Zašto je ubijen

[EKSTREMISTA]

http://www.youtube.com/watch?v=vCr_NFIiPqc

Забрањени интервју Зорана Ђинђића

СРПСКИ ВИЛИ ВИМЕР

Зашто је прећутан последњи јавни наступ др Зорана Ђинђића: интервју државној РТВ Републике Српске, дат 21. фебруара 2003. године (19 дана пре убиства) приликом посете Републици Српској?


Упркос сугестијама из одређених страних амбасада да није пожељно да у том тренутку путује у Републику Српску, са ногом у гипсу и на штакама, кратко време по покушају атентата код хале ,,Лимес" у Београду, премијер Србије, др Зоран Ђинђић, ипак се определио за одлазак у Бања Луку тог 21. фебруара 2003. године. Ово је био још један државнички потез покојног премијера који се свакако није допао његовим ,,пријатељима" на Западу. Тим поводом премијер је присуствовао отварању фабрике ,,Хемофарма" у Републици Српској, одржао предавање на тему ,,Национализам и патриотизам" студентима Универзитета у Бања Луци и новинару Драшку Игњатовићу дао интервју за државну телевизију Републике Српске. То је био један од последњих Ђинђићевих јавних наступа и последњи велики телевизијски интервју.
Зашто овај интервју никада није емитован на телевизијама у Србији?
Зашто никада ниједан његов део није коришћен у сећањима на Ђинђића или разним пропагандним спотовима његових ,,настављача"?
Зашто политички ,,наследници" Зорана Ђинђића крију шта су наследили?
Зашто је последњи телевизијски интервју покојног премијера данас још увек табу тема у Србији?
Чега се плаше ,,носачи ковчега", а чега данашњи носиоци идеје ,,европске Србије"?
Шта је остало од Ђинђићевих идеја у њиховим изборним програмима?
Оно што је писмо Вилија Вимера за познавање спољно-политичког контекста Србије у савременој Европи, то је овај Ђинђићев интервју за познавање унутрашње-политичког кретања српске државе. И једна и друга ствар морале су бити строго чувана тајна последњих година. Међутим, 17. фебруар је продро и у све бункере цензуре и осветлио таму најкрајњу. Сада тачно видимо шта се Србији спремало годинама уназад и шта је о свему томе мислио онај у кога се куну данашње српске евроунијате. Уочи 11. маја, када одлучујемо којим путем држава Србија треба даље да се развија, сви они су дужни да нам одговоре на питања која су Вили Вимер и Зоран Ђинђић поставили у својим наступима.
Или нека се јавно одрекну Зорана Ђинђића и његовог последњег интервјуа.

PODSEĆANJA: Intervju premijera Zorana Đinđića 20 dana pre atentata
Ne damo Kosovo!
Glas javnosti u dva nastavka objavljuje jedan od poslednjih intervjua koji je pokojni premijer Zoran Đinđić dao uoči svoje smrti, u kome govori o načinima na koje treba rešavati kosovsko pitanje

BEOGRAD - Pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić 21. februara 2003. godine, 20 dana pred atentat u dvorištu Vlade Srbije, dao je u Banjaluci intervju novinaru Dveri srpskih, u kome je detaljno obrazložio svoj stav o tome kako treba rešavati kosovsko pitanje. Intervju objavljujemo jer je danas značajno videti s koliko je ozbiljnosti i državotvornosti bivši premijer pristupao ovom problemu, za razliku od mnogih koji baštine njegov lik i delo, a koji su se uveliko odrekli Kosova i Metohije.

Svakako ključna tema za Srbiju je status Kosova i Metohije, 4. februara je proglašena državna zajednica SCG. Koliko to utiče na budući status KiM, mislim tu na Rezoluciju 1244?

- Samo proglašenje zajednice ne utiče mnogo, jer ona u potpunosti preuzima sve ono što je imala SRJ, ali ono što se događa na terenu utiče puno. Znači, ta Rezolucija SB je, prosto i jednostavno rečeno, Srbiji uzela atribute suverenosti na Kosovu, a to je zakonodavna, sudska i izvršna vlast, kao i pitanje bezbednosti. Mi ćemo to da zadržavamo negde u nekom depou dok se odnosi ne srede i onda ćemo da vidimo kako da podelimo to između Prištine i Beograda. Sigurno ne kao što je bilo ranije, da je to sada jedna provincija u okviru Srbije, ali ne i u smislu da Kosovo bude nezavisno. I svi su pristali na tu Rezoluciju, i mi smo pristali na tu Rezoluciju i rekli smo ,,to je u redu, privremeno će međunarodna zajednica da sprovodi suverenitet na Kosovu". I šta se u međuvremenu dešava? Oni su otvorili taj depo, taj trezor, i počeli su te atribute da prenose na lokalne strukture. Iako je to sada zakonodavna delatnost, ona se potpuno suvereno obavlja u Prištini. I zakoni se donose.

Država iza paravana

Pogledajte izvršnu vlast, imaju vladu koja je potpuno autonomna u odnosu na Srbiju, onda sudsku, pogledajte bezbednost, i čitav taj proces ide u pravcu da će jednog trenutka svi atributi državnosti biti preneti na lokalne albanske institucije, a onda će međunarodna zajednica da kaže: hajde da vidimo kako će Beograd i Priština da sarađuju. Imali smo dva potpuno nezavisna pravna, ekonomska i politička sistema, e sada ih vi harmonizujte. Ako ne možete, evo vam pet godina, pa se dogovarajte. Deset, pedeset, ali ste za to vreme izvan evropskih integracija. I kada smo mi shvatili da se na jednoj strani priča o odlaganju krajnjeg statusa do jednog trenutka kad će to moći mirno da se uradi, za to vreme se dižu standardi, određeni kriterijumi se sprovode tamo na Kosovu i Metohiji, vraćaju se neki normalni svakodnevni odnosi, a iza paravana se stvara država.

I onda sam ja podigao prašinu i paniku oko toga. Vi u svetu ništa ne možete da uradite ako ne proizvedete krizu. Ako nema krize, niko se vama ne bavi. Ja sam stvorio krizu. Rekao sam: ,,Hoćemo da se taj status odmah zna". Oni kažu: ,,Nije vreme". Kako nije, što ga onda rešavate svakodnevno ako nije vreme? Zašto onda dajete parlamentu Kosova i Metohije da odlučuje o pitanjima ekonomskog sistema, što je u nadležnosti centralne države, zašto prenosite na Kosovski zaštitni korpus nadležnosti bezbednosti, zašto utvrđujete granične prelaze, a ne pitate Beograd? Pa, kao, ,,dobro to". Nije dobro, to ne može da bude dobro. Znači, prva faza je stvaranje u svetskom javnom mnjenju raspoloženja da se ta tema pokrene, druga faza je da izađemo sa nekim svojim idejama kako to pitanje može da bude rešeno.


Vrlo jednostavna ideja je da federalizacija Kosova i Metohije predstavlja ono što će omogućiti da Srbi na KiM budu priznati kao konstitutivni narod koji će imati svoje institucije u okviru zajedničkih institucija. A mi bismo onda, kao Srbija, dali vremena takvom Kosovu da profunkcioniše ako može. Ako ne može, idemo dalje. Ako Albanci ne žele da Srbe tretiraju kao ravnopravne i kao jednu nacionalnu zajednicu, a ne nacionalnu manjinu, onda da vidimo šta. Moramo vrlo otvoreno da govorimo o tome, kao kad imate gangrenu. Svet nije raspoložen za to, a ja sam veoma zadovoljan zato što sam u Srbiji video da su ljudi mnogo raspoloženiji nego što sam očekivao. To jeste kontroverzna i vruća tema, ali, mislim da lideri moraju da otvaraju tu temu. Ne da podilaze javnom mnjenju, nego da ukazuju na probleme i da kažu tu i tu imamo problem. Deficit spoljnotrgovinski, to nam je problem. Ne možemo da se ponašamo kao da ništa nije sporno, jer ćemo za dve, tri godine da uđemo u veliku dubiozu. Kosovo nam je problem. Ne možemo da zatvaramo oči pred javnošću.

Bela smrt

Ja očekujem da u junu ili julu ove godine na međunarodnoj sceni tema konačnog odnosa Beograda i Prištine bude predstavljena, da bi se tokom leta, najkasnije jeseni, s određene koncepcije razvile strategije i da sledeće godine nešto suštinski na tu temu uradimo. I mi nećemo odustati. Mi ćemo, bez obzira na kritike i molbe, lične, koje sam dobio iz mnogih svetskih centara, da ne talasamo na tu temu, nastaviti tu priču. Rekao sam: ,,Ne, imam poštovanje za vaše prioritete, za vaše državne interese, ali nemojte da tražite od mene da to budu moji prioriteti. To što vi imate Irak, ja to razumem i poštujem, ali ja imam Kosovo. Znači, kao što ja vas uvažavam, uvažavajte i vi mene. Biće teško, ali nijedan veliki posao se ne može bez teškoća obaviti".

Uvažavajući ovo što ste rekli, postoji li ipak realna mogućnost da se Kosovo ipak otcepi od Srbije?

- Najgore je, znači, ono što sam malopre naznačio, da Kosovo bude faktički nezavisno, a da ga onda, kao minski kamen, kao takvo albansko nezavisno Kosovo, prikače na nogu i kažu ,,vi ste odgovorni za njega i dok ne harmonizujete odnose, ne možete da idete dalje". To znači, za sva vremena smo isključeni iz istorije. I da nam kažu sutra ,,pošto ste ista država, vi morate da dozvolite da albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da učestvuju u privatizacijama i tako dalje. To što vi ne možete da odete tamo i popijete kafu u Prištini i Prizrenu, pa to su incidenti. To su pojedinačni ljudi, ekstremisti, ali vi niste takvi, vi ste razumni. Neka kupe Terazije svojim narko-dolarima i milijardama koje imaju, neka kupe elektroprivredu i neka sutra Srbija bude praktično albanska država". To je ono što se neće desiti, to je ono što ćemo mi sprečiti. Znači, mi tražimo da se pitanje učešća države Srbije na Kosovu i Metohiji reši. Međunarodna zajednica pokušava da to pitanje svede na pitanje prava Srba kao proteranih lica i nacionalne manjine. I podmeće jedno za drugo, kao da se time rešava državno pitanje. Čak i da Srbi, što nije moguće, imaju sva prava na Kosovu i Metohiji, time se još pravo Srbije nije ni pomenulo. Mi želimo na oba koloseka da imamo napredak. Na jednoj strani, naravno, da se vrate proterani Srbi i da oni malobrojni, koji još nisu proterani, imaju bezbednost. Ali, takođe, država Srbija da ima jasno definisana svoja prava. Ili da nema svoja prava, ali neka onda Savet bezbednosti kaže ,,nema Srbija nikakva prava, mi smo dodelili nezavisnost Kosovu". Mi nećemo voditi rat sa SB, ali ćemo znati na čemu smo.

Ovo što sada imamo je najgore. To znači - bela smrt, u snegu ste, mislite da vam je lepo, a u suštini postepeno umirete. I morate da se probudite, jer tog trenutka kažete ne, ja se nalazim u opasnosti. Kosovo je još uvek opasnost za srpsku državnost, jer ono je rana kroz koju može da vam iscuri i poslednja kap krvi. Mi tu ranu moramo da zatvorimo na određeni način. Naravno, maksimalno povoljno za sebe, ali spremni na određeni kompromis koji bi uvažavao i interese one druge strane, Albanaca koji na Kosovu žive.

