Markov kraj

[Mark]

pa da samo su mogli da prodju 90 - tih ,najvise ih je forsirao betmen  na politici i onaj blesavi zlatko -kst

Goblini su objektivno bili sjajan i za danasnje uslove zaista veliki bend. Isporucivali su genijalne pesme i na albumima i uzivo,pa ih nije ni trebalo previse forsirati da bi postali popularni.  Jedino sto mi je smetalo kod Goblina je to sto  su ponekad podilazili svojoj publici, narocito kada su imali onu pesmu Punks not dead...

[DušMan]

Ako je ova "Luna" pravac u kom će se odvijati opus Goblina u XXI veku, onda nisu ni morali da se vraćaju iz mrtvih, bar što se mene tiče.
E da, svirali su i Punk's not dead.

[Mark]

Pa, koliko ja znam, Goblini ne misle da se vracaju (na duze)...

[Agota]

pa da samo su mogli da prodju 90 - tih ,najvise ih je forsirao betmen  na politici i onaj blesavi zlatko -kst

Goblini su objektivno bili sjajan i za danasnje uslove zaista veliki bend. Isporucivali su genijalne pesme i na albumima i uzivo,pa ih nije ni trebalo previse forsirati da bi postali popularni.  Jedino sto mi je smetalo kod Goblina je to sto  su ponekad podilazili svojoj publici, narocito kada su imali onu pesmu Punks not dead...

O cemu bre ti kakav veliki bend Goblini –sabacki indijanci  pa bre 90 je bilo dosta sjajnih bendova koji i danas rade  na prvom mestu block out ,darkvudi  obojeni program  ....zao mi je za recimo za sansajn kakav je to bio bend .
Ja sam slusala punk- stigoh do britni  stvarno nemam blama al brate bilo bi me blam da slusam gobline i tada i sada.
nekako imam osecaj da se seljanija drzala zajedno goblini , dzukele  ....
nemam nista protiv benova iz provincije -stvarno zvoncek je bio simpa

[Meho Krljic]

Džukele? Opa, počeli smo sa šamarima? Ja Gobline nešto i ne mirišem, niti sam ih ikada ozbiljno slušao, ali svakako u okviru mejnstrimskije verzije domaćeg panka nisu imali čega da se stide pored Ateista, Džukela, KBO!-a, Brejkersa itd. Od svih njih sam vazda najviše volio KBO!, naravno.

[Mark]

O, skinuo sam taj YT link Tap 011 pesme Gace jer sam mislio da pevaju "Zbog tebe ja i Gobline bi slusala" a to nije ta verzija. Tu kaze "Tapire bi slusala" dok sam ja cuo verziju gde kaze Gobline...

nekako imam osecaj da se seljanija drzala zajedno goblini , dzukele  ....

Ali Agota, ja jesam covek seljak! Ne znam sta je lose u tome ... Ne mogu bas svi  seljaci da slusaju narodnjake i bosanski rock! Mozda Goblini nisu (bili) muzika za intelektualce, ali je zurka uvek bila odlicna sa njihovom trakom u kasetofonu!

PS
Pisao sam nesto na tu temu ovde:
http://blog.b92.net/text/7207/Vratite%20se%20Devedesete!!!/

PS 2
Sunshine jos uvek rade.

[Meho Krljic]

Mislim da je prikladnija Tap 011 pesma za ovu temu Prevara. Nažalost nema je na JuTjubu (!!!!) ali evo barem teksta. To je jedina Tap 011 pesma za koju sam pomislio da u stvari pokušava da prenese nešto što Milan zaista oseća

Dovraga da,opet opet ja
sad imam plocu - tapiri,pa sta
svi znaju ko je to,sta je to -sad se prica
grupa vesele dece...
slatki klinci,zezanje da
meni je dosta toga sa 20 godina
jos mi malo fali pa da se skljokam na pod
kad mi kazu cujem pun si ko brod
a ja,pare - pare ja
gde su pare neko sigurno zna
znam ja -vrlo daleko ako igras fer
ovu igru gde seljaci sad su hit
jos jedna prevara

dacu dacu nego sta cu
moracu da objasnim vama sta se desava sa nama
tekstovi tipa ja te volim
mrmljaju devojcice sa nogama golim
decaci koji pevaju pevaj udri zevaj
vozi dobra kola,budi smeker budi zmaj -kraj
price je taj ako ne vozimo kola
mi smo budale i izigravamo vola
kako je lepo biti glup
ne treba nam glava kada imamo trup
covekov zivot stvarno je lak
kada samo za jel on koristi mozak
svi vi :
dovodite ga do toga da vise ne zna sta radi
dovodite ga do toga da i ne razmislja o gladi
dovodite ga do toga da noc je dan,a dan je noc
dovodite ga do toga da hi men stvarno ima moc
i zato dodjavola radio televizija novine
turska narodna muzka vlada ovde ove godine
koliko samo pametnih ljudi sad je puklo zbog seljackog fazona
prevara !

[Mark]

O, skinuo sam taj YT link Tap 011 pesme Gace jer sam mislio da pevaju "Zbog tebe ja i Gobline bi slusala" a to nije ta verzija. Tu kaze "Tapire bi slusala" dok sam ja cuo verziju gde kaze Gobline...

[Agota]

znam da sansajn rade imali su koncert prosle god

Sunshine - Iza Horizonta

[Agota]

e kako se zvao stacin bend pre sansajn  ne mogu da se setim
edit :BLOODBATH

[Agota]

ovaj milanov tekst je odlican bolji od svih golubovih  majke mi

[Meho Krljic]

Umeo je Golub da zavuče tako da ne kaže baš bogznašta ali da to mladi lepo progutaju. Što je legitiman talenat za rokenrol tekstopisca mada naravno ne i najpoželjniji od svih zamislivih.

Inače, Sanšajn je danas valjda samo Bane plus mašine? Znam da mu je moj brat od tetke u drugom kolenu pravio matrice za onaj jedan album koji je bio ceo na englskom a posle ne znam je li Bane okupio neke muzičare...


A Bloodbath je bend u kome je svirao i Alek iz eyesburn, čisto da se ne zaboravi.

[Mark]

Umeo je Golub da zavuče tako da ne kaže baš bogznašta ali da to mladi lepo progutaju. 

Ne treba zaboraviti da su Golub i ekipa bili dosta stariji od svoje publike. Mislim da su sredinom devedesetih vec bili u svojim tridesetim...

[Meho Krljic]

Naravno, naravno. Ali mislim da je ta iskalkulisanost u tekstovima ono što smeta Agoti (između ostalog) a i meni je uvek diskvalifikovala Gobline u smislu praćenja iz zadovoljstva pa sam ih pratio po službenoj dužnosti.

[Agota]

 
jebi ga meni su goblini  stvarnno bili bljak bljak a pomenuta pesma punks not dead je dno

ma setila sam se stace upoznala me sa njim ivona ramone (yu rock magazin)  nisam ga videla godinama

[Mark]

A Bloodbath je bend u kome je svirao i Alek iz eyesburn, čisto da se ne zaboravi.

Tada je isao pod pseudonimom Mengele!
A je li istina da je Alek sada vidjen da svira sa narodnjacima?!

[Agota]

Naravno, naravno. Ali mislim da je ta iskalkulisanost u tekstovima ono što smeta Agoti (između ostalog)

To

[Agota]

e a kako se zvao onaj bend  rasa popov je imao intro  jer ima to na netu

[Mark]

Muzika Poludelih

[Agota]

da da ,jao moram da se pakujem.........

[Meho Krljic]

A Bloodbath je bend u kome je svirao i Alek iz eyesburn, čisto da se ne zaboravi.

Tada je isao pod pseudonimom Mengele!
A je li istina da je Alek sada vidjen da svira sa narodnjacima?!

Ako Brena spada u narodnjake onda je odgovor potvrdan. Naravno, svirao je i sa Afrikom Bambatom onomad ispred Pablik Enemi. Alek je svestran i uvek sam ga cenio i kao čoveka i kao muzičara.

[Agota]

@ Mark
PS
Pisao sam nesto na tu temu ovde:
http://blog.b92.net/text/7207/Vratite%20se%20Devedesete!!!/

ziva istina to za kasete tako sam ja slusala ko nenormalna dlm prvi album ,pa kristale isto prvi album dva metra:),hladno pivo prvi put kad sam cula euforija ziva poslednja kaseta koju sam kupila je igracka placka kkn jos je cuvam
pa dilema dal da kupim offspring ili green day  kakvi pacenici pa zickanje posle skole u parku kod stupice.....

[Plottz]

e kako se zvao stacin bend pre sansajn  ne mogu da se setim
edit :BLOODBATH

to je bend malog Koleta i još uvek drndaju.

[Savajat Erp]

Mislim da je prikladnija Tap 011 pesma za ovu temu Prevara.

сећам се те ствари, моја сестра је имала ту касету (ако ће ми ико поверовати ) то је отприлике последњи Миланов трзај у покушају да докаже да је и даље неки курчеви репер...мислим да је била и још једна чиста репм песма на албуму, нешто-поји, поји Миле волове на реци...тако је нешто ишао рефрен.на каснијим албумима више није покушавао да убацује такве ствари...ваљда.

[Meho Krljic]

Ja sam čak jednom na TV video Prevaru, valjda je bio neki plejbek ali Milan je to repovao onako baš besno i ja sam to tumačio kao njegov prezir prema samom sebi što bi rađe bio reper po propisu al je prodo dušu đavoljoj estradi.

[Savajat Erp]

имао је бре и спот за Превару, Милан се нешто куропеца у некој пилотској јакни, као у некој кафани, јбмли га, видео сам га само пар пута...и Дак(ти си мрак) је на почетку кењао како је био репер, али да од тога нема `леба...ако ћемо искрено, ствар Фанки Џија са Миланом, Сутра је нови дан, је по мом сећању чисти хоп са вест кост призвуцима. ако неко зна на шта мислим...

