"Kako se zaštititi od nauke?"
Pol Fajerabend, filozof nauke
Anarhistički pogled Pola Fajerabenda
otkrio je totalitarizam u naučnom stilu mišljenja
Piše: Jovana Gligorijević
Naučni stil mišljenja je dominantan jer nauka u potpunosti spoznaje konture i tokove funkcionisanja prirode, društva i čoveka. Autoritet nauke u hijerarhiji svih delatnosti ljudskog roda danas je neprikosnoven.
Pa, ipak, treba li joj poklanjati slepo poverenje?
Iz ugla savremenog čoveka bilo bi sumanuto negirati način na koji naučne činjenice opisuju svet. Ali, ovde nije reč o tome, već o posledicama koje strogo naučni pogled na svet ima po vrednosni sistem ljudi. Strogo gledano, najizrazitija karakteristika nauke jeste njen ateistički odnos prema prirodi i čoveku. Na prvi pogled, ništa strašno:
"ako nauka kaže da boga nema, onda ga nema,
i šta sad" - nastavljamo dalje –
verujući neka veruju, ostali ne moraju."
Etički problem
Međutim, pogledajmo stvari ovako: nauka je dominantni način mišljenja u savremenoj kulturi, ona u potpunosti “pokriva” sve regione prirode, društva, ljudske delatnosti, tako da bi se moglo reći da je način života u našem dobu strogo-naučni. I upravo tu nas čeka “kvaka 22” u ovoj priči: nauka, iako modus vivendi savremenog čoveka, ne poseduje nikakav etički karakter.
Austrijski filozof nauke Pol Fajerabend (1924-1994), prvi je uočio ovaj problem, pa je najveći deo svog rada posvetio demistifikaciji autoriteta moderne nauke. Fajerabend ne gleda na nauku kao na vrhunac ljudske delatnosti, ona za njega nema nikakav povlašćen položaj, već je samo još jedna u nizu, ravnopravna sa svim ostalim.
“Želim da odbranim društvo i njegove pripadnike od svih ideologija, uključujući i nauku. Sve ideologije moraju se posmatrati u perspektivi. One ne smeju biti uzete suviše ozbiljno. Treba ih shvatiti kao bajke koje imaju da kažu mnogo interesantnih stvari, ali koje u sebi takođe sadrže i gnusne laži, ili kao etičke propise koji mogu biti korisna praktična pravila, ali su kobni kada se slede doslovno” - rekao je Fajerabend u svom predavanju pod nazivom “Kako zaštititi društvo od nauke”.
Šovinizam nauka
U knjizi “Protiv metode”, Fajerabend kaže da u periodu od XVII do početka XX veka, šovinizam nauka nije postojao.
Nauka nije bila totalitarna,
jer se država još uvek nije snažno opredelila za nju.
Pravi značaj nauka tada se ogledao u praksi: imale su snagu oslobađanja i istinskog napretka, a u isto vreme, ograničavale su uticaj drugih ideologija – naučnici su u to vreme bili borci za istinu i slobodu. Međutim, po Fajerabendovom mišljenju, sa naukom se dogodilo ono što se inače često sa ideologijama događa: izopačila se u sopstvenu suprotnost – totalitarizam.
Razvoj nauke u XIX i XX veku, a naročito posle Drugog svetskog rata, po Fajerabendu pokazuje da trijumf određenih ideja i institucija istovremeno znači i njihov kraj, upravo zbog toga što su u pitanju ideologije, to jest, totalitarne institucije. Nauka poprima karakter sistema, odnosno, totalitarnog procesa i postaje sluga tiranske religije ovih ili onih interesa, totalitarnih merila. Konačna posledica jeste da nauka postaje rigidna koliko i one ideologije protiv kojih se borila:
izuzeta je od spoljne kritike,
a sud naučnika prima se sa slepim poverenjem,
baš kao što je to nekada bio slučaj sa sudom kardinala ili biskupa.
Ono što je kompatibilno sa naukom, treba da živi, ono što nije, treba da umre, konstatuje Fajerabend. Predstavnici moderne nauke nesposobni su da kritički misle o sebi. Ovakvu situaciju Fajerabend naziva samoubilačkom narcisoidnošću – najveća moguća sreća svedena je samo na napredak, a napredak je moguće zamisliti bez ikakvog smisla i humaniteta.
