Pirates of....World's end..??

[Meho Krljic]

I uzgred, ja kao laik se zaista iznenađujem kada se termini poput 'apsolutni trijumf sedme umetnosti' koriste referirajući na Idijanu Džonsa, Povratak u Budućnost ili Gospodara Prstenova. Snob u meni se uvek prevrće u grobu sve pitajući se a šta su onda Hercog i Tarkovski, sto mu ljutih papričica.

[Death Wish]

I uzgred, ja kao laik se zaista iznenađujem kada se termini poput 'apsolutni trijumf sedme umetnosti' koriste referirajući na Idijanu Džonsa, Povratak u Budućnost ili Gospodara Prstenova. Snob u meni se uvek prevrće u grobu sve pitajući se a šta su onda Hercog i Tarkovski, sto mu ljutih papričica.

pa sigurno nisu trijumf sedme umetnosti!  

[Meho Krljic]

Voleo bih jednu opširiniju komparativnu analizu, recimo Solarisa i Povratka u Budućnost koja bi istakla sve umetničke elemente ovih filmova i očiglednu supremaciju potonjeg naslova.

[Death Wish]

Solaris je preterano samosvesno delo koje je podbacilo svojom umetnickom tendencioznoscu...

zato su umetnicki elementi tog filma implodirali i nemoguce ih je analizirati...

[Meho Krljic]

Operativne reči su 'opširiniju', 'komparativnu' i 'analizu', inače sve što kažeš zvuči samo kao 'ja mislim ovako, a vi se jebte'.

[Milosh]

Solaris je preterano samosvesno delo koje je podbacilo svojom umetnickom tendencioznoscu...

zato su umetnicki elementi tog filma implodirali i nemoguce ih je analizirati...

Imam utisak da je za tebe po automatizmu pretenciozno=loše, a nepretenciozno=dobro, gotovo potpuno nezavisno od ostalih kvaliteta (ili nedostatka istih). U svakom slučaju, ne slažem se s ovakvim gledištem, a upravo su mi najdraži baš preterano samosvesni tj. "pretenciozni" filmovi (i autori), koji naravno pritom imaju šta da kažu. Npr. Kubrick, Cronenberg, Herzog, Fincher, Lynch...

[Tex Murphy]

Ja mislim da je osnovno za film da lijepo izgleda i da ima grudi.

[Ghoul]

U svakom slučaju, ne slažem se s ovakvim gledištem, a upravo su mi najdraži baš preterano samosvesni tj. "pretenciozni" filmovi (i autori), koji naravno pritom imaju šta da kažu. Npr. Kubrick, Cronenberg, Herzog, Fincher, Lynch...

mali je još Fincher za člansku kartu u ovoj družini, ali s ostalim se slažem.

[milan]

Snob u meni se uvek prevrće u grobu sve pitajući se a šta su onda Hercog i Tarkovski, sto mu ljutih papričica.

Pa isto trijumf sedme umetnosti. Samo na dva potpuno razlicita nacina.
(mada ni jednog Tarkovskog nisam izdrzao do kraja, tako da se ovo gore odnosi na Hercoga)

[Tex Murphy]

Oh, demit!!!

Ovo nema veze sa prethodnom diskusijom o režiserima, ali upravo sam vidio da je David Koepp pisao scenario za novog Indijana Džonsa        May the Schwarz be with us!

[Meho Krljic]

Argh, ne taj pomiriteljski diskurs u trenutku kad pokušavamo malo da razgorimo polemičke strasti....

[milan]

Strasti shmasti.

[Ghoul]

meho, nekako bih očekivao da ti staneš u odbranu ovih 'reditelja' i heroja za intelektualno-duhovnu sirotinju, ove tamo neke zemekise, čarlse bronsone, džeki čenove, alberte pijane, vajnorske i nj. sl. a ti - iz neba pa u... hercoga i tarkovskog!  

sve u svemu, mislim da je ovde dijalog nemoguć, jer se polazi sa drastično različitih pozicija o tome ŠTA zapravo jeste remek delo i ko/šta je genije, a ko/šta odradek (manje ili više vešt).

no, nerazumevanje je osnovni preduslov za dobru svađu, pa zato... naval'te!

[Meho Krljic]

Hm, pa ja sam i napomenuo da se to snob u meni buni. Takođe sam napomenuo da sam laik i da ja sam ne bih mogao da učestvujem u takvoj raspravi. Mislim, meni je Povratak u Budućnost drag film i Zemekisa sam zamrzeo tek sa F. Gampom (a pobru mu Dantea tek sa Blistavim Umom) ali ja zaista imam utisak da u direktnom poređenju Povratka u Budućnost sa recimo Solarisom ili dragim nam Jeder für sich und Gott gegen alle tj. Kasparom H. može dosta lako da se pokaže koliko je Zemekisova beba simbolički, filosofski i estetski slabija, odnosno da pripada nižoj kategoriji ostvarenja prvo po svojim umetničkim aspiracijama, a zatim i da je u izvedbi inferiorna...

