Ako vam je dobro, onda nista

[Alexdelarge]

Ako bi kakav Slucajni Prolaznik-pripadnik najvece skupine radoznalaca na svetu- dosao na ovaj forum, pomislio bi da se ovde  okupljaju  samo radikalski satrapi. Zbog toga,i ponajvise zbog toga, odlucio sam da afirmisem  Drugu Srbiju.

Izvolite posetiti

http://pescanik.net/

Za pocetak jedan vrlo duhovit tekst Pere Lukovica

Tibet i Metohija

OVAJ TEKST NASTAO JE POD DEJSTVOM ANTISRPSKIH PLIVAČKIH GRUPA I OTKRIĆEM VOJISLAVA KOŠTUNICE DA NE UME DA PLIVA

001: KAKO JE VOJISLAV KOŠTUNICA OTKRIO DA NE UME DA PLIVA JER SRBIJA NEMA MORE A NEĆE GA NIKAD NI IMATI OSIM AKO NAS CRNA GORA I HRVATSKA PONIZNO ZAMOLE DA SE UTOPE U MEDITERANSKU SRBIJU: Kad kroz tri meseca zaludne televizijske ekipe iz rustikalno-dementno-televizijske "Beogradske hronike" budu anketirale uplašene građane hajdučkim pitanjem "Sećate se Milorada Čavića?", sva je verovatnoća da niko neće ni u memoriji srpskog sećanja prepoznati da je reč o potrošnom vodenom heroju čija je slava trajala točno onoliko koliko i njegov rekord na Europskom prvenstvu u plivanju, nešto oko pedesetak sekundi. Nesrećni Čavić koji se od svih mogućih sportova bavi plivanjem – inače, neverovatno popularnim u narodu koji se primarno boji vode u različitim oblicima, svejedno da li je u pitanju kupanje subotom, umivanje jednim prstom ili tuširanje pod prisilom – nacionalnu slavu stekao je nedavno usred Holandije, kad je nakon pobede na 50 m leptir stilom, kurčevito obukao majicu "Kosovo je Srbija", ogrnuo se toplim krilom orla sa srpske zastave i bio, odmah, po kratkom postupku, suspendovan jer se bavio onim što je najstrože zabranjeno: politikom u sportu.

Čavić – koji inače živi u Americi maltene čitav svoj život i koji tek polako uči srpski po priručniku večitog prestolonaslednika i nesuđenog nam kralja Aleksandra Karađorđevića ("Ja volela ovu zemlja"), otkrio je da obožava Kosovo tek nakon što je ono postalo nezavisno; budući da je retko bio u Srbiji a tek nikako na Kosovu, plivačka bol za teritorijom počela je da ga muči svaki put kad se iz leptir stila prebacivao na leđnu disciplinu što ga je, istovremeno, ispunjavalo neizrecivim ha-dva-o-ponosom; da bi doakao zlikovcima, ladno je obukao majicu sa sloganom Koštuničine sekte, šepurio se pred kamerama desetak minuta – dok ga Evropska Plivačka Federacija (LEN) nije još ledenije odjebala, zabranila mu da se dalje takmiči, što je, razume se, bio savršeni povod da se čitava Srbija skandalizuje i potvrdi da je vaskolika kosmička zavera na delu i da je jadni Čavić žrtva antisrpske mržnje posebno usredsređene na bazene sa srpskim plivačkim življem.

Već viđeno: preko noći je Milorad Čavić postao član Srpskog Pokreta Otpora, butterfly-dokaz da nas odvajkada mrzi Europska Unija i da neprijatelji koriste svaku priliku da nam onako standardno komunistički podmeću klipove u točkove našeg plivačkog razvoja; tisuće komentara na različitim internet-forumima odavali su počast hrabrom, beskompromisnom, nacionalno svesnom i mudrom Čaviću – sve vreme pitajući se šta bi se desilo da je Naš Swimmer nosio majicu sa natpisom "Free Tibet"?

Ne znamo šta bi se desilo jer Čavića Tibet nije interesovao; interesovalo ga je Kosovo, ćirilicom je to objasnio na majici – i zbog toga se vratio u svoju Drugu Domovinu (Srbiju) gde su ga na aerodromu dočekali profesionalni rodoljubi sa sve srpskim zastavama i uveravanjima da svet nikad nije video takvog plivača, seremo se mi kolektivno na Marka Špica sa njegovih sedam-osam-devet olimpijskih medalja davne 1972., ovo je 2008. a Kosovo pripada Miloradu Čaviću!

Kako to obično biva, prvi koji je ovu Napaljenu Amerikanizovanu Budalu (hrvatski: Čavića) privukao k sebi bio je Vojislav Koštunica, tehnički premijer Vlade u permanentnoj ostavci; u prisustvu onesvešćenog Čavića kojem je leptir uleteo u kraul mozga, dr. Kalašnjikov pozvao je Plivačku federaciju da povuče odluku na isti način kao što poziva USA da "ponovo počne da se drži međunarodnog prava".

Premijer je još naglasio da je Čavić spreman za nove rekorde (radi li to Koštunica honorarno kao plivački trener?) i da je on na majici "prepisao najvažniji deo Povelje UN". Sreću što je Čavić izgubio šansu da osvoji još dve medalje – Koštunica nije pominjao: sreća zbog Čavićeve eliminacije se podrazumeva, jer samo tuđa, Čavićeva žrtva je prava žrtva, naročito kad se ne tiče Premijera koji nikad nije voleo vodu, mrzeo plivanje, jedino voleo plavo srpsko more dok na mapama meri koliko je Srbija velika i koliko će tek biti velika pod njegovom gvozdenom rukom!

Danas je sreda i već se niko ne seća Čavića: čak ga je i Koštunica izbacio iz srpskog medijskog bazena! Svaka čast, majstore: a sad, po rečniku Aleksandra Karađorđevića, polako: "Kosova je Srbija... kad bismo se zezali". Čisti butterfly u stomaku! Vredno za novu majicu! Sa crnim albanskim orlom!

002: KAKO JE DRŽAVOTVORNA SRBIJA KOJA TOLIKO DRŽI DO LJUDSKIH I POSEBICE DO MANJINSKIH PRAVA OŠTRO, OŠTRIJE I NAJOŠTRIJE REAGOVALA NA KINESKI MASAKR NA TIBETU: Krvavi obračun na Tibetu gde je prijateljska kineska Vlada "uspostavljala kontrolu" nad "pobunjenicima" i gde se u off-komentarima govori o stotinama ubijenih, konačno je izazvala žestoku reakciju Ministarstva inostranih poslova Srbije koju vredi citirati u celini i celosti kako bi objasnio stepen strahopoštovanja u disciplini oralne zadovoljštine celokupnoj Vladi Kine i čitavom kineskom narodu kojem smo voljni pojedinačno da pušimo po svakom individualnom zahtevu.

Ovako se to radi: "SAOPŠTENJE MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA POVODOM SITUACIJE NA TIBETU": "Povodom nedavnih nemira na Tibetu, Republika Srbija ponavlja svoju principijelnu podršku politici 'jedne Kine' i poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Narodne Republike Kine. Republika Srbija zastupa stav da je Tibet unutrašnje pitanje NR Kine i uvažava politiku kineske vlade prema Tibetu kao autonomnom regionu. Republika Srbija zahvaljuje Narodnoj Republici Kini na doslednom poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, Povelje UN, Rezolucije 1244 i osnovnih načela međunarodnog prava, kao i na zalaganju da se pitanje Kosova i Metohije reši mirnim putem, iznalaženjem obostrano prihvatljivog rešenja."

Kad prevedemo ovu poruku ministra Vuka Jeremića, najboljeg druga Borisa Tadića, dolazimo do dešifriranog teksta: Ubij, zakolji, da Tibetanac ne postoji! Očekuje se, naravno, da nam NR Kina odmah uzvrati sledećim priopćenjem koje glasi: "SAOPŠTENJE MINISTARSTVA SPOLJNIH POSLOVA KINE POVODOM SITUACIJE NA KOSOVU": "Povodom nedavnih nemira na severu Kosova, Republika Kina ponavlja svoju principijelnu podršku politici 'jedne Srbije' i poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije. Republika Kina zastupa stav da je Kosovo unutrašnje pitanje Republike Srbije i uvažava politiku srpske vlade prema Kosovu kao autonomnom regionu".

Toliko o srpskoj hrabrosti.

003: KAKO SE ISPOSTAVILO DA SU NAŠI VOLJENI POLITIČARI NEOBIČNO SIROMAŠNI I DA JE POLITIKA PROMAŠENA FINANSIJSKA INVESTICIJA U KOJOJ SE VEČITO GUBE PARE: Mesec i po dana uoči najnovijih historijskih, sad-ili-nikad-izbora koji će nam, kažu nam, odlučiti hoćemo li u Evropu ili ćemo sa Rusijom negde u Sibir, kampanja za naročito glupe i posebno retardirane glasače započela je busanjem u finansijska prsa tko od srpskih političkih prvaka manje poseduje; pod latinskim devizom "tko ništa nema, ništa mu ne nedostaje" među prvima se javio Boris Tadić, pismeno podastirući da ne poseduje nikakvu "nepokretnu ili pokretnu imovinu" što bi, po mišljenju njegovog reklamnog štaba, trebalo da nas baci u sentimentalnu žalost već viđenu u vreme predsedničke kampanje kad je na svom sajtu Boris Poor Tadić tvrdio da njegova familija nikad ništa nije imala, ni stolicu, ni sto, ni krevet, valjda su spavali na podu, a Boki Taki u drvenim kolicima koja su mu uvek bila neudobno žuljevita.

Fascinantan podatak da već odrasli Boris Tadić u svojim pedesetim godinama "ne poseduje ništa" jeste alarmantan podatak: kakav je to The President koji ništa tokom godina nije stekao, šta je taj manijak radio svih ovih godina, poseduje li taj čovek makar usisivač ili crevo usisivača ili frižider ili mašinu za veš. Počinjem da se brinem da Boki Taki sem funkcije nema ništa – ako mu oduzmu funkciju, oduzeli su mu život! Jebeš beskućnika koji je Predsednik!

Unezvereno srećan što zahvaljujući ocu imam dvoiposoban stan u vlastitom vlasništvu (nešto što Predsednik nikad neće imati) i što sam svega 91.000 dinara u minusu i što se minus uskoro ukida pravičnom odlukom Narodne banke da ovakvi poput mene ne opstruiramo fantastičan privredni razvoj Plivačke Srbije – jedva sam čekao da se oglasi Božidar Đelić, potpredsednik teh. Vlade, bivši ministar finansija i slučajno ex-direktor nekakve velike europske banke; sem vile od 900 kvadrata (koju je isplatio kad mu je pomenuta Banka dala četvorogodišnju otpremninu, što je inače normalni i svakodnevni običaj!), Đelić poseduje neki stančić, neku livadu, sedamdesetak tisuća eura u banci, a živi kao podstanar jer je vilu iznajmio nekoj firmi koja mu plaća svega tri tisuće eura mesečno! As Tears Go By, rekli bi The Rolling Stones!

Tužne priče o tužnoj sadašnjici spektakularno je okončao najveći srpski demagog Mlađan Dinkić (Gay 17+) koji je novinare pozvao u goste u svoj dvosobni stan, objašnjavajući i žaleći se kako u spavaćoj sobi "drži tri gitare" jer čovek nema mesta od siromaštva prostora upriličenog samo za ovu priliku; jedino vlasnik jednocifrenog IQ mozga može da pomisli da Mlađan Dinkić nema para i da je njemu, baš kao Đeliću, devizni račun zakucan na tričavih i mučeničkih 70.000 evra.

Istina da Dinkić – nerealno potcenjivački – poseduje bar desetak miliona evra uredno uskladištenih u stranim bankama, nije deo priče o imovnom stanju jer u toj karti nigde ne piše da se moraju prijaviti računi ili nepokretna imovina u inozemstvu; zato je važna gitara baš kao i ministrov humanitarni gest da gostima novinarima odsvira svoju najnoviju pesmu. Na koju mu se unapred poserem u ime siromaštva, teškog života i potrebe da nas sve pravi idiotima.