PODSEĆANJA : Intervju premijera Zorana Đinđića objavljen 20 dana pre atentata 2.deo
l Kosovska ofanziva počela je zapravo proširenjem pitanja Kosova na regiju. Vaša izjava za Špigl o BiH izazvala je mnogo reakcija.
- Ja sam rekao - ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenljive i da je ono što je bilo smatrano svetinjom, da se kaže - u redu sve te republike bivše Jugoslavije, one su države. Dakle, ako to ne važi za Srbiju, a ja mislim da unazad neće važiti više ni za koga, kako objasniti da je jedini presedan napravljen upravo za Srbiju. Rekao sam, jesam za očuvanje Dejtona, ali dajte da nađemo neki kompromis, kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Bosne sa Hrvatskom, bez menjanja granica, bez postavljanja pitanja suvereniteta, ljudi... Ali, ako vi želite da stvorite albansku državu u 21. veku, na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete otvoriti ponovo proces koji ste mislili da ste zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja.
Često sam kao neki glasnik koji je kriv zato što donosi neku neprijatnu vest. I u Srbiji mene često optužuju. Ali dopusti mi da te upozorim ako ne znaš da će se to desiti. Znači, raspad dejtonskog sistema je kao zakon gravitacije, posledica. Ako zakon gravitacije ni u jednom slučaju ne bi postojao, ako imate čašu i stavite i ona ostane da visi u vazduhu, mislim da je poništen zakon gravitacije u celini. To je upozorenje onima koji misle da na primeru Srbije mogu da sruše jedan princip koji je logično i na štetu Srba sproveden, koji su Srbi prihvatili. Ne treba ispustiti istorijsku šansu da narodi na ovom prostoru prihvate taj princip nepromenljivosti granica, kolektivnih prava, nesvađanja nacionalnih zajednica, građana, manjina...
Mislim da je to jedan konstruktivan pristup koji je izazvao u Sarajevu vrlo neopravdane i nervozne reakcije, koje je Vašingon, naravno, izazvao. Ni u Briselu nije bio dobro primljen. Ali to je istina. Oni su postavili pitanje motiva. Neko je rekao - to su marketinški motivi. Šta meni treba ovog trenutka taj marketing? Niti u Srbiji ima izbora, niti ja mogu međunarodnu podršku za to da dobijem. Naravno, mnogo sam više izgubio lično nego što sam dobio, ali vrlo svesno. Ja sam onaj svoj kredit koji imam poslednjih desetak godina kao demokratski političar na Balkanu stavio za jednu stvar za koju mislim da je od nacionalnog interesa.
Ako moji prijatelji u svetu kažu, e sada si nas razočarao, onda oni nisu moji prijatelji. Jer, ako ja kažem meni je jedna stvar važna koja je i za moju zemlju važna i podržite me u tome, a oni kažu - ne, mi te podržavamo samo u onome što je za nas važno, to nisu prijatelji. I to je jedan dobar test u kome će se videti ko nas zapravo podržava, a ko nas podržava samo zato što misli da će tako da nas uljuljka i da nas odvrati od toga da rešavamo svoje probleme.
l Dakle i dalje smatrate da u Srbiji odlučujete vi, a ne neko spolja?
- Apsolutno. O Srbiji će se odlučivati u srpskom parlamentu i organima koji su za to nadležni. Sve te ranije priče i ranije krizne grupe i krizni štabovi, to je prošlost. I nema šanse da mi pristanemo na bilo šta što nije u našem interesu. Postoji ona mala mistifikacija u našim medijima. Ja se čudim kad čitam svakoga dana, na primer, koga podržavaju Amerikanci, koga podržava Evropa, koga podržava Rusija. Kakve to ima veze? Pitanje je koga podržavaju ljudi koji žive u toj zemlji. Vi možete i treba da imate dobre odnose sa svima koji su bitni za vas. Ali to da vi sada strance uključujete kao deo unutrašnje politike, to je bolesno. Mi imamo tu bolest još uvek u Beogradu, imamo ambasadore nekih zemlja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima. Oni pozivaju ministre, pozivaju moj kabinet i čude se što neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da moj ambasador u vašoj zemlji pozove vašeg premijera, pa ga pita da sa njim ruča. Ovaj bi mislio da je to neka šala, da je skrivena kamera. Pa, mi smo isto tako zemlja kao što je i vaša zemlja. Nemojte da mislite da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naša ambasada u vašoj zemlji ne bi mogla ni slučajno da uradi. Ali, mi moramo sami kao građani, ali i ljudi, da taj stav zauzmemo. Poštujemo sebe, poštujemo i druge, ali da stvarno poštujemo sebe i da ne dopustimo da se niko sa strane meša u naše odnose. Jer, da mi to ne tražimo, ne bi oni to ni radili.
Da imamo ministre koji na takav poziv hladno kažu - izvinite nemam vremena za to, posle dva-tri puta oni bi odustali. Pošto još uvek imamo taj kompleks niže vrednosti mislim da i mi pomalo generišemo tu nezrelu situaciju da se o našoj zemlji mnogo više raspravlja u inostranstvu nego što se raspravlja o sličnim zemljama kao što su Rumunija, Hrvatska, Grčka. Ne vidim zašto bi Srbija bila u drugačijem položaju nego što su druge zemlje.

Boško Obradović

ZABRANjENI ĐINĐIĆ

PRILOZI ZA POLITIČKU BIOGRAFIJU DR ZORANA ĐINĐIĆA: ZORAN ĐINĐIĆ O KOSOVU, REPUBLICI SRPSKOJ I VOJVODINI


Srbija treba da krene u odlučnu političku inicijativu!

Prvi korak u ovoj taktici je nametanje teme!

Ova odlučna inicijativa će najpre zbuniti i naljutiti međunarodnu zajednicu!

Niko ne radi za nas, a postoje oni koji rade protiv nas!

Zato samo svojom akcijom možemo da pariramo takvom stanju stvari!

Dr Zoran Đinđić je u srpskom javnom mnjenju ostao upamćen kao izuzetno preduzimljiv političar, čovek ogromne energije, vrlo pragmatičan. Dok nije osvojio vlast njegova politička deviza bila je da cilj uglavnom opravdava sredstva za postizanje cilja. Izjašnjavao se kao ateista, zalagao za definitivno odricanje od ideala ,,nebeske" Srbije i okretanje zemaljskim brigama, dok je nacionalno osećanje gurao u pozadinu. Do kraja je ostala nejasna njegova biografija iz ranog, nemačkog perioda. Đinđićevi poštovaoci cenili su njegov moderni politički aktivizam i optimizam njegove energije, dok su ga protivnici optuživali za nedostatak patriotizma, amoralnost i bezgranično vlastoljublje. Jedni su ga, dakle, svrstavali u prvi red evropskih lidera 21. veka, dok su drugi u njemu videli samo ubačenog čoveka stranih obaveštajnih službi. Izgleda da i danas važi ova crno-bela perspektiva pogleda na Đinđića. Postoji li, međutim, jedan drugačiji, od ovih stereotipa oslobođeni Đinđić?

Mislimo da je došao trenutak da izreknemo jednu neobičnu i smelu tezu: postoje dva Đinđića, jedan dok je bio u opoziciji i drugi po preuzimanju vlasti. U ovom drugom i znatno kraćem delu njegovog života posebno su važni poslednjih manje od pola godine.

Zoran Đinđić je izgleda jedan od izrazito malog broja političara na svetu koje je vlast promenila na bolje. U dnevnoj, međustranačkoj politici zadržao je surovo pragmatično ponašanje. U svemu tome ipak ostaje nejasno koliko je sukob između njega i Koštunice njihov lični izbor, a koliko igra neuništivih glava Udbe, tajkuna i kriminalnih struktura sa obe strane. Nasuprot tome, u državnoj politici Đinđić je doneo, slobodno možemo reći, epohalne novine, koje iznosimo u 10 teza:

• uveo je diplomatski princip državne neutralnosti (vidljivo na primeru podeljenosti Evrope na ,,Staru" i ,,Novu", u zavisnosti od odnosa prema Americi, a sve po pitanju (ne)ratifikacije ugovora sa Amerikom o nemogućnosti suđenja američkim vojnicima u bilo kojoj državi sveta, izuzev u Americi);

• prvi je petooktobarski vođa koji je pokazao izvesnu dozu evroskepticizma i ukazao na licemerje zapadne diplomatije prema srpskom pitanju na Balkanu, važeće bez obzira na vladajući režim u Beogradu;

• prvi je prozapadni političar u Srba koji je ustvrdio da ,,su za neke ljude u Evropi i svetu dobri Srbi - demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje";

• jedini je petooktobarski vođa koji je bio u sukobu sa B92 (bivajući žestoko kritikovan sa ove RTV pred smrt), i izjavljivao da se za demokratske zasluge dobijaju medalje, dok će nacionalne frekvencije biti deljene po zakonu;

• uveo je diplomatiju ,,prvog poteza" ili ,,koraka ispred" u odnosu na tekuće rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije, što je neviđen prelom u odnosu na srpsku politiku ,,kašnjenja" ili ,,koraka posle", karakterističnu za čitav 20. vek. Na taj način je ,,nekoga uhvatio usred nekih radnji" i ,,nekima poremetio koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju";

• doveo je u pitanje mogućnost multietničkog društva na Kosovu i Metohiji i javno se založio za zaustavljanje šiptarskog širenja na Balkanu i rešavanje srpskog nacionalnog pitanja, rekavši da Srbi na Kosovu i Metohiji ,,nisu ni napadnuti kao građani, već kao Srbi";

• prvi je srpski političar koji je javno povezao sudbinu Republike Srpske sa sudbinom Kosova i Metohije, na tom besprekornom primeru pokazujući večitu politiku ,,duplih standarda" tzv. međunarodne zajednice;

• stavio je do znanja vojvođanskim separatistima svih boja da pitanje Vojvodine ne postoji i da je jedina njena politička budućnost u ,,jedinstvenoj Srbiji";

• apsolutno je najzaslužniji (jedini zaslužan) za suštinski korak povratka veronauke u školski sistem i završetak radova na sabornom hramu Svetoga Save u Beogradu;

• prvi je, bez okolišanja, direktno u lice rekao Srbima da im blagostanje ne može doći samo od sebe niti od pomoći drugih, nego da moramo početi mnogo da radimo i da se sami izborimo za bolji život, svedočeći ove reči svojim primerom aktivizma i optimizma.

Jedni ove njegove poslednje životne poteze tumače kao prosti nastavak visoko pragmatične političke prakse: sve je to bio dobro proračunati politički interes, najviše da se zadobije naklonost u tradicionalno nenaklonjenom ,,nacionalističkom" delu biračkog tela. Drugi su u tome videli elemente ličnog preobraćenja u duhovnom i nacionalnom smislu i potpuno novog pogleda na nacionalni interes.

Šta bi, dakle, bila istina o motivima za poslednje Đinđićeve političke i državničke nastupe? Tajna se krije u poslednjim mesecima njegovog života. Tu tajnu teško da bismo mogli da dokučimo da nema jedne stvari koja nam potpuno osvetljava pogled na tog ,,novog" Đinđića. Radi se, naime, o kampanji koju je pokrenuo za odbranu srpskih nacionalnih interesa u regionu, i posebno na Kosovu i Metohiji. I za ovu kampanju se lako može reći da je tu bio u pitanju njegov dnevno-politički interes da verbalno brani Kosovo, kako ne bi zbog indiferentnog stava prema tom pitanju izgubio prve sledeće izbore. Ovaj argument bi imao logike da je Đinđić ovu kampanju otvorio na unutrašnjem političkom planu, jer ga to ništa ne bi koštalo. Međutim, prvi i osnovni, potpuno preovlađujući ton ovoj kampanji davala je njena spoljno-politička orijentacija, diplomatska i medijska bitka za Kosovo i Metohiju na međunarodnom planu, čime je istoga časa Đinđić stvorio sebi mnogo neprijatelja i ugrozio svoje međunarodne pozicije. Ovo nikako nije mogao biti njegov realno-politički interes, već stvar ličnog izbora.

Prvog februara 2003. Đinđić je zatražio od komandanta snaga NATO-a u jugoistočnoj Evropi Gregorija Džonsona da obezbedi uslove za neodložan povratak do hiljadu pripadnika srpskih snaga bezbednosti na Kosovo i Metohiju. Zatim je uputio opominjujuća pisma Savetu bezbednosti, šefu UNMIK-a i šestorici vodećih svetskih lidera: Džordžu Bušu, Vladimiru Putinu, Toniju Bleru, Gerhardu Šrederu, Žaku Širaku i Silviju Berluskoniju. U tom periodu je dao i veliki broj intervjua vodećim domaćim, evropskim i svetskim medijima pokrećući temu Kosova (Špigl, Tajms, Glas Amerike, TV BiH, Frankfurtske vesti, Večernje novosti ... ). Šokirao je svetsku javnost povezujući eventualnu nezavisnost Kosova sa sledstvenom prekompozicijom regiona i mogućom nezavisnošću Republike Srpske. Sastajao se intezivno sa Dobricom Ćosićem, autorom čuvene ideje podele Kosmeta, kao i sa kosovskim Srbima, čiju je podršku dobio, počeo glasno i jasno da se žali da je Srbija dobila premalo od Zapada za kooperativnost koju je pokazala od oktobra 2000. godine, pokazivao skepticizam prema Uniji u koju treba da uđemo tek za 10 godina.

