Politički film, revolucionarni film, radnički film

[slavko]

PP da li si gledao "Z,još živi"Koste Gavrasa?On je predhodio "Etait de sige",takodje je igrao Iv Montan.Tu je emotivni odnos prema filmu drugačiji.Ali bitan je i inaj emotivan odnos koji takvi filmovi izazivaju kod gledalaca.
Možda ću vasudaviti sa pričom ,ali mislim da je relevantna.1971.sam bio u Peruđi na univerzitetu.To je bilo vreme pukovnika u Grčkoj.Gavrasov film je,naravno,bio zabranjen.Tada j u Italiji bilo mnogo studenata iz Grčke(fenomen koji nam je blizak iz sopstvenog iskustva poslednjih 20 godina).U mojoj klasi su većina bili Grci.U jednom baru,u kome sam često pio kafu sam otkrio da u džuboksu postoji ploča sa temom iz Gavrasovog filma(muziku je pisao Teodorakis,takođe zabranjen u Grčkoj)Ništa ne govoreći sam posle predavanja pozvao na kafu jednu veću grupu Grka iz moje klase i pustio tu pesmu.Prva reakcija je bio tajac,a onda provala emocija,bilo je čak i plakanja.
Mislim da na tom nivou dobar film političkog proseda postiže mnogo traniju i bitniju komunikaciju od političke naklonosti.Godarov film "Karmen,ime ruže" je verovatno krajnja konsvekvenca takvog rediteljskog pristupa.

[Mme Chauchat]

Slavko, naravno da je priča relevantna. Kad politički film nije pamflet, niti zanatsko odrađivanje teme, i pogotovo kada govori poraženima i žrtvama, moguća je takva emotivna reakcija, mimo intelektualne (koja se u takvim slučajevima ionako obično svodi na unapred zadato slaganje i neslaganje).
To što su u pitanju grčki studenti podsetilo me je na jedan drugi sjajan politički (meždu pročim) film, Angelopulosove Glumce. Pa, Pingvin, ako imaš slobodna četiri i po sata, eto ti predlog za zabavu.

[Franz Xaver von Baader]

Z sam vidio, ali zapravo ne mogu reći da sam gledao; totalna mi je praznina što se tiče Z-a.
tako da bih volio da slavko malo produbi svoju priču, jer, slažem se, svakako je relevantno, a osim toga ovakva povezivanja su daleko životnija i zanimljivija od pukih propagandnih letaka ili pamfleta

Glumce sam jednom mjerkao, no nisam nikada ni privirio; ako kažeš da je prilično dobro, skinut ću to. nisu ni četiri i pol sata problem. gledao sam Satantango (sedam i pol sati) i uživao u mađarskom blatu i depresiji (mislim, ne patološki u tuđoj mizeriji, nego čisto estetski, u filmu)

[slavko]

Gavras je pošao od stvarnog događaja-državno organizovanog političkog ubistva vrlo popularnog opozicionog lidera Lambrakisa.Iv Montan igra Lambrakisa ,što nikoga u to vreme nije začudilo s obzirom na njegove i Simon Sinjore političke stavove.Teodorakis je pisao muziku,a već je bio zabranjen u Grčkoj.Film analizira funkcionisanisanje pukovničke hunte,spregu sa batinaškim grupama itd.,ali u isto vreme filmska priča nadrasta politički stav.Film se završava spiskom stvari koje su zabranjene u Grčkoj-na tom spisku je gotovo sve.
Ono što je zastrašujuće je činjenica da se do današnjeg dana sve demonstracije u Grčkoj dešavaju na istim lokacijama i da su učesnici sada već ko zna koja generacija mladih Grka,a ništa se ne menja.
Da bih ilustrovao to vreme dodaću još jedan događaj.Kolega sa klase,Grk,me je pozvao da idem sa njim na skup u organizaciji italijanko -grčkog prijateljstva.Uobičajen govorancije zvaničnika sa obe strane,a onda se pojavio čovek u civilu(očigledno iz Službe)izvinio se svima koji ga neće razumeti i održao dvadesetominutnu vakelu grčkim studentima na grčkom.Suština je bila ,kako mi kolega prepričao,upozoreje na činjenicu da su oni u Italiji izloženi različitim uticajima sa Zapada i Istoka,da treba da paze šta rade i misle na to da su im porodice u Grčkoj.Osećao sam se kao da sam u nastavku Gavrasovog filma.

[crippled_avenger]

6 on: Today at 10:22:00 PM »      Reply with quote  Modify message
Pogledao sam SOUTH OF THE BORDER Olivera Stonea. Što se mene tiče, to je THE SOCIAL NETWORK za odrasle, priča o pravom fenomenu talasa bolivarizma u Južnoj Americi, pokreta u kome je nekoliko zemalja reklo istorijsko NE Americi i MMFu.

Oliver Stone može da ode korak dalje od Michael Moorea jer naprosto kao veliki celebrity, čovek sa ogromnim kulturnim kapitalom, može da otkrije sve strane južnoameričkih bolivarista i njihovu političku i privatnu stranu.