Dinkić, Đelić, Tadić – ljudi koji nemaju ništa. Još samo da im poverujemo pa da na izbore glasamo za ove siromahe iz DS koalicije! Pre će Koštunica nastupiti na 100 m leđno, nego što ću glasati za ovu decu Charles Dickensa!

Čaviću, vrati se, sve ti je oprošteno!

PS: Ovaj tekst nastao pod dejstvom antisrpskih plivačkih grupa: The Madd, The Elderberries, The Draytones, Ceasers, The Durbevilles, Secret Beaty Cream, Panic At The Disco, Kid Dakota, Video Nasties, They Live By Night, Glasvegas, The Oh Sees, Mixel Pixel, Julie Ocean, Clara Luzia.

Feral Tribune

[Ghoul]

Ako bi kakav Slucajni Prolaznik-pripadnik najvece skupine radoznalaca na svetu- dosao na ovaj forum, pomislio bi da se ovde  okupljaju  samo radikalski satrapi.

i s pravom!

pitam se samo – da li je to slučajno?

[drf]

To malo narušava stereotip. Naime, ovde su najobrazovaniji i najbolji.

[Milosh]

Ako bi kakav Slucajni Prolaznik-pripadnik najvece skupine radoznalaca na svetu- dosao na ovaj forum, pomislio bi da se ovde  okupljaju  samo radikalski satrapi.

Tja. I ja povremeno steknem sličan utisak (mada je to 'radikalski satrapi' verovatno preteška kvalifikacija ali razumem šta hoćeš da kažeš) a na forumu sam već punih pet godina (beleška sebi: get a life!), pa se onda ponesen opštom zgroženošću spram sunarodnika, koju ipak smesta uopštim na kopmletnu ljudsku rasu (da ne dopustim da me savladaju predrasude i tako to), odlučim da malo iskuliram prokleti forum (kad već ne mogu da isti klik-miša princip primenim na real life) umesto da se naterujem sa ljudima oko besmislica i nerviram se. Elem, Alexdelarge, nastavi da čitaš Bernharda, a ja odoh nazad u karantin...

[marlowe]

A mozda na planeti postoji jos nesto osim pescanika i satrapa.
Mozda je sve to malo komplikovanije.

[Milosh]

Mozda je sve to malo komplikovanije.

Mnogo komplikovanije; ali to saznanje obično ne pomaže previše već pre, kako sama reč kaže, dalje komplikuje komunikaciju...

Bill Hicks: "We're a virus with shoes, OK? That's all we are."

[Milosh]

Bah, smorio sam (sebe) ničim izazvanim napadom mizantropije, odoh da radim nešto konstruktivno.  

[PTY]

Bah, smorio sam (sebe) ničim izazvanim napadom mizantropije, odoh da radim nešto konstruktivno.  

*cmok*

[dmitras]

Mizantropija ne smara, bar mene. Daje mi snage, i upućuje me na introspekciju (kako ne bih postala u potpunosti identična onima koje miz-antropiram).
Dole konformizam!

Ups! Omače mi se...

[PTY]

Lepo rečeno.

Zato i jeste šteta što (po nekim stavovima koje drugde iznosiš) sebe svodiš na ili/ili izbor između propagande i cenzure...

(prava stvar je, kao i obično, uglavnom negde između tih krajnosti.  
  )

[zstefanovic]

To malo narušava stereotip. Naime, ovde su najobrazovaniji i najbolji.

Свака ти је ка Његошева.

[Alexdelarge]

Opet Lukovic i opet duhovit tekst

Srpski pasoš

Događaj bez presedana u svetskoj istoriji: da će država Srbija konačno imati vlastiti pasoš (sa ćiriličnim hijeroglifima, bez latiničnog terorizma) pretvoren je u medijski happening: zajedničkom akcijom Vlade Srbije, Tijanićevog RTS-jihada i Večernjih novosti, ovih je dana izabrano 204 najsrećnijih dobitnika nove srpske putovnice koja će im biti uručena idućeg meseca na svečanoj sednici Skupštine Srbije... A onda počinje...

I WANNA BE SEDATED: Pažljivo iščitavanje liste dobitnika srpske ćirilične putovnice jeste nesvakidašnja avantura mozga koji očajnički pokušava da presabere svoje paravojne jedinice pred čudovišnim objašnjenjima žirija Večernjih novosti glede srećnika sa srpskom ćiriličnom putovnicom. Uvod ne nagoveštava galopirajuće ludilo: jedan je istraživač u oblasti onkologije, drugi je spasao nekakvu decu iz autobusa koji se survao u Lim, treći je pomogao kolegi koji je nastradao u požaru... ali već šesti izgleda delimično poremećeno jer se u objašnjenju tvrdi da je on, Vidoje Vujić iz Valjeva "osnivač sopstvene fondacije za majke koje rode troje ili više dece", ali se ne kaže da je u pitanju lokalni tajkun koji je kupio čitavo Valjevo, sve hotele na Divčibarama, da poseduje nebrojene firme i fabrike, including flaširanu "Vujić vodu", pa mu je ova inkubatorska Fondacija za srpske majke-nosilje neka vrsta patriotskog mamca za onu vrstu kokošarnika u kojoj se jedino meri produktivnost polne opreme, sasvim dovoljno za novi Srpski Pasoš!

Čim preskočim dobitnika No.11 ("izuzetan student, bavi se i naučnim radom", što podseća na jednu od najglupljih televizijskih reklama u kojoj neka osvedočena budala govoreći o hrani tvrdi da on voli "i kad je ukusno", kao da se ukusno ne podrazumeva), stižem nervozno do nekog nesrećnog Zrenjaninca s broja 12 koji je putovnicu dobio jer je – koncentrišite se – dotični "dobitnik mnogobrojnih nagrada na međunarodnim takmičenjima"! Čime se čovek bavi i u čemu se takmiči: veze li goblene, tuče li ženu brže nego ostali Srbi, da li skuplja slike dr. Koštunice iz svih manastira u kojima je ovaj religiozni radnik boravio ili je čovek meteorolog, ginekolog ili vlasnik kafane ili kao predstavnik Zrenjanina tajno komunicira sa svemirom – ništa ne znamo, sem činjenice da poseduje "mnogobrojne nagrade na međunarodnim takmičenjima". Nije precizno, ali je do bola jako!

Na trenutak me zbunio dobitnik br. 16 sa objašnjenjem da je "prvi uveo razbijanje kamena u bubregu", što mi, jebeš ga, nikako nije jasno; hoće li se reći da pre Dobitnika niko nije razbio KUB (Kamen U Bubregu) ili je u pitanju uvođenje u proces nove KUB metode – šta god da je u pitanju, ovo mrsomuđe od bubrega izlika je za novi pasoš što će svakom izvađenom kamenu mnogo značiti.

Osvedočeno nadrkan na Večernje novosti, nikako mi nije promakla dobitnica sa brojem 21: za nju tvrde da je članica humanitarnog FK Kluba 'Lavice', što otvara niz nehumanitarnih pitanja; recimo, kakav je to "humanitarni fudbalski klub"? Po ovakvom hu.defaultu, klub bi trebalo da poklanja bodove, da usrećuje protivnike, da svi unapred znaju da mogu da računaju na tri boda, zato sport i služi: da pomognemo jačima da budu još jači! Vrlo zaslužen pasoš: slika i prilika srpskog fudbala u kojem stotine plaćenih humanitaraca daju sve od sebe - ali za druge.

Konačno, na mestu 38 stižemo do mog Prvog Omiljenog Šampiona: izvesni Nišlija Ljubomir Sarić srpski je pasoš dobio jer je – lepo piše: "kao koreograf, učio decu folklorom u Srbiji, a i u inostranstvu". Sve bih gramatički razumeo: da je decu mazao folklorom, lečio folklorom, tukao folklorom, onanisao folklorom ili ih gole dirao folklorom, ali nikako, ni u srpskom ni u hrvatskom jeziku, nikako nije mogao da decu "uči folklorom", kao što pišu vrlo pismene Večernje novosti. Mogao je da ih "uči folkloru", ali onda, verovatno, nikad ne bi dobio ćiriličnu putovnicu. Tough luck!

I WANNA BE DELETED: Taman odlučim da budem blag prema Večernjim novostima, ipak su to Novine Za Narod, ne zna narod baš sve padeže a ni Novosti baš nisu vešte oko gramatike – kad naletim na Dobitnika br. 39 Dragana Stojadinovića za kojeg se doslovno kaže: "Obišao svet motociklom i uručivali domaćinima srpske zastave". Nije sporno da je Stojadinović obišao svet dvotočkašem, sporno je ko su ti ljudi (Stojadinovići?) koji su "domaćinima" uručivali srpske zastave? Stojadinović očigledno nije bio sam u ovoj plemenitoj akciji darivanja; kad se kaže "uručivali", podrazumeva se da ih je bilo makar dvojica, recimo, motorcikl i Stojadinović koji su zajedno delovali kao tim; ali kriptične Novosti kriju od nas mogućnost da je na Stojadinovićem motoru vaistinu boravilo dvadesetak ljudi koji su svi zajedno, gde god da se nađu, darivali "srpske zastave" sa kojima domaćini nisu znali šta će. Da ih razviju ispred kuće, više je nego glupo; da ih razviju u sobi, još gluplje; da ih iskoriste za peškire, ne vredi; eventualno, da njima brišu auto ili parket – što već ima smisla. Dovoljno za pasoš!

Već popizdeo zbog nepismenog žirija, nepismenih Novosti i fucking pasoša u kraljevsko-crvenoj boji, logično se naslonim na dobitnika No59 koji je iz "zapaljene kuće dva puta spasio staricu". Opet mi ništa nije jasno: ako je prvi put spasio staricu, nije valjda staricu opet vratio unutra da bi je drugi put spasao? Kako neko može nekoga da dvaput spase iz iste zapaljene kuće: ako si spasao staricu – onda si je spasao, što bi je još jednom spasavao? Ali, kako su ovo Novosti, naviknite se da je sve moguće! Čekamo dobitnika koji je triput spasio staricu! Taj će dobiti diplomatski pasoš!

Sve je cool, kažem sebi, dok čitam objašnjenje sa mesta 66: tamo piše da je Igor Zlatojev (Petrovac na Mlavi) jedan od predstavnika Srbije kao kulturni ambasador u SAD. Budući da nikad i niko nije čuo za ovog "kulturnog ambasadora", sem onoga koji je Zlatojeva predložio za pasoš – iznenada shvatim da je izbor Večernjih novosti veličanstvena satirična instalacija, opšta zajebancija u kojoj je The Žiri uživao. Na seksualnoj poziciji 69 zatičemo legendarno nonsense-objašnjenje da Luka Milićević "već sedam godina osvaja najviše nagrade na nacionalnim takmičenjima". Smem li opet da pitam u kojoj disciplini? Veze li on kućne čaršave ili kukiča prezervative ili premešta iz šupljeg u prazno? Whatever, Luka ima pasoš. I mora da je ponosan.

Nemoj više, Lukoviću, kažem sam sebi, dovoljno je sa Novostima, ali, jok: na mestu 71. nalazim svog Drugog Omiljenog Šampiona Ninoslava Babića iz Borče za kojeg se kaže da "osvaja velike rezultate u tekvondu". Svašta sam u životu čuo spram rezultata: da neko ima rezultate, da se diči rezultatima, da postiže rezultate – ali je prvi put u istoriji pisane srpske reči (hvala Novostima) crno na belom internetu pisalo da neko "osvaja rezultate". Treći Omiljeni Šampion nalazi se već na 73. mestu: zove se Đorđe Nešić, "višestruki je pronalazač para", što me je, u trenutku, bacilo u bolnu nesvest poređenja, naš čovek koji je pronašao pare, nešto kao Tesla sa strujom ili kao Bell sa telefonom. Pokušavajući da Nešića smestim u taj redosled svetskih legendi ("pronalazač para"), ukapiram šta su Novosti htele da kažu: u par navrata Nešić je na ulici našao nekakve pare i vratio ih vlasnicima, dakle – čovek je nalazač, ali su ga Novosti, iz milja, unapredile u pronalazača, što je automatski dovoljan razlog da odmah dobije novi pasoš!

