Šta sam lijepo/so-so/ružno od serija gledao...

[crippled_avenger]

David Hare je za BBC i Netflix napisao seriju COLLATERAL. U četiri epizode, Hare kreće silovito u prve dve ali onda u druge dve se sve razvodni i razrešenje je ipak razočaravajuće.

Nije mi toliko smetao taj street level nivo razrešenja iako je inicijalna misterija više obećavala koliko način izvedbe koji je prosto mlak i izgleda kao da se pisac umorio.

No, SJ Clarkson sve režira vrlo ambiciozno, glumci su vrhunski i u imenima i u izvedbi, dakle ima šta da se vidi uprkos antiklimaktičnosti.

[crippled_avenger]

Manje poznat podatak iz mog života jeste da sam dosta dugo želeo da postanem lekar kad porastem, tako da sam kao klinac obožavao da gledam bolničke serije koje su bile brojne i raznovrsne, razvijajući se generalno u dva smara - one iz prizemlja, dakle iz hitne službe (iz detinjstva recimo pamtim TRAUMA CENTER kao seriju koja me je fascinirala, naravno najbitnija serija tog tipa je ER) i serije sa sprata, a to su serije koje se bave životom na odeljenju i tu je takođe bilo raznih (svakako kod nas najpopularnija u vreme mog detinjstva DIE SCHWARZWALDKLINIK).

Kasnije sam zadržao izvesno interesovanje za medicinu ali sam potpuno izgubio korak sa serijama, a i one se prilično degenerisale kada je praktično jedna detektivska serija počela da dominira žanrom - mislim na HOUSE M.D.

HIPPOCRATE je moj veliki povratak gledanju bolničkih serija, i u tom smislu moram da kažem da sam pogodio jedno izvanredno izdanje. Seriju je kreirao i režirao francuski lekar i reditelj Thomas Lilti koji se u principu prevashodno bavi filmom sada (premda je volontirao za vreme Covida)i reč je o seriji koja za sada ima dve sezone po osam epizoda.

Izvedena u stilu "povišenog realizma", serija je dinamična, na finoj granici između dinamike pa i melodramatičnosti network serije i nešto pretencioznijeg realizma Peak TVa. Iz networka ima sve ono što cenimo kada se dobro izvede, i samo tada, a ovde je dobro izvedeno - junak sa tajnom, will they or won't they, borbe između dva pogleda na svet među podjednako simpatičnim junacima.

Sve što znamo kao kliše, Lilti izvodi dobro, sa izvanrednom ekipom u kojoj okuplja glumce aktivne na filmu. I njegov pristup je filmski. Na neki način, serija je spin-off iz njegovog istoimenog filma, i uspeva da postigne vrlo energičan film look i što je još važnije iskoristi činjenicu da je snimana u napuštenoj bolnici a ne na studijskom setu.

Prva sezona se dešava na "spratu" ali u vanrednim okolnostima kada lekari završe u karantinu zbog tropske zaraze i brigu o pacijentima preuzimaju stažisti. Dakle, ovde kombinuje oba stila. Iako je "gornji sprat" u pitanju, u suštini imamo energičnost serije iz "prizemlja".

HIPPOCRATE je u prvoj sezoni izuzetna serija, faktički razumljiva svakom i svakako vredna gledanja. Za ljubitelje bolničkih serija, ona je nešto zaista obavezno.

Inače, u Francuskoj postoji ceo institut koji se bavi izučavanjem prikaza bolesti u umetnosti, pa je dostojno da takav teorijski temelj ima ovakav rezultat u praksi.

[crippled_avenger]

U drugoj sezoni HIPPOCRATE odlazi "u prizemlje" i ovog puta odeljenje interne medicine biva pretvoreno u hitnu pomoć a naši omiljeni stažisti imaju košmarno-intenzivnih nedelju dana.

Snimanje serije počelo je sa izbijanjem Covida, prekinuto je a kreator serije Thomas Lilti je otišao da radi u struci, kao lekar. I onda je potom nastavljeno, s tim što se ova sezona iz 2021. kad je emitovana, završava baš izbijanjem Covida.

Sezona ima visok nivo, nastavljen na prvu i ponovo je pravo uživanje videti vrhunsku bolničku seriju kako uspeva da se nametne kao održiv višesezonski koncept.

[crippled_avenger]

Jedna od Netflixovih prestige ponuda za ovaj "sporiji" deo sezone je mini serija ERIC po scenariju Abi Morgan u kojoj Njujork osamdesetih predstavlja opasno mesto za lutkara jimhensonovskog profila koji gubi razum i tone u adikciju kada mu mali sin nestane bez traga.

Započinje istraga, otkriva se njujorško podzemlje i naličje, dečakov nestanak rastura osinje gnezo porodičnih trauma ali i mračnih sfera tržišta seksa i društvene hipokrizije.

Serija bi se mogla definisati kao prestige rip-off serije HAPPY koju je po stripu Granta Morrisona napravio Brian Taylor, samo naravno nije toliko ekstravagantna i senzacionalna, odnosno nije remek-delo ukratko rečeno. Međutim, premisa po kojoj lutkaru u trenutku životne i sledstveno okinute psihotične krize pomaže izmišljeni lik iz dečje serije je nepogrešive HAPPY.

Da se razumemo, sva ova poređenja sa serijom HAPPY ne dajem u optužujućem tonu, ali ako se već ide u tom smeru da se pakuje "HAPPY za odrasle", onda stvar mora biti besprekorno izvedena, a nije.

Paradoksalno, serija padne u poslednjoj epizodi i to u režiji gde je namera očigledno bila da se parodira, i prenaglašeno evocira stilski žargon porodičnog filma epohe, ali u tome se preteralo, pa je ispalo dosta strejt i samim tim mimo onoga što je bio zahtev priče.

Pa ipak, ovo jeste jedna od onih serija koje su kritične kad govorimo o kapacitetu da se uprska na kraju ali to se ipak desilo samo u limitiranom obimu.

[crippled_avenger]

Chan Wook Park i Don McKellar su za televiziju kreirali ekranizaciju romana Viet Thanh Nguyena THE SYMPATHIZER. Iskreno, teško je objasniti šta su oni ovde hteli. Ovo je neka kao satirična slika vijetnamskog slučaja iz vizure vietkonškog obaveštajca koji se posle pada Sajgona ubacuje u dijasporu, sa idejom da dokrajči izbegli oficirski kor i njihove pokušaje da iznova preuzmu vlast.

Tako da tu priču malo pratimo ozbiljno, a malo kao i šaljivo, a malo tu sad ima i nekih digresija gde su neke ozbiljne a neke baš i nisu, međutim to što se dešava u ovoj seriji ipak vapi za nekom koncentracijom u praćenju i zahteva da gledalac kako-tako uspostavi neki odnos prema likovima i dešavanjima. A u tome ova serija ne uspeva.

Ako su pojedine epizode, kao recimo prva ili ona o snimanju filma čak i prilčno aktraktivne za gledanje, ako imamo u vidu da su seriju režirali Chan Wook Park, Fernando Meirelles i Marc Munden, ima ovde šta da se vidi. Ipak, sve to je začuđujuće mrtvo kada ne postoji mogućnost da se gledalac veže za bilo koji element, pa makar to bio samo stav prema događajima, ili barem prema formi.

Međutim, to ovde izostaje. Neobično je za HBO da sebi dozvoli da neko snimi besmislicu a ja se plašim da je THE SYMPATHIZER upravo to. Serija koja na kraju toliko biva opterećena raznim uglovima gledanja, raznim istorijskim i izmaštanim događajima da iz nje ne proishodi ništa drugo nego jedna hrpa manje ili više atraktivnih prizora i rešenja.

Robert Downey Junior koji igra sve američke korozivne likove u jednom NORBITovskom maniru je isto izvor ambivalentnog utiska. Nije problem što je on loš, mada ovo je vrlo tipičan nastup za trenutnu fazu karijere gde prešmirava i ubija u svakom kadru, nego što nema nekog preteranog smisla ni to rešenje sem eto da se on malo zabavi.

U suštini, ova serija je nešto što je verovatno interesantnije njenim autorima nego gledaocima. Ako volite da uživate u tuđem uživanju, gde povremeno ne znate da li je nešto PLATOON ili TROPIC THUNDER ili nekim čudom, oba, ovo je za vas.

[crippled_avenger]

MACHINE je idejno čedo reditelja Freda Grivoisa koji je na početku karijere radio neke dizajnerske poslove na filmovima Jacquesa Audiarda i verovatno otud dolazi mogućnost da se sa njim na ovoj seriji kao kreator i scenarista potpiše čuveni maestrov saradnik Thomas Bidegain.