Film je dosta napadan zbog akcentovanja privatne dimenzije tih ličnosti ali Stoneova namera je jasna. Naime, američki mediji su harangirali protiv tih političara upravo i na planu privatnog života, njihovih navika, ličnih preferenci, duševnog zdravlja i sl. U tom smislu, Stoneov susret sa njima pokušava da u celosti rehabilituje njihov imidž i da uz to naravno plasira njihovu poltiičku platformu.

Ljudima koje zanima ovaj region i ceo pokret, film ne donosi ništa što već nisu znali, i svakako da to nije definitivan pogled na temu. Stone se svesno opredeljuje da promoviše ovu opciju i da dokumentuje jedan period priličnog beščašća prvashodno sa američke strane. I već to je sasvim doovoljno da ovaj film ima itekakvu funkciju pošto može da otvori polemike i pruži novu dimenziju ove priče upravo u američkoj javnosti ali i širom sveta gde Stone ima veliki značaj i težinu.

* * * / * * * *

[slavko]

Da li je neko gledao engleski film "IF"?

[crippled_avenger]

Ja sam gledao.

Inače, pošto je CARLOS ušao u masovno konzumiranje u Americi, nema razloga da ga sada već nisu svi pogledali. U to ime -

Najbolja definicija Carlosove harizme by Drug Stari: "on u potpunosti deli vrednosni sistem maco socijalistickog gradjanina
jugoslavije iz sedamdesetih...covek je kosmopolita
real-socijalizma...putuje po nesvrstanima, pravi pare i pritom se oseca
moralno superiornim jer se bori protiv imperijalizma..."

[slavko]

Spominjao sam ga primer,naravno mnogo interesantniji u vreme kada je nastao,korišćenja filmskog jezika i ideje koju pokušava da plasira.Žanr teen filmova,mahom rezervisan za "lake"teme " se kombinuje sa "angažovanošću".

[crippled_avenger]

pa dobro, ovo nije teen film baš, to je više omladinski film. To je bio period angry young man dramaturgije i u britanskom pozorištu, to je nešto drugo, nije teen film već problemski film o mladim ljudima.

[slavko]

Dobro,ali nije mi baš najjasnija ta distikcincija Teen film-Omladinski film.Da li u istu kategoriju smeštaš i "To Sir with love" i "O jagodama i krvi"?
Da li si gledao "Sako i Vanceti"?

[crippled_avenger]

Pa razlika je u tome što je teen film onaj koji je pravljen za tinejdžersku publiku,  omladinski je film za omladinu ali ne mora po definiciji da podilazi njihovim trenutnim pogledima na stvari a problemski film o mladima govori o mladim ljudima i ne mora se obraćati isključivo mlađoj publici.

[crippled_avenger]

WALL STREET: MONEY NEVER SLEEPS Olivera Stonea, jedan od najočekivanijih filmova godine što se mene tiče.

Ako bi se morao u jednoj rečenici porediti sa prvim filmom, razlika je koliko i ona zabaležena na soundtracku - u prvom su se čule pesme Davida Byrnea i Briana Enoa sa albuma MY LIFE IN THE BUSH OF GHOSTS a u novom se čuju pesme sa EVERYTHING THAT HAPPENS WILL HAPPEN TODAY. Koliko se ova dva albuma razlikuju, toliko se razlikuju i ovi filmovi.

BUSH OF GHOSTS je bio po mnogo čemu pevratnički album koji je redefinisao ono što što se može smatrati pop muzikom, a EVERYTHING je album na kome Byrne i Eno vrlo zrelo obilaze već utabane žanrovske staze.

Kao i ovaj album, i MONEY NEVER SLEEPS ima izuzetno visok nivo izrade. U saradnji sa direktorom fotografije Rodrigom Prietom, Stone možda gubi eksperimentalnost i oštrinu svojih kolabiracija sa Robertom Richardsonom ali zato potpisuje film izuzetne energije i vizuelne preciznosti kakava se retko sreće u ovakvoj strukturi. U trajanju od 133 minuta, Stone postiže da svaki kadar proističe iz prethodnog a što se montaže tiče, iako je intenzitet smanjen u odnosu na dane kada je radio pod uticajem Novog talasa, film nudi masu suštinski avangardnih rešenja sa tabelama, monitorima i statistikama koje ulaze u kadar i postaju integralni deo radnje.

Što se same priče tiče, MONEY NEVER SLEEPS je zapravo vrlo sličan izvonom WALL STREETu koji je bio priča o očevima kako u bukvalnim tako i u simboličkom smislu. I nastavak je više film o očevima, ali ovog puta više u bukvalnom nego u simboličkom domenu, što ne znači da je reč o manje ideologizovanom filmu.

Naime, čini se da je količina melodrame u MONEY NEVER SLEEPS zapravo ključ subverzije ovog filma. Naime, dok je prvi WALL STREET bio priča o pobuni mladog pobornika realne ekonomije protiv finansijskog sektora u kom zapravo njegova blue collar porodica igra ulogu katalizatora i omogućuje Budu Foxu da se odupre materijalnom bogatsvu i glamuru Wall Streeta, odnosno da između fihgure svog klasnog i biološkog oca nasuprot figure svog mentora-oca, izabere ovog prvog; ovde se radi o priči toliko svojstvenoj savremenim kapitalistima-novim komunistima kako ih definiše Žižek (Gates, Jobs) među kojima je ključni aspekt glamura "kupovina" porodičnog spokoja.