I WANNA BE ELEVATED: Već na mestu 78, eto novog Šampiona: za njega se kaže da je "predstavljao Srbiju u inostranstvu u oblasti šumarstva" što bi moglo svašta da znači; da je glumio bukvu u stojećem položaju, da je zimzeleno maskiran hodao inozemstvom dokazujući kako Kosovo nikad neće otpasti sa srpskog stabla ili da je po inostranim šumama seksualno opštio s tamošnjim drvećem, šireći istinu o srpskom šumarstvu.

Kad sam preskočio mnogobrojne davaoce krvi, studente koji studiraju u inozemstvu, direktore firmi, vatrogasce i poštare – na mestu 106 ukazao se "srpski rekorder u spasavanju". Šta je čovek spasavao: decu iz bunara, nejač iz diskoteka, labudove iz labuđeg jezera - tajanstvene Novosti nisu otkrile, zar nije dovoljno da je reč o "srpskom rekorderu"? Na brzinu preskačem "uspešnog veslača", nekoliko "humanitaraca", "kraljicu čembala", čoveka koji je "spasio ženu", "studenta u inostranstvu", da na 153. mestu nađem pomahnitalog Dobitnika za kojeg piše da je "dao izbeglicama svoj stan" što bi tek bilo funny kad bismo vaistinu saznali da je Dobitnik danas beskućnik koji živi po izbegličkim kampovima!

Finally, The Šampionka pod brojem 174, Ljiljana Vuletić, Beograd, filozof sa dva remek-dela! Već naviknuti na duhovnu škrtost Novosti ostajemo uskraćeni na odgovor o kakvim je fucking-remek-delima reč? Da žena možda nije u ulju na platnu ovekovečila Borisa Tadića sa osmehom Mona Lize? Da nije objavila dve zbirke filozofske poezije sa seksualnim motivima Metohije? Nikad nećemo saznati!

Završavam sa srećnim dobitnikom (No 198) koji je "član Crvenog krsta", što mu je bilo dovoljno da dobije novi pasoš; kriterijumi su, očigledno, bili visoki i nedostižni za mnoge, ali ne i za ovog pasivnog aktivistu koji člansku kartu s pravom smatra ulaznicom za svet.

I WANNA BE SELECTED: Ako uskoro Hrvatska namerava da sledi kreativne staze Večernjih novosti i pokloni 204 putovnice, slobodan sam da Vladi i naročito Predsjedniku predložim listu 15 kandidata koji zadovoljavaju sve neophodne uslove za dobijanje Putovnice.

1. Petar Luković: humanitarac 2. Petar Luković: član biblioteke 3. Petar Luković: dobitnik mnogobrojnih nagrada na međunarodnim i nacionalnim takmičenjima 4. Petar Luković: zavoleo The Dirty Secrets pre svih 5. Petar Luković: pokušao da dvaput spase staricu u zapaljenoj kući, ali je starica izgorela 6. Petar Luković: predstavljao Srbiju u inozemstvu u oblasti pijanstva 7. Petar Luković: boravio u Splitu nekoliko desetina puta i lično video more 8. Petar Luković: poznaje lično Viktora Ivančića i Predraga Lucića 9. Petar Luković: učio maloletnice folklorom 10. Petar Luković: filozof i vlasnik devet remek-dela 11. Petar Luković: Zagreb mu je omiljena patriotska destinacija 12. Petar Luković: pod prisilom 1977. dao krv dok je služio u JNA, ne bi li dobio tri dana otpusta 13. Petar Luković: putuje samo u one zemlje za koje nije potrebna viza 14. Petar Luković: Drogira se u knjižari "Algoritam" 15. Petar Luković: budući član hrvatskog Crvenog krsta.

Mislite o meni!

[Nightflier]

Samo mali osvrt na prvi tekst - gradjanin Karadjordjevic je PRETENDENT a ne prestolonaslednik. I zivi za dzabe u drzavnom stanu, gde je mesto predsedniku ove zemlje (kad vec nije drzava), kojeg bi trebalo podsetiti da je duzan da postuje kako Ustav, tako i ono iz cega taj Ustav izvire. a da mi je lepo - i nije. Ali mesto da kukam i cmizdrim, borim se svim snagama i ne odustajem. Da parafraziram Herberta: Bog je stvorio Srbiju da iskusava vernike. Za sada se nismo pokazali...

[slavkod]

Kao direktni potomak svrgnutog Kralja Petra II on je prestolonaslednik .Što se tiče stanovanja dok se ne vrati imovina njegov položaj je isti kao i drugih interno ili eksterno raseljenih i ostalih koji čekaju da im se vrati ono što su njihovi preci stekli a po naslednom pravu im pripada.Stvar je slična kao sa Crkvom ili industrijalcima,ali i seljacima kojima je otimana zemlja ili zanatljijama i trgovcima.

[Nightflier]

Koliko je meni poznato, Beli dvor je gradila Kraljevina, a ne porodica Karadjordjevic. A sve i da jesu gradili Karadjordjevici, do donosenja zakona koji ce regulisati vracanje imovine, on nema tu sta da trazi. a ako vec trazi, koliki porez placa i koliku nadoknadu sto ga cuva Garda? A po heraldickim pravilima, kao i pravilima o nasledjivanju, Aleksandar nikako ne moze da bude prestolonaslednik iz jednostavnog razloga sto zivimo u republici. Dalje, primogenitura - istorijski gledano - nije bila primarno pravilo prilikom odabira srpskih monarha. Stavise, i Karadjordje i Milos odabrani su od strane narodnih predstavnika. Sta mislis, koliko bi ljudi glasalo za Aleksandra na referendumu? Da je rec o pokojnom Tomislavu, prica bi bila sasvim drugacija. Elem, gospodin je pretendent - i to na osnovu iste one tradicije na koju se poziva. I za njega i za nas bi bilo bolje da se malo ugleda na Ota fon Habsburga, recimo. To je savrsen primer nekrunisanog vladara, koji sluzi svojoj zemlji, a ne uneredjuje se po proslavama u Pozarevcu, nenaviknut na snagu i kaloricnost vruce jagnjetine. Sta li bi Crni Djordjije rekao na to da je ziv? (Kojekude, po dusi te...)

[slavkod]

Vidi se da nas je život u republici baš usrećio.interesantno je kako sa lakoćom prihvataju radikalskospsovskoldpovski argumenti o monarhiji.Neobično potsećaju na stihove koje su učili da pevaju đaci u školi kada sam ja bio mali:Mi nećemo Kralja Petra jel je krvnik ,izdajnik,mi hoćemo druga Tita za našega maršala.
Heraldika nema baš nikakve veze sa nasleživanjem,ali to i nije bitno,bitno je da se ovde istinska komunistička ideja lepo održava bez obzira na sve promene,bar u intelektualno-urbanoj populaciji Srba.

[Nightflier]

Hmmm... Prvo, veoma sam blizu da ovo shvatim kao uvredu. Nigde nisam izneo na osnovu cega zasnivam svoje ubedjenje, pa ni da li je to ubedjenje monarhisticko ili antimonarhisticko. Za tvoju informaciju, pisani tragovi o mojo porodici stari su nesto malo vise od trista godina i za ta tri veka nije bilo nijednog ni muskog ni zenskog clana koji se nije rodio (i zadrzao) plave oci, tako da se odmah kvalifikujem za arijevca. Poslednji porodicni skup licio nam je na pricu Stivena Kinga. Elem, grb mi pravi licni herald kneza Aleksandra Karadjordjevica, a pre WW2 porodica mi se sastojala od intelektualaca (kako za ono, tako i za svako drugo vreme) sa velikim imanjem i slugama koji su na njemu radili. E, sad, za vreme WW2 pradeda mi je bio partizanska uhoda i malo mu je falilo da ga streljaju na Cacalici, ali ga - srecom po mene - Serbanovic i ostali nisu izdali. Nakon rata nije usao u Partiju, jer je lokalni sekretar bio nekadasnji cetnicki magacioner - a cetnici su bar u mom kraju intezivno saradjivali sa Svabama. Drugi pradeda je rukovodio organizovanom bandom razbojnika koji su pljackali nemacke vozove... Mogu tako za prethodnih trista godina, ali me mrzi. Svi smo se uvek odazivali kad se digne zastava i niko od nas sa ratista nije doneo nista sem para cipela i odece na sebi. Poslednji je moj ujak otisao na hrvatsko ratiste, kada je bio mobilisan. Kada je pitao moju babu i majku - svoju sestru - sta da radi, obe su mu rekle da ide, da ne bruka familiju, stoga nemoj da meni tupis o komunistickoj indoktrinaciji. A da se Aca usro od jagnjetine u Pozarevcu znam takodje iz porodicnih izvora, posto je moj deda (ne rodjeni, da sad ne objasnjavam) organizovao jebenu proslavu. Sta su tebe ucili u skoli  - nemam pojma. Mene nisu naucili nista. Sve sto znam, naucio sam na osnovu sopstvene inicijative. I heraldika ima i te kakve veze sa nasledjivanjem. Pobogu, pa ti jebeni Karadjordjevici na grbu imaju sahovnicu. Sta mislis, to je stoga sto vole Hrvate?

[slavkod]

Izvini ako si shvatio to kao stvar upućenu lično.Mislio sam samo da   stavovi različitih političkih neistomišljenika vrlo lako postaju činjenice za sebe i kasnije se koriste nezavisno.
Monarhija ili republika ,za i protiv,je stvarno lična stvar svakog građanina i političkih udruženja i partija.Mi smo jedna od zemalja koja je imala tu nesreću ,ili sreću(opet prema političkim uverenjima)da joj se nasilno,kroz revoluciju i građanski rat, za vreme okupacije Trećeg Reicha.Takvo menjanje državnog uređenja  uvek kasnije podleže beskrajnim raspravama.Vraćanje imovine ili statusa je samo jedno od pitanja.

[David]

Koji ce vam ratzq monarhija (ili bilo kome, iako sam i sam trenutno 'gradjanin' jedne od njih, gdje je to pitanje 'pitanje od simbolickog znacaja', kazu ovdje), ili jos jedan parazit u transmisiji vlasti i moci (parazit koji bi se postavio iznad volje i/ili ne-moci bilo kog drugog 'gradjanina'), kome bi morali placati godisnju apanazu za parazitluk i odrzavati vasom lovom/vasim radom njihove zamkove i dvorove (jer je to 'dobijeno nasljedstvom', a ne licnim radom i zalaganjem, a, kao, 'od drustveno-kulturnog je znacaja', dakle 'opsteg' - s tim da ni vi niti ja ne bismo zivjeli/ne zivimo u njima)??!!
Ali, dobro je da ste ih se, proklamacijom o uredjenju zemlje kao republike, vjerovatno za vjekove stoljeca rijesili...

P.S. 'Republika' je pojmovno (i empirijski) starija od invencije 'komunizma', 'samoupravnog socijalizma' i sl., tako da njeno diflamiranje novijom istorijom ne pije vode.

[Nightflier]

Pazi, ja sam i za monarhiju i za republiku, samo u zavisnosti od okolnosti o kojima pricamo. Monarhija Aleksandra Ujedinitelja i Mihajla Obrenovica nikako nisu ista pojava.

[Loengrin]

Koliko je meni poznato, Beli dvor je gradila Kraljevina, a ne porodica Karadjordjevic. A sve i da jesu gradili Karadjordjevici, do donosenja zakona koji ce regulisati vracanje imovine, on nema tu sta da trazi. a ako vec trazi, koliki porez placa i koliku nadoknadu sto ga cuva Garda? A po heraldickim pravilima, kao i pravilima o nasledjivanju, Aleksandar nikako ne moze da bude prestolonaslednik iz jednostavnog razloga sto zivimo u republici. Dalje, primogenitura - istorijski gledano - nije bila primarno pravilo prilikom odabira srpskih monarha. Stavise, i Karadjordje i Milos odabrani su od strane narodnih predstavnika. Sta mislis, koliko bi ljudi glasalo za Aleksandra na referendumu? Da je rec o pokojnom Tomislavu, prica bi bila sasvim drugacija. Elem, gospodin je pretendent - i to na osnovu iste one tradicije na koju se poziva. I za njega i za nas bi bilo bolje da se malo ugleda na Ota fon Habsburga, recimo. To je savrsen primer nekrunisanog vladara, koji sluzi svojoj zemlji, a ne uneredjuje se po proslavama u Pozarevcu, nenaviknut na snagu i kaloricnost vruce jagnjetine. Sta li bi Crni Djordjije rekao na to da je ziv? (Kojekude, po dusi te...)

