Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...

[crippled_avenger]

Laura Sarmiento Pallares mi nije ulivala poverenje kao kreatorka serije EL CUERPO EN LLAMAS jer je njena prethodna saradnja sa Netflixom rezultirala zaista skromnim proizvodom INTIMIDAD. S druge strane, Jorge Torregrossa je ime poznato hardkor fanovima španske žanrovske produkcije jer je on snimao svašta, a mnogo toga je bilo dobro, recimo serija HACHE mu je velika preporuka.

EL CUERPO EN LLAMAS je osmodelna ekranizacija true crime fenomena Rose Peral o kojoj je snimljen (i na Netflixu je dostupan) dokumentarac LAS CINTAS DE ROSA PERAL u kom se istražuje zaista neobična, istovremeno tupava i dijabolična misterija ubistva iz strasti koje je ova policajka izvršila sa svojim kolegom i rešila se muža, takođe čuvara zakona.

Sudbina ovih junaka u sebi ima nešto svojstveno likovima Braće Coen, s tim što je serija izvedena dosta ozbiljno, u jednom povišenom realizmu sa dosta estetizacije i harizmatičnim televizijskim glumcima u glavnim ulogama, pa sve dobija jednu novu dimenziju. Naime, dok smo navikli kod Braće Coen da ipak karikaturalni likovi sprovode zločine po mustrama koje su videli na televiziji ili čuli od slučajnog prolaznika, ovde imamo atraktivne sexy ljude koje znamo kao Tokio iz CASA DE PAPEL i protagonistu brojnih šarmantnih romantičnih komedija, spolja baš onakve kao iz najuspelijih uloga i iznutra uvrnute i tupave kao da im je FARGO matična serija.

Ursula Corbero je u tom smislu sjajna jer donosi sav seksepil Tokyo liku jedne fatalne žene koja je zapravo nesrećnica i gubitnica, ubeđena da može da manipuliše svima a zapravo nesposobna da ostvari bilo kakav smislen odnos, dok se Quim Gutierrez odmakao od persone simpatičnog luzera iz romantične komedije i pretvorio u magnetičnog alfa mužjaka u policijskoj uniformi koji je budala svoje vrste.

Ubistvo su počinili zapravo baš negde kada je počinjala serija CASA DE PAPEL, pa ne možemo reći da su je gledali i da je ona inspirisala ova dva "mastermajnda", ipak sigurno je da bi da su malo sačekali sebe verovatno identifikovali sa Profesorovim učenicima.

EL CUERPO EN LLAMAS je s druge strane zanimljiv slučaj serije bez izrazito pozitivnih likova, pa i antiheroja. Moralno ispravni ljudi u seriji su mahom ili slabijići ili sterilni predstavnici vlasti, a Rosa i Artur nikada ne postaju istinski antiheroji, ali isto tako ne prestaju da bivaju zanimljivi za gledanje.

Hiperprodukcija španskih serija je postala tolika da njihove glumce sada maltene prepoznajemo kao naše iako možda ne znamo kako se zovu. Ipak, ne bi me čudilo da je neko jednog dana opisuje kao seriju u kojoj "Tokio ubija Gandiju".

Ono što ovu seriju izdvaja jeste s jedne strane zapravo gotovo klasična noir postavka ljubavnika koji ubijaju muža, sa tom razlikom što to nije prvi muž kog su mogli da ubiju i što do tragedije nije moralo ni da dođe da su malo bolje znali šta će sa sobom. Isto tako ovo je klasična priča izvedena u doba savremenih tehnologija a ishod će pokazati da moderan tehno-život samo šteti ljubiteljima klasičnih oblika kriminaliteta.

Ova serija nije komedija ali obiluje humorom koji proističe iz situacije. Svi su jako ozbiljni u izvedbi, iako nisu bili baš takvi u stvarnosti zbog koje su postali tema serije.

EL CUERPO EN LLAMAS je true crime storija koja srećom ima osnov u događajima kojima ne manjka mašte nekog igranog programa.

[crippled_avenger]

Poznato je da Agatha Christie nije volela televiziju posle jedne neuspele ekranizacije i da je ta njena averzija prevaziđena tek kad je umrla i kad je ćerka počela da prodaje prava i šakom i kapom.
Jedna od prvih ambicioznih ekranizacija za ITV bio je roman WHY DIDN'T THEY ASK EVANS koja je izašla u tročasovnoj formi.
Kasnije je ovaj roman više puta ekranizovan, jednom kao deo univerzuma Miss Marple kojom prilikom je i preseljen iz tridesetih u pedesete.
Hugh Laurie je adaptirao i režirao novu ekranizaciju.
Stephen Fry i Hugh Laurie su bili veoma uspešan komičarski duo, zajedno su radili i seriju JEEVES AND WOOSTER po komičnoj prozi P.G. Woodhousea koja je vrcala od starinskog humora koji su oni donosili pred savremenu publiku.
Hugh Laurie je potom napravio neuporedivo uspešniju glumačku karijeru ali je pokušao da bude i književnik i scenarista i reditelj, no u tim oblastima je daleko iza Frya koji iza sebe uostalom ima i punokrvno bioskopsko remek-delo BRIGHT YOUNG THINGS.
Laurie nije ni blizu toga, nikad bio pa nije ni ovog puta u trodelnoj seriji po romanu WHY DIDNT THEY ASK EVANS.
Okupio je sjajne glumce kao što su Will Poulter i Lucy Boynton i oni su izuzetno harizmatični kao obični ljudi uvučeni u slučaj sumnjivog samoubistva, ali Laurie ne uspeva da prevaziđe problem koji se vuče još iz knjige a to je da su oni naprosto previše nevešti čak i za standarde književnih detektiva-amatera. Harizma glumaca i šarm likova ponekad ne mogu da pokriju to da su njih dvoje u ovoj misteriji gotovo suvišni i da slabo koriste svoj protagonizam.
Slično važi i za misteriju koja je kod Agathe Christie uvek ključni element ali sa takvim detektivima, na kraju ona postaje proizvoljna jer zločin se desio i onda eto neko iz tog kruga jeste počinilac. Nemamo realno čime da budemo iznenađeni jer se u istragu nismo ni investirali.
Dakle, na dva fundamentalna nivoa - na planu detektiva i na planu misterije, ova serija ne funkcioniše, ali opet sa dva takva glumca u glavnim rolama, ovo je land grab i Laurie šarmantno izlaže epohu. Tako je na kraju ovo ipak zanimljivo da se vidi, samo nije naročito sadržajno.

[Lendlord]

Reprizirao prvu sezonu EUFORIJE, i premijerizovao drugu sezonu. Čisto sadržajno ovo izgleda kao da su se udružili duhovi Grega Arakija i Larija Klarka, i u ovako prestupničkom zajedničarenju, obuzeli tela likova iz "Beverli Hilsa".

Što se tiče postupka i forme ovo je prava vizuelna poslastica Sema Levinsona, punjena sočnim nadevima baroknih emocija, brižljivo i ažurno pripreman autorski film od mnogo časova.

Levinson u svakom trenutku zna šta radi, zna šta želi i naročito KAKO da to postigne, što se očitava u veoma elegantnom poentiranju: pravovremeno i lucidno montira, ukusno žonglira kamerom, igra se osvetljenjem, i manipuliše frejmovima - smanjujući njihov broj kada želi da uroni u sferu pojačane filmičnosti. Uočljivi su kontrasti menjanja kamera usklađeni sa atmosom i impresijom pojedinih scena, naročito izraženih u poetizovanju vožnji biciklom kroz idilično zelenilo ulica malog gradića.

Koliko god likovi ove storije bili nestašni, grešni, a neki i poprilično truli i zločesti, oridžin svakog od likova predočen na početku epizoda ih u velikoj meri opravdava (zar tako nije u životu, osim ako nije reč o nekom karperterovskom liku koji
je puki instrument nekakve misteriozne sile zla), a veoma izražena emotivnost provejava svakom porom ovoga dela, uz visok nivo empatije samog autora prema svojim likovima, čija umešnost ne dozvoljava postupku da sklizne u ponore patetike.

Prva epizoda druge sezone pravo je malo remek-delo... Tarantinovska tenzija u koju je užebljeno dosta fazona po uzoru na nezavisni "Miramax" i sl. Američki film devedesetih, iz dodatke superirnijeg poznavanja art-teškaške, "elitnije" kinematografije - čija vizuelnost često gradi atmosferičan, gotovo arhetipski ambijent: kao metafizički koncentrat svih onih scena žurki iz tinejdž i horor filmova osamdesetih. To naročito dolazi do izražaja kada se slika deo žurke ispred i oko kuće, u dvorištu, a kran nadleće krov kuće čineći snoviđajni pejzaž američke suburbije ili manjeg gradića. Ovakvi uplivi neobične artificijelnosti izraženi su i u sceni maestralnog poigravanja osvetljenjem na licima Ru i Džuls koja kulminira provlačećim orbovima kroz rasekline njihovih silueta. Možda kao kad bi Refn režirao rimejk "Slackera".

Muzika, neizostavan pratilac svake scene, je analogna Zumerskoj generaciji, ali na kraju ove epizode, nakon brutalno uzbudljive scene, iznenađujuće eksplodira u pop hit X generacije "I just died in your arms".

Naravno, u epizodi gde pratimo Kalov oridžin, sve scene su ukrašene muzikom X, uz još jedan odličan, slikovni, arhetipski  omaž tinejdž periodu; često pružen kroz slou scene (prednjači scena devojke koja prolazi ispred lokala gde mladi Kal i njegov drugar piju milkšejk uronjeni u depešmodovski saund). Ova scena deluje kao da je odsanjana u zanosu romantizacije tinejdžerstva i mladosti, uronjena u sivkaste boje kraja jednog benevolentno oblačnog dana, poput uspomene koje se svi sećamo u našim životima.

Sem Levinson nam kroz raznolikost likova servira pravi autorski, švedski sto svojih kompleksa, inferiornosti, takmičarskog duha, seksualnih fantazija, proživljenih poroka, životnih kriza - fiktivno se poigravajući kinematografskom erudicijom, uz mnogobrojne mjuzikl, brodvejske incidente začinjene čestim uklanjanjem četvrtog zida. Proživljava ponovo svoje najteže trenutke kroz Ru,  kroz Džuls saoseća sa polnom zbunjenošću novih generacija, naročito secirajući ulogu "posmatrača života", koja zrelošću prerasta u  umetnički izraz, pripisujući to Leksi.

[crippled_avenger]

Jedna mala egzaltacija o seriji CONTINENTAL...

https://stripblog.in.rs/2023/10/10/umaranje-odmaranje-publike/?fbclid=IwAR3X6O2H5fwp6_gfagkZ86LV1bS9g6qtqt7buNl-aIDIQ24nYv8C4CB3lqw_aem_AfOq0K4a1O-O_y3e9vXM_ofKv7GKsvy36lVw1iKEyYJRc2qTPYjDrkNFODtDVSg8RAM


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Kada sam bio dete jedno od najmonumentalnijih prevoznih sredstava kojima sam se vozio bio je trajekt Vuk Karadžić kojim sam putovao na Vis. Taj trajekt se koristi i dan-danas u tim krajevima pod imenom Bartol Kašić (zamena imena je urađena začuđujuće skrupulozno) i svakako nije više najimpresivniji brod koji se tuda kreće.
Otud ne čudi da me je kasnije fascinirao brodolom Estonije koji se desio 1994. godine jer je reč o RO-RO tipu trajekta kakav je bio i Vuk Karadžić samo duplo dužem i znatno većem. Praktično, kapacitet Estonije bio je dvostruko veći nego Vuka odnosno Bartola.
Kao dete, sa poznavanjem mehanike koje je bilo prilagođeno uzrastu, dakle nikakvo, Vuk Karadžić mi je delovao kao nepotopiv brod, na kom kad bi se nešto i desilo verovatno niko ne bi mogao da nastrada jer postoji ogroman broj mera predostrođnosti, prsluka i čamaca za spasavanje.
Međutim, onda sam u medijima, u periodu pre interneta čuo za potonuće Estonije i postao impresioniran i donekle opsednut tim događajem jer mi je bilo prosto neverovatno da takav brod potone za manje od sat vremena i da sa sobom odnese 852 života.
Kada se pojavio internet, uspeo sam da nađem više informacija o tome, ali zanimljivo je da me teorije zavere o tom slučaju nisu previše privukle jer su mi delovale irelevantno spram osnovne enigme, kako je brod potonuo tako brzo i kako se više ljudi nije spasilo. Ti detalji o tome da li je uzrok zaista pucanje brave na vratima ili podmetanje bombe prosto nisu nešto mnogo značili.
Kad god sam bio u prilici da upoznam neke pomorce, a u Boki sam ih sretao puno, raspitivao sam se šta misle o Estoniji ali oni nisu nešto znali o tome niti ih je zanimalo. Kasnije sam gledao i jednu jako uspelu dokumentarnu emisiju koja je uspela da zarobi svu visceralnost tragedije na Estoniji.
Trinaest godina posle tragedije, u Puli sam upoznao dvojicu mornara koji su radili u FInskoj i tokom razgovora u kom je alkohol igrao bitnu ulogu, pitao sam ih za Estoniju, i oni su znali dosta o tome. Bili su skroz ubeđeni i bez ikakve dileme da je njome prevoženo oružje i da je zato potopljena. Ni oni nisu imali objašnjenje kako je tako brzo potonula ali nisu bili preterano ubeđeni u potonuće usled kvara na prednjoj rampi.
Iskreno, bio sam pomalo razočaran odgovorom jer kako rekoh ono što me je fasciniralo u detinjstvu, a preokrenulo se sa ovim slučajem, nije bilo objašnjeno teorijom o potapanju jer kao što smo se XY puta uverili, čak i u ratu, brodovi pogođeni raketama ili podmetnutim eksplozivom u luci, ne tonu tako brzo ako imaju takve dimenzije.
Sprema se igrana serija o Estoniji za tridesetu godišnjicu ali sam pre toga pogledao dokumentarnu seriju ESTONIA - FUNNET SOM ENDRER ALT. U ovoj praktično true crime seriji ispituje se potonuće Estonije ali se istovremeno i vrši kriminalistička istraga oko toga zbog čega je establišment u tolikoj meri koliko aljkavo toliko i tendenciozno izbegavao da se ovaj slučaj ispita do kraja.
U osam epizoda, od kojih šest čine, uslovno rečeno, prvu sezonu koja se završava revolucionarnim otkrićem samih autora serije, a druga se bavi posledicama tog otkrića, imamo jednu fascinantnu fresku prvo agonije koju je nosilo preživljavanje brodoloma (mada moram priznati ona stara emisija je u tom smislu dosta intenzivnija iako ovde ima jače arhivske građe) a potom i epopeje koju su preživeli i njihove porodice imale sa establišmentom dok je prikrivao ono što se desilo.
Konačno, izneta je i teorija barem kako je mehanički došlo do tako brzog potonuća broda, teme koja mene najviše zanima, mada opet zanimljivo je da serija ne daje definitivan odgovor na to, kao ni na temu kako je posada tako mlako reagovala na dešavanja u samom toku potonuća koliko god ono munjevito bilo.
Dakle, moja fiksacija, koja je na kraju krajeva samo moj problem koji vučem iz detinjstva, nije sa ovom serijom nekako izlečena, ali svakako jeste dobila jedan pozitivan impuls.
U ovoj seriji se zanatski ima šta videti, kako se vrlo vešto kombinju ispovesti preživelih sa rekonstrukcijama, arhivom, animacaijama, do tačke da u nekim momentima maltene trilerska struktura postaje toliko očigledna da izgleda samosvesno.
ESTONIA - FUNNET SOM ENDRER ALT donosi zanimljivu priču ali i zanimljiv postupak. Premda, naravno teško je očekivati da će neko gledati svih osam epizoda samo da bi video kako je sve sklopljeno a bez interesovanja za slučaj.
Međutim, ovo je zanimljiv true crime sadržaj gde su vidovi kriminaliteta razni, a neobično je iako praktično niko nije neki naročit firk već se sklonost ka prevari i zataškavanju javlja kod vrlo pristojnih ljudi i vrlo civilzovanim sredinama koje na kraju deluju možda i brutalnije od nekih zaista divljih.