Jasno je da svaki film koji dolazi od čoveka Bidegainove reputacije zaslužuje pažnju, ali isto važi i za seriju, naročito kad je reč o jednoj referencijalnoj zamisli gde se namerno ukrštaju omaži KILL BILLu i vrlo ortodoksna sindikalna drama.

Serija je zanimljiva pre svega zbog toga što želi da smesti stilizovanu, "povišenu" akciju u milje radničke borbe, a ona je pak rađena realistički, u širem smislu. To dovodi do izvesnog disbalansa u stilskom pogledu i na gledaocu je da se sam odluči i proceni da li je to iracionalnost koju auteur može da dopusti sebi ili greška.

No, jasno je da disbalans postoji svesno i da su se tu autori kockali. U mom slučaju, ne mogu reći da su izgubili moju pažnju, pogledao sam sezonu do kraja, no čini mi se da ni tvorci ni gledaoci tim eksperimentom nisu mnogo dobili osim što su oba elementa koja kombinuju ostavili nedorečenim.

Ako bude druge sezone, pogledaću je. Serija se posle šest epizoda vrlo ambiciozno završava sugestijom da se priča "mora" nastaviti. Ipak, čini mi se da su autori u to ubeđeniji ne samo od mene, nego i od samih likova.

Jaka tarantinovska dimenzija i izrazita stripovska stilizacija iako po definiciji treba da pospešuju serijalnost, ovde nisu postigli taj efekat.

[crippled_avenger]

David E. Kelley je ozbiljno uneredio motku sa adaptacijom romana Toma Wolfea za Netflix. Uprkos podeli koju predvode Jeff Daniels i Diane Lane, ovde imamo posla sa jednim besmislenim pokušajem da se ekranizuje klasik a da pritom autori niti znaju šta bi tačno želeli da nam kažu, niti su našli adekvatnu priču unutar knjige za to, a ono što im je definitivno izmaklo je način.

Čini se da je ova serija čak nekako i dobro prošla u recepciji kao mlaka jer je realno mnogo užasnija od toga.

[crippled_avenger]

Treća sezona serije GOLIATH odlazi u čistiji psihodelični vajb, u odnosu na čisti quirk koji je krasio drugu sezonu. Štaviše, raznorazne šamanske indijanske lule ovde imaju značajnu ulogu u životu junaka, pre svega negativaca u slučaju Billyjevog pokušaja da donese odštetu kalifornijskim zemljoradnicima kojima je bogati rančer uzurpirao vodu iz državnih izvora.

Nasuprot Billy Bob Thorntona, Dennis Quaid i Amy Brenneman igraju uvrnuti par bogatih farmerskih naslednika spremnih na sve.

Sezona deluje da je malo stvarana na mah, pokrene se pa stane, pa opet krene, u njoj ima dosta proizvoljnosti, pa i lutanja, tako da definitivno jeste slabija i od prve i od druge sezone. Međutim, GOLIATH je tako koncipirana serija da u njoj uvek ima šta da se vidi, pa makar to bio samo Billy Bob Thornton. A ovde svakako ima trista čuda i mimo njega.

Na kraju uostalom, showrunneri uspeju da povežu redove i izvedu stvar do više nego zadovoljavajućeg ishoda. Ipak, sasvim sigurno da je neujednačena treća sezona doprinela tome da četvrta bude poslednja.

[crippled_avenger]

Četvrta sezona serije GOLIATH je u pogledu objekata mnogo kamernija. Smeštena je mahom u enterijere a i u njima joj nedostaje lokacijska vibrantnost koja je krasila ovu seriju. U tom pogledu, može se reći da izgleda produkciono oskudnije od ranijih sezona, iako u glumačkoj ekipi sa J.K. Simmonsom, Bruceom Dernom, Jenom Malone i Lenorom Critchlow nimalo ne zaostaje zapravo.

Sam zaplet je zanimlji, aktuelan i tiče se epidemije zloupotrebe opioida u SAD.

Za razliku od treće sezone gde tradicionalne indijanske biljke imaju psihodelični okvir, ovde je oniričnost bazirana na Billyjevom susretu sa smrću u prethodnoj sezoni a ako imamo u vidu da se i Cooperman kog je u prvoj sezoni igrao William Hurt ovde oprašta od glavnog junaka (a znamo da je u vreme snimanja on već imao terminalnu dijagnozu), smrt je mnogo više od lajtmotiva ove sezone.

Na nivou izgleda, uprkos tome što se dešava u ikoničnim ambijentima San Franciska, četvrta sezona loše izgleda. Ipak, priča je solidna, i do kraja uspeva da iznese ono što je započeto.

Za razliku od treće sezone koja je bila egzotičnija ali i formalno manje disciplinovana, ova se stabilno drži i kreće, ali ukupno uzev ipak postiže manji efekat od sve tri, možda zato što je svaka karta odigrana ranije a možda i zato što je vizuelnost i odnos prema produkcionom dizajnu bio bitan deo izraza.

[Truba]

kakav je ovaj neki Rig škotski mislim

[crippled_avenger]

Francuska serija BECOMING KARL LAGERFELD nudi relativno nekompletnu sliku jedne bitne faze u životu velikog kreatora, i deluje kao da su producenti planirali da snime nekoliko sezona ove priče sa Danielom Bruhlom u glavnoj ulozi, i to mi je ostavilo prilično odbojan utisak.

Ne samo zato što je ovo tema koja je po prirodi za limited seriju nego i zato što se sve prilično iritantno "ne zaključuje" na kraju sezone, što realno ne bi smelo da se radi ni u klasičnim kontinuiranim serijama.

Bruhl je sjajan glumac i nema sumnje da je Lagerfelda odigrao jako vibrantno i pre svega dostojanstveno i zapravo su glumci najveći adut ove serije. Rekonstrukcija epohe je takođe vrlo solidna, međutim, samo vođenje priče je prilično klimavo, tako da se na kraju ova serija više gleda zbog glumaca i atmosfere nego što uspeva da ubedi svojim sadržajem.

[crippled_avenger]

Andrej Gelasimov i Oleg Malovičko kreirali su seriju НУЛЕВОИ ПАЦИЕНТ po izuzetno važnom istorijskom događaju, epidemiji HIVa u dečjoj bolnici u Elisti 1988. godine. Do tog trenutka HIV je u SSSRu bio predstavljan kao nešto što tamo ne postoji, kao bolest afričkih studenata koje su zbog infekcije deportovali, nešto što se možda javi među nekim potpuno marginalnim grupama homoseksualaca i prostitutki koji zvanično ionako jedva da postoje. Međutim, u SSSRu se tvrdilo da HIVa tamo nema i da je to bolest Zapada.

Međutim, u dečjoj bolnici u Kalmikiji kreće epidemija, 270 dece je na kraju inficirano i u njoj je utvrđen nulti pacijent za taj konkretni slučaj.

Glavni protagonisti su likovi koji su postojali u stvarnosti ali su im promenjena imena. Serija se vodi danas u potpunosti odbačenom teorijom zavere da je virus tako uspeo da se proširi zahvaljujući zaraženom imunoglobulinu i oko nje gradi moralne dileme glavnog junaka. Međutim, ono što se od njega "tražilo" da označi kao razlog bolesti danas se kroz analize samog virusa ispostavilo kao tačno, svi su imali isti soj koji je nulti pacijent doneo iz Afrike.

No, ta mala istorijska nedoslednost koja je veoma bitna za zaplet ne umanjuje suštinsku snagu za serije koja dobro izgleda, uzbudljiva je, vrlo efikasno uspeva da prikaže sve slojeve na koje se reflektovao ovaj problem i konačno samu reakciju sovjetskog društva koje je kao pacijent oboleo od HIVa tada moralo da prođe kroz sve moguće faze postiđenosti, iznenađenosti i kajanja.

Istovremeno to je i uzbudljiv medicinski procedural, i slika zaostalog kalmičkog društva i moskovske birokratije koja je spremna na sve, samo da bi opstala u svojim sitnim interesima.

Što se mene tiče, НУЛЕВОИ ПАЦИЕНТ je ono što je CHERNOBYL trebao da bude.

[crippled_avenger]

Malo koja serija u svojoj četvrtoj sezoni uspeva da impresionira i da donese nešto fundamentalno novo u odnosu na ono što smo dotle gledali. I to važi za četvrtu sezonu serije THE BOYS. Međutim, ona ni u četvrtoj sezoni ne pokazuje zamor franšizom kakav sam osetio gledajući GEN V smešten u istom univerzumu, iz jednog vrlo prostog razloga - likovi i dalje funkcionišu, priče s njima su samim tim i dalje validne, i ova nova je dobra.