Svidelo mi se kada su Karađorđevići pravili skoro neki tulum, izložbu, štaveć, u Miloševom konaku  
Crnom Georgiju bi se svidelo kako mu se potomak bahato ponaša, ali ne znam da li bi podržao njegov nedostatak kondicije i višak kilograma.
Interesantna mi je i diskriminacija Tomislavove porodice.
Gde sam ono pročitala da je Tomislav zapravo ostao jedini pravi naslednik nakon što je  Petar II pred kraj II sv. rata predao ovlašćenja Namesništvu pod Titovim vođstvom (ispravite me ako treba). He, he, prestolonašljedniku Aci mora da to nije pravo, te stoga tugu davi u vrućoj ja'njetini.

[Nightflier]

Petar II se u izgnanstvu ponasao sramotno i nedolicno pristojnom ljudskom bicu, a kamoli monarhu. Bilo je tu svega, od kocke, pijancenja i kurvanja, pa do koketiranja sa kojekavim tajnim i ne tako tajnim drustvima. Kad sam pre neku godinu radio sa Bobanom onu Istoriju Srba, imao sam priliku da vidim fotografije nekih originalnih masonskih dokumenata sa potpisom kralja Petra ("Kralju Petre, ubolo te june, mici sape od narodne bune!") - uzas! A u Srbiji se i dan-danas kuka kako je Tito bio mason... Nego sva ova polemika oko monarhije je suvisna, posto je negde oko devedest odsto stanovnistva Srbije levicarski orijentisano - bar prema ishodu poslednjih izbora - te su tako izgledi za "vaspostavljanje" monarhije sasvim zanemarljivi.

[slavkod]

Apsolutno se slažem da je u svetlu svih ostalih pitanja ,pitanje monarhije ili republike manje aktuelno.Što se tiče levičarske orijentacije ne bih znao da pričam o procentima ,ali da ih je mnogo-jeste.
Hvala bogu i dinastičke podele još uvek postoje.
Podsećam da o tome treba razgovarati iz jednog razloga koji se zaboravlja.Srbija je postala OPET država, ali po prvi put u svojoj istoriji kao republika.Zar ne bi bilo normalno,a o demokratskim principima i da ne govorimo da se o tome raspravlja ,pa i izjasni biračko telo,koje se i onako svaki čas o nečemu izjašnjava?

[Nightflier]

Tja, to da li je Srbija drzava ostaje diskutabilno. A imali smo pre neki dan svojevrsno izjasnjavanje - kada se predsednik Republike birao izmedju Tadica i Nikolica. Vidi, socijalisticke stranke u Srbiji, po broju poslanika: SRS, DS, SPS; narodnjacko-desnicarske stranke, ukljucujuci i vanparlamentarne: DSS, NS, SPO, JS; liberalne: G17, LDP; na kraju, otvoreno monarhisticke: samo Demohriscanska. Ispravi me ako gresim i ako postoji jos neka koju nisam pobrojao. SPO je odustao od promonarhistickog delovanja, pa ih i nisam svrstao sa DHSS-om. Po definiciji, svi socijalisti su republikanci, sto vazi i za liberale. Sam saberi. Za zemlju, drzavu, naciju i narod daleko bi bolje bilo da bilo koji pripadnik bivse vladajuce dinastije uzme aktivno ucesce u politickom zivotu - kao Simeon u Bugarskoj - nego da se pravi Englez po Belom Dvoru, gde mu i nije mesto.

[slavkod]

Apsolutno se slažem da je sitacija sa državnošću diskutabilna.Moj početni stav je i bio da ni jedna politička stranka ili grupacija zapravo nije ništa stvarno radila na uspostavljanju države Srbije ,pa se ona desila kao posledica aktivnosti drugih.
Tužno i sramno je potrošena i volja i želja i nada ,a i životi onih koji su od 9.marta ,pa na svim daljim skupovima i demonstracijama išli na policijske kordone u velikom broju gutajući suzavce,plikavce ,pendreke,gumene a i bojeve metke skandirajući ''Živela,živela,Kraljevina Srbija'' a nije dobila odgovor u uobličavanju političke scene Srbije.Kao i zahtevi za ustavotvornu skupštino još od devedesete sve je skrajnuto u političkoj praksi.Nada da posle  50 godina može da se  izađe sa apsolutne društvene margine i pokaže da postoje i druge ideje se očigledni izjalovila.

[zstefanovic]

Ako bi kakav Slucajni Prolaznik-pripadnik najvece skupine radoznalaca na svetu- dosao na ovaj forum, pomislio bi da se ovde  okupljaju  samo radikalski satrapi. Zbog toga,i ponajvise zbog toga, odlucio sam da afirmisem  Drugu Srbiju.

Немој се извињавати, реци: Гласајте за ЛДП, много су фини, а и имају спот као Обама (само је Обамин црначки, а овај је инвентивно колорни).

Za pocetak jedan vrlo duhovit tekst Pere Lukovica

Е јбг, лоше си почео.

Прво: текст је недуховит и предвидљив, осим оно где је оплео Динкића. Али то разумем, јер је 5,1 % гласача сад мисаона именица, па је све дозвољено између ЛДП и Г17.

Друго, Луковић је ваљда члан Либерал демократише партај, а и без тога има нешто запењено и лабилно у приступу.  

Користити њега у пропаганди је контрапродуктивно и скоро гадно као цитирати Теофила Панчића, који је објективно гледано: нечитљиви медиокритет.

Да ти помогнем...

Узми и цитирај Љубомира Живкова или Драгана Тодоровића...  Господу, талентоване људе. Духовите шмекере, чак и кад нису у праву.

Да бар знамо на што трошимо време.

Ај, и шири даље.

[Alexdelarge]

Немој се извињавати, реци: Гласајте за ЛДП, много су фини, а и имају спот као Обама (само је Обамин црначки, а овај је инвентивно колорни).

LDP ti je izgleda opsesija. Nemam ja nista sa tom partijom. Na predsednickim izborima glasao sam za Tadica i to sam se jedva nakanio da izadjem, a godinama unazad nisam ni izlazio na glasanje.

[zstefanovic]

LDP ti je izgleda opsesija. Nemam ja nista sa tom partijom. Na predsednickim izborima glasao sam za Tadica i to sam se jedva nakanio da izadjem, a godinama unazad nisam ni izlazio na glasanje.

Јбг, извини на предрасуди. Вероватно ме завела реторика која ми је деловала типски.

[slavkod]

Moguće je da zabune nastaju iz činjenice da su oni svi poledica ameboidne proste deobe demokratske stranke,a to se može da prebaci i Kođtunici.Ispada da su samo Velja i radikali iz drugačijeg izvora.

[Alexdelarge]

Ispada da su samo Velja i radikali iz drugačijeg izvora.

Radi preciznosti u pitanju je blatnjavo mocvariste koje siri kuzna isparenja.

[Alexdelarge]

Teofil isporucio odlican tekst


Drugi život Stojana Ž.

Kakvo stepenovanje negacije: prvo je bilo ,,nismo mi". Ta, gde bismo mi tako nešto! Onda je nastalo ,,nisam ja". Na kraju je, izgleda, došlo do onoga da ni ,,ja nisam ja". Tako ni Stojan Župljanin više nije onaj koji se takvim rodio, nego je nekakav Vukadin. S tim Vukadinom je, inače, sve u najboljem redu, osim što je umro pre šest godina. Pa su dobri ljudi iz SUP-a Bačke Palanke ponudili Župljaninu da preuzme njegovu identitetsku masku, da postane Vukadin, jerbo je u Srbiji neki crni vakat došao, kad ne smeš biti ni Župljanin, a kamoli neki drugi mladić.

I tako je Župljanina-koji-to-nije skleptalo u Pančevu, u Dunavskoj 5, u jednoj od onih stambenih zgradica od betona i crvene cigle; omiljeni graditeljsko-stambeni stil poznog socijalizma. A taman se bio navikao na pančevački vazduh, onaj što se i vidi i čuje. I eno sad tog čoveka pred Nadležnim Organima, i jedino što ima za reći o sebi, svom životu i tome kako je dospeo do ove tačke jeste da on i nije on, nego je neko drugi, neko ko ništa ni ne sluti o svojim posmrtnim avanturama. Ima li, pitam se, ikoga da ga zapita: ako ti, prikane, nisi ti, ko je onda ti u ovom mandatu? Ko vrši dužnost Stojana Župljanina dok se ti ovde izmotavaš? I ko je uopšte, na kraju krajeva, taj Stojan Župljanin?

Ovo je poslednje baš ono pitanje koje i mene zanima, ne voajerski, nego onako kako je, recimo, Slavenku Drakulić zanimalo ko su ti ljudi koji su avetali hodnicima Sheveningena, ti mahom dobri i poslušni vojnici socijalizma koji su se obnoć pretvorili u strašne, krvožedne etnobandite, da bi se naposletku – jednom razoružani – brzometno smežurali u čovečuljke od piljevine koji pred Časnim Sudom gordo nose svoju nevinost, uvek nevinost, s kojom se rađaju, žive i umiru, bez obzira šta je bilo u međuvremenu. ,,Oni ne bi ni mrava zgazili", lepo kaže Slavenka u naslovu svoje knjige, pa se onda nekako neizbežno zapitaš pa ko li je, majka mu stara, onako krvnički i onako temeljitoizgazio sve one silne čovekolike mrave po Slavonijama, Krajinama, Bosnama, Likama, Hercegovinama i ostalim Kosovima? Ali ništa oni za to, u toj spektakularnoj poplavi nedužnosti davi se cela Pritvorska Jedinica, i evo će za koji dan i Župljanin/Vukadin da doprinese potopu svojom kofom pravedničkog samosažaljenja. I svi ritualno učestvuju u tome, svi osim lukave Biljane P. i izuzev prekrivog, a na koncu pretragičnog Milana Babića, koji se posle svega naprosto obesio, na radost tolikih gorih od njega, mada ne i krivljih od njega.

Dakle, to me zanima: ko je Stojan Ž? I kada je zapravo prestao, ako već kaže da je prestao, da bude Stojan Ž? Ovaj čovek, dakako, nije zvezda ratnih zločina, kao Mladić i kao mahniti psihijatar, no je jedan palanački anonimus, ništa manje prošle nedelje nego što je to bio pre trideset godina. Evo, da sam ga sreo u liftu prošlog četvrtka, da sam mu zurio u lice od prizemlja do šesnaestog sprata, i dalje ne bih imao pojma ko je. Doduše, vidiš da to ni on ne zna... Ne, zaista, šta mi o njemu znamo? Naizgled, baš ništa. Od 1975. radio u SUP Banjaluke, od kraja osamdesetih načelnik Javne bezbednosti u tom gradu. Službeno lice, dakle; obučeni profesionalac, a ne zgubidan i napaljenik sa ulice; čovek zavetovan javnom redu i zakonu; čovek koji, u svakoj državi i u svakom sistemu, štiti bezbednost lica, stvari i objekata od bilo kakve kriminalne i destruktivne ugroze. Kao ona deviza nekih američkih policajaca, beše li njujorških ili losanđeleskih: to protect and serve, tako to nekako ide. Ono iz filmova, ali i sa stvarnih (vatrenih) ulica. Zaštititi i služiti. Zaštititi koga? Građanina. Služiti kome? Građaninu. To radi ta ,,javna bezbednost" na sve četiri strane sveta, to joj je osnovni posao i u kapitalizmu i u socijalizmu, i u antici i u postmoderni: biti nepropusna brana između razbojnika i mirnoga ljudskog čeljadeta – muškog ili ženskog, krštenog ili nekrštenog, mladog ili starog, crnog, belog, žutog ili braon - koje bi samo da živi svoj život u znaku ,,umerenog napretka u granicama zakona", što bi rekao Hašek. Iz tog ugla gledano, posao je policajca častan da ne može biti časniji. To je ono čemu se zavetovao Župljanin Stojan, Čovek Kojeg Nema. To je ono za šta ga je školovalo, to je ono što mu je davalo stan, platu, status, neko pretpostavljeno osećanje društvene i lične ostvarenosti. To protect and serve.

