Književnost i rat

[Mme Chauchat]

javno obećavam da ovdašnje vrle jezikoslovce,  bezgrešne puritance bez mane (i sporadične bigote) više neću uznemiravati PB  linkovima...

Ja sam, dakle, puritanac i bigot? Hm, u životu su mi svašta spočitavali, ali to nisu. Dobro, za sve postoji prvi put.

Što se mene tiče, šteta koju može da načini na brzinu i ofrlje sročen tekst (a još više deset, stotinu ili pet hiljada takvih) jeste trostruka:
1) pisac šteti svome ugledu
2) šteti ugledu publikacije, papirne ili elektronske, u kojoj je tekst objavljen
3) šteti nivou pismenosti šireg čitateljstva i budućih pisaca koji vide da tako može.

Mislim, baš mi je krivo što se moje mišljenje i iznošenje istog tumače respektivno kao sitničarenje i zluradost, ali mislim da to ne menja činjenicu da entuzijazam ne može da zameni korektnost u pisanju. Slučajni čitalac Popboksa, kao ja, neće imati pojma da li je autor plaćen ili nije, da li postoje korektor ili lektor, imaće u vidu samo krajnji proizvod i to će u nekom trenutku dovesti do odustajanja od čitanja teksta, bez obzira na priču o poklonjenom konju. Ako je jasno da se autor nije potrudio da bar još jednom posle pisanja pročita prikaz, što bih ga ja onda čitala?

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...(mada nemam načina da ti to dokažem), pomenute kvalifikacije se nisu odnosile na tebe (ti si samo nenamerno pokrenula lavinu koja se završila u izobličavanju nekoliko sasvim razumljivih slovnih grešaka u priču o brljotinama i teškoj šteti nanertu mediju u kom je ta pošast od teksta publikovana), već na dvojicu kasnijih učesnika - osvedočenu cepidlaku (prvog) i mutivodu po dubokom uverenju (drugog)...

...not that it matters much, Popboks u sadašnjem (xxx faličnom) stanju u (reklo bi se nakon ove diskusije ovde, bezasluženom) životu (do eventualne dotacije ili drastične reinkarnacije) održava tačno petoro ljudi (troje koji doprinose tekstovima (među kojima se "na mufte" potkradu iovakvi nepismeni ispadi poput pohvakle za, inače, neosporno odličan roman HOTEL ZAGORJE) i dvoje (koji se bave unosom i marketingom u pokušaju).... ostali su odlučili da dignu ruke (legitimna i, čini se, zdravorazumska, a od danas i "moralna" odluka), a neki, eto, radije mute vodu krupnim pričama i dubokoumnim zaključcima, kako znaišama uostalom i priliči...

...stoga, ako sam te uvredio, izvini...

[PTY]

Jevtro, čini se meni da đinđ nije tip koji bi forsirao plural za badava... (proveriti kakve je replike Mica ovde fasovao: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=9885.0)

No dobro, ljudi smo, nedaj bože goreg zla od tipfelera ili dva, jer ako je samo to problem, onda... na konju smo...

PS. zakasnih valjda ceo sekund... minut i po  

[scallop]

Ti nikad ne zakasniš. Bilo to umno ili neumno.

Džindžer, tvoja reakcija je ista kao i moja (na Mićino cepidlačenje - vidi gde je Lidijin prst), samo moja primedba nema veze sa tobom, a tvoj odgovor ima itekako veze sa mnom. Ja sam samo hteo da istaknem da za svako delo postoji obaveza da se da sve od sebe, bilo da je u pitanju urednik, saradnici ili objavljeni autor. Plaćanje ili neplaćanje samo situaciju čini gorom, ali ne može da posluži kao objašnjenje. Ni meni niko nije platio, a nisam ni tražio, u Libartes-u, bilo mi je krivo što sam dopustio da budem poslužen primedbama, jer sam u krajnjoj liniji odgovoran za konačan izgled priloga.

[Mme Chauchat]

A, dobro, Ginger, onda okej, nema uvrede. Sklona sam tome da zaboravim kako na Sagiti svako svakog zna i svako sa svakim ima neku prošlost. Valjda je još nisam akumulirala u dovoljnoj količini.

[Mica Milovanovic]

Ne uzimajte imena moga uzalud, ko Boga vas molim. Nemam ništa s ovim...

[SIMERIJANAC]

Хроника
Због "просрпског држања у ратовима на Балкану" Петеру Хандкеу оспорена још једна награда

петак, 23. септембар 2011.

Због неодобравања "просрпског држања у ратовима на Балкану" Петера Хандкеа, немачка фирма "Колбус" повукла је своје спонзорство награде "Кандид", која је ове године припала великом аустријском писцу. Ово је на известан начин реприза "случаја" из 2006. када се више посланика градске скупштине у Диселдорфу успротивило одлуци да се Хандкеу додели књижевна награда "Хајнрих Хајне". Писац је због тога одбио признање и новчани део од 50.000 евра, а "алтернативну награду" у истом износу, коју су скупили берлински писци, редитељи и други донатори, Хандке је поклонио Србима у Великој Хочи на Косову. Председнику жирија награде "Кандид", Герду Фосвинкелу, спонзор је повлачење образложио тиме што би "Хандкеово држање према Србији могло да буде провокативна тема за америчке клијенте фирме". "Колбус" је водећи светски произвођач машина за увезивање књига, са 1.300 запослених и годишњим прометом од око 165 милиона евра. Медији преносе да је шеф компаније Каи Бинтемајер чак у разговору са председником жирија Хандкеа назвао "зановеталом" и "шизопатом", те да његове симпатије за Слободана Милошевића могу штетно да се одразе на међународне пословне везе фирме "Колбус" и можда изазову бојкот америчких купаца. Све ово десило се упркос чињеници да је претходно уговором било утврђено да фирма "Колбус" само финансијски обезбеђује награду "Кандид", а да жири ради потпуно независно. Чланица жирија Франциска Аугштајн је понудила да 15.000 евра за награду да из сопствене уштеђевине, али је Хандке то одбио. Жири је одлучио да Хандкеу буде додељено само признање без предвиђене новчане награде, али свечане доделе која је предвиђена за 30. октобар, неће бити, јер је Хандке одбио да дође у Минден. Награда "Кандид", названа по истоименом Волтеровом делу, додељује се од 2003. у Миндену, али је 2008. конституисана као немачко-француско признање. Са немачке стране додељује га Литерарно удружење "Минден", а са француске министарство културе, заједно са фондацијама обе владе.

[scallop]

Koga sad mi da bojkotujemo? Kolbus?

[дејан]

Jaganjac - Kandid ili Muda i cista dusa

[Alexdelarge]

O Vukovaru (S Momom Kaporom)

Godine 1995, kad je moja prva knjiga ,,U potpalublju" dobila Ninovu nagradu za roman godine i postala instant bestseler, i dalje sam, kao i ranije, radio kao turistički vodič u jednoj beogradskoj turističkoj agenciji.

To sam leto većim delom proveo na ostrvu Tasos u severnoj Grčkoj. Boravio sam u letovalištu Makrijamos, strmoj, šumovitoj uvali s plažom prekrivenom belim peskom za koji se pričalo da ga je stari vlasnik još pedesetih kupio u Egiptu i dovukao tu direktno iz Sahare. Naše grupe turista su se uredno smenjivale, a ja sam ih dočekivao i brinuo o njima i svim njihovim potrebama. Dolazili su beli i premoreni, a odlazili s osmesima na preplanulim licima. Među njima je uvek bilo i poneko lice iz medija: Bora Čorba, Lokica Stefanović, Boba Stojnić, Lazar Ristovski, Dušan Kovačević, Đuza Stojiljković, Aleksandar Tijanić, pa čak i Zoran Đinđić, letovali su tamo te godine. Bilo je to vreme kada su samo malobrojni mogli sebi da priušte odmor u inostranstvu, pa je ta visoka koncentracija poznatih ličnosti bila na izvestan način razumljiva i očekivana. Tako je sredinom leta te devedeset pete, na Makrijamos stigao i Momo Kapor. Bio sam, prirodno, poslovno ljubazan prema njemu, ali intimno poprilično suzdržan. Ako u ranijem vremenu Momo Kapor svakako nije spadao u moje omiljene pisce, prema njemu ujedno nisam imao razloga da gajim nikakve antipatije. Međutim, od početka devedesetih i svih ratova koji su nas sačekali odmah tu, iza ugla, bio sam šokiran i duboko zgađen svim njegovim ratnohuškačkim izjavama, kojima je tih godina naprosto zasipao medije. Za mene (a verujem i za mnoge druge) sve je te bilo utoliko frapantnije što je dolazilo od čoveka koji se proslavio po, kao, urbanoj prozi i svojevrsnom mangupskom duhu kome bi takođe lako pristajali značajna širina pogleda, tolerancija i pacifizam. Međutim, ne, devedesete su nam donele mnoga neprijatna iznenađenja, a otkriće Mome Kapora kao tvrdokornog srpskog šoviniste bilo je samo jedno od mnogih, ni po čemu najvažnije. Ali, da je doprinelo gorčini poraza svega u šta sam ja intimno verovao, jeste. Ovaj nekad srazmerno simpatični, šatro urbani pisac, najmilije čedo čuvene zagrebačke biblioteke ,,Hit" i rado čitan autor od Triglava do Đevđelije, preživeo je podroban preobražaj u izrazito aktivnog medijskog promotera rata i ekstremne međunacionalne mržnje s posebnom fascinacijom Radovanom Karadžićem. Pokazalo se, tako, da je naš masovno obožavani pisac lakih nota istinski zaljubljenik u smrt.

