LIČNA KARTA SREBRENICE

[Eriops]

Vala Zosko, ti tvoji su iz moje kuce sve odneli, ni sijalica nije ostala .
A ja uvek mislio da je Hrvatska bogata, pa sto bi pljackala po Bosni  
Tako je Zosko. Srbi cim napune 18 godina, vise ne misle na zene, provod, automobile, sport, posao.. odma atlas u ruke, i gledaju mapu, razmisljaju kako i
kojim putem osvojiti Zadar, Gospic, Ogulin, Vinkovce i druge najbogatije i
najznacajnije gradove Planete i Univerzuma  .

Naravno, HV , HVO, HOS, i druge odbrambeno-oslobodilacke formacije i nisu sa
Balkana, one pripadaju evropskom, germansko-skandinavskom duhu, a gde tako
fino vaspitani, kulturni, bogati i evropski vaspitani, da ubijaju i pljackaju po tamo
nekim srpskim selima ? To su sve srpske lazi i muvarije, sram ih bilo, muvatori
jedni..

[scallop]

Ali me cudi da ti Scallope, kao
osoba sa ipak nekim zivotnim iskustvom, olako prihvatas onakve tekstove.

Treba da te čudi. Ne čitaš ili ne razumeš šta čitaš. Na primer, ne znaš kakvo je moje životno iskustvo i nije tačno da olako prihvatam tekstove. Nigde nisi pročitao da sam zanemario žrtve, već da sam napomenuo da uvek plaćaju nevini. Na Balkanu uz rat uvek ide i osveta, ma kome. Mnogo ranije sam opširno razjasnio da su u svaki rat ukomponovani i svi ostali detalji o kojima ti pišeš. Viteštvo je umrlo sa nastankom viteštva. Zapravo, nikada nije ni postojalo. To je floskula za naivne. Na primer, sad se u Francuskoj okupljaju deca koja su potomci vojnika III-eg Rajha. Svi veliki zavojevači uporno se brane od vraćanja opljačkanog u ratovima. Uzmi roman Umberta Eka "Baudolino" i pročitaj kako je Fridrih Barbarosa razarao svoje gradove, pljačkao i silovao. Naravno, ne on lično, on naredi, a voljno ratuju samo oni koji su skloni tome. Malo se bijemo, a onda razbijaj, pali, otimaj, siluj...

U I-om svetskom ratu, žene su u okolini Dojrana, pre proboja Solunskog fronta, "mačkale lica so lajna, da ih ne jebat...". Na tom delu fronta bili su britanski nubijski vojnici. Sredstva manipulacije su, za vreme razbijanja Jugoslavije, dovela do toga da su me moji Makedonci ubeđivali da iza "..." treba da stoji - Srbi. A, Srpska vojska je bila 100 kilometara dalje, na Kajmakčalanu.

Ni manipulacija u ratne svrhe nije počela sa Gebelsom. Nastala je zajedno sa ratom. Najpre moraš da ubediš svoje da su na pravoj strani, a zatim da su oni drugi - na krivoj. To je sastavni deo ratne (i mirnodopske) doktrine SAD. U Dallas-u, na utakmici američkog fudbala, slušao sam čierliderke koje su pevale himnu, jer su bile, pre toga, u poseti američkim vojnicima, koji "tamo daleko", u Iraku i Avganistanu, brane Ameriku. Jebote, neki su plakali, a niko nije pomislio koj kurac su tamo branili Ameriku.

Demistifikacija manipulacija je spora, dozira se u malim količinama, jer šok od istine biva teži od prihvatanja neistine. Neki misle da je to buđenje savesti. Eto, Luiz Arbur je sudski kažnjena zbog svog dela demistifikacije. Mekenzi se još pere najtvrđim sapunom od govana koja su na njega bačena, jer je imao stav. Prebroj koliko generala Unprofora je zbrisalo iz Bosne kad su shvatili sa čim imaju posla. Svaka vojska u Bosni je imala svoje "patološke dobrovoljce" i tu činjenicu treba sve strane da spoznaju i prihvate. Članak koji te je toliko pogodio svojim neistinama je samo kap koja će teško pomeriti more drugih neistina.

Zamisli da je neko tvom "prijatelju" Zokiju tresnuo u lice celu istinu o Jasenovcu, onako kako su to dobili Nemci za Mauthauzen, Aušvic, Treblinku... Koje bi on lično zlo video u svojim sumanutim postovima za koje veruje da su dobra zajebancija Srba. Mi smo naš deo istine dobili u meri koja prevazilazi istinu. Znam, recimo, kako su u Bosni Srbi i Muslimani prestali da razmenjuju zarobljenike. Razmene spiskove, pošalju svoje zarobljenike peške, a svoje dobiju "niz reku". Sami su svoje žive ljude tako osuđivali na smrt. Pa, posle se čudiš intenzitetu reakcije.

Znali su šta će se dogoditi oni koji su sve startovali, znali su oni majmuni što su se godinu dana šetali od jedne do druge Titove vile i znali su oni koji su manipulisali medijima u svim bivšim delovima Jugoslavije. Jedino su neki imali obećanje da neće biti "krivi", a drugi ne.

Za mene je mera srušen spomenik Ivi Andriću u Višegradu, ubistvo ćirilice u Hrvatskoj i rušenje kulturne baštine i razaranje grobalja na Kosovu. I jedna izjava u mojoj Strumici, na otvaranju likovne izložbe u Domu kulture, čoveka koji je tu izložbu otvorio rečima da je "srećan što u Strumici više nema Srba". Toliko.

[džin tonik]

drugovi srbi, malo dostojanstva! krenuli ste u pljackasko-osvajacke pohode i jednog dana sreca se okrenula. tjesite se, evo par ideja: "napravit ce tata novog!" "bit ce bolje!" "vratit ce mo se! (mislim, necete, bolje vam je u gradu, ali netko ce se vratiti)" tihi, covece, kad bi se tvoji dokopali novog sada (ej, grad! voda iz pipe! voda iz vc-a! stvar koja svetli u mraku bez plamena!) da nije bilo rata?

[Son of Man]

Ima tu istine, jedan deo Srba mrzi milosevica najvise iz razloga sto je izgubio ratove, dok smo ga mi ostali mrzeli iz korena, pa se tako u toj opoziciji 90-ih skupila sharena raja, i tek posle 5. oktobra se videlo ko je tu imao kakve namere, do tad smo svi bili zajedno.

[Eriops]

Pa ne znam, Zosko, kad kod mene nije bilo vode, struje, i svega ostalog,
sta su onda tvoji pljackali ?
Cak su i wc solju odneli. Nije vrag da u hrvatskoj jos idu u poljski wc ?  
Dobro je sto si doneo odluku da se ne razmnozavas, ucinio si zaista uslugu
covecanstvu. Pametno, i nesebicno od tebe. 

Scallop : gde se razilazimo u ovoj prici. S vecinom onog sto si pisao u zadnjem postu
ja se slazem, pa i ja sam govorio o progonima srba i etnickom ciscenju. Ono gde
se ne slazemo je taj post o Srebrenici, moji su ziveli tamo nekoliko godina, odlazio
sam tamo, i poznajem situaciju. Tvrdim da je bar 90 posto tog teksta laz. Takav tekst nije borba protiv medijskih manipulacija, za kojih se slazem s tobom da ih je bilo
gomila 90-ih, i iz inostranstva. Sam taj tekst je jedna velika manipulacija.
Po meni, ima mnogo boljih i ispravnijih nacina da se pokaze istina o srbima, nego
nacin koji praktikuje taj tekst. Doziveli smo dovoljno zlocina, progona, itd, o kojima
trebamo govoriti i za koje postoje dokazi, i to je mnogo bolji put za plasiranje
i nase price, nego sto je put smanjivanja/ negiranja tudjih zrtava. Ja nisam rekao
da ih ti negiras, ali taj tekst ih negira govoreci da su ginuli samo vojnici u borbi,
to jednostavno nije istina.

Sto se tice Zoskoa, ja mogu s njim tako da se preganjam , verovatno ce mi u jednom
momentu dosaditi, ali nista sto on kaze mene ne vredja. Vredjalo bi me da neko
koga zaista cenim kaze nesto ruzno o meni. To sta on pise govori o njemu, njegove
recenice najvise ponizavaju i blate njega samog, ne mene.

[džin tonik]

o boze...

[scallop]

Ustvari, Tiha vodo, tebe treba trtiti i na kraju ću se udružiti sa Šojićem.

Porediš jednu "veliku manipulaciju" sa hiljadama velikih manipulacija zbog čega ti i jeste ovako kako je. Hajde, pišeš da su tvoji "nekoliko godina" živeli u Srebrenici, a ti si "ih obilazio". Majke ti, gde si ti bio dok su oni bili u Srebrenici? Ko je držao Srebrenicu u kojoj su oni mogli živeti i šta su oni doživeli osim orkestrirarnih priča? Naravno da Zosko treba da te trti zbog klozetske šolje u Novom Sadu, jer njih niko nije trtio zbog tvoje u Grahovu. I to je suština. Nikog u Evropi i SAD ne boli dupe zato što smo mi u Beogradu pišali na red, a klonju prali samo posle kenjanja. Nije bilo struje i pumpe za vodu nisu radile. Ja sam na golom sranju ubedio dvadesetak Amera da je njihova "velika pobeda" - veliko sranje. Ti pričaš o "boljim načinima". Dok im se govno ne baci direktno u lice ne reaguju.

Zato, prekini sa sranjem, da Zoki ne seiri.

[EKSTREMISTA]

Miliband: Parlament da osudi zločin u Srebrenici


Tanjug | 18. 01. 2010. - 16:37h

Šef britanske diplomatije Dejvid Miliband pozdravio je inicijativu predsednika Srbije Borisa Tadića da parlament u Beogradu usvoji rezoluciju o Srebrenici.

Miliband je na blogu Forin ofisa naveo da se nada da će Tadićeva inicijativa biti uspešna i da neće biti zloupotebljena. Britanski ministar je ocenio da se srebrenički zločin izdvaja među svim užasnim zločinima počinjenim na teritoriji bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji prošlog veka.

"To je bilo najveće masovno ubistvo u Evropi od Drugog svetskog rata i Haški sud i Međunarodni sud pravde su utvrdili da je u Srebrenici počinjen genocid", konstatovao je Miliband.

On je naveo da iz susreta sa ministrom spoljnih poslova Srbije Vukom Jeremićem zna da vlada u Beogradu "naporno radi" pokušavajući da pronađe bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, optuženog da je odgovoran za zločin u Srebrenici.

"Suočavanje sa prošlošću može biti bolno. Srebrenicu širom sveta opravdano vide kao strašno podsećanje na to u kakve ponore ljudi mogu potonuti kada diktatori rasplamsaju etničku mržnju, a svet ne interveniše na vreme", ocenio je Miliband.

[Tex Murphy]

Idiot.

[Alexdelarge]

Intervju: Aleksandar Vučić, zamenik predsednika SNS-a
Sramota me je zbog zločina u Srebrenici

,,U Srebrenici je počinjen stravičan, jeziv zločin i sramota me je što moram da kažem da ljudi koji su počinili taj zločin pripadaju istom narodu kojem pripadam i ja. Taj masakr je bio toliko stravičan da je besmisleno bilo šta dalje o tome govoriti", kaže Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Srpske napredne stranke, na molbu da prokomentariše stav Milana Bačevića, predsednika Izvršnog odbora SNS-a, koji je u Leskovcu izjavio da u Srebrenici nije bilo genocida.

,,Naš stav i naša osuda zločina je perfektno jasna, bespogovorno jasna, a onaj ko želi da nalazi zamerke, on će ih uvek naći", ističe Vučić.

Da li ima nešto u izjavi Milana Bačevića što možda nije stav stranke?

Prosto ne znam, jer nisam video preciznu izjavu. Ali on kaže da nije baš sve najspretnije preneto, tako da se ne bih o tome izjašnjavao na takav način.

Da li i vi smatrate da tamo nije bilo genocida, kako on tvrdi, da nije ubijeno sedam-osam hiljada već tri hiljade ljudi?

Ja se time ne bavim jer za mene je to toliko stravičan zločin da mi uopšte nije važno koliki je broj. Zločin je imao tako užasne razmere da jednostavno nisam u stanju to da komentarišem.

Da li vam je bitno da li će biti jedna ili dve rezolucije o osudi zločina?

Smatrali smo da je bolje da bude u jednoj, ali dajte da sačekamo da vidimo tekst rezolucije. Onda ćemo se izjasniti, i obrazložiti naše amandmane ako ih budemo imali. Ako budemo zadovoljni tekstom glasaćemo ,,za", ako ne budemo zadovoljni, nećemo glasati. Ali ćemo svakako, u svakom trenutku, jezivi zločin u Srebrenici osuditi i bez ikakvog okolišanja i bez ikakvog oklevanja to na svaki način pokazati i prikazati.