Optužnica tereti Župljanina za genocid, ubistva, logore, proterivanje desetina hiljada ljudi ,,nesrpske" nacionalnosti. A kako i ne bi: bio je prvi čovek ,,bezbednosnog sistema" Bosanske Krajine u vreme i u kraju gde je ostati bez glave i celokupne imovine bilo mnogo, mnogo lakše nego sačuvati ih, naročito ako se pogrešno zoveš. Optužnica k'o optužnica, pravnički jezik, neka vidi samoodrečni S. Ž. šta će s njom. Ali meni je strašno nešto drugo, to jest mori me šta to biva u čoveku da se odrekne i svoje ljudskosti, ali i etike svoga posla (a i jedan policjot visokog ranga takođe ,,ne svira u diple nego predaje etiku", takoreći!), pa postane sve demonsko, sve naopačke: lekar se promengeliše, psihijatar poludi, policajac postane pustahija i razbojnik. A Župljanin je to učinio, najprvo već time što je pristao da bude važan deo sistema u kojem je moguće zvati se ispravno i zvati se pogrešno, rođenjem već steći pravog ili steći lažnog Boga; sve ostalo što se dogodilo proisteklo je iz tog inicijalnog greha. Župljanina tako nečemu nije učilo ni u školi, ni na poslu; druge je neke kurseve, kod sasvim drugačijih majstora-predavača, morao da pohađa da bi poverovao u to. I da se posle s neophodnim duševnim mirom ,,oda genocidu", što za sličnog mu deliju reče ona besmrtna bosanska žena, sa mislima izvan svakog zla.

Ima onaj stari, predivni, cinični vic iz NOB-žanra, kada smo ga pričali u socijalizmu imali smo osećaj da činimo nešto jako subverzivno, znate ono kad ratuju Nemci i partizani, biju li se biju uzduž i popreko – ima i verzija sa ustašama, četnicima... – a onda dođe šumar i sve ih razjuri! Dojadilo čoveku da kojekakvi probisveti prave nered i plaše zverad! E pa, policajac mu dođe nešto kao taj šumar iz vica: on je onaj koji brine o javnom redu i zakonu, i sprečava ,,narušavanje javnog reda većih razmera". Recimo: organizovanje jednog Slatkog Malog Genocida, makar i regionalnih dimenzija. To jest, tako je dok živimo u nečemu nalik na normalni, ljudski svet, a kad postane drugačije onda znajte da ste se obreli u paklu. Tako se i Župljanin našao u paklu, ali kao Belzebubovo službeno lice, kao onaj koji je tu da pomori što više duša. Bio je to njegov izbor, i ništa ga ne može oprati od njega: ova se vrsta dželata ne postaje slučajno, nepažnjom i iz trenutne zablude. Za nešto takvo moraš ozbiljno i temeljito raskrstiti sa ama baš svime što si do tada bio, mislio, osećao i znao. Tada stupaš na Drugu Stranu, i odande nema povratka – nema ga tvojim žrtvama, ali bogme ni tebi.

Naposletku te istrkeljišu, kao nekakav stari džak, u nekoj rupi u Pančevu, iščačkaju te pod slojevima banatske prašine. A ti onda lepo kažeš da zapravo i nisi Stojan Župljanin, i vrtiš taj dosadni refren kao kakva izgrebana vinilka na 78 obrtaja, a da ni sam nemaš pojma koliko si u pravu i koliko je to tačno, mada na jedan sasvim drugi način od onoga koji ti je na umu, na jedan način koji ti je, ovakvom u kakvog si se pretvorio, umom i srcem već sasvim nedosegljiv. Jer i pravi je Stojan Župljanin, istaknuti radnik Javne Bezbednosti Banjaluke, čovek koji se stručno i savesno brine za lica, stvari i objekte, preminuo još s početkom proleća 1992, prešao svetom mada mu se groba ne zna, preminuo udavljen od jedne unutrašnje ruke, čelično čvrste, za ljudsku milost neznajuće.

[Alexdelarge]

Opet, a ko bi drugi, do Teofil.


Noć crkotine

One večeri kada je radikalsko-narodnjački bašibozuk odigrao svoj bedni desant na Beograd, prijatelj mi piše: ,,ala bije Ivica, čuje se od Doma omladine sve do Voždovca". Okej, Voždovac je podaleko, no ja sam još mašala dalje, kojih sedamstotinak kilometara, ali na drugu stranu, evo me gde zurim u pučinu severnog Jadrana, a sve ono što se ovih dana zbiva Tamo, u Beogradu – kako zapravo lako čovekovo Ovde postane Tamo! – izgleda mi kao neki loš, prežvakani, izanđali vic, produkt odrtavelog smisla za humor nekog daljeg rođaka koji grohoće od smeha na svaku banalnu psovku, a vi se crveneći uljudno smeškate, tobože učestvujete u kretenskoj pošalici. Hoću da kažem, Srbija je i dalje jedno užasno egzotično mesto u kosmosu, dovoljno je da se samo malo izmaknete pa da vam sve to izgleda nadrealno, a bogme i sasvim bolesno u toj svojoj zaumnosti. Ne zato što bi Srbija i Srbi po nekom nepostojećem defaultu bili ,,gori od drugih", nego zato što Srbija živi kao zatočena u vremenskoj kapsuli, zato što je ona nekako jedina – uz nesrećnu, raščerečenu Bosnu, ali na drugi način – ostala da se bakće sa stvarima o kojima se više ništa suvislo ne može ni reći, ni učiniti – koje naprosto treba prepustiti prirodnom odumiranju. Jer, ako to odbijete da učinite, možete se i sami zaraziti smrću, što je ionako sudbina koja je Srbiji sasvim nedavno i bila namenjena, i koju bi joj svi oni nadžidžani krvavi pajaci sa bine na Trgu Republike ponovo namenili, samo da mogu.

Kako  god, povremeno ćeš ipak nevoljko skrenuti pogled sa mreškanja slane vode, recimo ka televizoru: eno Nikolić Tomislava kako nešto bogorada, sterilno i glupo, sve kao biva moljakanjem i ulizivanjem zadržavajući Stoku da ne pravi sranje, ali to je uzalud jer Stoka je tu zato da pravi sranje, to je smisao njenog dvonožnog stočnog vegetiranja na svetu; za to Nikolić Tomislav i slični valjda i nisu odgovorni, ali zato jesu za to što Stoka uvek najviše voli baš takve, što takve trajno podržava: ima To instinkt, zna ko i šta mu je prirodni saveznik; dobro, verujem onima koji kažu da radikalima & co. to divljanje politički uopšte nije išlo u račun jer je samo do kraja ogolelo i kompromitovalo jad i čemer njihovog nasilničkog gubitništva, ali šta im to vredi: ne možeš propovedati politiku zla i divljaštva, a da s tobom i uz tebe ne budu baš takvi, zli i divlji, ukoljice i maroderi, psihopate i razbojnici. Nisu ti oni ništa krivi: kriv si ti, jer godinama činiš sve da ti takvi priđu, a da te svako normalan i častan prezre. Pa onda čujem Malog Marodera, Svetlaninu staru mušteriju – u glumatavoj ulozi filmski, hičkokovski savršenog sociopate groteskno ponosnog na svoju navodnu huligansku karijeru - kako dobacuje policajcima da su, vau, ,,miševi". Pa vidim kako se unezvereni Todorović i Vučić susreću na posve haotičnom Trgu, šire ruke, bauljaju. Zašto ih, kao organizatore uličnih nemira, te večeri nije naprosto potrpalo u maricu i odvelo tamo gde im je mesto još od 1990, to samo Bog i ,,Ivica" znaju.

To su moje slike Beograda, to je ono što mi se vraća u san ovih mirnih toplih večeri, na mestu tako blagosloveno dalekom od kakofonične Buke i Besa poslednjeg čina jedne loše shvaćene Istorije. Ili možda Razistorije, kako je to kadgod lepo nazvao jedan od onih koji su, priznali to ili ne, sukreatori ovog sunovrata. Ljudi koji razgaćeno i bezbrižno bazaju uskim uličicama ovog gradića provlačeći se između kamenih kuća, dok im se nad glavama suši razapeti veš domorodaca, za koji će se dan ili nedelju vratiti u svoje Velike Prljave Gradove tačno znajući šta ih onde čeka; jedino povratnik u Beograd, u Srbiju, u to nikada ne može biti sasvim siguran. Okej, sigurno preterujem: nema više uistinu one ranije dramatične neizvesnosti, jer sve ono tamo, ono barem što sam mogao videti i čuti odavde, ipak se doima kao otužni završni čin, nema dalje jer nema dublje, stvar se spektakularno samopatosirala. Ovo je zasluženo nečasno crkavanje jedne politike zločinjenja i smrtoljublja, i to je prelepa vest, mada je jasno da će ta crkotina zaudarati još dugo. Zaudaraće, da, ali neće valjda više moći nikoga da ritne, jer je beštija crkla, krepala, u sopstvenom smradu lipsala te beogradske noći kada je ,,Ivica tukao" onako strasno kako možeš tući samo i jedino bivšega sebe, i nikoga drugog.

Nisu ovde više važni ni krvavi Karadžić, ni izgubljeni Nikolić, ni bedni Koštunica, ni u-reči-neprevodivi Ilić, ni sva njihova živopisna paracirkuska menažerija (koja, međutim, hoće i da ujede), mada ćemo se ovako ili onako baktati sa njima i ubuduće, nego je važno samo to da je te poznojulske noći u Beogradu svečano i radno sahranjena jedna epoha, ona u kojoj se razumno, pošteno, blago i dobro uvek besprizivno povlačilo pred zlim, nasilnim, patološkim i kradljivim. I u kojem je vitlajuća Mržnja uvek imala ,,masu", pa je onom drugom preostalo da se teši kako ima ,,kvalitet". Te su loše energije kljoknule o tvrdi asfalt Beograda, mamuzajući njih više se ne može postići ništa osim da budete dežurno strašilo. Možda se prerano radujem, možda je sve ovo halucinogeni učinak mora, borovine i terana, ali tako mi to odavde izgleda: bednije od bednog, sramnije od sramnog, ali nakon svega mrtvo da mrtvije ne može biti.

[Rakeeya]

Opet, a ko bi drugi, do Teofil.

 alias "nadrndani degenerik" (njegove reči - http://vojvodina.phpbbweb.com/vojvodina-ftopic3497.html)

[Mark]

Ako bi kakav Slucajni Prolaznik-pripadnik najvece skupine radoznalaca na svetu- dosao na ovaj forum, pomislio bi da se ovde  okupljaju  samo radikalski satrapi.  

[Meho Krljic]

Pošto sam ja sklon apsurdu, ovih dana baš razmišljam kako se svi ovi silni tekstovi po štampi u kojima kolumnisti i novinari sahranjuju radikale i objašnjavaju da je mali odziv demonstranata dokaz promene u Srbiji možda mogu tumačiti i kao organizovana i od Tadića (ili već koga) orkestrirana hajka na radikale brdom laži. Neko mi je rekao da je CNN tvrdio da je na mitingu bilo oko 150,000 ljudi a cifra sa kojom se operiše po ovim medijima je deset puta manja. Šta ako su radikali u pravu a svi ovi lažu iz političkih razloga? Jebiga, otkud ja da znam šta je istina kad nisam izlazio iz kuće niti gledao televiziju...

[Alexdelarge]

I jopet ovaj...