[milan]

Pa ne znam. Meni se u principu sve svodi na lichni ukus, a jednostavno ne vidim nachina da se porede dva toliko razlichita autora kao sto su Hercog i Zemekis. Ili Tarkovski i Kameron, recimo. Meni ovi ljudi, osim sto se njihova dela chuvaju na istom mediju, nemaju nista zajednichko - oni se sustinski bave drugachijim umetnostima.
(a i kao solipsista po ubedjenju, meni je svaka rasprava koja se tiche umetnosti potpuno besmislena)

[Meho Krljic]

Ubico diskusija!!!! Solipsizam je lepa stvar, ali da li plaća račune, a? Pitaj Štirnera, moj brajko, taj je jedva sastavljao kraj s krajem celog života!!!!

Elem, uvažavam ja svačije mišljenje ali, kako rekoh, voleo bih da čujem koju reč uverljivog obrazloženja kad se unaokolo razbacuju teške reči kao što je 'apsolutni trijumf sedme umetnosti'. Operativna reč je 'apsolutni', dakle, tvoja teza o tome da poredimo babe i žabe ovde ne vredi.

[milan]

Dobro. Onda moramo da utvrdimo parametre usporedbe Hercoga i Zemekisa. Odnosno, da utvrdimo sta je to sto jedan film cini umetnickim delom, i koji su to parametri izmedju ova dva autora koji se mogu porediti. Posto ja sam nemam pojma sta film cini umetnickim delom, osim mog unutrasnjeg gat filinga i dozivljaja - nisam najbolji sagovornik.
Reda radi, da pretpostavim da je film umetnost onoga trenutka kad transcendira, odnosno, nadvladava svoju golu bioskopsku-dvd-televizijsku ljusturu, i kada postaje nesto vise od obicnog vizuelnog-auditivnog spektakla. Kada izaziva na razmisljanje, mozda? Ili pokrece neka teska pitanja? Ili natera gledaoca da shvati da se iza tih sarenih pokretnih slika krije nesto mnogo znacajnije i dublje, nedokuchivo u prvom trenutku, ali svejedno prosvetljujuce. Dakle, kada film postaje umetnost?

[Will-O'-The-Wisp]

Posto zbilja nemam vremena za duze postove, mislim da je svemocni Aleksandar Becanovic sve rekao prije par godina, u kritici za Lord Of The Rings: The Two Towers. Evo i kritike:


FILM: Drugi dio Džeksonove trilogije rađene prema monumentalnom Tolkinovom "Gospodaru prstenova"

Povratak mitotvorenju i raskošnoj epskoj fabuli

Neki put kritika analizira semantičku konstrukciju ili kodove određenog djela, insistira na pažljivoj interpretaciji svih detalja, drugi put se, pak, samodovoljno prepušta uživanju u čistoj evidenciji, u neodoljivoj izvjesnosti onoga što je prikazano na velikom platnu: dovoljno je samo pogledati "Lord of the Rings: The Two Towers" ("Gospodar prstenova: Dvije kule") Pitera Džeksona, pa da automatski znate da se radi o savršenom ostvarenju u kojem se materijalizuje sva moć sedme umjetnosti. S obzirom na dominantne tendencije u savremenoj holivudskoj poetici, "Two Towers" se može sagledati kao Džeksonova verzija "čistog filma", na način na koji Alfred Hičkok to nije mogao ni da sanja: bogatstvo i dubina slika koje se sa impozantnom preciznošću slažu u grandioznu viziju ni manje ni više nego čitavog jednog kosmosa, jednog etičkog poretka, sistema življenja. (Takođe, određene mane koje su se mogle pronaći u prvom dijelu, "The Fellowship of the Ring", sada su neutralisane, ili barem ublažene).

U briljantnom Džeksonovom mise-en-sceneu, kinematografski aparat ponovo ima autonomnu, činilo se već zaboravljenu mogućnost da, kako bi to rekao jedan crnogorski pjesnik u svojoj sjajnoj pjesmi, "začara" i time otkrije novi svijet. U tom procesu, gledalac nije samo "eskapistički" stavljen u položaj djeteta koji prati bez daha surovu i vizuelno beskompromisno postavljenu bajku, nego je postuliran i kao samosvjesni subjekt pred kojim se odvija egzistencijalna problematika našeg doba, pred kojim se odigrava/simbolizuje i njegova drama.

