveka – je ovde spretno iskorišćena da otvori put za dublje analiziranje njegovog karaktera i, do kraja romana se pokazuje pre svega kao simptom a ne bolest po sebi.

Naravno, ne simptom socijalne izopštenosti ili ekonomske deprivacije, U lancima je pre svega roman nerazrešenih porodičnih odnosa i ovo je veoma primetno kod praktično svih likova koji imaju ,,govorne" delove u tekstu. Teza da porodica presudno formira naše ličnosti je u centru radnje i promišljanja ovog teksta, ali sa velikim naporom da se proradi i to da porodica ne prestaje da nas presudno formira i deformiše daleko posle Frojdovih ključnih prvih pet godina života, pa onda daleko i preko granice formalnog punoletstva. Štaviše, protagonist ovog romana ima izvanredno polomljen odnos sa svojom porodicom i njegovi otac i majka se nikada u njemu ne pojavljuju ni u istoj državi sa glavnim likom a da su opet, pogotovo majka, fatalno prisutni u svemu što on radi ili, čak, misli, ili ČAK, oseća.



Drugi likovi u romanu imaju partnere i supružnike kojih se plaše ili koje preziru ili za koje ništa konkretno ne može da se sazna jer deluje kao da su izmišljotina kako bi laž o koliko-toliko normalnom životu koju svi želimo da projektujemo prema svetu, bila malo uverljivija. Jedan od likova, a koji je zapravo i sam samo iz druge ruke prisutan u tekstu, ima još mračniju, polomljeniju porodičnu priču. Ako odaberemo da u nju poverujemo.

U lancima je, dobrim delom kao i prethodni roman autorke, opsednut logosom, tekstom, hvatanjem amorfne materijalne ,,stvarnosti" u nešto apstraktno ali probavljivo, shvatljivo, klasifikabilno i uredno. Dok je u Vlasniku svega našeg biblioteka bila svetilište logosa, mirno, spokojno, bezbedno i blagorodno, U lancima ulazi u vrelinu čina kreacije i bavi se pisanjem kao, kako to obično kažemo, laži koja treba da kaže istinu. Glavni junak je tako, pored svog skoro kafkijanski besmislenog posla u državnoj administraciji, nadareni sklapalac telgrama saučešća ali i pogrebnih govora za rastuću populaciju zadovoljnih klijenata koji žele da se izraze ali ne umeju. Ovo nije pisano u osuđujućem ključu i protagonist je, pored svih sopstvenih ciničnih opservacija, tretiran kao od proviđenja privilegovani pojedinac kome je mašina za proizvođenje logosa data na poklon na rođenju a to da je on koristi prevashodno u ovakve svrhe je samo refleksija njegove generalne lenjosti i neverovanja u sopstvenu vrednost.



Najbliže što roman prilazi zapletu onda bude kada mlada, lepa žena od glavnog junaka traži da – za vrlo solidnu sumu novca – napiše roman po narudžbini. I mada je ghostwriting niti nov niti originalan ,,trilerski" zametak zapleta, Savčićeva ga tretira u sasvim osobenom ključu, provlačeći ne samo protagonistu kroz strahovita iskušenja koja idu i uz najspontanije činove kreacije, već i druge likove o kojima glavni junak stvari saznaje samo delimično, posredno, često i dalje kroz tekst ili prepričavanje od strane naratora za koje nemamo razloga da mislimo da su pouzdani, uvlačeći i njih u dramu koja, kao i u prethodnom romanu iste autorke MOŽDA postoji samo u glavi glavnog lika.