B. Baković

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Sramota-me-je-zbog-zlochina-u-Srebrenici.lt.html

[Джон Рейнольдс]

Србија мора одустати од својих претензија према суседима
   
Соња Бисерко   

(БХ Дани, 22.1.2010)

Либерално-демократска партија Чедомира Јовановића најавила је да у случају избацивања ријечи геноцид неће гласати за предложену резолуцију. Јер, шта тај текст онда уствари значи?!

"Не значи ништа" – каже Соња Бисерко, предсједница Хелсиншког одбора за људска права Србије. "Тиме се резолуција практично обесмишљава и тако нешто Европа неће прихватити."

ДАНИ: Зашто предсједник Тадић одбија да спомене геноцид? Да ли сте примијетили да је најјача квалификација на коју он пристаје – страшан злочин?

БИСЕРКО: Да, приметила сам. Мислим да је иницијатива Бориса Тадића да Парламент усвоји Резолуцију о Сребреници покренута у циљу приближавања Србије ЕУ, нарочито после одлуке Владе Србије да поднесе кандидатуру за чланство. Тадић је свестан да ће се у процесу придруживања узети у обзир испуњавање обавеза које произлазе из пресуде Међународног суда правде у Хагу, као и Резолуције Европског парламента коју су усвојиле скоро све земље Европе и Балкана. Не знам, можда ће овај парламент и успети некако да изгласа тај бесмислени текст. Али за резолуцију која ће ствари назвати правим именом, Србији је потребна много озбиљнија и одговорнија и политичка и културна елита.

ДАНИ: Видјели сте да и српски медији избјегавају да спомену геноцид?

БИСЕРКО: Нажалост, у будућности ћемо бити сведоци да ће се наши политичари, медији и елита мучити да изговоре ту реч. Бит ће још горе ако се током суђења Момчилу Перишићу, Радовану Караџићу и евентуално Ратку Младићу у Хагу докаже геноцид не само у Сребреници, него и у целој Босни и Херцеговини. Будите сигурни да ће се Србија томе жестоко опирати. Не говорим о грађанима; они реагују онако како им је сугерирано. Говорим првенствено о елити.

ДАНИ: А елита, осим брисања геноцида, предлаже усвајање још једне резолуције. Да ли то додатно разводњава ствар?

БИСЕРКО: Наравно. На делу је покушај релативизовања догађаја који су се на простору бивше Југославије догодили у последње две деценије. Међутим, односи унутар Европе се по том питању кристализују и Србија неће моћи да избегне неке своје обавезе. Не само за нас, него и за Европу је веома важно да Србија донесе Резолуцију о Сребреници, јер то није само српска, него и срамота Европе. Међународни суд правде у Хагу је донео пресуду која је релативизовала одговорност Србије, иако је, с обзиром на комплексност и сложеност операције, јасно да геноцид није могућ без учешћа државе, у овом случају – без Србије. У реду – страшна је квалификација да Србија није спречила геноцид...

ДАНИ: Зашто предсједник Тадић, након почетне добре иницијативе, пристаје да релативизира ствар?

БИСЕРКО: Због конзервативног, националистичког блока који је доминантан и који кроз реакцију на Резолуцију о Сребреници заправо исказује суштинско противљење намери Србије да се прикључи ЕУ. Он у својим рукама држи универзитет, медије, војне и полицијске кадрове и покушава да зграби за врат Србију која је ипак некако успела да искорачи ка ЕУ. Тај искорак је историјски јер – не рачунајући период Зорана Ђинђића – први пут након много година, Србија је себе ипак званично дефинисала као европску земљу. Занимљиво је како се те структуре, чим се помене одговорност Београда за ратове у протеклој деценији, ускомешају и како се у орбиту врате сви они који ту улогу жестоко негирају – од цркве, Академије, војних, културних структура, медија... Сви се организују и покушавају да одбране не само систем и национални програм, него првенствено себе као организаторе и духовне очеве пројекта Велике Србије.

ДАНИ: Осим конзервативног блока, зар предсједник Тадић нема и опозицију унутар саме владајуће коалиције? Мислим на Социјалистичку партију Србије коју је предсједник промовирао као "европску левицу".

БИСЕРКО: Тачно је – Тадић у својој коалицији има структуру која је била носилац политике која је довела до Сребренице и ту, унутар владајуће коалиције, постоји озбиљна опструкција. Није чудно да Ивица Дачић, заменик премијера, и Славица Ђукић-Дејановић, председница Скупштине, најављују да њихова странка неће гласати за резолуцију. Јер, на тај начин би признали дело, гласали би против себе. Зато Тадић има ЛДП.

ДАНИ: Када кажете да се Европа искристализирала, на шта мислите?

БИСЕРКО: Деведесетих година су се, нажалост, у свету десиле ствари које су принцип – никада више холокауст – претвориле у празну флоскулу. Тек сада се Европа освешћује и враћа на постулате који су се, након пада Берлинског зида, изгубили. Зато интензивно ради на томе да земље западног Балкана увуче у неку врсту аранжмана с НАТО и ЕУ...

ДАНИ: По посљедњим истраживањима, 64 посто грађана Србије се противи изручењу Ратка Младића Хагу! Говорите о "увлачењу у ЕУ и НАТО" упркос чињеници да неке од земаља упорно одбијају да прихвате европски систем вриједности, ма шта то данас значило?

БИСЕРКО: Шта ћете са њима?! Да их изолујете као што сте изоловали Србију?! Шта тиме постижете?! Ништа! Једини начин да ова друштва цивилизујете је да их интегришете, да их укључите и наметнете им систем који морају да прихвате. Европа то ради на иницијативу Америке и то је добра вест... Што се анкета тиче, власт се упорно њима покрива. Оне служе као алиби. А, ево – када су грађани изашли на улице да протестују због тога што је неко од хашких оптуженика изручен Трибуналу!

ДАНИ: Послије хапшења Радована Караџића.

БИСЕРКО: Да, али у којем броју? Групица људи и... ништа! Без обзира на то што не воле Хаг, што не воле хапшења, грађани схватају да је сарадња са Хагом неминовност.

ДАНИ: И мислите да је то довољно?

БИСЕРКО: У овој фази јесте. Србија је, нарочито у време док је Коштуница био на челу Владе, сарадњу са Хагом користила да уцењује Европу. Сада им је тај адут избијен из руку. Главни услов Србије за придруживање ЕУ – хапшење Младића и Хаџића – стављен је за једно време на чекање управо због тога. Последњих годину и по дана, уз све потешкоће и траљавости, Србија је ипак кренула европским путем.

ДАНИ: И сигурни сте да је тај пут јасно освијетљен, да Влада, у том сталном балансирању, у тој причи о четири стуба своје спољне политике – не тумара?

БИСЕРКО: Борис Тадић је нека врста трансмисије конзервативног блока и ово је вероватно његов максимум. Тадићево прво велико отрежњење је била глобална економска криза током које је коначно схватио да подршка и помоћ, упркос силним обећањима, не стиже из Русије, него из Европе. Под утицајем тога, Влада је донела одлуку да поднесе кандидатуру за чланство у ЕУ и то је важно. А тачно је: Влада с једне стране хоће ЕУ, а са друге има аспирације према РС. То је непојмљиво и ту ће многе ствари морати да се мењају. Пре свега мислим на односе Србије са суседима: Црном Гором, Босном и Херцеговином, Хрватском... Видели сте шта се дешавало са Хрватском последњих десетак дана...

ДАНИ: Не чини ли Вам се да је сукоб предсједника Тадића с хрватским предсједником Месићем исфорсиран, натегнут? Као да се, непосредно пред покретања иницијативе о Сребреници, морао претходно потврдити као патриота. А има ли боље потврде од оштрог напада на Хрвате?!

БИСЕРКО: Формално, разлог је била одлука Стипе Месића да скрати казну Синиши Римцу, човеку осуђеном за ратни злочин. Истовремено, Месић је помиловао осморицу Срба, што је прећутано. Месићев кабинет је саопштио да је одлуку о скраћењу казне Римцу донео на основу сугестије правног тела које је изнело процену о понашању кажњеника, о томе да се покајао због дела које је починио...

ДАНИ: Занимљиво, предсједник Тадић није протестирао када је скраћена казна ратној злочинки Биљани Плавшић која је, уз то, признала да је лагала Суд и да се не каје...

БИСЕРКО: Па, видите... Хрватска се овде доживљава као главна конкуренција Србији, која је, у тој интерпретацији, лидер на Балкану. Осим тога, иако је Месић безброј пута до сада са гнушањем одбио континуитет хрватске државе са НДХ, имао важну улогу не само за Хрватску, него и за цео регион и својом упорношћу на Балкан вратио антифашизам као најважнију вредност, доминантна српска стратегија је да Хрватску представи као наследницу Павелићеве државе. У томе учествују академици, историчари, медији... Инсистирањем на усташтву и геноцидности, Хрватској се не дозвољава да дође у ситуацију да буде третирана као демократска држава. Интересантно, овде се истовремено не одбија континуитет са Милошевићевом политиком агресије и злочина. Напротив. Прави се Декларација о помирењу са СПС-ом, са људима који се Милошевића никада нису јавно одрекли.

ДАНИ: Зашто Србији не одговара демократска Хрватска?

БИСЕРКО: Зато што би на тај начин изгубила алиби. Што се тиче дисконтинуитета са Милошевићем, он овде више није диктатор; он је човек који је успео да освоји оно што Србија покушава да задржи као легитиман ратни плен: РС.

ДАНИ: Рекли сте да су готово све европске земље усвојиле Резолуцију о Сребреници. Зар није највећи парадокс да тако нешто није учинила БиХ?

БИСЕРКО: БиХ још увек није усвојила ту резолуцију због противљења РС. А управо је Комисија РС утврдила да је у Сребреници убијено 7.800 људи! Сада се то опструира и тврди да су такав извештај поднели под притиском међународне заједнице. Покрећу се акције како би се утврдило да је у Сарајеву страдало 5.000 Срба, у Братунцу 3.000... Видели сте графите по Београду? На делу је општа мобилизација да се повећа број српских жртава и да се на тај начин све релативизује. Нико не спори жртве, али се заборавља да број жртава није једина индикација и доказ онога што се догодило на простору бивше Југославије. Срби јесу били жртве, у огромном броју су напуштали Хрватску, део Федерације БиХ, Косово... Али, то је резултат Милошевићеве политике и српског пројекта који се показао као злочиначки. Покушај да се оспоре АВНОЈ-евске границе, које су биле међународно признате, имао је за последицу разарање, расељавање, убијање становништва... Те ствари морамо раздвајати. На то Београд не жели да се врати. Српска политика ни данас не признаје те границе, покушава да подели Косово и Босну...

ДАНИ: Да ли је то објашњење Додиковог понашања, његових пријетњи референдумом о отцјепљењу?

БИСЕРКО: РС и њено руководство не би било замисливо на овај начин без подршке Београда. Државна стратегија према БиХ није само она о којој говори Влада; она је много шира и у њој учествују Црква, Академија, сенатори, интелектуалци, представници тзв. народњачког блока у Скупштини Србије... Готово сви! То Додику даје ветар у леђа. Истина, постоје тумачења да Додик прети сам, да никада не би пристао да буде субординиран Београду... Можда он то заиста интимно мисли, али – није тако. Иза тога стоји Београд.

ДАНИ: Шта Додику поручује предсједник Борис Тадић?

БИСЕРКО: Поручује да ће подржати све оно шта се три народа договоре, а то значи – статус кво. Русија има исти став. Такво стање и очекивање да ће међународна заједница изгубити живце и рећи – добро, поделите се, траје већ петнаест година.

ДАНИ: Губи ли међународна заједница живце када је ријеч о БиХ?

БИСЕРКО: Тачно је – има таквих гласова... Али, мора се рећи да они доводе у питање принципе на којима је Европа саграђена. И тиме што Босна није добила бели шенген...

ДАНИ: Каква је то порука?

БИСЕРКО: Страшна! Балкан и бивша Југославија су огледало Европе. Европа кажњава Босну и Херцеговину, понаша се као да је Босна јединствена земља, стално прећуткујући да цео процес реформи и напретка земље опструира РС. Негујући ту врсту необјашњиве коректности према РС, Европа дугорочно доприноси идеји поделе. Због тога мислим да је чланство у НАТО кључно за Босну. Додик је то најпре подржао, да би убрзо, притиснут Београдом, подршку повукао. Додик мора да поштује ту забрану, што је још један од доказа несамосталности његове позиције и политике. Да би опстао, мора да слуша Београд.

