Opet Amerika

[scallop]

OPET AMERIKA

Ispratio sam pogledom poslednji komad irskog kopna i shvatio da smo nad Atlantikom. Opet sam napravio glupost koju već nekoliko godina pokušavam da izbegnem. Otići u Ameriku sa predubeđenjem da je "zemlja mogućnosti" je jedno, a vraćati se tamo, uprkos ranije stečenom saznanju da ona to baš i nije, je nešto sasvim drugo, veoma blisko onome što nazivamo mazohizmom.

Lufthansin Boeing 747, sa grbinom za one što su nam stalno na grbači, ovoga puta je još tešnji nego obično. Kad stigne obrok i stjuardi i stjuardese se uzmuvaju te postanu ono što, zapravo, i jesu - konobari, neumitno mi se uvuče u misli sećanje na "Moulin Rouge". Gotovo da u nastaloj teskobi čujem muziku i vidim kako igračice plešu kan-kan, dok mi ruke, stisnutih laktova, pokušavaju da se domognu neke od ketering đakonija prostrtih na improvizovanom stočiću. Da sutra odem u "Moulin Rouge", da sednem sa prijateljima za tesne stolove gde se može jesti samo naizmenično ili u ritmu kan-kana, gde se umesto nogu, prepliću ruke, u savršenom redosledu, dok prinose ustima salatu, pa nož i viljuška režu komadić mesa, pa krompirić, pa viljuška do usta, možda bih umesto muzike zaglunuo od nadpritiska u kabini Boeinga 747.

Posle me pitaju kakva je bila hrana u avionu. Kao da je važno kakva je bila hrana, ako su mi onaj ili ona ispred mene doticali naslonom čelo, ako zbog toga nisam mogao da sagnem glavu bliže tanjiru, ako mi se prosulo pivo, ako mi vreli poklopac posude sa kuvanim jelom odleti iz ruku i završi pod sedištima, u otvorenoj torbi ili u nekoj od patika. Avioni vremenom postaju tesni, ne zato što mi postajemo veći, nego što su ušteda i zarada važniji od udobnosti, pa se, posle svake sezone, sedišta malo pritisnu, pola inča svaki red, pa ima mesta za još jedan red u avionu, a noge i laktovi mogu da se skupe i da se izdrži tih desetak sati leta preko Okeana.

Ovoga puta je jedna torba ostala u Frankfurtu. Obično ne stigne nijedna, ostaju da se druže na nekom aerodromu ili se raziđu po kontinetnima pa dok ih ponovo ne okupe prođe nekoliko dana. Ipak, najdramatičnije je bio 2001-ve godine. Stogodišnjica univerziteta "Rockefeller", ćerka na svečanosti dobija PhD diplomu, a iste večeri, kod domaćina Dejvida Rokfelera mala zakuska za nove doktore i njihove roditelje. Torbe ostale na nekim drugim kontinentima i ne haju što nemam šta da obučem, a ženu mi odmah sredile druge ženske u kući gde ćemo narednih par dana biti u Njujorku. Zet pritegao KLM (sa njima smo tada leteli) i dobio vaučer za naše tekuće troškove dok ne stigne prtljag. Navalio da najmim taksido, a ja tvrdoglavo odem i kupim benkice za Katarinu, a ostatak mu dam za benzin. Briga me što ću na prijem kao adrapovac. Na prijemu, jedino kelneri elegantni, ostali došli kao i ja, kao da je i njima prtljag ostao negde u limbu. A moglo je da mi se desi da unajmim taksido, pa da neko naruči piće da mu donesem.

Posle dvadeset sati putovanja protutnjimo kroz Tulsu, bez glavne torbe sa većinom poklona, i stignemo u kuću na zadnja vrata. Na prednja ne može da se uđe. Dok se raspremamo i delimo prve zagrljaje i poklone imam vremena da premotam najnoviju od otkačenih priča o Amerima.

Kao i većina dobrih Amerikanaca i moji Amerikanci ulažu u doterivanje svoje kuće. Nemaju druge jer je štednja u SAD preskupa, ulaganje u akcije i investicione fondove rizično, a kupovina skupih stvari da bi bile držane u sefovima i nije neka štednja. Kuća u kojoj se nalazimo je povelika, na sopstvenom brdašcetu, na kosini, poduprta železničkim pragovima. Izgleda da je u vreme vađenja tih pragova zbog rekonstrukcija pruga kupovina i ugradnja bila atraktivna i ekonomična. Ugrađene u zemlju dotrajavaju brže nego pod šinama, pa kao i svemu drugome i njima dođe kraj. Moji Ameri, posle zamene divne dotrajale šindre na krovu limenim pločama, odlučili da ojačaju i samu kuću i da pragove zamene betonom. Velike kiše su pokazale da je čitavo brdašce samo peščana dina, te da je pitanje vremena kad će se dina izmestiti, a s kućom šta bude.