[crippled_avenger]

Svako ko iznese primedbu što srpski ratni zločini u Podrinju igraju značaju ulogu u seriji DECA ZLA i posumnja u verodostojnost tih zamisli, mora imati na umu da je seriju producirala kuća Firefly koju je osnovala Ministarka kulture Srbije iz vremena počinjenja zločina u Srebrenici koji Hag kvalifikuje kao genocid.

Rečju, ako neko nešto zna o zločinima u Bosni, znaju ljudi koji su osnovali kuću Firefly i koji su praktično bili deo režima koji ih je podsticao.

Ako oni snime seriju da je tako bilo - ko smo mi da osporavamo.

Međutim, gledalac koji nije baš potpuni fanatik, teško da će uspeti da izdrži do te faze serije kad se raspliće misterija u Bosni jer će već posle prve epizode (u kojoj nema naznaka srpskih ratnih zločina) naprosto odustati.

Naravno, otvara se nekoliko pitanja - prvo među njima je zbog čega je ova serija ovako loše napravljena?

Nastala je po romanu sudije Majića, inače aktivnog opozicionog aktiviste, a finansirao je Telekom koji je pod snažnom kontrolom režima. Iz te kontradikcije možda proističe činjenica da u ovoj seriji, Majić deluje kao apsolutni moron koji ne zna ništa o pravu što je ipak nemoguće. Međutim, kako na drugi način objasniti situacije pravnog karaktera koje su okosnica prve tri epizode u kojima je srpsko pravosuđe, notorno po svojoj neefikasnosti i korumpiranosti, prikazano kao najbrže i tek delimično korumpirano.

Sudovi su ovako brzo radili kod nas poslednji put 1944. godine, i to su bili takozvani preki sudovi a ovde se proces ubistva poznatog političara rešava brzinom saobraćajnog prekršaja, a junaci ispaljuju razne pravne besmislice kao što je pitanje, da li će zbog ubistva političara biti pomereni izbori, pritom zaboravljajući da se izbori pomeraju jedino zbog nekih istinski vanrednih događaja i da smrt kandidata ne utiče na izborne radnje u tom obliku.

Nije pitanje pravosudne uverljivosti televizijske serije. Niko od sudije Majića ni ne traži da on nama prikaže kako suđenje zaista izgleda jer on to zbilja zna. Međutim, drama u sudnici je žanr. Kao što je uostalom i jedan određeni deo suđenja agonistička, dramska forma. I ovde je narušavanjem uverljivosti sudskog postupka izvršen udar pre svega na žanr, mnogo pre nego na verodostojnost slike srpskog pravosuđa.

Gotovo je uvredljivo kako suštinski problemi srpskog pravosuđa nisu iskorišćeni da se artikuliše dramska kritika tog segmenta društva upravo unutar onoga što je žanrovska konvencija drame u sudnici. Naprosto, slično policijskom poslu, tako je i posao advokata, od serije LA LAW a možda i pre nje, počeo da regrutuje interesente kroz televizijski medij, kao recimo posao policajca. Televizijski advokati se javljaju u raznim formama - kao pravni geniji, kao sjajni retori u sudnici ali i spremni stići i uteći dok vrše svoju privatnu istragu, kao propali tezgaroši u potrazi za iskupljenjem, jedino se ne javljaju u ovoj formi - kao kliše iz mnogih serija unutar jednog sumanuto prikazanog pravosuđa.

Kada sud ostane bez advokata u dramskom programu, to je tragedija, ali kada advokat ostane bez suda, to je komedija. I DECA ZLA bi bila jako smešna, da nisu tako zastrašujuće loše realizovana.

U seriji igra nekoliko izvrsnih glumaca koji su već toliko išlifovani da mogu da igraju u telefonski imenik. Tako da ti glumci, to bukvalno i rade. Glavni glumac Radovan Vujović, u ovoj seriji definitivno pokazuje da je sjajan profesionalac jer kad se on pojavi, sve moguće besmislene situacije i rečenice sa kojima se suočava uspevaju da ostave utisak nekog dramskog programa. Nikola Kojo, Zoran Cvijanović, Milica Mihajlović takođe prosto imaju tu dozu harizme i profesionalizma ta to što su primorani da rade može da se gleda.

Ali, ostatak ansambla ima malo onaj efekat disbalansa kao kad u školskoj predstavi igraju deca koja idu u školu glume ali i ona kojima je draža lopta, pa onda ne znamo ko na kraju greši - ovi što umeju ili ovi što ne umeju.

Reditelji Ivan Stefanović i Vladimir Tagić su - pretpostavljamo - dobili ove scenarije i rekli, "To je to. Snimamo." Ovaj trenutak će umnogome odrediti njihove dalje karijere jer teško je zamisliti ijednog scenaristu u budućnosti koji će od njih primiti neku primedbu a bez da se barem u sebi ne zasmeje zbog pomisli da su je izrekli ljudi koji su snimali DECU ZLA.

Ovde ima nekih minjona kao recimo kad glavni junak nešto kiselo spočitava svojoj bivšoj ljubavi kako joj je s novim dečkom a ona mu kaže da joj je divno jer je novi "čuje". At least he listens to me, kao replika je odavno tema mema u sredinama sa razvijenijom dramskom produkcijom, jedino u DECI ZLA se tako nešto još uvek ozbiljno izgovara.

Inscenacija je staromodna. Serija je čak i u domenu fotografije koja je kod nas jača strana i filma i televizije nekako anahrona. Čak su i druge produkcije kuće Firefly, ako izuzmemo MOČVARU koja je zaista sui generis slučaj nečega što toliko užasno izgleda  -da je gotovo nemoguće da nije namerno, u principu znatno bolje izgledale od ovoga.

Ko istraje u gledanju ovoga kad se dođe do srpskih zločina u Bosni, manje-više jedino još može da se pita kako je Firefly mislio da ovu seriju plasira kao komercijalni proizvod u Srbiji. Premijera na HBO Max stoga ne čudi pošto u ovoj političkoj klimi, zaista je teško zamisliti da ovakva tema može biti predmet okupljanja cele porodice ispred malog ekrana. No, nije ovo prvi slučaj da se Firefly igra televizije i da ne zna šta snima, samim tim nije ni prvi slučaj da je Telekom bacio naše pare kroz prozor i završio dajući seriju u bescenje kako ne bi izgledalo da režim neće da prikaže rad svog protivnika sudije Majića.

Samo je Majić nesrećni dovoljno naivan da se hvali izlaskom serije na HBO Max, potpuno nesvestan da je to najdublji poslovni poraz i svesna marginalizacija serije, i da ovo nije isti slučaj kao serija Danisa Tanovića USPJEH koju je HBO zapravo producirao te da ona nije ponela tu etiketu kao znak kvaliteta nego mesta gde se strimuje kao razne druge regionalne serije pre nje.

Ako imamo u vidu da je Telekom pod apsolutnom kontrolom vladajuće stranke, teško je oteti se utisku da su slučajno ili namerno ovu seriju dali na HBO Max pred izbore kako bi štampu mogli da huškaju protiv Majića zbog teme srpskih zločina. U tom pogledu, ovo možda jeste bačen novac u poslovnom smislu, ali u političkom možda i nije - naročito ako je davanje privilegije da mu se ekranizuje knjiga pacifikovala sudiju Majića jer podsetimo, tu privilegiju je imao još samo Vučićev propagandista i kasnije Ministar za demografska pitanja Ratko Dmitrović sa BELEŽNICOM PROFESORA MIŠKOVIĆA, u svakom pogledu kultnim televizijskim iskustvom za ljubitelje i poznavaoce.

Pobornici frankfurtske škole među srpskim ljubiteljima televizije su govorili, "Ko neće da govori o Profesoru Miškoviću neka ćuti o Tajkunu", ali sa DECOM ZLA bogami imamo jednu seriju koja je zaslužila mesto uz rame sa BELEŽNICOM na tom ezoteričnom dnu naše televizijske kace.

Dakle, kupovina knjige u ime Telekoma i pravljenje serije po njoj jeste procedura pripremljena samo za odabrane, ali nažalost, ono što im Telekom i Firefly nisu obezbedili su smislene serije po tim predlošcima.

Vučićeva vlast se srećom klima, i izgleda da nijedan tabloidni novinar nema dovoljno motivacije da izdrži do dela kad se dešavaju srpski zločini, tako da je na neki način javnost pošteđena harange i to je barem sreća u nesreći.

Isto tako bi bila velika šteta da se zbog političkih neslaganja nekako zasene fundamentalni dometi ove serije u domenu vraćanja srpske televizije petnaestak godina unazad, u slavne dane ROĐAKA SA SELA.

Nadajmo se promenama u kojima će sudija Majić nastaviti da radi svoj posao u sudu, a televizija biti vraćena onima koji o njoj ponešto nešto znaju. Ovde je samo ratni zločin bio u rukama onih koji o njemu nešto znaju, ali i oni su se trudili da o tome sve zaborave.

[crippled_avenger]

Thomas Kail i Steven Levenson napravili su seriju o odnosu Boba Fossea i Gwen Verdon, kao ključnom odnosu u životu ovih dvoje velikih umetnika. I ne može se osporiti da su napravili seriju koja je vešto izvedena, dramski dobro postavljena, sa zvezdama kakve su Sam Rockwell, Michelle Williams i Margaret Qualley u glavnim ulogama, a da ne govorimo o istorijskim figurama koje se pojavljuju.

Međutim, uprkos tome što Rockwell uspeva da izvuče jedan neobičan spoj humanosti, ranjivosti i sujete kod Fossea, i da bez prenaglašavanja donese njegovu ozbiljno erodiralu ličnost, i uprkos nekim veoma inteligentnim i sugestivnim rešenjima kada se izlazi iz realističke rekonstrukcije u nešto što je prikaz Fosseovog života u maniru njegovih inscenacija, sve ovo se kreće u domenu dosta konvencionalnog i očekivanog.

Uostalom teško je praviti biografski sadržaj o čoveku koji je snimio ALL THAT JAZZ o samome sebi, dakle postavio je jedan specifičan i visok kriterijum prikazivanja sebe.

No, nije FOSSE/VERDON loša serija. Naprotiv. Ona je samo previše "očekivana" u postupku, čak i onda kada želi da odstupi od realističkog postupka i postane "kreativna". Kail i Levenson nisu uspeli da se odmaknu od te mehaničke dimenzije, i prosto šavovi njihovog kroja su vidljivi.

No, ovo sve je visok nivo svega što se pojavljuje na ekranu. Pomalo je čak perverzno koliko je televizija otišla daleko kada o jednoj ovakvoj seriji govorimo sa rezervama.

[crippled_avenger]

Druga sezona serije 12 REČI u osnovi bazirana je na principu koji ja ne volim, dakle produžava razradu slučaja iz prve sezone, što u najvećem broju pokušaja dovodi do razvodnjavanja. U principu čak i u ovakvim kriminalističkim serijama gde pratimo obe strane zakona, i white collar crime i uličare, svejedno, volim kada svako krene s čiste startne pozicije bez previše referisanja na prethodnu sezonu.

Međutim, u 12 REČI postoji još jedan faktor koji je bio rizičan a to je da ovde imamo posla sa serijom koja se bavi obično jednom situacijom ili sukobom u životu svojih junaka, nije ovo saga o njihovom životu koja ima tu vrstu kontinuiteta i onda je samim tim povezanost događaja još teže očuvati.

Ipak, druga sezona je otišla korak napred u odnosu na prvu koja je bila zahtevna, kriptična i u nekim aspektima vešto skrojena od polovnih delova. Ovde su neki od tih delova i dalje tu, ali novu sezonu mahom nose novi delovi što je jako zanimljivo.

Internacionalizacija priče je vešto urađena kroz uvođenje skandi-elementa kroz rolu Dragomira Mršića, već iskusnog švedskog glumca našeg porekla. Prikaz kriminaliteta kojim se junaci bave je svež, interesantan, informisan, provokativan, u pojedinim momentima i filozofski.

Sve to rezultira jednom ubedljivom sezonom, sa interesantnim likovima koji glumački izvlače sve ono najzdravije što se može dobiti od te lokalne mentalitetske igre, a izbegavaju sve ono loše u njoj; sa žanrovskim zapletom koji je svež i kreativan, lokalan ali i univerzalan; sa jasnoćom izraza; vrlo vibrantnom socijalnom kritikom i generalnom atmosferom.

Kao i posle prve sezone, svakako bih voleo da gledam dalje i šta radi ova ekipa iza i ona ispred kamere, s tim što ovog puta tamo gde je prva sezona obećavala ova je to ispunila.

[crippled_avenger]

Gen V je uspeo spin off serije The Boys koji se dešava u školi za mlade superheroje. Dešava se uporedo sa aktuelnom sezonom serije, i to je prva dimenzija koja odudara od mojih očekivanja, a u izvesnoj meri i stvara problem seriji.

Naime, superherojski stripovi, na koje The Boys ne samo da referišu već i na koje se nadovezuju itekako imaju tendenciju da svoje priče smeštaju u milje mladih junaka koji tek otkrivaju svoje moći i postoje paralelno sa osnovnim tokovima poznatih serijala. Među njima ima čak i sadržaja koji su namenjeni deci i regrutuju ih kao fanove stripova tako što im prikazuju avanture prilagođene uzrastu ili što je još zanimljivije, pustolovine poznatih junaka kada su bili deca.

Drugi smer sa stripovima o mladim junacima koji unutar superherojskog univerzuma idu u srednju školu i otkrivaju svoje moći upravo je pokušaj da se u strip unese realizam, da se supermoći i supernegativci sa svojim ogromnim zaverama zamene nečim što je na ,,uličnom nivou" i u dodiru sa stvarnošću koja se nije onoliko raslojila koliko svetovi već etabliranih junaka.