Monstrum istine
U predavanju “Kako zaštititi društvo od nauke” Fajerabend se pita da li je ovaj opis pomalo nepravedan prema nauci i nije li on sam predstavio stvar u iskrivljenom svetlu, prećutavši da nauka, iako je postala kruta i prestala da bude instrument promene i oslobađanja, ipak – otkriva istinu.
"Kad se ovo ima u vidu - kaže Fajerabend -
mogli bismo zaključiti da krutost nauke nije rezultat ljudskog htenja,
već da leži u prirodi stvari:
kad jednom otkrijemo istinu,
šta nam drugo preostaje osim da je sledimo?" ,
Međutim, Fajerabend nam ubrzo otkriva da stvari uopšte ne stoje tako. Gornji odgovor upotrebljava se uvek kad jedna ideologija želi da pojača veru svojih sledbenkika:
“’Istina’ je tako divno neutralna reč.
Niko to neće poricati - a ipak niko ne zna šta takav stav znači.
Lako je na taj način izvrnuti celu stvar i preokrenuti -
odanost istini u svakodnevnom životu,
u odanost Istini te ideologije”,
kaže Fajerabend i nastavlja: “Naravno, nije tačno da moramo slediti istinu. Mnoge ideje su vodiči ljudskog života. Istina je jedna od njih. Sloboda i duhovna nezavisnost su druge. Ako se istina, kako je neki ideolozi shvataju, sukobljava sa slobodom tada smo u situaciji izbora. Možemo da odbacimo slobodu. Ali možemo da odbacimo i istinu.” U ovom citatu krije se ključna tačka Fajerabendove kritike moderne nauke: ona sputava slobodu mišljenja. A ako nauka sputava slobodu zato što je otkrila istinu, Fajerabendov odgovor glasi: “Postoje bolje stvari nego pronaći i slediti takvog monstruma.”
Dole rezultati!
“Nauka može da vrši uticaj na društvo,
ali samo u onoj meri u kojoj je to dozvoljeno bilo kojoj političkoj
ili nekoj drugoj grupi za vršenje pritiska na javnost”,
Pol Fajerabend (1924-1994)
Pristalice povlašćenog položaja nauke mogle bi pokušati da se odbrane tvrdnjom da nauka zaslužuje takav položaj zahvaljujući tome što daje rezultate. Međutim, Fajerabend pobija i ovaj argument, tvrdeći da on stoji jedino ako se može uzeti kao činjenica da ništa drugo nikada ne proizvodi rezultate.
Doduše, Fajerabend priznaje da su oblici života različiti od nauke nestali ili su potpuno degenerisani, što onemogućava komparaciju. Ali, po njemu, situacija nije toliko beznadežna:
“Upoznali smo metode medicinske dijagnostike i terapije koji su efikasni (a možda čak i efikasniji nego odgovarajući delovi zapadne medicine) i koji su još uvek zasnovani na ideologiji koja je radikalno različita od ideologije zapadne nauke. Saznali smo da postoje pojave kao što je telepatija i telekineza, koje je naučni pristup jednostavno izbrisao a koje bi mogle biti upotrebljene za istraživanja na jedan potpuno nov način. (…) Takođe, istina je da pojave kao što su telekineza i akupunktura mogu biti na kraju apsorbovane u korpus nauke i na taj način nazvane ‘naučnim’. Ali zapazite da se ovo dešava jedino posle dugog perioda otpora za vreme koga nauka, ne sadržeći još ove fenomene, pokušava da uspostavi kontrolu nad onim oblicima života koji ih sadrže”.
Činjenica da nauka ima rezultate računa se u njenu korist samo ako su ovi rezultati postignuti od same nauke, bez ikakve pomoći sa strane. Međutim, Fajerabend smatra da nauka jedva da ikada postiže rezultate na ovaj način i navodi niz primera koji potkrepljuju ovu tezu:
kada je Kopernik uveo novi pogled na univerzum,
nije konsultovao naučne prethodnike već -
“jednog ludog pitagorejca” kakav je bio Filolaj,
mehanika i optika mnogo duguju zanatlijama,
medicina babicama i vešticama
Fajerabend navodi i jedan savremeniji primer: kada su kineski komunisti vratili na univerzitete i u bolnice tradicionalnu kinesku medicinu, po njegovom mišljenju, rezultati su premašili dostignuća zapadne medicine.