Genijalnost Džeksonove strategije leži u činjenici da je ovaj režiser, sa svega još nekolicinom istomišljenika (koji se, međutim, već odavno nalaze na komercijalnoj margini, dok je "The Two Towers" već zaradio 300 miliona dolara, čime su njegovi subverzivni potencijali upošljeni do maksimuma), ovo otkrivanje ostvaruje hrabrim povratkom u prošlost, svjetonazorski i estetski, u vremensku tačku koja prethodi krizi i koja zbog toga obećava traženu rekuperaciju. Drugim riječima, u trenutku kada se slavi dezintegrisanost, fragmentarnost, moralna ambivalencija, kada se čini da je na poraznu hipertrofiju simulacije progresa moguće jedino dati validni odgovor intonacijom nihiliste ili barem nepopravljivog cinika, Džekson se odlučuje za nepokolebljivi regres. A to, u postmodernističkom svijetu, prije i iznad svega znači: on se vraća Mitu, domišljatoj epskoj fabuli, njenoj čvrstini, ljepoti i - evo uvida koji nam je tako nedostajao - neophodnosti. Dakle, bazičnim sastojcima (američkog) filma: neosporljivosti priče i slike, ikonografiji, označiteljskoj raskoši, pa kada treba i patosu, tj. emocijama. Film opet postaje ono što i treba da bude: monumentalni opis i definicija svijeta.

I zato "The Two Towers" i, uopšte - već se može vidjeti - cijela Džeksonova trilogija, nadmašuje ograničenja postmoderne, njeno principjelno nepovjerenje u Velike Naracije, i otvara drugačiju fazu u razvoju ne samo narativne, već se može reći i realističke kinematografije, jer zahvaljujući inteligentnom prosedeu, ovaj film ostavlja i određeni, ma koliko to zvučalo paradoksalno, mimetički efekt. (Digitalno stvoreni Golum, recimo, veća je persona i bolji glumac nego tri četvrtine umišljenih holivudskih zvijezda.)

Taj neočekivani, tako dragocjeni realistički doživljaj koji nam nudi "The Two Towers", posljedica je djelovanja Priče i režiserovog vizuelnog pripovjedanja. Metapoetičko majstorstvo Džeksona ogleda se u tome što on pravi film koji apeluje na gledaoca da se uživi u ono što se događa njegovim junacima i da prihvati upravo principe po kojim se ti junaci ponašaju: samo onaj koji vjeruje u Priču i Priči, može za sebe stvoriti smisao.
Kao i kod Tolkina (ne treba posebno naglašavati da je već sama scenaristička obrada "Gospodara prstenova" podvig za sebe), ta priča je istovremeno kompleksna u narativnom pogledu, i izuzetno "jednostavna", kada su u pitanju njeni ideološki i etički zaključci. Jer, storija koja oštro dihotomizira dobro i zlo, ostavlja nadu da dobro postoji u svijetu i da se njega vrijedi boriti. U Džeksonovoj profilaciji, prethodna rečenica nema utopijski, već nikad opravdaniji optimistični prizvuk.

Aleksandar BEČANOVIĆ

---------box---------

Filmski fanatik

Ima nešto gotovo iskupiteljsko, u svakom slučaju, dirljivo i višeznačno u obznani da ovaj Džekson jeste isti onaj filmski fanatik koji je na početku svoje karijere, u privatnoj, porodičnoj produkciji snimao splater horore, u kojima su krvoliptanje i kasapljenje - kao prezreni toposi stilizacije - dovedeni do neslućenih vizuelnih visina. Auteur iz niskobudžetnog "Bad Taste" (1987) je isti majstor mise-en-scena iz visokobudžetnog "The Two Towers": potpuni trijumf kinematografije kao takve. Piter Džekson, neintegrisani Novozelanđanin koji je trenutno najvažniji mladi režiser na svijetu, potvrđuje svojim napredovanjem da su zbilja moguće filmske bajke: čovjek koji je počeo u "niskim" žanrovima, koje je ionako još više radikalizovao (uvijek se poigravajući inteligentno na granici trasha i visoke kulture) i oneobičio, sada pravi najgledanija ostvarenja na svijetu. Ne znam za ljepši primjer u sedmoj umjetnosti za tzv. poetsku pravdu.

[Meho Krljic]

Nadam se da ne očekuješ od mene da odgovaram na ovakva pitanja. Mislim, ja nisam išao u školu. A osim toga, fala Alahu pa su brojni ljudi plaćani da razmišljaju o ovakvim svarima (Hegel, Kant, Kloc, Ženet i još kojekakvi) još odavno dali neke interesantne i promišljanja vredne odgovore na pitanje šta je to što ljudsku rabotu ma koje vrste čini umetnošću. U svetlu tih promišljanja bi valjalo analizirati i gorenavedena dela. Mislim, ipak pričamo o apsolutu.