Njegovi najbliži saradnici iz tadašnje Vlade polako počinju da svedoče o tom ,,drugačijem" Đinđiću. Jedni se sećaju svoje zbunjenosti kada je Đinđić došao na sednicu Vlade i postavio nimalo naivna pitanja: šta treba da se radi ako Kosovo postane nezavisno, šta ako Albanci krenu da proteruju preostale Srbe sa Kosova i Metohije, šta ako se napravi iznenadna revizija Dejtonskog sporazuma koja bi ukinula Republiku Srpsku... Drugi čak tvrde da je Đinđićevim ubicama ,,bio neophodan nekakav mig spolja", da taj ,,mig" ima veze sa njegovom kampanjom za Kosovo, odnosno da ,,ta njegova odluka da nekim moćnim krugovima pomrsi račune, a drugima otvoreno pokaže da nešto nisu u stanju ili ne znaju da urade, ima veze sa njegovim ubistvom, samo dva i po meseca kasnije" (1). Svi se, međutim, slažu u tome da je od dnevnog političara Đinđić najedanput postao ozbiljan državnik. Evo šta on sam o tome kaže 7 dana pred smrt: ,,Zbog trenutnog stanja stvari ozbiljno sam zabrinut za Srbiju koju ostavljamo svojoj deci i unucima. Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uzvodno. Nikad nisam birao lakši put. Zato i mislim da na njega nemamo pravo, pogotovo sada kad se na dnevnom redu istorije našlo ključno pitanje srpske državnosti. Pitanje bez čijeg rešavanja nećemo moći da planiramo ni svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koji je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita. Duboko sam uveren da mi moramo da imamo konačno zaokruženu državu, pošto ona samo tako može da brani svoj nacionalni interes. Nas više ne sme zadovoljavati da imamo suverenitet spolja, dok nas iznutra izjeda neki osmi putnik. Nama u državnom gnezdu ne treba kukavičije jaje. Ne bih voleo da učestvujem u nečemu zbog čega bi neko kroz pedeset godina imao razlog da za mene kaže: Onaj Đinđić je bio naivan, pravio je državu za nekog drugog ".

Problem za međunarodnu zajednicu u pojavi jednog ovakvog nacionalnog lidera morao je biti veliki: poznati Miloševićev protivnik, čuveni opozicionar, veliki demokrata i zapadnjak, jedan od najperspektivnijih evropskih lidera po sudu raznih inostranih ustanova koje su mu dodeljivale brojne nagrade, onaj koji je isporučio Miloševića u Hag, političar sa izuzetnim poznanstvima i vezama na Zapadu, koji je govorio više jezika i potpuno poznavao/živeo Zapad – najedanput počinje da svim snagama brani srpske nacionalne interese i ukazuje na nepravilnosti u zapadnom odnosu prema Srbima. Šta uraditi sa takvim političarom? Ne možeš mu prikačiti etiketu da je retrogradna snaga, nastavljač Miloševićeve politike, novi Milošević, izolovati ga i uvesti mu sankcije. To bi izgledalo krajnje providno i čak smešno. Ne možeš koristiti uobičajenu ideološku argumentaciju, jer on je baštinik, sledbenik i apologeta istih ideja. Moraš ili napraviti potez neprijateljstva prema dojučerašnjem prijatelju, pa tako otkriti svoje prave namere, ili biti pošten i udovoljiti njegovim zahtevima?! Nije bilo načina kako mu doskočiti. Đinđić je bio dugoročni pobednik, imao je sve argumente na svojoj strani i prozapadnu, ,,čistu" biografiju. Trebalo je mnogo vremena da mu se pravi nova biografija i izmišljaju afere. Dugo bi potrajalo dok bi ga izolovali i smenili. Taman je sve izgledalo završeno sa Srbima, a odjednom dobijamo mnogo veći problem nego što smo ga imali sa Miloševićem. Šta nam ostaje kao jedino rešenje?

Zoran Đinđić je konstatovao jednu prostu činjenicu za koju nam je dugo trebalo da je shvatimo: nemamo sigurnih saveznika, ali imamo konstantne neprijatelje, naše interese neće niko drugi braniti nego se mi moramo na tome odlučno angažovati. Evo njegovih reči: ,,Akcija nama u ovom trenutku ne može da škodi. Niko ne radi za nas, a postoje oni koji rade protiv nas. Zato samo svojom akcijom možemo da pariramo takvom stanju stvari".

Uprkos svemu ovome danas nema političara niti stranke koji slede Đinđićev politički koncept. To ne čini ni stranka na čijem je čelu bio, kao ni mnogi drugi koji se u njega kunu i ,,sa njegovog puta ne skreću", dok su njegovi nekadašnji politički protivnici daleko od toga da izvuku neku pouku iz Đinđivog političkog testamenta.

Da li je Zoran Đinđić od ateiste postao verujući čovek (po svedočenju mitropolita Amfilohija, pred smrt je prilikom službenog boravka u Jerusalimu, na ličnu inicijativu, posetio Hristov grob), od nacionalno nesvesnog Srbina – zaštitnik nacionalnih i državnih interesa, od evropejstvujuščeg političkog lidera – evroskeptik? Da li je Đinđić tek sa pozicija vlasti uvideo neka spoljna politička kretanja uperena protiv srpskog naroda, koja u vreme svog opozicionog staža nije primećivao ili je mislio da su izazvana isključivo Miloševićem? Da li je, konačno, Đinđić pred smrt pomirio u sebi vrednosti ,,nebeske" i ,,zemaljske" Srbije? Da li je između ličnog i stranačkog interesa, sa jedne, i opšteg, nacionalnog i državnog interesa, sa druge strane, Đinđić izabrao ovo drugo? I da li je zbog svega toga morao biti ubijen?

Možemo o dr Zoranu Đinđiću misliti šta god želimo. Možemo odbaciti i samu pomisao da se mogao promeniti ili da par meseci života mogu iskupiti decenije. Možemo njegove predsmrtne političke inicijative smatrati pogrešnim, ili čak štetnim po srpske nacionalne interese, ali moramo priznati da je u ovim njegovim aktivnostima Srbija po prvi u put unazad 90 godina imala nekakav pokušaj državne strategije. Tako krupan državnički čin nije mogao učiniti ,,stari", ,,dnevnopolitički" Đinđić, već jedan potpuno ,,preumljeni", ,,preobraženi" – ,,novi" Đinđić, koji je dobro razumeo šta se Srbima sprema, ne želeći da izgubi dušu gledajući svoje lične interese bez obzira na propast svoga naroda koju je video da dolazi. Minimum što danas možemo jeste da izrazimo poštovanje prema ovom Đinđiću, koji po istorijskoj vrednosti i značaju daleko prevazilazi sve ono po čemu žele da nas nateraju da pamtimo ,,zvaničnog", ,,obrađenog" Đinđića. Dokle god ,,srpsko pitanje" na Balkanu ostane nerešeno, aktuelnost Đinđićeve poslednje, predsmrtne političke vizije neće proći.

Fusnote:

1. Vidi: NIN, Beograd, 5. maj 2005, str. 18-21.

NSPM

....................

IZBOR CITATA (1):

Izbor citata: Boško Obradović

ANTERFILE BR. 1:

,,Premijerova strategija bila je zdušno pozdravljena od svih Srba na Kosovu i Metohiji i prihvaćena kao jedina mogućnost da se, posle toliko vremena, reši kosovski problem. Mi Srbi na Kosovu smo Đinđićevu strategiju osetili kao svoju i u tom smislu smo je podržali. Premijer je vrlo konkretno postavio neke probleme i krenuo je da ih rešava, čini mi se, vrlo uspešno. Međutim, tragična sudbina ga je prekinula u tome.

Đinđić je prvi javno osporio koncept multietničkog Kosova, shvativši realnost da Srbi i Albanci teško mogu živeti zajedno, založivši se da svako bude na svome, unutar međunarodno priznatih granica, ali u svojim entitetima. Podržao je ideju da mi Srbi živimo u svom entitetu gde ćemo imati svoje institucije i svoje organe vlasti.

Zaista mislim da je Zoran Đinđić iskreno, veoma hrabro, veoma odlučno i pošteno ušao u rešavanje kosovskog problema."

Dr Milan Ivanović,

predsednik Srpskog nacionalnog veća Severnog Kosova

ANTERFILE BR. 2:

,,Srbija treba da krene u odlučnu političku inicijativu. Osnovu te inicijative treba da čini zahtev da se već u sadašnjoj fazi jasno definišu prava i interesi Srba na Kosovu i Metohiji, kao i mehanizmi zaštite prava srpske zajednice na KiM. Prvi korak u ovoj taktici je nametanje teme. Nezavisna država Kosovo i Metohija najlakše će nastati u mraku i tišini. Čim se upali svetlo i čim počne otvorena rasprava, naše šanse rastu.

Prvi konkretni zahtev na kome treba da insistiramo jeste vraćanje kontigenta vojske i policije, što je predviđeno rezolucijom 1244. Treba da zahtevamo tačan datum povratka. Malo je verovatno da će ovaj zahtev biti sproveden, ali insistiranjem na njemu stvaramo prostor za neke druge zahteve.

Kada se međunarodna situacija našom aktivnošću razbistri, svima će biti jasno da se Rezolucija 1244. ne sprovodi isključivo u onim delovima koji štite interese Srbije i Srba, a da je Ustavni okvir zasnovan samo na elementima koji štite Albance, i da se on sprovodi.

To što mi tražimo u novom Ustavnom okviru je: konstitutivnost srpske zajednice u poretku Kosova i Metohije.

Ta konstitutivnost će se ogledati u nekoj vrsti federalizovanja Kosova i Metohije, priznavanjem srpskog entiteta kao političkog činioca, koji ima svoje institucije preko kojih ostvaruje svoje interese."

Teze iz Đinđićeve ,,Strategije za Kosovo i Metohiju" (dokument internog karaktera sa kojim su bili upoznati samo predstavnici najviših državnih organa Srbije i najznačajnijih nacionalnih organizacija Srba na Kosovu i Metohiji).

ANTERFILE BR. 3:

,,Šta reći o autoritetu međunarodne zajednice ako nijedan zahtev koji se tiče prava države Srbije i Crne Gore nije ostvaren: ni rešavanje problema Kosova putem ,,autonomije", ni vraćanje proteranih Srba, ni vraćanje kontigenta vojske i policije, ni afirmacija suvereniteta Srbije i Crne Gore?

Opravdani prigovor koji se među građanima čuje jeste da demokratska Srbija nema bolji međunarodni tretman oko rešavanja kosovskog problema nego što ga je imala kada nije bila demokratska."

Iz Đinđićevog pisma Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija od 7. februara 2003.

ANTERFILE BR. 4:

,,U najtežem delu Evrope, što svakako jeste Kosovo, treba da se primeni projekat o nečemu što nije ostvareno ni u Bosni, ni u Makedoniji, ni na nekim drugim mestima. To je potpuno nelogično. Ja jesam za to da čitava Evropa bude multietnička, ali hajde da to ostvarimo tamo gde je to lakše i bezbolnije, a ne da eksperimentišemo tamo gde je najteže", rekao je predsednik Vlade Srbije.

,,Bez nekih sigurnijih garancija, Srbi se neće vratiti na Kosovo. Njima ne trebaju priče da će biti zaštićeni kao građani, jer oni nisu ni napadnuti kao građani, već kao Srbi", kazao je Đinđić.

ANTERFILE BR. 5:

,,Meni je veoma žao što su za neke ljude u Evropi i svetu dobri Srbi - demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje i što neki misle da rat u Iraku treba da bude naš nacionalni interes, a ne rešavanje pitanja Kosova", rekao je Đinđić za ,,Frankfurtske vesti", istakavši da nema razumevanja za argument kako je, navodno, rano za pokretanje pitanja o konačnom rešenju za Kosovo.

Politika, 28. februar 2003.