[Ygg]

Goblini u Banjaluci večeras razvalili! Sjajan koncert. Odlična atmosfera.

Ispostavilo se da je DFK premalo mjesto za ovakav koncert. Gomila ljudi je ostala bez karata. U prodaji je bilo samo 400 ulaznica a realno nije ni moglo stati više ljudi unutra. Ja sam srećom kartu kupio dan ranije.

[Mark]

FAK JEA!

PS
Je li to zatvoren prostor, taj DFK?!
Jesu li svirali nesto sto nije bilo u ZR i BG-u?!

[Ygg]

Jeste, zatvoren je prostor. Svirali su iste pjesme kao u BG, čini mi se da je čak i redoslijed isti. 

I da, kao predgrupa svirali su nekakvi Siempre Pelligroso, takođe Šabčani.

[Tex Murphy]

Jao, koliko DNO neko mora da bude pa da svira kao PREDGRUPA GOBLINIMA?!??!

[---]

inače, tekstove Goblina nije pisao Golub

za, po meni, najbolje tekstove Goblina odgovoran je šabački pjesnik i novinar Stevan Marinković - "U magnovenju", "Ona", "Vođa (ja sam jedini čovek na svetu)", "On je ona je"...

inače, to da su goblini mogli da budu popularni samo u devedesetima ne pije vodu. zato što sad na njihovim koncertima vidim klince koji devedesetih nisu znali ni sva slova latinice, a sigurno se ne sećaju betmena i zlatka iz kst-a, a znaju sve pesme goblina napamet. goblini su pretekli iz devedesetih, kao i većina tih bendova koji su ovde pominjani, i uspevaju kod novih klinaca - s tim što su goblini, za razliku od atheista i block outa, očigledno mnogo popularniji. možda zato što nisu svirali, pitanje je na šta bi danas ličili. ipak je i meni od dve nove pesme ova luna onako, a bolja mi je ona koju su napisali još devedesetih (Goblini - Kao Da (2010))

[Mark]

Jeziva reakcija, naravno!

Zaista je malo toga novog jos moguce reci o desavanjima vezanim za gej paradu, ali Antonicev tekst me je bas razocarao pre neki dan. Problem je u tome sto Antonic u svojoj analizi i u nekoj vrsti pravednickog zgrazavanja nad izjavom drzavnog sekretara Homena (o tome kako ce drzava ostro reagovati na huligansko nasilje), polazi od toga da su huligani zastupnici demokratije i cuvari nacionalnih interesa (koji se kao takvi bore protiv politicara na vlasti koji zastupaju neke tudje interese - u ovom slucaju interese EU i SAD - i koji zbog te borbe mucenicki stradaju). U ovom trenutku ne mogu da smislim ni jedan racionalan razlog zasto bi neko tako sagledavao situaciju...

Ne radi se ovde o nekom demokratskom procesu u kojim imamo dve ravnopravne strane! Ovde sa jedne strane imamo pravo nekih gradjana ove drzave da imaju sopstvenu seksualnu orijentaciju koju zele slobodno i javno da ispoljavaju. A ko je sa druge strane?! Ljudi koji su protiv tog prava, protiv te slobode. A kako nazvati protivnike ljudkih prava i sloboda?! Mani recimo na pamet padaju nazivi "kriminalci" i "fasisti" ... Kako nazvati ljude koji su u stanju da proizvedu onoliki haos po gradu?! "Huligani" kako drugacije... A sta jedna odgovorna drzava treba da radi sa huliganima, kriminalcima i fasistima?!

Nije tu u pitanju samo Antonic - kojeg ja veoma postujem - problem su i mnogi drugi koji su spremni da huligane -  ljude koji su u nedelju bili spremni da ubijaju - nazivaju "decom", "razocaranom omladinom", "ogorcenim pojedincima kojima je prekipelo",  "ljudima koji pate jer nemaju posao, novac, sigurnost buducnost" ... Moguce je da su to upravo njihova deca, ali pre ce biti da oni ili nece ili ne mogu da  vide objektivnu opasnost koja preti od huligana, ili se pak zlurado raduju haosu kog huligani donose na ulice Beograda valjda nadajuci se da ce im ovi posluziti u osvajanju vlasti?! SNS i DSS, mislim na vas!

A sto je zaista najtuznije SPC se tu zaista nalosije snasla, jer u ovom slucaju mlaka saopstenja ne znace ama bas nista ako ce - kao sto smo to svi videli - huligane da predvode ljudi u mantijama, ljudi sa ikonama i krstovima u rukama, ljudi koji ponosno uzdizu desnicu u ljoticevski pozdrav.  Takvi ljudi ili treba da od SPC trpe konsekvence za svoje ponasanje ili to onda znaci da ih SPC podrzava u tome. SPC mora vec jednom da pokaze da je naucila nesto iz ratnih desavanja devedesetih!

Dakle, ako je jasno sve sto sam ovde pomenuo, ako su mnogi bitni cinioci drustva zakazali (analiticari, SPC, politicke stranke (a moze se reci i to da su i mnogi roditelji zakazali, ali to je jedna slozenija tema}) stvar zaista ostaje na drzavi, njen odgovor na nasilje i haos na ulicama mora biti "jeziv" - to jest strog i beskompromisan - zato sto Srbija ne moze da bude drzava u pravom smislu reci sve dok  ne postane i drzava homoseksualne populacije.  A sve dok Srbijom slobodno setaju ljudi spremni da unistavaju, pale, prebijaju i ubijaju neistomisljenike - Srbija niti je drzava u pravom smislu reci, niti to ikada moze postati. Drzavni interes Srbije je da ona bude drzava svih njenih gradjana, dakle i drzava homoseksualaca. Sve dok to ne postane, dok se taj interes ne ostvari, borba protiv protivnika prava gradjana na sopstvenu seksualnu orijentaciju  mora biti beskompromisna i ostra - jeziva sto rece Homen.

[Mark]

Novinarstvo ili drustveno-politicki angazman?!



Gledam emisiju IZMEDJU REDOVA i neke stvari su veoma upadljive:

Dok govori Vesna Pesic u emisiji vlada grobna tisina, Jugoslav se osmehuje i svi pazljivo slusamo sta predsednica politickog saveta LDP-a izlaze. Kada progovori Slobodan Samardzic on covek ne stigne da kaze trecu recenicu i odmah krecu Jugoslavova upadice koje prekidaju izlaganje potpredsednika DSS-a. Naravno tu odmah i Vesna Pesic ima nesto da doda i jasno je da od Samardzicevog izlaganja nema nista. Posto Samardzic ne moze da detaljnije izlozi svoje ideje, gledalac nema nikakve sanse da uhvati nit Samardzicevog izlaganja i onda u emisiji kao da ga nije ni bilo. Tako Samardzic ispada nedorecen i stice se utisak da u stvari nema sta da kaze, sto je mozda i istina, ali voleo bih da mogu da se uverim u to.

Cosic cesto izlaze neke svoje stavove i dosta filuje pitanja - postavlja ih tako da nema sanse dati jednostavan odgovor -  a kao sto smo videli ova TV emisija ne trpi ulazenje u detalje i onda gost manje vican ovim mehanizmima ispada neuverljiv. Ispada da je poenta da u emisiji neko ispadne pametan a neko glup, neko uverljiv a neko nedorecen. Ponavljam mozda i jeste tako, ali voleo bih da se uverim u to bez tih mehanizama.

Ako ce voditelj da drzi neciju stranu (LDP) i pomagati u napadima na drugu stranu (DSS) jasno je da ova emisija onda nema puno veze sa novinarstvom, mislim da je drustveno-politicki angazman prava rec za to.  Ali bi onda bilo lepo to u TV programu tako i nazvati...

[Meho Krljic]

Hm... Kod Jugoslava je stanje uglavnom uvek bilo takvo, tako da... ovo je samo da kažemo nastavak političke borbe drugim sredstvima. 

[Lord Kufer]

Antonić je uvek bio špijun.

[Mark]

Transformacije


Juce sam sasvim slucajno naisao na jedan YouTube video, pesmu posvecenu poslednjoj subkulturi, postmodernim zaludjenicima koji sebe nazivaju hipsterima. Pesma pod nazivom Being a Dickhead's Cool me je podsetila na neku moju evoluciju i transformaciju kroz razne mladalacke faze i ispade  - od pocetnickih heavy metal koraka pa sve do dark & gothic katastrofe - sve do konacnog kolapsa vere u bilo koju odrednicu i klasifikaciju i sasvim opravdan sarkastican odnos prema svom tom svrstavanju...

Being a Dickhead's Cool


U pocetku sam bio metalac. Bila je 1991. godina kada je moj brat otisao na odsluzenje vojnog roka, iza njega je na citavih godinu dana meni na usluzi ostala ogromna kolekcija heavy metal albuma, sto na plocama, sto na kasetama. U to vreme sam imao 12 godina i bio ponosni vlasnik tada veoma rasprostranjenih dvokasetasa, mada je moj bio neke prilicno opskurne marke koje nema sanse da se setim sada... Plocama se nisam previse bakcao, ni tada ni ikada posle toga.

Omiljeni heavy metal bend mi je (naravno) bio Iron Maiden, a Fear of the Dark mi je bila prva metal kaseta koju sam ikada kupio, i to od ulicnog prodavca - bila je to jedna od prvih piratskih kaseta (koje smo zvali poljskim zato sto su bile radjene u Polskoj). Druga kaseta koju sam kupio je bio istoimeni album grupe Black Sabbath (tzv. s/t) i to je bila valjda moja poslednja kupovina u tadasnjoj robnoj kuci Buducnost koja je drzala PGP-ova licencna izdanja i koja je kao i sve ostalo u drzavi propala sa raspadom SFRJ i kriznim godinama.