ДАНИ: Шта је онда рјешење за БиХ?

БИСЕРКО: Србија мора одустати од својих претензија према суседима, а један од начина је интегрисање у ЕУ. Српска елита два века полаже право на територију, а ЕУ би Србију ставила пред избор – да ли ће се и даље борити за територију или за нешто што доприноси развоју друштва. Чињеница да је Србија поднела кандидатуру за чланство у ЕУ је важан податак и охрабрујући корак ка другачијем начину размишљања. Тачно је – актуелна кампања против учлањења Србије у НАТО пакт говори супротно (прошлонедјељни апел 200 српских интелектуалаца, међу којима су Матија Бећковић, Момо Капор, Љиљана Смајловић, Емир Кустурица, за расписивање референдума о уласку Србије у НАТО – оп. Т.Н.), али је дужност политичке елите да грађанима објасни зашто је за земље западног Балкана НАТО толико важан.

ДАНИ: Да ли се Србија противи НАТО због интервенције 1999. године или због тога што би уласком у ту војну алијансу коначно морала да се одреди гдје су јој границе?

БИСЕРКО: Овде се данас игра на емоције како би се створила атмосфера отпора према војној алијанси која је бомбардовала Србију. Пита ли се овде неко – зашто?! Савезници су немачке градове сравнили са земљом, а где је Немачка сада? Чињеница да су Албанија и Хрватска – ускоро ће, надам се, и Црна Гора и Босна и Херцеговина – ушле у НАТО, од Србије прави изоловано острво. На тај начин се српске територијалне аспирације докидају, јер Србија више не граничи са суседима; граничи са НАТО. Осим тога, потписници петиције губе из вида да су грађани Србије променили приоритете, па тако ни Косово више није најважнија ствар...

ДАНИ: Судећи по анкетама, грађанима – није; међутим, министру спољних послова Косово је и даље тема број један.

БИСЕРКО: Вук Јеремић све више постаје представник конзервативног националистичког блока, миљеник тих 200 интелектуалаца, потписника петиције против НАТО. У том смислу, неминовно је да дође до цепања...

ДАНИ: Каквог цепања?

БИСЕРКО: Између Тадића и Јеремића. То су закони политике и ту нема ништа чудно. На недавно одржаној амбасадорској конференцији сведоци кажу да је била више него приметна тензија између њих двојице... Занимљиво, Јеремић је млад човек, није учествовао у ратовима, школовао се на западу, а представник је елите која инсистира на кључној улози Србије у региону и на некаквом праву на Југославију и Балкан. Јеремић жели да Србију постави као арбитра у региону, као земљу која диктира како ће се која држава у окружењу понашати...

ДАНИ: Опће мјесто је да је министар Јеремић "свађалица" која потенцира лоше односе у региону. Колико је самосталан?

БИСЕРКО: Постаје све самосталнији у односу на Тадића... Пре неколико дана, у знак протеста због размене амбасадора на релацији Подгорица–Приштина, Србија је повукла свог амбасадора из Црне Горе. Зашто то Србија поново ради? Зато што гаји наду да ће Црну Гору вратити у свој оквир. Исту политику води Москва према постсовјетским државама. Покушавајући да дестабилизује Ђукановића, Србија данас делује преко српске опозиције, преко људи за које се не зна да ли су у Београду или у Подгорици, од кога добијају инструкције...

ДАНИ: ...Преко једне некада независне и антимилошевићевске телевизије и једног истог таквог дневног полутаблоида. То је у Црној Гори, након 1996. године, радио Милошевић!

БИСЕРКО: Нажалост, то је тачно! У Београду се нашироко говори и пише о косовској и црногорској мафији, иако се, када гледате мапе, увек види да је Србија центар организованог криминала на Балкану. У крајњој линији, и то је заслуга Милошевића. Па, након 5. октобра, у сефу једне банке је пронађено 500 килограма хероина. Најзад, овде су убили премијера! То су чињенице које више нико не помиње. Наставља се стратегија демонизације суседа, нико није довољно добар. У питању је постимперијална фрустрација и тешко одустајање од територијалних аспирација према суседима. То ће остати траума све док се не појави одговорна елита која ће коначно изаћи на крај са тим стварима.

(Разговор водила Тамара Никчевић)

Reč "elita" se baš često spominje. Ovoj zemlji će biti bolje kad neko konačno povuče vodu.

[Tex Murphy]

Eeeeee, da.

[Alexdelarge]

kako se blizi dan i cas donosenja deklaracije o srebrenici, pre nego sto sagitasi pocnu sa uobicajenom razmenom banalnosti i opstih mesta, iskoristicu priliku da dam jos jedan ispravan pogled na sve:
donosenje te deklaracije se pretvorilo u travestiju. da sam ja kojim slucajem streljani bosnjak u srebrenici, koji se trenutno nalazi pod zemljom u poodmakloj fazi raspadanja izdao bih saopstenje za javnost u kojem bih izneo sledece: jebite se i vi i vasa deklaracija, koju donosite 15 godina uz toliko muke i natezanja, kao da vam neko cupa zdrave zube iz vilice. s obzirom na trenutni ontoloski status, vase iznudjeno izvinjenje i lazno saosecanje  su mi  poslednja rupa na svirali. takodje, zamolio bih udrugu narikaca " majke srebrenice" da prestane sa koncertom unisonog cmizdrenja u a molu , jer je to oplakivanje bljutavo i u biti sicardzijsko.

[SIMERIJANAC]

,,Не" резолуцији о Сребреници     

   
Апел страних интелектуалаца
   
 
Апел председнику Тадићу и Скупштини Србије:
Немојте се коцкати са будућношћу своје земље!
,,Не" резолуцији о Сребреници.

Уважени господине Председниче и чланови Скупштине,

Као забринути амерички и европски интелектуалци и грађани, ми вам се обраћамо са позивом да преиспитате своју намеру да усвојите скупштинску резолуцију којом би се сребренички масакр у јулу 1995. године третирао као парадигматичан догађај за рат у Босни и Херцеговини, и то коришћењем израза који би се могли протумачити као да Србија прихвата одговорност за ,,геноцид."

Погубљење муслиманских заробљеника у јулу 1995. године, након што су српске снаге заузеле Сребреницу, било је ратни злочин, али то ни у којем случају не представља парадигматичан догађај. Обавештеној јавности у западним земљама јасно је да су снаге, за које се сматра да су припадале Републици Српској, тада за три дана погубиле приближно онолико муслимана колико су муслиманске снаге, вршећи нападе на оближња српска насеља, убиле Срба током претходне три године. Ту нема ничега што би један злочин издвојило од другог, осим што је извршење једног од тих злочина било згуснутије у времену. У безобзирном грађанском рату, где све стране чине злочине, све невине жртве имају подједнако право на саосећање. Али неке од жртава немају право на посебно морално признање само зато што припадају одређеној етничкој групи. Ако патњу једне групе ставимо на пиједестал, то ону другу групу – у овом случају неборбена лица српске националности – нужно лишава подједнаке мере саосећања и моралне подршке, што су ствари на које они имају апсолутно право.

Далеко важније, питање, шта се у јулу 1995. године стварно догодило у Сребреници, зашто, и ко је стајао иза тих догађаја, још увек је отворено. Прихваћена верзија тих догађаја, коју су углавном обликовали ратна пропаганда и сензационалистички медијски извештаји, већ је превазиђена и интелектуалци у западном свету, који критички размишљају, у све већој мери је оспоравају и преиспитују. Поуздани подаци о тим догађајима још увек су недоступни и потребно их је истражити, али без тога није уопште могуће доносити одговорне закључке било какве врсте о природи и опсегу сребреничког масакра. Како опсег догађаја, тако и правна квалификација да је то био ,,геноцид," предмет су интензивног сучељавања опречних мишљења. Зато не би било ни најмање мудро уколико би Србија и њена Скупштина формално прихватили верзију тих догађаја која у доказима има врло слабо упориште, али која повлачи моралне и политичке последице које би биле крајње штетне по Србију и њен народ.

Ми смо такође узнемирени могућношћу да би Србија и њена Скупштина могли прихватити тезу да је масакр у Сребреници, ма колико он био за жаљење, нешто што би се могло назвати ,,геноцидом." То би неоправдано обезвредило прави геноцид као појаву двадесетог века, где Холокауст јеврејског народа и масовно истребљење Јермена, Курда, Грка у Турској, Асираца и Рома представљају најупечатљивије примере.

Брине нас да политизација људске патње и фриволно коришћење једне озбиљне правне категорије, као што је то геноцид, у огромној мери одузима тежину тим врло битним правним појмовима и на тај начин представља увреду невиним жртвама политичког насиља у целом свету.

Под предпоставком да таква резолуција буде усвојена, Србија би, исказом сопствене Скупштине, себе ставила у исти ред са нацистичком Немачком. Али не само то. То би такође зацементирало, на огромну штету Србије, једну пропагандну причу чије кључне компоненте немају упоришта у чињеницама. То би имплицитно дало подршку ставу да је Република Српска изграђена на геноциду, те би на тај начин угрозило њено даље постојање и послужило би као адут онима који се залажу за централизацију Босне. Најзад, то би српске пореске обвезнике изложило могућности тужбе за одштету, која би могла износити више милијарди евра, а то је нешто што у овом тренутку они нису у положају да исплате (нити уопште постоји разлог да се они суочавају са једном таквом обавезом).

Из свих наведених разлога, ми апелујемо на вас да одустанете од усвајања најављене резолуције о Сребреници. Ако сматрате да имате дужност да јавно манифестујете своју солидарност са жртвама рата у Босни, ми вам препоручујемо да то учините на једини правилан начин, а то је да усвојите јединствену резолуцију, написану етнички неутралним језиком, којом ће све жртве рата бити равноправно обухваћене и комеморисане.

Потписници:

Prof. Edward Herman, Универзитет државе Пенсилванија, руководилац Srebrenica Research Group (2005), Сједињене државе

Jurgen Elsaesser, аутор и новинар, Немачка

Germinal Čivikov, писац, аутор «Сребреница. Крунски сведок», Холандија

Alexander Dorin, аутор, Швајцарска

Prof. Alexander Mezyaev, Руска Федерација

Eckart Spoo, новинар и публициста, Немачка

др. Diana Johnstone, политички аналитичар и писац, аутор студије «Сулуди крсташи: Југославија, НАТО и обмане Запада» (2002), Сједињене државе и Француска

Klausvon Raussendorff, бивши дипломата и публициста, Немачка

Klaus Hartmann, председник Друштва слободних мислилаца Немачке,

подпредседник Светског савеза слободних мислилаца, Немачка

Cathrin Schütz, новинар и политички научник, аутор "Der NATO-Krieg gegen Jugoslawien. Hintergründe, Nebenwirkungen und Folgen" (Braumüller Verlag, Wien), Немачка

Prof. Dr. VelkoValkanov, председник, Национални савет за мир, Бугарска

Nikola Živković, аутор и политички аналитичар, Немачка

Dr. Patrick  Barriot, лекар, Француска

MicheleAltamura, новинар и политички коментатор, Италија

ChristopherBlack, адвокат, Канада

Jonathan Rooper, бивши политички аналитичар за BBC, независни новинар, Велика Британија

Danilo Zolo, професор теорије права, правни факултет, универзитет у Фиренци, Италија

Theodosios Kyriakidis, директор истраживачког центра St. George Peristereota, Грчка

Ing. Bernhard Frerichs, Немачка

Dirk Frerichs, Немачка

Ing. Jan-Hendrik, Frerichs, Немачка

Ing. Ina Frerichs, архитекта, Немачка

Ing. Seidel Klaus, Rüsselsheim, Немачка

Reiner Bingel, техничар, Taunusstein, Немачка

Hödt Otti, медецинска сестра, Groß Gerau, Немачка

Ing. Dirksmeier Klaus, Берлин, Немачка

Ing. Davide Braga, Италија

Ing. Marco Bellini, подпредседник, Европски центар за развој, независни think-tank, Италија

Ing. Antonio Tassone, Белгија

Mick Collins, директор, Cirque Minime, Париз, Француска

Israel Adam Shamir, писац и политички философ, Јафа, Израел

Prof. Wolfgang Richter, вршилац дужности председника Европског савета за мир, Немачка