Edit: Eto vraga, ubacio se Will...

[Will-O'-The-Wisp]

Dakle, kada film postaje umetnost?

Znas kad ces na to da dobijes odgovor?

Nikad.

[Meho Krljic]

Kuku... Ova kritika je pogrešna na toliko mnogo načina da me bole oči nakon što sam je pročitao... Mada, priznajem, sad mi je malo jasnije što neki ljudi smatraju LOTR trijumfom sedme umetnosti. To ne znači da su i u pravu...

[milan]

Ma ja odgovor ni ne trazim, niti mi je potreban. Nego bi Meho da raspiri raspravu, a ja pokusavam, nevesto, da mu pomognem u tome.

[Ghoul]

...u trenutku kada se slavi dezintegrisanost, fragmentarnost, moralna ambivalencija, kada se čini da je na poraznu hipertrofiju simulacije progresa moguće jedino dati validni odgovor intonacijom nihiliste ili barem nepopravljivog cinika, Džekson se odlučuje za nepokolebljivi regres. A to, u postmodernističkom svijetu, prije i iznad svega znači: on se vraća Mitu, ... Jer, storija koja oštro dihotomizira dobro i zlo, ostavlja nadu da dobro postoji u svijetu i da se njega vrijedi boriti.

iako veoma poštujem acu b. s njim se češće ne slažem no što se slažem.

ako se ogoli bombastična retorika gornjega texta, vidi se da je hvalospev zapravo zasnovan na ideološkoj a ne estetičkoj premisi, odnosno da je 2 TOWERS tako gigantsko ostvarenje zato što - pruža nadu u vremenu bez nade.

ali, pitam ja (još uvek ideološki): nije li krajnje reakcionarno, pogubno, čak detinjasto insistirati na povratku u blaženstvo mračnoga doba samo zato što nam se aktuelni prezent ne dopada jer su podele i granice i vrednosti tako drastično zamućene i teško deljive?
da li je posao umetnika da po svaku cenu nudi nadu, čak i onda kada se čini da nade nema, pa makar i regresijom u fantaziju i mit i eskapizam tako dalekim od bilo čega aktuelnog?
nije li on time zapravo saradnik, (svesni ili nesvesni) saučesnik zlih saurona koji nam, zaista, izvan platna, ubijaju nadu?

[milan]

Mada, priznajem, sad mi je malo jasnije što neki ljudi smatraju LOTR trijumfom sedme umetnosti. To ne znači da su i u pravu...

Meni je nemoguce pricati o umetnosti u kategorijama "u pravu" ili "nisu u pravu".
Za milion godina me niko nece ubediti da je Solaris veci trijumf sedme umetnosti od Otimaca izgubljenog kovchega.
(je l ovo raspirivanje, a?)  

[Meho Krljic]

...u trenutku kada se slavi dezintegrisanost, fragmentarnost, moralna ambivalencija, kada se čini da je na poraznu hipertrofiju simulacije progresa moguće jedino dati validni odgovor intonacijom nihiliste ili barem nepopravljivog cinika, Džekson se odlučuje za nepokolebljivi regres. A to, u postmodernističkom svijetu, prije i iznad svega znači: on se vraća Mitu, ... Jer, storija koja oštro dihotomizira dobro i zlo, ostavlja nadu da dobro postoji u svijetu i da se njega vrijedi boriti.

iako veoma poštujem acu b. s njim se češće ne slažem no što se slažem.

ako se ogoli bombastična retorika gornjega texta, vidi se da je hvalospev zapravo zasnovan na ideološkoj a ne estetičkoj premisi, odnosno da je 2 TOWERS tako gigantsko ostvarenje zato što - pruža nadu u vremenu bez nade.

ali, pitam ja (još uvek ideološki): nije li krajnje reakcionarno, pogubno, čak detinjasto insistirati na povratku u blaženstvo mračnoga doba samo zato što nam se aktuelni prezent ne dopada jer su podele i granice i vrednosti tako drastično zamućene i teško deljive?
da li je posao umetnika da po svaku cenu nudi nadu, čak i onda kada se čini da nade nema, pa makar i regresijom u fantaziju i mit i eskapizam tako dalekim od bilo čega aktuelnog?
nije li on time zapravo saradnik, (svesni ili nesvesni) saučesnik zlih saurona koji nam, zaista, izvan platna, ubijaju nadu?