Te godine, i ja sam, igrom bizarnog spleta okolnosti, postao atraktivan za širu javnost. Knjiga ,,U potpalublju" bila je neočekivani, ali apsolutni hit te devedeset pete. S obzirom na to što se tematski bavila ratom u Hrvatskoj 1991, posebno strahovitim razaranjem Vukovara, te onim fijaskom od pokušaja mobilizacije rezervista u Beogradu i drugim srpskim gradovima, kao i da je to bila godina Miloševićevog ,,mirotvorstva", neprestano sam bio prisutan na svim postojećim - samo privremeno otvorenim - medijima. Moj je život, tako, odjednom postao značajno napetiji i neprijatniji nego ranije. O poslu da i ne govorim. Budući da sam se bavio jednom suštinski uslužnom delatnošću, nastojao sam da budem jednako neutralan i ljubazno nastrojen prema svim gostima bez razlike. Te godine sam, međutim, primećivao kako se pojedini gosti presamićuju preda mnom od nekakve nelagode - bilo im je neobično, možda čak i pomalo glupavo, što ih ličnost koju su viđali na televiziji sad dočekuje na grčkom ostrvu, pomaže im da se smeste u sobe, daje im neophodne informacije i u njihovo ime organizuje turističke obilaske i slične aktivnosti. Ali, ja sam sve to gutao i uporno nastavljao sa svojom profesionalnom uslužnošću.

Tako sam pristupio i Momi Kaporu, kad je stigao na Makrijamos u društvu svoje vitke, plavokose supruge. Moj recept za pristup poznatima bio je da primenjujem istovetnu blago mehaničku ljubaznost, koju sam koristio i pred svima ostalima, i da naprosto ničim ne pokazujem da znam ko su, a kamoli šta mislim o njihovom radu, javnom nastupu ili njima samima. Tako je komunikacija naprosto bila lakša po mene. Ali uprkos svoj mojoj inicijalnoj suzdržanosti, Momo Kapor me je otkravio veoma brzo, verovatno brže od bilo koga drugog. Pokazao se, možda i očekivano, kao izuzetno prijatna i interesantna osoba. Razgovori s njim bili su laki, zabavni i ispunjeni najneobičnijim anegdotama i informacijama. Znao je tačno kad da počne i kad da stane, u konverzaciji nikad nije dominirao, a pitao je u jednakoj meri u kojoj je odgovarao. Retki su ljudi s tako istančanim osećajem za ritam razgovora kao što je to bio Momo Kapor kakvog pamtim. Sretali bismo se svakog jutra u restoranu ispred recepcije i pili kafu opušteno ćaskajući, on bi često usput crtao, dok je do nas s plaže dopirala platinasta svetlost sunca koje se prelamalo o svetlozelene talase Tračkog mora i onaj zamamni slatki morski žagor. Jednog dana, tako, u sred razgovora o ko zna čemu, Momo Kapor mi je iz neba pa u rebra rekao da zna da sam ja ,,onaj nagrađeni mladi pisac" i dodao da se poprilično iznenadio kad me je video u ulozi turističkog vodiča.

,,Pa, to je moj posao", promumlao sam i slegnuo ramenima. Bio sam zbunjen, osećao sam se u izvesnom smislu raskrinkano, mislim da sam možda i pocrveneo. Ali, činilo se da on to ne primećuje. Čestitao mi je na nagradi. ,,Knjigu nisam pročitao, priznajem", rekao je, ne skidajući svoje svetle oči s mene, ,,ali pratim redovno sve tvoje nastupe po medijima. I moram da kažem: odlično ti sve to radiš, zaista - odlično!"

,,Uh, hvala, zaista", odgovorio sam, zbunjen još više, jer nekako nisam mogao da poverujem da tu rečenicu izgovara upravo čovek od koga bih tako nešto tih godina ponajmanje očekivao.

,,Ma, i više nego odlično", gotovo je klicao Momo Kapor, ,,fantastično! Iskreno ti ovo govorim. Sve ti to radiš izuzetno profesionalno. Svaka čast, zaista. Samo što moram nešto da ti priznam: slušao sam te na radiju neki dan, pričalo se o ratu u Hrvatskoj i, da ti kažem, ne slažem se sasvim s tobom, ali, hajde da kažem, razumem te. Mlad si i tako dalje. Nisi navikao. Žao ti je. Međutim, pazi: u jednom jako grešiš."

Aha, pomislio sam. Znao sam da iza čitavog tog početnog oduševljenja stoji već nekakva kvaka, te da uzbudljiv preokret naprosto mora da usledi. Inače preda mnom ne bi sedeo autor tolikih literarnih hitova - the one and only Momo Kapor.

A on se tad naglo nagnuo ka meni. Prostor između nas se drastično suzio. Kad god bi mi neko tako iznenada uleteo u zonu, ja bih se uvek blokirao i srce bi mi snažno zabubnjalo. Tako je bilo i sad. Hteo sam da se nekako odmaknem, ali stolica je naslonom bila oslonjena o živu ogradu pa nije bilo kud. Oblizao sam suve usne i nemoćno zatreptao.

,,Pričali ste o Vukovaru", gotovo mi je došapnuo Momo Kapor. Osetio sam salve njegovog daha na obrazu.
Klimnuo sam glavom. Vukovar je definitivno bio tačka na kojoj smo se on i ja nepomirljivo razilazili. Količina razaranja i sva ona tragedija koja se četiri godine ranije sručila na taj grad bila je gotovo nepojmljivih razmera. Naše suočavanje s posledicama onoga što su tamo učinile razularene trupe pijanih rezervista iz Srbije puštenih s lanca, i oni tenkovi koji su cvećem ispraćani u rat, bilo je izuzetno potresno. Mene lično je iz osnova izmenilo, a o svemu tome sam na najneposredniji način pisao i u knjizi ,,U potpalublju". Svi oni prizori koje smo tada užasnuti gledali po prvi put: masovne grobnice pune civila, leševi po razrušenim ulicama jednog utučenog grada, deca čije su kose posedele nakon stotinak dana provedenih u podrumima - Vukovar je ukratko bio tadašnja mera naše okrutnosti i našeg ludila, krajnji domet nakaznog projekta koji je zarazio tolike među nama i doveo nas ovde gde se danas nalazimo. Bilo je, međutim, i tada mnogih, kao što ih nažalost i danas ima, koji su o čitavoj stvari razmišljali na jedan značajno drugačiji, po meni suštinski bezosećajan, nerazumljiv način. Niko, doduše, kao kralj svih sociopata, preplanuli, sedokosi, plavooki, belozubi i beskrajno šarmantni Momo Kapor, na ostrvu Tasos jula godine 1995. Istih onih vrelih dana kada se u Bosni odvijao jedan novi masakr koji će daleko nadmašiti sve što se dogodilo u Vukovaru i praktično ga baciti u zasenak.

Samo što mi u rajskom letovalištu Makrijamos to još uvek nismo mogli da znamo.

,,Pričali ste o Vukovaru", ponovio je Momo Kapor, nešto glasnije - imao sam utisak da će me njegove svetloplave oči progutati. ,,I ti si jako lepo govorio. Ali, svejedno grešiš, znaš. Zato što, realno, nema baš nikakvog razloga da ti bude žao tog grada."

Svario sam njegove neobične reči, i ledena jeza mi je proklizala niz kičmu. ,,Nikakvog, zaista?" promucao sam. ,,Kako to mislite?"

,,Pazi", uzvratio mi je Momo Kapor, ,,pazi, naivno je da misliš da je ono tamo bio neki ne znam kakav barok, razumeš!"

I osmehnuo mi se, s divljom veselošću.

Barok, pomislio sam, ko je ikad govorio o baroku? Ali nisam ništa rekao. Između nas je ionako stajao zid.