Iako su mi Mejdeni bili omiljeni bend, nije proslo dugo vremena dok  nisam otkrio one malo ekstrenije zanrove u metalu - death metal (koji je sredinom devedesetih dostigao svoj kreativni vrhunac) i doom metal (koji je tada takodje bio veoma popularan, narocito nakon albuma Icon grupe Paradise Lost). Sumanuto tezak, brz ali tehnicki savrsen kao i na neki uvrnut nacin pevljiv i melodican zvuk = grupa kao sto su Slayer, Death, Pestilence, Obituary,  Carcass, Paradise Lost, Anathema, od domacih bendova Bloodbath i Necrophobia - samo je ucvrstio moju uverenost da sam bas tamo gde pripadam i da je metal zvuk ono sto najbolje zadovoljava moje mladalacke nagone i frustracije. Bio je to period izmedju moje 13 i 16 godine i zaista sam neizmerno uzivao u muzici. Moja posvecenost ovom zanru je na zalost znacila da od druzenja sa vrsnjacima nema mnogo vajde, pa sam zajedno sa jos dva drugara iz kraja poceo da "visim" sa ostalim metalcima koji su bili od 3 do 7 godina stariji od mene. To me je na zalost zauvek izbacilo iz grupe vrsnjaka i ja sam se kroz celu svoju mladost druzio sa starijima, sto me je na neki nacin obogaljilo jer sam se u svakoj grupi osecao ili mladji ili stariji, nikada kao medju svojima.

Kao metalac sam dogurao i do srednje skole, to jest gimnazije, ali je vec tada pocelo neko moje preispitivanje. Mislim da sam solidno pregurao prvu godinu ali znam da sam u pocetku dosta patio zbog cinjenice da je cela moja ekipa bila na skolovanju negde van naseg mesta, iz Kovacice su svi putovali za Zrenjanin, Pancevo ili Beograd.  I onda su svi imali neka nova iskustva, nesto ima se novo desavalo, imali su neku vezanost zajednickog zivota po internatima ili zajednickog putovanja. Ja sam bio osudjen na gimnaziju koja je bila u mom mestu i u kojoj nisam imao neke blize drugare...

I ne znam sta se tacno desilo, ni kako se to desilo, ali negde tokom druge godine gimnazije sam postao panker. Dakle imao sam tada vec 16-17 godina i od lokalne ekipe pankera (koju sam znao onako povrsno) bio sasvim drugi svet. Moje mesto je inace imalo solidnu istoriju pank subkulture, bilo je u Kovacici od ranih osamdesetih nekoliko generacija pankera, ali su to u glavnom bili ljudi koji nisu imali puno veze sa pankom kao muzikom. Vise se tu radilo o nacinu oblacenja i ponasanja, bio je to ponajvise vid druzenja i okupljanja mladih ljudi koji su videli nesto u Sidu Visizu i Pekinskoj Patki (kasnije i u Satanu Panonskom sa kojim se par ljudi odavde intenzivno dopisivalo), ali se tu ipak radilo o ljudima koji od Sex Pistolsa i Exploiteda nisu puno odmakli. Plus, radilo se o ljudima kojima nije smetalo da slusaju tzv. bosanski rock, Corbu, Bajagu i tome slicno. Sa takvim ljudima - koji su uzgred konstantno imali najlepse devojke i generalno bili od svih odlicno prihvaceni- ja nisam imao nikakve dodirne tacke.

U pocetku sam slusao gomilu domacih pank bendova - KBO!, Zvoncekova Biljeznica, Dza ili Bu, Trula Koalicija, Saht, Direktori, Goblini... Dakle sve ono sto se ionako vrtelo na TV-u i sto se moglo videti uzivo, pa cak i cuti u lokalnom disko klubu. Ali je mnogo bitniji uticaj stigao sa sasvim druge strane. Kao metalac bio sam u kontaktu sa dosta grind core muzike, a grind core je ipak vise podvrsta pank muzike nego metala pa sam vec tada slusao dosta old school grind-a (najvise prva dva Napalm Death albuma) i crust punk-a u izvodjenju grupa kao sto su Discharge, Terrorizer i Extreme Noise Teror. Prelaz sa te muzike prema ostalim vidovima panka je bio sasvim prirodan. Slusajuci crust punk i malo kasnije anarcho punk, za razliku od heavy metal dekadencije koja je pratila moj dotadasnji razvoj (ali i odrzavala relativno dobar prosek u skoli) poceo sam da se interesujem za neke malo ozbiljnije teme (koje su me udaljile od skole i svele moje skolovanje na provlacenje sa dvojkama) i aktivizam, nacin zivota koji se vezuje za anarhizam, pacifizam, antimaterijalizam i generalno ono sto bi danas najradije nazvao klosarenje. Vremenom, postalo je sasvim prirodno da uplovim u svet undergrounda - medju fanzinase i DIY pank bendove. Umesto da samo citam tudje fanzine i slusam tudju muziku postao je imperativ da i sam radim svoj fanzin i osnujem svoj pank bend. Fanzin Pokvarena omladina sam pokrenuo krajem 1997. (tacno u vreme kada je u Srbiji pocela prava lavina fanzina) a nekako u isto vreme i pank bend Pravacludara! (koji je za mozda pola godine imao nekoliko haoticnih proba i odrzao samo jedan koncert).

Moje pank avanture su se protegle sve do kraja studija kada sam (otprilike zajedno sa celokupnom pank scenom u Srbiji) sa 21-22 godine poceo da gubim interes za aktivizam i poceo da ulazim u period depresije i potpunog beznadja.  Mislim da je to imalo veze i sa velikim razocarenjima koja sam poceo da dozivljavam sa shvatanjem da je i pank scena na neki nacin jednaka svim drugim subkulturama. Poceo sam da primecujem da su ljudi koji sa mnom dele te neke anarho pank stavove u isto vreme imaju para da narucuju prilicno skupe ploce i diskove iz inostranstva i da na sebi nose odecu koja bi mogla da obezbedi bar nekoliko meseci lagodnog zivota u tadasnjoj Srbiji. Shvatio sam da fenseraj itekako postoji i medju pankerima, kao sto medju njima postoje i sve ostale negativne osobine koje krase svaki drugi pokret - hipokrizija, licemerje, neiskrenost, ...

Po zavrsetku studija, izgubivsi mnoge kontakte sa ljudima "sa scene" a i videvsi sveopste odumiranje tog DIY HC/anarho panka u Srbiji sam opet ostao prepusten sam sebi. Jedan od najbitnijih momenata u mom zivotu se desio kada sam jednom lutajuci po Novom Sadu stvratio na Spens u jednu od poslednjih radnji koje su prodavale piratske kasete i diskove, mislim da se zvala Muzicka skoljka, tako nekakko, i u njoj sam umesto neke kasete grupe Oi Polloi kupio kasetu Best Of New Order. Tako je pocela treca faza mog zivota u kojem sam se posvetio darkwave, post punk i gothic zvuku.

E sad da li je depresija proivela zelju za tom muzikom, ili je muzika proizvela depresiju, ili je sve to u stvari bilo uzrokovano cinjenicom da sam jednostavno ostao bez prijatelja i nekog prisnijeg kontakta sa ljudima - ostaje cinjenica da sam nekih pet sledecih godina proveo druzeci se sa samo jednom drugaricom i odrzavajuci neke najpovrsnije moguce kontekte sa mozda jos troje-cetvro ljudi. Bio sam doslovno na dnu i jedino sto me je spasavalo jeste muzika (tada sam poceo da se bevim bootleg izdanjima i poceo fanaticno da pratim grupu The Cure) i osecaj da u svemu tome mora da ima neke poente i da na kraju ipak sledi neki rasplet. Kao neki kuriozitet bio sam tada batalio cigarete, sto je potrajalo celih 5 godina, dok sam celu jednu godinu ostajuci zatvoren kod kuce prestao i da pijem (dobro, nije da sam do tada bio neki alkos) i da izlazim van bez preke potrebe.

I to je tako trajalo i trajalo sve do proleca 2007. kada sam jednog suncanog nedeljnog popodneva izasao da prosetam u park. Tamo sam naisao na jednog starog drugara i sa njime uzeo neko pivo iz trafike i seo da popricamo i malo "visimo" sa njegovom ekipom. Secam se da je ovaj moj poznanik bio okoreli panker a njegovu ekipu su cinili metalci, pa sam medju njima bio prilicno cudna pojava, sto jedna devojka medju njima nije mogle a da ne primeti. Naravno ni ja nisam ostao imun pa sam od tog dana poceo ponovo da izlazim medju ljude i poceo da zivim neki normalniji zivot. Zivot u kojem se vise nisam previse zanimao za tako povrsne stvari kao sto je muzika koju neko slusa, odecu koju nosi i stavove koje propoveda. Naravno, nisam ni malo srecniji ni zadovoljniji, ali se bar vise ne ponasam kao napaljeni kreten. Bar se nadam da je tako...




PS

Ovaj tekst je na neki nacin vezan za tekst
Deset godina mamurluka
koji je objavljen ovde:
http://blog.b92.net/text/15017/Deset-godina-mamurluka/

Pa koga zanima, klik ...

[tomat]

Transformacije


Juce sam sasvim slucajno naisao na jedan YouTube video, pesmu posvecenu poslednjoj subkulturi, postmodernim zaludjenicima koji sebe nazivaju hipsterima. Pesma pod nazivom Being a Dickhead's Cool me je podsetila na neku moju evoluciju i transformaciju kroz razne mladalacke faze i ispade  - od pocetnickih heavy metal koraka pa sve do dark & gothic katastrofe - sve do konacnog kolapsa vere u bilo koju odrednicu i klasifikaciju i sasvim opravdan sarkastican odnos prema svom tom svrstavanju...

ovaj sajt je već pominjan na forumu, ali nije na odmet ponoviti

http://www.latfh.com/

hipsterski blog

[Mark]

U Srbiji niko nikada nije postao astronaut!