Gekko izlazi iz zatvora i prvo što želi je uspostavljanje porodične harmonije. Isto važi i za mladog japija, i njemu je primarna porodična harmonija u trouglu mentor-otac i devojka. Dakle, porodična harmonija je nova moneta i novi, rekao bih, trofej među mačoima sa Wall Streeta. Otud, za razliku od prvog filma, nema naročite fetišizacije bogatstva, komfora, sitnica i krupnih stvari koje se mogu kupiti novcem. Porodični spokoj je postao moneta.

Otud je vrlo zanimljivo da se porodična harmonija zapravo vrti oko sto miliona dolara Gekkove ostavštine. Porodična harmonija nestaje kada se tih sto miliona otuđe i vraća se kada se tih sto miliona vrati.

U ovom filmu, motivi za bavljenje berzom su isključivo psihološki. Na pitanje koliko novca želi da zaradi da bi se povukao, "negativac" Bretton james kog igra Josh Brolin odgovovara "More" a Gekko se pšonovo oseća kao čovek & bori protiv klimaksa tako što se vraća na berzu. Dakle, sada više nema sumnje, nije berza pitanje pohlepe nije pohlepa ono što pokreće ekonomij8u, pokreće je mačističko takmičenje. Bretton James i Jake Moore su spremni da se nadmeću na berzi a ako neće tu nema razloga da se ne trkaju motorima, praveći rizične manevre koji bih mogli koštati glave.

Dakle, berza je psihološki motivisana igraonica za izabranu grupu mačoa - problem je u tome što je američka ekonomija postala previše zavisna od  finansijskog sektora i kao što je u filmu W. Stone prikazao kako izgleda  kada zemlju vodi napaljeni populista tako je u ovom filmu pokazao kako je kada je njena sudbina prepuštena momcima sa razvijenim kockarskim instinktima.

Možda i najveće kukavičje jaje ovog filma je "idealizam" Jake Moorea vezan za fabriku čiste energije. Ovo je ekvivalent Bud Foxove odanosti "realnoj ekonomiji", ali isto tako, ne treba imati iluzije da je to Jakeov pokušaj da pronađe svoj "bubble", svoju "novu industriju". Da li je on u toj priči momak koji želi da se vrati realnoj ekonomiji, odnosno investitor koji ZNA zapravo u šta investira, ili je on samo kockar sa Wall Streeta koji smatra da ima potencijala da se izdvoji i ostvari landmark u istoriji berze, Stone ostavlja otvorenim.

Konačno, činjenica da Gekkova kćer ima uticajan blog ima dublju simboliku od puke apdejtovanosti priče. Činjenica je da je Internet ne samo bio poslednji bubble već i da slučaj Facebooka pokazuje kako je danas mogućnost uticaja na kulturu jedan izuzetno cenjen kapital i Gekkova kćer je igrač upravo na tom terenu.

S druge strane, za MONEY NEVER SLEEPS se krajnje paušalno može reći da je sapunica i ostati na toj definiciji, međutim, ovaj film je svakako nešto više od toga. Uprkos tome što ponavlja antičke postavke prvog filma na nivou konstrukcije priče, rekao bih da je nastavak manje komunikativan, jednim delom i zato što je strukturiran tako da zapravo ne prati uspon junaka.

Slabiju komunikaciju sa publikom delom mogu objasniti i time što je Bretton James kao antagonista zapravo započet pa onda ispušten u samoj završnici filma. To je sasvim logično jer se ispostavlja da su junaci sami sebi najveći protivnici, no onda se postavlja pitanje da li je izuzev političke dimenzije Brettona Jamesa kao "novog raidera" uopšte trebalo uvoditi ovaj lik?

U svakom slučaju, MONEY NEVER SLEEPS je dostojan naslednik prvog WALL STREETa, film koji ima ozbiljnost filma osamdesetih i hardver savremenog Holivuda, delom oličen i kroz Shiu koji meni ne spada među favotite, ali on je realnost savremenog filma i na neki način on je naša sudbina, pa je i njegovo kastovanje zapravo znakovitije nego da je tražena "odgovarajuća podela".

* * * / * * * *

[Albedo 0]

da, taj mačistički momenat je zanimljiv, ali po meni je isto što i pohlepa.

Breton na pitanje what's your number odgovara ''More''. Upravo tu se spajaju pohlepa i takmičenje. Jer da je samo pitanje takmičenja igrali bi u šibice.

[crippled_avenger]

Pohlepa je samo manifestacija ali je mačizam koren. U suštini niko se u ovom filmu za razliku od prethodnog ne ponaša pohlepno, svi se samo bore da na neki način rekonstituišu svoju još nestečenu/neizborenu ili izgubljenu muškost kroz berzanski posao.