Zorica Surla, предавач, Немачка

Aleksandar Pavićević, предавач, Немачка

Christina Grbić-Buddingh, Арнхем, Холандија

Godfred Louis-Jensen, архитекта, Данска

Dr. Monika Nehr, Берлин, Немачка

Joachim Guilliard, новинар и аутор, Хајделберг, Немачка

Brigitte Queck, "Мајке против рата, Берлин-Бранденбург", Берлин, Немачка

Ewald Ressel, Немачка

Prof. Wolf Lettmayer, Аустрија

Thomas Werner, Нирнберг, Немачка

Peter Betscher, Друштво за међународну солидарност, Немачка

Hermann Kopp, новинар, Дизелдорф, Немачка

Maria Tsouras, Франкфурт, Немачка

Albrecht Frenzel, Немачка

Peter Franz, Вајмар, Немачка

David Peterson, адвокат, Чикаго, Сједињене државе

Prof. Dr. Hans Fischer, Берлин, Немачка

Irene Eckert, предавач, Берлин, Немачка

Hartmut Drewes, свештеник у пензији, Немачка

Elke Zwinge-Makamizile, истраживач, Берлин, Немачка

Rolf Becker, глумац, Хамбург, Немaчка

Thomas Immanuel Steinberg, Хамбург, Немaчка

Dr. Erika Kosse, Берлин, Немaчка

Peter Franz, члан Савеза писаца Немачке, Вајмар, Немaчка

Maria Melkova, преводилац, Русија

Andrey Migalin, уметник, Русија

Svetlana Bogatyryova, адвокат, Русија

Dr. Andrej Bazilevski, писац, Русија

Rainer Rupp, новинар, Немачка

Dr. Hans-Georg Ruf, члан "Forum solidarisches und friedliches

Augsburg" (http://www.forumaugsburg.de), Немачка

Victoria Knopp, магистар социологије, Франкфурт на Мајни, Немачка

Martin Dressel, Немачка

Brigitte Dressel, Немачка

Eduard Mader, инжењер и члан Друштва слободних мислилаца, Немачка

Dr. sc. med. Uta Mader, лекар, Немачка

Kaspar Trümpy, инжењер, Швајцарска

Karl Marek, Germany

Witold Fischer, Historian, Jena, Немачка

Марина Борисова, аналитичар, Москва, Русија

Елена Борисова, professor at the Moscow City Pedagogical University, Russia

Stefan Zeuge, Student, Berlin, Germany

Jean Toschi Marazzani Visconti, новинар и писац, Италија

YasikAntonov [Ясик Антонов], Москва, Русија

Ivan Priima, писац, Русија
Dragana Drakulić-Priima, универзитетски професор, Русија

Александр Орлов, покрет "Косовски фронт", Петербург, Русија

Dr. med Donka Lange, Farstar medical GmbH, Немачка

Барамзина Надежда Анатольевна, Санкт-Петербург, Русија

Андрей Торшин, Русија

VladislavKuprin, финансијски ревизор, Москва, Русија

Леонов Игорь, Русија

Чазов Вадим, Перм, Русија

Hermann Cebulla, Gelsenkirchen/Buer, Немачка

Нина Нечаева, новинар, Лобно, Русија

Rulevon Bismarck, Хамбург, Немачка

Андрей Тихомиров, историчар, Русија

Геннадий Павлов, уметник, Русиjа

Любовь Селютина, глумица, Русиjа

Ирина Чеснокова, пенсионерка, Москва, Русиjа

Мария Чеснокова, менaџер, Москва, Русиjа

Чернова Татьяна, професор, Русиjа

Григорий Гаврилов, Москва, Русија

Зеленцова Мария Владимировна, Москва, Русија

ZinaidaPeikova, преводилац, Русија

Натыкина Елена, журналист, Москва, Русија

Paskhina Irina, Русија

Yuhanova Marina, Русија

Prokushenkova Irina, Русија

Kai Homilius, издавач, Немачка

James Bissett, бибши канадски амбасадор у Југославији [1990-1992], Канада

Dr. Hans-Günter Szalkiewicz, Берлин, Немачка

Olga Serebrovskaya, куратор музеја, Руссија

John Peter Maher, универзитетски професор, Чикаго, Сједињене државе

June Kelly, истраживач, Ирска

John Kelly, новинар, Ирска

Kirill Fomchenko, Москва, Русија

Elias Davidsson, композитор и активиста за људска права, Алфтер, Немачка

Јелена Гускова,научник, Русија

Ирина Рудњева, научник, Русија

Ана Филимонова, научник, Русија

Franz Fischer, секретар одбора за Базел Швајцарске радничке странке, Швајцарска

Julia Gorin, политички коментатор, Велика Британија

Andy Wilcoxson, новинар, САД.
Додатне примедбе професора Едварда Хермана:   "(1) Када ће Европска унија инсистирати да се Хрватска,Сједињене државе и Уједињене нације извину Србима Хрватске за операције Бљесак и Олуја, које представљају најмасовније операције етничког чишћења у ратовима на Балкану, с тим што – за разлику од других – жртвама никада није било дозвољено да се врате својим кућама?; (2) када ће ЕУ и НАТО да се извину косовским Србима за највеће ,,сразмерно" етничко чишћење током југословенских ратова, које је било изведено под покровитељством НАТО пакта после 10. јуна, 1999. године (и Ромима за етнички прогон у истом периоду)?; (3) када ће се ЕУ и САД извинути за довођење Ал-каиде у Босну и Европу да се боре против Срба (и да им секу главе), као што то до детаља описује Џон Шиндлер, бивши специјалиста за Босну у Савету за националну безбедност, у својој књизи ,,Несвети терор: Ал-каида и успон глобалног џихада?"

Додатне примедбе професора Александра Мезјаева:

,,Начин како су МКТБЈ и Међународни суд правде поступили, када су признали геноцид у Сребреници у јулу 1995. године само подвлачи одсуство реалних доказа кривице српских војника и српских власти. Под таквим условима, усвајање резолуције значило би иступање на страни антисрпских снага."

Додатне примедбе адвоката Кристофера Блека:

,,Неопходно би било додати и захтев за признање од стране свих земаља-чланица НАТО пакта да су они починили ратне злочине против народа Србије током масивних ваздушних напада у пролеће 1999. године, када су сва правила рата била прекршена, као и признање да је споразум којим је бомбардовање било обустављено, тако што је НАТО добио дозволу да окупира Косово, био наметнут српској влади. То наметање било је извршено помоћу претње масовног убијања грађана Београда коришћењем америчких авиона Б52, а ту претњу пренели су господа Ахтисари и Черномидрин, у својству америчких агената. Они су претили да ће побити 500,000 становника Београда и град сравнити са земљом уколико њихови услови не би били прихваћени. Чак и под предпоставком да је НАТО пропаганда тачна (што ја не прихватам), Сребреница бледи у поређењу са том врстом терора."

Додатне примедбе професора Велко Валканова:

,,Одлучно одбацујем тезу да би се оно, што се догодило у Сребреници, могло оквалификовати као геноцид. То је било трагична епизода једног грађанског рата који су распламсали непријатељи српског народа. Чврсто стојим иза протеста против признања некаквог геноцида у Сребреници."

Додатне примедбе адвоката Давида Петерсона, Чикаго, САД:   

,,Без обзира на судбину становништва сребреничке безбедне зоне у јулу 1995. године, ово свакако да не представља пример геноцида, упркос серији политичких пресуда које је донео МКТБЈ, а које је накнадно преузео МСП. Када је Европски парламент усвојио скоро једногласно резолуцију којом је 11 јули проглашен Даном сећања на геноцид у Сребреници, то је само допринело обезвређењу овог значајног појма и тривијализацији стварних геноцида у прошлости, садашњости и будућности."

Додатне примедбеКатрин Шиц, Берлин, Немачка

,,Незадовољна сам оним делом Апела где се понашање снага Републике Српске осуђује као ,,ратни злочин" и где се говори о подједнаким губицима Муслимана и Срба у рејону Сребренице. У потпуности подржавам став у Апелу да је оно што се догодило у Сребреници у јулу 1995. године још увек отворено питање: зашто се то догодило, ко је стајао иза тога, итд. То је, по мом мишљењу, најправилнији начин да се том питању приђе. И, ако ја морам признати да не знам тачно шта се тамо догодило, зашто онда да признајем некакав ,,ратни злочин"? Имамо ли, чак и дан данас, икаквих поузданих сазнања о Сребреници? Мислим на сазнања из неких других извора, поред западних медија и њихових такозваних невладиних организација? Њима се не може веровати."

Додатне примедбеВладислава Куприна, Русија:

Драги господине председниче и уважени посланици,

Молим вас да не усвајате скупштинску резолуцију која би сребренички масакр у јулу 1995. третирала на такав начин да би се то дало протумачити као да Србија прихвата одговорност за ,,геноцид." Сви добронамерни људи знају да је опис тих тешких догађаја као ,,геноцид који су Срби учинили над муслиманима" лаж коју пропагирају екстремни националисти и фанатици на муслиманској страни широм света. Молим вас, ради Србије, да иступите у одбрану истине, а не лажи.

Додатне примедбе Андија Вилкоксона, Сједињене Државе:

Подржавам Апел у целости, са изузетком става да су ,,снаге, за које се сматра да су припадале Републици Српској, тада за три дана погубиле приближно онолико муслимана колико су муслиманске снаге, вршећи нападе на оближња српска насеља, убиле Срба током претходне три године".

Ми немамо појма колико је људи могло бити стрељано, па је самим тим немогуће тврдити да ли је та бројка већа или мања од цифре Срба које су муслимани у том региону побили. Ма да ја немам ништа против  резолуције у српском парламенту ако би се у њој изразило поштовање према свим жртвама, без обзира на националност, ипак сматрам да је врло битно да се не повлачи знак једнакости између српских, муслиманских и хрватских жртава балканског рата.

Када повлачимо такав знак једнакости, тиме се замагљује питање одговорности за рат. Нема сумње да су муслимани (и у мањој мери, Хрвати) ти који ту одговорност сносе. Све што се током тог рата дешавало, укључујући и масакр у Сребреници, њихова је кривица. Суштина овог питања врло је једноставна: да није било рата, не би било ни масакра.

Босански муслимани су припремали паравојне формације током две године пре него што је рат избио. Они су донели одлуку да коришћењем оружане силе преотму један део југословенске територије у циљу остварења својих политичких амбиција. Босански муслимани немају никог другог, осим саме себе, да криве за страшне последице својих поступака. Смрт, избеглице и разарање, све су то лако предвидљиве последице када се упустимо у било какав рат. Они су то знали када су сукоб започињали и они зато сада немају право да се жале. Какве год ратне злочине да су босански Срби починили, они су то урадили у склопу грађанског сукоба који су изазвали босански муслимани. Босански муслимани нису жртве босанских Срба; они су жртве ратоборности сопствених политичких вођа. Ако муслимани желе некога да окриве за патњу коју су током рата доживели, треба их посаветовати да прст осуде упере у сопствено руководство у Сарајеву зато што постаје крајње досадно слушати њихове притужбе на Србе за последице рата који су они сами изазвали. Београд не треба да усвоји било какву резолуцију која би се могла протумачити као прихватање идеје да су муслимани били жртве Срба.

Никаква резолуција, чији је циљ одавање поште жртвама балканског рата, не би била праведна уколико не садржи категоричку осуду режима Алије Изетбеговића, који је рат изазвао. Бесмислено је одавати пошту жртвама а истовремено избегавати да се каже чије су жртве они били. Београд треба да усвоји резолуцију у којој се помињу жртве, али у тај текст треба обавезно ставити изричиту осуду режима Алије Изетбеговића који је покренуо рат без којег ти јадни људи никада не би ни постали жртве.

[mac]

Teško je biti Srbin. Ne zna čovek kome pre da udovolji.

[Ghoul]

Teško je biti Srbin. Ne zna čovek kome pre da udovolji.

problem je što se srbi uopšte trude da nekome udovoljavaju, umesto da imaju nešto svoje jasno zacrtano i da to teraju no matter what.

[Джон Рейнольдс]

Teško je biti Srbin. Ne zna čovek kome pre da udovolji.

problem je što se srbi uopšte trude da nekome udovoljavaju, umesto da imaju nešto svoje jasno zacrtano i da to teraju no matter what.

Еј-мен ту дет!

[džin tonik]

zna li tko koliko majka srbija placa za potpis pod apel? mozda bi se dalo nesto dogovoriti. znam covjeka koji se preziva rommel. e, rommel!

i stvarno nikako ne razumijem sta se desilo sa srbima. poput suncokreta! malo se umiljavate zidovima, pa malo sirite neke apele potpisane od njemackih clanova komunisticke inicijative koji pisu zestoke pamflete protiv zidova.

[mac]

U stvari nije laž stari srpski brend, nego suncokret.

[SIMERIJANAC]

"Пинк армија" и Сребреница       
Тадија Нешковић

 
Наслов текста могао би да наведе на закључак да је овде реч о новом регионалном огранку РТВ "Пинк", али, без бриге, вест која је послужила као повод за причу друштвено је кориснија од било чега што приказује медијска империја Жељка Митровића. Вест гласи: холандско удружење за одбрану хомосексуалаца "Пинк арми" најавило је да ће покренути судски поступак против пензионисаног америчког генерала Џона Шихана, јер је он окривио хомосексуалце из холандске војске за "масакр у Сребреници".