Majstori otkopali kuću spolja i poskidali nauljene i istrulele pragove. Usput presekli dovod gasa. Popravili dovod gasa i zvali inspektora da odobri dalje korišćenje gasa. Inspektor dođe i utvrdi da su majstori za krov zaboravili da proteraju odvode od sagorevanja gasa kroz krov, pa zabranio korišćenje dok se pretnja da svi izginu od ugljenmonoksida ne ukloni. Dakle, prva dva dana u Tulsi, Oklahoma smo bez grejanja, bez tople vode za kupanje i umivanje, bez pravog kuvanja, ako se u kuvanje ne računa spremanje u dry cooker-u, microwave peći ili električnoj rerni. Temperatura ujutro -7^oC, popodne 0^oC. Zakazana žurka za zetovo osoblje u bolnici, oko 30 osoba, za sredu, a mi stigli u ponedeljak uveče. U četvrtak balet "Nutcracker", naša Julie igra miša koji nastrada uu ratnom obračunu (to je veća uloga od uloge drugih miševa koje igraju deca).
Utorak ujutro. Zima je, a moramo u kupovinu zbog žurke. Izlazim iz kuće i slikam je sa ulazne strane. Ne razumem zašto su Ameri zaljubljeni u kuće na kojima mora da se rinta. Ova nije imala dobar krov, dobru osnovu - čardak ni sa nebom ni sa zemljom, ako se ne prizna peščana dina kao dobra osnova.

[angel011]

Štednja preskupa? Kako to tamo izgleda?

[scallop]

Štednja preskupa? Kako to tamo izgleda?

Ako imaš pare u banci, nema kamate ili su jako male, a sumu moraš da prijaviš kao imovinu, pa ti je oporezuju. Dakle, ako ne uložiš u nešto, pare isparavaju.

Na slici - Portos.

[angel011]

Divan mačak.

Nadam se da nije primenjen declawing.

[Cornelius]

Divan mačak.

Nadam se da nije primenjen declawing.

Pa, kakav bi to onda bio Portos?!

[scallop]

Clawless Portos. Zube ima jer mi grize kabl od laptopa. Ja ga prskam vodom.

[scallop]

Žurke...

Žurke (odraslih) u Americi nisu kao što to biva u Srbiji. One su ispujavanje kvote ako ste socijalno biće. To znači da dva do tri puta godišnje ima da podelite svoje privatno vreme sa osobama koje su na neki način bliske. To može da bude brojna familija koja se dosmuca sa svih strana SAD za neki od velikih praznika, po utvrđenom redosledu, koji je promenljiv jedino u smislu šta se kod koga slavi ove godine. Dalje, to može da bude godišnji susret zaposlenih u nekoj firmi, veče opuštanja bez uobičajenih formalnosti sa radnog mesta, dan kad će "očajne domaćice" pripustiti u svoju blizinu i bračne partnere ili dan kad se oni koji su uspeli u novoj zemlji da se pokažu i raspredaju o svom uspehu, kao i o uspomenama na staru zemlju za koju veruju da je još nisu zaboravili. Svi ovi susreti, po pravilu, imaju jednu zajedničku crtu. Hrana i piće nisu pravo i obaveza isključivo domaćina, kao ni pranje prljavih sudova i kesa sa otpacima. U tome svi učestvuju podjednako, ili, skoro podjednako. Oni pažljiviji će primetiti da svako u zajednički doživljaj unosi i deo svoje naravi, bilo da se to ispoljava kroz donetu hranu (nabavljenu u supermarketu) ili piće. Na fotografiji sa naše žurke videćete kako to biva kod piva. Uz elegantnija i skuplja piva, uvek se protegne i neko zidarsko kao Coors Light, ali to nije znak škrtosti već ličnog ukusa. Piva kao Tilburg's Dutch (na slici ptica ždere golog čoveka kome iz dupeta izleću male crne ptice) ili Brother Thelonius su posledica kućne ekstravagancije i o njima ću kad piva dođu na red.


Žurka zbog koje smo morali, odmah posle touchdown-a u ponedeljak, da rintamo u utorak za sredu uveče (svi su znali da dolaze baba i deda i da će sigurno spremiti nešto dobro), organizovana je što je moj zet konačno obezbedio partnera koga je želeo i to je bila prilika da ga osoblje iz bolnice, sa kojim će raditi, upozna. Za mene je zvezda večeri bio Hesus koji je sa Floride dovezao kola novog partnera i njegove žene. Kolumbijac, 32 godine u SAD, video Belorusiju, Transilvaniju i Prištinu, nije mogao da mi promakne. Čovek zauzeo šank, tu se najbolje snalazi, kaže. Čitavo veče je služio svakog ko navrati za još jedno piće, kao da nije prvi put u toj kući i sa tim ljudima. Čovek sa kapom je jedan od supruga medicinskih sestara koje su bile u većini na žurci.

[Boban]

Daj bre slike tih medicinskih sestara, šta će nam njihovi muževi...

[lilit]

Uziva se, uziva. 

[scallop]

... i baleti

U četvrtak je već balet. NUTCRACKER, P.I. Čajkovskog. Hej, "Krcko Oraščić"! Naša Julie, dete ima sedam godina i ide na balet, igra miša koji ima da crkne. To crkavanje je bilo razlogom žestokog nadmetanja među decom. Ko igra crknutog miša taj je u središtu pažnje publike čitavih 30 sekundi. Toliko traje pakovanje i odnošenje miša sa scene, odnosno, Julie koja je pobedila u nadmetanju još u avgustu. Zbog toga su nekoliko dana ranije otišli iz Beograda gde se deca bila prvi put. Jebeš Beograd kad te čeka uloga crknutog miša. Eto, to smo išli da gledamo, tri dana po dolasku u Tulsu, kao da su se boravak u Beogradu i uzbuna zbog audicije odmah nastavili.