Prilicno rano u svacijem detinjstvu odrasli pocinju sa njima veoma zabavnim pitanjima tipa A sta bi voleo da budes kad odrastes? Jasno je da kada smo suvise mali svi mastamo o zanimanjima kao sto su astronaut, vatrogasac, vozac Formule 1 ili fudbaler. To su nam atraktivni poslovi za koje vidimo da donose visok status u drustvu. Onda malo porastes i pocnes da razmiljas malo realisticnije - to jest sa stanovista materijalne dobiti, sto je mnogo opipljivije od drustvenog statusa - i zamisljas sebe kao advokata, ekonomistu ili lekara.  I onda nekako kada vec stignes do situacije stani-pani odaberes zanimanje za koje mislis da ti najvise odgovara nevezano za klinacke mastarije ili buduce materijano blagostanje, a cesto nevezano i za skolovanje koje je iza tebe... Evo zasto su moji bliznji uvek bili razocarani mojim odgovorima na gorepomenuto pitanje ...

BIBLIOTEKAR
Na ovaj posao sam jednom cak i konkurisao. Naravno nisu me uzeli - iako su trazili osobu sa bilo kojim fakultetom - nisam imao onaj neki kurs za bibliotekara, sta li je ... Nije vazno! Uvek sam pomalo zavideo bibliotekarima, skoro na onaj isti nacin na koji su drugi ljudi prema njima osecali sazaljenje. Uvek su to bile zene, i uvek su to bile osobe potpuno nezainteresovane za spoljasnji svet. Mozda je to zato sto prema knjigama iz biblioteke niko nema nikakvo postovanje, pa preko njih ni prema samoj biblioteci, pa ni prema samim radnicima u toj ustanovi, cak i izdajuci knjige i popunjavajuci neophodnu (ali zato potpuno bezveznu) papirologiju - one su uvek u ruci ili krilu imale neku ogromnu knjizurinu, najcesce otvorenu negde na drugoj polovini. I uvek su to bile duboko nesrecne zene, cesto veoma nervozne, duboko zamisljene nad svime (ustvari nad sobom), bile su to osobe sa kojima je svaki razgovor bio teska formalnost koja ne zalazi dublje od komentara na temu vremena napolju (u biblioteci koja najcesce nema prozor prema vani!). Jednom sam sreo zenu koja je radeci u biblioteci docekala penziju, videvsi je van biblioteke izgledala mi je bar 20 godina mladja i bar 100 puta srecnija i poletnija. Da, biblioteke su  veoma depresivna mesta, i verovatno zato sto sam ja prilicno depresivna osoba uvek sam video sebe u jednoj od njih ...

RADNIK U TRAFICI
Ok, znam da je rad u trafici ovih dana rad sa svime osim sa novinama, ali sedeti osam sati u maloj prostoriji okruzen svom stampom izdatom u nasoj drzavi, pa cak i sa nekima stranim casopisima i novinama, mora da je odlican osecaj! Moram vam priznati da me od 7 dana u nedelji bar 3-4 dana samo i jedino novine nateraju da izadjem iz kreveta! Kolika god da je depresija i koliki god da je osecaj beznadja, ipak zelim da vidim sta ima novo i sta kazu novine! To je nesto sto mi internet, TV i radio nikada ne mogu zameniti! Osam sati u nekoj od tri smene citati novine i raditi sa novcem - koji je najcesce sitnina - mora da je predivno! Pocnes sa dnevnom stampom, citas kratke udarne clanke dok ne prodje jutarnja navala, onda celo prepodne ispratis sve feljtone i kolumne da bi negde oko podneva kada nastupi mrtvilo krenuo sa iscitavanjem ozbiljnih politickih nedeljnika. Prvo se nakurcis uz Vreme, pa se onda uvedes u ravnotezu sa NIN-om...  Dok si stigao do pisama citalaca tu je rano popodne i - u vrtlogu ljudi koji kupuju svoju drugu paklu cigareta i klinaca koji uzimaju stripove i samolepljive slicice - smena se zavrsava...  Ides kuci sa Pan erotikom pod miskom!

POSTAR
Vec duze vreme, ustvari otkako sam shvatio da od mene nikada nece biti sportista - a bavio sam se sa jednakim neuspehom prvo fudbalom, pa onda stonim tenisom, pa na kraju kosarkom - moje omiljene "zdrave" aktivnosti su voznja bicikla i duge setnje. Nije bilo stesko spojiti 2 i 2 i shvatiti da bih ja prilicno uzivao radeci kao postar. Neka saznanja vec imam posto cesto vidjam dvojicu poznanika koji su postari i vidim da se bez sumnje radi o sjajnim osobama, neverovatno pozitivnim i valjanim licnostima, cak bih se usudio reci - srecnim ljudima. Mislim da bi mi bilo sjajno kada bih radio taj posao! Raznosis ljudima pisma, racune, telegrame,  pakete... Brzo upoznas sve ljude u svom reonu, sa svakim uvek razmenis par reci, sa svakim podelis osmehe i tugu za taj dan, vremenom postajes svima poznat i svima omiljen (ako bas nisi neki kreten). Uz sve to vozeci bicikl ili setajuci dugim ulicama i udaljenim predgradjima vodis vise-manje zdrav zivot (ja ne znam ni debelog pa cak ni ugojenog postara!). Problem su naravno psi, ali valjda postoji neka procedura i za to... Mozda cak i neke pare, neka premija kada te neki od njih ujede! Ne, zaista biti postar mora da je sjajno! Sta god o  tome mislili momci iz grupe Block Out!

RADNIK U VIDEO KLUBU
Moja prva i najveca ljubav! Ali molim vas, primetite distinkciju! Voleo bih da sam radio kao radnik u video klubu a ne u DVD klubu! To jest ja bih najradije radio u video klubu krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih. U onom divnom dobu kada su video plejeri postali normalna pojava u srpskom domacinstvu i taman kada je u Srbiji zavladala ta izvorna piraterija - ona od koje je sve krenulo - tzv. video piraterija. Uvek sam uzasno zavideo ljudima koji su radili u tih nekoliko video klubova koje sam obilazio! Bilo je to vreme kada sam zavrsavao osnovnu skolu. Bio sam vrlo dobar djak i posto nisam nesto jurio odlican prosek - imao sam gomilu slobodnog vremena na raspolaganju,  vremena koje sam trosio na iznajmljivanje i gledanje filmova. Nije proslo punodok nisam shvatio da bi bio san snova kada bi mi buduce zaposlenje bilo vezano za filmove. Naravno, nisam se zanosio radom u kinematografiji! Mislio sam raditi u jednom od tih video klubova koji su se u to vreme bas bili namnozili!  Sta tu ima?! Sedis osam sati u video klubu, iznajmljujes ljudima filmove, malo pricas sa njima o onome sta valja a sta je djubre, malo radis sa papirologijom i onda ostatak vremena gledas filmove... Posto je vladala piraterija, kroz klubove su prolazile stotine i hiljade naslova, svaki od njih u nekoj svojoj generaciji i svaki od njih prekriven nekom svojom videodromskom patinom... Milina! Posto sam u svakom klubu nailazio na istu vrstu radnika uvek sam bio veoma uvredjen sto su gazde tih klubova u odabiru radnika najcesce preferirale mlade devojke, i to one koje po pravilu o filmovima ili nisu imale nikakva znanja ili su vladale samo onim naopstijim mestime svetske kinematografije. Ja koji sam neretko znao satima da visim u video klubu, smarajuci i musterije i radnike glupim trivijalnostima o filmovima na policama ipak nisam bio dovoljno impresivna pojava da bi me i zaposlili u njima. Ipak, uvek sam se nadao da ce se jednom ukazati prilika i da ce se konacno otvoriti klub u kojem cu konacno biti od koristi... To se naravno nikada nije desilo, ali ja nisam ni stigao da ocajavam jer su svi ti klubovi - izrasli kao pecurke posle kise - redom propali vec do sredine devedesetih. Sada vise ne postoji ni jedan jedini!

Eto, to su cetiri zanimanja o kojima sam mastao kao mali. Ni jedno nije profitabilno i svako od njih je vec godinama na umoru. Sasvim je sigurno da ni na jednom ne bih docekao penziju i da bi se sa svakim borio da sastavim kraj sa krajem... Ali se bar nisam zanosio sa astronomijom! U Srbiji niko nikada nije postao astronaut!

[Agota]

Simpa tekst  
Block Out Postar


..........mada bukovski je to davno objasnio 

[Mark]

http://www.youtube.com/watch?v=DJCEZq-dqlk&feature=mfu_in_order&list=UL

U onim simpaticnim razgovorima o odrastanju jedna od cestih poruka koju ce mnogi reci je da Ako nisi bio panker, nisi postao covek i sto se mene tice bice u pravu. Biti panker makar na mesec dana precica je za ono neko zivotno iskustvo i uverenje da si nekada ipak bio kakav-takav buntovnik, ljuti anarhista, protivnik sistema. Najcesce uz ogradu da si bio sve to kad je tome bilo vreme.

Ali nije bas sve u buntovnistvu. Jedan od najvaznijih sastojaka odrastanja je i dozivljaj ljubavi - osecaj da volis i da si voljen - bilo da je to prva zaljubljenost, iskustvo ljubavnog odnosa ili naprosto zelja da se bude voljen i shvacen. Ljubav naravno ne bi bila ljubav kada je ne bismo na pravi nacin osetili tek kada ostanemo bez nje. Nikada nam devojka nije draza nego onog dana kada ova raskine sa nama! Dakle posle mladalackog buntovnistva sledeci vazan deo odrastanja jesu ljubavni debakli.