Шихан је прошле недеље, обраћајући се Одбору америчког Сената за оружане снаге, рекао да су му холандски официри пренели како је присуство хомосекуалаца у њиховој армији допринело неуспеху холандског батаљона да заштити безбедносну зону УН у јулу 1995. године. (Бивши генерал војске САД ово је изјавио као аргумент због којег се противи измени закона који обавезује америчке хомосексуалце да не откривају своје сексуалне склоности.) Како преноси агенција "Бета", али и многобројни медији у нашем региону, а посебно они из Босне и Херцеговине, "Пинк арми" реаговао је почетком текуће недеље, претњом да ће тужити Шихана:

- Тражићемо пред судом да Џон Шихан повуче оно што је рекао и то јавно каже на конференцији за медије. Он је нанео велику штету својим лажима – изјавио је Петер Шоутен, председник удружења "Пинк арми", које сада чека одлуку седморице хомосексуалаца из холандске војске, који су "повређени овим изјавама", да одобре покретање судског поступка.

Друштвена корист информације о љутњи холандских хомосексуалаца вишеструко добија на значају у данима када Скупштина Србије усваја декларацију о Сребреници. Реакција "Пинк армија", наиме, још један је пример тога како са "случајем Сребреница" – у митолошким размерама у каквим се представља светској јавности већ безмало 15 година – нико не жели да има било какву везу. Од јула 1995. наовамо, кривицу за наводно убиство осам хиљада муслиманских цивила упорно одбијају све војне, политичке и друштвене структуре које су тада биле присутне на подручју Сребренице. Осим Србије. Која, руку на срце, тамо и није била непосредно присутна, али је Дејтонским споразумом ипак преузела одговорност за Републику Српску, чија је војска оптужена да је починила "геноцид". Стога, Србија јесте директно укључена у све оно што се догодило на подручју Сребренице, али, за разлику од армије БиХ, званичног Сарајева, међународних мировних снага и западних центара моћи, не показује било какав отпор овом наметању и преузимању кривице.

Напротив, док остали учесници сребреничких дешавања као ђаво од крста беже од било какве одговорности – ево, сада су и холандски хомосексуалци нашли за сходно да прете судским поступком зато што их је неко индиректно окривио – Србија се никада није бранила од монструозних оптужби на свој и рачун Републике Српске. Иако те оптужбе нису поткрепљене ни доказима, ни сведочењима, ни логиком. Пуну деценију и по ову нацију терете за злочин који је, по свој прилици, био далеко мањег обима него што нас уверавају европски и амерички "пријатељи", али званична Србија све време преплашено и понизно ћути, упорно избегавајући да натера неког од оних који је оптужују да се јавно извини због својих лажи. Уместо тога, званични Београд сада је спреман да се он извињава. Јер, декларација која ће ускоро бити донета представља ништа друго до извињење због "највећег злочина у Европи после Другог светског рата".

Џон Шихан оптужио је хомосексуалце у холандској војсци да су, практично речено, исказали недовољно мушкости и чврстине у одсудним тренуцима. Шта ли би онда амерички генерал мислио о посланицима Скупштине Србије који ће следеће недеље гласати за декларацију о Сребреници?

[Tex Murphy]

Шта ли би онда амерички генерал мислио о посланицима Скупштине Србије који ће следеће недеље гласати за декларацију о Сребреници?

FAGS!!!

[akhnaton]

U stvari nije laž stari srpski brend, nego suncokret.

Pa onda Molder nam pojede semenke od brend-a!!!!!

[slavko]

Džon Šihan bi rekao da je bombardovanje i time opravdano kao sjajan metod.Čim ih izbombarduješ oni nauče lekciju i sve potpišu,pa se još time i hvale.Samo da ne dobije ideju da treba da se tako obrati i holandskim pederima.

[SIMERIJANAC]

ŠTA SE STVARNO DOGODILO U SREBRENICI?

ISTINE I ZABLUDE OKO SREBRENICE

Činjenice sa kojima svako treba da bude upoznat i pitanja koja zahtevaju odgovore

1. Jedini neposredni izvršilac zločina u Srebrenici u julu 1995. koji je osuđen od strane Međunarodnog tribunala za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju (tzv. Haškog tribunala) je Dražen Erdemović, HRVAT iz okoline Tuzle. Sklopio je dogovor sa Tužilaštvom i osuđen je na minimalnu kaznu, na osnovu sopstvenog priznanja, čiji je sadržaj nekoliko puta menjao. Ključna tačka dogovora sa Tužilaštvom bio je uslov da mora svedočiti protiv srpskih optuženika. ZAŠTO SRPSKA DRŽAVA TREBA DA PREUZME ODGOVORNOST ZA ZLOČINE U KOJE JE BOSANSKI HRVAT ERDEMOVIĆ BIO UMEŠAN, I TO NA OSNOVU NJEGOVOG KONTRADIKTORNOG I NEPOUZDANOG SVEDOČENJA?

2. Erdemović je navodno pripadao tzv. Desetom diverzantskom odredu Vojske Republike Srpske, multinacinalnoj jedinici koja je u svojim redovima imala Srbe, Hrvate, Slovence i muslimane. On je pred Haškim tribunalom imenovao još 7 pripadnika te navodne jedinice, koji su navodno učestvovali u streljanjima u okolini Srebrenice u julu 1995. - od kojih su se neki takođe borili u Africi kao plaćenici zapadnih vojski. Do dan-danas, ni Haški tribunal, ni Republika Srbija, ni Bosna i Hercegovina, ni bilo koja druga država nisu podigli optužnice protiv tih ljudi, i ako su im dostupni. ŠTA SE ŽELI SAKRITI?

3. Na Memorijalu u Srebrenici stoji broj ,,8372..." - ali se priznaje da taj broj uključuje i one koji se još vode kao ,,nestali", što znači da o njihovoj sudbini ništa tačno nije utvrđeno, a tri tačke posle ovog broja treba da znače da broj nije konačan. KAKO SE ZA NESTALE MOŽE TVRDITI DA SU ,,ŽRTVE GENOCIDA" AKO NA NJIMA NIJE IZVRŠENA OBDUKCIJA?

4. Poslednje forensičke analize, deceniju i po posle završetka rata, pokazuju da je ukupan broj tela iskopanih iz raznih masovnih grobnica, od kojih nisu sve u okolini Srebrenice - ispod 2000. Od tih tela, samo za 442 se može skoro nepobitno tvrditi da su žrtve streljanja, jer su imala vezane ruke i poveze preko očiju. TO JE SKORO 8000 MANJE OD BROJA KOJI SE JAVNO POVEZUJE SA ,,GENOCIDOM" U SREBRENICI.

5. Najviši civilni predstavnik UN na terenu u julu 1995, Amerikanac Filip Korvin, već godinama tvrdi da je tada u Srebrenici ubijeno ,,oko 700″ bosanskih muslimana - da je razlika između tog broja i broja od 8000 koji se stalno propagira - politička. SREBRENICA JE OČIGLEDNO ISPOLITIZOVANA DA BI SE SRPSKI NAROD NEOSNOVANO OPTUŽIO, I TRAJNO ZAVADIO SA SVOJIM SUSEDIMA.

6. Komisija Vlade Republike Srpske za ispitivanje događaja u Srebrenici nikad nije priznala ,,genocid". Tu reč je Komisija upotrebila samo u odnosu na presudu generalu VRS Radislavu Krstiću, ne kao svoju ocenu već citirajući presudu. Isto tako, Komisija nije usvojila cifru od ,,8000 streljanih", i ako je bila podvrgnuta ogromnim zapadnim pritiscima. Komisija nikada nije izjavila da su svi na spisku nestalih ubijeni i mrtvi, već da među pobrojanima ima i živih ljudi i onih koji su stradali u operacijama koje su se desile i pre 1995. godine, kao i onih koji su kasnije umrli prirodnom smrću, dok je za neke utvrđeno da su promenili identitet i da žive na drugim mestima, a druge da su izdržavali kaznu za krivična dela. DAKLE, NIJE ISTINA DA JE REPUBLIKA SRPSKA PRIZNALA ,,GENOCID NAD 8000 MUSLIMANA U SREBRENICI".

7. Prema presudi Međunarodnog suda pravde u tužbi Bosne i Hercegovine protiv Savezne Republike Jugoslavije za ,,genocid", Srbija ne snosi odgovornost za takvo delo, niti je učestvovala u njegovoj pripremi ili izvođenju. Samim tim, Srbija nema nikakvu obavezu da usvoji bilo kakvu ,,deklaraciju o Srebrenici", zato što po presudi najviše međunarodne pravosudne instance na svetu Srbija nije povezana sa događajima u Srebrenici. ZAŠTO PREDSEDNIK SRBIJE ŽELI BUDUĆIM GENERACIJAMA DA NATOVARI TERET ODGOVORNOSTI ZA DELA SA KOJIMA SRBIJA I NJENI GRAĐANI NEMAJU NIKAKVE VEZE KADA SE OD NJE PRAVNO NE TRAŽI DA GA PONESE?

8. Ako Srbija preuzme odgovornost za dešavanja u Srebrenici u julu 1995, ona će biti izložena tužbama za odštete koje mogu dostići i više milijardi eura. DA LI JE TO RAČUN KOJI MOŽEMO DA PLATIMO I DA LI JE TO NASLEĐE KOJE TREBA DA OSTAVIMO POTOMSTVU?

9. Usvajanje ove rezolucije motivisano je, između ostalog, i rezolucijom na temu Srebrenice koju je u januaru 2009. godine pod vrlo neredovnim uslovima izglasao Evropski parlament. Svrha i prava pozadina ove Rezolucije Parlamenta Evropske unije, kao i njena unutrašnja protivurečnost, ogledaju se slikovito u paragrafu E teksta koji je tada bio usvojen, gde jasno stoji da ,,uprkos ogromnim naporima....dosadašnje istrage ne dozvoljavaju potpunu rekonstrukciju događaja u i oko Srebrenice." Ovakva konstatacija, koja je zapravo tačna, apsolutno isključuje samouvereno donošenje konačnih zaključaka o tom složenom događaju, a posebno čini problematičnim-i za Narodnu skupštinu Republike Srbije-neprihvatljivim olako korišćenje najtežih pravnih kvalifikacija u odnosu na državu Srbiju i njene građane. KADA DOGAĐAJI VEZANO ZA SREBRENICU U POTPUNOSTI BUDU REKONSTRUISANI, I SVE ČINJENICE ISTRAŽENE, AKO SKUPŠTINA SRBIJE SADA BEZ OSNOVA OBRUKA SVOJU DRŽAVU I GRAĐANE, A ISPOSTAVI SE DA ISTINA NIJE NA STRANI PREDLAGAČA OVE REZOLUCIJE - KAKO ĆE SE NARODNI POSLANICI KOJI BUDU GLASALI ZA NJU ISKUPITI PRED ISTORIJOM I PRED SVOJIM POTOMCIMA?

ČETIRI OSNOVNA RAZLOGA ZAŠTO JE NEODGOVORNO GLASATI ZA REZOLUCIJU O SREBRENICI

Da potsetimo predsednika Tadića i poslanike u Skupštini Srbije na neke bitne elemente u raspravi o srebreničkoj rezoluciji preko kojih oni ne bi smeli da pređu, ukoliko žele da odgovorno rade svoj javni posao.

1. Zaključak Međunarodnog suda pravde u Hagu. Šta god da se faktički dogodilo u Srebrenici u julu 1995. ni jedan validni pravni osnov zašto bi država Srbija, a to praktično znači celokupno njeno stanovništvo, za to prihvatila odgovornost i krivicu - ne postoji. Jedini međunarodno-pravni forum, koji je u svetlu moguće odgovornosti Srbije to pitanje razmatrao, bio je Međunarodni sud pravde u Hagu (koji nema veze sa Haškim tribunalom) i to u tužbi Bosne i Hercegovine protiv Savezne Republike Jugoslavije. U svojoj presudi, Međunarodni sud utvrdio je sledeće:

A. Srbija nije odgovorna za genocid u smislu odredaba relevantne međunarodne konvencije;

B. Srbija nije bila uključena u projekat da se izvrši genocid niti je podstrekavala na njegovo izvršenje; i

V. Srbija nije pomagala u izvršenju genocida.

Na osnovu čega državno rukovodstvo Srbije sada podstrekava Skupštinu da u ime svih građana usvoji jednostranu izjavu o krivici za delo za koje je Međunarodni sud pravde, najviša sudska instanca na državnom nivou u svetu, Srbiju oslobodio od svake odgovornosti?