Socializing je veoma bitan u SAD. Ko nema van nastavne aktivnosti nema ni nastavne. Deca moraju biti nečim zabavljena inače, ulica ih čeka raširenih ruku. Ta ulica, zapravo, stalno čeka raširenih ruku, i iluzija je verovati da van nastavne aktivnosti te raširene ruke isključuju. Bilo kako bilo, naši unuci imaju čime da se zabavljaju kad nemaju čime da se zabavljaju. Julie-en izbor je balet. Tvrdo da već sumnjam da nije trajno. Ta malena curica iz sve snage radi na svojoj van nastavnoj aktivnosti pa se čini da će biti doživotno.

Nešto drugo je daleko zanimljivije od baleta u provinciji kao što je Tulsa. Bez obzira što se Tulsa-nska škola baleta ceni u SAD. Deca idu na balet i plaćaju tu školu i to je u redu. Onda igraju u baletskoj predstavi za odrasle. I to je u redu. Neki rani snovi se ispunjavaju. Međutim, gledam ja program dok se tanki orkestar uštimava, baletska trupa s konca i konopca. Kineza, Vijetnamaca ko salate. Znam da muškići imaju problem da zadrže balerinu kad skoči, kol'ko god bile tanušne - masa je to. Ni oni ne skaču visoko, onako kao što samo Rusi umeju, visoko pa zaborave da padnu na zemlju. Izgleda kao da trčkaju po sceni i s vremena na vreme se raskreče, onako kao Brus Li ali ne sa kamerom na podu. Onda ni orkestar ne zvuči onako kako Čajkovski zvuči, sećate se - Ra-pa-pa-paaa! Klavirski koncert u B-molu op.23, da ne govorimo o baletima. Kao da se čitavu predstavu muzičari uštimavaju. Onda ja to kažem naglas, a sa svih strana mi dobace mame ovog ili onog deteta da je bilo sjajno i što ja samo zanovetam.

Tu prevrnem stranu gde je upisano dečje učešće i što miševa što vojnika, za dve postave, prebrojim 76-toro dece. To što svi plaćaju baletsku školu je u redu, ali, otkud toliki roditelji naokolo? Pitam ćerku koliko je ona karata kupila? Četrnaest. Pošto karta? Četrdeset dolara. I tu mi bi jasno. Jebeš ansambl kad 76x14x40 dolara po predstavi kane samo od dece. Godišnje dve predstave. Najmanje. Deca su naše najveće blago samo treba pritisnuti na pravo dugme. Slikali decu u kostimima, pojedinačno. Svakog odrali za set slika. Slika fenomenalna, da je metnem na topik da vidite? Ne, nema elektronske kopije. Da je skeniramo, pa...? Ne može, fotografija je vlasništvo baleta. Snimio ja kamerom, ne valja. Eto, ni dete da vam pokažem, a baš lepo izgleda kao miš, ako posebno ne platim. Zato siromašni duhom ne idu na balet, jer njihovo je carstvo nebesko, a ovo zemaljsko mora da se plati, jer imače ne bismo imali balet u Tulsi, već piperevku sa tumble weed preko druma kroz Plains.

U petak će ćerka sa Julie potrošiti poslednje dve karte, da vidi dete kako izgleda na sceni. Iz sale se ionako ne vidi ko je ko.

[Perin]

Amerika, zemlja velika...uh. Od svega napisanog i priloženog, piva su im naizgled lepa, mada ne znam kakvog su ukusa 

[scallop]

Daj bre slike tih medicinskih sestara, šta će nam njihovi muževi...

Evo ti i ženske, kad bi ti znao čemu služe u životu. Najbliža je Cherokee, Creek i Apache po deo, ali liči kao da je sve zajedno.

[Boban]

tjah...

[Lord Kufer]

Američki san...

[Cornelius]

Onda ni orkestar ne zvuči onako kako Čajkovski zvuči, sećate se - Ra-pa-pa-paaa!

Meni ovo vise zvuci kao Grigov "Per Gint" nego kao Cajkovski. Ali, dobro...

[Lord Kufer]

Č je samo malo preradio temu Ludviga vana...

[Cornelius]

O nastavnim i vannastavnim aktivnostima, kao i o ulici...

Početkom 90-ih bila je serija članaka u NYT o američkom nižem i srednjem školstvu. Autor tekstova je, izmedju ostalog, potegao pitanje zašto dobar deo američkih klinaca izlazi nepismeno ili polupismeno iz škole. Objašnjenje su dali sami nastavnici. Kažu da je njima dovoljno da dete ne pravi sranje tokom nastave i da mu daju prelaznu ocenu. Ne traži mu se nikakvo znanje. Oni smatraju da bi loše ocene i traženje da se uči i radi, takvu decu automatski odvelo van škole. A, van škole je ulica na kojoj se diluje droga, preprodaje vatreno oružje, pljačkaju prolaznici i prodavnice... Tako, oni decu "spasavaju" od kriminala.

Naravno, verovatnoća da ta deca urade nešto sa "diplomom" vrlo je mala, jer je prohodnost na fakultete nemoguća, a kako ništa nisu naučili, ulaz u profesionalni život je na najmanja vrata. U svakom slučaju, na taj način se stvara čitav sloj ljudi prilično nesposobnih da se uklope u nove potrebe ekonomski i tehološki razvijenog društva. Preostaje im ili da pasu travu ili da se okrenu kriminalu.

[Lord Kufer]

Stvara=Održava.
Koje su to nove potrebe ekonomski i tehnološki razvijenog društva, kad se broj zaposlenih stalno smanjuje?
Mislim da je već rečeno baj-baj napretku u smislu "masovnog napretka".
Klasa "delti" uopšte ne mora da se pravi u epruvetama... Dovoljno je da budu mirni na času. To je i najjeftinije.