I tu se Gen V nalazi u problemu. Ovo nije serija o poznatim junacima iz serije The Boys kad su bili mladi, što bi bilo zanimljivo jer bi se dešavalo u epohi, u nekoj alternativnoj istoriji u kojoj unutar našeg sveta postoji korporacija Vought i ljudi sa supermoćima. Istovremeno, ovo nije serija koja može doneti dozu ,,realizma", osvežiti dekadentan superherojski univerzum jer to zapravo već radi osnovni kontinuitet serije The Boys.

Rečju, Gen V ne donosi ništa novo osim što je smeštena na kampusu. I u principu ni ne može kada je krenula ovim smerom. Pa ipak, Gen V jeste izvedbeno na nivou koji su postavili The Boys, i prosto zanimljiva je za gledanje. Suštinski, međutim, ovde ipak imamo suprotan efekat od onog koji se postiže u svetu stripa – naime, ovde nova serija ništa ne osvežava i ništa novo ne donosi tako da samo doprinosi eventualnom zamoru od franšize. Ne kažem da će on nastupiti brzo, ali ni Diabolical kao animirana intervencija između dve sezone ni Gen V nisu donele nešto bitno novo iako su donele dosta toga dobrog. No, bez donošenja ,,novog" mimo osnovnog serijala, zamor publike od univerzuma jeste neizbežan.

[crippled_avenger]

Miikko Oikkonen kreirao je igranu seriju ESTONIA koja je promovisana kao veliki spektakl jer će obraditi najveću mirnodopsku pomorsku nesreću savremenog doba i razvijenog sveta. U predelu tridesetogodišnjice ove velike tragedije pojavila se i izvanredna dokumentarna obrada istog slučaja koja je dodatno aktuelizovala slučaj da je na kraju švedska vlada zbog te serije morala da odobri nova istraživanja olupine.

Nažalost, ova transevropska koprodukcija se kreće na dva koloseka gde ne nudi ništa naročito novo. Ova su realizovana vrlo dobro, i isprva serija obećava ali nam na kraju ne pruža ništa. Jedan kolosek je sam brodolom na kom strateški inteligentno autori biraju situacije koje mogu dobro da snime, i te scene zbilja nose dozu visceralnosti. Međutim, ovo ipak nije serija o brodolomu i te scene su fino izvedene ali nije to rekonstrukcija dešavanja i nije to osnov onoga što gledamo.

Osnov bi trebalo da bude post-traumatski period - komisija koja istražuje i deo preživelih koji traži svoje mesto u svetu i želi da spozna istinu o onome što im se desilo. Ali onda nekako seriji i taj deo izmakne, pa na kraju i komisija i mi ostajemo bez odgovora. i sve se zaključi nekako lapidarno, kao da serija zapravo nema svoj osnov i jasnu okosnicu.

Dok je dokumentarna serija izvedena kao vrhunski triler iako je sačinjena samo od arhive i od razgovora, ova igrana serija nema taj tonus i ukupan utisak je nažalost veoma skroman.

Nisam imao potrebu za tim da se ova serija izvrgne u neku teoriju zavere ili senzacionalizam, bilo je dovoljno samo da isprati istinite priče koje su u nekim slučajevima uzbudljivije od fikcije i emotivnije od najosmišljenije melodrame. Ništa od toga ne postoji u ovoj seriji.

[crippled_avenger]

O seriji POZIV možemo da kažemo dosta toga lošeg i ponešto dobro.

Pitanje je šta će odneti prevagu i to pre svega zavisi od odnosa gledalaca prema pojedinačnim elementima izraza ove serije koji zaista ozbiljno variraju u kvalitetu.

Pre svega rediteljska egzekucija Marka Đilasa je prilično problematična. Serija ima nešto zanimljivo letnje i lenjo u atmosferi. Objekti su odabrani uglavnom dobro i produkcioni dizajn je solidan, međutim mnoge scene, naročito borbe i potere kojih nema mnogo ali su veoma važne su mizanscenski veoma naivno izvedene. U produkciji koja se u tom segmentu dosta ispraksirala jer se kod nas snima dosta krimića, neke scene poput flešbeka napada na glavnu junakinju nedopustivo su loše izvedene, naročito ako imamo u vidu njihov značaj. Isto važi i za scenu kada junakinja biva onesvešćena ili kada mladi inspektor pokušava da izbavi otetu ženu. Generalno, dakle, u pogledu inscenacije imamo zanimljivu atmosferu ali ozbiljne promašaje u segmentu saspensa i akcije.

Isto važi i za rad sa glumcima. Centralnu ulogu igra Mirjana Joković, naša veoma poznata i cenjena glumica koja je i u ovoj glavnoj roli vrlo ekspresivna ali povremeno se oseća da je pod pritiskom da ga "nagazi" jer je zato dovedena a nema potrebe za tim. S druge strane, ponavlja se problem Snežane Bogdanović koja izgleda kao svetska zvezda kad se pojavi u kadru sve dok ne progovori kada se sve raspadne u paramparčad. Njene scene pate od tog problema ko god da joj je partner u njima, i Đilas nije pronašao način da to prevaziđe. Taj problem nije od juče, imali smo ga i u ŠAVOVIMA, i Đilas je imao nekoliko godina da se pripremi za taj izazov, ali iako je ovde bolja kad govori nego tamo, to prosto nije to. Snežana Bogdanović je prosto izgubila deo svoje glumačke moći, ne znam kako i zašto.

Sa vrlo ozbiljnim glumcima u podeli zatim disbalans stvaraju i dosta loši glumci. Devojčica Danica Nedeljković prosto nije dovoljno dobra u ulozi ćerke ubijenog inženjera i njegove nestale supruge a naročito je problem jer su joj partneri ozbiljni asovi gde to postaje još evidentnije. Lik Ane Franić je prenaglašen i karikaturalan u postavci, u scenariju i kostimu, i ona čak u glumi pokušava da to ublaži ali prosto ne može da pobedi stupidnost situacija i načina kako je obučena. Ermin Bravo je isto kao i Danica Nedeljković prosto čovek zalutao na set, njegova uloga je prilično neuspela i negledljiva i ozbiljno opterećuje seriju.

Ovakva amplituda u glumi čini da serija nema konzistentan glumački izraz tako da kad god u scenariju naiđe nešto neubedljivo, jaz između gledaoca i priče, umesto da se preko glumaca premosti, paradoksalno postaje sve veći i umnogome umanjuje dometa scenarija koji ima dosta lucidnih momenata naročito u završnici koja ima određeni CHINATOWN vajb, i jedno fino ljudsko razrešenje koje krije banalnost iza naizgled velike teme. Na putu do tog razrešenja usput imamo niz neravnina, naivnosti, potpuno neubedljivih detalja ali - uz rizik da budem subjektivan prema kolegama - uglavnom ništa toliko problematično što ne bi dobri glumci i dobra režija mogli da nam "prodaju". Međutim, dobre režije nema a dobrih glumaca ima napretek ali ima i onih koji nisu na tom nivou.

Ono što mogu da pohvalim naročito na nivou scenarija jeste činjenica da glavna junakinja koja rešava misteriju nije naivnija od publike, i da generalno niko nije naivan osim ako nije emotivno investiran pa je to time objašnjeno i publika u principu lako "jaše" sa glavnom junakinjom i njenom istragom.

Prikaz društva u kome živimo je kritičan, socijalno osvešćen i prilično solidan.

POZIV je veoma solidan primer serije na kojoj se može izučiti koliko neki naizgled sporedni i mali elementi mogu udaljiti neko ostvarenje od njegovog punog kapaciteta.

Kada govorim o ovoj seriji, u onom stanju u kome je ona sada, praktično možemo steći utisak da u njoj ništa ne valja, ni scenario, ni priča u njegovoj osnovi, ni glumci ni ništa drugo. Ali, zapravo nije tako. Ono što u njoj ne valja je pre svega režija, i u sklopu problema režije gluma koja bi uspela da fino zaokruži sve ono što sada ostaje potpuno izloženo našoj kritici.

Stoga, POZIV će biti čerečen više nego što je zaslužio ali baš onako kako izgleda, kao što se uostalom dešava i jednom od negativaca iz njegovog zapleta.

Ako bih lično birao nepopravljiv problem scenarija koji se ne bi mogao prikriti glumom ili režijom, to je sama postavka da penzionisana policajka radi u kol centru mobilnog operatera i da slučaj prevashodno rešava kao policajka a ne kao operaterka, iako je delovalno da će iz tog elementa da se razvija priča. Činjenica da ona radi u kol centru zapravo osim samog zamajca priče nema neku bitnu ulogu iako sami mobilni telefoni imaju. Ali, u suštini forenzika mobilnih telefona koja igra ključnu ulogu u raspletu odvija se mimo provajdera, pre svega u domenu onoga na šta smo navikli u detektivskom žanru, dakle praćenje baznih stanica, listinga poziva, IP brojeva, otključavanje telefona itd.

No, to je u suštini ipak više samo jedno teorijsko pitanje sada - da li je možda sve ovo moglo bez kol centra jer očigledno nije moglo bez policajke. Ovako kako je pati od sindroma "Seagalovog baštovana" koji počne film kao baštovan a u stvari je penzionisani specijalac kog je za najopasnije poslove angažovala CIA.

[crippled_avenger]

Teemu Nikki je finski reditelj koji mi je privukao pažnju vrlo zanimljivim "malim" filmom ARMOMUURHAJA.

Teemu Nikki i Jani Poso posle toga kreirali su seriju MISTER8, osmodelnu romantičnu komediju o uspešnoj poslovnoj ženi koju igra Krista Kosonen, i njenoj organizaciji života gde za svaki dan u nedelji ima drugog ljubavnika i tehnologu kog igra Pekka Strang i njegovom ulasku u njen sistem sa pozicije "osmog" tipa.

Kada se njih dvoje zbliže i oseti se da ima potencijala za nešto više od jednodnevnog angažmana, tehnolog kreće da uklanja konkurenciju, odnosno muškarce koji zauzimaju ostale dane tako što ih kompromituje pred njom ali pitanje je trenutka kada će neko naslutiti da je reč o organizovanoj čistki.

Teemu Nikki se opredelio da snima seriju u crno-beloj slici i ne znam tačno šta je time postigao sem jednog feela artificijelnosti pošto ne samo da su odnosi među junacima veoma "moderni" već savremena tehnika i ambijenti igraju značajnu ulogu. Da li je time želeo da postigne neku simboliku da eto uprkos svim promenama, ljudi u sebi i dalje imaju osećanja i potrebe kao iz crno-belog filma ili je naprosto želeo da sve izgleda zanimljivije zaista ne znam.

Strang i Kosonen suvereno predvode podelu, i njegov lik je šarmatnno beskrupulozan, tako da uprkos tome što su neki od ljudi s kojima se obračunava zapravo dobroćudni glupi mužjaci, verovatno dobrohotniji od njega, gledaoci ne prestaju da "jašu sa njim".

Serija je konstantno zabavna iako ne mogu reći da obiluje urnebesnim smehom, niti je to i bila namera. Upravo cilj i jeste da se napravi komedija u kojoj sami odnosi nose humor mnogo više nego gegovi.

U tom smislu, MISTER8 uprkos premisi koja je high concept nosi jednu dosta univerzalnu sliku savremenog sveta i nepromenljivih ljudskih potreba.

[crippled_avenger]

RESERVATION DOGS je serija koju su kreirali Sterlin Harjo i Taika Waititi. Sterlin je deo indijanske populacije i snimio je pre ove serije nekoliko nezavisnih filmova raznih formata smeštene u svet rezervata. Waititi opet ima iskustvo iz svog domorodačkog miljea koje nije sa teritorije SAD ali ima sličnosti. I rezultat je jedna relaksirana dramedija o klincima iz rezervata ali i ljudima koji ih okružuju.

Serija ima zaplet, klinci se bave krađama i sanjaju da skupe novac i presele se u Kaliforniju, pa ipak zapravo serija je o mnogim stvarima i mnogim likovima, ne samo glavnim već i sporednim.

U suštini, sve ima atmosferu jednog džarmuševskog indie filma ali prilagođenog savremenim okolnostima i senzibilitetima.

Pogledao sam osam epizoda prve sezone i to je zanimljiva stvar, ne mogu da kažem da je reč o konvencionalnom televizijskom ugođaju ali viđali smo i ranije ovakve intruzije indie estetike. Svakako ću videti šta ide dalje iako ne mogu reći da serija silno privlači da se nastavi.

[crippled_avenger]

Kim Kan-bi i Hwang Young-Chan su kreirali seriju SEUWITEUHOM sa kojom sam se upoznao na Netflixu.

Reč je o seriji koja ima izvanrednu premisu ali se posle nekoliko prvih epizoda postepeno odmiče od onoga što je u tretmanu te premise bilo najbolje.

Naime, serija je smeštena u svetu u kome se ljudi iz nekog razloga koji nije skroz definisan, jer nije skroz istražen, posle nekih simptoma i kraće bolesti, transformišu u monstrume. Ne baš kaijue po veličine ali monstrume tog tipa ili pak lavkraftovskog.

Kako se epidemija širi tako jedan kvart dolazi u karantim i mi pratimo pustolovine nekoliko stanovnika jednog solitera. Prve epizode su jako dobre - imamo interesantne zaplete, odnose među likovima i imamo jako efektne borbe za čudovištima koja na nivou efekata nisu skroz ubedljiva ali su prilično kul i funkcionišu takva kakva su.

Kako epizode odmiču tako odnosi unutar grupe odnose prevagu i pored melodramskog ekscesa, raznim preokretima, zabadanjima noža u leđa i sl. serija postaje teška za praćenje jer ja još uvek nisam baš nabaždaren na serije sa azijskim podelama i slabo razlikujem glumce, a na sve to, monstruma u tom delu ima sve manje a ponekad ih ni nema uopšte.

Uprkos svemu, ovo je serija koja stvarno kad je na vrhuncu doseže visoko, pa ću probati da gledam i drugu sezonu.

[crippled_avenger]

RESERVATION DOGS u drugoj sezoni praktično ni nema arc na nivou cele sezone već se bavi pojedinačnim junacima i njihovim separatnim avanturama ali barem donosi njihov pokušaj da ispune svoj cilj i odu u Kaliforniju. Utisci su slični kao u prvoj sezoni s tim što ova struktura maltene antologije ima svoj smisao i ubedljivost. Svaka epizoda za sebe umnogome omogućuje da se zaobiđe slabost bazičnog narativa.

[crippled_avenger]

U trećoj sezoni serije GODFATHER OF HARLEM, i dalje se uspešno prepliću istorijski događaji sa fikcionalizovanom biografijom Bumpy Johnsona.

U ovoj sezoni tu su raskid sa Korzikanskim klanom, ulazak CIA i masovniji uvoz kokaina preko kubanske veze iz Zaliva svinja ali i pokušaji da se likvidira Malcolm X, naročito kad se poveže sa Cheom.