,,Jer, to je bio najobičniji provincijski barok, razumeš!" gotovo je uzviknuo tada Momo Kapor. ,,Praktično - ništa!"

,,Praktično ništa", ponovio sam za njim kao hipnotisan. Nisam mogao da verujem šta čujem.

Do nas je u tom trenutku ponovo dopro veseli letnji žagor s plaže i zvonki smeh zadovoljnih turista. Pomislio sam na sve one poginule i ranjene, na sve čiji su domovi uništeni, čije su porodice prepolovljene, voljeni osakaćeni ili mrtvi, životi smrvljeni na nesastavljivu paramparčad, na svu tu strašnu gomilu ljudske patnje koju je za mene tada predstavljao - Vukovar.

Kakav crni barok, provincijski ili bilo koji drugi??

,,Ništa, tako je", odgovorio mi je Momo Kapor, uz svoj neodoljivi osmeh, konačno izlazeći iz moje zone i smeštajući se udobno u naslon sopstvene stolice, ,,baš ništa. Vukovar je - ništa."

*

Od tad je prošlo punih šesnaest godina, a od vukovarskog masakra čitavih dvadeset. Nedavno sam pozvan u taj barokni grad na Dunavu i Vuki da, povodom neveselog jubileja dve decenije od njegovog razaranja, učestvujem u Prvom susretu književnika podunavskih zemalja zajedno s još nekoliko pisaca iz regiona s kojima sam ionako prijatelj i koje je uvek uživanje ponovo videti, poput Roberta Perišića, Srećka Horvata, Damira Karakaša ili Selvedina Avdića. Upoznao sam Ivanu Simić Bodrožić, a bio je tu i Teofil Pančić, kao i još mnogi drugi. I drago mi je što nisam propustio ovu sjajnu priliku da bliže upoznam Vukovar - grad ljubaznih ljudi, gde se pravi sjajan fiš-paprikaš s testeninom, kao i druge lokalne slavonske i sremske đakonije, gde se pije ukusni espreso na mnogobrojnim terasama i kafićima, uz koji teče predivan široki Dunav, grad koji i dalje pokazuje mnoge svoje ožiljke, ali se ujedno i obnavlja, ma koliko sporo, i u koji ću se uvek rado vratiti bez obzira na to šta je o kvalitetu njegovog baroka imao da kaže danas, nažalost, pokojni Momo Kapor.

Tu sam se, uostalom, šetajući pored Dunava i posmatrajući sunce kako se predivno prelama u zelenoj vodi, nakon ko zna koliko godina setio tog mog davnašnjeg poznanstva s njim i opisane epizode u letovalištu Makrijamos onog stravičnog i vrelog jula 1995. kad sam otkrio njegovu suštinsku bezosećajnost koju je vešto maskirao svojim čuvenim šarmom. I osetio sam da ga, možda zato što više nije među nama, zapravo više i ne mrzim zbog svega toga. Bilo mi ga je, moram da priznam, čak na izvestan način žao, zbog svega što je taj čudni čovek bio u stanju i zbog svega što nije bio u stanju. Nekad sam ga iskreno mrzeo, a sad više ništa osim tuge nisam bio u stanju da iscedim iz sebe. Tuge zbog onog njegovog: ,,Vukovar je - ništa", i načina na koji je čitav jedan grad, sa svim njegovim žiteljima, anulirao jednim ovlašnim pokretom ruke.

Veče se lagano spuštalo, vodena masa je namah potamnela, a meni se učinilo da njome ponovo plutaju nerazaznatljivi, naduveni leševi, Srbi jednako kao i Hrvati, ali uvek i jedino civili, najobičniji građani ovog prokleto baroknog i prokleto divnog grada, za kojima sam ja tugovao i tada kao i dan-danas, a koje je Momo Kapor, taj naš velepopularni pisac lakih nota, u svom zastrašujućem ledenohladnom estetizmu potpuno propustio da primeti.

S barokom ili bez njega.

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/176389/O+Vukovaru+%28S+Momom+Kaporom%29.html

[Mark]

O Vukovaru (S Momom Kaporom)

Godine 1995, kad je moja prva knjiga ,,U potpalublju" dobila Ninovu nagradu za roman godine i postala instant bestseler, i dalje sam, kao i ranije, radio kao turistički vodič u jednoj beogradskoj turističkoj agenciji. 

Eh, sta bi Arsenijevic dao da ponovo moze da bude onako dobar pisac, kao sto je bio u vreme Potpalublja (i Andjele), pa makar bio samo turisticki vodic. I da ne mora vise da pise ovako lesinarske kolumne ...   

[Anomander Rejk]

O Vukovaru (S Momom Kaporom)

Godine 1995, kad je moja prva knjiga ,,U potpalublju" dobila Ninovu nagradu za roman godine i postala instant bestseler, i dalje sam, kao i ranije, radio kao turistički vodič u jednoj beogradskoj turističkoj agenciji.

To sam leto većim delom proveo na ostrvu Tasos u severnoj Grčkoj. Boravio sam u letovalištu Makrijamos, strmoj, šumovitoj uvali s plažom prekrivenom belim peskom za koji se pričalo da ga je stari vlasnik još pedesetih kupio u Egiptu i dovukao tu direktno iz Sahare. Naše grupe turista su se uredno smenjivale, a ja sam ih dočekivao i brinuo o njima i svim njihovim potrebama. Dolazili su beli i premoreni, a odlazili s osmesima na preplanulim licima. Među njima je uvek bilo i poneko lice iz medija: Bora Čorba, Lokica Stefanović, Boba Stojnić, Lazar Ristovski, Dušan Kovačević, Đuza Stojiljković, Aleksandar Tijanić, pa čak i Zoran Đinđić, letovali su tamo te godine. Bilo je to vreme kada su samo malobrojni mogli sebi da priušte odmor u inostranstvu, pa je ta visoka koncentracija poznatih ličnosti bila na izvestan način razumljiva i očekivana. Tako je sredinom leta te devedeset pete, na Makrijamos stigao i Momo Kapor. Bio sam, prirodno, poslovno ljubazan prema njemu, ali intimno poprilično suzdržan. Ako u ranijem vremenu Momo Kapor svakako nije spadao u moje omiljene pisce, prema njemu ujedno nisam imao razloga da gajim nikakve antipatije. Međutim, od početka devedesetih i svih ratova koji su nas sačekali odmah tu, iza ugla, bio sam šokiran i duboko zgađen svim njegovim ratnohuškačkim izjavama, kojima je tih godina naprosto zasipao medije. Za mene (a verujem i za mnoge druge) sve je te bilo utoliko frapantnije što je dolazilo od čoveka koji se proslavio po, kao, urbanoj prozi i svojevrsnom mangupskom duhu kome bi takođe lako pristajali značajna širina pogleda, tolerancija i pacifizam. Međutim, ne, devedesete su nam donele mnoga neprijatna iznenađenja, a otkriće Mome Kapora kao tvrdokornog srpskog šoviniste bilo je samo jedno od mnogih, ni po čemu najvažnije. Ali, da je doprinelo gorčini poraza svega u šta sam ja intimno verovao, jeste. Ovaj nekad srazmerno simpatični, šatro urbani pisac, najmilije čedo čuvene zagrebačke biblioteke ,,Hit" i rado čitan autor od Triglava do Đevđelije, preživeo je podroban preobražaj u izrazito aktivnog medijskog promotera rata i ekstremne međunacionalne mržnje s posebnom fascinacijom Radovanom Karadžićem. Pokazalo se, tako, da je naš masovno obožavani pisac lakih nota istinski zaljubljenik u smrt.

Te godine, i ja sam, igrom bizarnog spleta okolnosti, postao atraktivan za širu javnost. Knjiga ,,U potpalublju" bila je neočekivani, ali apsolutni hit te devedeset pete. S obzirom na to što se tematski bavila ratom u Hrvatskoj 1991, posebno strahovitim razaranjem Vukovara, te onim fijaskom od pokušaja mobilizacije rezervista u Beogradu i drugim srpskim gradovima, kao i da je to bila godina Miloševićevog ,,mirotvorstva", neprestano sam bio prisutan na svim postojećim - samo privremeno otvorenim - medijima. Moj je život, tako, odjednom postao značajno napetiji i neprijatniji nego ranije. O poslu da i ne govorim. Budući da sam se bavio jednom suštinski uslužnom delatnošću, nastojao sam da budem jednako neutralan i ljubazno nastrojen prema svim gostima bez razlike. Te godine sam, međutim, primećivao kako se pojedini gosti presamićuju preda mnom od nekakve nelagode - bilo im je neobično, možda čak i pomalo glupavo, što ih ličnost koju su viđali na televiziji sad dočekuje na grčkom ostrvu, pomaže im da se smeste u sobe, daje im neophodne informacije i u njihovo ime organizuje turističke obilaske i slične aktivnosti. Ali, ja sam sve to gutao i uporno nastavljao sa svojom profesionalnom uslužnošću.