ANTERFILE BR. 6:

,,Na novinarsko pitanje koje bi rešenje na Kosmetu zadovoljilo ,,sve tri strane", premijer je odgovorio kontra pitanjem:

• A, koja je treća strana?

• Pa, međunarodna zajednica – odgovorio je novinar RTS-a.

• Šta, zar i oni treba da dobiju deo Kosova i Metohije – upitao je Đinđić."

Večernje novosti , 27. februar 2003.

ANTERFILE BR. 7:

Reakcije koje su do mene došle bile su zaista prilično nervozne. Ali, imam utisak i da sam ponekoga uhvatio usred nekih ,,radnji". Čini mi se da nekima remetimo koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju. Treba ih i razumeti. Taman su bili napravili svoj koncept, a onda neki Đinđić počinje da pali svetlo. I govori: ,,Stanite, ne može više tako, da vidimo šta je dosad urađeno i kuda dalje". Meni je ova reakcija bila dokaz da, u suštini, postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova.

Bojim se da se neke stvari nisu bitno promenile od trenutka kada sam pre sedam-osam godina, na jednom predavanju u Americi, rekao da mi tadašnja američka politika liči na Titovo: ,,slaba Srbija – jaka Jugoslavija".

Ne smemo više dozvoljavati da svoj nacionalni interes definišemo prema tome šta neki drugi misle da je naš nacionalni interes. Kao čovek koji razmišlja o svojoj deci i unucima, zabrinut sam zbog demografske situacije, debalansa između albanskog i srpskog naraštaja stanovništva. Toliko da ozbiljno razmišljam o budućnosti srpske države u kojoj bi živelo milion i po Albanaca koji bi imali pravo da kupuju nekretnine na Terazijama, da kupuju preduzeća na privatizacijama novcem od trgovine drogom koji se meri desetinama milijardi dolara. Zbog trenutnog stanja stvari ozbiljno sam zabrinut za Srbiju koju ostavljamo svojoj deci i unucima.

Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uzvodno. Nikad nisam birao lakši put. Zato i mislim da na njega nemamo pravo, pogotovo sada kad se na dnevnom redu istorije našlo ključno pitanje srpske državnosti. Pitanje bez čijeg rešavanja nećemo moći da planiramo ni svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koje je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita. Duboko sam uveren da mi moramo da imamo konačnu zaokruženu državu pošto ona samo tako može da brani svoj nacionalni interes. Nas više ne sme zadovoljavati da imamo suverenitet spolja, dok nas iznutra izjeda neki ,,osmi putnik". Nama u državnom gnezdu ne treba kukavičije jaje. Ne bih voleo da učestvujem u nečemu zbog čega bi neko kroz pedeset godina imao razlog da za mene kaže: ,,Onaj Đinđić je bio naivan, pravio je državu za nekog drugog".

Akcija nama u ovom trenutku ne može da škodi. Niko ne radi za nas, a postoje oni koji rade protiv nas. Zato samo svojom akcijom možemo da pariramo takvom stanju stvari.


Večernje novosti, 6. mart 2003.

ANTERFILE BR. 7:

Svedočenje Siniše Nikolića o jednom Đinđićevom neformalnom razgovoru sa zapadnim diplomatama

JEDAN BRISELSKI SASTANAK

Početkom novembra 2002. godine prisustvovao sam obraćanju premijera Srbije Zorana Đinđića predstavnicima potkomiteta za evropske integracije EU i drugim zvaničnicima EU u Briselu. Bila je to prilika da u nekoliko dana druženja sa Đinđićem od njega čujem početne inicijative za rešavanje konačnog statusa Kosova. Izražavao se slikovito kao i uvek: ,,Naš najveći protivnik, kao i do sada , jeste zaborav. Kao da se trudimo da kosovski problem što pre stavimo pod tepih očekujući da će se on jednog dana rešiti sam od sebe. Bojim se da će međunarodna zajednica u dogledno vreme reći: kosovska nezavisnost je tako velika divlja gradnja da ne možemo da je rušimo; hajde da je legalizujemo. Tako bi Kosovo postala svojevrsna međunarodna Kaluđerica".

U zvaničnom obraćanju Đinđić tom prilikom nije eksplicitno objašnjavao svoju Kosovsku inicijativu, ali je u neformalnim razgovorima sa diplomatama žučno i detaljno predstavljao scenario rešavanja konačnog statusa. Imao sam utisak da su njegovi sagovornici posebno negativno reagovali na termin ,,konačni status".

U jednom trenutku, stojeći u holu kongresne sale sa šoljom kafe u ruci, okružen sa desetak evropskih diplomata, Đinđić je odgovarajući na njihova pitanja igrao pravu simultanku koja se nije zvala šah, već Kosovo. ,,Nije vreme za konačno rešavanje kosovskog pitanja", rekao je jedan diplomata. ,,Kada će biti vreme?", pitao je Đinđić, i ne čekajući odgovor, sam odgovarao: ,,Kada na Kosovu ne bude više Srba? Kada posle zakonodavnog, sudskog i izvršnog atributa državne suverenosti, koji sad imaju, Albanci dobiju i ingerencije nad bezbednošću? Kada međunarodna zajednica, nakon verovatnog rata sa Irakom, bude htela da pokaže da nema ništa protiv muslimana i Albancima pokloni kosovsku nezavisnost?"

Imao sam utisak da su njegovi sagovornici taj skup napustili duboko uznemirani. Činilo se kao da je premijer Srbije upalio svetlo u prostoriji u kojoj su oni u mraku završavali neki započeti posao.

Šetajući briselskim ulicama, ponesen utiskom prethodnih diskusija, govorio mi je o koracima koje treba napraviti u rešavanju pitanja Kosova. ,,Prvi korak je animirati međunarodnu zajednicu po pitanju Kosova. Ona ne želi da joj mi sada namećemo to pitanje, ali mi moramo insistirati na konkretnom predlogu. Taj predlog bi bio stvaranje Bele knjige o učinku međunarodne zajednice na Kosovu u protekle četiri godine. Da vidimo koju ocenu bi dobio povratak vojske i policije u skladu sa Rezolucijom 1244, kako bi ocenili povratak Srba u svoje kuće, šta bi rekli za bezbednost nealbanskog življa, koju ocenu zaslužuju standardi? Drugi korak je da u Savetu bezbednosti iniciramo donošenje rezolucije o federalizaciji Kosova i davanju Srbima konstitutivnih prava. Ako to ipak ne bi funkcionisalo, verovatno bi sledeća inicijativa morala da bude – razgovor o nekakvom Kiparskom modelu za Kosmet, sa civilizovanim teritorijalnim razmeštanjem stanovništva. Srbija bi sa tom federacijom imala asimetričan odnos – sa srpskim entitetom dublje, sa albanskim labavije veze. Ako ni to ne bude funkcionisalo, onda bi, posle nekoliko godina, moralo da usledi neko interno razgraničenje. O razgraničenju bi se na miran način dogovorili Srbija, kosovski Srbi i Albanci, uz saglasnost međunarodne zajednice. Krajnja, rezervna varijanta je: međunarodna konferencija. Bitno je da ne izgubimo inicijativu, čime bismo pokazali da smo nezainteresovani za Kosovo. Upravo to mnogi u međunarodnoj zajednici očekuju od nas – da se predamo."

To je bilo poslednje što se moglo očekivati od pokojnog premijera Srbije, da se preda.

NIN , Beograd, 5. maj 2005, str. 21.

ANTERFILE BR. 8:

ATENTAT ZBOG KOSOVA?

Izvod iz knjige ,,ParaDOS" Miodraga Isakova, bivšeg potpredsednika u vladi Zorana Đinđića, u kojem se govori kako je premijer pokušao da kosovsko pitanje stavi na dnevni red međunarodne politike

,,Nemam nikakve sumnje da su ga oni (optuženi za atentat – prim. prir.) ubili. Ali, kao ni država, ni oni ne mogu da postoje i funkcionišu mimo sveta. A kako se u ovoj zemlji nikad ništa nije događalo izolovano, isključivo iz unutrašnjih razloga, sklon sam da verujem da im je za tako krupnu odluku bio neophodan nekakav mig spolja.

Ne znam odakle i od koga je stigao, ali mislim da znam zašto. Opet zbog Kosova.

Naime, u decembru 2002. Đinđić se vratio sa puta po Nemačkoj i, očigledno, sa nekim prijateljskim upozorenjima da Kosovo, u tišini, polako klizi u nezavisnost. To nam je saopštio na Kolegijumu i izneo svoje uverenje da hitno treba nešto da preduzmemo i podignemo veliku galamu oko toga da bismo taj proces zaustavili.

Pozivajući nas na potpunu konspiraciju, izneo je i svoj plan, koji je imao koncipiran u tezama na jednom papiriću, koji nam je podelio i tražio mišljenje. Bilo je očigledno da nije, kao obično, već doneo odluku i da mu treba podrška, ali je otvoreno rekao ono do čega je već došao, ostavljajući utisak da su u toku i neke druge konsultacije.

Kada je izgovorio rečenicu: ,,Mislim da nema druge nego da idemo na podelu Kosova", svi smo prestali da čitamo tekst koji nam je dao, a u kome je predvideo redosled naših poteza. Zato je odmah i objasnio: ,,Ali, ne smemo to odmah tako da kažemo, jer će oni napolju poludeti". Dakle, plan je bio u tome da ih nateramo da i sami dođu do tog zaključka, da nema druge. Kako? U Rezoluciji 1244 predviđen je postepeni povratak kontigenta naše vojske i policije i to prvo treba da tražimo, grlato i odlučno. To ne mogu da nam ospore, ali ni da prihvate. Na tome treba da insistiramo i vršimo pritisak, da tražimo tačan datum povratka i tako ih nateramo da priznaju da to nije moguće. A onda da ih pitamo: pa dobro, šta je moguće uraditi, a da ne izgubimo celo Kosovo. Tako, insistiranjem na tome, stvaramo prostor za druge zahteve. Za decentralizaciju, i neku vrstu federalizacije Kosova i Metohije. I za pravo Srbije na regularne odnose sa srpskim entitetom. I to će odbiti, jer ni to ne mogu da urade. E, onda mi treba da kažemo: ako Kosovo ide u pravcu nezavisnosti, a vi niste u mogućnosti da to sprečite, a ni nama da omogućite da se umešamo, onda mi tražimo teritorijalnu podelu.

To će biti prst u oko mnogima, ali mi moramo to da uradimo, jer vreme radi protiv nas. U tom kontekstu je pominjao i naše izbore, do kojih to moramo rešiti, da Kosovo ne bi postalo argument naših protivnika. Obavestio nas je da je on već dao jedan takav intervju u Nemačkoj, mislim da je Špigl bio u pitanju. Naravno, nije pominjao podelu, ali je stvar zaoštrio do kraja. Nisam siguran da već sa tog sastanka vest nije procurila, ali i bez obzira na to stranim obaveštajcima svakako nije bio veliki problem da do nje dođu.

Uveren sam da i ta njegova odluka da nekim moćnim krugovima pomrsi račune, a drugima otvoreno pokaže da nešto nisu u stanju ili ne znaju da urade, ima veze sa njegovim ubistvom, samo dva i po meseca kasnije. Isto tako sam siguran da je bio svestan opasnosti, ali i da je verovao da ima i neku podršku spolja, i da će u međuvremenu, obezbediti još veću. I tu se, verovatno, malo precenio i preračunao, ali za to ga, zaista, niko ne može okriviti. Kao ni za brojne manipulacije njegovim ubistvom i njegovim imenom posle atentata."

NIN , Beograd, 5. maj 2005, str. 20.

Izbor citata: Boško Obradović

1. Svi citati preuzeti su iz knjige: Zoran Đinđić o Kosovu, Udruženje građana Cer, Beograd, 2003..

U intervjuu datom ''Večernjim novostima'' 6 dana pre smrti, Zoran Đinđić je, između ostalog, rekao da mu se činilo da je načelo ''slaba Srbija – jaka Jugoslavija'' sada zamenjeno načelom ''slaba Srbija – jak Balkan''. To se upravo i poklapa sa evro-atlantskom vizijom ovog dela Evrope, onako kako to prenosi Vili Vimer. Za Đinđića to nije bilo prihvatljivo. Da li je to prihvatljivo za sve njegove ''naslednike''? Da li misle da treba da se s tom sudbinom mirimo, i da i dalje nastavimo ''politiku (večne) čekaonice'', gde se, izgleda, jedino čeka neki nedefinisani evropski Godo, dok nam mnogi drugi vozovi prolaze? Ili svi već jednom treba da se suočimo s realnošću koja se na ovim prostorima ponavlja već vekovima: da je svakom zavojevaču ovog dela Evrope odgovarala slaba – ili čak bolje nikakva – Srbija, i da se u današnja vremena ništa nije promenilo. I da realno pogledamo šta nam je činiti i koji su nam pravci zbilja otvoreni?