GODFATHER OF HARLEM nikada nije bio serija izrazite originalnosti ali je ono što je već postignuto i definisano radila jako dobro. Kome smeta generalno jedna opšta repetitivnost situacija koju nose ovakve serije, a sada se zaista lako prepoznaje mustra kako će se problem javiti i kako će se rešiti, u trećoj sezoni može osetiti zamor. Međutim, jedina stvar koja je duboko problematična jeste relativno neinspirisan ishod situacije sa Korzikancima. Ostalo je sve na visokom nivou, iako smo te stvari već videli.

U tom pogledu, GODFATHER OF HARLEM pomalo podseća na SONS OF ANARCHY koji su imali sličan pristup problemu, s tim što sam recimo baš zbog toga od te serije u nekom momentu odustao jer je ušla u fazu da je i nije neophodno gledati iako je ukupno uzev bila stalno na istom nivou.

Očigledno je da sam u ovom slučaju iz nekog razloga vezaniji za temu, epohu, ambijent.

Glavni antagonista u ovoj sezoni je Michael Raymond James, izuzetan glumac koji nažalost nikada nije dostigao ono što je obećavao u TERRIERSima jer nije dobio adekvatnu priliku. Ali i ovde je veoma inspirisan i sugestivan i parira Whitakeru i iskusnim likovima oko njega. Demi Singleton više nije u podeli, izgleda da je posle KING RICHARDa malo prerasla televiziju a Malcolm X je zamenjen drugim glumcem što mi je žao, ali je ovaj sličnog izgleda i odigrao je isto pa se to nimalo nije osetilo.

Sve u svemu, ovo je uhodana mašina koja je doduše izgubila Paula Ecksteina, svog kreatora u međuvremenu. Ipak verujem da neće biti prevelikih poremećaja u već odobrenoj četvrtoj sezoni.

[Aleksa Topuzić]

Svetu će, neminovno, doći kraj...za tačno 7 meseci i 13 dana. Toliko će, prema proračunima naučnika, trebati neznano-otkuda dolutaloj planeti Kepler 9c da se sudari sa Zemljom jačinom od 10 miliona megatona i uništi je. Suočeno sa neizbežnom propašću, čovečanstvo kolektivno rešava da se malo opusti: ljudi napuštaju poslove, i kreću da ostvaruju sve ono o čemu su maštali, ali iz raznih razloga nisu mogli ili smeli da ostvare. Svi su ili na neprestanoj žurci, ili skaču padobranom, ili putuju po svetu, u poliamornim vezama...uostalom, kad će, ako ne sad? Carpe diem, jel' tako?
Pa...
Upoznajte Kerol Kol. Kerol ne želi da skače padobranom, ili bude u poliamornoj vezi. Zapravo, Kerol ne zna šta želi, i u ovom novom potpuno oslobođenom svetu, uz sestru koja neprekidno putuje gladna novih doživljaja koje snima, i roditelje koji su rešili da potpuno batale odeću i zajedno budu u vezi sa negovateljem njenog oca, Kerol je izgubljena, i dane provodi ponavljajući rutinu koja u situaciji nastupajućeg smaka sveta deluje besmisleno. Sve do jednog dana, kad na metro-stanici primeti ženu koja joj se učini sumnjivo...ozbiljno, i rešava da je prati; što će je naposletku dovesti do saznanja šta tačno znači "uhvatiti savršen talas".
Jeftinija serija bi Kerol Kol do kraja (10 ep. oko 30 min.) pretvorila u nekakvu ekstrovertnu avanturistkinju.
"Carol Cole & The End of the World" nije jeftina serija.
Remek-delo animiranog programa za odrasle, stoprocentna preporuka.

[crippled_avenger]

Donald Glover i Janine Nabers kreirali su zanimljivu seriju koja spaja satiru opsednutosti javnim ličnostima, horor i razne žanrovske postavke krimića.

Glover dakle mnogo hoće i mnogo započinje, i u principu to što je u SWARMu proizveo i jeste ono što je nameravao. Međutim, ova serija nema veliku harizmu, uvrnuta je i gubitnica je kao i sama glavna junakinja, ali na isti način ju je interesantno gledati.

Počinje dosta nihilistički a bez pokrića, kada junakinja prvu kriznu situaciju reši ubistvom. Međutim, vremenom to sve počne da ima smisla kada shvatimo da ona sazreva u pravog serijskog ubicu koji se okida kada neko ne voli istu pevačicu. A pevačica u pitanju je Ni'Jah, nekakva parafraza Beyonce, sama po sebi podložna fetišizaciji ali i neopravdanim osudama jer je prosto dovoljno bogata i uspešna da to nervira ljude.

U svetu ove junakinje, kazna ako se ne voli Ni'Jah je smrt, ali ona stiže ličnostima koje su je na razne načine zaslužile.

Serija ima zanimljiv rediteljski rukopis i atmosferičnost, sa dosta diskretnog humora, i ima određenu apartnost, bez mnogo pokušaja da se uklopi u mejnstrim.

Epizode i situacije variraju po kvalitetu ali nikada ne pada ispod nivoa zanimljivog.

[crippled_avenger]

NYRKKI je serija koju su kreirale Katri i Kirsti Manninen. Reč je o finskoj špijunskoj seriji smeštenoj u epohu, u kojoj jedna udarna špijunska grupa finske tajne službe pokušava da održi hladnoratovski balans između SAD i SSSR. U seriji se kombinuju fikcija i stvarni istorijski događaji, izmišljeni likovi su deo istorijski utemeljene epohe, i uprkos tome što za NYRKKI, recimo AMERICANS ostaje nedostižan domet, reč je o sasvim pristojnoj razonodi za ljubitelje i poznavaoce. I malo koga drugog.

[crippled_avenger]

Premisa je dekadentna ali FOR ALL MANKIND izrasta u jedan od bitnih monolita američke televizije.

Uprkos tome što je ovo sad već serija od ukupno četrdeset epizoda u četiri sezone, dakle u njoj ništa više nije novost ili slučajnost, i dalje je jako zanimljivo osetiti istu vrstu zbunjenosti kao na samim počecima da je ovako nešto snimljeno.

Naravno, još veće čuđenje stvara činjenica da je ovako nešto zaživelo i dočekalo da izađe četvrta sezona.

U četvrtoj sezoni, likovi iz inicijalne postave su već stari ljudi, duboko na rukovodećim pozicijama i mahom vezani za koloniju na Marsu koja sada više nije neki cutting edge tehnološki poduhvat već jedna klasična šljakerska zona u kojoj se ide radi zarade.

Međutim, činjenica da je Mars postao rudarska kolonija ne znači da je stara garda zaboravila na to da je ovo i dalje prostor velikog podviga čovečanstva, kao i da se tu razvila osobena kultura ljudi koji sebe više ne vide na Zemlji, iz ovih ili onih razloga.

Ne bojte se, FOR ALL MANKIND neće postati EXPANSE u ovoj sezoni, ali ovde se polako oseća zametak one kulture koju smo kasnije gledali u toj seriji.

Kada se pojavi asteroid čije bi privlačenje u Zemljinu orbitu praktično obesmislilo kolonije na Marsu, i premestilo rudarske aktivnosti na njega, kreće pobuna među kolonistima koji su uprkos unutrašnjim podelama ipak počeli da se udaljavaju od planete sa koje su potekli.

FOR ALL MANKIND ovu sada već tvrđu space opera priču smešta u kontekst političkih previranja na Zemlji 2003. godine gde i dalje postoji SSSR i opet veoma vešto ovaj zaplet kanališe kroz spoj geopolitičkog trilera špijunske serije i mikropolitičkog trilera serije o naučnom dostignuću. Ova sezona je manje "meta" od ranijih jer u četvrtoj sezoni ima svoj izraz, ali i dalje ovde imamo jedan jako zanimljiv alter-istorijski spoj FROM THE EARTH TO THE MOON i recimo AMERICANSa.

Veliko je zadovoljstvo biti savremenik jedne ovakve serije.

[crippled_avenger]

DECEIT je četvorodelna britanska serija o poznatom slučaju Colina Stagga i Roberta Nappera koja je sada, sa svim elementima naknadne pameti uspela da obradi ovaj po mnogo čemu jedinstven događaj.
U uslovima filmske ili televizijske produkcije priča o detektivki koja odlazi na tajni zadatak kako bi ulovila serijskog ubicu deluje kao rutinska stvar. Međutim, u stvarnosti je to ne samo retkost i vrlo je opasno već je i dosta neproduktivno na sudu.
Emilia di Girolamo stavila je u centar priče inspektorku koju kolege šalju da se zbliži sa Colinom Staggom, osumnjičenim za ubistvo samohrane majke Rachel Nickell, kojom prilikom je poštedeo dete. On se našao blizu mesta gde je ona ubijena i savršeno se uklapao u profil koji je definisao profesor Paul Britton koji je pomagao kao psiholog profajler.
Inspektorka je dosta lako uspela da se zbliži sa Staggom, usamljenim i seksualno inhibiranim čovekom koji ostvaruje neke neobične kontakte sa ženama preko oglasa i naizgled je skupila dovoljno dokaza da on jeste ubica.
Međutim, ona je prva posumnjala da je on zapravo nevin dok su ga Britton i njene kolege gurale sve dublje u istražni zatvor gde je trpeo torturu potom na sud, gde je slučaj prevashodno pao zbog toga što ga je inspektorka izmanipulisala da "njoj za ljubav" inkriminiše samog sebe.
Za to vreme ponovilo se ubistvo samohrane majke, ovog puta ubijeno je i dete i lokalni policajci su sami bez pomoći Brittona našli ubicu, gde se ispostavilo da je to počinilac i u slučaju Nickell, i da se nimalo ne uklapa u profil koji je psiholog definisao. Naprotiv, ovo nije bio usamljenik koji socijalno ipak funkcioniše već šizofreničar sa neprikrivenim psihosomatskim manifestacijama pa na kraju nije ni mogao biti osuđen na kaznu kao zdrava osoba iako se danas smatra da je počinio stotinu seksualnih delikata uključujući i dva ubistva samohranih majki s decom što je izgleda imalo veze sa njegovom traumom iz detinjstva.
Ovaj slučaj s početka devedesetih je dosta poznat i serija računa sa tim da gledalac sve ovo zna. Ključ serije je u glavnoj junakinji koja s jedne strane tone u psihološku igru koju su joj osmilili Britton i kolege, i želi da postane Clarice Starling u stvarnosti, dok osumnjičeni koliko god bio uvrnut sve više deluje kao da je nedužan iako je policija donela odluku da nije.
Nažalost, problem sa ovom vrstom delikata jeste u tome da kada nema fizičkih dokaza, uverenje inspektora jako utiče na istragu i da Stagg nije imao advokata koji je prepoznao mehanizam manipulacije mogao je biti osuđen, a svemu je pomoglo i drugo ubistvo koje se desilo dok je bio u zatvoru.
Afera je imala snažan odjek u Britaniji. Staggov život nije bio sjajan ni pre hapšenja a posle je upropašćen u toj meri da mu je posle 16 godina policija platila 700 000 funti odšteta a inspektorka je prestala da radi za policiju zbog psihičkog pritiska.
DECEIT je zanimljiva serija o tome kako je svega toga došlo u kojoj su se sreli nadahnuti glumci i Niall MacCormick u dobrom rediteljskom raspoloženju.

[crippled_avenger]

Posle izvesnog rezultata filma SHOOTER po romanu Stephena Huntera, John Hlavin je za USA Network razvio seriju po istom romanu i o istom junaku.

Bob Lee Swagger iz filma, Mark Wahlberg ovde producira, a glumi Ryan Philippe i snalazi se solidno u ovoj jednodimenzionalnoj ali funkcionalnoj ulozi.

Pre SHOOTERa, Wahlberg je kao producent radio sa Simon Cellan Jonesom na nekim epizodama BALLERSa a ovde mu je dao ključeve serije i da u sezoni od deset epizoda režira pet, uključujući uvodnu i zaključnu, a Simon Cellan Jones isporučuje sve što treba za network standarde i verovatno se tu preporučio za kasniji status "kućnog reditelja" sa kojim u trenutku nastanka ove službene beleške, Wahblerg ima dva filma, od kojih je THE FAMILY PLAN odličan.

SHOOTER je serija koja ne transcendira svaki limit sa kojim je suočena, ali je na kraju dana solidan network potboiler koji mene nije preterano intenzivno privukao da je gledam dalje posle prve sezone, ali ako bi mi se gledalo tako nešto, mogao bih joj se okrenuti.

[crippled_avenger]

THE CURSE je serija koju su kreirali Nathan Fielder i Benny Safdie i uprkos tome što ona po svom karakteru spada u nešto što mi nije blisko i ne prija mi, moram reći da sam u priličnoj meri uživao gledajući je i da me probudila radoznalost.

Reč je o indie komediji po žanru, ali razvučenoj na format serije gde Fielderov stil awkward komedije sa scenama u čijem se trajanju krije humor, zbiljna mogu da se razviju, a sve to je zatim pokriveno slojem satire, trilera, pa u samoj završnici i horora u klasičnom smislu ali ne i u klasičnoj izvedbi.

THE CURSE je serija o egzistencijalnoj teskobi a nju autori ispoljavaju kroz humor baziran na neprijatnosti, ispoljavanju anksioznosti junaka u psihološkoj studiji te kako rekoh trilerom i hororom. Sve to u priči o mladom bračnom paru koji pravi ekološki održive "pasivne" kuće i o svom projektu ekološkog naselja počinje da snima reality emisiju. Usput, kreću da se ponašaju oportuno da bi pojačali gledanost emisije i pospešili svoj biznis i muž biva proklet od jedne devojčice iz podsaharske Afrike. Međutim, istovremeno ovi junaci su opterećeni Woke kulturom, političkom korektnošću najvećeg mogućeg nivoa i svoje inhibicije crpe ne samo iz usko ličnog viđenja sebe samih već i iz presije da se moraju uklopiti u najmodernije društvene trendove.

Na tom putu ovi ljudi bivaju zgnječeni pritiskom i život im prerasta u užas, ne samo figurativno već i bukvalno, pa otud na kraju imamo i horora u seriji.

Kao što oni prave "pasivne" kuće i ja sam tokom gledanja osećao određenu "pasivnost", ovo nije bila serija koja me je direktno aktivirala ali mi jeste u svih deset epizoda bila veoma uzbudljiva i interesantna za razmišljanje, kako životno tako i estetsko.