Pritom se, nažalost ova gornja argumentacija zasniva na pogrešnoj premisi da se postmodernizam u umetnosti, svojom sumnjom u velike naracije na neki način suprotstavlja mitu što je sasvim netačno. Ima jedna lepa knjiga Žan-Mari Šefera koja se zove 'Zašto fikcija' koja prilično opširno obrazlaže kako i zašto postmodernizam zapravo beži od modernističke premise ukidanja fikcije i izjednačavanja života i umetnosti, pa se samim tim i mit ponovo legitimizuje kao snažna osnova (gotovo svake)naracije. Mislim, primera ima toliko da mi je idiotski da nabrajam.

Meni je nemoguce pricati o umetnosti u kategorijama "u pravu" ili "nisu u pravu".
Za milion godina me niko nece ubediti da je Solaris veci trijumf sedme umetnosti od Otimaca izgubljenog kovchega.
(je l ovo raspirivanje, a?)

Paaaa, recimo da je pokušaj raspirivanja. Ali je i dalje suviše relativistički. Gore smo čuli zazivanje apsolutnih kategorija, što, reklo bi se, implicira postojanje apsolutnih kriterijuma. Da čujemo ima li apsolutnih kriterijuma (a ako ne, da čujemo zašto ne) i kako se u odnosu na njih porede navedeni filmovi.

[Will-O'-The-Wisp]

Kuku... Ova kritika je pogrešna na toliko mnogo načina da me bole oči nakon što sam je pročitao... Mada, priznajem, sad mi je malo jasnije što neki ljudi smatraju LOTR trijumfom sedme umetnosti. To ne znači da su i u pravu...

OK, mozemo poci od toga da je svacije misljenje kada je u pitanju filmu (ili druge vrste umjetnosti, kad smo vec kod toga) - legitimno, medjutim problem nastaje kako utvrditi cije je - legitimnije. Nije to nesto sto mozes da saberes i dobijes rezultat - bilo tacan, bilo pogresan.

Naravno, uvijek postoje neki ljudi cije ce pisanije da me natjera da film pogledam. Prije cu vjerovatni Ghoulu, Trippu ili Milosu, prije nego nekom tamo, ali to je opet zato sto u nekim stvarima imamo slican ukus, pa... Dakle, sve se svodi na ukus. Moze neko da bude doktor nauka, da mi objasni, dokaze, whatever svu genijalnost Godarovih filmova, ali dzaba mu - umrijecu od dosade nakon 20 minuta gledanja.  

P.S. Sto se tice Becanovica, ne zelim da budem njegov advokat, ali tip je filozof, pa tako i promislja filmove. S druge strane, nekad se naprosto uplasim koliko je taj tip filmova gledao i sta je sve gledao.

[milan]

Da čujemo ima li apsolutnih kriterijuma (a ako ne, da čujemo zašto ne) i kako se u odnosu na njih porede navedeni filmovi.

Nema apsolutnih kriterijuma.

[Ghoul]

nego, lako je mehu da vilozovira u rashlađenoj kancelariji, a ja trenutno sedim u kabinetu na 40ak C i sa jedinim erkondišnom u vidu otvorenog prozora

mislim, samo usput zapažam, ne vadim se na vrućinu nit išta slično...

[Meho Krljic]

Kuku... Ova kritika je pogrešna na toliko mnogo načina da me bole oči nakon što sam je pročitao... Mada, priznajem, sad mi je malo jasnije što neki ljudi smatraju LOTR trijumfom sedme umetnosti. To ne znači da su i u pravu...

OK, mozemo poci od toga da je svacije misljenje kada je u pitanju filmu (ili druge vrste umjetnosti, kad smo vec kod toga) - legitimno, medjutim problem nastaje kako utvrditi cije je - legitimnije. Nije to nesto sto mozes da saberes i dobijes rezultat - bilo tacan, bilo pogresan.

Naravno, uvijek postoje neki ljudi cije ce pisanije da me natjera da film pogledam. Prije cu vjerovatni Ghoulu, Trippu ili Milosu, prije nego nekom tamo, ali to je opet zato sto u nekim stvarima imamo slican ukus, pa... Dakle, sve se svodi na ukus. Moze neko da bude doktor nauka, da mi objasni, dokaze, whatever svu genijalnost Godarovih filmova, ali dzaba mu - umrijecu od dosade nakon 20 minuta gledanja.  

P.S. Sto se tice Becanovica, ne zelim da budem njegov advokat, ali tip je filozof, pa tako i promislja filmove. S druge strane, nekad se naprosto uplasim koliko je taj tip filmova gledao i sta je sve gledao.

Ma, siguran sam da bih se ja uplašio deset puta više od tebe jer sam u životu video svega 5-6 filmova i pročitao ne više od deset knjiga, ali citirana kritika je naprosto lenjo bacanje teza koje se ni u jednom momentu niti razrađuju niti dokazuju, nego se do zaključaka stiže snagom želje, opštih mesta za koja se autor nada da su dovoljno snažna da sama od sebe posluže kao argument u konkretnom slučaju. Moj utisak je da čovek nije imao volje niti vremena da se pozabavi filmom te je jednostavno napisao na brzinu teze o kojima nije imao vremena da razmišlja.

