OPSJEDNUTOST - Aleksandar Bečanović

[Ghoul]

"Opsjednutost je zbirka sastavljena od sedam horor-priča i jedne u žanru katastrofe. Uklete kuće, opsednute bledopute gospođe, vukodlaci, demoni, zombiji, stravične sile iz tamnog mora, guste magle i grobljanskog mraka, i napose vampiri, nakon dva stoleća vrludanja od viktorijanskih putopisa i gotičkih romana pa sve do Hollywooda, u pričama Aleksandra Bečanovića vraćaju se svom iskonskom zavičaju: Balkanu. Za većinu sveta to su još uvijek oni mistični i opasni krajevi između Jadranskog i Crnog mora, no jezovite kreature u ovom dijelu sveta također prolaze tranziciju. Danas su to vampirice lezbijke koje love u jeku turističke sezone, serijski ubica koji hirurškim intervencijama svoje žrtve preoblikuje u skulpture, horda zombija koja u maniru događanja naroda s groblja kreće u masovni pohod na metropolu, pa i vukodlaci koji, nakon što su uspešno odbranili netaknute vrletne divljine od Nemaca i partizana, novu napast prepoznaju u ekološki osveštenim turistima..."

Tako ovu knjigu opisuje natpis na njenoj poleđini. Ali, ne treba verovati baš svemu što korice knjiga najavljuju.

Ghoul's rivju je ovde:
http://ljudska_splacina.com/2009/04/opsjednutost-aleksandar-becanovic.html

[CorwinM]

Ovo ispade pozitivna kritika? Je li moguće? Ono što piše za novine je nečitljivo, u poeziju se ne razumijem, ali par pjesama ovog autora su mi natjerale suze na oči (od smijeha). Je li moguće da je toliko bolji kada piše prozu?

[davors]

Htio sam ti i na sajtu ostaviti komentar, al' mi nije dalo, pa ću evo ovdje zahvaliti na izvrsnoj recenziji. Packe meni kao uredniku knjige su, s insajderske pozicije pisca ove recenzije kao očito vrlo potkovanog poznavatelja žanra, opravdane, no tekst na zadnjim koricama je pokušaj da se knjiga proda i nežanrovskoj publici, i da time broj prodanih primjeraka dajbože bude troznamenkast. Kako je netko jednom rekao: pisanje je umjetnost, ali izdavaštvo je biznis

Nego, bi li bilo interesa, načina i sredstava da ovu Bečanovićevu knjigu predstavimo nekom prigodom u Beogradu?

[Ghoul]

za komentare: nadam se da ga nisi obrisao - procedura je da prvo moram da odobrim, tj ne idu automatski.

za promociju: teško, zaista, mada ja nisam u Bg niti nadležan da pričam u njihovo ime. + znam da je AB prilično nevoljan da putuje...

[Mica Milovanovic]

Davore,
Kako i gde da kupim knjigu?
Ima li je u Zagrebu. Idem tamo krajem meseca...

[davors]

Ima je u Zagrebu, trebalo bi je biti u Profil Megastoreu, ima je i na Superknjižari, a bit će je i u Beogradu, dolazim tamo krajem oktobra

[Ghoul]

Ima je u Zagrebu, trebalo bi je biti u Profil Megastoreu, ima je i na Superknjižari, a bit će je i u Beogradu, dolazim tamo krajem oktobra

nadam se da je stigla i do beograda!

[Mica Milovanovic]

Stigao je Davor, a da li je knjiga stigla ne znam... 

[crippled_avenger]

Da Aleksandar Bečanović ima više smisla za humor, zbirka priča OPSJEDNUTOST mogla je postati remek-delo žanrovske parodije. Nažalost, pisac je poklekao pred golemim izazovima koje mu nude istorijske okolnosti u kojima stvara, pre svih izmišljeni jezik i istorija književnosti na tom jeziku koja tek treba da se ispiše.

Priče u zbirci OPSJEDNUTOST napisane su na nekom čudnom hibridu srpskog ijekavskog i hrvatskog pola srpskohrvatskog jezika. Uprkos tome što se nikada ne ode put siječnja i kolovoza, na puno mesta ima "posvemašnjeg" a na nekoliko i "sjutradan" koje čine ovaj jezički mutant vrlo neobičnim. Naime, ova mešavina srpskog i hrvatskog prilaza srpskohrvatskom jeziku na kraju je pre svega sterilna, kao onaj mutirani jezik kojim su govorili slovenački funkcioneri. Bečanović je nesumnjivo "pismen" čovek koji se aktivno bavi pisanjem i kao neko iz crnogorskog miljea gde se vladanje rečima još uvek visoko ceni, a kako je nije napuštao nije imao priliku da tu veštinu zaboravi. Međutim, jezik ovih priča je sterilan, geografski neopredeljen iako su sve priče izrazito lokalizovane i pisane sa željom da unesu žanrovsku konvenciju u crnogorski milje.