Избор цитата:
– Ако наш међународни углед треба да се заснива на томе да ми прећуткујемо свој национални интерес, онда нам тај углед баш и не треба много.
– Да Међународна заједница има исто мерило за све, а не ако се у Београду мало покрене нека тема, одмах је то национализам, ако се на другој страни покрене десет пута оштрије иста та тема, онда је то разумљиво, онда су то ране из прошлости, онда се ту траже нека оправдања.
– Госпођа Карла дел Понте има своје приоритете, ми имамо своје приоритете и своје проблеме. Наш циљ није да будемо одликаши баш на сваком предмету. Значи, ми смо одавно дигли руке од тога да будемо узор у сарадњи са Судом у Хагу, можемо да будемо узорни у неким другим стварима, у спровођењу, рецимо, економских реформи које су још теже него та сарадња. Јер та сарадња је и компликована и емоционално и технички у спровођењу и често се и мењају захтеви међународних организација.
– До, рецимо, 11. септембра Караџић и Младић нису били толико тражени. Напротив, били су заборављени. Па кад се то десило, онда је требало показати да није Америка против исламског света, него да има ту неке равнотеже. Е сада је био важан не само Бин Ладен него је био важан сад Младић, Караџић. И ја то разумем из позиција Вашингтона и њихове јавности, уважавам: свака земља има своје интересе. Али, ипак, то не може да буде одмах и за нас главни приоритет. Може да се врши притисак на нас, наравно, као што се врши, али ми имамо своје одређене приоритете и они нису тако релативни да могу да се мењају сваких пар месеци. И ми отворено о томе разговарамо. Ја господину Пауелу исто кажем. Кад ми он инсистира на томе, ја кажем: Извините, ја имам одређене проблеме у својој земљи и не бих волео да потпуно пореметим систем безбедности, потпуно пореметим неку стабилност која је врло крхка у том региону због тога да бих спровео један ваш приоритет који је, наравно, оправдан и ја немам ништа томе да замерим, али ако је само то важно, а ово друго је у функцији тога, онда ја се са тим не слажем.
– У односу на Републику Српску, ми две године нисмо имали људе који би могли да се баве том темом. Напросто, ми имао ограничене капацитете да решавамо своје проблеме. Ми немамо један добар тим да се бави економским односима са Русијом, са Кином, што је катастрофа. Значи, ми немамо двадесет људи који би могли да наш извоз и увоз дневно контролишу у смислу шта би могли ми да извеземо, шта увозимо, на који начин да смањимо свој дефицит спољнотрговински у односу на две или три најважније земље на свету. Ми, напросто, немамо људе који могу тиме да се баве.
– И кад се прича о националним интересима, онда Америка може да има национални интерес у Ираку, али Србија не може да има национални интерес на Косову. Како? Па, зато што није заслужила. Е, па заслужили смо. Заслужили смо да се наш национални интерес уважава.

Zoranov govor u Kosovskoj Mitrovici iz 2001.

Pomaze Bog Braco i Sestre,

Za razliku od naših predjasnjih politicara, ne dolazim na tenkovima. Već dolazim u miru. Kao mesto za održavanje govora izabrao sam mesto gde se granici srpska, a pocinje albanska teritorija.

Kao sto mozete da vidite, Albancima sam okrenuo ledja. Mogu da me cuju, mogu da me ubiju kako god i kad god požele. Ali znam da ih moje reci plase, znaju da sam dosao da vratim Kosovo politickim putem.

U danasnjem svetu, covek mora znati gde mu je mesto. Ja vas nisam izdao, ja vas nisam zaboravio. Beograd možda jeste, ali ja nisam. Verujte mi Braco i Sestre da ima ljudi kao ja koji veruju u povratak Kosova. Da, znam da je pravda spora. Prvu stvar koju moramo suzbiti jeste protok droge, cigareta i belog roblja kroz Kosovo. Treba urgirati, obrazovati ljude o nasem problemu.

Verujte

[zstefanovic]

Прекинуо ти се овај последњи говор. Ја га сад први пут видим (захвљајући теби) и врло ми је необичан. Било како било, ево како сам га нашао на форумима:

Code Select Expand

Zoranov govor u Kosovskoj Mitrovici iz 2001.
Djindjic (Jedna srpska vizija) - 9. april 2006. u 16.23 (registrovani član)
2001-ve godine...

Pomaze Bog Braco i Sestre,

Za razliku od naših predjasnjih politicara, ne dolazim na tenkovima. Već dolazim u miru. Kao mesto za održavanje govora izabrao sam mesto gde se granici srpska, a pocinje albanska teritorija.

Kao sto mozete da vidite, Albancima sam okrenuo ledja. Mogu da me cuju, mogu da me ubiju kako god i kad god požele. Ali znam da ih moje reci plase, znaju da sam dosao da vratim Kosovo politickim putem.

U danasnjem svetu, covek mora znati gde mu je mesto. Ja vas nisam izdao, ja vas nisam zaboravio. Beograd možda jeste, ali ja nisam. Verujte mi Braco i Sestre da ima ljudi kao ja koji veruju u povratak Kosova. Da, znam da je pravda spora. Prvu stvar koju moramo suzbiti jeste protok droge, cigareta i belog roblja kroz Kosovo. Treba urgirati, obrazovati ljude o nasem problemu.

Verujte mi, da bih najviše voleo da kao Car Lazar usetam na Kosovo ravno. Ali ja niti sam mudar kao Lazar, niti imam vojsku koja bi dobila stratesku podrsku za tako nešto.

Ne želim, ni u jednom trenutku da pomislite da omalovazavam Cara. On je ipak premudar za sve nas i da vlada sada, stajao bi ovde i rekao bi vam isto. Maca ne sme da se lati onaj, koji nije spreman da snosi posledice i koji ne razume taktiku ratovanja.

Ja general nisam, ja sam diplomata. Mene su ucili da se borim za svetu Srpsku zemlju za pregovarackim stolom. Da svojim potezima nateram protivnika da peni i da potpisuje ono sto mu vlasnik jedne zemlje trazi.

Jer draga Braco i Sestre imam u planu da u junu 2003. godine uz Bozji blagoslov resim status Kosova. Haradinaj i svi ostali separatisti na celu sa najvecim iredentistom Rugovom će se naći u opstinskom sudu u Beogradu. Sudicemo im mi. Nama su naneli stetu. Neće nama Hag resavati kljucna pitanja.

Oni neka se bave sizofrenicarima koji su svojim govorom na Gazimestanu samo zapalili bure baruta, koji su dok je mladost Srbije skakala iz rova u rov, skakala iz stana u stan, iz automobila u automobil. Draga Braco i Sestre, pobedicemo uz Blagoslov Gospodnji. U to budite uvereni! Ja znam da mnogi žele da sam pokojni i znam da će mnogi tada odahnuti. Ja sam spreman da dam zivot, samo za dobrobit Srbije. Neću se kriti i braniti. Da znate oni koji budu pucali u mene, pucace u slobodno Kosovo, u demokratsku, jaku Srbiju!

Говор је наводно из ове књиге: http://www.gerila.com/knjige/katalog/40.htm

[zstefanovic]

Екстремисто, добро је да си све ово постовао јер сам хтео и ја.

Ево шта је мој утисак:

- Као што претпостављају неки његови блиски сарадници, Ђинђић јесте убијен због Косова по налогу иностранства, колико год та изјава узнемирава Изитпајна и остале српске витезове

- свако би требало да одвоји 15 минута и прочита шта је Ђинђић овде говорио. Схватиће већу слику. Надам се да ће Бобан и Алекс де Ларџ ово ширити и даље.

- моје лично искуство са тим човеком потврђује ово што су Двери врло накнадно закључиле о њему. Колико год је био политички јегуља, никад га нисам гледао као етичког љигавца и марионету. Био је државник, имао је лични интегритет и визију. Са свим манама и дискутабилним потезима.

- сад накнадно кад гледамо дешавања, лако је склопити коцкице које су потпуно потврдиле Ђинђићеве геополитичке процене.

- Док читате, имајте на уму да планета 2001. и 2008. нису исто

[zstefanovic]

Све у свему, могу само да поновим шта сам рекао на дан кад су га убили: "Од блата ћемо га правити".

И нисам једини, изгледа:

BORIS DEŽULOVIĆ (Feral Tribune) - Na mom su stoliću je trenutačno publicistika, dvije knjige o Zoranu Đinđiću, Vasićev "Atentat na Zorana" i Ateneumova kompilacija "Jedna srpska vizija", koja mi pokazuje ne samo kolika je šteta za Srbiju, ali i za Hrvatsku, što su kurvini sinovi zaustavili njegovu ideju Srbije, nego i to koliko smo zaista isti i koliko je jedan Đinđić potreban i Hrvatskoj.

[mac]

I šta sada? Na osnovu ovih tekstova moglo bi se zaključiti da je sad kasno za Kosovo, da sad više ništa ne možemo da učinimo, jer je čak i tad bilo teško, dok je još i Đinđić bio živ. Jel treba sad da stanemo i kažemo "pa dobro, i ovog puta su nas zeznuli, game over"? E pa ne treba! Ako ništa drugo možemo bar da dižemo prašinu dok se i UN ne izjasne. Možemo mnogo toga. Nije verovatno da će Kosovo za našeg života biti u okviru Srbije, ali to i nema veze. Bitno je da nam je nešto ukradeno, i da mi imamo pravo da to vratimo.

[Ghoul]

dobro, i u svetlu svega ovoga, šta je bil osa anti-haškim lobijem kao zvaničnim krivcem za atentat?
jer, ove zoranove reči zvuče kao da bi godile njima, a ne bile razlog da ga ubiju.

da li je, dakle, teza ta da je zapad ubio đikija, a onda okrivio 'nacionaliste' da bi jednim udarcem ubio 2 muve?
a 'nacionalisti' se primili na to...?

[zstefanovic]

Bitno je da nam je nešto ukradeno, i da mi imamo pravo da to vratimo.

Тај део је јасан.

Али овде причамо о чистој моћи. Ту су два аспекта битна:

- Планета је другачија него пре неколико година и све ће се још брже мењати. Коло среће се брзо окреће.

- Ако је КиМ независно, онда је се наставља разарање Србије, Македоније, Црне Горе и БиХ... односно читаве бивше СФРЈ. Дакле, дилема је: или Велика Албанија или ми. Ја без трунке гриже савести бирам нас.  

[zstefanovic]

dobro, i u svetlu svega ovoga, šta je bil osa anti-haškim lobijem kao zvaničnim krivcem za atentat?
jer, ove zoranove reči zvuče kao da bi godile njima, a ne bile razlog da ga ubiju.

da li je, dakle, teza ta da je zapad ubio đikija, a onda okrivio 'nacionaliste' da bi jednim udarcem ubio 2 muve?
a 'nacionalisti' se primili na to...?

Јесте, та је теза.

Сети се Сорошевих медија непосредно пре атентата: хистерична кампања против Ђинђића а паралелно набијање нервозе код војно-полицијских структура да ће сви ићи у Хаг.

Ако се примене гвоздена правила филмске драматургије, ови из САЈ-а или већ како се зову, су можда заиста и повлачили обарач, али су логистику и налог морали имати из иностранства преко проксија.

[Ghoul]

ови из САЈ-а или већ како се зову, су можда заиста и повлачили обарач, али су логистику и налог морали имати из иностранства преко проксија.

to bi značilo da su oni svesno, znajući šta rade, bili izdajnici, a ne 'nacionalisti'? prodane duše, a ne 'patriote'? ili ih je neko obmanuo? or what?

[Alex]

ови из САЈ-а или већ како се зову, су можда заиста и повлачили обарач, али су логистику и налог морали имати из иностранства преко проксија.

to bi značilo da su oni svesno, znajući šta rade, bili izdajnici, a ne 'nacionalisti'? prodane duše, a ne 'patriote'? ili ih je neko obmanuo? or what?