Bankrot i posledice

Bilo je oko pet sati poslepodne, spoljna temperatura oko 38 stepeni u hladu i 83 na suncu, a ona u autobusu još nešto viša, tačnije, bliža onoj na površini Merkura, na njegovoj strani okrenutoj Suncu. Ružna zagušljiva limenka, model ,,ponos Ikarbusa iz veselih devedesetih", počela je da se zaglavljuje u gužvi već negde oko Bloka 30, a potpuno je uronila u Veliki Nepokret negde kod Kundaka, odakle smo se vukli beskrajno sporo ka mostu, minut kreni, dva minuta stani, i sve tako, a onda se probijali kroz ostatke konc-logora Staro sajmište (takvu dražesnu, nedovoljno eksploatisanu privilegiju imaju samo Beograđani, zar ne?), izdisali preko tramvajskog mosta i pešačkom brzinom klopotali pored autobuske i železničke stanice. Naivan i neobavešten, nisam imao pojma zašto nam se bez najave desio rimejk nedavnih megazastoja iz vremena dok je jedan od čak tri savska mosta bio zatvoren. Kako god, onda je trebalo da skrenemo u Nemanjinu, ali to nije bilo moguće: umesto toga, otišli smo sve do Mostarske petlje, pa niškim autoputem otprilike do Paraćina (dobro, neznatno preterujem), da bismo izbili negde kod Autokomande i odatle zauzeli odlučan kurs pravo ka Slaviji. Kad smo napokon stigli, već mi je bilo vreme za još jedno brijanje. Da su nas na izlasku dočekivali sa uperenim šmrkovima iz kojih sukljaju jaki mlazevi vode, niko se ne bi bunio, naprotiv. No, nije nas dočekao niko, osim smorenog saobraćajca koji je mahao i pokazivao da se u Nemanjinu ne sme ni odozgo.

Ah, da: kada smo se još tamo dole kod Stanice izravnali sa Nemanjinom, koja je za nas postala Zabranjena Zona, ugledao sam grozd ljudskih prilika tamo negde uzbrdo, verovatno pred zgradom Vlade. Tek tada mi je sinulo: naravno, rezervisti. Ne bilo koji i kakvi, dakako, nego oni koji s tužnog i ojađenog srbijanskog juga povremeno dolaze u Beograd da od vlasti, bilo čije, kombinacijom pretnje, ljutnje i očajničkog moljakanja ishoduju pare, bilo kakve, zarad toga što su svojevremeno učestvovali u ratu, bilo gde, boreći se za svetle i državotvorne ciljeve, bilo koje. Jeste, doduše, da bi slabo umeli da vam suvislo objasne za šta su se tačno oni to borili, i jesu li se uopšte izborili za to za šta su se borili, i da li su pre toga potpisali nekakav ugovor sa državom koji bi njihov angažman učinio nekom vrstom profesionalnog nastupa, koji podleže materijalnoj nadoknadi; ali na kraju krajeva, što bi pa oni i morali išta da znaju o tome? Ima ko je plaćen da o takvim začkoljicama misli, a njihovo je da se izbore za pošteno zarađene pare, jelda? Ako pri tome malko urnišu glavni grad svoje države, Bože moj, lakše je patiti (se) u tako velikom društvu. Ali, zar nije onomad bila vodećom ideja da se ratuje iz patriotizma (to je ono što se ne sipa u traktor), a ne za puste novce? Za prljave pare biju se Ustaški Bojovnici, Alijini Mudžahedini, Arnautski Divljaci i sličan nesoj, a čisto pravoslavno srce bitke bije za krst časni i slobodu zlatnu, dočim je sve drugo negde daleko ispod njegovog radara. Tja, to je kanda važilo samo za one koji ne prežive; ono što pretekne, to bogami hoće i da mu se taj ekstraordinarni napor nekako nadoknadi. Em što novaca ionako nema, em što su te pare kakav-takav simbolički zalog smislenosti celog pogibeljnog poduhvata, smislenosti u koju se očigledno više ne može verovati spontano i bez nekakvog stimulansa. A čovek voli da veruje da ono što čini ima nekakvog višeg smisla, naročito onda kada čini ono što se običnom, zdravom razumu čini sasvim besmislenim.

Sve nas podseća na to, svaka godišnja proslava Oluje, svaki srebrenički pomen, svaka nezavisnistička kosovska fešta: jedino su srpski veterani ratova iz devedesetih vazda nekako odrpani i neglamurozni, kao nekakav okrajak društva kojeg se niko baš rado ne seća, niti iko ima ideju šta s njima uopšte da radi: nisu za slavlje jer se nema šta slaviti, nisu za pokazivanje jer nema šta da se pokaže, a ne mogu biti naprosto odbačeni i zaboravljeni, jer to ništa ne rešava. Srbija nema ideju, kamoli sistematsko rešenje šta da radi s tim ljudima zato što nema ideju šta da uopšte radi s tim ratovima, naročito s bosanskim i hrvatskim: ono što (valjda još) većinska Srbija o tim ratovima misli, to ne misli niko drugi osim nje, a ono što drugi misle, to je u Srbiji Apsolutno Neprihvatljivo, to je tabu nad tabuima, to je Ono Neizrecivo. Kada bi morali da se opredele između sumanute ideje da svakom Srbinu treba da izraste dlakavi majmunski rep i prilično razumne i bezbrojnim činjenicama potkrepljene tvrdnje da je Miloševićeva Srbija bila agresor u mahnitim ratovima za ,,zapadne srpske zemlje", svaki uzor-rodoljub opredelio bi se za prvu soluciju a da i ne trepne.

Zato Srbija, ona zvanična naročito, ima tako ogroman problem sa nasleđem devedesetih: ono je svugde prati baš zato što ona uporno odbija da ga prepozna. A što je više prati, ona se to više ljuti i više rogobori na Nepravdu, a onda je, zauzvrat, ono prati još jače. Iz tog kruga nema izlaza, svakako ne na ovaj način.

Zatekao sam se u Hrvatskoj tokom godišnjice Oluje: gledao sam na televiziji taj tugaljivi nacrealistički ritual, izdržao sam možda tri minuta; bila je to proslava preterana i neukusna kakve su već tradicionalno pompezne proslave samozadovoljnih ratnih pobednika, naročito onih u Malim Prljavim Balkanskim Ratovima, i ama baš svaka primedba na račun Oluje i njenog nasleđa principijelno je u redu, osim one koja dolazi ,,odavde", a u ime nekog virtuelnog izravnanja računa, nuđenog po sistemu ,,mi ćemo vama oprostiti Sombor, ako vi nama oprostite Vukovar". Okej, ali nevolja s ovim ,,kompromisnim" predlogom je u tome što u Somboru nije bilo ništa! Sve što je bilo, bilo je u Hrvatskoj, odnosno Bosni. Ko to apstrahuje, taj je čvrsto rešio da ama baš ništa ne shvati; radi se, u tom slučaju, o svesnom izboru, a ne o objektivnom spoznajnom hendikepu.

Zato Tadić Boris - umesto da mudro ćuti kad već ne sme ili neće da izgovori Tabuizovani Tekst - zvuči onako smušeno i jadno dok vuče za rukav Sanadera i ekipu tražeći The Izvinjenje: ,,čekaj malo, prijatelju, jesi li siguran da znaš o čemu govoriš", gotovo mu je tim rečima odvratio Mesić, otkačivši ga bez osvrtanja. I stvarno, svi mesići i sanaderi na stranu, ali da li se ovde ikada iko javno zapitao na šta je ličila Hrvatska koja je duge, mračne i mučne četiri godine bila zemlja kasapski rascepljena, nadvoje podeljena, zemlja u kojoj si iz Zagreba u Split putovao praktično preko Rijeke, što je logično taman koliko i da iz Beograda u Niš putuješ preko Užica? I u kojoj su nadobudni, ušubareni ,,graničari srpstva" dopirali gotovo do samih dalmatinskih plaža? Da li su svi ti naši ,,objektivni i uravnoteženi" političari, novinari, intelektualci i simpatizeri makar jednu sekundu svojih života posvetili varenju činjenice da je masivnom etničkom čišćenju Srba 1995. prethodilo masivno etničko čišćenje Hrvata 1991, na toj istoj, ,,krajiškoj" teritoriji? Pa šta mislite, odakle su se to vratili hrvatski ,,povratnici" nakon Oluje u Krajini i ,,mirne reintegracije" u Istočnoj Slavoniji i Baranji? Jel' sa letovanja? Da im se nije malko odužilo to (četvoro)letovanje?! Dobro, da li sve to opravdava efekte i posledice Oluje? Ne, ni u ludilu. Da li je, međutim, i nemoralno i glupo uopšte suditi o tome bez uzimanja ovih činjenica u obzir? O, jeste, Da li je to ikoga sprečilo da se natrese svakojakih gadosti i gluposti? O, nije.

Dugo je trajalo svo to besnilo, užasne je posledice ostavilo, ali radujte se, narodi, sada je gotovo. Da li je gotovo? Ma jeste, ali nije i uistinu prošlo, niti može proći, sve dok živimo u dozlaboga komplikovanom sistemu samoobmana, i to oko stvari dosta jednostavnih, ne moraš biti baš Imanuel Kant za tu dozu samorefleksije. To je, ovde, međutim, sistematski satanizovan poduhvat: u boljem slučaju, to je ekstremizam; u gorem je izdaja. Izdaja čega? Izdaja jednog brižljivo friziranog sećanja, koje sa činjenicama opšti samo kroz debeli, savršeno neprobojni kondom unapred-smišljenih-samoopravdanja.

Kakva je veza onih jadnika iz Nemanjine sa svim tim? Duboka, a opet i sasvim ovlašna, na koncu već nevažna. Ionako je prekasno. Jer, oni su došli na red tek negde pri kraju jednog mučnog ciklusa, da dopečate one propasti koje su još imale da budu odigrane. U međuvremenu, ceo je taj krvavi šou-biznis bankrotirao, pa ti ljudi, hteli-ne hteli, sada liče na nekoga ko je gradio nešto što nikada nije niklo, pa sada zapravo ne zna ni ko mu je dužan, još manje za šta, samo zna da ni hleb ni traktor ne rade na patriotizam, što se ispostavlja kao dosta nezgodna okolnost, o kojoj u ono vreme nauka još ništa nije znala. Jer, da je znala rekli bi im, zar ne? Mislim, nije valjda da im ne bi rekli?

[Alexdelarge]

OJ, LAOSE, MILA MATI, NEĆEMO TE NIKAD DATI

DO YOU REMEMBER ROCK'N'ROLL RADIO: Sećate li se onih julskih dana kad je formirana tzv. Nova Vlada Srbije u kojoj su, redom se odmah ispovraćajte, Tadićevi demokrati, Dinkićevi otmičari para, Draškovićevi ravnogorci, Čankovi panonci, Rasim Ljajić & His All Star Muslims, Sulejman Ugljanin & His Best Of Muslims, Dačićeva zločinačka SPS ćelija, penzionerska dinastija Krkobabić, Dragan Marković Palma – King of Jagodina City...a sve ih kolektivno ali vrlo principijelno podržava LDP Čedomira Jovanovića; sećate li se zagrljaja Tadića i Dačića koji su zajedno putovali u Grčku, na kongres Socijalističke internacionale, gde su se prvi put jezikom poljubili i svoju vezu obznanili javnosti obećavajući ,,proevropsku, demokratsku" Vladu koja će što pre u Evropu čim odbrani Kosovo ili beše obratno, svejedno; sećate li se žestokih obećanja Borisa Tadića da će Srbija, sa ovakvom fenomenalnom Vladom, koliko danas tj. juče, odnosno malo sutra, biti primer ,,evropskih, demokratskih tendencija" u regionu; sećate li se nesrećnog Mirka Cvetkovića kojem je med pao u sekiru onog časa kad ga je Papa Boris I izvoleo proizvesti u premijera, ali tako da se u svoj posao uopšte ne meša, o čemu govori sasvim neproveren podatak da bar 97 odsto građana Srbije ne zna ime Predsednika Vlade, što je za čitava dva odsto manje kad je reč o njegovom prezimenu.

