Pošto ne može, moja sramota ostaće večna.
Samo kap udavljena u okeanu.
Ali nemojmo ići iz jednog ekstrema u drugi. Moj pogled na život je dijametralno suprotan tome, kao što reče i Hannah Arendt za sebe u jednom od svojih govora.
U jednom od svojih divnih eseja, William Hazlitt kaže kako možda ne bi trebalo govoriti i razmišljati u isti čas. Govoriti i razmišljati! Pa to je daleko bezazlenije od drugih oblika multitaskinga koji ljudi upražnjavaju danas. Verovatno se sve to može raditi "dovoljno dobro" u smislu nekog zadatog cilja ili očekivanja, koji su retko kad i zaista dobri. (Iako mogu biti kompetitivni, inače bi ih bilo besmisleno raditi.) Znam jer sam probao da zbunim one koji tako rade čudnim pitanjima, koja, kad ovi shvate njihovu čudnovatost, dovode do saobraćajnog kolapsa njihovih umova. Eto odgovora na pitanje čini li nas internet pametnijim. Ne, samo nas čini bržim i nestrpljivijim. Površnijim. Cal Newport se slaže sa ovim u svojoj knjizi Deep Work. Još je živ, Newport. William Hazlitt nije odavno - da ostanemo bar donekle u granicama glavne teme. A nije ni Hannah Arendt.
A nije ni Jiddu Krishnamurti, jedan od retkih mistika koji su bili "the real deal", i koji je znao da se um može uvežbati tako da hvata i razume mnogo uporednih razgovora istovremeno. Ali za to treba mnogo vežbe i truda. Opet ostaje pitanje koliko su ti razgovori kompleksni. Sve u svemu, složio bih se sa Hazlittom, ali bih ostavio prostora za izuzetke.
Osim ako u budućnosti ne budemo imali MyMultitask, koji će slušati i odgovarati za vas, a vi ćete se osećati pametnijim.
Hvala na strpljenju, i živih i mrtvih!