Otud, četvrta sezona ne ostavlja gledaoca bez teksta inovacijom kao pojedini delovi prve tri ali naprosto sve je vrhunski, atmosferično je, napeto, likovi su već dugo u borbi, zamorili su se, prenose to publici na zdrav način.

Sve je kako treba.

Kada se na to doda da THE BOYS jako dobro komentarišu aktuelna politička dešavanja u odnosu na koja kasne veoma malo i jako lucidno razlažu fenomene, ova je imala taj još jedan neobičan detalj da joj zaplet govori o zaveri da se ubije novoizabrani predsednik SA, a da je premijera finala bila neposredno posle neuspelog atentata na Trumpa.

Najavljeno je da će peta biti završna sezona i sva je prilika da će se THE BOYS povući u punoj snazi.

[crippled_avenger]

Jake Gyllenhaal je ove godine imao rimejk dva hita sa prelaska iz osamdesetih u devedesete.
PRESUMED INNOCENT je rimejk Pakulinog filma koji je inače bio ekranizacija romana Scotta Turowa, ili je ekranizacija romana koji je pre toga napravljen u film. Teško je odlučiti se.
Ima argumenata i za jedno i za drugo.
David E. Kelley je bio na čelu ove operacije i ono što me je prevashodno iznenadilo jeste koliko je scenario u pravnom pogledu pojednostavljen i nedovoljno intrigantan. Za razliku recimo od skorašnje Kelleyeve, i inače možda ponajbolje, serije GOLIATH koja je uz sve kompleksnosti glavnog junaka i iščašenog pristupa priči nudila i vrlo zanimljivu pravnu dimenziju, ovde je sam proces dat ubedljivo u likovima pravnika ali je njegov pravni tok dosta mlak i bez pravničkih bravura, i na nivou scenarija i na nivou ponašanja likova.
Likovi imaju momente iracionalnog ponašanja i pokušaja herojstva birajući rizične procesne radnje ali nema pravih legalnih vratolomija.
S druge strane, odnosi među pravnicima dati su vrlo atmosferično, a glumci koji to igraju predvođeni Gyllenhaalom, Billom Campom i Peterom Sarsgaardom donose mnogo toga snažnog.
Isto važi i za ostatak glumačke podele koja je veoma posvećena i prija joj režija Grega Yaitanesa koji sve prikazuje estetizovano ali konkretno i narativno čisto.
Otud, iako se ne može reći ni da misterija ni da sudski proces ne funkcionišu u dramskom smislu, rekao bih da su ovi likovi i njihove sporedne aktivnosti bili spremniji za bolji slučaj i bolje suđenje.
No, PRESUMED INNOCENT upravo u onome gde donosi snagu, a to su podela, reditelji, atmosfera, ispunjava sva naša očekivanja, pokazujući da su misterija i sudski proces na kraju samo ipak manje bitan kostur oko kog se vrši nadgradnja, i da je dovoljno ako su elementarno prihvatljivi da se desi to što treba.
Rezultat je serija u kojoj se uživa više nego što ona po svom kvalitetu, akademski gledano, zaslužuje. Ali, to većini publike nije ni važno.
Svakako da je ova serija nesumnjiv pogodak za Apple, iako nije onoliko dobra koliko je mogla da bude.

[crippled_avenger]

Nije lako pisati o seriji LADY IN THE LAKE jer je teško opisati seriju koja umnogome prevazilazi ono što smo zaslužili svih ovih godina kao gledaoci.
U njoj se televizijska forma tretira na jedan veoma specifičan način, a roman Laure Lippman, sam po sebi već nudi osnov za jedno vrhunsko pripovedačko iskustvo. Ovo je jedna od njenih detektivskih misterija koja zapravo samo daje žanrovski kostur široj socijalnoj slici jedne epohe i sudbina koje su maltene kao u nekom marksističkom tekstu, determinisane nizom faktora od kojih nije bilo dovoljno promeniti jedan da bi se nešto promenilo.
Smeštena u šezdesete u Baltimoru, ova serija obuhvata teme rase, klase, antisemitizma, afroameričke borbe za ljudska prava i prevarnih radnji kojima su ih ekspolatisali njihovi tobožnji zastupnici, tu je i sudar Starog i Novog sveta, sa finim dozama verskog fanatizma i stare dobre duševne patologije.
Laura Lippman je skrojila jedan vešt okvir koji je veoma snažno adaptiran u scenarističkom pogledu gde je sve nadgledala rediteljka  Alma Har'el, koja se ovde ponovo nameće kao kompletna autorka, i oko scenarija i oko režije, ali moramo pomenuti i jednu koloritnu ličnost koja se ovde javlja, i sa kojom se njena karijera zanimljivo ukrštala - Boaz Yakin.
Boaz Yakin, kog pratim od Eastwoodovog ROOKIEja i on je stvarno imao karijeru punu zanimljivih i potpuno suvišnih radova, od nekih kapitalnih kao što je recimo FRESH ili vrlo uspelih repertoarskih radova kao što je SAFE sa Stathamom pa do nekih kojih je teško setiti se.
Holivudski pool talenata je dubok, i Yakin se ovde javlja kao producent i scenarista nekih epizoda, i srećom u onoj je najboljoj fazi svog izraza.
Sve ono što je Laura Lippman izgradila u pogledu višeslojnosti priče, sklopa misterije, raznih vremenskih i pripovedačkih tokova, Alma Har'el podiže na jedan viši nivo, estetizujući sve to na način kog se ne bi postideo jedan Jordan Peele. Cela šesta epizoda je bottle episode praktično koja nudi oniričko sagledavanje svega viđenog pred finale, a takve stvari čak i u vreme Peak TVa se retko viđaju.
U saradnji sa direktorom fotografije Lachlanom Milneom koji odavno radi zahtevne filmske i televizijske projekte u Holivudu, Alma Har'el gradi jednu ubedljivu sliku epohe, a onda kreće da je dekonstruiše sve do oniričkih visokoestetizovanih vrhunaca u kojoj kao da nam nije dovoljno ljudske prirode i ljudskog društva ulazimo i ljudsku podsvest.
Međutim, ova estetizacija nije jedina zanimljiva formalna intervencija. LADY IN THE LAKE izbegava pretenciozni ritam Peak TVa iako ona to jeste. Mnogo je bliža ritmu neke "ozbiljne serije" sa networka osamdesetih, kakva je bila recimo CRIME STORY. Dakle, ima intenzitet networka ali se ne "čita" žanrovski posle dve sekunde izloženosti na ekranu.
LADY IN THE LAKE je serija koja je meni odmah bila jasna kao nešto veoma posebno. Čak i ako vam isprva izmakne taj utisak, pustite je da se useli u vaš život, odakle verovatno više nikada neće izaći.
Nathalie Portman se vraća u velikom stilu, posle perioda u kom je delovala da je od talentovane devojčice na kraju postala anti-glumica. Ipak, najveća senzacija je Moses Ingram. Ona je na raznim mestima posejala svoje star making role ali ova je verovatno najambicioznija.
Malo je slučajeva kada televizijska serija ukaže na tako suverenu zvezdu za koju nema dileme da ima budućnost na filmu. To se desilo u ovoj seriji, uz izvanredna glumačka rešenja na svim mestima.
Bilo je odličnih serija ove godine, LADY IN THE LAKE bez problema može svakoj od njih da stane uz rame, ali neće proći ni bez određenih polarizacija. No, ni to ne izbegavamo.
Posle HOMICIDE, Baltimor je dobio još jedno remek-delo televizijskog krimića. Ovog puta ne potpisuje ga David Simon već njegova supruga, ali ovo je delo u kom ipak najznačajnije mesto zaslužuje Alma Har'el.
Laura Lippman je dobila ekranizaciju kakvu zaslužuje, a znajući njene knjige to je onda morao biti masterpis.

[crippled_avenger]

Žora Križovnjikov je u seriji СЛОВО ПАЦАНА napravio varijaciju na - kod nas kultnu - seriju SAŠINA EKIPA, samo prilagođenu savremenom senzibilitetu i estetizaciji.

СЛОВО ПАЦАНА govori o čuvenom fenomenu kazanjskih uličnih bandi. To je fenomen koji je sam po sebi fascinantan a ni ova serija koja se njime direktno bavi ne može do kraja da obuhvati tu fascinantnu pojavu kada tokom odumiranja SSSRa praktično ulične bande preuzimaju Kazanj i počinju da shvataju kako je sistem toliko slab da oni maltene imaju vlast, dočim Komsomol, takođe ustrojen kao banda koja mafijaški reketira omladinska okupljališta u stvari grupiše umove koji će odatle stasati u organizovani kriminal.