Tako sam pristupio i Momi Kaporu, kad je stigao na Makrijamos u društvu svoje vitke, plavokose supruge. Moj recept za pristup poznatima bio je da primenjujem istovetnu blago mehaničku ljubaznost, koju sam koristio i pred svima ostalima, i da naprosto ničim ne pokazujem da znam ko su, a kamoli šta mislim o njihovom radu, javnom nastupu ili njima samima. Tako je komunikacija naprosto bila lakša po mene. Ali uprkos svoj mojoj inicijalnoj suzdržanosti, Momo Kapor me je otkravio veoma brzo, verovatno brže od bilo koga drugog. Pokazao se, možda i očekivano, kao izuzetno prijatna i interesantna osoba. Razgovori s njim bili su laki, zabavni i ispunjeni najneobičnijim anegdotama i informacijama. Znao je tačno kad da počne i kad da stane, u konverzaciji nikad nije dominirao, a pitao je u jednakoj meri u kojoj je odgovarao. Retki su ljudi s tako istančanim osećajem za ritam razgovora kao što je to bio Momo Kapor kakvog pamtim. Sretali bismo se svakog jutra u restoranu ispred recepcije i pili kafu opušteno ćaskajući, on bi često usput crtao, dok je do nas s plaže dopirala platinasta svetlost sunca koje se prelamalo o svetlozelene talase Tračkog mora i onaj zamamni slatki morski žagor. Jednog dana, tako, u sred razgovora o ko zna čemu, Momo Kapor mi je iz neba pa u rebra rekao da zna da sam ja ,,onaj nagrađeni mladi pisac" i dodao da se poprilično iznenadio kad me je video u ulozi turističkog vodiča.

,,Pa, to je moj posao", promumlao sam i slegnuo ramenima. Bio sam zbunjen, osećao sam se u izvesnom smislu raskrinkano, mislim da sam možda i pocrveneo. Ali, činilo se da on to ne primećuje. Čestitao mi je na nagradi. ,,Knjigu nisam pročitao, priznajem", rekao je, ne skidajući svoje svetle oči s mene, ,,ali pratim redovno sve tvoje nastupe po medijima. I moram da kažem: odlično ti sve to radiš, zaista - odlično!"

,,Uh, hvala, zaista", odgovorio sam, zbunjen još više, jer nekako nisam mogao da poverujem da tu rečenicu izgovara upravo čovek od koga bih tako nešto tih godina ponajmanje očekivao.

,,Ma, i više nego odlično", gotovo je klicao Momo Kapor, ,,fantastično! Iskreno ti ovo govorim. Sve ti to radiš izuzetno profesionalno. Svaka čast, zaista. Samo što moram nešto da ti priznam: slušao sam te na radiju neki dan, pričalo se o ratu u Hrvatskoj i, da ti kažem, ne slažem se sasvim s tobom, ali, hajde da kažem, razumem te. Mlad si i tako dalje. Nisi navikao. Žao ti je. Međutim, pazi: u jednom jako grešiš."

Aha, pomislio sam. Znao sam da iza čitavog tog početnog oduševljenja stoji već nekakva kvaka, te da uzbudljiv preokret naprosto mora da usledi. Inače preda mnom ne bi sedeo autor tolikih literarnih hitova - the one and only Momo Kapor.

A on se tad naglo nagnuo ka meni. Prostor između nas se drastično suzio. Kad god bi mi neko tako iznenada uleteo u zonu, ja bih se uvek blokirao i srce bi mi snažno zabubnjalo. Tako je bilo i sad. Hteo sam da se nekako odmaknem, ali stolica je naslonom bila oslonjena o živu ogradu pa nije bilo kud. Oblizao sam suve usne i nemoćno zatreptao.

,,Pričali ste o Vukovaru", gotovo mi je došapnuo Momo Kapor. Osetio sam salve njegovog daha na obrazu.
Klimnuo sam glavom. Vukovar je definitivno bio tačka na kojoj smo se on i ja nepomirljivo razilazili. Količina razaranja i sva ona tragedija koja se četiri godine ranije sručila na taj grad bila je gotovo nepojmljivih razmera. Naše suočavanje s posledicama onoga što su tamo učinile razularene trupe pijanih rezervista iz Srbije puštenih s lanca, i oni tenkovi koji su cvećem ispraćani u rat, bilo je izuzetno potresno. Mene lično je iz osnova izmenilo, a o svemu tome sam na najneposredniji način pisao i u knjizi ,,U potpalublju". Svi oni prizori koje smo tada užasnuti gledali po prvi put: masovne grobnice pune civila, leševi po razrušenim ulicama jednog utučenog grada, deca čije su kose posedele nakon stotinak dana provedenih u podrumima - Vukovar je ukratko bio tadašnja mera naše okrutnosti i našeg ludila, krajnji domet nakaznog projekta koji je zarazio tolike među nama i doveo nas ovde gde se danas nalazimo. Bilo je, međutim, i tada mnogih, kao što ih nažalost i danas ima, koji su o čitavoj stvari razmišljali na jedan značajno drugačiji, po meni suštinski bezosećajan, nerazumljiv način. Niko, doduše, kao kralj svih sociopata, preplanuli, sedokosi, plavooki, belozubi i beskrajno šarmantni Momo Kapor, na ostrvu Tasos jula godine 1995. Istih onih vrelih dana kada se u Bosni odvijao jedan novi masakr koji će daleko nadmašiti sve što se dogodilo u Vukovaru i praktično ga baciti u zasenak.

Samo što mi u rajskom letovalištu Makrijamos to još uvek nismo mogli da znamo.

,,Pričali ste o Vukovaru", ponovio je Momo Kapor, nešto glasnije - imao sam utisak da će me njegove svetloplave oči progutati. ,,I ti si jako lepo govorio. Ali, svejedno grešiš, znaš. Zato što, realno, nema baš nikakvog razloga da ti bude žao tog grada."

Svario sam njegove neobične reči, i ledena jeza mi je proklizala niz kičmu. ,,Nikakvog, zaista?" promucao sam. ,,Kako to mislite?"

,,Pazi", uzvratio mi je Momo Kapor, ,,pazi, naivno je da misliš da je ono tamo bio neki ne znam kakav barok, razumeš!"

I osmehnuo mi se, s divljom veselošću.

Barok, pomislio sam, ko je ikad govorio o baroku? Ali nisam ništa rekao. Između nas je ionako stajao zid.

,,Jer, to je bio najobičniji provincijski barok, razumeš!" gotovo je uzviknuo tada Momo Kapor. ,,Praktično - ništa!"

,,Praktično ništa", ponovio sam za njim kao hipnotisan. Nisam mogao da verujem šta čujem.

Do nas je u tom trenutku ponovo dopro veseli letnji žagor s plaže i zvonki smeh zadovoljnih turista. Pomislio sam na sve one poginule i ranjene, na sve čiji su domovi uništeni, čije su porodice prepolovljene, voljeni osakaćeni ili mrtvi, životi smrvljeni na nesastavljivu paramparčad, na svu tu strašnu gomilu ljudske patnje koju je za mene tada predstavljao - Vukovar.

Kakav crni barok, provincijski ili bilo koji drugi??

,,Ništa, tako je", odgovorio mi je Momo Kapor, uz svoj neodoljivi osmeh, konačno izlazeći iz moje zone i smeštajući se udobno u naslon sopstvene stolice, ,,baš ništa. Vukovar je - ništa."

*

Od tad je prošlo punih šesnaest godina, a od vukovarskog masakra čitavih dvadeset. Nedavno sam pozvan u taj barokni grad na Dunavu i Vuki da, povodom neveselog jubileja dve decenije od njegovog razaranja, učestvujem u Prvom susretu književnika podunavskih zemalja zajedno s još nekoliko pisaca iz regiona s kojima sam ionako prijatelj i koje je uvek uživanje ponovo videti, poput Roberta Perišića, Srećka Horvata, Damira Karakaša ili Selvedina Avdića. Upoznao sam Ivanu Simić Bodrožić, a bio je tu i Teofil Pančić, kao i još mnogi drugi. I drago mi je što nisam propustio ovu sjajnu priliku da bliže upoznam Vukovar - grad ljubaznih ljudi, gde se pravi sjajan fiš-paprikaš s testeninom, kao i druge lokalne slavonske i sremske đakonije, gde se pije ukusni espreso na mnogobrojnim terasama i kafićima, uz koji teče predivan široki Dunav, grad koji i dalje pokazuje mnoge svoje ožiljke, ali se ujedno i obnavlja, ma koliko sporo, i u koji ću se uvek rado vratiti bez obzira na to šta je o kvalitetu njegovog baroka imao da kaže danas, nažalost, pokojni Momo Kapor.