[scallop]

Kufer, ti i moj brat Cornelius kao da ste informacije o SAD skupljali iz romana "Poslednji Srbin". Em, bajato, em netačno. I Triple X kres prvo traži ženske, a kad ih dobije, onda - tjah... Koliku žensku bi on teo?

Sutra o epohalnom tallgrass prairie hiking-u! Samo za vas!

[Lord Kufer]

Što nije u romanu - to ne postoji 

A ova ženska Apačica je prava karijatida 

[Cornelius]

Kufer, ti i moj brat Cornelius kao da ste informacije o SAD skupljali iz romana "Poslednji Srbin".

Ma, jok... Naše pisanje spada u prorokovanje o Americi koje će biti objedinjeno u tekstu koji će se zvati "40 miliona živosaranjenih (a, ostali kad će, još ne znamo, sve zavisi od Kineza)".

[Lord Kufer]

Čujem da tamo imaju žute duhove po kućama iz kojih su isterani. Jel to istina?

[scallop]

Ne znam tačno. Ali, tamo gde nisu isterani, garant nemaju žute duhove.

[scallop]

Tallgrass prairie hiking

Jay je najobrazovaniji redneck koga sam upoznao. Subota je, jutro, danas nas vodi na pešačenje, hiking, po "najvećem tallgrass rezervatu u državi". Kada su SAD u pitanju uvek treba biti rezervisan kod reči "najveći" i "država". Video sam njihovog "najvećeg" soma i taj ima pedeset kila. Dakle, ako prepostavimo da nismo uočili razliku između "state" i "states", onda smo krenuli u Osage county, najveću kompaktnu indijansku teritoriju u Oklahomi, a možda i u "states".
Na nula stepeni Celzijusa taj izlet i nije neko zadovoljstvo. Posebno ako ćemo i da žipčimo po preriji par sati da "steknemo utisak". Poneli smo i klopu za teferič, oni to zovu tailgating, druženje oko zadnjih vrata automobila. Vozimo jedan sat na sever do gradića Pawhaska, a odatle na zapad ka rezervatu. Prva stanica Hominy (tako se naziva i beli kukuruz u zrnu koji ukuvavaju u supe i čorbe). Selendra "čuvena" po muralima! Jebote, murali u Hominy-ju! Jest' ima slikarija po zidovima, evo ih iza mene. "Čuvene!"

Do samog rezervata prolazimo i kroz Wynonu (ne Rajder) i najzad cattlegrid prelaz. Te kotrljajuće cevke sprečavaju bafala da zbrišu iz rezervata, ali ne i kola da uđu. U rezervatu nas čeka obaveštenje da je zatvoren do 1-og marta 2010. Pametni ljudi. Ko je lud da u decembru ide da gleda visoku travu (koja će biti visoka osam stopa tek idućeg leta, tako da se bafala neće videti)? Ipak, tu je mesto gde će trava da naraste, sad se i krda bafala vide... Otvorimo paktregere kola i pojedemo ono što smo poneli. Deca srećna. Krenemo stazom za hiking.
Hiking je najnacionalniji sport u SAD. Taj otkačeni narod (po Poslednjem Srbinu), kad nije u kolima, onda je na pešačenju. Svako božje izletište u SAD ima svoje hiking staze. To su obavezno tri nivoa težine: za šetače, pešake i iskusne hodače. Razlikuju se po težini i bojama traka koje ih obeležavaju. Većina iskusnih ima i posebnu opremu za logorovanje, jer su neke staze kompleksne i pravi je izazov kad u više dana treba proći više staza različite težine. Kao igrice za Mehu.
Pošto zimi trava nije visoka uspeli smo da vidimo bafala. Sve ukupno, mislim da ih ima par hiljada. Jay će tužno reći da nisu autohtona grla, već importovana iz Kanade gde, za razliku od SAD, nikad nisu bili zatrti. Lenji su ko goveda, ali nije zdravo prilaziti, jer imaju tintaru koja može da razbije kola. Važno je da nisu iz Kine, kao sve ostalo.


Ipak, pri povratku, uspevamo da ih uslikamo iz veće blizine, ali kroz otvoreni prozor. Sa upaljenim motorom.

[lilit]

Skalope, dobar ti ovaj putopis. Samo nastavi.

[scallop]

Ako ne bude grozno vreme, u sredu pičimo za New Mexico. Spavanje u Amarillo, Texas, pa Las Crusas, oko Albquerque, pa u Santa Fe. Pre 48 godina sam adaptirao "Baf vođa karavana" za strip. Dobar deo se dešavao upravo u tim gradovima. Osim, naravno, Albukerkija, tu je Duško Dugouško glavni na raskrsnici.

[Melkor]

Stopama Duska Dugouska: od Lajkovca do Albukerkija, scallop i leteci tanjiri.

[Lord Kufer]

Taos, Nju Meksiko, rodno mesto šerifa Meklauda 

[Ghoul]

Skalope, dobar ti ovaj putopis. Samo nastavi.

učio je od najboljih!

[scallop]

Skalope, dobar ti ovaj putopis. Samo nastavi.

učio je od najboljih!

Pre pola veka. 

[scallop]

KUĆE

U Srbiji imamo prilično maglovitu predstavu o kućama u SAD. U glavama oblakoderi, u oblacima obične kuće. Zapravo, ni ne znamo šta su obične kuće. Ni udžerice. Kad junak romana "Poslednji Srbin" stekne udžericu u Sijatlu, mi nemamo predstavu te kuće, nema je ni pisac knjige. On nikada nije bio u Sijetlu.
Privatne kuće u SAD, odnosno, kuće u kojima žive ljudi u SAD, imaju samo prolaznost kao zajedničku osobinu. Američka tradicija seljakanja je do krajnosti uneta u način zidanja kuće. Niko ne pravi kuću za nekoliko generacija, kao što je to običaj na Balkanu. To su kuće u kojima će biti provedeno neko vreme, ne život.