Gotovo je sigurno da СЛОВО ПАЦАНА čeka sledeća sezona i pošto su glumci tinejdžeri, i još uvek su u razvoju, možemo očekivati da se iduća dešava tokom samog raspada ako se prva dešava cca. 1989. recimo, ako je suditi po filmovima koji se gledaju na VHSu.

Žora nije pretenciozan, on se bavi istorijom kroz priču o sazrevanju i ne beži od sentimentalnosti, a kao iskusan kadar, u produkciji Fjodora Bondarčuka, u tom smislu ume i da nagazi, ali to je u redu, ne izbegavamo.

Mladi glumci su izvanredni i ekspresivni, prenose emociju sa lakoćom i to doprinosi propulzivnosti Križovnjikovljevog rukopisa. Inscenacija je energična, rekonstrukcija epohe je nepretenciozna ali veoma aktivna, sa izvesnom dozom retro štimunga koji možda u arhaičnosti odlazi i koji korak dalje od realne slike 1989. mada opet Kazanj, ipak nije Moskva, kao što ni votka nije rakija.

U svakom slučaju, sa pažnjom čekam drugu sezonu koja bi mogla biti još ozbiljnija pre svega istorijski i ideološki. Voleo bih da ova serija dobija svoju priliku na RTSu.

[crippled_avenger]

Moram priznati da je potpis Johna Wellsa kao producenta na ovoj seriji jedino doprineo tome da ekranizacija romana Stephena Cartera EMPEROR OF OCEAN PARK bude obojena dodatnom dozom očaja i osećaja promašenosti. Wells kao jedna od najstabilnijih figura američke televizijske produkcije i to u svim njenim "mrežnim" ravnima i mnogim žanrovima, ovde upadljivo nije ubacio nijednog od svojih pouzdanih rediteljsko-scenarističkih igrača nijednog glumca i uprkos ulozi Foresta Whitakera ovaj projekat deluje pre svega budžetski oskudno.

Jako je čudno reći da neka serija izgleda "jeftino" u današnje vreme, ne zato što su sve serije jako skupe već zato što je zanat televizijskih autora napredovao do tačke gde oni mogu stvari lepo da upakuju, a one serije koje su zaista jeftine ionako ne dolaze do nas, odnosno gledaju ih baš neki hardkor entuzijasti na SyFy Channelu ili u nekim treš terminima na CW ili nekim skroz alternativnim mrežama.

Ova serija deluje nedoraslo ponudi MGMove televizije, naročito jer je Whitaker headliner njihove flagship serije GODFATHER OF HARLEM.

U svakom slučaju, ovo deluje kao neka serija isključivo namenjena afroameričkoj publici i kao da je pravljena za neku opskurnu mrežu. Bavi se misterijom koja ne nudi dovoljno materijala da se razvuče na deset epizoda, a glumačka ekipa, uz sav entuzijazam i evidentnu dobru volju, nema harizmu da iznese toliku minutažu.

Sam Carterov roman, u veštijim scenarističko-rediteljskim rukama čak možda ne bi morao rezultirati ovakvom serijom koja se može lako zaboraviti i odbaciti ali istini za volju, u najboljoj verziji bi možda bio uspešan potboiler na Netflixu.

Nadam se da će predstojeći projekti iznova potvrditi Wellsov autoritet.

[Petronije]

Prva epizoda Pingvin-a je zadovoljavajuća, uglavnom zahvaljujući Kolinu Farelu koji dominira. Scenario je onako, dosta naivan i plitak, i kada bih ga gledao kroz prizmu najboljih krimi HBO serija, našao bih par solidnih zamerki, ali ovo je ipak spin off Betmena a ne The Wire, tako da je sve OK.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Meho Krljic]

Farel je bio dobar i u filmu, jedna od svetlijih tačaka. Seriju su žešće nahvalili u prikazima pre par nedelja, mada ja ne verujem da ću naći vremena da je gledam. Ali pratiću šta ti kažeš 

[Petronije]

Ne razumem ko ozbiljan može da toliko hvali seriju posle prve epizode, al' dobro, živimo u takvom vremenu. Po toj logici, svaka sezona True Detective je vrhunska. [emoji16]


Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Aco Popara Zver]

Svaka sezona True Detective je vrhunska zbog posljednje epizode, naravno! 

[Meho Krljic]

Ne razumem ko ozbiljan može da toliko hvali seriju posle prve epizode, al' dobro, živimo u takvom vremenu. Po toj logici, svaka sezona True Detective je vrhunska. [emoji16]

Dobro, kritičari obično dobiju da pogledaju prve četiri epizode pre nego što bude premijera, pa se nadam da će kvalitet opsati i posle prve epizode.

[Petronije]

Ne razumem ko ozbiljan može da toliko hvali seriju posle prve epizode, al' dobro, živimo u takvom vremenu. Po toj logici, svaka sezona True Detective je vrhunska. [emoji16]

Dobro, kritičari obično dobiju da pogledaju prve četiri epizode pre nego što bude premijera, pa se nadam da će kvalitet opsati i posle prve epizode.

To nisam znao, znači ima nade za HBO.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Petronije]

Svaka sezona True Detective je vrhunska zbog posljednje epizode, naravno! 

Slažem se, svaka osim prve, druge, treće, i četvrte. [emoji39]

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Onaj stari Sendmen]

Znači, peta sezona Night Country je jedina vrhunska. Zasluženo!! 

[Petronije]

Ima 4 sezone ukupno koliko ja znam?

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Onaj stari Sendmen]

Ima i peta, gde otac Rasta Kola kao duh otkriva leševe smrznutog istraživačkog tima, koje je pobila grupa eskimkih čistačica klozeta. Verovatno si potisnuo u mozgu koliko je bilo glupo!!

Ja bih voleo da mogu da zaboravim!!!!!

[Petronije]

Svašta, ja sam to gledao u S04.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Onaj stari Sendmen]

Wow, samo četiri sezone tog smaranja, zaista? Deluje kao da ga je bilo bar sedam...

[crippled_avenger]

Četvrta sezona SNOWPIERCERa je snimljena a onda je bila sklonjena iz programa i odlučeno je bilo da se ne emituje. Posle godinu i nešto čekanja, ipak je odlučeno da se prikaže i dobili smo na kraju priliku da vidimo finalnu sezonu, za koju se može reći i da jeste i da nije projektovana kao takva.

Naime, mogu reći da je treća sezona možda imala monumentalniji kraj u pogledu toga da se njime može završiti serija. Ima i četvrta nešto slično ali za moj ukus manje supstancijalno.

Opet, s druge strane, glavni antagonista u drugoj sezoni jeste naučnik čijom je greškom i došlo do apokalipse pa na taj način se priča ipak zaključuje.

No, četvrta sezona u osnovi ostaje nova razrada starih tema, a to su revolucionarni i pučistički prevrati u vozu. Ekipa zaslužuje pohvale kako je potrošene zaplete i stare zadatke uspela iznova da realizuje. U tom smislu, nivo nije opao, iako se svakako nije ni otišlo korak dalje.

Kao i železnica, tako je i SNOWPIERCER ostao pouzdana zabava na liniji kameronovskog blue collar SF akcijaša sa više slojeva socijalne kritike, i jedna časna višesezonska reinterpretacija Bongovog filma.

Serija je krenula sukobom dvojice kreatora koji su adaptirali Bongov film za seriju (iako sve kreće iz stripa, da se ne lažemo, film je ovde ipak više nego ključni izvor) i završila se sezonom koja zamalo nije prikazana. No, ni u jednom ni u drugom slučaju nije bilo razloga za brigu, sve je imalo zdrave temelje i oni su sve izdržali.

[crippled_avenger]

INDUSTRY je u trećoj sezoni zapravo postala ono što bi trebalo da bude kako bi se nametnula kao pravi, ravnopravni HBO sadržaj. Dok je prva sezona uprkos udarnim dozama seksa i finoj dozi perverzije ipak nekako previše vukla na workplace dramu, da ne kažem čak i dramediju, i dok je druga sezona krenula da prikazuje svakog junaka kao nekog ko je naposletku samo sebična nakaza - do tačke da se gledalac teško vezivao za bilo koga, treća pronalazi pravi balans i da, to je to, ovo je ozbiljan HBO, ovo je ozbiljna serija, sposobna da uđe u opštu kulturu, sa likovima koji bude emociju koja je nešto više od adiktivnog praćenja raznih pizdarija.