Posle nekoliko pocetnickih i povrsnih ljubavnih iskustava, mlada osoba stekne to neko lazno osecanje i glupu uverenost da je ovladalo odnosima kada pomisli da je ustvari u ljubavi nesrecna i u tim interpersonalnim odnosima tragicno neshvacena. Pada se u depresiju i stice se taj neki romanticarski, fatalisticki odnos ka ljubavi a preko nje i prema zivotu. Pocinje neka vrsta mazohistickog uzivanja u nepripadanju i u toj opstoj neshvacenosti naseg velicanstva od strane celog ovog prokletog sveta koji nas okruzuje.

Upravo tu vas cekaju The Smiths.

Ali ovo nije tekst o Morisijevoj i Marovoj grupi uz koju sam (a verujem da u tome nisam bio usamljen) mnoge noci i dane proveo u krevetu, natmuren i bolestan od toga koliko me niko (dodjavola pa cak ni ona) ne razume i ne voli.

Ovo je tekst o srpskoj verziji  poznatog mancesterskog sastava - grupi Minstrel iz Novog Sada. Tacnije, ovo je tekst o njihovom prvom albumu koji se pojavio na kaseti pod nazivom Studiju M Live (TIOLI, 1993). Devet pesama koje sam slusao danima i nedeljama pogadjale su svaka na svoj poseban nacin ceo spektar onih najfinijih i najtanananijih osecanja koja obuzimaju coveka koji je upravo shvatio da mu se sa propalom romansom srusio i ceo svet.

Kaseta je imala veoma skroman omot a bend - iako je u pitanju koncertni snimak - nije previse komunicirao sa publikom: jedno "Hvala" i na kraju jedno "To je bilo sve od grupe Minstrel". Inace Marko Trbovic koji je autor muzike i tekstova je potpuno nedokuciv u svojoj poetici - iako sam milion puta preslusao album ja ni dan danas pojma nemam sta je zaista hteo da kaze kroz neke od svojih tekstova. Dakle sva moja tumacenja pesama koje mi tako puno znace su krajnje, krajnje proizvoljna i subjektivna!

Album otvara poletna ljubavna pesma Sport. Nakon sto bubnjar odbroji par taktova otpocinje najbolji opis tinejdzerske zaljubljenosti ikada zabelezen u srpskom rokenrolu Svaki dan kao sada kad vracam se u pola dva iz skole, ja razmisljam... Mislim da sam najsrecniji jer imam sve sto mogu da zamislim i pozelim. Trbovicevu muziku cini perfektan gitarski pop i zvuk za koji bi Dzoni Mar, Alan Vajt i Boz Borer dali bar po kaziprst. Minstrel pored Trbovica cine jos i  Atila Djember, Branislav Djeric, Darko Matic, Dragan Knezevic i Vladimir Ivancev.

Autodisco je samo naizgled jednostavna pesma o zivotnim faktima - devojke vise vole momke koji imaju kola. Ali ispod toga se krije zelja da neka osecanja i neka stanja nikada ne prestanu. Gorko-sladak refren  I neka uvek imam auto, jer onda imam drugove je toliko cist i tako naivno-tuzan da ustvari predstavlja samu sustinu socijalnih odnosa u mladalackom dobu. Album malo dobija na brzini i intenzitetu sa pesmom Pet dugih godina, u kojoj kao da - o gradu i ulici kao sceni na kojoj se odvijaju sve kljucne stvari - peva sam Jura Stublic (na ovom albumu je pevac grupe Minstrel bio sjajni Attila Gyömbér). Ovo je oda urbanom zivljenju i teznji za nekom vrstom lokalpatriotskog novosadskog kulturnog elitizma  Osecam da ovaj grad misli bas kao i ja, da vise niceg nema sa druge strane Dunava. Mislim da je problem neresiv, potpuno bez izgleda jer turske pesme ne znam i ne osecam. Ova pesma ce imati svojevrsni nastavak u numeri Incident sa njihovog drugog albuma Neosetljivost.


Plava gitara, pesma o zaljubljenosti u tudju devojku, onu koju vidimo u drugom uglu sobe i zelimo je za sebe jer njegova je bila i nesrecna, to dobro znam. Skoro da osetimo neku vrstu neprirodne simpatije prema osobi koja uspeva da preotme neciju ljubav. Patnja dakle nije uvek samo nasa - i drugi cesto pate, a ponekad bas zbog nas! Samo sto nama to tada nije vazno... Konacan odgovor, srceparajuci krescendo albuma, pesma koju ne mogu da odslusam bez da mi donja usna ne zadrhti. Ne znam na sta je pesnik zaista mislio ali meni je ona uvek  samo pokazivala na sva ona ogoljena osecanja koja izmesana naviru kada se ostane bez voljene osobe. I tako dok dodje do poslednjeg refrena tamo negde kod trece minute Bolest ta bolest, nista drugo nego to, sta je, Boze sta je, ostalo suze naviru same od sebe...  Ovo je saundrek za gledanje sopstvenog iscupanog srca u tudjim rukama.


Zasto si sam govori toliko toga! I sto je najbolje govori licno meni! Tako sam se bar cesto osecao. Znato onaj osecaj kada o sebi mislite da ste mladi, lepi i pametni samo sto to nikako da neko primeti! Pesnik se pita Ako si tako pametan, zasto si sam? i ja sam tu uvek klimao glavom! Mora da to nije dovoljno! Ali sta uraditi da se stanje popravi?! Ovo je mozda i kljucno pitanje u ljubavnom zivotu coveka - kako se - shvatajuci i prihvatajuci svoje mane i kvalitete - nametnuti drugima? Jednostavnog odgovora nema. Mesec je lopta a ne srp, neka vrsta mota ove grupe, je po Trbovicevim recima samo "prepricavanje istinitog dogadaja, bez ikakve umetnicke obrade". Pesma o neshvacenosti i o osecanju nepripadanja. Oda potrebi da se u  haosu oko nas nadje srodna dusa, istomisljenik. Neko je jednom rekao da se u toj recenici sastoji citava mudrost sveta. Ne znam da li je tako, nisam dovoljno pametan valjda...

Pretposlednja pesma Veceras polazim govori o uzasima nedorecenosti i svim bezuspesnim pokusajima da se na pravi nacin izraze osecanja Znam da nije sve receno - znam jer osecam. Album Studio M Live zatvara perfektna petominutna balada o osobama koje odu iz nasih zivota tako sto ih posle jos cesto vidjamo sa  novim licima i nekim drugovima.Pesmom Dogovor za sutra je ovaj sjajan bend najavio da prave stvari od Minstrela tek dolaze. Neosetljivost je izasla vec sledece godine i predstavljala nesto najbolje sto se pojavilo na nasoj muzickoj sceni devedesetih.


Minstrel je tokom sledece dve decenije objavio jos tri skoro pa jednako kvalitetna albuma, poslednji od njih - Iskra - je izasao pre dve godine. Svi Minstrelovi albumi su objavljeni za izdavacku kucu TIOLI  (Take it or leave it) pa im je ovo valjda najvernija grupa  Ali to nazalost znaci i to da su albumi ili vrlo tesko ili potpuno nenabavljivi (i ne znam sta da vam kazem po tom pitanju ). Pored toga tu je i cionjenica da o Minstrelu  nema previse informacija po internetu a sto je zaista tuzno ne pominje ga ni EX YU Rock Enciklopedija Petra Janjatovica.

Na svu srecu Minstrel ima svoju MY SPACE stranicu pa one pouzdanije i svezije informacije potrazite na njoj. nemojte propustiti da preslusate pesme koje su im tamo na plejeru!
www.myspace.com/minstrelns

Ima nesto i na Popboks forumu pa svratite i tamo. A tu imate i Popboksov intervju sa glavnim clanom Minstrela Markom Trbovicem

Eto, toliko o tome... 

[Mark]

KAFANA



U zivotu vecine muskarca jednom dodje taj momenat kada svaki od nas odabere svoju kafanu. Bude to negde u drugoj polovini dvadesetih, ili prvoj polovini tridesetih kada se umorimo od izlazaka svakog vikenda i odaberemo neko mesto koje nam je najprijatnije i gde se skrasimo na neko vreme. Imati svoju kafanu znaci da imate mesto gde svracate da pitate "Sta ima novo?" a da vas to zaista i zanima. U svojoj kafani vidjate sve one ljude koji vam nisu ni rodjaci, ni kolege sa posla. Tamo svratite i pre podne na jedno s nogu, tamo se zapijete posle posla, tamo izadjete uvece a da to ne morate nazivati "izlaskom".

Zeppelin sam otkrio polovinom 2007. U mojim ocima bila je to mala kafana u okviru lokalnog Doma kulture koja je od normalnog sveta bila zaboravljna a jos krajem osamdesetih. Osnovana je negde pocetkom sedamdesetih kao TV Klub - mesto gde ljudi koji nemaju televizor dolaze da pogledaju ondasnji TV program. Sredinom osamdesetih je ova kafana kolokvijalno nazvana Cumez. Bio je to tada najmanji lokal u u nasem mestu koji nije imao nista sem sanka i cetiri stola sa po 4-5 mesta za sedenje, dakle najvise bi mu pasovalo da je na pijaci ili autobuskoj stanici gde postoji princip kratkog zadrzavanja. Posto je mogao da primi najvise nekih tridesetak ljudi, Cumez je perfektno posluzio kao okupljaliste novonastale - ali kod nas tada relativno malobrojne - hard rock/heavy metal/HC punk omladine. Pored toga sto je zavucen u Dom kulture - dakle ne vidi se sa ulice pa nema sanse da neko slucajno otkrije ovo mesto - radi se o lokalu od nekih 30-40 kvadrata koji je sav u jakoj i teskoj drvenoj gradji (sto je znacilo da kada izbije tuca nema se sta potezati, niti sta moze da bude polomljeno) i uvek u nekim tamnim nijansama, crveno-crnim bojama i sa onim klasicnim kafanskim sankom koji ima vitrinu za pivo i sokove sa prednje strane.