Naravno, postoje kuće koje se, kao što puž nosi svoju na leđima, nose sobom u svom seljakanju. Postoje trejleri, praktično, autobusi uređeni za život, sa parkingom i automobilom na njemu, koji se vuče drumom iza autobusa, svuda gde vlasnici putuju. "Šta će im još jedan auto?" pita moj unuk. "Autobus je kuća, on nije auto..." glasi odgovor, pa ko razume, razumeo je.

Postoji još jedna vrsta kuća. Te kuće kupite na nekoj pijaci i neko vam ih doveze na parking, pardon, na parcelu gde će kuća biti postavljena. Tipski blok ima oko 36 m² (3,5x12 metara), dabl ima duplo, a montira se po dopremanju. Kuća je na "klocne", a ponekad i na gumama.

To se računa u udžerice, osim zapuštenih, dotrajalih kuća, sa dvorištima punim otpada, imovine koju stanari još smatraju vrednošću. Međutim, takve udžerice nikad nisu u Sijatlu, grad ne trpi udžerice.



Sasvim drugo pitanje su kuće u rezidencijalnim naseljima. Zavisno od položaja naselja u odnosu na grad, od veličine placa i veličine kuće koja se na placu gradi, zavisi i cena kuće. Bio sam u kućama od stotinak kvadratnih metara, trenutno boravimo u kući od 500m². Roditelji moga zeta se sele iz Dallas-a, da budu bliže i kupili su kuću na slici. Veličina oko 500m². Prizemlje: predvorje, dnevna soba, primaća soba, radna soba, kuhinja, kupatilo, gym, spavaća soba, toalet za goste... Na spratu: par soba za goste, zajedničko kupatilo, velika dečja soba za igru. Zadnje dvorište može da istrpi bazen, ali ga nema.
Pitanje je: šta će njima toliki prostor?

Ne treba im. To je pitanje statusa. Trebaće za familiju kad dođe u goste, za unuke kad dođu na raspust, ako dođu. Trebaće 2-5 puta za okupljanje gostiju istog klasnog nivoa.  Po jednom u Uskršnje-Božićnom periodu, do tri puta za društvena okupljanja većeg broja gostiju, 60-80 komada. Jeftinije nego da negde zakupe prostor. Računa se kao ulaganje, jer smo već za štednju zaključili da je nema.



Ove kuće deluju monumentalno, ali su građene kao da su od kartona. To dobrim delom i jesu. Na slici se vidi jedna u izgradnji. Na placu prekoputa naših prijatelja (zbog toga će njihova nova kuća više vredeti). Nešto nisam zapazio da grade temelje, osnovna konstrukcija je od drvenih greda, ispuna zidova je od papirne pulpe... Zaštitni papir sa zidova od gipsa se skida pred malterisanje, preko maltera se stavlja "tapet" od cigala, kamena ili neke druge imitacije čvrstine. Tako će zidovi da zveče na kucanje, a pod da se sezonski rasušuje i priziva poltergeist događaje. Krovovi se oblažu limom, pločama, šindrom (to je najbolje), a crep sam video samo u New Mexico.

[Ghoul]

zato majkli majersi i džejsoni vurisi tako lako prolaze kroz njihove zidove.

[scallop]

Ne treba da prave kulise za filmove. Samo trčiš kroz njih ako znaš gde su vertikale i ukrštanja.

[angel011]

Kakve su te kuće u slučaju elementarnih nepogoda? Koliko često su potrebne opravke? I koliko dugo, otprilike, jedna takva kuća bude upotrebljiva?

[zakk]

Uragani ih ruše i nose. Tolko znamo sa CNNa i iz knjiga Frenka Bauma.

[Lord Kufer]

Jeftine kuće za brzo napuštanje.
Kad udari kijamet, beže u škole 

[Cornelius]

KUĆE

Ove kuće deluju monumentalno, ali su građene kao da su od kartona. To dobrim delom i jesu.

U Njujorku sam stanovao u tzv. prewar building (brown brick) iz 20-ih godina. Unutrasnji zidovi su bili ramovi od letvi preko kojih su zakucane tanke gipsane ploce presvucene kartonom. Jako sam pazio kada sam zakucavao slike na zid ili kada sam fiksirao neke elemente, da ne bih proleteo kod komsije.

[angel011]

Pretpostavljam da si odlično čuo kad komšija kine, da ne spominjemo nešto glasnije...

[Cornelius]

Imali smo jednog komsiju, mladica, crnca, finog, stasitog, zaposlenog u finansijama, koji je bio tih komsija, ali su mu zenske, koje je redovno menjao, skicale i cvilele, pa smo znali kad ima novu.

[Mica Milovanovic]

Ameri se uglavnom ne brane od elementarnih nepogoda. Oni se osiguravaju...

[scallop]

Ameri se uglavnom ne brane od elementarnih nepogoda. Oni se osiguravaju...