Tu sam se, uostalom, šetajući pored Dunava i posmatrajući sunce kako se predivno prelama u zelenoj vodi, nakon ko zna koliko godina setio tog mog davnašnjeg poznanstva s njim i opisane epizode u letovalištu Makrijamos onog stravičnog i vrelog jula 1995. kad sam otkrio njegovu suštinsku bezosećajnost koju je vešto maskirao svojim čuvenim šarmom. I osetio sam da ga, možda zato što više nije među nama, zapravo više i ne mrzim zbog svega toga. Bilo mi ga je, moram da priznam, čak na izvestan način žao, zbog svega što je taj čudni čovek bio u stanju i zbog svega što nije bio u stanju. Nekad sam ga iskreno mrzeo, a sad više ništa osim tuge nisam bio u stanju da iscedim iz sebe. Tuge zbog onog njegovog: ,,Vukovar je - ništa", i načina na koji je čitav jedan grad, sa svim njegovim žiteljima, anulirao jednim ovlašnim pokretom ruke.

Veče se lagano spuštalo, vodena masa je namah potamnela, a meni se učinilo da njome ponovo plutaju nerazaznatljivi, naduveni leševi, Srbi jednako kao i Hrvati, ali uvek i jedino civili, najobičniji građani ovog prokleto baroknog i prokleto divnog grada, za kojima sam ja tugovao i tada kao i dan-danas, a koje je Momo Kapor, taj naš velepopularni pisac lakih nota, u svom zastrašujućem ledenohladnom estetizmu potpuno propustio da primeti.

S barokom ili bez njega.

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/176389/O+Vukovaru+%28S+Momom+Kaporom%29.html

A baš si vredan u zadnje vreme. Radi se punom parom, vidim. Ko je sledeći posle Đokovića i Kapora, na redu na spisku promotera velikosrpstva, ratnohuškača i slično ? Da pogađamo ? Bora Čorba ? Patrijarh Pavle ? Miroslav Ilić ? Kecman ? U Zagrebu dati trojku, to je nema sumnje akt velikosrpske agresije.
Uzgred, dotični nije imao ni toliko petlje da to napiše ili kaže Kaporu za života ? Hrabro, građanski, nema šta  .

[angel011]

Jesi li baš morao da citiraš kompletan post, nisi mogao da kažeš "Slušaj 'vamo, Alexdelarge, to, to, to i to"? 

[mac]

Potpis. Brate, ne citiraj celu poruku. Želimo da čitamo tebe, a ne ponovo isti tekst.

[Anomander Rejk]

Izvinjavam se. Ali čemu sad takvi tekstovi ? Kapor je mrtav i ne može više da odgovori ni na kakvu prozivku.

[angel011]

Jednom kad je neko mrtav, ne sme ništa negativno da se kaže o njemu? Ok da u Enciklopediji mrtvih pričamo o pokojnom sve najbolje, ali van toga, više od godinu dana nakon nečije smrti, ne sme ništa da se kaže?

[scallop]

Svakako da sme, ali je ova naša praksa gde se može izmisliti pa pljunuti krajnje bljutava.

[Mica Milovanovic]

Eh, sta bi Arsenijevic dao da ponovo moze da bude onako dobar pisac, kao sto je bio u vreme Potpalublja (i Andjele), pa makar bio samo turisticki vodic. I da ne mora vise da pise ovako lesinarske kolumne...

Ja nikada, ali baš nikada, nisam uspeo da pročitam više od nekoliko stranica bilo kog njegovog dela. Odnosno, da ne grešim dušu, pokušao sam da čitam ta prva dva romana, ali bezuspešno...
To je, po meni, jednodimenzionalna proza, nevelike umetničke vrednosti...

[Ghoul]

To je, po meni, jednodimenzionalna proza, nevelike umetničke vrednosti...

[džin tonik]

... Kapor je mrtav ...

odlicno.

[Ghoul]

... Kapor je mrtav ...

odlicno.

ali ne od ustaškog noža, no od starosti ili tako nečega sa starošću povezanim.

[Alexdelarge]

A baš si vredan u zadnje vreme. Radi se punom parom, vidim. Ko je sledeći posle Đokovića i Kapora, na redu na spisku promotera velikosrpstva, ratnohuškača i slično ? Da pogađamo ? Bora Čorba ? Patrijarh Pavle ? Miroslav Ilić ? Kecman ? U Zagrebu dati trojku, to je nema sumnje akt velikosrpske agresije.
Uzgred, dotični nije imao ni toliko petlje da to napiše ili kaže Kaporu za života ? Hrabro, građanski, nema šta  .

Šta reći?

[Ghoul]

šta reći?

ovo je nešto najsmešnije što videh u zadnjih mesec dana!
LOL!!!

[dunja]

Odvratan lesinarski tekst.

[sleep]

Možda, al' što je đubre bio taj Kapor...

[Alexdelarge]

На крају 20. века читав свет је усмерио поглед у босанску ратну драму и трагедију. Политички притисци, уцене, договори иза затворених врата,... неприхватљиве понуде, гордост и предрасуде, памет и фанатизам, херојство и издаја, неостварени планови и пропуштене шансе, Дејтонски споразум и мир ─ све то од сведока и политичког учесника у тим историјским збивањима.

Велики писац српске судбине и некадашњи председник СР Југославије у књизи Босански рат даје одговоре на наша питања шта се заиста догађало преко Дрине и како је створена Република Српска...

Цена: 400,00 РСД

[Alexdelarge]

O knjigocidu u Hrvatskoj

U Leksikografskom zavodu ,,Miroslav Krleža" je početkom devedesetih na mlevenje poslato 40.000 primeraka ,,Jugoslovenske enciklopedije"

Zagreb – U punoj dvorani Novinarskog doma u Zagrebu je predstavljena je knjiga ,,Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj devedesetih" autora Ante Lešaje, penzionisanog univerzitetskog profesora s ostrva Korčule koji je 20 godina istraživao uništavanje velikog broja knjiga pisanih na ćirilici i dela srpskih autora po Hrvatskoj. ,,Lešaja je istraživao kako su se od 1992. sistematski uništavale knjige koje se jezički, pismom, nacionalno, ideološki ili na neki drugi način razlikuju od stanja duha devedesetih godina u Hrvatskoj", rekao je predsednik Srpskog narodnog vijeća Milorad Pupovac.

On je podsetio da je Lešaja svoje prve radove na tu temu objavio u splitskom ,,Feral Tribjunu", ali i u časopisu Srpskog kulturnog društva ,,Prosvjeta".

Pupovac je istakao je da je Lešaja vršio komparativno istraživanje upoređujući informacije koje je imao s informacijama koje su se devedesetih javljale u medijima i javnosti, dokazujući da u biblioteci u Karlovcu nije bilo uništeno 60.000 nego 600 knjiga.

Književni kritičar Velimir Visković koji je devedesetih bio rukovodilac u Leksikografskom zavodu ,,Miroslav Krleža" odakle je početkom devedesetih na mlevenje poslato 40.000 primeraka ,,Jugoslovenske enciklopedije", rekao je da su u zavodu pokušali spasiti neke od tih enciklopedija, pokušavajući da ih prodaju po daleko nižoj ceni, ali su zbog protesta ljudi i male prodaje odustali.

,,Tako je propalo i mojih 15 godina rada koliko sam bio uključen u projekt rada na toj enciklopediji", rekao je on i istakao da se drugačije i nije moglo u državnoj ustanovi.

Navodio je primere da su neki bibliotekari s nelagodom otpisivali i uklanjali knjige i dodao da mu je drago da neki od onih čiji su stavovi devedesetih bli vrlo rigidni, sada zastupaju stav pomirenja.

O evoluciji stavova govorio je i Pupovac, pomenuvši primer neimenovanog tadašnjeg rukovodioca koji je izjavljivao da će devedesetih državnim parama pomoći uklanjanje knjiga, ,,a sada ulaže u maline u Srbiji".

Nekadašnji urednik ,,Feral tribjuna", novinar i pisac Viktor Ivančić podsetio je kako su hrvatski nacionalisti na glavnom splitskom trgu satima spaljivali na stotine primeraka ,,Ferala", koje su pokupili s kioska, dok je policija sve vreme stajala, ne ometajući huligane.