Uostalom osnovni motiv Brettona protiv Zebela je osveta jer mu ovaj nije pomogao, poneo se kao neko ko je iznad svega. osnovni jakeov motiv je osveta Brettonu što nije omogućio Zebelu dostojanstven kraj. Osnovni motiv Gordona Gekkoa je da se vrati u igru, ponovo postane virilan kakav je bio. Za razliku od prvog filma, ovde nema nekih naročitih fetiša, žive u iznajmljenim stanovima, sele se, Bretton nema odnos prema slikama, kao što je Gordon imao onomad prema svojim fetišima. To su znaci digitalne ere, fizički oblici koji se fetišizuju više nemaju značaj.

Zato i klinac ne poseže za Ruskinom u klubu jer zna da mu je brak veći kapital od seksa. Odnosno da seks više nije na ceni.

[Albedo 0]

Pohlepa je samo manifestacija ali je mačizam koren.

ako tako postaviš, manifestacija mačizma može biti i primitivni patrijarhat u nekom južnoameričkom plemenu, gdje vjeruju da žene treba mlatiti ''za svaki slučaj''. Ali pitanje je zašto je baš pohlepa manifestacija.

Npr. zašto Novica nije postao broker a ne skinhed?

Po meni je pohlepa tu mnogo važnija.

Ne znam da li ima ekonomista na forumu, ali ovo treba povezati sa oni što je Kejnz rekao o ekonomiji i ljudskoj prirodi. Prije 50-60 godina je tvrdio da su ljudi prirodno zla bića, naravno to je govorio pod utiskom WWII, i njegov predlog je bio da se ta agresivnost usmjeri u neka ''bezopasna polja'', pod čim je podrazumijevao tržište.

I onda se desilo to što se desilo. Ispade da je bolje kad su se klali mačevima na nekoj poljani nego što odlučuju o sudbini milijardi ljudi.

[crippled_avenger]

Danas su svi pomalo kejnsijanci, rekao je čini mi se Nixon.

Mislim da ne praviš razliku između modusa za ispoljavanje mačizma. Naprosto, finansiranje, finansijski biznis generalno je verovatno najmuževniji posao koji postoji - on omogućuje da se istovremeno ispolje radoznalost, potreba da se ao patrijarh razumeš & mešaš u sve, potreba za kontrolom, uspostavljanje apsolutnog autoriteta i kvantifikovan je brojevma što pomaže kompeticiji jer se sve na kraju svodi na konvertibilan novac.

Za razliku od proizvodnje bilo koje vrste u kojoj pored brojeva igra i niz suptilnih atributa poput kvaliteta, pristupačnosti itd. u finansijama je sve vrlo jednostavno, jer su brojke apsolutne a novac je roba koje ja apsolutno svima potrebna. zato ovi ljudi trguju novcem.

Novica nije postao broker zbog toga što reditelj ne shvata da je glavno političko bojno polje ekonomija nego se fokusira na infantilizovane manifestacije društvenih kontradikcija. Inače, da je u pitanju pravi poitički film, i film o muškosti, junak bi svakako bio ako ne broker, a ono barem Miškovićev službenik koji ulazi u hijerarhiju i počinje da kapira.

Upravo sada baš i radim sa jednim kolegom na tekstu koji se baš bavi time, konzumerizmom i preduzetništvom koji su uništili Srbiju. Ako te zanima, mogu ti poslati neku ranu, embrionalnu, verziju na mejl.

[Albedo 0]

Danas su svi pomalo kejnsijanci, rekao je čini mi se Nixon.

Mislim da ne praviš razliku između modusa za ispoljavanje mačizma. Naprosto, finansiranje, finansijski biznis generalno je verovatno najmuževniji posao koji postoji - on omogućuje da se istovremeno ispolje radoznalost, potreba da se ao patrijarh razumeš & mešaš u sve, potreba za kontrolom, uspostavljanje apsolutnog autoriteta i kvantifikovan je brojevma što pomaže kompeticiji jer se sve na kraju svodi na konvertibilan novac.

Možda, ali laž je ženski princip.

Ili, da me sad neko ne napadne zbog političke nekorektnosti, laž je antimačoistički princip. A laž je nešto oko čega se vrti ovaj film.

Jedan laže, vrši i druge kukavičke malverzacije, firma propada, lik se ubija (posljednji mačo?)

Drugi laže svoje najrođenije.

To u suštini nije mačizam već kompenzacija za ''izgubljenu muškost'' kako si rekao, ali koristeći ženske principe. Pravi mačizam su Pokeraši Meta Dejmona. Jednostavno, ''srce, ruke, lopata'' pa šta bude, a ne laži, krađe i podvale.

Iako su muškarci u prvom planu, ponašanje le Befove (ili kako se već zove) suparnice u firmi je indikativno, kao i ponašanje ćerke na kraju filma. Ona prihvata takvu strukturu društva, a nije baš da je to čini nevinom žrtvom.

Ja sam pominjao Kuma, i tu žene nisu žrtve, jer sve do reda učestvuju u kamuflaži. Spolja etnička zajednica i prisna porodica, a u nekom mračnom salonu po sred kuće, zaštićena ženskim suknjama, stoji mafija. I žene su itekako svjesne svoje ''mafijaške'' uloge, to jest one igraju uloge naivnih žena i to čine na vrlo muški način. Policija dođe i bakće se sa etničkim ritualima, vjenčanjima, sahranama i ostalim maskama, ne može ni da priviri u ''salon''.