FALI JOŠ SAMO DŽEK TRBOSEK: Kako to obično biva leti: čim se Vlada formirala, odmah se samoraspustila zbog godišnjih odmora. Jebeš državu kad je plaža na vidiku a sunce upeklo: nesrećni sticaj okolnosti da Srbija (za sad) nema more, savršen je alibi za opštu vrstu pustoši koja je 50 dana harala prostorijama Vlade i Skupštine. Uprkos oštrom protestu Vlade Srbije, leto je završeno, čak je i nesrećni Parlament mučno zakazao nekakvu sednicu o nečemu. Ukratko, ne stigosmo ni da se upoznamo sa Novom Vladom: jeste, tu je opet Vuk Jeremić, muškobanjsta spoljnopolitička verzija Sande Rašković-Ivić; opet je tu, tek peti put uzastopno, ministar zdravlja Tomica Milosavljević, čija je poremećena ali zato bolesna ambicija da ministruje do kraja sledećeg veka, ako ga načeto mentalno zdravlje i Dinkić posluže; opet je tu Mlađan Dinkić, profesionalni žigolo koji ne bira polne klijente: svejedno, Koštunica, Tadić, Živković, Đinđić – sve dok je Narodna Banka ili Nacionalna Štedionica ili Ministarstvo ekonomije ili Skijališta Srbije ili Ministarstvo za razvoj pod njegovom prepoštenom kontrolom, izdržaće Dinkićev apces; jeste, tu je Ivica Dačić, novi ministar narodne policije, spreman da odbije svaku primisao da bi njegovi momci hapsili junaka po imenu Radovan Karadžić; u Vladi se odjednom materijalizovao nekadašnji Crnogorac, Bogoljub Šijaković, ministar vera, koji je hokus-pokus varijantom postao takav Hard Core Srbin da su ga se odjednom setili i izvukli iz autan naftalina; jeste, ministar prosvete je Željko SPS Obradović koji je već na Miloševićevom grobu, u rođendanskoj poruci Balkanskom Kasapinu, nagovestio nešto o ,,večnim vrednostima Slobodanove politike" što ćemo, verovatno, uskoro videti u udžbenicima istorije; tu je, opet, again, ponovo, Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku zadužen za socijalni Hag i radni Koordinacioni centar na Kosovu: trostruko raspolućen na tri funkcije, Ljajić je primer ovdašnjeg Hajda koji u sebi čuva dva Džekila, od kojih je jedan večito na straži glede Sulejmana Ugljanina.

Ministarka nečega u Vladi je izvesna Verica Kalanović, koju jedino pamtim kao kućnu pomoćnicu Mlađana Dinkića iz vremena kad je ovaj smenjivao svog mentora Labusa; taj praktični g17 duh koji gazi po leševima do trezora, našao je još jedno ministarsko uhlebljenje; finally, Vlada Srbije je za državnog sekretara u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku postavila Željka Vasiljevića, nominalno iz SPS ergele, u stvari, predsednika Pokreta (ratnih) Veterana Srbije i jednu od vodećih ličnosti slavne paravojne formacije Garda Cara Lazara.

Toliko o ,,proevropskoj" Vladi Srbije!

HRIŠĆANSKA A SRPSKA MILICIJA: U aprilu prošle, 2007. godine, današnji Državni Sekretar Vasiljević nije ni sanjao da će biti član Proevropske Vlade; na konferenciji za štampu, izjavio je da će u porti crkve Lazarice 5. maja biti održana smotra Garde svetog cara Lazara koja ima za cilj da organizuje dobrovoljce širom Srbije, koji bi u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova bili ,,spremni da oružjem brane interese Srbije". Na pitanje kako će da nabave oružje u slučaju odlaska u rat, Vasiljević je rekao da u ovom trenutku u Srbiji postoji veliki broj ličnog naoružanja. Vasiljević je naglasio da bi oružane akcije bile preduzete samo u slučaju da Kosovo dobije nezavisnost, a na opasku da možda ne bi ni mogli da uđu na Kosovo zbog prisustva međunarodnih snaga odgovario je: "Ne mogu hermetički da zatvore granicu koliko god da ih bude i verujemo da se oni ne bi ne mešali, a mi imamo iskustva i znamo kako se ponašaju mirovne snage".

Prema rečima Vasiljevića, koji je i poslanik SPS, 5. maja u porti crkve Lazarice pojaviće se prva četa hrišćanske milicije u uniformama, sastavljena od iskusnih ratnih veterana iz tridesetak gradova Srbije. Vasiljević kaže da će ih doći tek stotinak, ali da već u ovom trenutku u Srbiji ima oko pet hiljada dobrovoljaca: ,,Njihov zadatak je da se izvrši organizacija što više ljudi koji bi u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova bili spremni da odbrane interese srpskog naroda. U svojim redovima imamo nekoliko penzionisanih generala i pukovnika koji nam razrađuju vojnu strukturu i operativne planove, pravce kretanja, napade", tvrdi Vasiljević. Organizacija će možda imati određenih problema, istakao je, zbog eventualne reakcije države, ali se nada da oni neće biti veliki. Želimo, kaže Vasiljević, da utičemo na svest ljudi da postoje mnogi načini za ostvarenje svojih interesa, a to je ,,u krajnjem slučaju i rat".

Znamo, naravno, kako se završila priča o ,,Gardi Cara Lazara": jaki na pretnjama i obećanjima, nestali su u obliku pičkinog dima negde pre nezavisnosti Kosova. Čak ih ni Koštuničina vlast nije uzela za ozbiljino: bar ne toliko ozbiljno da Željka Vasiljevića postavi na mesto Državnog Sekretara. Ali, kako Borisu Tadiću ništa nije bilo bitno sem činjenice da osvoji totalnu vlast – nije bio gadljiv ni na Gardu Cara Lazara: imati hrišćansku miliciju u Vladi, dobro je za buduće izbore, valjda su ga tako savetovali Šaper & Krstić, oni znaju kako narod marketinški diše!

SRBIJA DO LAOSA: Budući da Priština nije bombardovana, kako je Garda Cara Lazara granatirajuće obećavala, niti su se Albanci povukli sa Kosova kao što im je četa bradoliko-pijanih protuva iz porte Crkve pretila, Državni Sekretar Vasiljević ovih se dana ozbiljno okrenuo seksualnim problemima Srbalja. U intervjuu za ,,Press", gardista Cara Lazara, ispisao je crne kadrove ovdašnjeg života: ,,Demografska slika u Srbiji je katastrofalna i takva situacija zahteva radikalne mere. Imamo 250.000 muškaraca koji žive po selima i ne mogu da nađu žene za udaju. Postoji mnogo zemalja u svetu koje imaju višak žena. Deo možemo da nađemo u pravoslavnim zemljama kao što su Moldavija, Ukrajina, Rusija...Ali, meni nije cilj da oslabimo biološki potencijal zemalja koje su nam prijateljske. Jedino je rešenje da dovodimo žene sa Dalekog Istoka: Laos, Burma, Kambodža, Vijetnam. Oni su budističke vere koja je jako bliska pravoslavlju. Drugi, ključni razlog je što te žene imaju kult rađanja i kod njih nije nikakav problem da rode troje, četvoro, petoro dece. One dolaze iz sredina koje su ruralne, a to bi nam rešilo i nedostatak radne snage u poljoprivredi...Imali bismo svoje timove u tim zemljama: žene bi morale da prođu medicinske preglede. I onda da vidimo. Njima bi ovde bio ekonomski raj (...) Ne verujem da bi nekome smetalo da oženi Azijatkinju zato što ima kose oči i žutu boju kože. Mnogo je važnije da on sa njom ima dobar brak i da ima dece. A ta deca će sigurno biti Srbi (...) Mislim da bi iz tih zemalja trebalo da dovodimo cele porodice koje su brojnije, koje imaju mlađu decu. Da od njih napravimo verne građane ove zemlje koji će dati puni ekonomski doprinos time što će gajiti stoku na tim napuštenim područjima...".

Kad sumiramo Vasiljevića, što je prilično zajebano, Državni Sekretar nam poručuje sledeće: tananu vezu između Pravoslavlja i Budizma pedantno održava otac Pahomije koji će se prvi obradovati dolasku kosookih dečaka za koje nema nikakve analne prepreke da budu Srbi; stariji Azijati za koje Pahomije nije zainteresovan čuvaće stoku a popodne trenirati borilačke veštine u feng shui klubu Garde Cara Lazara; žene će, razume se, sem prepodnevnih priplodnih radova, biti obavezne da zamene konje dok na oranicama s azijskom lakoćom vuku plug; čim završe sa plugom, kreću sa poslepodnevnim gardijskim seksom: brzo, kratko, jasno i ubitačno. Što se verbalne komunikacije tiče, Vasiljević, poznati poliglota, ne vidi problem: pod devizom ,,govori srpski da te ceo svet razume", kosooke Azijatkinje već znaju naš jezik a da toga nisu ni svesne. Posebno je cool ovo oko dovođenja čitavih porodica, zašto ne čitavih naselja ili gradova ili država: da preselimo Laos u Srbiju i da imamo Haos!

Jebeš zemlju bez azijskih robova!

Važno je samo da Garda Cara Lazara u Vladi bdi nad demografskim problemom: drugim rečima, kakva Vlada, takav i državni sekretar! Zato, opet i uvek: Dole Vlada!

PS. Oglasio se Rasim Džekil Ljajić i ogradio se od Vasiljevićevih azijatskih predloga. Da li je Ljajić predložio da se gardista smeni? Nije. Da li ga je upozorio da će smeniti ako nastavi da lupeta? Nije. Da li se Ljajić setio da nas podseti da je Vasiljević ,,ratni veteran" i robna marka Garde Cara Lazara? Nije. Da li se Ljajić izvinio ženama Laosa, Kambodže, Burme i Vijetnama? Nije. Da li je Ljajiću neprijatno što mu je Državni Sekretar nacista? Nije.

Pa, neka : ako vam je Vlada dobra, onda ništa.

Daboga vas oplodio kosooki Vasiljević!

Sve za Srpstvo, Srpstvo nizašta! Sem za Azijatkinje!

http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=16542

[ginger toxiqo 2 gafotas]

Crne liste za "nacionaliste"

ZA najveća zla u Srbiji i regionu, za zaostalost, zločine i za njihovo pravdanje i poricanje, krivi su "srbijanska" društvena i politička elita (izuzev LDP i nekih manjinskih stranaka), Srpska pravoslavna crkva, neki intelektualci i veliki broj profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Na ovakav zaključak navodi knjiga "Samoizolacija: realnost ili cilj", koja je, u stvari, nedavno objavljeni izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava za 2007. godinu. Na koricama knjige je slika Srbije kao sante leda, bez Kosova, koja izolovana pluta po otvorenom moru.
Izveštaj organizacije čiji je predsednik Sonja Biserko ima 526 strana i u njemu se, uz opis stanja u društvenom životu zemlje, daju i "zaključci i preporuke" za njegovo poboljšanje. Među tim savetima autora, čija imena nisu navedena, nalazi se i cenzurisanje knjiga univerzitetskih profesora, čija imena su u knjizi pobrojana.
U dokumentu, napisanom jezikom koji nalikuje nekadašnjem hrvatskosrpskom, piše i da su "reakcije srpskog rukovodstva na proglašenje nezavisnosti Kosova pokazale da su posledice dugogodišnjeg radikalnog nacionalizma na unutarnje društveno i moralno biće srpske nacije duboke i pogubne, te da kontinuirano ugrožavaju regionalnu sigurnost i njezinu demokratsku konsolidaciju".
- Srpska politička klasa demonstrirala je, još jednom, da nije u stanju da napusti velikosrpski projekat i da se izvuče iz nacionalističke metastaze...
Autori tvrde da je "permanentna politička i medijska kampanja protiv Evrope i Zapada dovela do masovnog skepticizma prema stranim vrednostima i do glorifikacije autohtonih srpskih, pravoslavnih vrednosti".
Odvojeno od realnosti, dominantno stanje svesti u Srbiji dovelo je naciju, prema autorima, "u permanentni sukob s okolinom i s ostatkom sveta".
- Podstiče se nacionalna frustracija, psihološki rezervoar koji rađa aroganciju i agresiju, potencijal koji uvek može da se aktivira za revanš i rat...