,,Knjigocid u biblioteci na Korčuli gde je uklonjeno i otpisano 400 naslova, od toga 19 naslova Branka Ćopića, bio mi je podstrek za dalja istraživanja, pa je i najviše je istražen i dokumentovan, iako nije ni najopsežniji ni najgori", rekao je Lešaja.

On je ukazao da je Hrvatska jedinstvena, jer niko nije kažnjen zbog uništavanja knjiga, ali je kažnjen on kad je o tome govorio.

Promociji knjige koju su izdali SNV i književna kuća ,,Profil" prisustvovao je velik broj javnih ličnosti Hrvatske, od bivšeg predsednika Stjepana Mesića i saradnika sadašnjeg predsednika Ive Josipovića do naučnika, univerzitetskih profesora i umetnika, kao i predstavnika srpske zajednice, a bio je tu i ambasador Srbije u Hrvatskoj Stanimir Vukićević.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/O-knjigocidu-u-Hrvatskoj.lt.html

[Alexdelarge]

Mržnja prema knjizi
Autor: Viktor Ivančić

Ako nam je organiziranim putem uskraćen dodir s ,,tuđim" knjigama - premda su one na jeziku koji nam je svima savršeno razumljiv (odnosno baš zato!) - što je to nego nastavak autodafea sredstvima kapitalističkog tržišta?

Tko zna kako se osjećao akademik Dalibor Brozović kada je devedesetih, kao šef nacionalne leksikografske institucije, poslao u rezalište 40.000 primjeraka Enciklopedije Jugoslavije. Postoji velika mogućnost da je akademik Brozović strasno vjerovao kako, uništavajući enciklopediju u 40.000 kopija, uništava samu Jugoslaviju. Ali Jugoslavija je u tom trenutku već bila temeljito uništena; već je bila sitno nasjeckana u stroju koji je radio na krvni pogon.

Zašto je akademik Brozović imao potrebu usmrćivati već usmrćenu Jugoslaviju? Otkud želja za tim magijskim obredom? Što je motiviralo barda hrvatske kulture da poduzme tu akademsku gestu, dohvati glogov kolac i krene u obračun s lešom?

Jedan od odgovora koji se nudi skoro da je banalan: dok god kucaju srca najžučljivijih hrvatskih nacionalista Jugoslavija će biti neuništiva! Državotvorna ideja koja je zasijana na ovome izdašnom tlu poučava da nacionalna sloboda vrijedi samo kao naličje latentne prijetnje, a u drugim okolnostima gubi svaki smisao. Hrvatska, elem, živi vječno utoliko što je Jugoslavija besmrtna.

Važnije od toga, akademik Brozović svojim je postupkom demonstrirao koncept novoga utemeljenja nacionalne kulture, takvoga gdje je uništavanje zadobilo status središnjega stvaralačkog čina. Dok god ima onoga što mora biti odstranjeno, zatrto, zabranjeno, narezano ili spaljeno, bujanje nacionalne kulture je zajamčeno. Sakralna tekovina državnosti - nacionalna kultura - gradi se planskom razgradnjom.

Avantura nije lišena rizika: ponestane li prijetećega Drugog - odnosno njegove Knjige, koja ga presudno definira - prelazi se na uništenje samoga sebe, što je zapravo i bio zatajeni početni poriv. Štoviše, misionarski antagonizam prema Drugome nije ništa drugo nego manifestacija prikrivenog samoprezira. Akademik Brozović, na primjer, bio je u nekadašnjoj Jugoslaviji suradnik tajne policije, dakle vrlo aktivan u opsluživanju omraženog režima, i jedva može biti sumnje u to da je on u devedesetima, vjerujući kako uništava Jugoslaviju, slao u rezalište vlastitu biografiju sa svim njenim dotadašnjim kopijama.

Knjiga Ante Lešaje ,,Uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih", u izdanju SNV-a, po mnogo čemu je herojsko djelo. U njoj su sabrani svi dosad raspoloživi podaci o opsežnoj operaciji koja je trebala biti obavljena u tajnosti - o knjigocidu, masovnome čišćenju hrvatskih biblioteka od nepoželjnih knjiga, provedenom prema striktnome kriteriju: zato jer su one tiskane na srpskome jeziku i(li) ćirilici, ili zato jer su ih objavili srpski izdavači, ili zato jer su im autori Srbi ili ideološki nepoćudni pisci. Sve što je u zadnja dva desetljeća napisano ili rečeno o tom fenomenu zastupljeno je u Lešajinoj knjizi, pa će ona za buduće istraživače - ako ih bude! - predstavljati nezaobilazno gradivo, a sam autor u uvodu veli kako je želio ostaviti ,,svojevrsni memento generacijama koje dolaze".

Rezultat otklanja sve dvojbe: čišćenje hrvatskih knjižnica od ,,tuđe" literature, praćeno barbarskim činovima uništavanja, nije bilo ekscesivne prirode, nego se radilo o organiziranome, sveobuhvatnom i temeljito provedenom podvigu. Tako uz ovu knjigu imamo jedinstvenu priliku da projekt (re)definiranja hrvatske nacionalne kulture suočimo s jednom pogolemom masovnom grobnicom, s tim da mračna rupa nakrcana ostacima štetne knjižne građe nije locirana negdje na periferiji, nego zauzima središnje mjesto u tom projektu, kao izvorište njegova vitaliteta, eliminacija kao kreacija.

(Sasvim slično aktivnosti u bibliotekama, uzgred budi rečeno, stvarao se nacionalni jezični standard: trijebljenjem ,,tuđica". Ništa ne pridonosi afirmaciji nacionalne kulture koliko odlučnost policijskog uma.)

Ukoliko analizu Gerarda Haddada - koji je napisao fascinantnu knjigu o biblioklastima - primijenimo na Lešajine podatke, postaje jasno da je hrvatski državotvorni marš s početka pretprošloga desetljeća imao sve osobine mesijanskog pokreta. Haddad tvrdi, i argumentira to mnogim primjerima, da je zajednički kriterij i nazivnik mesijanskih ili milenarističkih pokreta upravo želja za uništenjem Knjige i zakona koji ona utjelovljuje, a sami ti pokreti uvijek teže uspostavi totalitarističke tiranije.

,,Mesijanizam se pokazuje kao kult čija bi središnja žrtva bio holokaust Knjige." Ako je individualna psihoza rezultat prvobitnog odbacivanja, neupisivanja simbola oca koje se vraća delirijem, objašnjava Haddad, to odbacivanje na razini grupa očituje se jednim činom: autodafeom. ,,Nema ni jednog mesijanskog pokreta koji ne sadrži taj barbarski obred." Središnja opsesija pripadnika sekte - hranjena antiintelektualizmom i veličanjem neznanja koje će ih približiti Bogu ili utopliti u njedrima Nacije - jest Knjiga kao objekt mržnje.

Mržnja prema Knjizi, projicirana na drugu grupu - drugi narod, drugu religiju - zadobiva pak oblik rasizma. Više od druge boje kože ili drukčijeg izgleda rasist se gnuša Knjige drugoga naroda, odnosno njegove kulture, nesposoban da sam sebi prizna mržnju koju gaji prema vlastitoj Knjizi. Zbog toga se težnja ka uništenju ,,tuđe" Knjige naposljetku uvijek manifestira kroz vlastitu kulturnu regresiju.

No, nasuprot brutalno eksplicitnim primjerima iz devedesetih - kakvih, doduše, i dalje ne manjka - danas češće imamo posla s moderniziranom (ili postmoderniziranom?), građanski uljuđenom varijantom rasizma. Za razliku od sirovih eksplikacija mržnje, današnji je naš vladajući rasizam ambalažiran najrazličitijim izrazima razumijevanja i tolerancije prema tzv. drugim i drugačijim. Utoliko je mahom efikasniji od svoga nepriznatog pećinskog uzora.

Ako se ispravno čita, knjiga Ante Lešaje, posvećena zbivanjima od prije dvadesetak godina, vraća nas u sadašnjost, a to onda sluti i na mogućnost tipično hrvatske cinične recepcije. Moglo bi se, naime, dogoditi da hrvatska kulturna javnost - barem njezin ,,demokratski" i ,,slobodoumni" segment - ceremonijalnom ozbiljnošću i zabrinutošću pozdravi Lešajinu knjigu, a istovremeno punim plućima uživa u tekovinama zločina o kojem ta knjiga govori. Ne bi, naposljetku, bilo ništa novo da se totalitarna prošlost u aktualnom izdanju regenerira kao liberalno-demokratska travestija.