Tek Paćinova sestra i još više supruga se bune protiv toga. ALi one su izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Tako da Gekoova ćerka na kraju nije više neko nevinašce, lik je donio koliko, 9-10% svoga bogatstva (to jest početnu sumu, ali bez ''kamate'') i stvar je riješena? Neće da može.

A šta sam ono htio da kažem
Za mene mačizam nije problem sam po sebi, kao što, ne znam, evo još jednog glupog primjera, alkohol nije problem sam po sebi. Ne moraš biti alkoholičar.

Mačoholičar je upravo skinhed. Brokeri lažu sebe, realno...

Ne bih ja ovdje izdvajao muški pol, jer mislim da je ta pritajena transformacija ćerke ključna.



I naravno da bih želio da pročitam tekst 

[rade]

Si, Albedo. Uostalom zašto bi se baš udala za čoveka sa Volstrita ako se baš toliko gnuša svoga oca i novca. Tipično histerično ponašanje: gnuša se onog čime je fascinirana.

I Albedo i Kripl su dali dobre prikaze.

Sad meni je taj kraj interesantan. Sa jedne strane upućuje da je došlo do preobražaja sistema. Geko je uložio u novi sektor koji je u filmu prikazan kao revolucionaran, rodjendanska proslava na kraju je prikazana u kontrastu sa onim dobrotvornim balom milijardera: atmosfera je opuštenija, prisutne su sve etničke grupe, svira neki veseli bend, u centru pažnje je dete kao simbol novog. interesantno je to suprotstavljanje novac vs. vreme. Novac predstavlja jedan začarani krug takmičenja gde se Giko i Breton smenjuju na vrhu i dnu sistema. Dete i novi energetski projekat predstavljaju izlazak iz tog kruga i početak nove Istorije. (sekvenca počine sa časovnicima). Ston zatim prelazi na panoramu Menhetna i pretapa u slike dolara, pa onda u Gojinu sliku. ovde ispada da su porodica i novi energetski sistem samo fetiši: novac i dalje vodi igru a porodica samo umiruje savest. Sistem se promenio da bi ostao isti. 

[Albedo 0]

To jest, Habermas je u pravu kada kaže da ''sistem'' kad više nema gdje kolonizuje neko novo polje ''svijeta života'' kako on naziva ljudsku zajednicu, kulturu, porodicu, prirodu itd...

Geko je samo kolonizovao jedno novo polje, i to prljavim novcem koji je zaradio prije nego što je sreo Čarlija Šina u prvom dijelu. Geko i Breton se smjenjuju ali novac nije ništa čistiji.

Na kraju nije problem što je Breton varao na tržištu već što nije htio da nastavi sa ekspanzijom Kapitala. Paradoksalno, ali Breton je bolji od Geka.

Sama varanja jesu Bretonovi vlažni snovi, ali oni bi kad tad doveli do propasti sistema. Sistem koji pribavi novu koloniju omogućava sebi da se dalje razvija, a to je u stvari gori zločin.

[rade]

To je to.

Bretonov problem je što nije naučio lekciju koju je Geko naučio u zatvoru: da je vreme važnije od novca. Breton je preidentifikovan sa sistemom i ta njegova naivnost bi dovela do kraha sistema. Geko nije sigurno toliko naivan da se juri motorima po nekim šumetinama. Preidentifikacija Bretona sa Saturnom koji jede svoju decu dovodi do njegove propasti. Geko je sa druge strane naučio da je za preživljavanje potrebno napraviti pakt sa decom.

[rade]

konačno pogledah Banditi a Orgosolo. dobar, jasan i efektan film.  težak život sardinijskih pastira koji od poštenih ljudi pravi bandite.film je sveden na ekonomsku determinantu. siromaštvo okreće pastire u bandite koji pljačkajući druge pastire i njih primoravaju na život s druge strane zakona. posao, porodica i golo preživljavanje.

Pingvin, hvala na dobroj preporuci. skinuo sam i nekoliko Petrijevih filmova pa cu ih pogledati narednih dana.   

[Mme Chauchat]

Karlos Saura:
Vrt uživanja (El jardin de las delicias)
Rođaka Anhelika (La prima Angelica)
Gaji gavrane/Zmija u nedrima (Cria cuervos)