Ali taj ulazak u glavu i jeste ono što čoveka prepadne jer je U lancima možda do sada najbolji argument za teoriju da neki ljudi mogu da nam čitaju misli. Šta je Savčićeva sve u svom životu doživela da bi napisala ovaj roman je manje zanimljivo pitanje od pitanja kako je sa ljudima sa kojima je to doživela uspostavila odnos tolike bliskosti da se OVOLIKO ogole pred njom i na kraju završe kao delići ličnosti glavnog junaka romana U lancima, sukobljeni parčići ida i superega koji se jure po ruševinama njegovog uma, žudnje, strahovi, frustracije, ispadi besa i samosažaljenja, snažne, nepodnošljive želje, stida, koji svi kaskadno jure jedni za drugima u toku svesti koji SVI imamo ali skoro niko među nama neće, sem kada ga priteraju uza zid na terapijskoj sesiji za koju ga uveravaju da je potpuno poverljiva, ni za živu glavu priznati pred drugim ljudima. U lancima time postaje ne samo roman toka svesti nego roman tokova u slojevima svesti, od onih najgorih, primalnih reakcija koje smo se naučili i od samih sebe da krijemo i da tvrdimo da smo ih prerasli sa godinama i sazrevanjem, preko opsesivnih ,,overthinkovanja" svakog detaljčića odnosa sa drugom osobom koji bi posmatraču sa strane morali delovati kao potpuno trivijalni i nevredni ikakve pažnje (samo kad taj posmatrač ne bi i sam mogao da se priseti istih takvih sopstvenih agoničnih opsedanja svakom rečju, pogledom, intonacijom, izborom reči u rečenici ili emođija u tekstualnoj poruci koji su ga poslali u čistilište samoispitivanja i pakao samooptuživanja), pa do konstrukcija čitavih scenarija žudnje realizovanih u scenama infantilne ispunjenosti i zadovoljstva koje nekako sebi predstavljamo kao zreo, poželjan jedini ispravan konačni ishod beskrajno komplikovanih dijalektičkih odnosa što ih imamo sa predmetom svoje želje koji, prokletnik, nikako da se svede na tu jednu prostu stvar – predmet.

U lancima je na jednom nivou manje kompleksan roman od Vlasnika svega našeg, prevashodno jer on nema tu sve izraženiju međuigru halucinacije i ,,stvarnosti" koja čitaoca stalno drži u stanju zapitanosti ŠTA se dešava i kako treba da tumači scene koje se odvijaju pred njima (odgovor je ,,pažljivo", uzgred), i nema taj vidljivi, odnosno čujni ritam koji se ubrzava onako kako se roman bliži kraju. Ali U lancima ima žive dijaloge i odlično iskorišćen žargon, a onda, rekosmo, ritam zamenjuje mapom a to da se praktično čitav kondenzuje u nekih par nedelja života protagoniste sa samo jednim skokom unapred gde se deo radnje desi u elipsi ga čini još intenzivnijim čitalačkim iskustvom.



Dalje, iako ni Vlasnik svega našeg nije radnju delio na poglavlja, U lancima se još žustrije drži etosa romana toka svesti, ne dopuštajući čitaocu da kao u prethodnom romanu oseti prirodne celine nakon čijih okončanja može da stane sa čitanjem i nastavi sutra. Ovde je sav dijalog spakovan u pasuse zajedno sa unutarnjim monologom protagoniste i deskripcijama radnji i misli koje sustižu jedna druge u istim rečenicama i istim pasusima, sa vrlo retkim, skoro nevoljnim separacijama pripovedanja na odeljke. U više momenata Savčićeva majstorski sažima čitavu tranziciju između dve scene koje se dešavaju na različitim mestima i između njih protiče nezanemarljiv broj sati unutar jedne iste neprekinute rečenice poigravajući se i sa tekstom kao svojom materijalnom građom ali i sa percepcijom vremena u glavi čitaoca, okidajući i u njegovom mozgu emisiju istih hormona koji natapaju i glavnog junaka, terajući ga da se oseti jednako zbunjeno, ranjivo, pa i uplašeno kao i ovaj.