To je još jedno pogrešno viđenje SAD. Bruka sa uraganom Katrina još traje, a na Interstate 25 (sever-jug pravci su uvek na 5, a istok zapad na 0), u vreme Španaca Camino Real, (vodi od Meksiko Sitija do Santa Fe, gde se rasipa na Spanish Trail) videli smo, na obodu jedne pritoke Rio Grande, naselje "kuća putujuća" koje tamo stoji još od poplave 2001-ve kad su kuće u gradu odnete vodenim talasom. FIMA nije mogla više, a osiguravajuća društva itekako umeju da zakinu. (Navodno, na jednom plavljenom mestu ne vredi ponovo zidati.)

[scallop]

Karavan za New Mexico

Gravitacija ljudi ka nekim geografskim odrednicama tek je nešto slabija od palnetarne gravitacije. Iako bih ja, da je mene neko uopšte pitao, radije na jug, do Galvestona i Sao Padre ostrva... praznična odrednica je opet New Mexico. Negde pre stotinak godina su se tamo zapatili Stewart-i i Palm-ovi, okosnica zetove porodice i malo-malo nešto ga poganja tamo, da vidi plac sa derutnom kolibom koji je ostao iza babe, drvenu šupu-vikendicu u Ruidoso na Sacramento planinama u Mescalero rezervatu, železni vodotoranj u gradu Tularosa koji je tridesetih podigao deda Palm, deo porodice koji je i dalje u Las Cruces, nadomak El Pasa i Texas-a.

Budući da sam i ja morao da pronađem motiv iz pepela se podigao Clint "Buff" Belmet kome je Zane Grey našao curu na potezu Las Cruces - Santa Fe. Usput sam otkrio da se roman samo kod nas zvao "Baf vođa karavana", a da je u svetu bio poznat kao "Fighting caravans", a 1931. je snimljen i film sa Gari Kuperom i Lili Damitom.

U Hondin SUV Odyssey smo se potrpali nas sedmoro (troje dece i nas četvoro odraslih) sa gomilom prtljaga koji smo ugazili pozadi. Gomila hrane i pića bila je svuda po kolima.  Trasa od skoro 700 milja do Las Cruces planirana je za dva dana.



Pre Amarillo, TX zaustavili smo se na osmatračnici Panhandle-a. Uvek sam Penhendl smatrao nešto dramatičnim u Teksasu i Oklahomi, kao naročito opasan kaubojski kraj. Zaista deluje opasno, vetar nas umalo nije oduvao dok smo prilazili kontrolnom centru, ali je drama utanjila kad sam shvatio da je Pahandle samo drška tiganja i da pogled na kartu Teksasa i Oklahome razbija iluziju. Ipak, panorama Penhedla je sasvim surova zimi.

Najavili su nam loše vreme na putu pred nama. Spavaćemo u gradu Clovis, odmah posle granice. U Hampton In hotelu. Hotela usputnog tipa ima desetak sa lancima od nekoliko stotina do nekoliko hiljada hotela. Svi su štancovani i kad uđeš u jedan ušao si u sve njih. Važno je da smo planirali posetu muzeju kulture Clovis stare oko 12.000 godina. Doskora najstarije u SAD.

Jutro. Te noći pao sneg. Biće nevolja do Las Cruces. Ipak, vozimo do muzeja. Zatvoren do marta... Ko kaže da u SAD sve radi samo da se drpi neki dolar?



Do Roswell-a smo imali led na putu. Jedna kola ispred nas su otklizala u jarak sa leve strane, napravila bočni premet u vazduhu iznad suprotne strane druma i završila u sledećem jarku. Videli smo da su živi i pozvali policiju. Toliko može da uradi vozač sa šest putnika u prepunim kolima. Utronjani predstojećim usponom na Mescalero planinama bili smo prijatno iznenađeni da hladnoća jenjava i da se uz planinu penjemo po suvom putu.

Do Ruidosa, turističkog mesta pod vrhom Sierra Blanca na preko 3000 metara visine, stigli smo po suncu i iskoristili priliku da obiđemo turističko naselje gde Stewart-Palm-ovi još imaju jednu šupu za vikende u prirodi. Slikali smo se, ali koga još zanima nešto što liči na Košutnjak. Sa planinskog lanca spustili smo se u White Sands dolinu, gradić Tularosa i grad Alamogordo.

[Mica Milovanovic]

To je još jedno pogrešno viđenje SAD.

Đavola pogrešno. Njihovi sistemi odbrane od poplava su uglavnom stari 80-tak godina i dimenzionisani su uglavnom na stogodišnju vodu. Dok su Evropa i svet išli dalje i smanjivali rizike plavljenja integralnim upravljanjem vodnim resursima, oni su, opet kažem, generalno, išli na to da definišu poplavne zone i sistemom osiguranja pokušavali da oteraju vredne sadržaje iz plavnih zona.

Ako već ne veruješ meni, proguglaj malo. Lako ćeš se uveriti da je ovo što kažem, u principu, tako...

http://www.guardian.co.uk/environment/2009/jun/05/flooding-us-defence

[scallop]

Govorimo o različitim Amerima. Ja o poplavljenim, a ti o onima koji ne obeštećuju poplavljene. Naravno da su ovi drugi osigurani od nadoknade štete. Ja sam mislio o onima koji plivaju... kad je poplava...

[scallop]

Karavan za New Mexico (nastavak)

Ne znam da li ste zapazili, ali Ameri svuda na put kreću uz dužno otezanje i razvlačenje sa polaskom, da bi na cilj stigli kasno, u nevreme i uz prateće rizike. To rade i kad idu na posao. Ustaju toliko rano da na nešto moraju da bace vreme. Otkako su na filmu otkrili da se golotinja najbolje pokazuje ako se glumice neprestano tuširaju, Ameri se toliko kupaju da istanjenu kožu nadoknađuju viškom premaza, namaza, šminke i drugih indijanskih boja.