[crippled_avenger]

U sklopu pripreme za V-EFFEKT na Megacomovom festivalu francuskog filma prikazan je LE PARFUM VERT Nicolasa Parisera.
Film bi se mogao definisati kao hitchcockovksa kriminalistička komedija u čijem centru je nevino osumnjičeni mladi glumac Comedie Francaise čiji kolega umre od trovanja na sceni i da mu trag za potragu na čijem se kraju nalazi McGuffin i internacionalna zavera.
Mladi glumac se daje u bekstvo i na bazi jedinog traga koji ima a to je kolekcija originalnih strip tabli glavnog negativca pronalazi pomoć i partnerku u liku strip autorke i njih dvoje kreću u potragu preko cele Evrope sve do finala u Magyar Szihaz gde se zavera raspliće u toku izvođenja jednog francuskog klasika.
Nažalost, pozorište, osim direktnog citata iz klimaksa Hitchovog THE MAN WHO KNEW TOO MUCH u samoj završnici, zapravo nema značaju ulogu u filmu, niti glavnom junaku pomaže ili odmaže to što je glumac, jednim delom jer kao deo velikog ansambla francuskog nacionalnog teatra on zapravo i nije javna ličnost u klasičnom smislu.
Tako na kraju, Pariser ni kao reditelj ni kao scenarista nije iskoristio ni teatar ni teatralizam u svom krimiću, ni u nekoj minimalnoj meri što je šteta.
Film je prijatan, ali mlak, i optimalan za one koji imaju izraženu pozitivnu predrasudu prema francuskim filmovima.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Leif G.W. Persson je skandinavski pisac krimića čije sam ekranizacije mnogo više gledao nego što sam imao prilika da ga čitam. Tako je i moj susret sa Baeckstroemom bio u jednom romanu objavljenom ovde gde se on pojavljuje nakratko kao svojevrsna falstafovska figura i ako se dobro sećam ne doprinese značajno slučaju.
U to vreme sam gledao i američku seriju BACKSTROM sa Rainnom Wilsonom u naslovnoj ulozi koja je pokušala da uklopi ovog junaka u format network procedurala i koliko se sećam te serije ona je bila dosta solidna ali ništa kapitalno nije postigla. U tom smislu američka verzija Backtroma je bila zapravo jedan neprijatan, pomalo neuredan i neozbiljan detektiv koji ipak ima dara da napipa zločinca iako ponekad ume da greši. Backstrom je stoga svojevrsni umetnik među detektivima jer njegova forma istrage dozvoljava i mogućnost greške.
U švedskoj seriji BACKSTROM od pre par godina, dobijamo mnogo više kanonsku izvedbu ovog detektiva gde je on intuitivan ali veoma antipatičan istražitelj, sa mnogo mana, gafova, loših ljudskih osobina ali i sposobnošću da vidi šta jeste a šta nije trag.
I ova serija u tom smislu kombinuje nekoliko škola u pristupu seriji, ona je procedural, forenzički i psihološki, sa elementima whodunita, whydunita i sudske drame. Dakle, u seriji BACKSTROM u šest epizoda dobijamo slučaj od scene izvršenja do scene suđenja.
Nažalost, u prvoj sezoni kao gledalac sam dosta lutao u mislima dok sam ovo gledao i sezonu sam priveo kraju manje-više uglavnom slabo prateći šta se dešava jer sam negde na tom putu pogubio konce.
Kjell Bergqvist zaista od Backstroma pravi junaka koji ima niz neprijatnih ili barem antipatičnih osobina i navika. I svakako je uneo dozu komike, mada drugačije od onu koju je pružio Rainn Wilson. Međutim, svojom rolom nije uspeo da objedini sve elemente koji čine ovu priču već je njegov Backstrom ostao junak kog hrpa događaja, iako je on centralni protagonista, nekako nadilazi.
Serija za sada ima dve sezone i treću u najavi. I uprkos ovom utisku, odnosno nasuprot njemu, pogledaću još jednu sezonu jer me zanima da li ću slučaj u njoj uspeti bolje da ispratim.
BACKSTROM je serija koja ima dosta fundamentalnih problema ali osnovni je taj sa naracijom koji ako bi se rešio, svi ostali elementi bi se potom posložili i pokazali da ovo ima potencijal da bude solidno.

[crippled_avenger]

TRUE DETECTIVE - NIGHT COUNTRY je serija koja je umnogome obeležila sredinu ove televizijske sezone jer je uspela da postane svojevrsni društveni fenomen pre emitovanja a i posle njega.
Nic Pizzolatto, kreator serije je otišao sa nje posle neuspeha treće sezone i malo je reći da su okolnosti odlaska bile akrimonične. HBO je kao vlasnik prava krenuo da traži novog kreatora, kako među svojim aktuelnim zvezdama tako i među onima sa kojima je tek planirao da radi, pa su se u opticaju našla imena poput Sama Levinsona ali i Isse Lopez.
Minuli rad Isse Lopez je inače vrlo bogat i ne najavljuje neki ogroman talenat kakav se mora uvoziti iz Meksika. Njen najreferentniji rad u ovom pogledu je film VUELVEN koji je formalno nedorečen, sa ponekim vešto izvedenim detaljem koji ga svakako ne izdiže izvan niže klase internacionalno plasiranog žanrovskog sadržaja. Svakako se može reći da je VUELVEN čak i dobro prošao kod internacionalne kritike ako imamo u vidu kakav je to film u stvari.
Međutim, u seriji NIGHT COUNTRY, ako išta, HBO je pokazao izuzetnu produkcionu moć i zrelost jer je očigledno slično NBA klubu svestan tačno šta mu treba od "stranog talenta" a ostalo može da izgradi i sam. Kako je Issa Lopez od filma poput VUELVEN sazrela do serije kalibra NIGHT COUNTRYje u domenu neshvatljivog i jedino se može objasniti neverovatno visokim produkcionim standardom i to ne samo u domenu materijalne moći već i kreativnih zahteva.
Zamena Nica Pizzolatta nije dobro dočekana među fanovima, a on kao autor koji naginje desnom političkom spektru i sa dosta drugova u alt-right gasu, dobija ogromnu podršku njihovih medija, i nema nikakve sumnje da je rani medijski udar na ovu seriju zdesna bio orkestriran i vrlo često potpuno neargumentovan.
No, ni HBO nije od juče, i spoj njihovog ugleda sa činjenicom da je autorka žena doveo je do toga da mejnstrim kritika aklamativno podrži seriju što nije stvorilo balans već upravo utisak da prisustujemo bici u ratu kultura.
Mi kao gledaoci delimično izmešteni izvan tog rata a opet obavešteni o ratujućim stranama, uz vrlo povoljan faktor da je prva sezona serije bila pre deset godina i da smo je realno malo zaboravili i sećamo se samo lepih stvari, takođe smo u našoj sredini imali određene polarizacije, no sa krajem serije je i njima došao kraj.
Prvo, možemo reći da je finale četvrte sezone serije TRUE DETECTIVE svakako bolje i dramaturški kompetentnije postavljeno od barem dva prethodna, prvog i trećeg. Prvog jer finale nije moglo da održi tonus prethodno izgrađene mistifikacije a trećeg jer ga se niko ni ne seća. To je za detektivsku seriju veoma važna stvar.
Likovi su zanimljivo postavljeni. Stvari jesu rodno fluidne ali na zanimljiv način. Prvo, par detektivki je jako zanimljiv jer ih igraju Jodie Foster i Kali Reis - jedno tradicionalno rešenje oslonjeno u filmu koji je redefinisao savremeni krimić SILENCE OF THE LAMBS i jedno veoma moderno rešenje iz sveta nezavisnog filma, i konkretnog naslova CATCH THE FAIR ONE. Njih dve su žene ali u dinamici imaju nešto iz odnosa Clinta Eastwooda i recimo Rocka, i uprkos opštem tonu franšize TRUE DETECTIVE, likovi su duhoviti. Uopšte, i mimo njihovog odnosa, ova serija je izuzetno duhovita, i to bez gegova, sa humorom koji proističe iz situacija.
Issa Lopez uspeva da jednu konvencionalnu dinamiku moći dvoje detektiva stariji/ mlađi, racionalni/ instinktivni, proceduralni/ neformalni sempluje na svež način, i iz inverzije pola među likovima daje novu dimenziju svima jer je recimo ballbuster šef kog igra Christopher Eccleston, povremeni ljubavnik stare detektivke što generalno pojmu "ballbustera" daje novo značenje.
Christopher Eccleston je diplomirao HBO u seriji LEFTOVERS ali je činjenica da je on jedina tehnička greška u ovoj podeli jer je igrao i u seriji FORTITUDE koja je smišljena u gotovo identičnom miljeu i služi se veoma sličnim postupcima. Uprkos tome što su i druge sezone TRUE DETECTIVE na neki način evocirale druge filmske ili literarne izvornike (zar nije recimo druga sezona najbolja ekranizacija Ellroya, iako nije zvanično bazirana na njegovoj prozi?), ovde je paralela jedna sveže ukinuta serija, u suštini limitiranog dometa ali dovoljno poznata da stvori šum.
NIGHT COUNTRY je superiorna u odnosu na FORTITUDE jer uspešno spojila oniričku dimenziju arktičkih klimatskih okolnosti u kojoj ljudi gube razum i nalaze se na mestu na kom ne bi trebalo da budu što već samo po sebi ima simboliku, sa atmosferom lokalnih verovanja i sujeverja iz kojih se konstituiše strava i sve to zaokružila na način koji je dovoljno logičan da se ne ugrozi strava a da se ne stvori utisak da smo gledali neku nebulozu. Kod FORTITUDEa je problem bio baš u tome što je izgledala kao fudbaler koji kreće u dribling i čuvar ne sluti šta će sledeće da uradi, ali ni on ne zna šta će da uradi.  U NIGHT COUNTRY ima senzacionalističkih detalja ali nijedan nije iz domena jumping the shark, nijedan ne služi za to da malo razbudi publiku kojoj više nema šta da se ponudi u osnovnoj priči.
FORTITUDE nije jedina kriminalistička serija našeg vremena koja se dešava na prostorima večnog leda i polarnih noći. Islanđani snimaju dosta serija u tom miljeu i prisutne su na Netflixu, recimo, i deo te kompetencije ugrađen je i ovde. Islandske lokacije i epizodni glumci odlično su evocirali Aljasku u tom ključu gde Issa Lopez meša varošku atmosferu vesterna i duboku egzistencijalnu stravu večnog leda.
Poznat je vic kad islandski detektiv pita osumnjičenog gde je bio u noći između 30. decembra i 12. aprila, i taj faktor polujasnog protoka vremena veoma je dobro iskorišćen. Utisak o protoku vremena je ostvaren ali činjenica da je stalno noć ili bar sumrak a ljudi rade "dnevne stvari" stvara jedan specifičan osećaj teskobe. Za srpsku publiku je zanimljivo da potonuće u tamu kreće 17. decembra.
U pogledu relacije sa ranijim sezonama, osim jedne replike koja direktno referiše ne samo na svetonazor protagoniste prve sezone već to čini na jedan zanimljiv način - naime Ligoti je bio inspiracija za weltanschauung Rusta Cohlea a ovde imamo junaka koji odlazi kod onoga ko je inspirisao Ligottija, dakle samog Lovecrafta i čoveka koji je mogao da posvedoči tome da Stari i dalje na neki način žive i da na Aljasci i dalje deluju sile koje su tu prisutne odavno pre nego što su se tu naselili ljudi.
Issa Lopez veoma insistira na tom lovecrafrovskom aspektu, sam način izvršenja zločina ima u sebi elemente pravljenja skulputre od tela, transformacije mesa a pomisao na najdrevnije pojave tog podneblja je neprekidna kod svih junaka, naročito inuitskih koji su sa tim miljeom i najpovezaniji.
E sad, naravno, ciničniji među nama naravno mogu krindžovati na neke stvari ako su krindžovanju skloni, tipa ponekom medvedu koji stane pa veoma upadljivo gleda junake i na taj način šalje poruku, ali to je više zato što smo zaboravili na ulogu kojota, ptica lešinara, prizora deponija, truljenja i ostale indiskretne flore i faune u ranijim sezonama. Niti su ranije sezone bili trijumfi naturalizma i logike, niti je ova sada - iako je dosta drugačija u pristupu koji je otvoreno bliži hororu - potonuće u neki kemp. Ali, ko voli horor s dozom iracionalnosti ceniće te "neravnine" koje donosi Issa Lopez.
Serija je, očekivano, veoma vešto izvedena. Produkcioni dizajn je besprekoran. Inscenacije su svakako "više od televizije". Očigledno nema ničega što HBO produkciono ne ume da izleči kod umetnika.
U tom smislu, NIGHT COUNTRY ne samo da je dostojna da nosi ime TRUE DETECTIVE, ako se dogovorimo da ga može nositi nešto što nije potpisao Nic Pizzolatto (i ja oko toga nisam načisto ali izgleda da tekst ugovora jeste) već spada među bolje momente naslovljene ovim brendom.

[Meho Krljic]

Moram da kažem da, kao neko ko nema apetita da gleda True Detective (mada mu je u teoriji u redu da se u jedan konzervativno "muški" žanr uvode feministički elementi dfa se vidi šta će biti), osećam sreću št je četvrta sezona nastala jer smo dobili ovaj Crippleov spisateljski biser.

[džin tonik]

Za srpsku publiku je zanimljivo da potonuće u tamu kreće 17. decembra.

neovisno izbora u srbije: 17 stoji za VIXI (smrt), a usput i biblijski potop krece 17. dana drugog mjeseca (studenog) po kalendaru prije izlaska iz egipta.

[crippled_avenger]

Druga sezona BACKSTROMa, kako sam i slutio, pronalazi bolji način da iskoristi to rešenje odigravanja scena zločina pred detektivima kako bi dočarala njegovu intuitivnost, i to rešenje iako nije nepoznato, ovde daje lepe rezultate.

Sam slučaj kreće sa blago iritantnom ličnom umešanošću Backstroma u njega da bi se onda opet bez razloga preopteretio učesnicima i ishodovao jednim relativno konfuznim razrešenjem.

Malo duže sam uspeo da budem investiran u dešavanja nego u prvoj sezoni ali ipak nedovoljno dugo da bih se fundamentalno proveo mnogo bolje.