Danas, 2012. godine, praktički ni u jednoj knjižari u Hrvatskoj ne možemo kupiti knjige koje su objavljene u Srbiji ili Bosni i Hercegovini. Blokada je potpuna. Liberalni kulturni poslenici, puni sladunjavih fraza o multikulturalnosti i sličnim tricama, čak posvećeni kulturnoj razmjeni festivalskog tipa, u tome uopće ne vide naročiti problem. Ako nam je, međutim, organiziranim putem uskraćen dodir s ,,tuđim" knjigama - premda su one na jeziku koji nam je svima savršeno razumljiv (odnosno baš zato!) - što je to nego nastavak knjigocida sredstvima kapitalističkog tržišta?

Ukoliko dakle Ante Lešaja računa da će svojom knjigom ostaviti ,,svojevrsni memento generacijama koje dolaze", bogme ga je ostavio i akademik Brozović, svojim rezalištem. Impresionira temeljitost kojom se danas, i to od strane kulturnih pregalaca iz tobože suprotnog ideološkog tabora, provodi njegovo načelo kreacije eliminacijom. ,,Konzorova" knjižara, oaza iz devedesetih gdje smo u najmračnijim vremenima mogli nabaviti ponešto od ,,literature iz susjedstva", odavno ne postoji. ,,Booksa" i knjižara ,,Prosvjete", zadnje koje su povremeno dobavljale izdanja iz Srbije i Bosne i Hercegovine, odnedavno su također zatvorene.

Pritom će se ispostaviti da je tzv. slobodno kapitalističko tržište ideološki vješto modeliran pogon. Država više ne pravi formalne zapreke prekograničnom kolanju literature, knjige su čak oslobođene carine, već regulaciju ,,tržišta" prepušta nakladnicima i trgovcima, a nakladnici, koji su ujedno i trgovci, jer su preuzeli sve knjižare, čuvaju svoje sitne interese i zapišane atare, održavaju higijenu i intaktnost ,,tržišta", rukovodeći se - međutim - državnom politikom otkupa knjiga, koja je strogo nacionalizirana. Sistem se tako pokazuje savršenim - jer svi akteri imaju priliku slegnuti ramenima i posvjedočiti da su nevini - a koordinirana kulturna devastacija neizbježnom.

Svojedobno javno spaljivanje ,,Feral Tribunea" u Splitu nisam promatrao uživo, nego na fotografijama, stegnuta srca, s osjećajem koji uopće ne bih umio opisati. Buktinja je gorjela na centralnome gradskom trgu, stotine i stotine primjeraka otimane su s okolnih kioska i bacane u vatru. Ritual je trajao punih nekoliko sati. Policajcima - koji su kroz sve to vrijeme nadzirali događanje na trgu - nije padalo na pamet ometati svetkovinu, niti se itko od građana usudio usprotiviti potpaljivačima lomače.

Danas razmišljam ovako: ako je ,,Feral" u svome začetku bio obredno spaljen u centru grada, a zatim punih petnaest godina bivao izložen bojkotu oglašivača usprkos ozbiljnoj tiraži, da bi se naposljetku ugasio s većom nakladom nego što je danas ima ijedan politički tjednik u Hrvatskoj - je li to bilo išta drugo nego nastavak autodafea sredstvima kapitalističkog tržišta?

Treba dakle obratiti pažnju na totalitarnu jeku aplauza s kojim će - moguće, nikako sigurno - biti dočekana knjiga Ante Lešaje, koja je nesumnjivo od epohalnog značaja. Čak se i tišina čini boljom od pljeska opranih ruku.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/mrznja_prema_knjizi.26.html?news_id=244225

Autor je kolumnist ,,Novosti", srpskog tjednika iz Hrvatske

[Ghoul]

istina!

ali sam zato u jednoj genijalnoj antikvarnici usred zagreba preneki dan video solidnu količinu knjiga na srpskom - starih, iz doba sfrj, i kasnije - i mogu reći da se one uglavnom prodaju budzašto, a 5-6 preživelih komada na ćirilici praktično - poklanjaju.

ima recimo puno sf-a i poneki horor iz ONIH dana; npr. 2 komada herbertovog PREŽIVELOG, koji je kod nas postao deficitaran & hard to find, tamo tužno čame jer niko neće da da 30-ak kuna za njih.

[Alexdelarge]

Lepe knjige lepo gore

[Alexdelarge]

Pripadam svima koji me čitaju

Iz Beograda sam oteran svojom voljom, jer nisam imao želje da učestvujem u bilo kakvoj političkoj borbi

Sva je prilika da čitaoci u Srbiji, ipak, neće tako skoro videti pisca Mirka Kovača. Za sada ga jedino mogu sresti tokom leta u Rovinju, gde je još davne 1991. našao trajno utočište, ali od tada opstaju različite prepreke koje ovog dobitnika najznačajnijih srpskih, hrvatskih, bosanskih, crnogorskih, ali, pre svega, i međunarodnih književnih priznanja, drže daleko od Beograda, gde je došao u ranoj mladosti da studira dramaturgiju nakon što je sa šesnaest godina zalupio za sobom vrata roditeljskog doma u Hercegovini, i ovde proveo veliki deo života.

Bez obzira što je atmosfera beogradskih uličica koje se spuštaju prema Dunavu i senovitih prostora između trošnih, sad već gotovo iščezlih kućica Donjeg grada, ostala jedna od trajnih odrednica Kovačeve proze, razmimoilaženja sa Beogradom započela su vrlo rano. Uprkos svemu Beograd je za Kovača ostao važno mesto, gde je formirao svoje poglede na svet, i u kome žive neki njegovi prijatelji i porodice sa kojima ima bliske odnose, tako da je nedavno najavio da će doći na promociju svojih dela, ali je ta poseta ponovo postala krajnje neizvesna pošto je Kovač trenutno prikovan za rad na knjizi "Vrijeme koje se udaljava".

Ako ovog pisca pitate kako je u sebi prelomio da dođe u grad odakle su ga oterale pretnje, uvrede i napadi, i da li su za takvu odluku dovoljni samo književni razlozi, on će vam odgovoriti: "Mislim da se tu više nema šta prelamati, ja sam imao odbojnost prema bilo kakvoj poseti Beogradu dok je Slobodan Milošević bio gospodar. Ako bih čekao da bude bolje, onda nikad ne bih došao. I još bih hteo da kažem da sam ja iz Beograda oteran svojom voljom, jer nisam imao želje da učestvujem u bilo kakvoj političkoj borbi, bio sam svestan da moja opcija ne može da uspe, jer sam se nalazio u vrtlogu kolektivnih zabluda i kolektivnog slepila."

Koja je bila vaša opcija?

- Nacija sigurno nije. Jer ja imam identitet i bez nacije.

Da li je ta prošlost konačno zaista prošla, jedan od Šešeljevih najbližih saradnika iz tog vremena, inače četnički vojvoda Tomislav Nikolić, koji je tokom rata bio sa dobrovoljcima u Antinu, sada je predsednik države, dok bivša Miloševićeva uzdanica Ivica Dačić vodi Vladu?

- Sve ovo što danas imamo, naš politički život, naš status u svetu, kad kažem "naš", mislim na sve nas na prostoru bivše Jugoslavije, logična je posledica onoga što smo sejali ratovima, mržnjom, sukobima koji su bili potpuno nepotrebni, i potpuno iracionalni, jer naši problemi nisu bili tako duboki da se nisu mogli rešiti. I šta smo dobili? Ništa. Uvalili smo se u još veće blato, sada svuda imamo stranke ratnih zločinaca, u Srbiji na vlasti, u Hrvatskoj u parlamentu. Mržnja je dublja, beda je veća, teško se živi, mladi odlaze. O budućnosti se više i ne govori, taj je pojam nestao. Oni koji nešto imaju nisu to stekli radom, njihovo bogatstvo im pomaže da žive besmisleno, isprazno. Sve se to zatvorilo u mali prostor. I šta je ostalo? Bekstvo u svoje crkve, u sve jači fundamentalizam, bilo katolički, pravoslavni ili muslimanski. Tu su našli utočište. Pa ako je to sreća, ako je to ono što su hteli, nazdravlje!

Crkva za vas sve više postaje utočište nacionalista i desničara, gotovo da su glavne dileme Crkva ili Evropa? To je gotovo pravilo u svim postkomunističkim zemljama?