Nema apsolutnih kriterijuma.

Pošteno. Onda nema ni apsolutnih trijumfa sedme umetnosti i mirna bačka.

[Meho Krljic]

nego, lako je mehu da vilozovira u rashlađenoj kancelariji, a ja trenutno sedim u kabinetu na 40ak C i sa jedinim erkondišnom u vidu otvorenog prozora

mislim, samo usput zapažam, ne vadim se na vrućinu nit išta slično...

Zapravo, ovde je malopre pala neviđena kiša, praćena gradom, pa sam ja isključio klima(v)-uređaj i otvorio prozor. Alah će, nadam se, obezbediti da oluja blagovremeno stigne i do vaših krajeva.

[angel011]

nego, lako je mehu da vilozovira u rashlađenoj kancelariji, a ja trenutno sedim u kabinetu na 40ak C i sa jedinim erkondišnom u vidu otvorenog prozora

mislim, samo usput zapažam, ne vadim se na vrućinu nit išta slično...

Ovde prozori nisu ni mogli da se otvaraju neko vreme, bila pljuščina sa gradom.

edit: pretekao me Meho.

[Tex Murphy]

praćena gradom

Kojim? Beogradom?

[milan]

Pošteno. Onda nema ni apsolutnih trijumfa sedme umetnosti i mirna bačka.

Ali, posto Bitak obuhvata apsolutno sve, dakle, i svaki nas pojedinachan licni svet, i svako dobro, zlo, bilo kakve kategorije, postojanje ili nepostojanje, san, javu, sve, sve, sve... onda se tu nalazi i tvrdnja da je Shtagod apsolutni trijumf sedme umetnosti, i ta tvrdnja je potpuno istinita koliko i tvrdnja da nema apsolutnih kriterijuma, ili da ima ili nema boga recimo, zato sto neki ljudi veruju u tu tvrdnju, i samim tim je cine istinitom.
Sve je i istinito i nije, i sve postoji i nepostoji.
(Hteo sam da ubacim i Sredingerovu machku u kutiji u sve ovo, ali to TEK nema veze sa prichom o apsolutu)

[Meho Krljic]

Kao da ima drugih gradova u Srbiji

Edit: ovo je bio odgovor Harvetu, a na Milanov ponovljeni pokušaj upropašćavanja diskusije odgovoriću u četiri oka dok budem petom mrvio DVDove sa sabranim delima Kej Parker.

[Will-O'-The-Wisp]

ali, pitam ja (još uvek ideološki): nije li krajnje reakcionarno, pogubno, čak detinjasto insistirati na povratku u blaženstvo mračnoga doba samo zato što nam se aktuelni prezent ne dopada jer su podele i granice i vrednosti tako drastično zamućene i teško deljive?
da li je posao umetnika da po svaku cenu nudi nadu, čak i onda kada se čini da nade nema, pa makar i regresijom u fantaziju i mit i eskapizam tako dalekim od bilo čega aktuelnog?
nije li on time zapravo saradnik, (svesni ili nesvesni) saučesnik zlih saurona koji nam, zaista, izvan platna, ubijaju nadu?

Ghoule, ono o cemu Becanovic zapravo prica jeste da se nada moze nuditi samo u okviru izrazene dihotomije Dobro/Zlo, klasicnog epskog narativa, dakle gdje su granice izmedju tih binarnih opozicija jasno utvrdjene. I mislim da je tu u pravu, jer LOTR funkcionise na prilicno rudimentarnoj osnovi - crno-bijeloj podjeli, pa je stoga lako govoriti o tom filmu u kategorijama u okviru kojih je nemoguce stavit, recimo, Fincherov Seven ili Herzogov Even Dwarfs Started Small. Sama Velika Pripovjest unutar LOTR jeste u osnovi infantilna, tako da se moze iscitavati samo u okviru infantilnih kategorija o kojima ti govoris. I da, slozicemo se da danas postoje samo shades of gray, medjutim nekada je eskapizam prijeko potreban, sto ne znaci da je kao takav los. Naprotiv.  

Meho, naravno da cemo se slozit da ne postoje apsolutni kriterijumi. Moje - "apsolutni trijumf sedme umjetnosti" - je vise fanovsko svrsavanje, nego neki ozbiljniji pokusaj da govorim o tom filmu.

I, kuku o cemu ja ovdje palamudim, a cekaju me dva ispita. Damn you Meho, Milane, Guleta, Death Wish i ostali!    


[EDIT] OK, sad sam ukapirao da sam iskljucio ovaj kod, pa je zato bilo sve sjebano u postu. Necu vise.  