[crippled_avenger]

Pozorište je bilo inspirativno za istoriju krimića, od situacije predstave u HAMLETU kada je još Shakespeare napravio jednu proto-detekivsku situaciju iz koje će kasnije izrasti naslov pozorišnog klasika Agathe Christie THE MOUSETRAP (premda se u Hamletu metadramski detalj, odnosno drama unutar drame zove THE MURDER OF GONZAGO), do filmova poput THEATER OF BLOOD u kome poludeli glumac ubija kritičare na veoma poetičan način.
V-EFFEKT je inače Brechtov pojam iz pozorišta, VEHRFREMDUNGSEFFEKT, čiji je smisao da distancira publiku od emocionalnog vezivanja za sadržaj predstave kroz neprestano podsećanje da je reč o nečemu artificijelnom i da je isključivo reč o predstavi.
Pa ipak i sam Brecht je imao neke drame snažnog emocionalnog efekta uprkos ovom kredu.
Agatha Christie je prva na spisku za pominjanje i poređenje kad je reč o ovoj seriji. Naime, reč je o jednom whodunitu praktično zatvorene situacije, podeljenom na osam epizoda u kom se posle inicijalne misterije i ubistva od kog sve kreće, stvari razvijaju u pravcu detekcije ko je ubica. Imajući to u vidu, V-EFFEKT se sa uspehom - za početak - dešava u sadašnjem vremenu iako su adaptacije Agathe Christie mahom smeštane u epohu kako bi se iza konvencije prošlih vremena, detalja koji se ne mogu transponovati u današnje doba, pa čak i blago humornog odnosa prema situaciji delom proisteklog iz rukopisa, delom proisteklog iz samog odnosa prema epohi gajio jedan odnos prema žanru ispraćen ironijom koji poravnava mnoge neuverljivosti.
Osim osnovne koncepcije, povezanosti ubistva i teatra i konačno izvesne ironije koju autori imaju pre svega prema miljeu u kom se dešava priča, V-EFFEKT nadalje nema puno veze sa njom.
Naime, V-EFFEKT jeste whodunit ali nije jedan od onih gde se posle par epizoda gledaoci mogu opkladiti na to za koga misle da je ubica. Ubrzo potraga za ubicom gubi primat u odnosu na jednu opštu priču koja se tiče pozorišta percipiranog kao centar moći u vreme kada je kulturni život imao mnogo veći politički značaj, i u određenom smislu bio neodvojiv od politike.
Kontinuitet neodvojivosti kulture i politike je zapravo osnovna tema ove serije, i potraga za ubicom je zapravo kostur pokazujući koliko je krimić zapravo podesan žanr za razne druge teme - nešto se desi, recimo ubistvo i junaci moraju da se kreću ka njegovom rešenju, a sve okolo je slobodno da se izgradi po volji, tako da je V-EFFEKT to maksimalno iskoristio.
Cela ideja da se u starom beogradskom Modernom teatru, koji je nešto kao BDP ili Atelje 212 jer je nastao baš u to neko vreme ili neposredno posle njih, izvedbom komada o Brechtu, koji je srpski pisac napisao na temu progona pisca od strane Vlasti kojoj se prodao, desilo ubistvo posle obnove - koje ne bi bilo bez pomoći vlasti - na premijeri nove postavke teksta sa osnivanja, pokazuje da je krug zatvoren.
Kako priča bude odmicala ispostaviće se da je ciklus povezanosti kulture, moći i vlasti neraskidiva zato što tajne žive duže od sistema za koji su skupljane i nose potenciju od recimo pedeseti-šezdesetih do dana današnjeg.
Upravo razotkrivanje šire priče i uvođenje novih otkrića iz epizode u epizodu onemogućuje rano klađenje na to ko je ubica i odmiče mentalni angažman publike sa tog pitanja na nešto sasvim drugo.
Sam način počinjenja ubistava iako kreće od ubistva gde samu pripremu i egzekuciju ne vidimo takođe odlazi u pravcu slasher filma, sa sve maskiranim ubicom koji nije fizički superioran na način one iracionalne strave klasičnog slashera ali je prilično opasan, pa serija i dobija suptilnu dimenziju horora.
Gordan Kičić kao reditelj ključnih epizoda u ovoj seriji zaista cementira svoj status kao reditelj (i producent) jedne specifične poetike građanskog žanra o kom se stalno priča ali ga zapravo nema. Iako je televizija scenaristin medij, u ovoj seriji zaista režija ima značajnu ulogu a kao reditelj temeljnih epizoda Kičić se izdvaja (drugi reditelj je montažer Đorđe Marković). Ideje sa papira, koliko god dobro postavljene u ovoj priči ne bi funkcionisale da ih Kičić nije jako vešto postavio kroz vizuelni koncept i podjednako vešto izabranu glumačku podelu i naročito inspirisanu igru unutar pozorišnog ansambla. I u svom prethodnom rediteljskom radu, Kičić se bavi glumcem, a ovde se bavi praktično celim kolektivom pozorišta i iza pomenute ironije tretira i pitanje moći, duboke države i njihove sprege sa kulturom koja je još od antičkog polisa koristila pozorište kao simbol svog postojanja.
Uprkos tome što su MAMA I TATA SE IGRAJU RATA i V-EFFEKT, pa i USTANIČKA ULICA koju je samo producirao, sasvim različite stvari, u njima se vidi jasan rukopis, i rediteljski i idejni i pokušaj da se izgradi jedan žanr o kom se kod nas mnogo priča ali zapravo ne postoji, naročito ne u kontinuitetu. Sa dve serije i filmom plus jednom produkcijom, možemo sasvim sigurno reći da je Gordan Kičić upisao svoje ime u istoriju.
Kad je reč o scenariju Đorđa Milosavljevića, tu ima dosta likova, dosta dešavanja, dosta mehanike, sve u svemu dosta posla, dosta se tu razmišljalo i pisalo i intenzitet je visok a tekst je vrlo sadržajan. U tom smislu, nema Peak TV foliranja, nema "kupovine vremena", stvari se odvijaju neprestanim ređanjem događaja, uz kretanje kroz miljee kojima autor vlada.
V-EFFEKT bi se ako je do Brechta mogao nazvati i KALKANSKI KRUG KREDOM u smislu da imamo motiv odbeglog deteta i pretka koji se nalaze u nekim prostorima koji su van domašaja junaka i odatle povremeno intervenišu. To je motiv koji je osnov Milosavljevićevih KALKANSKIH KRUGOVA. Međutim, stvari posle toga odlaze korak dalje i misteriju vode u jednom novom smeru u kom pisac istražuje i stvari kojima se ranije nije bavio.
Sama završnica je urađena po pravilima da se negde do kraja prve polovine poslednje epizode stvar razreši i da potom sledi epilog koji naravno, može biti i novi početak i možda je to jedini period gde se javljaju izvesni viškovi u čiju prirodu iz razumljivih razloga ovom prilikom ne bih ulazio. Naravno, odnos prema završnici serije zavisiće individualno od utiska oko identiteta ubice pa će neko biti zadovoljniji, a neko manje, međutim ono što je najvažnije jeste da se serija okončava u velikom stilu, u svakom pogledu, i scenaristički i rediteljski.
Svakako da porodično jezgro policijske porodice Sorga nudi nukleus za dalji tok ove serije, na nekom drugom mestu i sa nekim drugim dramskim umetnicima. U tom smislu serija je održiva da se realizuje u više sezona, i iskreno se nadam da već sada nema dilema da će do njih i doći.

[crippled_avenger]

Nisam očekivao da ćemo na Netflixu i to na francuskom dobiti novu seriju Cedrica Nicolas-Troyana.

Namerno navodim reditelja kao autora iako je režirao samo tri od osam epizoda jer je evidentno ovo njegovo autorsko ostvarenje.

Cedric Nicolas-Troyan je poznat po dva filma od kojih je u ovom slučaju relevantniji Netflixov KATE, snimljen u produkciji Davida Leitcha, jedan "mali" savremeni akcioni film o jakuzama koji je uzdignut na mnogo viši nivo impresivnom rolom Mary Elizabeth Winstead koja je uspela da zaista od glavne junakinje napravi ubedljiv lik od krvi i mesa koji se raspadaju od radijacije i da umnogome uzdigne a ne preraste sve ostalo što se zbiva oko nje.

FURIES je serija u kojoj Nicolas-Troyan nema Mary Elizabeth Winstead, tako da nema tih prerastanja sadržaja od strane glumice i sl. ali ima Linu El Arabi koja je prava bessonovska heroina a on sve ovo izvodi na način kako bi Besson da ovih dana proživljava najbolje dane svoje karijere.

Dakle, stilizacija je stripovska, akcija je učen zanat kod Leitcha, sve je šareno, dinamično, kreće i ne staje, vrlo često neodoljivo glupo, povremeno iznenađujuće inteligentno, dakle baš onako kako nas je Besson dok je mogao da radi šta hoće učio da treba.

[crippled_avenger]

Treća sezona zaključila je seriju HIGHTOWN na zadovoljavajući način, iako je rezervoar konflikata koji su započeti u prvoj sezoni nudio kapacitet za još materijala.

Ipak, očigledno je da su se uslovi za nastanak ove serije na ovaj ili onaj način iscrpili i da se stvar zaustavlja na tri sezone, i to srećom tri vrhunska ciklusa u kojima je stvar napredovala i svaki put je bila sagledavana iz drugog ugla.

Rebecca Perry Cutter je okupila ekipu koja zna da svaki dinar mora da se zaradi i u atipičnoj produkciji Jerry Bruckheimera, kog vezujemo za televiziju pre svega preko C.S.I., pružila jedan tvrd, neobičan krimić sa nesumnjivim Peak TV atributima, zanimljivom queer glavnom junakinjom koju igra Monica Raymund, interesantno korodiralim based likom kod igra James Badge Dale i ostatkom ekipe koji se na svim važnim mestima vrhunski snašao.

Tri sezone su nas provele kroz sve finese kriminala na Cape Codu, u jakom gasu i bez opadanja intenziteta i bez utiska da se situacije ponavljaju i da se vrtimo u krug, čak i onda kad se to dešavalo. U tom smislu, ANIMAL KINGDOM ostaje nedosegnut uzor iz mnogo razloga, između ostalog jer je duplo duže opstao, ali bi recimo MAYOR OF KINGSTOWN mogao štošta da nauči od HIGHTOWNa kako se drži nivo, i kako se i ponovljene figure čine svežim u rukama majstora.

Od pisasa sa serije izdvojio bih Jordana Harpera čiji sam literarni opus otkrio preko ove serije i shvatio da to što je neko veći deo vremena bio čauš Bruna Hellera ne znači da ne krije malo Ellroya u sebi.

Monica Raymund je takođe postala glumica čije ću buduće radove pratiti s pažnjom kao i Rebecca Cutter koja je imala sličnu putanju kao Harper ali je ipak ranije postala šefica.

HIGHTOWN je bio uzbudljiva, kompaktna i održiva serija koja nije izbegavala da bude edgy i da se bez nametanja uvek uspostavi kao nešto što možda i ponajviše iščekuješ u sedmici prepunoj raznih televizijskih sadržaja.

[crippled_avenger]

U sklopu industrijske špijunaže, pročitao sam roman Juan Gomez-Jurada REINA ROJA po kome je 29. februara 2024. simbolično krenula da se emituje serija na Amazon Primeu.

Tek 31. aprila ovo može postati ozbiljan roman. Gomez-Jurado je pisac koji piše bestselere u raznim žanrovima, izdat je i kod nas ali koliko sam ispratio REINA ROJA kao roman nije prisutan u Srbiji, iako mi se čini da je jedan roman koji pripada univerzumu izdat kod nas (PACIJENT u izdanju Lagune koji se smatra prvim u serijalu REINA ROJA). Ipak, ovaj roman pod naslovom CRVENA KRALJICA dostupan je u Hrvatskoj.

Najbliža referenca za ovaj konkretni roman je opus Stiega Larssona o kome takođe imam veoma nisko mišljenje, i ako bih te dve stvari poredio onda bih mogao da kažem da je Gomez-Jurado možda kudikamo konzistentniji u svom pristupu. Larsson je pokušavao da kombinuje neku eskapističku detektivsku prozu visokog koncepta sa stvarnim događajima, da neke realne socijalne konflikte uključi u zaplete i da se dotiče nekih stvarno prisutnih oblika kriminaliteta.

Gomez-Jurado se bavim čistim trešom na svim nivoima i ko se za to opredelio neće imati prilike da luta. Ovde imamo superiorno inteligentnu junakinju koja bi se najradije osamila i patila i nema nameru da rešava zločine iako je za to predisponirana, ali onda naravno kao u svakom Seagalovom filmu svoje zavete brzo prekrši i do kraja romana samo ona rešava zločine i gasira maksimalno.

Zanimljivo je da Gomez-Jurado skoro da nije ekranizovan do sada i da će REINA ROJA biti njegova prva relevantna ekranizacija a lik Antonie Scott svakako može biti signatiure lik sa Vicky Luengo kao što je Lisbeth bila za Noomi Rapace. No, REINA ROJA koliko god bila limitirana kao proza može poslužiti kao materijal za ekranizaciju, možda pre za film nego za seriju jer nema sad tu nekog istinskog unutrašnjeg života likova i neke hemije među njima koji bi mogli biti okosnica izvan zamajca koji nudi zaplet, ali verujem da kultura koja nam je dala Alexa Pinu, televizijskog Gomez-Jurada, svakako zna šta snima.

Kao što je Pina kreirao i PERIODISTAS i SERRANOS i CASA DE PAPEL i sad je kao specijalista za krimiće, tako i Gomez-Jurado kroz razne žanrove traži smer i možda je ovde našao neku redovniju formu u kojoj će delovati.

Gomez-Jurado je pisac bestselera koji svakako tom poslu prilazi sa maksimalnom posvećenošću. REINA ROJA je solidan primer inteligentnog romana za glupe ljude, detektivskog romana za čitaoce koji o tom žanru znaju ponešto što su malo videli ili pročitali usput ali misle da znaju, i Gomez-Jurado ako išta vešto manipuliše samoviđenjem svojih čitalaca.

Njegov rukopis je precizan, događaji se ređaju u jakom tempu, opisi nude određenu dozu kiča u emociji i istraživanja u detaljima, stvarajući utisak kako čovek čitajući sve ovo ipak postaje i pametniji. Ne mogu da kažem da recimo jedan detalj o španskoj policijskoj praksi koji sam pronašao ovde ne smatram korisnim. Ipak, ukupno uzev ovo je trivijalni žanr u svojoj najtipičnijoj formi, a u savremeno doba to znači i IP koji samo čeka da bude kupljen.

REINA ROJA je u tom smislu uspela. Sam izvorni materijal ne obećava neku sadržajnu seriju ali svakako će to biti šareno i videćemo svašta.

Nažalost, ekipa koju je predvodio Koldo Serra nije uspela da spakuje iz svega ovoga atraktivnu seriju. Vicky Luengo je tu i svim silama se trudi da odigra isti gambit kao Benedict Cumberbatch u SHERLOCKu, ali ne samo da joj Antonia Scott neće biti signature rola nego će verovatno biti samo surovi podsetnik na njene mnogo bolje uloge policajki, pre svega naravno u Sorogoyenovoj ANTIDISTURBIOS.

Koldo Serra je pomislio da se malo osloni na McGuiganova rešenja iz SHERLOCKa i postigao je suštu suprotnost. Uspeo je da ih iskoristi tako da referiše na tu seriju, i slično Vicky, samo nas podseti koliko je ovo osmorazredan sadržaj u odnosu na to.

Konačno, roman Gomez-Jurada jeste glup ali nije dosadan. Serija uspeva da očuva sve što je glupo iz njega, ali da pored toga bude i dosadna. Paralelna radnja sa otetom žrtvom koja ide uporedo sa istragom imala je nekog efekta u načinu kako je sročena u knjizi. U seriji samo zaustavlja tok priče, i može se bez griže savesti premotati. A ko je čitao roman, može još štošta da premota.

Budžet serije je vrlo solidan, i evidentan je pokušaj da se za Larssona uradi isto kao onomad za Larssona, međutim, ova serija ne samo da nema internacionalni kapacitet već je slaba čak i u španskom kontekstu, tako da što se mene tiče, ovo ostaje pre svega skup promašaj, i to ne samo po budžetu već i po ljudima koji su ovde naprosto straćeni.

[crippled_avenger]

Nisam jedini koji je bio izuzetno uzbuđen zbog saradnje Adama Curtisa i Jamesa Grahama na istom projektu, pa makar to bila i režija Michaela Sheena koji ima iskustva sa sjajnim rediteljima i piscima. Ipak, uključivanje jednog takvog mavericka kakav je Adam Curtis i to specijaliste za dokumentarne filmove u nešto što je igrani socijalno angažovani sadržaj učinio je ovo jednim volatilnim miksom.