Elem, ova tri filma mogla bi da se posmatraju kao trilogija pod nekim zajedničkim nazivom ,,detinjstvo i fašizam". Nemam pojma da li je sam Saura imao takvu nameru ili je prosto opsesivno ponavljao obrade iste teme dok ih se nije oslobodio. Odnosno dok nije umro Franko. Neko sa dobrom zaleđinom u psihoanalizi mogao bi svašta da kaže o tome kako je Saura snimao dobre i politički (levičarski) angažovane filmove, uprkos frankovskoj cenzuri ili baš zbog nje, a onda je Franko umro, Džeraldina ga ostavila, i Saura je pukao, srozao se načisto, i prešao na muzičke razbibrige u stilu Karmen, Tanga i Fada.
Ali dok je valjao, valjao je zbilja.
Vrt uživanja i Rođaka Anhelika imaju istog glavnog glumca – to je Hose Luis Lopes Vaskes. Zamislite da se zovete Pera Mika Popović Petrović i biće vam jasno što se uvek potpisivao punim imenom. Ako izuzmemo to nesrećno ime, Lopes Vaskes je krajnje pamtljiva faca i odličan glumac, i to je u ova dva filma baš lepo pokazao. U Vrtu je uspešni industrijalac čija porodica pokušava da ubrza njegov oporavak vrlo originalno, insceniranjem ključnih scena iz njegovog života, od ranog detinjstva nadalje. (Sve počinje tako što odraslog čoveka u kolicima za kaznu zatvaraju u mračnu sobu i usput mu se sve vreme obraćaju kao malom detetu.) Smenjuju se edukativne rekonstrukcije scena iz života, prava sećanja, i košmari. Tako nam film pruža različite primere krajnje bizarnog i crnog humora uz jaku frojdovsku podlogu, plus slabo prikriven antiklerikalizam i antifašizam... Lopes Vaskes jednako dobro glumi i paralizovanog čoveka, i drčnog biznismena na vrhuncu moći, i malo dete – ima jedna scena koja nije inscenacija nego sećanje na detinjstvo, ali nema deteta-glumca već mi samo po njegovoj mimici shvatamo koliko godina ima lik koji predstavlja.
Iz te scene se (ja bar mislim) ispilio čitav sledeći film, Rođaka Anhelika, u kome Lopes Vaskes opet naizmenično prebiva u sadašnjosti kao sitan i neprimetan šraf Frankovog sistema, i u prošlosti, kad je bio malo dete levičara koje se nesrećom nasukalo kod fašističkih rođaka usred španskog građanskog rata. Ovde je manje bizarnosti i crnog humora a više tuge i žalosti, posebno kad je rođaka u pitanju. Film ima par scena koje su tako žestoka pljuvačina po fašistima i katoličkim sveštenicima da... ja ne znam kako je to prošlo, ali ozbiljno ne znam. Vraća se otac fašista sa fronta, ranjen, a ranjena ruka mu je imobilizirana u zig-hajl stavu i onda ga tako transportuju unaokolo. Dosta diskretnog humora ima u tome što Lopes Vaskes opet glumi dete, ali nijednom to ne prelazi u parodiju – fenomenalna je scena u kojoj ga pop preslišava a on skrušeno sedi i gleda u noge. Potpuno je potrefio stav deteta koje samo čeka da prođe pridika, podele se šamari, pa da ga puste da se vrati nečemu zanimljivom.
Poslednji film u nizu je Gaji gavrane. E, o tome sad neću da pišem jer nisam inspirisana a Gavrani su apsolutno remek-delo. Samo da kažem kako je naslov zapravo pola poslovice ,,Gaji gavrane, iskopaće ti oči" pa je lepo preveden kao Zmija u nedrima.
I šta bi ovaj film, maksimalno osmišljen, napisan i režiran, bio bez Ane Torent? Ništa i nula. Ni manjeg deteta, ni većih očiju. Prosto ti je odmah jasno kako neko može da sa sedam i deset godina snimi dva fenomenalna filma (Duh košnice i Gaji gavrane) ali šta je posle bilo... e cvrc.
Dakle, ovo je film o devojčici iz vrlo nesrećnog braka i o tome kako... ma u stvari, nek ide život, ne mogu da pišem koherentno. Ima recimo ona scena kad je mala u parku pa vidi nešto čudno (da ne spojlujem). Ili kad se igra sa lutkom i šta joj priča. Ili seanse sa nemom i nepokretnom babom. Ili sestre, starija i mlađa: ,,ja nisam imala mamu, ona je umrla pre nego što sam se rodila!" Sve scene sa kevom – ko ovde nije video Džeraldinu Čaplin, nije je video uopšte. Ili fenomenalna epizoda kućne pomoćnice (zamislite Radmilu Savićević kojoj bi malo dete tražilo da pokaže sise, da vidi kako to izgleda... e, to). Ili ona scena kad se klinke igraju pa počnu da reprodukuju roditeljski dijalog.
Boje su fenomenalno tople, mnogo crvene i smeđe, muzika genijalno odabrana (jer vesela na mračne teme), ima i politike koliko volite, za onog ko ima oči da vidi (kad na kraju najstarija sestra prepričava san... uh...) i da ponovim, Džeraldina u retko jakoj ulozi, ono, na nivou nekog ženskog lika iz Krika i šaputanja. Ali ključno je ta savršeno pogođena atmosfera nesreće i usamljenosti kakve može da doživi samo neko vrlo... mali.
I da predupredim, nisam ja to maločas gledala pa da ovoliko štrcam, prvi put sam ga gledala pre skoro šest godina...

[Albedo 0]

Kupila si me za ovaj Vrt uživanja...