I onda, kada na kraju glavni junak, skoro potpuno poražen, demontiran na proste činioce, dekonstruisan na skup od roditelja nasleđenih trauma i nikada prevaziđenih infantilnih žudnji, pronađe način da posegne rukom u sebe i, kroz vatru logosa izvuče iz sebe BOLJEG i – neironično – STARIJEG sebe, ovo je veličanstven zaključak jedne paklene vožnje kroz ljudsku, velikim delom mušku psihu, ranjivu, prljavu ali na kraju svega i sposobnu za božanske činove kreacije nečega iz ničega. Roman možete sebi priuštiti putem neke od domačih knjižara, fizički ili onlajn (na primer ovde).

[Truman]

Meho, da se našalim rekao bih na osnovu vizualizovanog prikaza da književni talenat nije jedini koji ceniš kod autorke. Hvala na lepom prikazu svakako.


Čitam Vreme za ubijanje Džona Grišama. Jedan od najslavnijih romana ovog autora nije baš o prijatnoj tematici. Recimo samo da je autor inspiraciju našao u slučaju kome je sam svedočio u sudnici. Roman do detalja secira američki pravni sistem, posebno na jugu, kao i sve ono što ga prati. Negde sam na pola, jako zanimljivo.

[Meho Krljic]

Meho, da se našalim rekao bih na osnovu vizualizovanog prikaza da književni talenat nije jedini koji ceniš kod autorke. Hvala na lepom prikazu svakako.

Daleko od toga da je jedini, ona je žena prepuna kvaliteta, završila dva fakulteta, ima magisterijum i dva mastera, doktorat i sada će da upiše drugi, ekstremno obrazovana i svestrana osoba kakvih je u našoj sredini, jelte, uvek premalo a danas i EKSTREMNO premalo. Tako da je i privilegija biti u prilici da se od nekog pametnog i obrazovanog povremeno nešto čuje itd. Za "vizualizovani prikaz" ne preuzimam odgovornost pošto je sama birala slike a i urađene su kao promo slike povodom izlaska prvog romana. Ne bih ja ni stavljao slike al onda niko ne bi ništa komentarisao 

[Truman]

Ok. Nepopravljivo si p.c.

[mac]

Koja joj je bila tema doktorata? Need more details...

[Meho Krljic]

Evo detalji:


https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9D%D0%B8%D0%BD%D0%B0_%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D1%87%D0%B8%D1%9B



Edit:

Nepopravljivo si p.c.

Ti to sad kažeš ko da je to nešto loše!!!!!!!!!!!!

[Truman]

Misliti brzo i sporo, Danijel Kaneman
Jako zanimljivo štivo, bavi se različitim načinima razmišljanja i zamkama koje proizvode. Mešavina psihologije i ekonomije, bavi se teorijom odlučivanja. Kaneman je inače nobelovac, psiholog koji je dobio nagradu iz ekonomije. Knjiga je relativno obimna i treba imati strpljenja ali je pitko napisana. Ko voli da čita o procesu zaključivanja i ne plaši se statistike ovo je štivo za njega.

[Lendlord]

Pošto ne znam gde je ovde slikarstvo, evo ovde klip o Gistavu Morou, a možda i nisam strašno omašio pošto pominjem poprilično Uismansa i njegovu stajliš dekadent knjigu "Nasuprot". Uglavnom, tema su simbolisti i dekadenti iz druge polovine devetnaestog veka: https://youtu.be/ua8oIAXqcro

[Meho Krljic]

Respekt za Uismansa, a slikare smo uglavnom ovde obrađivali:


https://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=10747.0

[Lendlord]

Hvala za uput, sa zadovoljstvom ću sve da pročitam, a i korisno je da znam ubuduće ako budem obrađivao još kojeg od slikarskih ljubimaca..

[Truman]

Respekt za Uismansa, a slikare smo uglavnom ovde obrađivali:


https://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=10747.0

Opa, nisam ni znao da ovo postoje. Hvala Meho!