Prosto, u trećoj sezoni je sve leglo, tako da čak i kada se u par navrata sapunica zapenuša, serija definiše svoj stil i ne preliva se iz njega. Yas Hanani je moćan karakter od početka ali u trećoj sezoni postaje motor dešavanja, i uprkos tome što Harper gubi na svom agencyju, svi ostali daju maksimalan gas i pronalaze svoj put.

Kao u svakoj uspeloj HBO seriji, između ostalog i ovde imamo priliku da se vežemo za nekoliko likova i da je sagledavamo iz raznih uglova. Potpuno je očekivano da protagonizam pojedinih likova po utisku varira od gledaoca do gledaoca.

Škola je bila skupa, u prve dve sezone nije bilo rizika da ću prestati da gledam ali nisam imao utisak da se dešava nešto bitno. Ipak, dala je dobrog đaka i sada imamo seriju dostojno logoa sa svog početka.

[Petronije]

Pingvin već u drugoj epizodi ozbiljno gubi na kvalitetu. Prva epizoda bila je uvod u priču, bez previše sadržaja, upoznavanje sa likovima i to je solidno funkcionisalo. Iako se otprilike naziralo kako će se stvari odvijati, postojala je realna šansa da ovo ipak bude dobra ili odlična krimi serija sa poznatim likovima iz Betmenovog univerzuma. Nažalost, druga epizoda već ozbiljno razočarava, jer je koncipirana tako da Pingvin upada u teške situacije sa najzajebanijim mafijaškim porodicama Gotama, a iz njih se vadi najbanalnijim potezima, kao da su svi oko njega lobotomirane šimpanze, a ne vođe organizovanog kriminala. Otprilike Prison Break fazon, naravno ne toliko intenzivno, ali koncept je sličan. Pritom su mi svi osim Kolina prilično neubedljivi i tanki sa svojim likovima, a i serija nekako nema tu stripsku atmosferu, slabo se spominju veze sa izvornim svetom, verovatno i namerno da bi se približila nekom "realizmu" i pridobila širu publiku.

Naravno da neću ovako da gnjavim sa svakom epizodom ovde, ali pošto sam nahvalio prvu, morao sam da se javim da ne bude da sam nekoga navukao da gleda a ono ćorak. Teško da će ovo da se izdigne iznad nekog proseka.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[crippled_avenger]

Kada sam pisao o romanu BAD MONKEY, rekao sam da bi mogao biti vrlo komplikovan za adaptaciju zbog načina na koji Carl Hiaasen koristi elipse i manipuliše vremenskim tokovima. Njegov rukopis je naizgled jednostavan i pitak sa situacijama koje su scenične i bez preteranog literarnog bagaža ali da je to sve tako jednostavno, to ne bi bio odličan roman.

Nažalost, koliko je Bill Lawrence "pogodio" gradeći seriju BAD MONKEY ok oko Vincea Vaughna, toliko je pogrešio što je upravo sagledao Hiaasenov roman kroz njegove scene a ne kroz vrlo osetljivu stukturu. Otud smo dobili seriju koja ima ozbiljan problem struktura, usled kog - paradoksalno - scene imaju manji efekat ili ga čak nemaju ni uopšte.

Da se Lawrence malo manje bavio promenama samog romana, kao što je razrada lika ostrvske karipske veštice u jedan zanimljiviji mlađi lik a da se više bavio strukturom, ne bismo imali seriju u kojoj se svi junaci ponašaju kao da su svesni da su u adaptaciji romana, i da ne samo po scenariju oni znaju šta dolazi sledeće nego da to manje-više znamo i mi kao gledaoci.

Naprosto, BAD MONKEY kao osnovni kvalitet na kraju ima sjajnu podelu koju predvode Vince Vaughn, Nathalie Martinez, Michelle Monaghan i Scott Glenn kao gost, dok je nažalost vođenje priče, pa čak i vizuelni pristup daleko ispod očekivanja.

BAD MONKEY na kraju ne može da ne funkcioniše na bazi priče koja je prosto interesantna i kad se nevešto uradi, kao što ne može da bude nezanimljiv sa lokacijama na Floridi i Karibima (gde god da je šta snimano), ali bez ikakve sumnje ovde se nije ni zagrebao osnovni izazov - a to je kako napraviti ono što ovaj roman jeste - punokrvna crnohumorna detektivska priča.

U najboljem slučaju dobili smo ređanje događaja sa velikim zvezdama. Daleko je ovo od nivoa nekih recentnijih Apple pogodaka. Nije Hiaasen Laura Lippman, niti je BAD MONKEY bio pravi materijal za simfonijski pristup iz LADY IN THE LAKE, međutim očekivalo se u pogledu egzekcuje nešto više od skuplje verzije TROPICAL HEAT, samo sa mnogo manje akcije.

U tom smislu, BAD MONKEY sa svojim glumljenim debilitetom u povremenim momentima ima mane Braće Coen bez onih estetskih ukrasa i višeslojnosti koja kod njih postoji.

Zvezde i postojeća duhovitost iz dijaloga, dovoljni su da se serija podnese, ali ukupno uzev, Lawrence je ovim projektom najpre pokazao da je limitiran televizijski autor za kog je Peak TV detektivska serija preveliki zadatak. Kao što je i Vince Vaughn pokazao da je rimejk ROCKFORD FILESa i dalje vrlo smislena opcija za njegove šerifske godine.

[mac]

Vinse Vone, idi domu svome!

[Lendlord]

Nedavno sam reprizirao kultnu i legendarnu seriju Northern Exposure (1990-1995). Pošto bi tekst bio predug, snimio sam analizu, koja je ipak prešla u omaž ovoj sjajnoj seriji čiji je vajb obeležio mnoge koji su je gledali:
https://youtu.be/b1fWYuPzwUY?feature=shared

[crippled_avenger]

BBC se nažalost propisno obrukao sa serijom NIGHTSLEEPER u kojoj je hteo da napravi televizijsku parafrazu filma SPEED, samo u vozu, i obezbedio je odličnu glumačku podelu koju predvode Joe Cole i Alexandra Roach. Međutim, ono što smo na kraju dobili je ispod nivoa ne samo BBCa već i savremene televizije kao takve.

Snimiti nešto što nije dobro nije neki greh, dešava se i u boljim kućama, međutim, u ovoj meri promašiti u zamisli, u postavci a zatim i u egzekuciji je prava retkost. Jedino što u celoj seriji vredi je uvodna scena prve epizode po kojoj je delovalo da je školovana ruka za upravljačem.

[crippled_avenger]

Seriju HYSTERIA! dugo sam očekivao jer je na njoj bio angažovan jak talent pool - među njima Jordan Vogt-Roberts kao reditelj a John Francis Daley i Jonathan Goldstein kao producenti. Kreirao ju je Matthew Scott Kane kao žanrovski hibrid smešten u 1989. kada Satanic Panic i dalje drma Ameriku, kao i popularnost hair metal bendova ali i teorija o prožimanju ove muzike sa satanističkim kultovima.

Ovo je serija koja bi se mogla porediti sa STRANGER THINGS i to poređenje nije sasvim promašeno jer je i tamo reč o nostalgiji za osamdesetim u spoju za estetikom Amblina i popularnom kulturom, međutim, ovde je ipak referenca na malo drugačiji Amblin i ne samo na njega, a prožimanje sa pop kulturom je bitno manje što svemu daje na kvalitetu.

Da, naravno, i ovde se pomene poneko ime, poneka pesma ili film, ali samo da bi "zamirisala" epoha. HYSTERIA! ne može pobeći od onoga što je ta retro dimenzija u savremenoj produkciji ali bih pre rekao da ovde imamo posla sa jednom drugačijom postavkom. Naime, mnogo bi pre nešto iz onog vremena izgledalo ovako, otud mi i imena poput recimo Toma Hollanda padaju na um, pored naravno neizbežnog Amblina.

HYSTERIA! je nešto što bih recimo lako mogao da zamislim u režiji Gila Kenana, i otprilike referentnost je u ravni onoga čime on (ne) opterećuje svoj rimejk POLTEGREISTa.

Ovaj preambularni deo sa ređanjem imena je verovatno obeshrabrujući za ljude koji bi prosto želeli da vide nešto dobro i ako je moguće manje opterećeno nevažnim stvarima koje usled netalentovanosti autora postaju važne. Međutim, ova serija upravo i jeste za njih jer za razliku od sličnih zahvata ima želju da - na kraju krajeva - bude nešto svoje, a ne fan fiction napravljen za velike pare.

U tom smislu, HYSTERIA! se dešava u epohi ali ne parazitira na njoj sa ciljem da smeštajući se u određeno vreme ukrade stardust dela koja su u njoj nastala. Pre bi se reklo da autori žele da se sa modenrim tehničkim mogućnostima okušaju u toj vrsti filmmakinga.