TV klub je privatizovan nekako u ono vreme kada su krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih pocele da nestaju kafane da bi ih zamenila prava navala svakakvih kafica, bifea, bistroa, diskoteka, picerija i restorana. Teska vremena nisu zaobisla ni ovaj lokal, zbog opste besparice malo ko je zalazio u kafanu. Mozda je najtezi udarac doziveo kada ga je konacno napustila teskometalna omladina koja je tada vec mogla da zalazi na mnoga druga mesta bez da privlaci previse paznje. Zeppelin je ipak opstao kao kafana koja je preko dana bila steciste lokalnih drustveno-politickih radnika - svih onih ljudi koji su radili u  opstini, u opstinskom sudu, u SUP-u, u osnovnoj skoli i gimnaziji... A bilo je to i toplo i udobno mesto za sve ljude iz okolnih mesta koji su dolazili u opstinu da zavrse sta su imali da zavrse. Ipak, svi ti ljudi su Zeppelin posecivali samo preko dana. Nocu je ovo bila pusta i sumorna kafana. Jedno od onih mesta u kojima se igraju sah ili karte, gde je TV glasniji od muzike a kelnerice matore i namrgodjene.

Iako sam znao za ovu kafanu u nju nisam svracao. Secam se da sam prvi put zasao u TV Klub u vreme kada je u Domu kulture radio bioskop. Desilo se to tako sto sam isao da pogledam film Ajkula III (Jaws 3D). Posto nije bio za decu, ovaj film se nija davao u prvim projekcijama (popodnevnim) vec samo u onim kasnijim (od uvece pa do kasno u noc). Posto sam navaljivao da pogledam ovaj film, cale je insistirao da ide i on sa mnom, da uvece ne idem kuci sam po mraku... I tako sam ja pogledao neki film u popodnevnoj projekciji i onda sam sacekao caleta da idemo zajedno na Ajkulu 3D (bez onih specijalnih naocara). Posto se on pojavio malo ranije hteo je da popije neko pice s nogu pa smo otisli u kafanu koja je bila na par metara od ulaza u bioskopsku salu. Ja sam pio Koktu a cale neko obojeno pice - dal Vinjak dal Stari brandy ne znam - ali secam se dobro da su ga kao bivseg fudbalera u lokalu svi znali i rado sa njim pricali. Iako mi je kafana ostala u lepom secanju nisam svratio u nju skoro dvadeset godina. Pocetkom devedesetih, sa privatizacijom, TV klub je preimenovan u Janosik, da bi deset godina kasnije dobio danasnje ime Zeppelin.

Kao sto rekoh, ponovo sam je otkrio 2007. kada sam konacno izasao iz nekog perioda uzasne depresije tokom koje nisam izlazio nikuda, niti sam imao zelju da vise izlazim ponovo. Bilo je to predivno i veoma toplo leto i Zeppelin se nametnuo kao mesto kuda mogu da odem sa drustvom nakon sto bismo celo vece presedeli u parku locuci nebrojene limenke piva iz obliznjih trafika (koje su radile samo do 21:00). Zeppelin je u to vreme ponovo postao steciste heavy metal omladine koja je par meseci ranije neslavno proterana iz jedne druge kafane gde su gazde procenile da su metalci ipak previse rizicna populacija sa kojom uvek neka frka iskrsne i zbog koje "posten svet" nerado zalazi u lokal. Dakle, Zeppelin je ponovi imao stalne musterije za popodne, uvece i do duboko u noc! Pored toga sto je u veoma kratkom roku ovaj lokal postao okupljaliste divlje horde lokalnih metalaca i pankera, iza sanka se malo po malo poceli da rade "nasi" ljudi. Vremenom je matorim sankerima dosadilo da se bakcu da raspustenom omladinom, obojica su batalila posao i prepustila ga malo mladjim i izdrzljivijim momcima i devojkama. Na zalost ubrzo je nekoliko novopecenih sankera pocelo da pokazuje simptome ozbiljne iscrpljenosti i hronicnog alkoholizma pa je potrajalo skoro godinu dana dok se u lokalu nisu ustalili ljudi koji su imali malo profesionalniji odnos prema poslu sluzenja pica i odrzavanja reda i mira u kafani.

Posto je ovo definitivno postala moja kafana imam obicaj da odem u Zeppelin skoro svaki dan. Nekada imam periode kada svracam svaki dan, nekada i dva puta na dan (jednom s posla, jednom uvece) a ponekada mi sve to dosadi pa dolazim samo vikendom. Bilo kako bilo, skoro da sam prestao da zalazim u druge lokale i Zeppelin je vremenom postao jedino mesto gde me se moze zateci i videti. Iako je sank mesto kratkog zadrzavanja, i iako se u Zeppelinu za sankom moze samo stajati - dakle nema onih visokih barskih stolica -  ja sam uvek za sankom. Imam osecaj da imam kontrolu dok sam za sankom: vidim sta se desava svuda po lokalu, mogu da pricam sa svima sa kojima hocu, mogu da se pravim lud ako mi neka ekipa u lokalu ne odgovara, a sto je najvaznije, dok stojim znam koliko sam popio, koliko me noge drze i kada je vreme da se ide kuci. Sva sreca ja bar znam da odem kuci,  ova kafana ima mnoge posetioce koji znaju da spoje i po dva dana u njoj. Bas pre par meseci je u lokalu odrzana pijanka koja je pocela u subotu u rano popodne, da bi poslednji gosti iz kafane izasli u ponedeljak ujutro... A kada su doceci Nove godine potraje to i duze!

Ipak i pored svega lepog u vezi ovog lokala, u njega dolazim najvise zbog ljudi u njemu. Ljudi koji svracaju u Zeppelin su cudna mesavina. Osobe iz raznih socijalnih slojeva, raznih stepena (ne)obrazovanosti, raznih vrednosnih orijentacija i politickih ubedjenja, mucenici svakojakih licnih osobina i sklonosti. Ipak najveci broj njih su radnicka klasa - gradjevinci, moleri, stolari, poljoprivrdnici i sl.  Oni su pijani vec popodne kada dodju prasnjavi i premoreni sa svojih baustela, fasada, viljuskara i udaljenih parcela. Pored njih ovamo svracaju i skolovani ljudi, najvise ljudi koji rade u prosveti, organima upravljanja, kao i u sudstvu, a neretko svrati i jedan doktor filozofije. Imamo i  umetnike: jednog neshvacenog pesnika depresivca i jednog slikara koji je - zbog svog disidentskog odnosa prema lokalnom slikarskom mainstreamu - na privremenom radu iza sanka.  I na kraju posto se nalazi u okviru Doma kulture u Zeppelin svracaju svi lokalni glumci, reziseri, pevaci i muzicari koji se zateknu da rade u ovoj ustanovi.

Sve u svemu - ovo je steciste ljudi koje ponajvise okuplja ljubav prema picu i prema omiljenoj nam kafani.  Dok ispijamo pivo za pivom, pelinkovac za pelinkovcem, namestaj za namestajem, pricama  i raspravama nikad kraja. Ponekad se desi da svi zacutimo, buljeci u sank ispred sebe i pice u ruci, razmisljajuci o tome gde smo se tacno u zivotu tako tragicno zaj**ali pa smo zavrsili ovako kako smo zavrsili, ali uvek se na kraju otvore vrata i u lokal upadne neko sa necim zanimljivim da nam isprica, neko ko donosi novosti, neko ko naruci novu turu i upita "Sta ima novo?". I opet kao da sve krene ispocetka. Ne mislim da je ovo mnogo bolje mesto od bilo kojeg drugog, ali kakvo je takvo je - moje je. Pa nek ide zivot ...

[Mark]

Pre par meseci se na YouTube-u pojavio snimak sa festivala Komar:


Mouth full with soil


Plesna improvizacija
Koncept  i  performans: Branka Zgonjanin
Muzika i montaza: Zoran Gajic
Produkcija: Pagan Future

Festival Komar
Galerija naivne umetnosti
Kovacica
2003.

[---]

branka i ja bili cimeri, to sigurno nisi znao

[Mark]

branka i ja bili cimeri, to sigurno nisi znao

Nisam! Kad? Dolazila je ona kod mene dok sam ziveo na Klisi (u NS), tamo negde '99-'00. Uvek se sa nekim somborcima druzila ...

[---]

krajem 2007. godine, mislim. nismo se dugo videli, branka je postala pravi nomad, malo berlin, malo beograd, malo ko zna koji grad

[Mark]

KALEMLJENJE

Uvek sam smatrao da je lepo biti kulturan i uljudan. Tokom odrastanja ako nesto dobro pamtim - to je zelja svim mojih bliznjih da budem uredan i fin. Nesto je ocigledno krenulo po zlu!

I
Jutros  zovem neku skolu radi neke informacije i pojma nemam sta mi bi krenuh odmah sa:
"Skola?"
"Da"
"Treba mi sekretarica.".
"A ko trazi? Valjda treba prvo da se predstavite kada nekog zovete!"
I sad ja - naravno - prvo popizdim i krenem da hiperventiliram, objasnjavam, ali se u par sekundi ipak pribrah i obavih neophodne uljudnosti...
"E, tako, lepo, sad moze. A sekretarica se zove Jovana, kad vec tvrdite da se znate!"

II
Znam jednog svestenika. Pravog pravcatog svestenika, stavise magistra! Ne znam ga dugo, niti smo ko zna koliko bliski. Ali zbog posla ga vidjam skoro svaki dan - i uprkos tome sto covek lepo insistira na tome da treba mu persiram - bar u drustvu, preklinje - meni to nikako ne polazi za rukom. Mislim da je problem u tome sto je  covek mladji od mene ili mozda to sto ja nisam neki vernik, jos manje crkveni covek, cak bih rekao da sam prilican gresnik, ali ipak ... 
Nekoliko puta sam se onako krvnicki ugrizao za jezik krenuvsi sa obracanjem "na ti" i nekako se ispravivsi na pola recenice predjoh na persiranje - sa konstrukcijom koja bi i najvece lingviste naterala da se zamisle. I onda ne ispadnes samo nekulturan, vec i pomalo uvrnut!