[Franz Xaver von Baader]

Zmiju u njedrima imam skinutu odavno. čak sam u prvi mah pomislio da sam gledao, međutim, ne mogu se sjetiti ničega, ni jedne jedine scene. ni ovo malo što si napisala, ne govori mi ništa. bit će da ipak nisam pogledao. ali sjećam se da sam skidao prije nekoliko godina. provjerit ću to, provjerit, kad kažeš da je remek-djelo.

ja sam, posljednjih dana, pogledao nekoliko talijana. iz faze neorealizma, a te bismo komotno mogli utrpati u radnički film. zanimljivo, ni ja nisam nešto raspoložen za pisanje, pa ću samo kratko reći da sam bio oduševljen filmom Il cammino della speranza Pietra Germija (inače mi je ovo dobar redatelj, recimo fenomenalna komedija Divorzio al'Italiana). Film govori o sicilijanskim rudarima, koji zatvaranjem rudnika ostaju bez posla. pa se odlučuju na 'biblijski' izlazak u obećanu zemlju, u ovom slučaju Francusku, u što ih uvjerava prevarant sitnog formata. zaplet je kasnije 'preuzet' u domaćem filmu Sunce tuđeg neba (također prilično dobar film), s razlikom što ovdje pratimo put i nedaće grupe nakon prevare. vrlo vrlo zanimljiv film, recimo draži mi je bio od Terra trema (Visconti), koji je već ušao u klasike (o životu siromašnih ribara).

[Mme Chauchat]

@Albedo: baš mi je drago, film sve pršti od slike oca. Čekam utiske.
@Pingvin: a šta misliš koliko je grof sa ukusom za operu bio podesan čovek da snima filmove o ribarima? Pa još ni Delona nema u tom filmu!

[Mme Chauchat]

Da oživim ovaj topik dok se Patuljak ne odseli u dosadne beščetničke krajeve kakve preferira:

Gospodin Klajn, r. Džozef Louzi.

Ubi me čovek, ubi me već prvom scenom: lekar brutalno pregleda golu i vidno preplašenu sredovečnu ženu uz komentare: uši ok... zubi ok... oči ok... vilice tipično jevrejske... mimika ok...
Srećom te do pred kraj filma više nema ovakvog mučenja već se operiše suptilnijim sredstvima.
Inače vrhunski film, savršeno režiran, savršeno napisan, i jedini koji sam ikada videla da spaja onaj klasični fantastični motiv dvojnika-koji-vodi-u-smrt sa progonom Jevreja u okupiranoj Francuskoj. Alen Delon sjajan kao retko kad. Ne gledati u stanju duševne potištenosti.

i dodati. Jasno je meni što ovo nije odviše popularno - suviše se otvoreno pokazuje kako su u Francuskoj kolaboranti kolaborirali samo tako, naročito kad se radilo o istrebljivanju Jevreja. Mnogo drugačiji film od, recimo, takođe sjajne Armije senki.
I zbilja je odlična stvar imati zaplet koji bi (skoro) funkcionisao i da se ne dešava tu i tada uz ovako upečatljiv prikaz tog-i-tadašnjeg, šteta što se uglavnom to zanemaruje u istorijskim filmovima.

[Franz Xaver von Baader]

Kleina već godinama imam doma i nikako da pogledam. ali čak ti vjerujem da je odličan.

[Franz Xaver von Baader]

ponovio sam L'armee des ombres
drugi, i čuveniji, Melvilleov film o francuskom pokretu otpora. ne znam na što točno misliš "Mnogo drugačiji film od, recimo, takođe sjajne Armije senki.". pa Armija se može smatrati drugačijom; nije tipični patriotski film. nema ništa poletno, mobilizirajuće, optimistično. film se baš nekako kreće u sjenama, daleko od lijepog. otpor je ovdje predstavljen kao mučni posao, kao mračni posao.
sve je tako hladno.
Melville temu koja se obično glorificira, koja podiže narod, radi gotovo kontemplativnom. heroji pokreta otpora nisu nikakvi nadljudi, niti su veliki ratnici niti nepobjedivi. to su obični ljudi koji organiziraju male zadatke, uspijevaju i ne uspijevaju. ali imaju volju da ustraju. imaju volju da podnesu prljave tipove među sobom, one koji obavljaju prljav posao. ubojice.
da, Melville ništa ne uljepšava; tu su razni tipovi, i oni koji ubijaju. a upravo takvi su potrebni, to je otpor.

scena kada uhvate izdajnika je suluda. čitava akcija je pomno isplanirana, iznajmljena kuća na osami da se smakne izdajnik. i onda nepredviđeno, uselili su se susjedi. ne može se koristiti pištolj. njih trojica, a svima je prvi put da obavljaju ovakav zadatak. i sada razgovor kako da to obave. tip koga trebaju smaknuti sve to sluša, oni su svjesni toga. predlaže se nož, jedan od domoljuba polako puca. nije spreman na nož. uguraju ovome krpu u usta, stave ga na stolicu i vođa nalazi rješenje: ugušit će ga ručnikom.
čitava ta scena se događa savršeno mirno. svoj četvorici sudionika je to prijelomno iskustvo, ali Melville drži scenu u gotovo ravnodušnoj mirnoći usprkos što se jedan slama, a izdajnik očajava. niti ovaj histerizira kod nećkanja, niti je onaj koji očekuje smaknuće u frenetičnioj aktivnosti. gotovo onako pasivno kafkijanski čeka. ova trojica imaju volju da obave zadatak, iako je to prljavo, iako bi ga najradije odbacili. ali volja, ta volja otpora koju Melville orisava, ona ne da natrag: treba se prijeći prag. mirnoća i odlučnost.
uguše ga ručnikom. trojica mirnih pristojnih građana.

sjajan film.