Po Fajerabendu, ne postoji ni jedan jedini argument koji bi mogao da bude upotrebljen u prilog ove izuzetne uloge koju nauka danas igra u društvu. Nauka je učinila mnogo stvari, ali to su učinile i druge ideologije.
Nauka je samo jedna od mnogih ideologija
koje pokreću društvo,
i treba da bude tretirana kao takva.
Naučni anarhizam
Najvažnija konsekvenca Fajerabendovog razmatranja jeste to da je neophodno formalno odvajanje države i nauke, baš u smislu u kome sada postoji formalna podvojenost države i crkve. “Nauka može da vrši uticaj na društvo, ali samo u onoj meri u kojoj je to dozvoljeno bilo kojoj političkoj ili nekoj drugoj grupi za vršenje pritiska na javnost”, kaže on. Naučnici mogu biti konsultovani u vezi sa važnim projektima, ali krajnji sud mora biti ostavljen demokratski izabranim savetodavnim telima koja se sastoje od laika.
Na logično pitanje da li će laici biti sposobni da dođu do ispravnog suda, Fajerabend odgovara da je to sasvim izvesno, jer su kompetencija, komplikovanost i uspeh nauke mnogo preuveličani. Reč je o disciplini koju može da ispituje i kritikuje bilo ko od zainteresovanih. Ona izgleda teška i duboka samo zbog sistematske kampanje zamagljivanja koju vode naučnici.
Fajerabend smatra da je nauka u suštini anarhistički poduhvat.
Anarhizam možda nije najsrećnija pozicija u smislu političke filozofije nije najatraktivniji, ali se pokazuje kao najbolji lek za epistemologiju i za filozofiju nauke.
Epistemološki anarhizam razlikuje se
i od skepticizma i od političkog (religijskog) anarhizma,
jer isključuje nasilje, pa je zato najbliži dadaizmu.
Epistemološki anarhista se ne usteže da brani
ni najtrivijalnije, ni najneumerenije iskaze.
To je očigledno i kod samog Fajerabenda koji se ne ustručava da napiše: “Tri puta ‘ura’ za kalifornijske fundamentaliste koji su uspeli u tome da se dogmatska formulacija teorije evolucije ukloni iz udžbenika i da se prikaz Postanja uvrsti u njih.”
Naravno, Fajerabend naglašava da je svestan da bi oni postali isto tako šovinistički i totalitaristički nastrojeni kao što su naučnici danas, samo kada bi im bila data šansa da sami upravljaju društvom:
“Ideologije su čudesne -
kada se upotrebljavaju zajedno sa drugim ideologijama.
One postaju dosadne i doktrinarne
čim njihove zasluge dovedu do uklanjanja njihovih oponenata.”
Slepa vera u demokratiju
Pozicija nauke među svim oblastima humanističke delatnosti postala je centralna tokom XX veka. U tim i takvim okolnostima, potpuno smo okrenuti zemaljskim, materijalnim stvarima, verujući da će upravo nauka u najvećoj meri doprineti poboljšanju kvaliteta ljudskog života.
Suština Fajerabendove filozofije jeste da nauku treba podvrći demokratskoj kontroli i humanizovati je, to jest učiniti je ljudskom, dostojnom čoveka, a to određuju svi građani u slobodnom društvu u demokratiji, a ne samo eksperti.
Stručnjake plaćaju građani
i zato građani treba da imaju nad njima kontrolu,
kao i nad drugima koji su u službi javnosti .
Međutim, Fajerabendovi kritičari uočili su u ovim razmatranjima jednu ozbiljnu manu – pojednostavljivanje: s jedne strane stoji bauk nauke, u kojoj Fajerabend vidi samo ono što je prinudno i restriktivno, a s druge, on suviše idealizuje demokratiju, posmatrajući je kao utopiju i idealno rešenje za sev probleme proistekla iz dominacije nauke.
Priznajući da on s pravom nema poverenja u nauku,
Fajerabendovi kritičari pitaju se -
"da li s pravom poklanja puno poverenje demokratiji?"