III
Pre par godina udjoh u crkvu sa kapom na glavi! Bio je neki januar, bas kao ovaj, temperatura ispod nule a na sve to jos i neki vetar prodire do kostiju. Ja dosao poslom da proverim neke instalacije, kablove koji su ni manje ni vise nego - iza oltara!
Videvsi me, momak-ministrant koji je u tom momentu radio nesto oko orgulja odmah krene da vristi! 
Ali,  pored toga sto sam mu bio okrenut ledjima,  ja sam u usima imao slusalice povezane na MP3 plejer! Celo to urlanje sam protumacio kao dovikivanje ljudi koji rade po crkvi - uopste ne shvatajuci da covek vice na mene! Tek kada sam izlazio napolje shvatih da su reci koje su zvucale odprilike kao: ...
"Kako se usudjujes! Pa je li se tako ulazi u crkvu? Jesu li te tako vaspitali kod kuce?! Skidaj tu kapu! ... "
... bile upucene meni!
Brze bolje se izgubih pokunjen i posramljen napolje iz crkve. Od tada, kada god sam sreo tog momka - gledao sam da predjem na drugu stranu ulice..

[Mark]

LOVE YOU LIVE


Love you Live je koncertni album grupe The Rolling Stones a postojala je i istoimena emisija na nekadasnjem 3K [treci kanal RTS-a] - emisiju je ako se ne varam vodio Nikola Suvocarov - koja se bavila koncertnim snimcima najvecih svetskih rock and roll bendova. Ovaj moj tekst ce se baviti sa dva meni licno najdraza koncertna albuma: In the Hothouse britanske grupe The Sound, kao i albumom Paris moje omiljene grupe The Cure. Nadam se da cete uzivati, ako ne u citanju onda bar u muzici ...







I



The Sound - Total Recall (Live at The Marquee, London)

IN THE HOTHOUSE

The Sound je jedan od onih bendova koji uz sav kvalitet i sav trud nikada nije uspeo da postane ono sto zasluzuje. Ima dosta takvih bendoca, padaju mi sada na pamet The Chameleons i The Triffids na primer. Jednostavno, ponekada treba imati i srece da bi se uspelo u muzickom biznisu. Posle tri sjajna post punk albuma The Sound su pauzirali dve godine da bi preispitali svoje opcije. Pocevsi kao pank roker u grupi The Outsiders i shvativsi da druga generacija pank bendova nema previse finesa i osecajnosti Adrian Borland je sa novim bendom The Sound 1980. izdao debi album nazvan Jeopardy koji je oznacio jedan mracniji new wave pristup Borlandovim duboko emocionalnim [Hour of Need], buntovnickim [Missiles] i samopropitujucim pesmama [I can't Escape Myself]. Sledili su dalji nebruseni dragulji pod nazivom From the Lions Mouth i All Fall Down posle kojih su The Sound preuzeli status novih Joy Division, muzicki potkovanijih, lirski direktnijih i ubojitijih. Uprkos hvalospevima kritike i sumanutom rasporedu svirki, komercijalni proboj je potpuno izostao. U principu The Sound je iz danasnje perspektive najbolje porediti sa njihovim vrsnjacima U2, bendom koji je iz slicnih korena izrastao u jedan od napopularnijih muzickih projekta ikada ...  Heads and Hearts je bio poslednji pokusaj proboja za The Sound. Jedanaest zastrasujuce genijalnih pesama bilo je nesto najbolje sto je Borland ikada napisao. Od uvodne Whirpool, preko njihovog jedinog hita Total Recall stizemo do neverovatno efektinh pokusaja jednog de fakto underground benda da snimi komercijanle pesme namenjene radio etru [One Thousand Reasons, Love is not a Ghost]. Kao sto to cesto biva, kada se najvise trudis, najsigurnije propadas. Heads and Hearts je opet bio samo omiljen kod kritike, ali se nije prodavao. Pomireni sa sudbinim, bend i izdavacka kuca 1986. izdaju koncertni album In the Hothouse. Album sa 17 pesama u 77 minuta nam donosi snimak jednog zapaljivo furioznog nastupa 27. i 28. avgusta 1985. u klubu Marquee. Po misljenju magazina Sounds bila je to najbolja klupska svirka te godine. Burning Part of Me, Counting the Days, Silent Air, Sense of Purpose, pored svih ostalih hitova, i 26 godina nakon izvodjenja pokazuju koliko je The Sound u svakom pogledu perfektan bend, muzicki virtuozi koji sviraju prilicno svedenu muziku u kojoj nema ni jednog jedinog suvisnog tona, krajnje licni tekstovi pesama pokazuju sve dubine Borlandove samorefleksije a pesme sa tim devastirajucim sukobom izmedju predivnih harmnonija u energicnom i napetom izvodjenju. Zavrsetak ove ploce je oznacio i zavrsetak uspona i sam vrhunac jednog od najboljih bendova alternativnog [post punk, new wave] rock zvuka.




II


The Cure - A Letter To Elise (with lyrics) LIVE IN PARIS



PARIS

Umetnicki i komercijalni vrhunac svoje karijere The Cure postizu krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih sa perfektnim nizom pop albuma pocevsi od The Head on The Door [Close to Me] i Kiss me, Kiss me, Kiss me [Just like Heaven], konacno ostvarivsi komercijalni proboj u Americi [koji je u to vreme bio ono sto razdvaja uspesne od neuspesnih bendova] sa njihovim najboljom plocom Disintegration [Lovsong, Lullaby] i u svakom pogledu perfektnim izdanjem Wish [Friday I'm in Love, A Letter to Elise]. Ludacka svetska turneja koja je usledila 1992. bila je toliko duga i toliko napeta - sa visesatnim koncertima i bendom koji se nije bas najbolje nosio sa ogromnom popularnoscu koju donose pop hitovi - da se na pola turneje basista Simon Gallup razboleo, dok se po zavrsetku svih koncertnih obaveza bend sveo na Roberta Smita i Perija Bamontea ... [inace nesto slicno samo dve godine kasnije se desilo i njihovim saborcima Depeche Mode na Devotional turneji]. Posto mu je bend efektivno bio polumrtav, a posto novi album nije bio u planu [secate se grunge manija je u to vreme bila na vrhuncu] 1993. su Smit i izdavacka kuca Elektra krenuli u izdavanje audio i video snimaka sa Wish turneje. U principu izdata su dva izdanja - Show koji je podrazumevao VHS kasetu i dvostruku plocu i sastojao se od koncertnih snimaka dve veceri u "Palace of Auburn Hills" u Auburn Hillsu [Michigan, Detroit], kao i izdanja Paris  koje se sastojalo od snimka koncerta u hali Le Zénith u Parizu. Poenta je bila u tome da se na jednom izdanju pojave pop hitovi i pesme novijeg datuma, dok bi se drugo fokusiralo na starije pesme i malo tmurniju atmosferu. Iako u mi oba izdanja jednako draga, zbog nekih svojih licnih, zivotnih prica CD sa izdanjem Paris mi je jedno od najdrazih koncertnih izdanja koje imam u kolekciji, mogu da slusam bilo kada i generalno da ga ne vadim iz plejera danima i nedeljama. Album pocinje sa The Figurehead, sporom ali energicnom pesmom sa albuma Pornography [ubedljivo najmracnije i najagresivnije izdanje grupe]. Nevesela ceremonija se nastavlja jos jednom pesmom iz tog perioda - One Hundred Years - nakon koje se zalazi jos dublje u tamnu proslost grupe, na dve pesme sa albuma Seventeen Seconds - At Night i Play For Today. Paris je kao izdanje zanimljivo i zato sto nam ovih dvanaest pesama na nesto manje od sat vremena donose kultni bend na vrhuncu svoje komercijalne karjere. Dakle, The Cure u ovom slucaju pokazuju kako izgleda kada bend sa prilicno ogranicenim komercijalnim potencijalom postane roba koja se odlicno prodaje. Rezultat je jedna sasvim neprirodna pojava koja je - uveren sam - bila samo u to vreme moguca [na primer, da Lovesong - najveci hit grupe The Cure - ne osvoji prvo mesto na Bilbordovoj top listi sprecila je samo Janet Jackson sa pesmom You Need Me]. Dakle jedan od bendova koji [osamdesetih, u vreme manicnog kapitalizma i neke vrste "anything goes" muzickog trzista] nikada nije pravio kompromise, koji je tokom svoje dotadasnje karijere umeo da menja stilove, dobija  i gubi fanove na sve strane, postize fantastican komercijalan uspeh. Uspeh koji ce vremenom nagrizati i na jedno vreme rasturiti bend, ali je to ipak nesto sto predstavlja jednu zaista svetlu tacku u istoriji rock muzike i nesto sto vraca veru u rokenrol publiku i sto ne reci samu sustinu rokenrola: moguce je biti komercijalan i sacuvati umetnicki integritet, moguce je vrteti se na radio talasima a pisati depresivne i mracne pesme, moguce je pevati  "It doesn't matter if we all die ..." a imati horde fanova ... Takodje, sa aspekta rock and roll istorije, Paris nam donosi i prelepu sliku jednog vremena, vremena u kojem synthpop osamdesete - sa svim svojim pojavama i znacenjima - zatvaraju vrata za sobom ostavljajuci kucu svim tim u sustini gitarskim pojavama devedesetih od bucno haoticnog grungea do uobrazenog rivajvala zvanog britpop. Posle albuma Wish i pripadajucih mu koncertnih izdanja The Cure vise nikada nisu postigli slicne uspehe - ni umetnicki, ni komercijalno - tako da draz albuma Paris lezi i u tome sto fanovima sluzi kao podsetnica na jedan zaista sjajan period u zivotu omiljenog nam benda ...