Pa zar nije logično da su strane službe i njihovi agenti lako svojim sofisticiranim metodama mogli da navedu ratne narko kriminalce da urade stvar koja im odgovara u momentu koji je za njih pravi, a da ovi pri tom misle da rade po sopstvenom nahođenju.

No, to nikada neće biti moguće dokazati, ili slučajno, posle više vekova, kad sve bude davna prošlost.

[zstefanovic]

ови из САЈ-а или већ како се зову, су можда заиста и повлачили обарач, али су логистику и налог морали имати из иностранства преко проксија.

to bi značilo da su oni svesno, znajući šta rade, bili izdajnici, a ne 'nacionalisti'? prodane duše, a ne 'patriote'? ili ih je neko obmanuo? or what?

Пази овако: ко је издајник а ко патриота, шта је ко мислио да ради, и ко је кога манипулисао — ти и ја не можемо сад знати из перспективе преживара званичних и таблоидних информација. Не искључујем да ће се брзо знати, али то је хипотетички.

Значи, моја је логика чисто приповедачка:

- ко је у региону и Београду профитирао кад је Ђинђић смакнут?

А онда се у флешбековима вратимо уназад па видимо шта је ко причао и радио пре и после атентата, до данас: коалиција ДОС, партијски сарадници у ДС-у, Милошевићев блок, државни органи, СПЦ, Сорошеви медији и НГО камарила, страна дипломатија у БГ,  велике силе, Шиптари и Западна Херцеговина итд.

И погледамо стање на балканском терену (управо онај део на који је он упозоравао пред убиство)...

Наравно, нећемо доћи до потпуно јасног одговора али ће се добити добар ЏФК филм и наслутити велика слика.

А Оливер Стоун би показао да велика слика није београдска већ шира геополитичка.

Ја не видим другачије објашњење како се десило да је човек глатко стрељан -- јер су само државне службе, било чије, могле извести овако нешто.

Ајде, сви сте писмени у филмовима завере, дајте сад анализу.

[mac]

Analizu čega? Samo si nabacao stvari jednu preko druge, tako se ne pravi film. Treba da uzmeš jednog krivca, a pošto je Srbija u pitanju onda su to naravno Zli Srbi, i na njega sve da svališ: Zli Srbi su ubili Đinđića. A svi ostali su u stvari pokušali da spreče glavnog negativca.

Dakle, srpski narod je kriv što je naterao Đinđića da pomisli da je Kosovo nacionalno pitanje Srbije. Đinđićeva tragična greška je što je u to poverovao.

[zstefanovic]

Analizu čega?

Пардон, нисам био прецизан. Изаберу се рецимо 200 најживописнијих (политички некоректних) момената везаних за Ђинђићеву судбину. Може ручно, а може се ставити у неки од оних згодних рачунарских програма за структуру приче. То анализирати да се виде правилности и ето ти српске верзије Стоуновог "ЏФК".

Тестирао сам мало у глави и структура се јасно појављује.

Захвалите ми се ако будете икада снимили

Samo si nabacao stvari jednu preko druge, tako se ne pravi film.

У првој фази сценарија се прави... Имаш неке црвене нити које се провлаче, плус гомилу неартикулисане физичке радње. Од тога постепено плетеш математичко и наративно плетиво, да би било гледљиво и смислено.

И тако у десет верзија док ти се не смучи.

[Nightflier]

Hmmm... Imao sam jednog drugara astrologa. Dveiljadite, odmah nakon petog oktobra izradio je karte svih tadasnjih ucesnika u politickom zivotu. Nekom priliko bio sam mu u poseti, pa je stao da me gnjavi sa time. Moj je odgovor manje-vise bio: "Aman, Darko, mani me se sa tom astrologijom - znas da me nervira!", ali jedan detalj ostao mi je u pamcenju. Naime, moj drugar Darko tvrdio je da su Djindjicev i Milosevicev horoskop jako slicni. Sada kada vracam film, cini mi se da je mozda i bio u pravu. Obojica su nastradala - bar delimicno - zbog svojih saradnika, koji ih i mrtve svojataju. Obojica su bila karakterisana kao "americki ljudi", a opet su u nekom trenutku otkazali poslusnost onima koji su ih doveli na vlast i posli svojim putem. Obojica su, ispravite me ako gresim, ispustila dusu skoro na isti dan... Slucajnosti i slicnosti se samo nakupljaju. Sve mi govori da ovom zemljom jos od WW2 ne vladaju iz Beograda.

[zstefanovic]

Обојица лавови у хороскопу (ваљда?), обојица владали Србијом, обојица рокнути због Косова... Добар ти је тај пријатељ.

И та сцена са астрологом да се стави у филм, пошто је документарни факат.

[Nightflier]

Pa dobro bi cucala, zar ne?

[zstefanovic]

Pa dobro bi cucala, zar ne?

Обавезно. Да би прича била комплексна и убедљива колико је и стварност, морају постојати и ти чудни знакови синхроницитета које нико не разуме, али они функционишу.

[Alexdelarge]

Zasto bi Djindjic bio ubijen zbog Kosova? Koji je motiv? Zar mislite da tzv. medjunarodna zajednica ne bi mogla da kaze NE Djindjicu u vezi Kosova?

Ovaj Zoranov govor u Kosovskoj Mitrovici  je vrlo sumnjive autenticnosti. To nije njegov stil izrazavanja.

[zstefanovic]

Zasto bi Djindjic bio ubijen zbog Kosova? Koji je motiv? Zar mislite da tzv. medjunarodna zajednica ne bi mogla da kaze NE Djindjicu u vezi Kosova?

Немој ми рећи да си поставио нама питање, а ниси прочитао оне чланке горе? Теби је изгледа Бобан стриц (он ни сад не верује у ОВК фарме српских органа у Албанији).

Ovaj Zoranov govor u Kosovskoj Mitrovici  je vrlo sumnjive autenticnosti. To nije njegov stil izrazavanja.

Мислиш на симболизовану, емотивну реторику? Не, ниси у праву, имао је он и такве фазоне. Али мени нешто друго смета у том говору, па бих и ја волео да се потврди атуентичност.

Ово изнад тога није спорно, има видео снимак.

[Alexdelarge]

Немој ми рећи да си поставио нама питање, а ниси прочитао оне чланке горе?

Procitao.Pogledao snimak sa postavljenog linka.Nasao jos jedan snimak koji je i duzi.Ali moja pitanju ostaju.
Ukoliko je cilj da se pokaze da je Zoran imao politiku/stav prema Kosovu istu kao i sadasnji premijer, onda bi trebalo ocekivati da uskoro neko strelja i Dr.Vojislava iz istih razloga kao i Djindjica.

Sinergija anti-haskog lobija i kriminalaca mi se cini  najubedljivijim razlogom  njegove smrti.

[zstefanovic]

Немој ми рећи да си поставио нама питање, а ниси прочитао оне чланке горе?

Procitao.Pogledao snimak sa postavljenog linka.Nasao jos jedan snimak koji je i duzi.Ali moja pitanju ostaju.
Ukoliko je cilj da se pokaze da je Zoran imao politiku/stav prema Kosovu istu kao i sadasnji premijer, onda bi trebalo ocekivati da uskoro neko strelja i Dr.Vojislava iz istih razloga kao i Djindjica.

Пази овако, Милошевић и Ђинђић су се геополитички исто поставили око целовитости земље. Зато им је била иста судбина, то је данас јасно као сунце.

А од ових актуелних ко буде такав и он ће бити на удару. Једино што ја никоме ништа не верујем од ових што данас причају по митинзима, јер мислим да још нису показали свој прави траг.

Sinergija anti-haskog lobija i kriminalaca mi se cini  najubedljivijim razlogom  njegove smrti.

Ма то је најнижи оперативни ниво. Па организовани криминал је увек организован јер га држава организује, побогу. Е сад, која држава/државе, то ме интересује.

Мислим да шкртариш на личном информисању.

[Alexdelarge]

Пази овако, Милошевић и Ђинђић су се геополитички исто поставили око целовитости земље. Зато им је била иста судбина, то је данас јасно као сунце.

To je samo tebi jasno. Ti si sacinio sistem razmisljanja u kome je Milosevic ubijen u Hagu, kao i od nicim potkrepljene tvrdnje da je Djindjic ubijen zbog Kosava.I onda izvlacis zakljucke.Nema znaka jednakosti izmedju Slobe i Zorana.Cak su im i pogrebi razliciti.Ovoga sahranise u sumrak, u dvoristu porodicne kuce, ispod drveta, mimo svakog obreda.To je Danse Macabre po definiciji.Cista paganstina.

Е сад, која држава/државе, то ме интересује.

Koja druga nego Srbija.

[zstefanovic]

To je samo tebi jasno. Ti si sacinio sistem razmisljanja u kome je Milosevic ubijen u Hagu, kao i od

Онда сам погрешно разумео извештај холандских лекара о ускраћивању терапије и појави лека који није узео а који зауставља рад срца. Много им се то често дешава.

nicim potkrepljene tvrdnje da je Djindjic ubijen zbog Kosava.I onda izvlacis zakljucke.

Ја сам то извукао из његових речи и упозорења шта ће се десити. Пошто се десило, значи да је због тога убијен.

Nema znaka jednakosti izmedju Slobe i Zorana.

Геополитички нема никакве разлике: ни у њиховим изјавама, ни у деловању, ни у антагонистима, нити у исходу.

Само што мало спорије капирамо.

Cak su im i pogrebi razliciti.Ovoga sahranise u sumrak, u dvoristu porodicne kuce, ispod drveta, mimo svakog obreda.To je Danse Macabre po definiciji.Cista paganstina.

Има ту више у обе сахране него што ти је сад пријатно да закључиш. Нема везе.

Е сад, која држава/државе, то ме интересује.

Koja druga nego Srbija.

Не постоји јединствена држава Србија. Али радимо на томе. Шири даље.

[Alexdelarge]

Онда сам погрешно разумео извештај холандских лекара о ускраћивању терапије и појави лека који није узео а који зауставља рад срца. Много им се то често дешава.

S obzirom koliko je ljudi unesrecio, za vreme njegove vladavine, moze biti ponosan na svoju smrt.Umreti od srcanog udara u cistoj postelji; zar svako od nas ne prizeljkuje takvu smrt?

[zstefanovic]

S obzirom koliko je ljudi unesrecio, za vreme njegove vladavine,

Колико, заиста? Колико је ових десет година унесрећено? Колико за време Тита?

И ако је Слоба заслужио смрт, шта је онда Ђинђић скривио да га стрељају "савезници"?

Успут, знаш ли које су психијатријске основе тзв. "Идентификације са агресором" Ане Фројд (негде се зове и Штокхолмски синдром)?

[Alexdelarge]

Колико, заиста?

Ti mora da se salis?Ili si 90-e proveo u stanju duboke kome ili hibernacije.

Успут, знаш ли које су психијатријске основе тзв. "Идентификације са агресором" Ане Фројд (негде се зове и Штокхолмски синдром)?

Ja sam oduvek bio za Oruzjem protivu otmicara.

Bez zajebavanja, stvarno mi nije ubedljivo da je Djindjic ubijen zbog Kosova.Vreme ce pokazati, ko je bio u pravu.
Over and Out.

[slavkod]

Mislim da je za nas 2008.mnogo uputnije uprediti ko je ubio i ko je sve stajao i iz kojih razloga iza ubistava Kara-Djordja,Kralja Aleksandra i Djindjića.Zanemarimo li priču o tome ko je bio kakav i pogledajmo ih u svetlu onoga što su činili a pogledajmo i njihove ubice,ne samo izvršioce.

[Alex]

Bez zajebavanja, stvarno mi nije ubedljivo da je Djindjic ubijen zbog Kosova.Vreme ce pokazati, ko je bio u pravu.
Over and Out.

Vreme ništa neće pokazati (kao što već rekoh) i ako su CIA, MI-6 i sl umešani to će zauvek ostati tajna.

Običnim ljudima ostaje samo da rezonuju ili kao obični ljudi ili kao Šerlok Holms i Herkul Poaro.