Ko je krivac

- Srpska elita u suštini osporava univerzalnost ljudskih prava, što argumentuje posebnošću srpske kulturne tradicije, srpskog identiteta i religije. To se poistovećuje i sa konceptom etničke države, koja, po definiciji, negira ljudska prava, posebno manjinska. U odbrani te posebnosti i etničkog koncepta države važnu ulogu ima Srpska pravoslavna crkva...
Zbog međunarodnog okruženja i objektivne nemoći Srbije kao države, kažu u Helsinškom odboru, SPC je jedan od glavnih nosilaca ili čuvara velikosrpskog projekta, posebno u BiH.
- Svaki pokušaj međunarodne zajednice da Bosnu pokrene iz blokade u koju je dovedena Dejtonskim sporazumom, nailazi na jak otpor Beograda i crkve, pre svega - piše u izveštaju.
Najtvrđe nacionalističko jezgro, autori ovog dokumenta locirali su na beogradskom Pravnom fakultetu:
- Svojim višegodišnjim istupanjem u javnosti i raznim angažmanima, bilo kao pojedinci, a neretko kao grupa, profesori Pravnog fakulteta su sebi pribavili epitet "antihaškog lobija", a Pravnom fakultetu "antihaškog bastiona"... Primera radi, čak dva puta je 51 profesor potpisao peticiju protiv Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, pri čemu je ukupan broj nastavnika i saradnika oko 115...
Navedeni citati, i uopšte, javni nastupi eksponiranijih profesora Pravnog fakulteta samo su jedan vid njihovog delovanja, smatraju autori:
- Mnogo opasniji i ozbiljniji problem predstavljaju njihovi udžbenici, kao i ostala literatura na koju upućuju studente. Prema pisanju lista "Vreme", mnogi udžbenici i korisna literatura iz oblasti međunarodnog prava delo su autora koji imaju izrazito negativne stavove prema Haškom tribunalu, najveći broj fusnota upućuje na dela objavljena pre 30 i više godina, nema novijih dokumenata, primera iz prakse međunarodnih institucija i sudova... Nije teško zamisliti kako izgledaju predavanja i vežbe koje drže ovi profesori, kao ni obavezno znanje koje studenti moraju da pokažu da bi kod njih položili ispit. Sve i da su dijametralno suprotnih stavova i razmišljanja od svojih profesora, ostaje pitanje sa kakvim će znanjem izaći sa fakulteta?
Preporuka svetu

- Međunarodna strategija za Srbiju, od koje presudno zavisi smer kretanja i u Srbiji i ovom delu "Europe", mora biti fokusiranija i sveobuhvatnija.
Ona sada mora ozbiljno da se pozabavi ne samo obuzdavanjem destruktivne ekspanzije vladajuće srpske elite, nego i podsticanjem ozdravljenja društva i promenom vrednosnog sistema jedne arhaične tvorevine, koja ne može da se konstituiše kao moderna država. O tome EU, ali i ostale organizacije, do sada, nisu vodile dovoljno računa. To je novi, teški, dugotrajni i, u svetskim razmerama, nedovoljno razrađen zadatak svojevrsnog nation-buildinga i rekonstrukcije propale države, ovog puta u Europi.

Preporuka EU

- U ovom važnom trenutku EU može doprineti u nekim važnim aspektima popravljanja društvenog i moralnog tkiva srbijanskog društva: da pomogne stvaranje "Koalicije za Evropu" koja bi uključila predstavnike svih segmenata društva; to je posebno važno uoči parlamentarnih izbora u maju 2008. godine; da uključi i integriše civilni sektor u politički dijalog Srbije i EU...; da pomogne alternativni obrazovni sistem koji promoviše evropske vrednosti; da umesto suspendovanja viznog režima promoviše široki program razmena studenata u regionu i u EU zemljama, kao i da promoviše uključivanje mladih ljudi iz Srbije u evropski obrazovni sistem...

Preporuke vladi

- Poruke da Srbija može biti partner EU samo ako je cela, dovode u pitanje njenu privrženost procesima evropskih integracija. Optužbe na račun SAD i NATO da podstiču fragmentaciju Srbije i stvaranje "lažne države", protivljenje dolasku misije EU na Kosovo, povlačenje ambasadora iz zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova... vode oštroj polarizaciji u društvu i izazivaju zabrinutost ne samo manjina, nego i liberalnog građanstva... Imajući ovo u vidu Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji preporučuje: da nova vlada diplomatske odnose sa svetom odmah vrati na nivo pre proglašenja nezavisnosti Kosova; da u što kraćem roku stabilizuje unutrašnji politički ambijent kako bi se obnovilo poljuljano poverenje stranih investitora i banaka; da se što hitnije nastave pregovori sa EU za SSP; da konstruktivno priđe saradnji sa Haškim tribunalom i u tom smislu preda sve tražene optuženike koji se kriju u Srbiji; da sprovede reformu obrazovanja u skladu sa Bolonjskom deklaracijom i zahtevima vremena...

"Lek" za intelektualce

Na institucionalnom nivou sankcionisanje govora mržnje u medijima u skladu sa Zakonom o javnom informisanju.
Cenzura udžbenika koji se pokažu neadekvatnim u smislu pisanja istorije iz vizure opravdavanja srpskih zločina, ali ne na način njihovog odstranjivanja, već njihovom kritikom. Ispitna literatura na taj način mora uključiti i radove autora iz regiona (ako govorimo o istoriji i ako govorimo o prevladavanju prošlosti rata)...

"HELSINŠKO" CRNILO

POGLAVLJA u godišnjem izveštaju Helsinškog odbora o Srbiji za 2007. godinu imaju i ovakve naslove:
* Obaveštajne službe: izvan demokratske kontrole
* Vojvodina u procepu
* Posledice represivne politike u Sandžaku
* Šovinizam u medijima
* Slučaj "Škorpioni": negiranje genocida
* Redefinisanje spoljnopolitičke situacije - profilisanje antievropske opcije
* Rusifikacija Srbije
* BiH kao talac Beograda
* Slovenija: nedostižan san
* Crna Gora: neprihvatanje realnosti

RANG LISTA NEPODOBNIH PROFESORA, PISACA, NOVINARA...
NA LISTI "problematičnih" profesora, koji se pominju u izveštaju, prednjače predavači sa Pravnog fakulteta: Ljubiša Lazarević, Dragutin Šoškić, Miodrag Orlić, Budimir Košutić, Slobodan Marković, Slobodan Panov, Balša Kašćelan, Ratko Marković, Mirjana Stefanovski, Zagorka Jekić, Đorđe Lazin, Branko Rakić, Stevan Đorđević, Jugoslav Stanković, Saša Bovan, Milena Polojac, Miroslav Milošević, Goran Ilić, Žika Bujuklić, Dejan Đurđević, Bojan Milisavljević, Vladimir Stojiljković, Oliver Antić, Obrad Stanojević, Gordana Pavićević-Vukašinović, Zlatija Đukić-Veljović, Vladan Petrov, Aleksandar Gajić, Vera Čučković, Miodrag Jovanović, Olivera Vučić, Mirko Vasiljević, Borivoje Šunderić, Ranko Keča, Vlajko Brajić, Marko Đurđević, Đorđe Ignjatović, Zoran Mirković, Vladan Jončić, Nebojša Jovanović, Milan Škulić, Nataša Delić, Nenad Tešić, Vladimir Milić, Aleksandar Jakšić, Miodrag Simić, Zoran Stanojević i Kosta Čavoški.
Sa Filozofskog fakulteta pominju se poznati politički analitičari Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović, sa Fakulteta političkih nauka Mirjana Vasović, Slobodan Samardžić i Radmila Nakarada, a sa Instituta za evropske studije Miša Đurković. Tu su i penzionisani profesori, još uvek aktivni u javnosti - Svetozar Stojanović, Vladeta Jerotić, Vasilije Krestić.
Među "nacionalističkim intelektualcima", pomenuti su Momo Kapor, Dobrica Ćosić, Brana Crnčević, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitić, Miloš Šobajić, Ljuba Popović, Emir Kusturica. Tu su i bivši fudbaler Dušan Savić, novinari Slobodan Reljić, Zoran Ćirjaković, Bogdan Tirnanić (svi iz "NIN"-a), Ljiljana Smajlović, Svetlana Vasović Mekina ("Politika"), a u kritičkom kontekstu navedeno je i nekoliko medijskih kuća, uključujući i "Večernje novosti".

[Alexdelarge]

NA LISTI "problematičnih" profesora, koji se pominju u izveštaju, prednjače predavači sa Pravnog fakulteta:
...Zagorka Jekić...Vlajko Brajić...Vladimir Stojiljković

Zagorka, Vlajko i Vladimir su narocito "problematicni" i nepodobni posto je Zagorka preminula pre 4-5 godina kao i Vlajko, a i Vladimir - sin pokojnog Vlajka Stojilkovica- je izvrsio samoubistvo pre nekoliko godina.

[raindelay]

E, sto mi je zao za Zorana Ćirjakovića. Dok je pisao ode hvalospeva o Mojsiju mladjem i o "...slaughtered at least 7,800 Muslim men and boys in Srebrenica..." bio je dobar a sad na crnu listu . c,c c,c  

Nego cudno da na listi nije i Sonja Liht.

[Alexdelarge]

[marlowe]

Alexdelarge, jel' stvaro toliko tesko i zbunjujuce ziveti u tvom monohromatskom bipolarnom svetu?

[Alexdelarge]

Alexdelarge, jel' stvaro toliko tesko i zbunjujuce ziveti u tvom monohromatskom bipolarnom svetu?

Jesi li ti cuo za Treci Njutnov zakon? To ti je zakon akcije i reakcije. Za svaku akciju na neko telo postoji i reakcija. Reakcija je iste veličine ali suprotnog smera. Znaci, ovo je reakcija na banalnosti koje mucaju Tiha voda, Ginger, John, Slavko i ostala pravoverna bratija. Pokazite tu toleranciju i multi-sve-zivo na koju se pozivate.

[akhnaton]

Sith is with us again.

[Son of Man]

Pa braco ovi njih popisali jos onomad na cuvenom spisku jevreja, pa im sad vracaju valjda -  jbmliga a ?  

[Джон Рейнольдс]

Znaci, ovo je reakcija na banalnosti koje mucaju Tiha voda, Ginger, John, Slavko i ostala pravoverna bratija. Pokazite tu toleranciju i multi-sve-zivo na koju se pozivate.

N...n...n...ne razum...m...mem b...baš št..šta n...a o...vo treba o...o...odgovorit...ti.

Ček da popijem vode.

Daklem, šta sad ovo meni dokazuje? Zahvalio se Koštunica Lukićki na poštenom izveštavanju pre trinaest godina. Okej. I šta sad?

[Alex]

Daklem, šta sad ovo meni dokazuje? Zahvalio se Koštunica Lukićki na poštenom izveštavanju pre trinaest godina. Okej. I šta sad?

I kakve veze ima to sa bilo čim?

[akhnaton]

Ja nisam pravoveran. Ja sam HERETIC.

[Eriops]

Alexdelarge
Pustas tudje tekstove, koje pisu ljudi o ratu, koji su gledali iz toplih beogradskih soba.
Sto se tice teksta Bankrot i posledice, o etnickom ciscenju Hrvata iz Istocne Slavonije, koje je prethodilo Oluji, samo da te informisem, posto nisi upoznat, a ni autor tog teksta nije, ili nece da bude.. prvo masovno etnicko ciscenje na podrucju bivse SFRJ desilo se na jesen 1991 u Zapadnoj Slavoniji, kad je pociscen kraj oko Virovitice, Grubisnog polja, Daruvara itd.
Pre nego sto pocnes pustati tekstove o osetljivim temama, bilo bi dobro da pokusas istraziti cinjenice.

I vise mi je na vrh glave tih termina, " druga " Srbija.. niti sam
" prva ", ni " druga " Srbija- odbijam to svrstavanje u torove.
Niti pristajem da me Seselj, Tomo ili Velja, uce patriotizmu, niti da me Biserko, Kandicka ili Vuco uce istoriju i pravdu.
Koliko mozga imam, mislim da je dovoljno da sam otkrijem neke istine, a ne " njihove " istine.

[slavkod]

Nisam razumeo ono "pravovernoj bratiji"Zašto misliš da smo ,ili sam,pravoverni i u odnosu na šta,ili koga?