Očigledno i previše jer je trodelna serija THE WAY posle premijere na BBCu naišla na pomešane reakcije sa tendencijom da se otpiše kao iživljavanje autora koje je stavilo njihova lična interesovanja ispred celine.

Za početak, ne bih se složio da su te primedbe tačno. Prvo, THE WAY jeste atipična serija, u njoj je svako od trojice kreatora - dakle i Adam Curtis i James Graham i Michael Sheen ostavio svoj pečat, ali ne bih rekao da ikada gubi fokus na celinu. Čak naprotivm rekao bih da serija ima vrlo jasnu, žanrovski preciznu priču sa vrlo definisanim ciljevima junaka.

THE WAY čine tri dela.

Prvi govori o pobuni radništva u Port Talbotu zbog mutnih planova menadžmenta kojima ne veruju da će nastaviti sa proizvodnjom u lokalnoj čeličani. U centru priče je porodica verolomnog lokalnog sindikalnca koja trpi razdor zbog svojih raznih problema.

U drugoj epizodi, neredi u Port Talbotu prerasli su u građanski rat u Velsu i narod beži put Engleske i EU, i suočava se sa time da je država pukla po regionalnim, etničkim i svim drugim šavovima.

U trećoj, tematizuje se bekstvo sa ostrva, ko se oseća gostom na toj zemlji a ko ipak misli da mora da ostane i vodi nas ka zaključenju.

THE WAY prikazuje društveni kolaps na jedan estetizovan način, sa dosta "podrazumevanja" po čemu me je veoma podsetila na prozu J.G. Ballarda. Ovde imamo ballardovski motiv male varnice koja budi kod ljudi nagone za apokaliptičnim obraćunima i katastrofalnim raspadom zajednice. Nisam zapazio da se u kritikama pominje ova poveznica sa Ballardom ali meni je veoma očigledna. Način na koji je većina junaka spremna da intelektualno protumači ono što se dešava i da razume kakvi su procesi pokrenuti nepogrešivo evocira upravo ovog književinika.

Sheenov rediteljski postupak je sinematičan, sa nizom rešenja koja su par excellence bioskopska, i načinom da se pomiri dinamična vizuelna estetizacija sa ambicioznom glumom. Konačno, Curtisa ovde prepoznajemo pre svega kao anarhistu u samoj postavci priče koga zanima socijetalni kolaps, a sekundarno kao autora koji voli da unese dokumentarne snimke u igrano tkivo. Grahama naravno pre svega zapažamo u smislu za humor koji boji situacije i nudi nam nekoliko antologijskih scena.

Sve ovo kad se uzme u obzir, THE WAY se bez problema kvalifikuje za televizijski događaj godine, i što se mene tiče, jeste pružila ono što smo želeli. Da li je slična seriji YEARS AND YEARS? Pa, po mnogo čemu jeste, ali je i drugačija. Da li bi bilo dobro da nema tog neumitnog poređenja? U suštini ne. Vidim te serije kao nešto što je komplementarno.

[crippled_avenger]

Serija THE GENTLEMEN koju je Guy Ritchie razvio za Netflix iz svog filma nije prvi slučaj da se iz njegovih bioskopskih radova prave serijski derivati. Međutim, SNATCH kao serija nije ostavio dublji trag ni sa dvadeset napravljenih epizoda.

THE GENTLEMEN sa prvom sezonom od osam epizoda uspeva da napravi solidan efekat a tu je pored samog Ritchieja koji režira dve epizode i jedan od mojih miljenika Nima Nourizadeh sa još dve, ali i Eran Creevy koji pokazuje da kad je projekat dobro postavljen, seriju maltene može da režira ko bilo.

U THE GENTLEMEN, Ritchie razrađuje najzanimljiviju premisu svog filma koju u njemu samom nije adekvatno razradio a to su farme marihuane od kojih se izdržavaju neodrživa aristokratska imanja. I ovde imamo aristokratu, inače oficira, dakle u potpunosti zaokruženog idealnog britanskog velikaša koji otkriva lepote života sa mockney kriminalcima i njihovim internacionalnim saradnicima.

Theo James je harizmatičan kao glavni junak, vojvoda i kapetan, a Kaya Scodelario uspeva da vidno ali fino ostari kao potomak mockney kriminalne aristokratije i kćer Raya Winstonea koji je naravno u punom SEXY BEAST gasu, kako valja i trebuje.

Svaka epizoda je poprilično zaokružena peril of the week priča, sa širim manje ili više kontinuiranim meta-narativom, i zapravo Ritchie pokazuje kako u osnovi nije baš skroz savladao osnove savremene televizije, ali da njegove psine koje zamaraju na filmu mogu mnogo bolje da prođu na malom ekranu.

Dok je meni THE GENTLEMEN bio film prema kom sam bio ambivalentan, u smislu da sam mogao da zamislim nekoga kome je to genijalno, jer je to neko ko voli i LOCK STOCK i SNATCH, meni je to bilo dosadno vrćenje u krug sa dobrim glumcima i prijatnom slikom.

Ritchie je ipak izgradio kapital praveći vraglaste filmove za sramežljive ljude, i generalno pokušavao da izvrće formu za one koji o filmu ne znaju mnogo, iako se pred ozbiljnijom publikom potvrdio kao znalac u THE MAN FROM U.N.C.L.E. koji je zaista fundamentalno pokazivanje znanja. I to radi i sad na televiziji, ali u ovom medijumu je svež, i samim tim je i dalje zanimljiv.

I dalje je ovo jedan kolaž situacija koje on seče onda kad mu odgovara i pravi nekog narativnog Frankenštajna od svega toga ali u osnovi to je ipak linearnije i smislenije nego kada je to radio na filmu. Otud, činjenica da su epizode do te mere "svaka za sebe" s jedne strane pokazuje koliko je on potpuno van koraka s televizijom a naročito Netflixom, a s druge nudi nešto što začuđujuće uspeva da zasiti gledaoca, ako imamo u vidu da je ovo još jedno njegovo šibicarenje iza kog nema ničega.

Kad Ritchie šibicari, jasno je da kuglice nema u igri, pa je samim tim pleonazam reći da je ovo trijumf forme nad sadržinom. Ali, na neki način, ovo jeste trijumf jedne arhaične forme, dakle standalone televizijske epizode, učinjene atraktivnom forama od pre četvrt veka, iz čega proističe nešto što se dosta pozitivno ističe na današnjem Netflixu.

Dakle, uprkos svemu, u ovome sam uživao, naročito jer je Theo James jako dobar izbor za glavnog junaka, ima tu harizmu televizijskog mačoa ali i lepotana starog kova, a Kaya Scodelario je po prvi put pokazala možda i nagli zalazak "u godine". Neka lica poput Raya Winstonea su mi malo bajata, ali nema tu šta, to je to, besmisleno je imati primedbe na to.

Ono gde međutim Ritchie definitivno zna šta radi jeste utisak da je ovo održiva serija na duže staze. Ne toliko što nas zanima šta će se desiti jer se realno i tokom ove sezone dešava stalno jedno te isto, junaci nadmudre negativce na neki način koji ne vidimo pa nam posle pokažu, koliko zbog toga što nam je prijatno da to vidimo opet.

[crippled_avenger]

Rođen sam godinu dana posle izlaska filma AMERICAN GIGOLO Paula Schradera tako da kada sam ga gledao to je već bila priča smeštena u epohu i nije mogao imati ulogu u mom životu kakvu je imao u vreme premijere, naročito u SFRJ i drugim pasivnim krajevima gde je verovatno predstavio jedan potpuno novi način života, modu i generalno stil, uvodeći Richarda Gerea kao standard muškog seksepila itd.

Dan-danas slušam priče starije gospode o tome da su nosili sakoe kao Gere pod uticajem filma i obnavljali garderobu u skladu sa onim što su videli. Ali, isto tako je činjenica da u stranim romanima vrlo često nailazim na opis da neko izgleda kao fan tog filma.

Ako tome dodamo da nisam previše sklon fetišizaciji Paula Schradera kao reditelja i da ipak bitno više cenim njegove scenarije koje je režirao Scorsese od svega ostalog, gledanju serije AMERICAN GIGOLO sam prišao bez ikakvog opterećenja, izuzev informacije da ju je kritika sa obe strane Atlantika sahranila.

Međutim, ova serija je nešto potpuno drugačije od filma i u stvari može se reći da ona uzima elemente iz njega i samo ih preslaže sa ciljem da ispriča nešto svoje. Ovde takođe imamo žigola koji izlazi iz zatvora gde je robijao zbog ubistva koje nije počinio, gde se dakle vrši inverzija motiva iz izvornog filma i on kad se nađe na slobodi uskoro biva uvučen u novu misteriju pa možemo reći da je ono što je kod Schradera bila sporedna linija priče ovde postavljena kao glavna.

S druge strane, moderno društvo, tržište seksa, lepote i glamura nalaze se u pozadini i veoma određuju sve protagoniste ove priče - s tim što je ovde ipak primaran jedan prilično hardkor krimić čiji je rezultat jedan vrhunski noir ugođaj.

Jon Bernthal donosi drugu vrstu seksualnosti u odnosu na Gerea, svet tržišta seksa malo više liči na Schraderov HARDCORE nego na izvorni AMERICAN GIGOLO, seks je prikazan kao opasnost a opasnost i nasilje su seksi.

Nisam ni slutio da David Hollander, autor solidnog ali daleko od epohalnog RAY DONOVANa ima nešto ovako dobro u sebi, i to još u svom prvom skroz solo projektu - on ga je po Schraderovim likovima sam razvio, scenaristički i rediteljski postavio.

Međutim, kao i uvek kad je američka televizija u pitanju, talent pool je mnogo dublji nego što mislimo, a to najbolje zna Jerry Bruckherimer koji je sa dvoje čauša Bruna Hellera uspeo da napravi nešto tako izvrsno kao što je HIGHTOWN, pa ne treba da čudi šta je uspeo da zakuva sa jednim ipak bitno uglednijim profesionalcem.

Bernthal je okružen vrsnom ekipom, fatalnu staru ljubav igra Gretchen Mol, losanđelesku verziju Kovačevićevog Đorđa Džandara igra Leland Orser, ali antologijska rola hardboiled detektivke pripada Rosie O'Donnell. NIje nikada bilo sumnje da je ona vrhunska glumica, ali ova uloga ne samo da donosi izvrsnu glumu već i vrhunsku transformaciju do tačke da taj lik zaista može da zasluži vlastiti procedural.

David Hollander uzima jednu od tradicija Peak TVa a to je korišćenje flešbeka da bi se otkrilo nešto o likovima i pored te funkcije uvodi još jednu - koristi ih za estetizaciju, građenje ritma, nekim akcentima iz flešbekova razvija dramaturgiju romana praktično u jednoj vrlo čvrsto postavljenoj kriminalističkoj seriji, i to rešenje ovde funkcioniše čak i bolje nego inače jer u njemu mehanike - koja mene inače iritira više nego što bi trebalo i ume da mi pokvari utisak više nego što je razumno.

Naravno, moguće je da sam ja snob koji je našao seriju koja se nikome ne sviđa i proglasio je za nešto genijalno, ali moguće je da su svi ostali iz ovog ili onog razloga odlučili da je sahrane, nezasluženo.

AMERICAN GIGOLO kao serija definitivno neće mnogo uticati na izbor garderobe ili ukus za muziku, u tom pogledu ne diktira trendove ali svakako neću dopustiti da ode u zaborav kao njihova žrtva.

[crippled_avenger]

Seriju INDUSTRY kreirali su Mickey Down i Konrad Kay a izvršnu produkciju i režiju prve epizode izvela je Lena Dunham.

Ova serija je označila Lenin iskorak na britansku teritoriju, ali sadržaj je atipičan.

Nisam gledao puno tih serija o biznismenima, u kojoj su njihove životne priče date u jakoj sprezi sa biznisom. Dakle, propustio sam BILLIONS i slične stvari, a SUCCESSION ipak nije to. Međutim, to ne znači da taj yuppie pop ne volim da pogledam.

Štaviše kad sam bio osnovac, još pre raspada SFRJ voleo sam da gledam neku seriju o brokerima iz Cityja, ni do danas nisam siguran koja je ali mislim da bi mogla biti CAPITAL CITY, barem po opisu.

Dakle, nisam neki veliki gledalac ovog tipa serija ali mogu da pogledam.

U suštini INDUSTRY kao serija HBOa ima edge ali je to fundamentalno ništa drugo nego workplace melodrama, i kao takva funkcioniše jako dobro i ima održivost. Serija nema taj HBO kalibar, pa čak ni anatomiju. Ona je mnogo više na nekoj recimo BBC liniji jer je na kraju krajeva ovo "obična" serija, nije "više" od televizije.

Ipak, autori - a Lena je postavila mustru u prvoj epizodi - uspevaju da naprave da ovo ipak bude nešto "više od televizije", utoliko što je više edgy od nekog formata kako se ove serije inače rade. Zato je INDSUTRY zanimljiv žanrovski eksperiment, zapravo, serija koja u realnom vremenu pokušava da prevaziđe sebe i u tome uspeva.

[crippled_avenger]

Češka serija HORICI KER po scenariju Stefana Kulika koji je za evropski HBO radio invanrednu seriju PUSTINA, predstavlja luksuznu ekranizaciju slučaja Jana Palacha koji je izvršio protestno samoubistvo pre 55 godina tako što iz spalio protiveći se sovjetskoj okupaciji Čehoslovačke.

Jan Palach je danas ličnost o kojoj svi znaju i njegov gest je dobro poznat.

HORICI KER se bavi njegovim slučajem počev od samospaljivanja pa nadalje i prati kakve je posledice snosila njegova porodica to jest kako su reagovale vlasti kako spram samog Palacha a tako i kasnije kada se još jedan momak zapalio iz istih razloga.

Agnieszka Holland je svemu ovome donela holivudsku veštinu realizacije i ova serija prvo izvanredno izgleda. Nažalost, prva bezmalo jednoipočasovna epizoda je i najuspelija i preostale dve koje su nešto kraće ali traju duže od sata ne uspevaju da dobace do nje, pre svega jer su limitirane istinitim događajima. U tom smislu, seriji se ne može ništa zameriti, naročito jer Agnieszka Holland sve ovo realizuje vrlo koncentrisano i energično, i to je čini možda i najvitalnijom predstavnicom svoje generacije u evropskom filmu.

Kada se već pravi politički film, nema razloga da rukopis i kompetencija budu u najboljem smislu holivudski i sve ono o čemu sanjaju naši autori aktuelnih političkih, tzv. "nacionalnih" projekata i istorijskih fresaka jeste ono što Agnieszka Holland zapravo radi.

Inače, ova serija je imala sličnu sudbinu kakvu su obično imali ti naši "nacionalni projekti"; premontirana je u film i poslata za "oskara" kao češki kandidat ali AMPAS ju je odbio.