[EKSTREMISTA]

. Naime, moj drugar Darko tvrdio je da su Djindjicev i Milosevicev horoskop jako slicni. Sada kada vracam film, cini mi se da je mozda i bio u pravu. Obojica su nastradala - bar delimicno - zbog svojih saradnika, koji ih i mrtve svojataju. Obojica su bila karakterisana kao "americki ljudi", a opet su u nekom trenutku otkazali poslusnost onima koji su ih doveli na vlast i posli svojim putem. Obojica su, ispravite me ako gresim, ispustila dusu skoro na isti dan... Slucajnosti i slicnosti se samo nakupljaju. Sve mi govori da ovom zemljom jos od WW2 ne vladaju iz Beograda.

To je suština.Ali evo malo šire i detaljnije.
Lista svetskih političara koje su doveli na vlast a potom ih likvidirali kada su im otkazali poslušnost ili im više nisu bili potrebni,nepregledna je.Ako su mogli da ubijaju američke predsednike kada su pokušali da im se suprotstave,zašto bi im predstavljalo problem uklanjanje dvojice balkanskih poglavica.

Zaista je zanimljivo u kojoj su meri slične i povezane političke karijere i sudbine Djindjića i Miloševića kao što je i ZStefanović napisao.
Ni jedan ni drugi ne bi mogli da vladaju geopolitički najznačajnijom državom regiona da nisu bili izabrani od strane New world order struktura,obojica su na čelo Srbije došli na krilima narodnog nezadovoljstva,obojica dočekani kao spasioci Srbije i obojicu je isti taj narod na kraju odbacio,obojica su se okružili lošim savetodavcima i saradnicima čije su kriminalne aktivnosti ubrzale njihovu propast,obojica su ubijeni od iste ruke zbog Kosova(čak se i datumi smrti razlikuju u samo nekoliko dana), i što je najapsurdnije,svaki je doprineo smrti onog drugog.
Poslavši Miloševića u Hag gde će umreti,Đinđić je nesvesno olakšao pripremanje sopstvenog ubistva.Prinudivši Zorana da im preda Slobu,stvorili su od njega najvećeg srpskog izdajnika koji je uz marljiv rad njihovih medijskih agentura u Srbiji postao i najveći srpski mafijaš čime je njegovo streljanje u Srbiji dočekano kao nešto sasvim opravdano i logično.I Milošević je u njihovoj režiji proizveden u najvećeg zlikovca posleratne Evrope pa je u najvećem delu svetske javnosti prihvaćena slika balkanskog kasapina,srpskog Sadama Huseina.
Zato je i njegova smrt u Hagu,kada su ga otrovali kao psa da bi ostalim svetskim političarima pokazali šta ih čeka ako ne budu poslušni,u svetu  dočekana kao zadovoljenje pravde i kao jedina opravdana kazna za takvog zločinca.(od početka sudjenja,njegova smrt u Ševeningenu bila je izvesna ali su je njegova odlična odbrana i približavanje Srebrenice u procesu samo ubrzali.)
Na isti način reagovao je i veći deo srpske javnosti kada je ubijen Zoran.
A ko bi drugi ubio najvećeg  izdajnika i mafijaša nego najveće srpske patriote,jurišnici antihaškog lobija(crvene beretke) i kolege mafijaši(zemunski klan).
Ovo jeste klasičan način američkog organizovanja likvidacija u posleratnoj Evropi i to preko paramilitarne organizacije NATO-a,zvane Gladio.Sistem je dobro poznat-ili su stvarali antidržavne revolucionarne terorističke organizacije koje su potom uklanjale neposlušne poltičare te države,ili su u već postojeće ubacivali svoje agente koji bi fanatičnim revolucionarima podmetali mete za odstrel.Tako je Kisindžer preko Crvenih brigada uklonio Alda Mora,tako su preko RAF-a likvidirani vodeći nemački bankari i industrijalci koji su smetali američkim interesima u Nemačkoj a izvršioci pod misterioznim okolnostima izvršili samoubistvo(Enslin,Bader i Majnhof se ubili pištoljima u najčuvenijem nemačkom zatvoru Štamhajmu).Uklanjali su i svoje kada bi zabrljali;Gladio je stajao iza atinskog ubistva Ričarda Velča,jednog od glavnih ljudi CIA za Balkan,iako je ono pripisano 17.novembru.
Dakle po svemu izgleda da se i Đinđićevo ubistvo uklapa u ovu matricu-da su obarač povuklii izmanipulisani  Frenkijevci.
I to bi zaista bilo ubedljivo  da domaći pomagači stranih atentatora nisu toliko traljavo i toliko tipično srpski odradili posao posle samog atentata.
Naša policija u to vreme nije uspela da razreši ni jedno od brojnih političkih ubistava izvršenih u godinama pre Đinđićeve likvidacije,a onda samo nekoliko dana posle ubistva najvišeg državnog unkcionera objavljuje poster u boji sa snimcima svih počinioca i organizatora.Nedugo zatim preko medija smo saznali da su dvojica od glavnoosumnjičenih,Spasojević i Luković,ubijeni u pokušaju bekstva iz skloništa u Meljaku a onda smo na fotkama videli njihova lica izobličena od prebijanja.
A kad su birali koga će od beretki da proglase za atentatora,verovatno su se rukovodili geslom da mora da izgleda kao ubica,"Evo Zvezdana ćemo,on je stvarno grozan",pa je tako Jovanović,specijalista za nož i borbu prsa u prsa, u njihovoj režiji  postao snajperista.Još je i ostavio opuške iza sebe da ga lakše identifikuju.Da nije tragično,bilo bi smešno.
Šlag na tortu bio je naravno sudski postupak koji je i sa stanovišta prava a i obične logike,bio najobičnija farsa.Da ne govorimo o ignorisanju izjava svedoka sa lica mesta i o trećem metku što je sve u potpunosti obaralo zvaničnu verziju i o oduzimanju reči advokatima optuženih kad god bi pokrenuli priču o umešanosti stranih službi.
I završne izjave optuženih mogle su nas uveriti da ti ljudi sa ubistvom misu imali nikakve veze.Ne samo zbog vrlo detaljnog i vojnički preciznog iznošenja nelogičnosti u zvaničnoj verziji optužnice već i njihovo upinjanje,iako su bili svesni da su unapred osudjeni na doživotan zatvor,da ubede srpsku javnost u kojoj ni ranije nisu uživali ugled,da nisu učestvovali u atentatu na Đinđića.Kada je Zvezdan rekao da  mu je zaprećeno da nikad više neće videti porodicu ako ne potpiše priznanje,definitivno nije uzgledao kao neko ko laže.Ti ljudi su vojnici a ne  agenti  i špijuni koji imaju različita lica za svaku priliku.
Priča o tome kako su mediji kod beretki stvorili strah od njihove isporuke Hagu zbog čega su morali da ubiju Đinđića,najobičnija je glupost.Zar bi se tako iskusni specijalci,duboko povezani sa domaćim tajnim službama,informisali o namerama Vlade preko dnevne štampe.A najbolja potvrda da Hag nikada nije bio zainteresovan da sudi ne samo običnim vojnicima-izvršiocima navodnih zločina, već  ni srpskim nižim oficirima,pokazala je čak i presuda vukovarskoj trojci.Njima je bilo potrebno da kazne osnivače najelitnije srpske jedinice,Jovicu i Frenkija a nju samu rasture i diskredituju je u očima naroda u čemu im je Dos pomogao slanjem njenih komandanata i najistaknitijih članova na robiju zbog umešanosti u atentat i kriminal.(Hapšenje je naravno obavio SAJ.sa kojima  Frenkijevci nikada nisu bili u dobrim odnosima.)
I zar bi neko kao Legija koji dobro zna kakva je isprepletenost domaćih policijskih,vojnih i obaveštajnih službi  i kako funkcioniše aparat državne prinude,bio toliko naivan da pomisli da bi se on raspao sam od sebe ubistvom jednog čoveka pa makar on bio i Zoran Djinđić.Baš u skladu sa ovim, Legija je na sudu ismejao Prijićevu priču o zločinačkom udruženju sa ciljem preuzimanja vlasti posle atentata od strane zemunskog klana:"Zamislite Đuru Mutavog kao ministra inostranih poslova."
Možda i najbolji dokaz da su strane službe izvele atentat je  i to što se još niko od naših zvaničnika nije usudio da ospori zvaničnu verziju.Čak ni pošteni Voja.Kad se Mihajlov onomad izleteo,odmah je sklonjen.A i radikali dobro znaju koliko je opasno to čačkati,tako da ni oni ako sutra dođu na vlast sigurno neće ponovo otvarati postupak ma šta Toma svojevremeno obećavao ispred palate pravde.
Dakle,ako je jasno  da su ga stranci ubili i zašto,još je jasnije ko je imao koristi od njegove smrti u samoj Srbiji i regionu(medijska kampanja hrvatske  mafije oko rovinjskog TDR-a bila je najglasnija u proglašavanju Zorana za švercera cigareta,a o službama BIH da i ne govorimo), i zašto su obezbedili logistiku za to ubistvo.
Dovoljno je pogledati pozicije koje su pojedinci iz najbližeg premijerovog okruženja stekli posle njegove smrti,finansijske imperije koje su uvećali,sporne privatizacije koje su izvršili.(Sartid koji je prodat dvadeset dana posle ubistva je dvostruki link jer je asistent US stila kod kupovine bio  Montgomeri, razlika od 470 miliona dolara navodno je otišla za specijalne namene američkih tajnih službi i CIA zatvore u Evropi što je najbolje potvrdio  Kolin Pauel koji je posle Zoranove sahrane dodelio USstilu nagradu za najbolju prezentaciju američkih interesa u inostranstvu).
Ali naravno,baš takvi bili su najglasniji u osudi Zoranovog ubistva,baš takvi su se predstavljali kao najdosledniji nastavljači njegovog dela, baš takvi su najviše lili suze nad Zoranovim odrom, baš takvi su organizovali kampanju medijskog linča političkih protivnika,navodnih inspiratora zločina kako bi skrenuli pažnju sa svoje umešanosti, baš takvi su organizovali Sablju,ali ne da bi kao što su proklamovali uništili kriminal u Srbiji,već da bi uklonili druge mafijaše koji su im predstavljali konkurenciju.
Ovo je  bilo toliko očigledno za srpsku javnost da je čak i Tadić bio svestan da će mu stranka politički nestati ukoliko je ne očisti od tog ološa.
Ko je zaista povukao obarač nikad nećemo saznati baš kao ni u slučaju Kenedijevog ubistva ali to ne znači da treba da pristajemo na laž koju predstavlja zvanična verzija kad su i motiv i naručioci i saučesnici u Zoranovom ubistvu tako očigledni.

[Alex]

I završne izjave optuženih mogle su nas uveriti da ti ljudi sa ubistvom misu imali nikakve veze.

Samo par rečenica ranije si rekao da su obarač povulki izmanipulisani Frenkijevci.

Strane službe izvele atentat?

Zar nije mnogo lakše, lepše i bezbednije da su izvršioci oni koji jesu osuđeni.

Strane službe pre mogu biti inicijatori koji stoje iza ubistva, a njihova manipulacija Frenkijevcima prikrivena i za većinu njih, umešanih, ako ne za sve.

[Nightflier]

Sto se mene tice, i dalje gajim zaludnu nadu da su Slobu ubili nasi ljudi. Tako je to trebalo na vreme da se uradi, kao sto su Tudjman i Alija otperjali na raport drugu Starom. Isto je valjalo i sa Karadzicem i Mladicem. Infarkt, samoubistvo ili junacko odupiranje hapsenju. Evo vam njihovi lesevi, pa se igrajte sudjenja (p. vam materina, da vam p. materina, itd.). Oce djavola onda da nas mrcvare po televizijama. Nego, jos od Rankovica ovde nema bezbednjaka kako treba. Sve sami pilicari sa fakultetskim diplomama iz Sarajeva i Pristine.

[EKSTREMISTA]

[Samo par rečenica ranije si rekao da su obarač povulki izmanipulisani Frenkijevci.

Alex,nisi pažljivo čitao ili nisam bio dovoljno jasan.Rekao sam da tako izgleda  a onda obrazložio zašto tako nije i bilo.

[zstefanovic]

To je suština.Ali evo malo šire i detaljnije.

Е, свака ти је на месту, Екстремисто. А и научио сам пар нових ствари.