Da li je to čin koji je dopustivo izvesti mimo utvrđenih činjenica i pravnih obaveza, ali na osnovu diskretnih dogovora i političke kombinatorike?

Ili tako nešto predstavlja izuzetno ozbiljan korak, sa dalekosežnim moralnim, političkim i materijalnim posledicama za Srbiju, koji bi zato mogao biti preduzet jedino na transparentnoj i plebiscitarnoj osnovi, nakon opšte i iscrpne društvene rasprave?
Na osnovu čega državno rukovodstvo Srbije sada podstrekava Skupštinu da u ime svih građana usvoji jednostranu izjavu o krivici za delo za koje je Međunarodni sud pravde, najviša sudska instanca na državnom nivou u svetu, Srbiju oslobodio od svake odgovornosti? Da li je to čin koji je dopustivo izvesti mimo utvrđenih činjenica i pravnih obaveza, ali na osnovu diskretnih dogovora i političke kombinatorike? Ili tako nešto predstavlja izuzetno ozbiljan korak, sa dalekosežnim moralnim, političkim i materijalnim posledicama za Srbiju, koji bi zato mogao biti preduzet jedino na transparentnoj i plebiscitarnoj osnovi, nakon opšte i iscrpne društvene rasprave?

2. Sudsko-medicinski dokazi. Imaju li državno rukovodstvo i poslanici Srbije pojma o stanju srebreničke debate? Imaju li oni ikakvih činjeničkih saznanja o tome, koja idu dalje od plitkoumnih medijskih fraza na tu temu? Da razmotrimo i ažuriramo neke ključne parametre te debate.

Činjenica je da od onog momenta kada se ogoli emocionalna retorika o Srebrenici, ono što ostaje kao materijalni dokaz zvanične srebreničke priče stoji vrlo slabo. To se može svesti na samo dve značajne komponente: (1) forenzički dokazi ekshumirani iz različitih primarnih i sekundarnih grobnica u Srebrenici, koji su jedini postojeći corpus delicti masakra, i koji zato moraju biti polazna tačka za bilo kakvu smislenu diskusiju o prirodi događaja i o njegovim razmerama i (2) svedočenje nezaobilaznog svedoka tužilaštva pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, veterana pet srebreničkih predmeta i, po sopstvenom priznanju, navodnog učesnika u streljanjima, Dražena Erdemovića, koji je, ako je verodostojan, jedini značajan visu et auditu svedok događaja. Ukoliko bi ovi dokazi bili oboreni u velikoj meri, sa relevantnog empirijskog i sudskog stanovišta ne bi puno toga ostalo od zvanične priče o Srebrenici.

Forenzičkim dokazima bavio se dr Ljubiša Simić. Dokazni materijal koji je on analizirao sam po sebi nije ništa novo, jer su ga već koristili tužioci Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u nekoliko sudskih procesa vezanih za Srebrenicu, od slučaja Krstić pa nadalje. Jedina novina je ta da su sada po prvi put ti dokazi bili podvrgnuti ozbiljnoj (i nemilosrdnoj) kritičkoj analizi. Dr Simić je odrešito izbegao lagodan pristup koji su u odnosu na ove najvažnije dokaze do sada praktikovali stručnjaci odbrane. Prividno, postoji pojedinačni autopsijski izveštaj za svaku žrtvu, i to naizgled vrlo korektan. Forenzički eksperti tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju svaki od ovih izveštaja koji se odnosi na određenu količinu ekshumiranih ljudskih ostataka nazivaju ,,slučaj". Ovih ,,slučajeva" ima ukupno 3658. U vezi sa svakim ,,slučajem" postoji 10 do 15 stranica materijala sa autopsije. Veštaci raznih timova odbrane pred MKTBJ do sada su preferirali da idu linijom manjeg otpora, što se uglavnom svodilo na nasumičan odabir od po nekoliko desetina slučajeva kao tipičnih primera, koje bi podvrgli detaljnijoj analizi. Na osnovu takve nasumične analize, oni su zatim ukazivali na defekte tih pojedinačnih autopsijskih izveštaja, u nastojanju da na taj način diskredituju forenzičke dokaze u celini. Nedostatak ovakvog pristupa je očit: ako bi se uspešno dovela u pitanje validnost samo nekoliko desetina slučajeva, Tužilaštvo bi lako moglo da učini ustupak i složi se da su se tu potkrale greške. Međutim, ono bi i dalje insistiralo na tome da su preostalih nekoliko stotina (ili hiljada) slučajeva dovoljno čvrst dokaz da se dogodio masakr približno potrebnih razmera da se utvrdi genocid.

Da bi uskratio Tužilaštvu taj argument (ili da mu ga prizna, ukoliko bi analiza dokaza potvrdila tezu optužbe), dr Simić je temeljno obavio težak zadatak koji se sastojao od pažljivog čitanja nekih 30.000 stranica forenzičkog materijala. Taj se materijal odnosio na pregled svakog pojedinog ,,slučaja" koji su tužioci Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju do sada predočili kao dokaz u sudskim procesima koji su se ticali Srebrenice. Skromno rečeno, rezultati njegove analize bili su veoma interesantni.

Tribunal nikada nije izričito ni ustvrdio da svaki pojedinačni autopsijski ,,slučaj" predstavlja po jedno telo, ali to je nešto što se prećutno podrazumeva.
Tribunal nikada nije preduzeo ništa da to važno pitanje razjasni javnosti, pa je iz toga nastala osnovana zabluda.
Ova zabluda, iako neizrečena, u javnosti je toliko duboko podsvesno ukorenjena, da se lako može pobrkati sa istinom.
Kao prvo, došao je do zaključka da se 3.658 prijavljenih ,,slučajeva" nikako ne poklapa sa postojanjem 3.658 ekshumiranih ljudskih tela. Da se poklapa, to bi, naravno, Tužilaštvo dovelo bar na pola puta do čarobnog broja od ,,8000 pogubljenih muškaraca i dečaka iz Srebrenice". Međutim, kako je utvrđeno preciznom pojedinačnom analizom, u forenzičkim dokazima Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju jedan izveštaj autopsije ne odnosi se uvek na telo jedne ubijene ili pogubljene osobe. U mnogim slučajevima, izveštaj je sastavljen na osnovu samo dela tela ili čak jedne kosti. Pošteno govoreći, Tribunal nikada nije izričito ni ustvrdio da svaki pojedinačni autopsijski ,,slučaj" predstavlja po jedno telo, ali to je nešto što se prećutno podrazumeva. Tribunal nikada nije preduzeo ništa da to važno pitanje razjasni javnosti, pa je iz toga nastala osnovana zabluda. Ova zabluda, iako neizrečena, u javnosti je toliko duboko podsvesno ukorenjena, da se lako može pobrkati sa istinom.

Ovo, međutim, ni u kom slučaju nije kraj iznenađenjima koja su bila otkrivena pažljivim proučavanjem krucijalnih (ali do sada samo površno ispitanih) forenzičkih dokaza Tužilaštva u slučaju Srebrenica. Ispostavlja se da u otprilike 44 odsto ,,slučajeva", ili ukupno 1.583, za koje je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju sačinio autopsijske izveštaje, ne samo da ne postoji ništa nalik na kompletno telo iz čega bi se mogli izvoditi verodostojni forenzički zaključci, već da je po sredi nešto daleko problematičnije. Ono što se naziva ,,slučajem" može se sastojati od fragmenta tela, često samo jedne jedine kosti, a iz toga uopšte nije moguće izvoditi bilo kakve validne forenzičke dokaze. U stvari, čak i forenzički stručnjaci tužilaštva su u svojim beleškama priznali da se u 92,4 odsto izveštaja iz ove kategorije, koji se odnose na delove tela, ključna stavka ,,uzrok smrti" ne može utvrditi. Začudo, nesposobnost stručnjaka Tužilaštva, koju oni sami otvoreno priznaju, da profesionalno utvrde uzrok smrti u približno pola ekshumiranih slučajeva izgleda da je nešto što članove veća Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju nimalo nije zabrinjavalo. To ih uopšte nije sprečilo da donesu nalaz, za koji sada znamo da je bez činjeničkog uporišta, da je zaista bilo pogubljeno baš onoliko žrtava koliko je Tužilaštvo u svojim optužnicama tvrdilo da je pogubljeno i da se taj zločin dogodio tačno na način kako Tužilaštvo to tvrdi.

Analiza dr Simića takođe pokazuje da nešto preko 50 odsto ekshumiranih ostatka na kojima je moguće izvesti neke forenzičke zaključke, ipak ne daje jednoznačnu sliku i da čak ni oni neophodno ne podržavaju teze Tužilaštva. Neosporno je da su 442 tela koja su pronađena sa povezima preko očiju i/ili vezanih ruku bili žrtve pogubljenja. Ali i u drugim kategorijama nalazilo se na stotine žrtava koje svakako takođe iziskuju malo pažljiviju analizu. Posmrtni ostaci tela sa ranom od metka (njih 655) mogli bi se podudarati sa hipotezom o pogubljenju, ali za to ne postoji čvrst dokaz. Čak je i jedan deo njih mogao da strada u borbenim dejstvima. Što se tiče posmrtnih ostataka (njih 477) na kojima su evidentne rane ne samo od metka već i od metalnih delića, ili samo ovih drugih, sve u svemu, logički posmatrano, kod ovih vrsta rana mogućnost pogubljenja može se u potpunosti isključiti. Za njih je mnogo verovatnija pretpostavka da su bili ubijeni u borbi. I na kraju, postoje tela (njih 411) čije stanje, ni u kom slučaju, ne dozvoljava formulisanje ubedljive pretpostavke ni o jednom mogućem uzroku smrti.

Ako saberemo broj žrtava koje su bile vezane i imale povez preko očiju (442) i one koji imaju samo rane od metka (655) što je bar konzistentno sa teorijom o pogubljenju, iako je samo po sebi ne dokazuje-dolazimo do ukupnog broja od 1.097 potencijalnih žrtava čije je stanje i vrsta rane u vreme ekshumacije bilo u skladu sa hipotezom o pogubljenju. Ali, to je ipak manje od jedne trećine ,,slučajeva" forenzičkih dokaza koje vodi Tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, i daleko je manje od zvanične brojke od 8.000 žrtava.

Dr Ljubiša Simić je takođe sproveo i kontrolnu analizu kako bi sa najvećim mogućim stepenom sigurnosti utvrdio ukupan broj žrtava iz 13 ekshumiranih masovnih grobnica u Srebrenici, bez obzira na druge relevantne faktore. On je odabrao jednostavnu metodu: prebroje se sve desne i leve bedrene kosti, koje su najčvršće komponente kostura. Kada su bile uparene, bedrene kosti su dale konačan broj od nešto ispod 2.000 žrtava (1919), što je za oko 6.000 manje od cifre od 8.000 koja se mora propisno dokumentovati ukoliko se želi održati zvanična verzija o događajima u Srebrenici. Pritom, naravno. Za samo jedan deo ovih žrtava (tj. oni sa povezima, njih ukupno 442) može se skoro nepobitno utvrditi da su bile pogubljene.
Bilo bi vrlo korisno ako bi predsedniku Tadiću i poslanicima Narodne skupštine Srbije neko javio da analiza forenzičkih dokaza koju je uradio dr Simić iz temelja menja uslove i parametre rasprave o Srebrenici. Više se neće moći navoditi izmišljeni brojevi, koji su bez uporišta u fizičkim dokazima. Niti se smeju pisati, predlagati i usvajati državne deklaracije koje se temelje na tim izmišljenim brojevima i podacima.

[SIMERIJANAC]

3. Protivurečno i nepouzdano svedočenje «krunskog svedoka». Ako tiho svedočanstvo u vidu ekshumiranih ljudskih ostataka u celini ne pomaže zvaničnoj priči o Srebrenici, sudsko svedočenje glavnog svedoka Dražena Erdemovića još manje joj je od pomoći. Erdemović je bizarni ratni passepartout koji je tokom sukoba u BiH služio u vojskama svih etničkih grupa i koji je na kraju završio kao pripadnik takozvanog 10. diverzantskog odreda VRS. Jedinica VRS u kojoj je Erdemović služio, u vreme kada je navodno učestvovao u srebreničkom masakru, sama je po sebi vrlo čudna. Iako je 10. diverzantski odred navodno bio u komandnom sastavu VRS, nedostaju tačne informacije o višoj vojnoj jedinici ili komandi kojoj je bio podređen. Iako je u velikoj meri bio umešan u ubijanja u Srebrenici, izgleda da 10. diverzantski odred nema jasno određeno mesto u bilo kakvom borbenom rasporedu. To je bila neka vrsta jedinice za specijalne operacije koja uskače i povlači se po potrebi. Podjednako čudan bio je i sastav te jedinice. Usred etničkog sukoba koji je obeležavala izuzetna netrpeljivost i uzajamna okrutnost, ova jedinica je izgleda bila uigrani multinacionalni tim spremnih ubica u čijim su redovima bili zastupljeni pripadnici svih bosanskih zaraćenih strana, Srbi, Hrvati i Muslimani, pa čak i Slovenci! Samo da se zna, sam Erdemović bio je Hrvat koji je služio u vojsci bosanskih Srba.