[Krsta Klatić Klaja]

Završio 3. sezonu ONLY MURDERS IN THE BUILDING, meni ovo i dalje super

nije ovo nešto komplikovano, nema neke velike misli iza svega, rekao bih samo da mi prosto odgovara šta gledam

da li se pretvaram u hipstera...

[crippled_avenger]

Pepe Coira i Fran Araujo kreirali su vrlo zanimljivu špansku kriminalističku seriju RAPA za kompaniju Movistar, špansku telekomunikacionu kuću koja je postala značajan igrač na tržištu serija koje su postigle uspeh i u lokalu i u svetu. U izvesnom smislu podsetila me je na HBO seriju PUSTINA jer se bavi ubistvom u jednoj maloj sredini pritisnutoj promenama u životu koje će doneti veliki rudnik, ali u suštini je ipak reč o različitom pristupu.
Dok je PUSTINA bila ipak jedna dubinska i realistička, skoro pa naturalistička, studija češke varošice, RAPA je ipak žanrovski rad, iako smešten među "običan" svet kome se takvi zapleti ne dešavaju prečesto. Da, glavna junakinja je policajka ali glavni junak je isto tako nastavnik književnosti koji pati od ALS i želi da reši misteriju ubistva gradonačelnice.
Osveženje u seriji jeste što odmah znamo i ko je ubica, jedna naizgled obična i bezazlena, pa čak i humana žena, fizioterapeutkinja koja radi sa glavnim junakom, tako da se RAPA pre svega može definisati kao whydunit i lov na ubicu gde misterija nije u identitetu već u motivima a napetost prositiče iz pokušaja policije da uhvati počinioca.
Zanimljivo je da u seriji RAPA, gledaoci uprkos tome što su upoznati sa identitetom ubice i znaju da će se ispostaviti da je imala neki ozbiljan razlog za to što je počinila, ipak navijaju za policajku i nastavnika da je ulove.
To je postignuto time što liku ubice nije dat neki cinični šarm kojim vuče državne organe za nos, uprkos ozbiljnim motivima ipak deluje kao da nije iscrpila sve druge načine rešavanja problema i averzija prema njoj je izgrađena bez posezanja za nekim prikazivanjem negativnih osobina ili karikaturalnošću. Otud se može izučiti način kako je lik postavljen da bude istovremeno i višeslojan i shvaćen a opet da bude dobar plen u detektivskom lovu.
Serija je veoma estetizovana. Krajolik i ambijenti su maksimalno iskorišćeni, Javier Camara u glavnoj ulozi je napravio odmak u odnosu na svoju signature rolu iz komedije o korumpiranom političaru koja je poslednjih godina bila veliki hit na španskom TNTu.
RAPA je kasnije dobila još sezona a naišla je na dobru reakciju španske javnosti.

[crippled_avenger]

TOKYO VICE u drugoj sezoni nažalost nije uspeo da nam pruži ono što je u prvoj, iako je i dalje reč o jednoj izvrsnoj seriji kojoj se malo šta može zameriti. Na neki način, moguće je da u drugoj sezoni nema onoga što se samo jednom može pružiti, a to je svežina usled promene ambijenta i okupljanje jedne nove ekipa na jednom drugačijem mestu.

No, svežina na stranu, ono što mi je sasvim sigurno bilo problem jeste činjenica da jakuze u drugoj sezoni, po asortimanu pretnji, deluju kao i svaki drugi kriminalci viđeni u seriji. Naprosto, razrešenje u kom se tenzija stvara tako što je nekome otet neko drag prosto dobacuje niže od očekivanog nivoa ove serije.

Međutim, moguće je da sam prosto samo previsoko postavio očekivanja, no ne mogu protiv utiska koji je u drugoj sezoni više imao temelj u poštovanju nego u uživanju.

[Krsta Klatić Klaja]

nadam se da nikad nije kasno ali počo sam Sopranose!!!

Epohalno, skoro najbolja serija svih vremena

[Krsta Klatić Klaja]

Počeo Sugar sa Kolinom Farelom, za sad mi je vrlo interesantno

u suštini noir dekonstrukcija, poigravanje sa tropima hardboiled detektiva koji u suštini gleda hardboiled klasike dok radi na slučaju

i mislim da za sada šljaka u okvirima 21. vijeka

vidjećemo kako će se dalje razvijati

svakako nešto drugačije u ponudi

[Petronije]

Ja sam pogledao Love&Death, po istinitom događaju sa početka osamdesetih. Mogu da preporučim, mini serija je u pitanju.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[crippled_avenger]

Marie Agerhaell je kreirala, režirala i odigrala seriju DIPS koja bi se mogla definisati kao THICK OF IT smešten u švedsko ministarstvo spoljnih poslova. DIPS nije na nivou THICK OF ITa, nije to neka visoka nauka tog profila, ali je to izvanredna jednostavna mala serija. Dakle, ta vrsta serija svakako može otići put vrhova kao što je THICK OF IT. U to nema sumnje, ali se može uraditi jednostavno i efikasno i da opet bude dobro a DIPS je primer. Agerhaell predvodi vrlo solidan i sugestivan glumački tim, sa tri glavna komična lika i epizodistima koji su mahom zaduženi da budu straight people oko kojih će se šale graditi.

[crippled_avenger]

Fernando Meirelles se poslednjih dana aktuelizovao kao reditelj prestižne i upečatljive televizije u serijama kao što su SUGAR i THE SYMPATHIZER.

Ipak, Meirelles je već neko vreme aktivan na televiziji i u HBO seriji PICO DE NEBLINA, on pomaže svom sinu Quico Meirellesu kao reditelj na nekoliko epizoda i producent.

Seriju su kreirali Caue Laratta, Mariana Trench Bastos, Chico Mattoso i Marcelo Starobinas. U žanrovskom pogledu ova serija bi se mogla definisati kao hibrid kriminalističkog i problemskog pristupa a u osnovi je ipak pre svega melodrama sa izrazitim smislom za humor.

Serija se uslovno rečeno bavi alternativnom stvarnošću jer je smeštena u Brazilu u kom je legalizovana marihuana. Quico Meirelles je naime verovao da će kanabis biti legalizovan u Brazilu već 2019. međutim to se nije desilo. Stoga, ova serija se dešava u alternativnoj realnosti u kom se ta legalizacija jeste desilo. Možda je takav propis nedovoljna razlika u odnosu na postojeću regulativu da bi se govorilo o "alternativnoj stvarnosti", međutim u Brazilu gde je cela jedna klasa praktično uključena u trgovinu opijatima, među kojima je marihuana najmasovnija, to jeste veoma bitna društvena transformacija.

Glavni junaci su sin nekada čuvenog dilera i gangstera koji je danas sitni, ali veoma inteligentni i elegantni diler i njegov najbolji drug koji je ambiciozniji u pogledu želje za napredovanjem u svetu organizovanog kriminala. Putevi im se razdvajaju kada nastupi legalizacija jer diler odlučuje da uđe u legalni posao i to sa jednim svojim klijentom, sinom bogatog građevinskog magnata. Međutim, dva nepo babyja sa dve strane zakona imaju teškoće kada uđu u legalnu prodaju marihuane i to mnogo više sa predstavnicima sistema nego sa onima iz podzemlja.

Priča je vrlo zanimljiva, nosi dosta spontanog humora koji proističe iz situacija, a Luis Navarro i Henrique Santana su izuzetno uspela glumačka podela u glavnim ulogama koje uspevaju da dignu na najviši mogući nivo. Meirellesi su delegirali sina Quicoa da generalno vodi seriju kao showrunner i glavni reditelj, ali iver ne pada daleko od klade. Iako je Fernando snimio dve epizode u prvoj sezoni i sve ostale su visokoestetizovane, i PICO DE NEBLINA izvrsno izgleda u svim aspektima produkcionog dizajna i svih ostalih vizuelnih rešenja.

Otud, ova serija nema puno slabih tačaka, a veoma uspešno se uklapa u HBO paradigmu serije koja je "about a lot of things". Jako je teško naći uopšte uporediv primer jer u njoj ima podjednako DNK serija poput HOW TO MAKE IT IN AMERICA ali i BREAKING BAD. Isto tako, ona je ornamentalistična ali ne deluje da je nametljivo pravljena "za izvoz" iako svakako jeste materijal koji traži publiku.

Snimljeno je dvadeset epizoda u dve sezone.

[crippled_avenger]

Serija SUGAR je impresivna na mnogo nivoa.
Međutim, ako bismo izdvojili jedan koji je ključni onda je to svakako činjenica da je u njoj kreator i većinski scenarista Mark Protosevich uspeo da u televizijskoj formi unese nov smisao filmu kao mediju.
U određenom smislu, možemo da kažemo kako je serija SUGAR zapravo priča o tome da su filmovi u stvari najznačajnija kulturna baština čovečanstva, ne samo kao riznica zapleta i sudbina raznih junaka, već kao sada već duboko utemeljena mitska i vrednosna matrica koja se može koristiti kao uzor.
Preokret koji dolazi u šestoj od osam epizoda, smatra se predmetom kontroverze jer ga je deo kritike percipirao kao nešto ili suvišno ili zanimljivo, ali relativno kasno u odnosu na razvoj priče. U mom tumačenju, ovo je formalno valjano izveden preokret - logičan je i neočekivan, mada nije neočekivan u pogledu suštine koliko u samom izboru šta će biti njegova forma.
Međutim, taj preokret je zapravo uspeo da celoj seriji pruži još jedan idejni sloj, ali isto tako i da njenoj osnovnoj ideji - ovoj o filmu kao civilizacijskom temelju - da neku vrstu logičnog razjašnjenja.
Sama serija bi se mogla definisati kao klasicistički noir u kom ima veoma klasično postavljenog privatnog detektiva, bez prošlosti, opterećenog bolešću nejasnog porekla - premda je jasno da je reč o nečemu s nervima i verovatno autoimunom, dakle iz njega samog, kog zamršeni slučaj nestanka mlade devojke podstiče da kroz tu potragu razreši traumu nestanka svoje sestre.
Taj detektiv je poliglota i filmofil koji sam priznaje da nedovoljno poznaje ljude pa događaje kao i ličnosti percipira iz iskustva gledanja filmova.
On, poučen filmom kreće da rešava slučaj koji se dešava iza scene, u koji je upletena jedna moćna holivudska kuća, sa svojim alfa-patrijarhom i na razne načine degenerisanim potomcima.
Serija obiluje simbolikom, junaka oblikovanog nečim sa ekrana koji ulazi iza scene, sve to je dato u formi detektivskog slučaja i pitanje je samo koliko će on duboko uspeti da zađe i koliki će deo svog sveta uspeti tom prilikom da rasvetli.
Seriju je postavio Fernando Meirelles, brazilski reditelj koji verovatno nije uspeo da na velikom ekranu postigne onu slavu koja mu je delovala nadohvat ruke, a drugi reditelj je Adam Arkin, Alanov sin. Veoma je zanimljiv taj nepo aspekt priče gde ima Fernanda čiji je sin Quico veoma uspešan brazilski sineasta u usponu - možda čak i zanimljiviji od oca na duže staze, i imamo Adama kao Alanovog sina koji uprkos brojnim kvalitetima i velikom uspehu na televiziji, ipak nije izašao iz očeve senke.
Ovde njih dvojica obrađuju temu filmadžijske porodice, junaka formiranog filmom u realnosti koja je veoma ubedljiva, skoro naturalistička u pojedinim aspektima, i sam njihov angažman je veoma meta.
Meirelles je majstor grčevitog i grozničavog pristupa, i on gradi vizuelnost ove serije kroz kombinaciju igranog materijala sa glumcima i inserata iz klasičnog noira koji su u funkciji fleševa junaka i evokacije bitnih lekcija koje je naučio o ljudima. Ipak, ovo se nikada ne pretvara u vic i ne postaje DEAD MEN DON'T WEAR PLAID, pa čak ni jednostavan meta detalj da se u seriji pominje film LA CONFIDENTIAL i da istovremeno u njoj igra James Cromwell ne smeta. Štaviše, deluje da je film pomenut kako bi se pitanje Cromwella skinulo sa dnevnog reda.
U određenom smislu, Protosevich ovde uvezuje nekoliko svojih tema kojima se bavio u naslovima kao što je THE CELL ili OLDBOY, i daje im novu dimenziju. Sve to radi sa integritetom kakav se retko sreće.
U pogledu tog integirteta, reklo bi se da su Protosevich i Meirelles uspeli da zaštite SUGAR u najvećoj mogućoj meri, usput stvarajući nešto što stoji samo za sebe, ali i nagoveštava održivu seriju na duže staze koja bi, doduše, verovatno razvodnila sve ono što je bilo jezgrovito u ovoj priči.
SUGAR unosi elemente drugih žanrova u krimić, međutim, na kraju svega, ono što su bitni delovi zapleta bazira na noiru, iznova nas podsećajući kakve su sve mogućnosti vrhunski osmišljenog žanrovskog ostvarenja, a naročito noira i krimića uopšte, koji nikada ne izlaze iz mode.

[Krsta Klatić Klaja]

Sugar True Detective!!!

Tvist mi je isprva sačuvajbože, ali da, ovo otvara vrata da se koncept filma kao civilizacijske matrice dalje razradi.

Nadam se 2. sezoni i samo da ipak ne preskoči previše filmskih perioda, realno ima šansu da prođe kroz Holivud natenane.

[crippled_avenger]

U drugoj sezoni, PICO DA NEBLINA dobija mnogo klasičniji kriminalistički zaplet, sa junacima iz prve sezone koji kroz jednu svoju urotu prepunu velikih opasnosti moraju da se iskupe jedni pred drugima i iznova se ujedine.

U deset epizoda imamo čak dve koje se mogu posmatrati kao bottle episodes, uprkos tome što se u njima dešava nešto što utiče na kasnije dogaađaje. Pa ipak, iako te dve epizode idu jedna za drugom, ne uspevaju da poremete celinu i da je uspore.

Naprotiv, ova sezona je drugačija od prve i uprkos tome što je kriminalistički zaplet nešto što je ipak prirodna stvar za priču o trgovini marihuanom, na kraju ipak nije manje nekonvencionalna i sveža od prve.

Otud, može se reći da je high spirit (pun intended) očuvan, da se serija nimalo nije ulenjila i da je ono što je izvorno postigla i nadogradila.

[crippled_avenger]

U drugoj sezoni serije INDUSTRY, onaj zametak sebičnosti, pokvarenosti i dekadencije koji postoji u junacima pušten je da skroz procveta i taj rizik se autorima možda isplatio a možda i nije. Naime, serija je dobila jednu adekvatnu dozu cinizma i socijalne destrukcije koja stoja nasuprot glamuroznih japi ambijenata i podeli koja bi mogla imati uspeha u nekoj CW seriji. Sve jasno. Alli, isto tako bitno je smanjila brigu gledalaca za junake jer naprosto ipak nisu uspeli toliko da nas vežu u prvoj sezoni da bismo sada "jahali sa njima" kada su postali toliko nevaljali.