I u tom pogledu, HYSTERIA! izgleda moderno, ali na način na koji izgledaju i najbolji filmovi tog vremena. U izvesnom smislu čak, jako je zanimljivo na koji način kasting zarobljava izgled i merila fizičke lepote i modnog dometa koji su važili u osamdesetim, bez toga da optereti seriju utiskom da neko rekonstruiše epohu. Ovo je epoha koja deluje "lived in", da ne kažemo razgaženo, ali sa dozom artificijelnosti koju su sami artefakti osamdesetih imali.

U žanrovskom smislu, ova serija je spoj omladinske priče o odrastanju, horora i okultne fantastike sa dozom satire koja proističe iz situacije i nije nametnuta. Otud, mnogima može da se javi utisak kako serija ne zna šta želi da bude - ali ja iskreno jedino taj problem nisam imao. Vrlo je jasno šta ona jeste a šta je fin dodatak koji gradi višeslojnost.

Ako ste snob i želite da imate neku "svoju seriju" koju niko ne zna, mislim da ste na dobrom putu da vam baš HYSTERIA! pruži taj plezir i to u jednoj A+ produkciji.

Rediteljski koncpet koji Vogt-Roberts zakuca u prvoj epizodi opstaje sve do osme u kojoj se on vraća na zadatak. U međuvremenu ima tu i tamo imena na špici ali rekao bih da je ovo njegov šou, i da nastavlja uspešno snalaženje u epohama koje je konačno pokazao i u jedinom dobrom Warnerovom kaijuu u ovoj novoj fazi. S tim što ovde, čini mi se, pravi korak napred i uspeva da profiliše svoj indie senzibilitet.

Mogu da zamislim još sezona ove serija, ona ostavlja neka pitanja neodgovorena ali iskreno, mogu da živim i bez nove sezone jer sam u ovoj zaista dobio i više nego dovoljno. Štaviše, ako bude daljih sezona, voleo bih da u njima budu novi likovi jer su mi ovi bili upravo za ovu priču i nijednu drugu.

Zašto je serija izašla maltene kao fusnota ovih dana, zaista ne znam, zaslužila je mnogo veću pažnju, međutim Universal ume da snimi nešto sjajno pa da onda zbuni plasmanom - setimo se serije HAPPY!

[crippled_avenger]

U vreme izlaska serije THE QUEEN'S GAMBIT, uzeo sam uzorak, a onda me je život odveo na neku drugu stranu.

Iskreno, ono što me je vratilo nazad da je pogledam, iako mi je uzorak bio obećavajući onomad jeste sjajna igra Moses Ingram u seriji LADY IN THE LAKE  a ovo joj je bio calling card.

Zanimljiva je inače ta čudna sprega Waltera Tevisa koju danas vidimo - Moses Ingram se afirmiše u njegovoj ekranizaciji a potom dobija ulogu kod Alme Har'el koja sprema ekranizaciju njegovog potpuno drugačijeg romana.

U izvesnom smislu mogu se napraviti paralele između THE QUEEN'S GAMBIT i LADY IN THE LAKE, obe priče govore o ženama koje pokušavaju da prevaziđu stakleni plafon u različitim sredinama, u GAMBITu su to sirotice kojima se ne smeši sjajna sudbina posle rađanja u problematičnim kućama, u LADY su to jevrejska domaćica i crna računovodkinja iz baltimorskog geta.

Razlika je u tome da je Scott Frank odlučio da od svega toga napravi jedan novi američki kvintesencijalni klasik, a Alma Har'el je od Laure Lippman napravila masterpis televizijskog krimića, najprljavijeg koji dozvoljava Apple.

U tom pogledu je LADY naravno više po mom ukusu, ali GAMBITu se opet nema mnogo šta zameriti, živeće on na Netflixu kao klasik koji svako treba da pogleda, i nikoga neće slagati tim opisom. Sve do endgamea serije u epizodi nazvanoj END GAME, ovo je zaista vrlo promišljeno, ubedljivo, estetizovano, precizno za popizdeti, i tek na kraju kada treba da se napravi mat, Franku zadrhti ruka ali i to mu uspe.

Dakle, ovo je fikcionalizovana priča o uspehu mlade žene potekle iz sirotišta koja postaje šahistkinja pošto joj genij otkrije domar (ko drugi) i gde ona uspeva da se afirmiše baveći se nečim (tada veoma važnim).

Šah je danas egzotična stvar kada je manje sport a više board game za dobroćudne stonere i postsovjetske meganerdove, ali GAMBIT nas vraća u vreme kada su Fischer i Spaski zaista bili kao rok zvezde, kada je to bila istinska avangarda popularnog sporta. Time Scott Frank uspešno izvodi trik "vaze u kadru", onog detalja kojim na RTS RTS kaže da je reč o emisiji na temu kulture.

Šah je smokvin list sofistikacije iz kog Frank krije žestoku amerikanu u kojoj mlada devojka kreće da ispunjava američki san, usput galvanizujući depresivnu i napuštenu domaćicu, upoznajući pravog momka za pogrešne devojke na kog bi je mama upozorila - da se nije ubila i ostavila je samu na svetu, domara koji je nekada mogao mnogo više ali spreman je da preuzme ulogu mentora, snalažljivu crnkinju koja prirodnom bistrinom krči put u životu, i svim ostalim mogućim klišeima američke narodne umetnosti i misli.

GAMBIT je spolja vrlo internacionalan - uostalom bavi se junakinjom iz sporta u kom su Rusi najbolji, ali iznutra ovo je narodna pesma. Ali narodna pesma toliko ugrađena u DNK savremene kulture da to prosto funkcioniše samo od sebe. I onda još kad se toga lati Scott Frank sa svojim pedantnim i promišljenim stilom, rezultat ne izostaje.

Ovo je sa velikim uspehom prepakovan arhetip, u kom se kriju već dosta raubovani kulturni obrasci pa i žanrovske miteme, od Dickensa do sportskog filma, ovo je vrhunsko vladanje naracijom da nam se nešto drevno proda kao novo.

I to je kul, ko voli.

[crippled_avenger]

Abe Forsythe sa writers roomom u kom se nalazi jedan adut iz senke kao Chris Peckover snimio je drugu sezonu serije WOLF LIKE ME sa punom suverenošću i svakim elementom koji se savršeno uklapa. Dok je prva sezona pokazivala određene neravnine u uvodnom delu, dok se nije skroz uhodala, druga sve radi i uklapa savršeno - romansa je emotivna, humor je uspeo i domišljat i naravno smešan, horor je interesantan, posebno jer se istražuje pitanje trudnoće kod likantropa.

Dakle, WOLF LIKE ME je pun pogodak, serija ovde nalazi pun oslonac, a podela je i dalje veoma nadahnuta. Josh Gad i Isla Fisher ne deluju kao da im je opao entuzijazam, naprotiv, puni su snage i odlično se zabavljaju.

Ovakve serije su zaista posebna dragocenost, a u ovim korporativnim okolnostima praćene su i punom neizvesnošću da li će opstati.

Naravno, da bih voleo da imamo i novu sezonu, ali ironija tako jakog cliffhangera kakav imamo ovde je takva da je potpuno u redu ako se sada i završi.

[crippled_avenger]

Netflix nije mnogo pogrešio kad je razmatrao Tarika Saleha da režira seriju HELIKOPTERANET ali konačni izbor da sve kreativno upriliči Espinosa doktor Daniel bio je više od punog pogotka.

Ne samo da je Espinosinim dolaskom dobio jednu istinitu priču koja je realizovana na način koji će odjeknuti svuda, nego je u šestoj epizodi koju je on svojeručno radio dobio jednu od pojedinačno najbolje napravljenih televizijskih epizoda u 2024. godini.

Televizija se ne smatra rediteljskim medijem mada je naravno bitno ko režira i retko kada proizvodi artefakte kod kojih je režija presudna, međutim, šesta epizoda ove serije koja traje 38 minuta i stvara utisak da je pljačka snimljena iz jednog kadra je nešto najimpresivnije na temu čistog suspensea snimljeno poslednjih godina. U toj epizodi, serija iskoračuje u nešto više od uzbudljive kriminalističke priče nastale po istinitim događajima.

Daniel Espinosa je dugo povezan sa ovom pričom jer lično poznaje njene protagoniste. Sve ovo je zamalo dobilo i holivudsku inkarnaciju sa Jakeom Gyllenhaalom u glavnoj ulozi a i knjiga Jonasa Bonniera je nastala uz njegovo učešće. Bonnierova knjiga se vodi kao roman jer su počinioci u svojim sveodčanstima tražili da se neke stvari izbegnu jer na suđenju nisu identifikovani svi učesnici akcije, a mi ovde ipak imamo sliku o tome ko je šta radio iako nije osuđen.