[Mme Chauchat]

"Drugačiji" u tom smislu da se pokret otpora praktično ne pokazuje u Klajnu, samo kolaboranti i srazmerno pasivne žrtve.

I mene je iznenadilo koliko je film mračan i bez trunke optimizma. Posebno je bilo upečatljivo ono nabrajanje kako-je-ko-umro na kraju, sa rečenicom "jednog jutra je odlučio da ne trči" ili već kako beše; ne samo da je finalni utisak depresivan kao da su ljudi izgubili rat nego se to odustajanje od trčanja i preživljavanja meni nekako vezalo za strahoviti umor i gubitak želje za životom nakon toliko vremena provedenog u ilegalnoj borbi i uz donošenje prinudno nečovečnih odluka (kao što je ubijanje Simon Sinjore ili kad ostave druga u zatvoru).

[Franz Xaver von Baader]

"ovoga puta je odlučio da neće trčati"
da, to što kažeš, Melville drži ideju na toj liniji: ne samo da su to heroji koji su se žrtvovali u borbi sa neprijateljem, skrivali se, izlagali opasnosti, ne spavali, ne jeli itd. nego su žrtvovali i moral. obični ljudi koji su donijeli teške odluke. između ostaloga, i zato više nije trčao...

makar, makar, kako god dobro zvuči i ta teza, mora biti pogrešna. kažem "mora biti" jer Melville, iako kontemplira, mislim da naglasak daje na ustrajnosti i odlučnosti. na volji. pa i volji za životom. oni su poduzeli sve, sve ljudske napore da ustraju, da ne odaju jedni druge, da pobijede, jer vjeruju u život. u slobodnu Francusku.
tako da se tu jednostavno mora prijeći preko umora... a ako je umor, onda je to samo umor pojedinca (Lino Ventura, nakon što je ponovo uhvaćen, a ostao je bez najboljih drugova. više nije bilo izlaza, pa nije trčao ovoga puta... da ne pruži to zadovoljstvo Nijemcima - sjeti se scene kada je uhvaćen pa im Nijemci kao daju neku šansu... a onda ih kose mitraljezom. kao ona indijanska utrka sa strijelama)

[Mark]

Istina je da sam oduvek ovako zamisljao prave levicare:

Jovan Jovanovic Kolt 15 GAP 1971

[Franz Xaver von Baader]

pogledao sam Beyond Rangoon Johna Boormana
ni po čemu bitan film, onako, da se pogledati i gotovo. sličnom tematikom su se značajnije bavili Costa Gavras ili Oliver Stone i Boorman poslije njih sa ovakvim pristupom i načinom Rangoona nalikuje mediokritetu.

ali da kažem par razmišljanja, kada sam već pogledao.
prvo što mi je palo na pamet prilikom gledanja je Hegelova dosjetka da je na Istoku slobodan samo jedan. e pa ovaj Boormanov film baš potvrđuje tu genijalnu ideju. opisuje se situacija na Burmi, diktatura. godina je 1988. a neki general eto vlada već 35 godina. samovoljno. nema slobode, svi su podanici. i to u 1988-oj. od pradavnih vremena, nekoliko tisućljeća, pa do naših dana, na Istoku stare priče. slobodan je jedan, on je despot. ostali su stoka.
oni to sami znaju. marginalizirana intelektuala, bivši progonjeni studenti, oni sami pričaju da su ljudi tu eto takvi: trpe.

paralelna tema sa tom diktaturom je eskapizam shrvane Amerikanke. ona pak je doživjela hudu sudbu u slobodnoj zemlji otvorenih mogućnosti; pljačkaši ubiše njenog muža i sina. sada je umrtvljena i odlazi se omamiti na daleki istok, malo istočnog pasivnog umiranja.
međutim, u dodiru sa ovim svijetom, svijetom Istoka, gdje je huda sudba kolektivna, ona dolazi do otrežnjenja. nema više pravo sažaljevati sebe, malu pojedinačnu mrvu, kada su ovdje milijuni bacani amo-tamo. sveučilišni profesori disidenti, ovdje su svedeni na bijednike, na dodvoravanje turistima.

i naravno, zapadni čovjek, makar to bila žena, posebno Amerikanac, pokazuje zube, djeluje, bori se. u vrtlogu otpora i previranja na Burmi, jedna Amerikanka spašava sveučiličnog profesora i potiče aktivnost. Istok i Zapad su se sreli i pomogli jedno drugome: ova njih na akciju, a oni nju iz dekadentne otuđenosti i komfora.