[Meho Krljic]

Izvinjavam se..

[milan]

a na Milanov ponovljeni pokušaj upropašćavanja diskusije odgovoriću u četiri oka dok budem petom mrvio DVDove sa sabranim delima Kej Parker.

YOU WOULDN'T DARE!!!!

[angel011]

(Hteo sam da ubacim i Sredingerovu machku u kutiji u sve ovo, ali to TEK nema veze sa prichom o apsolutu)

Meow?

[Meho Krljic]

a na Milanov ponovljeni pokušaj upropašćavanja diskusije odgovoriću u četiri oka dok budem petom mrvio DVDove sa sabranim delima Kej Parker.

YOU WOULDN'T DARE!!!!

Ma, šalim se, naravno da nikad ne bih povredio tu divnu ženu, čak ni metaforički.

[Death Wish]

po meni su filmovi alberta Pyuna apsolutni trijumf sedme umetnosti....


i vise volim Pyuna od Tarkovskog, Hercoga, a narocito Linca!

a narocito se slazem sa milanovim stavom da me niko nikad nece ubediti da je Tarkovski postigao veci domet u sedmoj umetnosti od Indijane Dzonsa npr, niti da je njegov filmski opus umetnicki vredniji od opusa MekTirnana npr. ili Kamerona...

Albert Pyun...      

[Meho Krljic]

   

Reči 'po meni' i 'apsolutni' može sebi da dopusti da izgovori samo jedna osoba na ovom (i onom) svetu.

[Bab Jaga]

Ispričavam se, a gdje sam ja? Jeli ovo možda neka alternativna realnost?  

[Meho Krljic]

I ja se ispričavam  Ne znam šta mi je bilo....

[Will-O'-The-Wisp]

Opet nesto u kratkim crtama...

Da citiram mog voljenog Herzoga: "For me there are what I call 'essential' films: kung fu, Fred Astaire, porno. 'Movie' movies, so to speak. (...) Someone like Jean-Luc Godard is for me intellectual counterfeit money when compared to a good kung fu movie." [cudo od knige - Herzog On Herzog, str. 138] I u ovome i u onome sto pirca Death Wish ima istine. Samo je pitanje sta ce od toga vrijeme aminovati. Ono je jedini sudija.

Mada, Internet je promijenio sve. Zaboravljeni dragulji su se konacno probili do publike. Jebi ga, ja mogu da obozavam koliko god hocu Stanleyjevog neprikosnovenog Dust Devila ili Bainov maestralni Dark Waters, ali pitanje je da li ce ti filmovi biti ista vise od fusnote u istoriji filma. S druge strane, smarac poput Godara ce da vlada.  

Dakle, samo bih volio da mi neko objasni zasto je Robocop manje vrijedan od, recimo, Solarisa. Ja ne kapiram tu logiku. I ko uopste ima pravo/moc da "legitimizira" da je nesto uradjeno na pravi nacin? Ko su ti ljudi? Ciji je to ukus?

[Meho Krljic]

Ou, kam on... Mislim, ja sam prvi pitao da se meni objasni šta pomenute serijale čini apsolutnim trijumfima sedme umetnosti. I niko to nije učinio, i umesto toga smo došli do zadovoljavajućeg odgovora da nema apsolutnih kategorija i da je to samo po nečijem subjektivnom mišljenju. Što je skroz okej. Nemoj ti sad da postavljaš isto pitanje u samoodbrani.

[Meho Krljic]

I ko uopste ima pravo/moc da "legitimizira" da je nesto uradjeno na pravi nacin? Ko su ti ljudi? Ciji je to ukus?

Ah, da dodam... Naravno da ne treba slepo verovati autoritetima i da oni nisu niti treba da budu zamena za sopstveno kritičko promišljanje ali ja sam veliki protivnik olake relativizacije. U zapadnoj misli (ograničavam se na nju jer mi je najmanje nepoznata) postoji prilično jasna istorija razvoja i promišljanja ideje estetskog u umetnosti i umetničkog u predmetima i pojavama. Nekako mi je gej da sve to jednim jedinim gestom guramo u stranu i kažemo da istorija počinje od nas...

Osim toga, mi ovde uopšte ne pričamo o ukusima nego o, još jednom podsećam, 'apsolutnim trijumfima'.

[Alex]

U bre, malo sam bio odsutan i sad vidim gomilu postova, koje ću kasnije detaljno da pročitam, ali prvo da odgovorim:

Kada sam pomenuo Divlju magiju i F4 mislio sam na ukus Death Wisha i njegovu oduševljenost istim - pri tome ja ove stripove svrstavam u tinejdžerske - mada se, znam, Milan ne slaže - šta ću mu ja - ne slažemo se ni oko ciljne grupe većine superherojskog stripa - dok je Gospodar prstenova - opet, po meni - za odrasle.