Dakle, imamo zanimljiv slučaj - sud nije uspeo da utvrdi nepobitan, ubedljiv, životan tok izvršenja krivičnog dela i puno činjenično stanje - međutim, serija nam nudi sliku toga, i samim tim se mora deklarisati kao delimična fikcija.

Ovo je zanimljiv pravno-kreativni problem prilikom realizacije projekata koji su bazirani na zamršenim kriminalističkim slučajevima koji nisu dobili kompletan sudski epilog.

Ronnie Sandahl i Daniel Espinosa su kreirali seriju. Sandahl kao scenarista a Espinosa doktor Daniel kao reditelj, i lično je zasukao rukava na prvoj, drugoj i šestoj epizodi.



HELIKOPTERTANET je priča o briljantno zamišljenoj i solidno izvedenoj pljački trezora u kom je skladištena gotovina i prebrojavan pazar određenim danima. U saradnji ostataka nekada moćne jugomafije sa lokalnim bliskoistočnim faktorom, nastaje plan da se uz pomoć helikoptera upadne s krova i uzme keš.

Plan počinje da se kruni kada srpska policija locira penzionisanog vojnog pilota Vojske Srbije koji pregovara sa poznatim švedskim kriminalcem srpskog porekla, tako da policija zadužuje inspektorku našeg porekla da radi tu ekipu, međutim, uprkos tome što je delo praktično najavljeno, policija ne uspeva da nadmudri počinioce.

Sama priča je uzbudljiva na više nivoa. Espinosa i Sandahl ne izbegavaju klasične elemente naturalističke melodrame gde momci prosto nemaju mira ni kada odluče da se "smire" i uđu u legalne tokove, svoj loot troše na neke neuspele šeme lakog a legalnog bogaćenja i na kraju moraju da se vrate na teren, tamo gde se istinski osećaju živima.

Ovde imamo određene socijalne okolnosti koje motivišu momke iz dijaspore da budu lopovi, ali ima tu i Šveđana kojima prosto treba novac jer su nabijeni na kokain ili su prosto zavisnici od adrenalina, i svi zajedno na kraju krajeva ipak prosto ne uspevaju da se izbore sa svojim demonima, osim kroz praktikovanje napetih i nelegalnih aktivnosti.

Espinosa poznaje jouissance bavljenja kriminalom, i kod njega pored socijalnih motiva uvek postoji i taj jedan đavo koji čačka junake da u tome potraže spas.

Glumačka podela je izuzetna, nama su posebno zanimljivi Iskra Kostić i Dejan Milačić, glumci iz dijaspore koji su ponovo pokazali da se srpski krimići najbolje snimaju u Skandinaviji, kad ih režiraju reditelji školovani u Danskoj i kad ih igraju glumci odande. Nadam se da će posle ovoga postati interesantni i našim autorima.

Zatim, jako zanimljiva faca je i tvrdi tip sa ulice kog je Espinosa inicirao u glumu - Mahmut Suvakci, koji daje jednu emotivnu, autentičnu i sirovu ulogu kao glavni fokalizator preko kog ulazimo u ceo ovaj milje.

Skandinavci svih ovih godina već predstavljaju jedan dobro poznat standard u žanru krimića, i Netflix je umnogome postao nosilac njihovih poduhvata, tako da HELIKOPTERANET nije sad nešto potpuno neočekivano za to podneblje, naprotiv.

No, ovde definitivno imamo jedan holivudski nivo izvedbe i komunikativnosti spojen sa željom da se dosegnu autentičnost i ceo taj multikulturalni aspekt koji se malo gde može naći kao tamo.

Skandinavci nisu neskloni ekstravagantnim pljačkama, setimo se slučaja prikazanog u filmu NOKAS koji je takođe režirao tamošnji profesionalac sa holivudskim iskustvom. Ipak, HELIKOPTERANET je po mnogo čemu klasa za sebe.

[tomat]

Pogledao Scavengers Reign, animirani SF koji je snimljen za Max i otkazan posle jedne sezone. Netflix je otkupio seriju maja ove godine pa su krenule glasine da će možda biti nastavka, ali je Netflix pre dva meseca odlučio da nastavka neće biti.

Neko je opisao da serija izgleda kao da Mebijus i Mijazaki prave sa Dejvidom Atenborouom dokumentarac o nekoj ekstrasolarnoj planeti, i to je dosta dobar i precizan opis. Priča nije posebno duboka i komplikovana, bar što se protagonista koje pratimo tiče, ali to nije ni mnogo važno pošto je glavni lik zapravo planeta Vesta na kojoj su junaci nasukani posle nesreće sa njihovim teretnim svemirskim brodom, odnosno živi (i neživi) svet na planeti sa svojim složenim međusobnim vezama i interakcijama sa likovima. Za neke likove se donekle razrađuje neka pozadinska priča, za neke i ne, ali nije mnogo važno pošto je serija pre svega eyecandy i gde je, bar se meni čini, primarno bilo vizuelni ugođaj dovesti do maksimuma (interesantna je i priča kako je serija nastajala).

Ono što mi je malo zasmetalo je koliko su likovi upoznati sa načinom kako neke stvari na planeti funkcionišu, dok su im druge potpuno nepoznate. Ne znamo koliko su dugo nasukani, da li su u pitanju dani ili meseci, ali izgleda da za neke stvari tačno znaju da ako urade A onda će se desiti B što će izazvati C ... Ali to ne smeta previše, svakako uživanje za gledati.

[crippled_avenger]

Joe Barton se, ni kriv ni dužan, nametnuo kao bitna figura savremene britanske televizije, i u izvesnom smislu kapitalizovao je činjenicu da ljudi u suštini ne gledaju televiziju naročito pažljivo, uprkos tome što smo u eri Peak TVa.

BLACK DOVES je tipičan primer Bartonove uspešnice, serija koja je odlična za ljude koji proteklih dvadesetak godina nisu imali prilike da gledaju serije i da vide naslove kao što je recimo UTOPIA, LONDON SPY pa čak i CONTINENTAL, premda je poređenje s poslednjenavedenom možda ipak preveliki kompliment ali kao dobro, ima neke ambiciozne akcije.

Keira Knightley i Ben Whishaw u glavnim ulogama, iako je Whishaw alumnus LONDON SPYa, kao da služe da nam stvore utisak da je ovo neki prestižni materijal a ne priličan treš koji postaje sve gori kako odmiče.

Naravno, špijunska serija koja se dešava oko Božića u Londonu, sa ovakvim glavnim glumcima, ima izvesne atribute landgraba, naročito u prve dve epizode, ali se onda brzo izopačuje u nešto što je naprosto bajato, i što je najgore od svega, nedovoljno je dobro i u odnosu na uspešan original, pa i u odnosu na ono što malo bolje produkcije izbacuju sada.

Bespredmetno je naglašavati da gledaoci imaju serije sa kojima mogu mnogo bolje proći na Netflixu ovih dana jer će ionako završiti gledajući BLACK DOVES zatrpani strimerovim preporukama.

[crippled_avenger]

Alex de la Iglesia nije ni mogao duže održati tonus svojih najboljih mladalačkih filmova i smatram da je LA COMMUNIDAD njegov zaista poslednji bitan film, u tom izuzetnom nisu. Njegov scenarista Jorge Guerricaechevarria je u međuvremenu postao jedno od prvih pera španske žanrovske produkcije, i kao scenarista je postao hiperproduktivan, pa je i on kako je vreme odmicalo, sve manje bio garancija da će predložak biti zanimljiv.

No, ako je Guerricaechevarria postao svojevrsni španski Everett De Roche, Alex de la Iglesia je na slična način počeo da svaštari gde su pokušaji "proširenja borbe" mahom bivali promašeni, a pokušaji povratka na staro su se ispostavljali kao neuspeli i samo podsećali na koliko je dobrim filmovima bila bazirana stara slava.

Kada je uradio seriju za HBO, de la Iglesia je našao neku novu priliku i prostor, ali već u ovom izdanju za Netflix snimio je nešto što mu po mnogo čemu nije svojstveno.

1992 je postavljen kao triler o misterioznom unakaženom ubici koji bacačem plamena spaljuje neke ljude koje povezuje uključenost u ogranizaciju seviljske Expo izložbe. Dakle, ovo je u startu jedan groteskni whodunit, pomalo naivan i preekspresivan, ali isto tako upadljivo lišen humora i duha - koji su karakterisali najbolja de la Iglesijina izdanja.