- Da se razumemo, Crkva ima veliki kredit, i ja nikako nisam neko ko negira njen značaj i njene vrednosti, uz Crkvu se vežu velike duhovne vrednosti, od arhitekture, slikarstva, filozofije, do prosvetiteljstva i školstva, to stoji i u to se ne dira, ali ono što je Crkva u ovom postkomunističkom i tranzicijskom vremenu, to je Bogu plakati. Ja sam imao nekih iluzija recimo o tome da su katolički popovi obrazovani, učeni ljudi. Tačno je da imaju fakultete, govorim o hrvatskim popovima, ali svi su odreda, od biskupa do župnika, crni nacionalisti. Išao sam na neke njihove propovedi da čujem šta pričaju - pa to je tuga božja. Umesto da govore o duhovnim putevima, o smislu života, o smislu vere, oni pet-šest minuta citiraju Isusa, da bi brže-bolje prešli na političku propagandu, i uvek su na strani najgorih. Pravoslavne vladike bili su u krvavim bratoubilačkim ratovima iz devedesetih ratni huškači. Nedavno je pomoćni zagrebački biskup Valentin Pozaić držao govor da nam je potreban rat protiv vlade, nazivajući je komunističkom i nacističkom, a to znači protiv većine građana koji su je izabrali. Biskup zapravo poziva u građanski rat, kao da nije bilo malo krvoprolića. Taj tip bi u tzv. razvijenim demokratijama bio uhapšen kao ratni huškač. Biskupska konferencija u Hrvatskoj danas je zamjena za Centralni komitet Saveza komunista. Ona je vrhovni cenzor, zabranjuje plakat pozorišne predstave, osuđuje i traži bojkot filma Vinka Brešana, petlja se u udžbenike, u školstvo, u zdravstvo, itd.

A kakva je onda evropska perspektiva?

- Loša, ali jedina. U Evropi nećemo predstavljati ništa, niti ćemo imati bilo kakvog uticaja na evropske odluke. Ne znam šta se promenilo u Bugarskoj i Rumuniji, a to su članice Evropske unije, mnogo su veće od naših državica, strateški zanimljivije i u svakom pogledu bolje od nas. Tužno i tragično izgleda da se otimamo oko toga da uđemo u militarističku organizaciju NATO, a s moralnog i intelektualnog stajališta morali bismo osuditi mnoge akcije toga pakta, međutim, i ja sam za to da se uđe u taj pakt, koji garantuje da se nećemo poklati između sebe. Jer mi imamo samo jedan način u rešavanju problema, a to je nacionalistički pristup svakom gorućem pitanju. A to je najgori pristup, potpuno debilan, malouman.

Može se pretpostaviti da će vaše beogradske godine, sa nekim stvarnim osobama, zauzimati važno mesto u memoarskom romanu "Vrijeme koje se udaljava", koji trenutno pišete?

- Da, veliki deo romana - ja sam ostavio otvoreno žanrovsko pitanje roman ili memoari - pripada beogradskim godinama, to je prvi deo ispunjen intimnim doživljajima, dok se drugi deo bavi raspadom Jugoslavije, ratovima, sudbinama, izbeglicama, itd. Sve se to naravno priča kroz prvo lice iliti autobiografsko Ja. Ovoga puta nije bilo potrebe za izmišljanjem, lica su stvarna, događaji su istiniti, ali su pažljivo birani da što više liče na roman. Mislim da sam žanrovski sretno spojio roman i memoare.

Vama je u dosadašnjem pisanju prerada činjenica bila važnija od samih događaja, tako da čitaocima nije baš lako da zamisle vaše autobiografsko Ja u trenutku kada se šezdesetih vodi hajka zbog "mračnjačke" slike "Gubilišta" ili kada vam povlače knjige iz knjižara i biblioteka 1973?

- Teško je baratati autobiografskim Ja, vrlo teško. Singer kaže da se autobiografija ne može napisati, te da autobiografske činjenice mogu poslužiti samo kao osnova. Ja sam pisao o tom vremenu mojih muka i trvenja s cenzorima, ali to je samo po sebi nedovoljno, jer me bez sudbina i likova ne zanimaju memoari.

Da li su ideološke glavoseče iz tog vremena zaista bile tako moćne i opasne? Iz perspektive onoga što se dešavalo devedesetih, pa i nakon toga, kada su neki ono što su govorili platili životom, to liči na neko idilično doba?

- Taj je komunistički sistem opstajao na hajkama, trebalo je uvek nekoga goniti, to su bile histerije. Međutim, u tom sistemu gonjeni su bili simpatičniji od goniča, imali su naklonost većine, pa čak i samih komunista koji su te tajno tapšali, a javno napadali i to onoliko koliko su morali. U vreme nacionalizma gonjeni su izdajice, izrodi, sramote nacije, a goniči su pravednici koji zastupaju svoj narod. I ono što je najgore, većina je naklonjena goničima. I, naravno, u ime nacije uvek se zataškavaju ubistva, a u ratnim sukobima zločin je herojsko delo. Ja ne bih išao tako daleko da se komunističko doba naziva idiličnim, jednako je opasan svaki totalitarizam i svaka politika nasilja.

Ali onima koji su vas proganjali zbog "ideološkog zastranjivanja" sigurno neće biti prijatno kada se prepoznaju u knjizi, tim pre što su pojedini nakon toga izgradili uspešnu karijeru liberalnih demokrata?

- Nemam ništa protiv da se ljudi menjaju, pa čak i da okreću ćurak naopako, samo neka ne kukaju da im je u komunizmu bilo teško i nepodnošljivo. Politika je jedna dimenzija života, Kundera je o tome lepo pisao. Komunizam je bio naše istorijsko razdoblje, imao je boljih strana od ovoga što je danas. A imao je i mnogo loših stvari, jer je komunizam zapravo izgradio tip ljigavca koji se danas snalazi bolje od poštenih iz toga vremena.

Možda će još dramatičnije biti sa ljudima koja ste sretali u trenutku kada je nacionalizam počeo da gospodari sudbinama, sa nekima od onih koje ste poznavali morali ste da se javno obračunavate po medijima?

- S velikim brojem ljudi, nekada mi dragih, ja sam raskinuo, više mi ništa ne znače i ja ih se nikad ne setim. Stekao sam nove prijatelje, bolje i pametnije.

Da li vas je zamorila ta uloga da budete i dalje glas savesti s obzirom na to da ovde već duže od dve decenije traje opsednutost politikom, tako da vam to što radite sigurno odvraća pažnju od pisanja priča onako kako ste to želeli?

- Ne, ne, od pisanja me ne može odvratiti ništa, čak mislim da su ta iskustva iz banalne politike katkad korisna za pisca. Kiš bi rekao, sve dobro i loše piscu ide na ruku. I još nešto, pisac više nije glas savesti kao u vremenu kad nije bilo slobode mišljenja. Sada možeš sve reći, ali to nema uticaja. Svi oni koji stvari nazivaju pravim imenom i vide ih kakve jesu, manje-više to govore za svoju dušu, jer se tako distanciraju od rulje.

To vam nije narušilo onaj užitak pripovedanja s obzirom na to da su vaši, po mnogima, najbolji romani "Kristalne rešetke" i "Grad u zrcalu" nastajali usred ratnog haosa ili borbe za osnovne demokratske standarde?

- Ja sam izabrao samoizolaciju da bih završio te i druge knjige, da bih mirno radio na ovoj knjizi "Vrijeme koje se udaljava" i koja će izaći do kraja godine, vrlo je obimna, jer je veliki vremenski raspon koji obuhvata. Iako volim Zagreb, u njemu sam proveo i neke mladenačke dane, objavljivao knjige i napisao nekoliko scenarija po kojima su snimljeni filmovi - danas ih svrstavaju među najbolje hrvatske filmove - ipak nisam tamo otišao, nego u mali grad u Istri, koja mi je potpuno odgovarala, između ostalog i zato što u njoj praktički nije bilo HDZ-a, a Tuđmanu se u Istri zviždalo.

Smeta li vam to što je vaše delo u nekoj vrsti interegnuma, što pripadate hrvatskoj, srpskoj i bosanskoj, ali nijednoj nacionalnoj književnost do kraja, osim možda samim čitaocima sa kojima delite jedan osoben doživljaj sveta?

- Ne da mi ne smeta, nego mi laska. Ja sam pisac onih koji me čitaju na jeziku koji razumeju i osećaju. A nemam ništa protiv da me oni koj se bave istorijom književnosti svrstaju u bilo koju od tih književnosti, jer pripadam svima što svojom voljom, što sudbinom.

Bolje strane komunizma

Nemam ništa protiv da se ljudi menjaju, pa čak i da okreću ćurak naopako, samo neka ne kukaju da im je u komunizmu bilo teško i nepodnošljivo. Politika je jedna dimenzija života, Kundera je o tome lepo pisao. Komunizam je bio naše istorijsko razdoblje, imao je boljih strana od ovoga što je danas. A imao je i mnogo loših stvari, jer je komunizam zapravo izgradio tip ljigavca koji se danas snalazi bolje od poštenih iz toga vremena.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/pripadam_svima_koji_me_citaju.26.html?news_id=257404