Ovi neobični detalji, sasvim razumljivo, privukli su pažnju Žerminala Čivikova, dugogodišnjeg novinara medijske kuće Deutsche Welle koji slučajno živi u Hagu i koji je često prisustvovao sudskim procesima vođenim pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, pogotovo dok je još trajalo suđenje Slobodanu Miloševiću. Podstaknut nekim bizarnijim elementima Erdemovićevog svedočenja, Čivikov je počeo da postavlja ozbiljna analitička pitanja. Rezultat je njegova knjiga pod nazivom Der Kronzeuge, čiji je sažetak bio pročitan na međunarodnom simpozijumu na temu Haškog tribunala i Srebrenice koji je u aprilu 2009. godine u saradnji sa Ruskom akademijom nauka naša nevladina organizacija održala u Moskvi.

Čivikov metodički nabraja sve nedoslednosti Erdemovićevih iskaza i tvrdnji, na koje se samo može gledati sa nevericom. Jedna takva tvrdnja je da su na stratištu Pilice Erdemović i njegova jedinica uspeli da pogube oko 1.200 zatvorenika za samo 5 sati. S obzirom na način i na tempo ubijanja, kako ih je opisao Erdemović, Čivikov je izračunao da bi za takav zadatak bio potreban skoro jedan dan. Na kraju je ekshumacija masovne grobnice u Pilicama, koju je obavio forenzički tim tužilaštva, otkrila ostatke samo 137 potencijalnih žrtava, od kojih 70 sa povezima, što bi ukazivalo na zarobljenike. I još jedanput, članovi veća Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u Hagu prihvatili su bez pogovora dokaze veoma diskutabilnog kvaliteta, ali sa neposrednim uticajem na pravne, moralne i političke razmere pitanja Srebrenice. Da napomenemo još jednom da je Erdemović ključni neposredni svedok tužilaštva i da je navodni učesnik inkriminišućih događaja. Ujedno, on je i jedini neposredni izvršilac protiv kojeg je podignuta haška optužnica, uprkos činjenici da je on lično imenovao još nekoliko njih. Veliki deo zvanične priče o Srebrenici zavisi direktno od njegovog kredibiliteta.

4. Ogromni gubici nastali tokom legitimnih borbenih dejstava. Nema sumnje da je u julu 1995. stanovništvo Srebrenice pretrpelo značajne ljudske gubitke. Uz pogubljenja zatvorenika, kojih je sigurno bilo, postojao je još jedan količinski možda važniji uzrok demografskih gubitaka među stanovništvom koje se nalazilo u enklavi u julu 1995. godine. To je bilo desetkovanje mešane vojne i civilne kolone 28. divizije muslimanske vojske koja se iz Srebrenice povlačila na teritoriju oko Tuzle, koju su kontrolisali muslimani. To je udaljenost od oko 60 kilometara, koju je trebalo preći pod borbenim uslovima i preko teškog planinskog terena.

Gubici ove kolone, koja je na početku povlačenja brojala između 12.000 i 15.000 ljudi a koja je tokom višednevnog povlačenja prema Tuzli u zasedama i borbama izgubila nekoliko hiljada pripadnika, detaljno su obrađeni i dostupni su na internet stranici Istorijskog projekta Srebrenica. Pozivajući se na izjave koje su vlastima dali preživeli pripadnici kolone odmah nakon što su stigli u Tuzlu i koristeći procene međunarodnih posmatrača na licu mesta, pokazuje se da je postojao još jedan i do sada uveliko zanemaren aspekt demografskih gubitaka na srebreničkom ratištu u julu 1995. godine. Važnost ovog otkrića nije u tome što umanjuje ljudsku tragediju, već što doprinosi da se taj aspekt ljudske tragedije ispravno sagleda. Ogromni gubici koje je pri povlačenju pretrpela ova mešana vojno-civilna kolona, koliko god oni bili veliki i žalosni, u potpunosti su zakoniti sa stanovišta ratnog prava. Zato je nedopustivo, pod bilo kojim okolnostima ili izgovorima, poistovećivati ih sa pogubljenjima, koja uistinu predstavljaju kažnjiv ratni zločin.

Da li stvarna činjenička pozadina događaja u Srebrenici u julu 1995. godine ikome daje za pravo da u ime srpske države i njenih građana prihvata odgovornost za jedan gnusni zločin?

Ne, jer pre svega diskutibilni su dimenzije i pravna kvalifikacija tog zločina. Ni jedan bitan elemenat tog događaja, ni posle decenije i po, nije pouzdano utvrđen ni razjašnjen. To potvrđuje i tekst Rezolucije o Srebrenici, koju je usvojio Evropski parlament u januaru 2009. godine, gde u paragrafu E doslovce stoji: ,,u prkos ogromnim naporima....dosadašnje istrage ne dozvoljavaju potpunu rekonstrukciju događaja u i oko Srebrenice." Ova konstatacija potpuno je tačna. Ali iz nedostatka dokaza proizilazi da se o tom složenom događaju ne mogu donositi konačni zaključci sve dok ne budemo saznali dovoljno o njemu. To isto tako znači da je u vezi sa Srebrenicom neprihvatljivo olako korišćenje najtežih pravnih kvalifikacija u odnosu na državu Srbiju i njene građane.

Pod predpostavkom da postoji stvarna volja da se krivci za srebrenički masakr kazne, nedopustivi je paradoks: po preporuci najvišeg političkog rukovodstva, Narodna skupština trebalo bi da u ime svih građana dobrovoljno prihvati odgovornost za zločin za koji je Međunarodni sud pravde odbio da Srbiji pripiše krivicu. Međutim, na teritoriji te iste države, slobodno se kreću osobe koje su osumnjičene za neposredno učešće u tom zločinu, čiji je prst bio na obaraču kada su muslimanski zarobljenici bili streljani. Iako se zna ko su, njih niko ne uznemirava, ali se od građana Srbije očekuje da prihvate moralnu i materijalnu odgovornost za zločin sa kojim niko od tih građana nema ni najmanje veze.

Kako će se poslanici, koji budu glasali za ovakvu rezoluciju, moći suočiti sa biračima na sledećim izborima.

Prezmite u celosti brošuru:
ŠTA SE STVARNO DOGODILO U SREBRENICI?

[mac]

3. Na Memorijalu u Srebrenici stoji broj ,,8372..." - ali se priznaje da taj broj uključuje i one koji se još vode kao ,,nestali", što znači da o njihovoj sudbini ništa tačno nije utvrđeno, a tri tačke posle ovog broja treba da znače da broj nije konačan. KAKO SE ZA NESTALE MOŽE TVRDITI DA SU ,,ŽRTVE GENOCIDA" AKO NA NJIMA NIJE IZVRŠENA OBDUKCIJA?

4. Poslednje forensičke analize, deceniju i po posle završetka rata, pokazuju da je ukupan broj tela iskopanih iz raznih masovnih grobnica, od kojih nisu sve u okolini Srebrenice - ispod 2000. Od tih tela, samo za 442 se može skoro nepobitno tvrditi da su žrtve streljanja, jer su imala vezane ruke i poveze preko očiju. TO JE SKORO 8000 MANJE OD BROJA KOJI SE JAVNO POVEZUJE SA ,,GENOCIDOM" U SREBRENICI.

Naopaka logika kojom se dolazi do ovakvih "pitanja" i "zaključaka" diskredituje čitav tekst koji možda i ima neke validne elemente. Dakle, ako je neko postojao pre masakra, pa nestao sa lica zemlje posle masakra, sva je šansa da je ubijen u masakru. Onaj ko misli da postoji alternativa ili je glup, ili se pravi glup.

Druga tvrdnja je još gora. Pronađeno 2000 tela, ali samo 442 su bila vezana. Zaključak - samo 442 su ubijena. A ostalih 1558? Oni su umrli od masovnog i nasilnog napada štucavice, koji nema veze sa masakrom? Onaj ko izvodi ovakvu crnu matematiku zaslužuje da bude obešen.

[scallop]

Mac, zaključivanje ti je malo defektno. Ovde je stalno pitanje - genocid. U odnosu na tu tvrdnju pitanja moraju da se postavljaju.

[mac]

Ne znam za ostatak teksta, prestao sam da čitam posle ovog. Ovo napisano je maliciozno rasuđivanje. Kada mi krupnim slovima piše 442 je SKORO 8000 MANJE i tako dalje, to je maliciozno. Nije 442 nego ispod 2000 (a to isto, "ispod" 2000, kakav je to način??).

Neka oni osporavaju genocid, neka osporavaju tvrdnje, ali brate logikom i razumom, a ne ovako.

[Franz Xaver von Baader]

meni je uopće nevjerojatno da se vi 'raspravljate' o jednom ovakvom gnjusnom zločinu
što je uopće taj tekst? tko to piše? kakvi debili to postaju?
ajde ako je to nešto neslužbeno, nešto forumaški, neka hrpa morona se patriotizira. ako je to nekakav odgovor, nešto što ima nekakav značaj u javnome prosotru, onda je to za ne povjerovati.
mac je zapravo ekstremno blag u kritici teksta, koji je najodvratnija propaganda i ujedno ispod svake etičke, moralne i ljudske vrijednosti. barata se brojevima kao da se radi o nekakvim ekonomskim izvješćima, razbacuje se sa "samo" i "ispod" koji su utvrđeni kao "strijeljani" (a broj se navodi 'samo' u stotinama).

scallope, prvo se zaustavi, stani na loptu. predoči si o čemu se tu radi. a nakon toga se možeš baviti terminološkim egzibicijama. i to ne smiono, nego šutke.

[vilja]

meni je uopće nevjerojatno da se vi 'raspravljate' o jednom ovakvom gnjusnom zločinu
što je uopće taj tekst? tko to piše? kakvi debili to postaju?
ajde ako je to nešto neslužbeno, nešto forumaški, neka hrpa morona se patriotizira. ako je to nekakav odgovor, nešto što ima nekakav značaj u javnome prosotru, onda je to za ne povjerovati.
mac je zapravo ekstremno blag u kritici teksta, koji je najodvratnija propaganda i ujedno ispod svake etičke, moralne i ljudske vrijednosti. barata se brojevima kao da se radi o nekakvim ekonomskim izvješćima, razbacuje se sa "samo" i "ispod" koji su utvrđeni kao "strijeljani" (a broj se navodi 'samo' u stotinama).

scallope, prvo se zaustavi, stani na loptu. predoči si o čemu se tu radi. a nakon toga se možeš baviti terminološkim egzibicijama. i to ne smiono, nego šutke.

Baš!

[džin tonik]

srbska posla.

[SIMERIJANAC]

3. Na Memorijalu u Srebrenici stoji broj ,,8372..." - ali se priznaje da taj broj uključuje i one koji se još vode kao ,,nestali", što znači da o njihovoj sudbini ništa tačno nije utvrđeno, a tri tačke posle ovog broja treba da znače da broj nije konačan. KAKO SE ZA NESTALE MOŽE TVRDITI DA SU ,,ŽRTVE GENOCIDA" AKO NA NJIMA NIJE IZVRŠENA OBDUKCIJA?