Čudno je koliko de la Iglesia u ovoj seriji ne uspeva ne samo da proizvede nešto prosto rečeno smešno, ako imamo u vidu koliko se oslanja na neke stupidne zamisli, već i generalno koliko svemu ovome nedostaje duha, koliko su likovi mrtvi i klišetizirani, iako Guerricaechevarria pokušava da ih zašareni, ali sve je to trećerazredno, i imajući u vidu gledalačke navike Netflixove publike verovatno će igrati igrice na telefonu dok traje ova serija jer nemaju za šta da se vežu.

Ko se međutim potrudi da isprati u punoj koncentraciji, videće pre svega ambis de la Iglesijinog sunovrata koji već jako dugo odaje utisak kao da snima da bi imao šta da radi a ne zato što ima šta da kaže.

1992 zbog celog imaginarijuma seviljske Expo izložbe nudi prostor za neka vizuelna rešenja i de la Iglesia prosto ne uspeva da promaši sve penale koji mu se nameštaju, ali koliko je povremena tehnička naivnost davala šarm njegovim ranijim delima, toliko sada tehnička kompetentnost podvlači da je ovo sve jedan bajat produkt kakav se na španskoj televiziji obično pravi i maštovitije i smislenije i svežije.

Naravno, ima publike kojoj je dovoljno interesantno da gleda ubicu sa bacačem plamena kojoj će tako neki detalji imati fetišistički kapacitet ili čak na neki način stvoriti im iluziju da ima nekog kultnog potencijala u svemu ovome. Međutim, nažalost ovo nije ni minorni de la Iglesia ovo je samo nešto što nosi njegovo ime.

[crippled_avenger]

Kada je ponuđena opcija da se za lokalna tržišta kupuje licenca za snimanje filmova i serija smeštenih u "univerzum" filmova FALLEN u kojima Gerry Butler igra predsednikovog telohranitelja, činilo mi se da bi to moglo biti nešto interesantno, čak i politički provokativno, ako bi se u svakom sistemu očuvao sličan zaplet, odnosno da su zvaničnici meta. Naročito je bilo zanimljivo što je bila najavljivana i mogućnost crossovera gde bi se u serijama pojavljivali likovi iz filmova.

Naravno, svi smo iscrpljeni od raznih "shared universe" priča, a Lerneri svakako sa svojom generalnom aljkavošću nisu pravi ljudi za čuvanje bilo kakvog univerzuma.

Elem, serija PARIS HAS FALLEN je donela prvu televizijsku verziju ove franšize i nažalost ova francusko-britanska verzija, sa dosta internacionalnim sastavom iza kamere, nije donela ništa van nekog krajnje rudimentarnog akcionog zapleta i ponešto mišićave akcije, bez nekih kapitalnih dometa.

Akcija je solidna, na nivou boljih obračuna kod Avija ali u suštini za seriju ipak to nije baš dovoljno jer ne možemo dobiti osam sati toga.

Međutim, ne bi bilo toliko iznenađenje to što je serija idejno mlaka, krajnje rudimentarna itd. da kreator i scenarista svih epizoda nije čuveni Howard Overman. Čovek koji je kreirao MISFITSe, koji je na britanskom DIRK GENTLYju pokazao da ume da misli "out of the box", poslednjih godina postao je jedan neupečatljiv potpisnik ravnih, nemaštovitih serija, visokog profila. Ušao je na teren gde ipak mlađi Joe Barton radi ipak nešto bolji posao, iako je on daleko od sjajnog.

Kako je Howard Overman sebi dozvolio da napiše nešto ovako isprazno i pre svega nemaštovito, ostaće misterija, ali PARIS HAS FALLEN ostaje serija koja svakako nema smisla ni u Americi, pa verovatno ni u Britaniji, jedan izvozni proizvod za publiku sa nižim kriterijumima.

[crippled_avenger]

Appleova serija THE BIG CIGAR na kojoj je kao jedan od scenarista bio angažovan Jim Hecht kog znamo sa serije WINNING TIME, bila je jedna od najočekivanijih televizijskih stvari u 2024. godini za mene. Iako sam krenuo da je gledam kad je krenula, tek sam je sad priveo kraju, čisto reda radi.

Moram priznati, glumačka podela koja je okupljena bila je izvanredna. Priča koju serija obrađuje - akcija u kojoj je Bert Schneider, čuveni holivudski producent, švercovao Huey Newtona na Kubu - genijalna. Sve je moralo rezultirati nečim sjajnim.

Međutim, ono što smo dobili nije se ni približilo čak ni elementarnom realizovanju potencijala koji je postojao. Scenario je slab, produkcija je oskudna, režija je nevešta, samim tim onda ni glumci, uključujući i takve face kao što su Alessandro Nivola kao Bert, Andre Holland kao Huey ili Noah Emmerich kao Stanley Schneider.

Holivud je do sad uspevao da snimi dobre stvari o sebi, i da uloži posebnu energiju i entuzijazam u priče koje govore o njegovim stanovnicima. Ovo je temeljna novoholivudska priča a dobila je ekranizaciju koja je baš bezvredna, unekoliko i iznenađujuće, ako imamo u vidu generalni nivo sadašnje televizije.

Ovo je program nedostojan svojih autora, izvornog materjala, producentske kuće i emitera.

[Onaj stari Sendmen]

https://metro.co.uk/2024/12/26/netflix-viewers-declare-squid-game-season-2-actually-better-first-22255028/

Može li neko ovo da potvrdi ili demantuje?!!

'What a masterpiece, much better as season 1! The plot, the games.... omg I'm dying to watch season 3,' Chris wrote on Rotten Tomatoes.

[Petronije]

Ja ću uskoro gledati, ali upućeni kažu da je sezona "isečena" i da je bukvalno sve ostalo da visi.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[tomat]

Pa već je planirana treća, i to sledeće godine, tako da očekivano da će ostati da visi.

Za drugu pre neki dan pročitah članak, vele da je lošija od prve, ali ne kažu da je rđava. Al ko i sa svime, zavisi koga pitaš.

[tomat]

Evo završio, ovo mu dođe više kao pola sezone nego kao cela, imajući u vidu da praktično nemamo kraj, plus tu je samo 7 epizoda od kojih je čini mi se treća dosta slična jednoj epizodi iz prve sezone.

Nema elementa iznenađenja kao u prvoj sezoni jer je sad poznato kako stvari funkcionišu, ima i manje igara mada su i dalje interesantne, ali može da se gleda i solidno drži pažnju. Građenje likova još uvek jaka strana, malo su uveli politike, pominje se rat u Koreji, dženderi i slično. Ima i rupa, recimo način na koji glavni lik pokušava da raskanta stvar, ali sve i svemu solidna zabava.

[crippled_avenger]

THE MADNESS je serija koju je kreirao Stephen Belber, i reč je o conspiracy trileru sa Colmanom Domingom u glavnoj ulozi, tako da imamo jednu relativno jasnu temu i konvencionalan sadržaj ali se eksperiment odvija sa glavnim glumcem.

Colman Domingo je strašan glumac, i to nije sporno. Sam Levinson ga je izgurao u prvi plan, ali nema sumnje da bi se ovako ili onako on nametnuo. Međutim, ipak ostaje pitanje da li je Colman Domingo objektivno bitno iznad Michaela Beacha koji je takođe sjajan glumac ali nije dovoljno protagnositičan da bude klasičan leading man iako može da nosi bitnu ulogu u celini.

Ovde me Domingo nije skroz ubedio, iako je ponudio zanimljivu ulogu i ne mogu da kažem da je ovo u glumačkom pogledu slab nastup. Naprotiv, mislim da je doneo neku nesumnjivu ranjivost i doprineo je atmosferi serije, no nisam siguran da li bi sve ovo ipak bolje izneo tipičniji i već dokazani leading man.

Scenario je sporadično zanimljiv, i ono što mu je glavni adut jeste to što nikada ne opada. U tom pogledu, THE MADNESS je objasnio šta je televizija seriji poput EMPEROR OF OCEAN PARK, iako je tamo bio Forest Whitaker, recimo, doduše ne u vodećoj glavnoj ulozi.

Ipak, ova serija je u svakom pogledu recimo superirornija, i u suštini ima zanimljiviji zaplet, naročito dok ne krene razrešenje u kom Belber grčevito želi da svoju inovaciju conspiracy miljea i ne uspeva sasvim, ali opet, zaslužuje podršku.

THE MADNESS je imao ambiciju da bude bitnija serija nego što jeste, međutim, daleko je od slabe serije, srećom na putu do veličanstvenosti gde nije stigla, usput nije zaboravila da bude dobra.