Bežeći od onoga što je očekivana dijalektalna slika Crne Gore, Bečanović ispisuje priče na svojevrsnom jugoslovenskom esperantu.

Jezička praznina sa kojom se Bečanović (h)rve dopunjena je pustom književnom istorijom. Osećajući da crnogorsku književnost neko tek treba da ispiše, Bečanović kreće da piše priče koje smo čitali već na drugim jezicima, u drugim miljeima. Ponekad ga emocija toliko ponese da njegov Montenegro Gothic počinje i previše da liči na Sestre Bronte ili Henryja Jamesa, a Bar postaje neka od litica iz njihovih priča u kojima prikaze mame gospođice na skok.

Od uvodne priče, pa nadalje, Bečanović gradi jednu pitomu sliku Crne Gore, ponovo u želji da ne potone u očekivani lokalni treš ali u tome preteruje. Situacije u kojima se gospoda obraćaju "dvorskom lekaru", ako imamo u vidu crnogorsku medicinsku tradiciju deluju kao vrsna parodija, i uopšte ceo taj pristup u kome miran, aristokratski život deluje kao pravilo a ne eksces, da ne kažemo falsifikat.

No, jedna od osnovnih karakteristika mitomanije jeste upravo lakovernost. Tako se uporedo gradi slika u primorskim gospođicama koje lekar spasava od malokrvnosti, ali i SS oficiri u gudurama su baš onako romantično monstruozni kako bi maltene sami sebe želeli da ih zamislimo. U žanrovskom pogledu, Bečanovićeva priča o SS jedinici koja sreće vukodlake na Žabljaku je kudikamo inventivnija od Stojiljkovićevih zgoda u KONSTANTINOVOM RASKRŠĆU ali je percepcija SSovaca ista, negde na prelazu iz faze fascinacije u fazu osude sa jakom fascinacijom.

Bečanovićeva horor imaginacija je krajnje limitirana. Za nekoga ko sebe predstavlja kao vrhunskog poznavaoca žanra, čak i da ostavimo na stranu manjak inventivnosti, očekivao sam da će inteligentnim prekombinovanjem elemenata za koje nije potreban naročiti talenat, već upravo poznavanje žanra, postići više. Međutim, sve ove priče su krajnje jednosmerne, bez ikakve horor invencije ili značajnih preokreta.

Sklop događaja je svakako jedan od ključnih problema Bečanovićevog rukopisa. Ipak, u stilskom pogledu, ako izuzmemo faktor jezika, jako veliki problem je inherentna pretencioznost. Naime, ovo jeste zbirka priča u kojoj Bečanović sugeruiše soundtrack za čitanje, sačinjen redom od Italo-horor tema, dakle ima tu pretenzije koliko hoćeš, međutim sam tekst nije pretenciozan. No, Bečanovićev rukopis nosi inherentnu pretencioznost, pre svega potrebu da se definišu pojmovi, da se pseudofilozofski opišu neke pojave, i na kraju same priče nemaju takve ambicije ali rukopis ne može da ih se oslobodi.

Što se više pseudofilozofira naravno sve više se tone u neodrživost i lupetanje pa tako u jednoj priči gde pripovedač dekonstruiše vlastiti čin pripovedanja imamo sintagme poput "tečnost pripovedanja". Takvi gafovi pokazuju da se pisac zaneo a urednik nije intervenisao. A i kako bi kad iz nekog razloga Davor Šišović u svojoj uredničkoj reči opisuje ovu zbirku kao da je nije čitao, naglašavajući njen tranzicioni karakter. Ako izuzmeno Bečanovićev angažman kao Đukanovićevog "culture warriora" i crnogorskog separatiste, ova zbirka jedino nema dodira sa tranzicijom, osim ako se pod tranzicijom ne podrazumeva nelagoda prema srpskom jeziku. Imajući u vidu takvu urednikovu reč, onda je "pripovedačka tečnost" zbilja malen gaf.

Nažalost, kad smo već u agregatnim stanjima pripovedanja, Bečanoviću nedostaje solidnost.