Tako je i kad idu na put. Obavezno će toliko otezati da će na cilj stići kasno, po noći, po poledici ako je zima. Naravno, do White Sandsa smo stigli kad je Sunce bilo dva milimetra iznad Organ planina koje smo morali da pređemo do Las Cruces-a. Zapanjujuću belinu nismo mogli da vidimo pošto smo kupovali uputstva za gledanje peska i ulaznice koje ne mogu da se zaobiđu. Slikali smo dotle jednu pticu trkačicu koja je čučala kraj ulaza u biletarnicu. Sledećih osam milja smo vozili taman ispod nivoa nanosa peska i Sunce je zašlo kad smo konačno stali. Ovo što vidite smo mi na pesku, ali divota je već nestala.



Planine Organ su dobile ime po tome što nekom liče na orgulje, a ne na organe. Na karti SAD se ne vide, ali su visoke preko 2000 metara. To je nevolja sa Plains. Dok se dokopate Mountains časovne zone ni ne primetite da se penjete. Od Misisipija do Kolorada i Nju Meksika neprimetno se popnete hiljadu metara. Pažljiviji će primetiti da fauna postepeno jenjava, da je drveće ređe i kvrgavije, da se trava pretvara u šikaru, da ponegde žbun više liči na kaktus, pa odjednom ustanovite da to i jeste kaktus, samo neke vrste koju ranije niste videli. Do Arizone će drveće postati saguaro. Kao da je čitava kontinentalna ploča nagurana uz Stenovite Planine, a da je drveće ustupilo mesto kaktusima, jer su se vode ocedile ka Misisipiju. Čini se da se to, zapravo, i dogodilo.

Provukli smo se kroz planine i našli nad Las Crucesom. Toliko svetala, a samo 90.000 stanovnika. Naravno, zalutali smo u mraku i jedno tri puta ulazili i izlazili iz grada. Kao kad vi ne biste znali da uđete u Valjevo.
Imanje Palmovih je okruženo sa desetak hektara zasada pekana. To je, ustvari, 26 akara pod pekanom, američkim orahom. Zasadi su uz čitav pojas kraj Rio Grande (Meksikanci ga zovu Rio Bravo) u neposrednoj blizini grada i sezonski se nalivaju vodom kao pirinčana polja. Slikali smo reku. Čovek ostaje zapanjen kad shvati da Ameri imaju samo nekoliko pravih reka, onako kako mi zamišljamo reku, a da su sve ostalo potoci dok ne nabujaju od topljenja snega. Ili od potopa neverovatnih kiša koje znaju samo ponekad da padnu, ali uvek da iznenade.



Glavna atrakcija Las Crucesa je Mesilla (Mesija). Mesija je srce grada, i dalje sastavljena od meksičkih kuća, sa karakterističnim trgom, crkvom i kafanom u kojoj je suđen i osuđen Bili Kid. Kasnije ću vam pokazati i zgradu u kojoj je uhapšen, ali to je bilo u Santa Feu, gde idemo tek narednih dana.

[džin tonik]

... Pažljiviji će primetiti da ... ponegde žbun više liči na kaktus, pa odjednom ustanovite da to i jeste kaktus, samo neke vrste koju ranije niste videli. ...

[scallop]

Petroglifi

Možda bismo mogli o turizmu da se učimo od Amera. Ne možeš da prođeš desetak milja a da ne naletiš na nešto što se turistički eksploatiše. "Istorijskih mesta" ima više nego igde, a prirodne lepote koje su u nečemu "naj" na svetu ima ko salate. New Mexico je posebno bogat petroglifima, ako ih negde nisu našli, konzervirali, obeležili i stavili kasicu prasicu ispred, onda tamo zaista nema ničega. Sem ako se nije desila neka vulkanska erupcija, pa ako nema petroglifa pokazaće nam vulkanske nanose lave koji su te petroglife pokrili.

Iz Las Crucesa smo potegli ujutro, naravno posle propisnog natezanja, e da bismo kasno stigli nazad posle celodnevnog izleta. Vratili smo se kroz Organ Planinu, prošli pored White Sandsa (sad je bio dan pa smo izbegli da se slikamo na bleštavom pesku), Kroz Alamogordo i Tularosu, koja je veliiiiki proizvođač pistaća i odskora vina, da bismo stigli do mesta Three Rivers gde smo skrenuli ka mestu sa petroglifima. Usput sam slikao Sierra Blancu pod snegom, kroz šofer šajbnu, da mi ne pobegne, onako mala. Pa, opet i opet, jer mi preblizu kad je gledam, predaleko kad slikam. Optička varka je bila tolika da je, i kad sam slikao petroglife, još bila bar 15 kilometara daleko. Vidljivost u toj oblasti, kad je lepo vreme, prevazilazi 100 kilometara.



Dok su moji plaćali ulaznicu, ja sam na samom ulazu slučajno snimio pticu trkačicu. Nije čekala da joj priđem bliže. Na ovom mestu ima 20.000 petroglifa. Navodno, to je bilo ritualno mesto Mescalero Apača još pre oko 1000 godina i tu su dolazili da na kamen ucrtaju svoje želje. Meni se čini da su tu terali loše strip crtače za kaznu, da crtaju dok ne nacrtaju nešto dobro. Evo jedne od slika.