Вратићу се да прочитам још једном, али бих хтео да те питам шта је Велч скривио да га Гладио (!) рокне?

[Джон Рейнольдс]

Heh. Lepo napisano, nema šta. U mnogim zaverološkim raspravama, uvek sam umeo da kažem otprilike - Ako vas zanima ko stoji iza onih koji su likvidirali Đinđića, pitajte Čedu. Taj ološ se toliko spominje u bukvalno SVIM izjavama očiglednih kriminalaca + toliko se sudovi prave ludi na te izjave da prosto ne mogu a da ne dođem do zaključka da bi ozbiljnu istragu trebalo upravo početi od njega. Na kraju krajeva, dobro znam da početkom devedesetih nije imao ni žute banke, a sad džipovi, pratnja, avioni, kamioni. Odakle bre?!

[Alexdelarge]

Параноја

Параноја је психоза за коју су карактеристичне болесне идеје величине и прогањања, док је интелигенција особе очувана. Зато се ова болест понекад назива ,,разумно лудило". По Крепелну параноја је суманутост која се карактерише ,,спорим и подмуклим развојем трајног и суманутог система са очуваношћу јасноће и реда у мислима, вољи, делању". Параноик најчешће логично расуђује, односно изводи коректне закључке, али из погрешних премиса.

http://en.wikipedia.org/wiki/Paranoia

Soundtrack za ovaj topic

Familija :: Paranoja

http://www.youtube.com/watch?v=WiGn4osFAaY

Paranoja!

Neke cudne stvari meni prolaze kroz glavu
Ja se cesto pitam da li umem da li sam u pravu
Da li vidim, da li cujem, da li osecam i da li,
Da li verujem u ljude i da li ljude dobro znam

Pa pa
Pa pa

I ponekad kao da me cudi kakvi mogu biti ljudi
Ponekad je tesko biti istina
Istina ponekad voli, istina ponekad boli
Ponekad je tesko biti istina

Pa pa
Pa pa
Pa pa paranoja
Pa pa paranoja
Dovidjenja lepa moja

Ko je levo, ko je desno, ko je gore, ko je dole
Ko me gleda, ko me prati, ko je srecan, a ko pati
Ko me voli, sta me boli, ko mi veli da me zeli
Ko mi kaze da me laze, ko me laze neka kaze

Pa pa
Pa pa
Pa pa paranoja
Dovidjenja lepa moja

[zstefanovic]

Параноја

По писму видим да нaпредујемо, али...

Није лепо, мада је сагласно шири-даље-пионирском-духу, да мишљења доброг дела нас на форуму карактеришеш као менталну болест.

Не знам колико си свестан, али овим најављујеш присилна затварања и логоре кад би се ЛДП докопао власти.

Оно где омашујеш у перцепцији јесте чињеница да су практично сви наводи и закључци које дајемо Екстремиста, ја и још неки -- цитирани из јавних извора јер су те контроверзе већ биле јавно изречене током суђења. Са заташкавањем, али изречене. И била их је пуна штампа.

Дакле, није реч о утиску нашег ментално нестабилног српског колективног ума.

Нико од нас преживара вести не би знао податке и варијанте ко је све и како учествовао у Ђинђићевом убиству (све са пикантеријама о пребацивању преко хрватске границе, авиону за Лондон, кријењу по западном Мостару и пролећовању у Италији) да их нисмо директно чули од умешаних.

Која верзија је за тебе валидна? Б92, Сиенен и Комитет правника за људска права?

"Миссим"... Министарства истине, све редом...

Ај, кад ово горе прорадимо, можемо опет о менталним стварностима, варљивости перцепције и посном извору личног информисања...

А сад

[zstefanovic]

...А сад се врати на Екстремистину анализу и пробај да је читаш хладне главе, са претпоставком да би могла бити проста истина.

[Alexdelarge]

...А сад се врати на Екстремистину анализу и пробај да је читаш хладне главе, са претпоставком да би могла бити проста истина.

Toliki mazohista nisam; trenutno ponovo citam Kafkin Zamak i pre ce geometar K. dopreti do gospodina upravitelja Klama nego sto cu ja citati Ekstremistino pisanije a la Dejan Lucic.

[zstefanovic]

Toliki mazohista nisam; trenutno ponovo citam Kafkin Zamak i pre ce geometar K. dopreti do gospodina upravitelja Klama nego sto cu ja citati Ekstremistino pisanije a la Dejan Lucic.

Па што одмах не кажеш: "Утолико горе по чињенице"...

Мислим да имаш сродну душу у домаћину форума.

[Alexdelarge]

Па што одмах не кажеш: "Утолико горе по чињенице"...

Мислим да имаш сродну душу у домаћину форума.

Ma procitao sam jednom.Taj tekst se samo u nedostatku svakog kriterijuma moze nazvati analizom.A i opasan je po kardio-vaskularni sistem svakog, ko se u pusti u avanturu citanja tih sofizama.

[Джон Рейнольдс]

Не знам колико си свестан, али овим најављујеш присилна затварања и логоре кад би се ЛДП докопао власти.

Nije li nešto slično spomenuo i Lečić, kao razlog napuštanja LDP-a? Nešto u stilu kako se zalaže za "vrednosti" koje na papiru stoje kod LDP-a, ali se protivi Čedinom stavu da do toga treba doći tenkovima i krvlju po ulicama. Jer, kako napisa jedan pametan čovek, ne zavodi se diktatura da bi se zaštitila revolucija, nego se diže revolucija da bi se zavela diktatura.

Uzgred, ona gvozdena metla kojom ponekad Čeda maše, naravno, nije njegova. Ostavio mu je u amanet izvesni Viktor Gutić. Ne?

[Alexdelarge]

Lista svetskih političara koje su doveli na vlast a potom ih likvidirali kada su im otkazali poslušnost ili im više nisu bili potrebni,nepregledna je.Ako su mogli da ubijaju američke predsednike kada su pokušali da im se suprotstave,zašto bi im predstavljalo problem uklanjanje dvojice balkanskih poglavica

Znaci,ako su ubili nekog camuganera u Africi ili Juznoj Americi onda su sigurno ubili i Slobu i Zorana. Vidis li ti u tome neku uzrocno-posledicnu vezu?

Ni jedan ni drugi ne bi mogli da vladaju geopolitički najznačajnijom državom regiona da nisu bili izabrani od strane New world order struktura,obojica su na čelo Srbije došli na krilima narodnog nezadovoljstva,obojica dočekani kao spasioci Srbije i obojicu je isti taj narod na kraju odbacio

Sta je bilo 24.9.2000. godine? Odakle ti to da je narod odbacio Zorana?

obojica su ubijeni od iste ruke zbog Kosova

.Nicim dokazano.

čak se i datumi smrti razlikuju u samo nekoliko dana

Je l' ti to k'o Spasoje Vlajic pokusavas da se bavis numerologijom? Izmedju Zoranovog ubistva i Slobine smrti proslo je vise od hiljadu dana.

Poslavši Miloševića u Hag gde će umreti,Đinđić je nesvesno olakšao pripremanje sopstvenog ubistva.Prinudivši Zorana da im preda Slobu,stvorili su od njega najvećeg srpskog izdajnika koji je uz marljiv rad njihovih medijskih agentura u Srbiji postao i najveći srpski mafijaš čime je njegovo streljanje u Srbiji dočekano kao nešto sasvim opravdano i logično.I Milošević je u njihovoj režiji proizveden u najvećeg zlikovca posleratne Evrope pa je u najvećem delu svetske javnosti prihvaćena slika balkanskog kasapina,srpskog Sadama Huseina.

Koji to mediji u SR su u vlasnistvu ili pisu po nalogu stranih sluzbi?

Zato je i njegova smrt u Hagu,kada su ga otrovali kao psa da bi ostalim svetskim političarima pokazali šta ih čeka ako ne budu poslušni,u svetu dočekana kao zadovoljenje pravde i kao jedina opravdana kazna za takvog zločinca.(od početka sudjenja,njegova smrt u Ševeningenu bila je izvesna ali su je njegova odlična odbrana i približavanje Srebrenice u procesu samo ubrzali.)

Nisu ga otrovali, a njegova smrt nije docekana kao zadovoljenje pravde, vec naprotiv, mediji su zalili sto nije docekao kraj sudjenja kako bi ga zadesila zasluzena kazna.

Sto se tice sudjenja za Djindjicevo ubistvo, imas obilje materijala na tu temu pa citaj (Ukljucujuci i vestacenja o trecem metku itd.)

P.S.
Predlog za avatar: umesto teniserki,stavi ovo

[Boban]

Jebalo vas Kosovo; Srbija daje milion i po evra DNEVNO u šiptarsku kasu na Kosovu da bi kao održala suverenitet do konačne odluke.

[drf]

Jebalo vas Kosovo; Srbija daje milion i po evra DNEVNO u šiptarsku kasu na Kosovu da bi kao održala suverenitet do konačne odluke.

Neko te slagao.

[Nightflier]

@drf

Jeste ga lagao - blize je broju od dva miliona.

@alexdelarge

Ne moze. Ne dam. Ako nisi primetio, ovde ja drzim copyright za vukove.

[Boban]

Nažalost nije... uostalom, Srbija je izgubila Kosovo koje je kao oduvek bilo njena teritorija, a dobila Vojvodinu koja nikad nije bila njena teritorija.
Meni to deluje kao poštena razmena.

[drf]

Momci, cifra je oko 100.000 dolara dnevno. Labus je 2002. zabrljao i nije uspeo da oslobodi Srbiju plaćanja.

Kosovski dug i sukcesija
Priština, 28.02.2002.

Potpredsednik vlade Savezne Republike Jugoslavije, Miroljub Labus, nedavno je otvorio još jedan novi problem u odnosima Beograda i Prištine, odnosno pitanje vraćanja starih dugova Kosova prema inostranstvu. Labus je, naime, izneo da su i međunarodni kreditori u ranijim razgovorima postavili to pitanje. Zahtevi upućeni Haekkerupu (bivšem administratoru UN na Kosovu) i Kofi Annanu da Kosovo samo vrati dugove, po njemu nisu dali rezultate.

Međutim, zvaničnici UNMIK-a nisu nikada potvrdili da su uopšte razgovarali o tom pitanju sa jugoslovenskim zvaničnicima.

Ipak, potpredsednik vlade SRJ je izjavio za Radio B92 da neće odustati od zahteva da se Srbija oslobodi barem dela tog duga. ''Dug Kosova iznosi milijardu i četiristo miliona dolara. Pariskom Klubu taj dug iznosi 430-440 miliona dolara. Mi imamo administrativnu upravu UNMIK-a na Kosovu. Ta administracija je odredila poreze, carine na Kosovu, ali ne želi ni na koji način da učestvuje u isplati svog dela duga. Ja sam pokušao da u vezi s tim razgovaram sa Haekkerupom, pisao sam i Kofi Annanu, oni ne žele da priznaju taj dug, oni smatraju da je to problem Srbije. Srbija nema fiskalnih prihoda, i to je problem o kojem ćemo morati da razogavaramo'', izneo je Labus.


AIM Priština, Ibrahim REXHEPI

[drf]

E, sad: i dolar dnevno je mnogo ako se u tom dilu ništa ne dobija. Ako može potkrepiti nesporno vlasništvo Srbija nad elektro-energetskim siistemom, onda ni ta vaša dva nisu mnogo.
Edit: od one cifre iz Prištine, još je dosta otpisano.

[Boban]

Vraćanje dugova prema inostranstvu je jedno, ali plaćanje obaveza za firme i zgrade, zatim penzije i razna osiguranja nešto sasvim drugo. Cifra je milion i po evra dnevno.

[drf]

Nažalost nije... uostalom, Srbija je izgubila Kosovo koje je kao oduvek bilo njena teritorija, a dobila Vojvodinu koja nikad nije bila njena teritorija.
Meni to deluje kao poštena razmena.

Nije razmena.
I, jesi li proverio šta još ko od ex yu nije imao?
Jesi li siguran da za tri godine neće biti dodat gas za nastavak secesije Vojvodine?

Potpuno poštujem procenu da je borba besmislena; nema nužde kititi je "argumentima".

Na kraju se svaki razgovor svede na "tako hoće najjači". U redu, ali mogu makar kazati da je to svinjarija.