III


Postoji jos mali milion odlicnih koncertnih albuma, skoro svi moji omiljeni bendovi imaju po neki koncertni album. Bauhaus imaju Press the Eject and give me the Tape, Depeche Mode imaju 101, Husker Du imaju Living End, Joy Division imaju Preston, Azra ima Ravno do Dna ...  Neki su klupski, neki su stadionski, neki su dobri muzicki, drugi su dobri zbog atmosfere ili imaju taj neki zabavni element, neke volimo zato sto je tu ovaj gitarista, druge volimo zato sto je tu onaj gitarista, i na kraju krajeva neki bendovi su naprosto bolji na koncernim albumima nego u studiju, i to uopste nije retka pojava... Bilo kako bilo koncertni albumi imaju jednako primamljivu draz kao i regularni [studijski] albumi i na kraju krajeva - ako cemo iskreno - u rokenrol muzici oni su i prava mera valja li bend ili ne...

[Mark]

O odlasku Peščanika sa radijskog etra ...


Pre nego što krenete da čitate i komentarišete, znajte da mi nije namera da se bavim politikom i suočavanjem sa prošlošću na ovom blogu. Dakle, striktno bih da se bavim temom medija u Srbiji. Konkretno - ogoljenim vidovima medijske manipulacije u Srbiji.
I ja sam gledao onu spornu TV emisiju na B92 u ponedeljak uveče i da vam pravo kažem već bi je i zaboravio da se oko nje nije digla onolika halabuka. A ta halbuka se digla uveren sam radi stvaranja frke oko "ponovnog" ukidanja Peščanika jer setite se prošle godine je već kolala glasina da je Peščanik ukinut:

These four defiant authors are sceptical about the future – particularly since the opposition radio programme Pecanik(hourglass) broadcast by the independent radio station B 92 stopped airing in July 2010.
http://www.signandsight.com/features/2128.html

Znači Peščanik možda bre nije ni postojao u proteklih godinu dana!

Dakle, mirne i nevine ovčice Nataša Kandić i Borka Pavićević su se našle u istoj prostoriji sa krvoločnim Kostom Čavoškim  i nekom tamo Ljiljanom Bulatović. Voditeljka je naravno (nista strašno, navikli smo) bila na strani tima Kandić-Pavićević. Dakle, kada govore ove dve svi stojimo mirno i slušamo ćutke i pognute glave, kada progovori Čavoški pola ga ne čuješ-pola ga prekidaju upadicama i potpitanjima, dok za godpođu Bulatović nikoga nije ni briga šta misli i kaže, jer niko ne zna ni ko je dotična, ni šta će ona u emisiji. I generalno imaš taj osećaj da gubiš vreme gledajući sve to ali ponedeljak je veče i guraš nekako ... Na Studiju B je Sarapa bar nekom svojom pojavom i dinamikom u emisiji nekako zabavniji, ovo je imalo kao neki ozbiljniji ton, ipak genocid je tema ...

Bila je emisija i prošla je i bio je utorak, pa sreda, pa četvrtak i tek u petak čujem da postoji neki problem sa tom emisijom i da B92 treba da se izvinjava žrtvama. Moram da priznam da sam prvo pomislio da treba da se izvinjava zbog dosadnog programa u ponedeljak uveče kada je li treba puštati nešto atraktivnije od TV debata koje su izgubile svoju publiku ima tome pet-deset godina (ko se još seća Klopki, Zamki i sličnih pričaonica?!). Ali ne, treba se izvinitu žrtvama genocida i ratova iz devedesetih! Pa dobro, ako je i TV emisija sposobna da nekako uvredi žrtvu genocida onda OK, B92 je mogla da uputi neko izvinjenje, šta ja znam, evo Trejsi Morgan se izvinuo homoseksualcima pre neki dan i nikom ništa, idemo dalje...

Ali ne, ovde se ne radi o nečemu što se nekako može ispraviti. Ovde je problem u tome što neki ljudi postoje, što neki ljudi pišu, govore, delaju, žive, što žele da brane svoje ideje i svoja ubeđenja, što ih se pušta na televiziju, u etar ...

(...)Ljudi mogu sebe izbaciti iz civilizacije i tu je kobni nesporazum šta medij treba da bude. Treba da postoje granice da bi neko u medijima uopšte mogao da vodi polemiku. On, naravno, može da ima drugačije mišljenje i ono može da bude i neprihvatljivo ali to mišljenje mora da bude u granicama osnovnog humaniteta. U slučaju te emisije vi ste pozvali dvoje ljudi i to ekstremnih stavova koji su sebe dobrovoljno izbacili iz humaniteta. Videli smo da se s njima ne može voditi razgovor, oni uostalom imaju puno prilika da svoje stavove iznose gde god hoće.(...)
(...)druga tragedija te emisije, što su Kosta Čavoški koji je inače akademik i profesor prava u penziji i Ljiljana Bulatović, braneći do kraja genocid i težak zločin, sebe izbacili iz civilizovanog sveta i nema zapravo nikakve svrhe s njima voditi razgovor",(...)
(...)svaka budala može da lupeta šta mu padne na pamet, međutim, mislim da će se i tu napraviti nekakvo taloženje i da će na dnu ostati taj anonimni ološ, ali da ćemo mi, nekakvi ljudi koji radimo savesno, temeljito i pošteno i imamo šta da kažemo i umemo da kažemo, da ćemo imati gde to da kažemo.(...)
(...)Tu svi imaju podjednaka prava, svaki stav je podjednako vredan, i onda dobijete budaletine tipa Koste Čavoškog i Ljilje Bulatović koju mi pamtimo iz njenih najboljih vremena, '90 – '91 godina, kada je bila Miloševićev medijski ljudožder i sad se ona nama pojavljuje potpuno ravnopravno.(...)

... a to su ljudi koji su sami sebe učinili neljudima i sa njima nema rasprave. Pretpostavljam da su reči koje Korać i Vasić u navedenim citatima traže - Po kratkom postupku i Na smrt! 
U principu ovde opet imamo taj odvratan narativ Mi i Oni.
I bitku neprestanu između.

Dehumanizuj, pa ... do poslednjeg!

A kada god vam neko prodaje priču ovako manihejski jasno je da želi nešto da dramatizuje. A ako dramatizuje on bi da utiče na vaše emocije, da ne bi razmišljali svojim glavama. Jer šta je ovo ako nije nerka vrsta ludačke komercijalizacije Peščanika? Da, istina je da su oni ti koji napadaju komercijalizaciju B92-ke, ali nije isto kada se neka televizija normalno u slobodnom kapitalističkom sistemu bori za što veću gledanost jer sa njom ide i  veći priliv novca od reklama, a nešto sasvim drugo i lođe je kada se neka radio emisija kuknjavom o navodnoj ugroženosti zbog beskompromisnih stavova, principijelnosti i istrajavanja u borbi protiv zla i nepravde u stvari bori za grantove i mesto pod sve hladnijim srpskim NGO suncem.

Jeste, srceparajuća je njihova želja za iskupljenjem pred srebreničkim žrtvama, ali ni jednog momenta se ne mogu oteti utisku da to nije suština priče ovde ... Biće da je ovde u pitanju samo želja da se nekako preživi kao novinar-aktivista-društvenopolitičkiradnik u Srbiji. Preživi nekako, u ovom slučaju od novčane pomoći, grantova, dotacija ... A njih ne dobijaju dobrostojeći mediji!

I to je sve. I ta uloga se mora igrati do kraja i podići na kvadrat. Iz toga proizilazi taj neki uzvišen osećaj dužnosti kod Peščanika - Mi smo ti, mi smo pozvani, mi razumemo, mi se borimo! Svi ostali su zločici ili krimosi, nacoši ili fašisti, svi ostali su Palanka, zlo, ništavilo!!
I siguran sam, upravo takvo nešto je plutalo tom od julskog sunca užarenom generalskom glavom dok se razbacanim korakom kočoperno spuštao niz ulicu u centar Srebrenice ... 


PS

Ali, na kraju krajeva, da skratimo priču, koga bre oni zamajavaju?!
KOSTA ČAVOŠKI KAO GOST PEŠČANIKA
Na pitanje svih pitanja u današnjoj emisiji Peščanik odgovaraju deca iz Otpora, glumac Ljuba Tadić, profesorka Srbijanka Turajlić i profesor Kosta Čavoški.
Kosta Čavoški: Presudan trenutak koji je promenio, bitno promenio položaj predsednika Slobodana Miloševića je onaj dan tokom rata na Kosovu i Metohiji kada su stranci podigli optužnicu protiv njega i nekoliko njegovih doglavnika. Dok je ranije bilo ljudi u ovoj zemlji koji su verovali da nama stranci dobro žele, posle toga ta vera, ja se nadam, kod svih je izbijena iz glave, jer optuživanjem Slobodana Miloševića praktično je njemu uskraćena mogućnost bilo kakvog izbora.  (...)

http://www.pescanik.net/content/view/1493/57/

Tada se Svetlanama Čavoški nije gadio izgleda!

[дејан]

 

[SIMERIJANAC]

Ne bune se one dve nakaze iz Upišanika zbog toga što se čula i druga strana,već što su im pulenke u raspravi pokidane argumentima a ujedno su izgubile i u kafanskoj tuči.
Kad sam video da su Kosta i Ljiljana pozvani na megdan Kandićki i veštici iz Male sirene,pomislio sam kako se uredništvo U92 žešće zajebalo jer su profan i novinarka dovoljno bezobrazni da im u sučeljavanju pariraju upadicama i uvredama,i da ih tim oružjem i potuku.   
I to se i desilo,naročito je Borka patosirana od Ljiljane:-Zadržite te grimase za vaše pozorište i za vašu publiku koja odlazi da gleda takve predstave.
Da su Veran i ekipa malo razmišljali znali bi da je od Ljiljane jedina teža protivnica koju su svojim rvačicama mogli da ubace u arenu - Milijana Baletić.