Usput smo obišli i staru crkvicu, kao i krave na ispaši za koje znaju samo jednom do dva puta godišnje kad ih obilaze. Produžili smo do Carrizoza i skrenuli ka oblasti Malpais i "vatrene doline lave". Malpais znači rđava zemlja i to je mesto gde se lava, pre 5000 godina, izlila iz vulkana koji se danas zove Little Black Peak (na 1800 m visine, a ne možeš ga na karti videti?).

Ulaznice su bile 3$ po kolima, platiš bez svedoka i ubaciš ček u kutiju, nije neka para, ali se čitav kraj izdržava od takvog turizma. Sama "vatrena dolina lave" izgleda kao izorani asfalt što je možda i bila osnova te lave, crno i zloguko. Međutim, neverovatno je da je to ujedno i najzelenije mesto bar 100 kilometara naokolo.



Odžipčili smo pešačku turu stazom kroz lavu (ta, platili smo), slikali tu i tamo, mada su razglednice boljeg kvaliteta i nastavili na sever i zapad, preko White Sandsa i Jornada del Muerto do San Antonia (to nije onaj San Antonio sa atlasa, već onaj iz knjige o karavanima). Usput smo zastali na još jednom mestu, mada nismo mogli i da ga obiđemo, jer je otvoreno samo dva dana godišnje. Najzlobnije mesto na čitavoj teritoriji koje govori o pravom izvoru životnih potencijala ovoga kraja. Sve unaokolo je vojni poligon, tu se i dalje obučavaju kadrovi za nove poduhvate. Sama kota je Trinity Site, ispod Oscura Mountains, Ground Zero gde je 16 jula 1945. izvršena prva nuklearna eksplozija. Slikao sam, ali se ne spoznaje ono što bi trebalo da se vidi.

Večerali smo dobro u jednoj krčmi San Antonija. Prišao nam i jedan čovek sa sinom. Na lošem srpskom nam rekao da je iz Albukerkija, da je bio ataše u beogradskoj Ambasadi, a sin, rođen u Beogradu, na leto će da obiđe rodni kraj. Naše prezime, tako daleko, kao da se ponovo događao Poslednji Srbin.

Ovaj izlet je predsavljao put od preko 500 kilometara. To vam je kao da krenete iz Beograda do Ušica, pa presečete preko Kraljeva do Niša i nazad do Beograda. Pokušajte da na karti pronađete gde smo se to mi denuli, pa ćete videti kolika je Amerika.

[Franz Xaver von Baader]

Ispratio sam...

kao dokument je upitno jer ti 'autorstvo' prosijava iz svake rečenice.
ne može me učiti o americi jer nije pisano suhoparno i bezlično, možda da si upotrijebio uniformni pusti birokratski jezik

čak uspijevaš biti duhovit makar ne mislim da pišeš komediju

je li to onda nešto kao Zerkalo, 'pomaknuto' kontempliranje o životu?

[Cornelius]

Petroglifi

Možda bismo mogli o turizmu da se učimo od Amera.

Jednom prilikom u Njujorku, kupio sam katalog američkih muzeja, ne bi li u njemu našao sve one koji bi mogli da budu zainteresovani za srednjevekovne evropske skulpture koje smo imali u galeriji. Podebeli katalog, od 1500 strana, većeg formata, imao je oko 10.000 adresa muzeja sa kratkim opisom kolekcije, adresom i imenom nadležnog lika. Ja sam uredno pregledao sve i pronašao nekih 15-ak muzeja koji su u kolekcijama imali srednjevekovnu evropsku umetnost. Ono što me je zapanjilo bile su hiljade muzeja u kojima su se čuvale travke, kamenčići i komadi drveta, najverovatnije pokupljeni na mestima koja nalikuju Scallopovim opisima. Zaista je neverovatno kako Ameri umeju da oneobiče svakodnevnicu i da tako nešto naplaćuju turistima (najviše svojim).

[scallop]

Eh, moj Patuljak... Odu ti tako poznanici u Ameriku i dobiješ priču koju si mogao dobiti iz bilo kojeg prospekta. Niko ti ne da doživljeno, impresiju sa lica mesta. Stičeš utisak o New Yorku na osnovu Empire State Buildinga ili Twin Towers. Niko ti neće napisati da je jeo u kineskom restoranu i izašao napolje na puš pauzu, pa ispušio kraj kontejnera. Niko ne kaže koliko je pikavaca izbrojao na trolley stanici u Drexel Hill-u kod Philadelphije. Jednostavno, ne stigne da zapazi od silnih utisaka.

Budući da već desetak godina idem tamo, da redovno negde putujemo, a do sada sam video samo 4% SAD, mislio sam da je red, ako već sve slikam, da podelim utiske onako kako sam ih sticao. Kao, prelazimo reku Pekos (znaš da je to reka, ma rečina kaubojska), a ono tek potok, jedva da se vidi. Dok se voziš kroz Plains gotovo da nema žive duše i misliš kako uskoro neće biti nikoga i da će Indijanci uzeti svoje. Ili, ustanoviš da je Santa Fe bio glavni grad špansko-meksičke pokrajine pre 300 godina, da je do njega vodio put El Camino Real (sada IS 25), a gledaš kako Apači sede uz zid zgrade meksičkog guvernera, kao naši Cigani na buvljaku i pokušavaju da uvale svoje "rukotvorine", u 90% slučajeva proizvedene u Kini. Ma, uskoro će i Indijance da proizvode u Kini.

Eto, to želim da pokažem, bez nekog napora da bude savršen tekst, već više podsetnik za vreme kad opet budem kod kuće.