Naopaka logika kojom se dolazi do ovakvih "pitanja" i "zaključaka" diskredituje čitav tekst koji možda i ima neke validne elemente. Dakle, ako je neko postojao pre masakra, pa nestao sa lica zemlje posle masakra, sva je šansa da je ubijen u masakru. Onaj ko misli da postoji alternativa ili je glup, ili se pravi glup.

mac,da li praviš razliku između stvarno nestalih lica i onih koje su muslimani prijavili kao nestale? Kada će BIH konačno da napravi dugo najavljivani opšti popis stanovništva?
Drugo,da li je za tebe streljanje od strane Srba jedini način na koji su muslimani na širem području Srebrenice (koji su prijavljeni kao nestali )mogli da umru usred rata i posle proboja Armije BIH?
Treće,ko normalan može da poveruje da je moguće fizički likvidirati 8000 ljudi za jedan dan,a da o tome niko ništa nije znao u vreme i neposredno posle tog događaja niti da je o tome tada ostao bilo kakav trag.Ni Amerikanci ne bi imali takvu logistiku da tako nešto izvedu neprimetno a da toliki broj leševa unište ili prevezu i sahrane na različitim i tajnim lokacijama a kamoli Srbi.Najbolji dokaz su sami Holanđani.Izveštaj holandskog generala van der Vinda daje najpotpuniju sliku o Srebrenici jula 1995. Rađen je tokom septembra 1995., saslušanja je vršila ekipa od 118 članova, a saslušavano je 490 osoba, od kojih su 460 bili pripadnici holandskog kontigenta u Srebrenici. U njemu nema ništa o egzekucijama u Potočarima niti o masovnim grobnicama. (Član 4.29 izveštaja: ,,Nije se došlo do bilo kakvih informacija tokom razgovora, koje bi sugerisale moguće postojanje masovnih grobnica")Masovno ubistvo takve vrste je toliki sf da tako nešto u svoj film ne bi stavio ni najgori reditelj c produkcije.
Prema istraživanjima Izdavačko dokumentacionog centra (IDC) u Sarajevu, koja su objavljena krajem 2007. godine, u regionu Podrinja (od Rogatice do Zvornika), od 1992. do 1995. god. poginulo / ubijeno je i nestalo 8.945 osoba (8.460 Bošnjaka), od toga u 1995. god. 6.975 a u vremenu od 10. do 19. jula 6.774.
Čak i Naser Orić navodi da su za dve i po godine imali samo 1912 mrtva.
A onda za jedan dan 8000! Kako da ne!
O vaskrslim muslimanima na biračkim spiskovima i onima koji živi i zdravi rade svuda po svetu,o onima koji su umrli prirodnom smrću,o onima koji su zakopani na području Srebrenice u zadnjih dvadeset godina pre rata,o leševima koji su sa drugog kraja Bosne iskopavani i sahranjivani u Memorijalnom centru Potočari,nema potrebe da govorim jer je Ivanišević sve naveo i dokumentovao po imenima i prezimenima u izveštaju kojim je Gul otvorio ovu temu.

4. Poslednje forensičke analize, deceniju i po posle završetka rata, pokazuju da je ukupan broj tela iskopanih iz raznih masovnih grobnica, od kojih nisu sve u okolini Srebrenice - ispod 2000. Od tih tela, samo za 442 se može skoro nepobitno tvrditi da su žrtve streljanja, jer su imala vezane ruke i poveze preko očiju. TO JE SKORO 8000 MANJE OD BROJA KOJI SE JAVNO POVEZUJE SA ,,GENOCIDOM" U SREBRENICI

Druga tvrdnja je još gora. Pronađeno 2000 tela, ali samo 442 su bila vezana. Zaključak - samo 442 su ubijena. A ostalih 1558? Oni su umrli od masovnog i nasilnog napada štucavice, koji nema veze sa masakrom? Onaj ko izvodi ovakvu crnu matematiku zaslužuje da bude obešen.

Gore sam odgovorio zašto je sporno da su leševi koje su muslimani prijavili kao žrtve zločina zaista i ubijeni od strane Srba.
A što se tiče otkopanih leševa koji su bili vezani i imali poveze preko očiju,pa među njima je pronađen i iidentifikovan veliki broj Srba koji su zarobljeni u akcijama BIH vojske i čija su imena i prezimena precizno navedena u Ivaniševićevom izveštaju.

Ne znam za ostatak teksta, prestao sam da čitam posle ovog. Ovo napisano je maliciozno rasuđivanje. Kada mi krupnim slovima piše 442 je SKORO 8000 MANJE i tako dalje, to je maliciozno. Nije 442 nego ispod 2000 (a to isto, "ispod" 2000, kakav je to način??).

Neka oni osporavaju genocid, neka osporavaju tvrdnje, ali brate logikom i razumom, a ne ovako.

Može tebi da bude surovo ili maliciozno kada se ubijeni ljudi pominju kao brojke ali upravo u brojkama je suština cele priče.
Jer čak i da postoje čvrsti dokazi da je streljano tih četristočetrdeset i dvoje ljudi, to opet nije bilo dovoljno stranim organizatorima i nalogodavcima srebreničkog zločina nad ratnim zarobljenicima, da svetu ubedljivo prodaju priču o srpskom genocidu nad muslimanima.
Zato se brojka godinama posle rata sve više povećavala dok nije dostigla magičnu i okruglu cifru od 8000 za koju su tvorci laži o srpskom genocidu procenili da je dovoljna.
Osim toga s obzirom na namenu Memorijalnog centra-mezarja Potočari, neophodno je da broj pokopanih bude što veći. Od toga najviše zavisi ugled Memorijalnog centra u svetu a pogotovu među muslimanima kojima je ono ne samo kultno mesto na kome će se napajati generacije islamskih fundamentalista,(Na kamenom bloku  u Potočarima uklesana je pretnja dr Mustafe Cerića: Neka osveta bude Pravda!),
već i temelj njihove politike i legitimacije zahteva za ukidanjem genocidne RS i stvaranja unitarne BIH.

A naša Skupština će im usvajanjem rezolucije u tome samo dodatno pomoći.
I kao što sam ovde govorio i ranije-nije problem u srpskim neprijateljima,jer od njih se očekuje da rade na štetu Srba i lažu-problem je u zvaničnim predstavnicima države Srbije koji im u tome pomažu i u glupim Srbima koji u ovakve očigledne laži i budalaštine veruju.

[džin tonik]

moze li netko upucen u zlocine da mi pojasni jednu stvar: hoce li srbi ovom rezolucijom svijetu priznati cinjenicu da su genocidan narod?

edit: malo sam iznenadjen da ove istine dolaze od strane dss-a. znaci li to da se drugovi fasisti opet vracaju u smione pohode na tudje?
http://www.slobodanjovanovic.org/fond/o-fondu/?lang=lat
http://www.slobodanjovanovic.org/2010/02/11/sta-se-stvarno-dogodilo-u-srebrenici/?lang=lat

[mac]

@Simerijanac

Onaj ko je pisao tekst zbog kojeg sam ja reagovao loše ga je napisao. Nisu problem fakti, ali fakata nema u tom tekstu. Tekst je tako sročen da je kontra produktivan i za otkrivanje istine i za pomirenje, a kontra je produktivan i za "srpsku stvar".

Evo da ponovim. Ako se za nekog utvrdi da je bio živ dan pre masakra, a prijavljen je kao nestao dan posle masakra, onda je taj neko žrtva masakra. Jeste, moguće je da su ljudi lažno prijavljeni, ali istražite to, pronađite i to stavite u tekst. Nemojte da nabacujete insinuacije. To nije put do utvrđivanja činjenica.

Ništa od ovog što si ti meni odgovorio ne opravdava početni tekst. To što ti meni odgovaraš treba da bude tekst (očišćen od neproverenih iskaza), a početni tekst je ruglo.

@Zosko

U stvari nisu ni laž ni suncokret stari srpski brendovi, nego genocid?

[džin tonik]

laz, mace, laz. vidis kako to lijepo dokazuje i ovaj dss-ov tekst sto ga simerijanac siri.
specificna srbska laz koja ima vjecni problem da je moraju razumjeti glupi, a ne smiju je razumjeti pametni.

[Джон Рейнольдс]

moze li netko upucen u zlocine da mi pojasni jednu stvar: hoce li srbi ovom rezolucijom svijetu priznati cinjenicu da su genocidan narod?

Ne, naravno. Samo se srpska vlast, ološ, trudi da se uvuče zapadnjacima ne bi li izboskovali još koji kredit i još malo napunili džepove i kupili mir do kraja mandata.

Ovo, naravno, može da ima za posledicu to što ti navodiš, ali imaj u vidu i to da, za razliku od Srba kojima se genocid nameće propagandom i praznim žvakama za praznoglavce, genocid je Hrvatima deo istorije. Bolje ti brini zbog toga, pusti ova naklapanja o Srebrenici, jebo Srebrenicu.

[Eriops]

Ne može se ni Liga Šampiona gledati, zbog skupštinskog zasedanja o
Srebrenici..

[Ghoul]

kakvo jebano ljiga šampona, ovo sa srebrenicom će imati posledice i po tvoju decu, if any - jebo te fuzbal!

[Eriops]

Kakve posledice, daj ne lupaj s tim horor futurizmima.
Kakve je posledice imao Jasenovac po Hrvate ? Ama nikakve, jedva ga iko i spominje.
Šta je nacizam današnjoj njemačkoj deci ? Oni su najmoćnija ekonomija kontinenta, boli ih uvo za nacizam i holokaust.
Za 20 godina, klinci koji sad rastu , jedva da će išta i znati o Srebrenici.
Dobro bar da prenose Partizan-Makabi.

[Tex Murphy]

J...te, kakva je morončina ovaj Čanak... A i laže...

[Tex Murphy]

Reci im, Veljo!

[Ghoul]

eriopse, zaista si idiot.

[Franz Xaver von Baader]

Kakve je posledice imao Jasenovac po Hrvate ? Ama nikakve, jedva ga iko i spominje.
Šta je nacizam današnjoj njemačkoj deci ? Oni su najmoćnija ekonomija kontinenta, boli ih uvo za nacizam i holokaust.
Za 20 godina, klinci koji sad rastu , jedva da će išta i znati o Srebrenici.

bulazniš
Jasenovac je imao posljedice za sve one koji su okrvavili ruke. Artuković je kao starac doveden pred lice pravde - ratni zločin ne zastarijeva.
druga je stvar ako ti smatraš da je trebalo zatrti hrvatsko sjeme i pobiti sve što diše; ali s takvim viđenjem stvari i priželjkivanim posljedicama bi se rijetko tko složio. eventualno par pacijenata i zaluđenika.
hrvatska je usporedo sa fašističkom stranom, imala i antifašističku - to je tako, ma koliko tebe (i poneke ovdje) zbunjivalo. ta je strana, kao pobjednička, sudila, proganjala i osvećivala se onoj drugoj (koja je snosile te POSLJEDICE)

njemačka je također snosila posljedice. bila je podijeljena itd. ne misliš valjda da dovijeka moraju čučati u kutu?

tvoja je dužnost, kao čovjeka, da uputiš te klince na gnjusne greške koje su učinjene. a ne gurati glavu u pijesak. mislim, ako već govoriš o Srebrenici, onda ova izjava "ma tko će to znati za 20 godina" djeluje gnjusno.

[Eriops]

Ma daj Pingvine, imaš li makar malo morala.
Artuković je doveden pred sud. Ma vidi, bogati. U kojoj godini života ? Osamdesetoj ili devedesetoj ? To je tebi pravda ? Više je bio u bolnici nego na sudu.
Nemojte bar vi o gnusobi i umanjivanju cifara. Vaš pokojni predsednik je pisao knjige o smanjivanju cifara zločina, pa stvarno mislim da nemate pravo bilo kome držati ikakve moralne lekcije. Vaši katolički sveštenici dođu u Jasenovac, i prva im je rečenica ,, nismo došli nikom da se izvinjavamo ''. A nama stalno mudrujete o ,, suočavanju ''. Počistite prvo u svom dvorištu, pa onda pametujte nama.
Srbija je takođe već dugo u kutu- takođe joj je oduzet deo teritorije ( Kosovo ).
Dokle misliš da čuči ? Treba svaki dan pedeset puta da pomenemo Srebrenicu ?
E, pa ja i mnogi drugi mislimo da ne treba.

[raindelay]

hrvatska je usporedo sa fašističkom stranom, imala i antifašističku - to je tako, ma koliko tebe (i poneke ovdje) zbunjivalo. ta je strana, kao pobjednička, sudila, proganjala i osvećivala se onoj drugoj (koja je snosile te POSLJEDICE)

[Eriops]

Nije postojao nikakav HRVATSKI ANTIFAŠISTIČKI POKRET.
Toliko bi valjda i Pingvin trebao znati.
Postojala je KPJ, koja je bila nadnacionalna, ili višenacionalna, a većinu u KPH su činili upravo Srbi.

[Джон Рейнольдс]

Kako nije? A drug Tito?

[Alexdelarge]

 

[raindelay]

 

Horror Bishke - Masovna Sarana.divx

[džin tonik]

...Nemojte bar vi o gnusobi i umanjivanju cifara. Vaš pokojni predsednik je pisao knjige o smanjivanju cifara zločina, pa stvarno mislim da nemate pravo bilo kome držati ikakve moralne lekcije. ...

evo, ja ti ne moraliziram. meni je svejedno hocete li osuditi svoje zlocine ili ne. ili pisati cijelom svijetu i sire da su hrvati pobili milion ili deset miliona srba. zaboli me.
bitno je samo da vas sto vise odseli iz hrvatske. nema veze sto odu i dva, tri normalna.