Druga moija rečenica - svakom svoje i sve u svoje vreme - upravo znači da svako ima svoj ukus i da ono što Death Wishu ne valja može da valja meni ili obrnuto, a ono "sve u svoje vreme" odnosi se na razliku u godinama između mene i DW i na činjenici da se ukus i interesovanja sa godinama (obično) menjaju i razvijaju.

[Will-O'-The-Wisp]

Pazi, ja ti opet ponavljam da sam ono rekao kao fan, usputno. To sto se ti 'vatas za ovo kao da sam ja iznio tezu mog doktorata i da sad moram to sa sve prilozenom literaturom da branim, to je neka tvoja potreba, I guess. E, sad kako da ti objasnim kako sam se osjecao dok sam gledao taj film? Ono sto mogu da ti kazem jeste da sam umalo nisam upiskio kad se u 3. dijelu kralj Teoden srucio sa konjanicima. Vjeruj mi da nista grandioznije nisam vidio. Dakle, ona scena - i uopste osjecaj koji se vuce tokom citave trilogije da gledam nesto neponovljivo - meni jeste nesto apsolutno najvece sto sam vidio na filmu. Figure of speech, dude. Mozes da se 'vatas za semantiku, a i ne moras. Uostalom, ako kazes da si odgledao deset filmova u zivotu, kako znas da ne postoji tamo neki "apsolutni"? OK, ovo i ja sad serem, ali tako ti je kako ti je.

Medjutim, ti si pokrenuo jos jednu pricu, a tice se toga da se neki artsy-fartsy filmovi veci od cisto-entertainment filmova zato sto su... What?!

Sto se tice estetskog promisljanja u zapadnoj kulturi, prilicno mi je poznato. Proslog semestra muda su mi otepala ne bi li sazvakao i one koje volim, ali i neke druge autore zarad predmeta estetika. I vjeruj mi, tek nakon sto sam to izucio, TEK mi onda vise nista nije bilo jasno zasto je nesto vise, a nesto manje lijepo - i otkud svemu tome vrijednost. Lijepo osjetis, to sam jedino ukapirao. Tebi je nesto lijepo, meni nije. I obratno. Tek kasnije mozes da estetskom predmetu ucitavas sto ti je volja, ne bi li odbranio sopstvenu tezu.

OK, istorija ne pocinje od nas, medjutim neke paradigme se mijenjaju - ovjeri slikarstvo, nigdje vecih promjena u shvatanju lijepog. I ti si rekao da se "snob" u tebi probudio citajuci ovu diskusiju. E, samo mi reci jedno: na cemu si izgradio (filmskog?) "snoba" u sebi, ako velis da si ovjerio tek desetak filmova?

[Meho Krljic]

Pa, da sam pogledao više filmova ne bih bio snob nego poznavalac, pretpostavljam.  

Samo da se razumemo, nisam JA pokrenuo priču da su artsy-fartsy filmovi veći od entertainment flickova već sam pitao da mi se pokaže po čemu su to entertainment flickovi vrhunci filmskog stvaralaštva. Sve što sam dobio su bili odgovori 'pa, meni se to dopada', što je fer i sasvim u redu, ali i dalje bi me zanimao odgovor formulisan jezikom koji bi mu dao makar privid objektivnog promišljanja. Predložio sam pomenute akademske gigante kao uslužnu referencu na sisteme i metode analiziranja umetnosti koji bi eventualno poslužili da se lakše formuliše traženi odgovor, ne kao ljude koji odgovor već imaju.

[Will-O'-The-Wisp]

To sto ti trazis zahtjeva dosta vremena. Pokrenuli smo kompleksno pitanje koje, bojim se, nema zadovoljavajuci odgovor... No, mozda ga i dobijem za koju nedelju. Odvojio sam da procitam - cim se jebeni ispiti zavrse! - Gilligan Unbound Paula Cantora, profesora knjizevnosti (spec. sekspirologija) na Harvardu, koji ovdje obradjuje par jako popularnih TV serija, ne bi li pokazao kako one zapravo na isti nacin i isto tako duboko zadiru u odredjena filozofska, politicka i sl. pitanja kao i - pazi sad! - Sekspirova djela. [Domaci akademici se prevrcu u grobu.] Bice zanimljivo, a mozda i se neke stvari i iskristalisu.

Ah, a ja sam u zivotu upoznao toliko snobova koji zbilja poznaju materiju, samo izigravaju intelektualni nobles. OK, sad si mi objasnio da postoje i snobovi bez pokrica. Super! Svaki dan covjek nesto novo nauci.