Šta hoće Zapad ?

[Eriops]

Konkretno, pitanje vezano za prostor bivše SFRJ.
Različiti analitičari, novinari, stručnjaci, političari, daju različite odgovore, ali može se uočiti nekoliko osnovnih teza :
1. Zapad neće Srbiju u EU, primiće još Hrvatsku, a Srbiji će kao neka kompenzacija pripasti određena uloga u prostoru tzv. Zapadnog Balkana ( zemlje EX-YU  i Albanija ) , koji će činiti jednu ekonomsku i politički povezanu celinu, neku varijantu nove SFRJ.
2. Zapad će Srbiju, BIH, CG, Makedoniju , Kosovo i Albaniju, staviti pod patronat Turske, kao važnog geopolitičkog igrača, sa dobrim odnosima sa islamskim svetom i Amerikom. Turska koja bi upravljala regionom , činila bi kontrateg EU i Rusiji, koji su ekonomski, politički, a Rusi i vojni konkurenti Amerima.
3. Zapad hoće da primi Srbiju u EU, ali bez Kosova, a nije nemoguće i bez još nekih delova teritorije.
4. Zapad hoće stabilnost i ekonomski prosperitet u regiji.
5. Zapad hoće nestabilnost u regiji ; neće biti rata, ali će održavati stanje ni rata ni mira, stalnih tenzija ; u interesu im je postojanje malih, siromašnih, poslušničkih banana-državica, s kojima će lakše upravljati. Ova peta teorija, po svemu što se dešava, meni deluje najbliža istini.
6. Zapad hoće da preslika na Balkan svoj model života- multietničnost, razne slobode itd. Paradoksalno je, da dok nam puni glavu tim vrednostima, istovremeno podržava neke etnički motivisane secesije, i time trajno proizvodi nepoverenje i strah jednih nacija prema drugima.

Šta dakle, zaista hoće ?
Ako imate kakvu ideju pišite, meni je najbliža teorija pod 5.

[Alexdelarge]

sta hoce srbija od zapada?

[Eriops]

Recimo za početak, da joj ne oduzima delove teritorije.

[Alexdelarge]

otkad su to albanci zapad?

[mac]

Osnovna greška u samom pitanju je implikacija da je Zapad jedna monolitna celina. Ako bismo našu politiku bazirali na toj pretpostavci sami bismo sebe ograničili u svom delovanju.

[Eriops]

Ajde, ne pravi se naivko.
Svi znamo ko im je napravio državu, bombe i rakete SAD, nisu Albanci svojom silom napravili državu.

[Albedo 0]

EU ima problema sa primanjem novih članica, ali osnovna politička logika glasi da ako neko prestane da se širi teritorijalno ubrzo i umire. To je aksiom za velika carstva i unije. Tako da će EU kad-tad biti potrebna nova tržišta i nova radna snaga, samo je pitanje  - kada. Da li 2020. ili 2050.

Budući da im ni mi nismo dovoljni, i da je integracija Turske u stvari pravi cilj, ono što se želi jeste da se Turska sekularizuje, a ako bude sarađivala sa Balkanom a ne Iranom isla će postajati manje važan dio identiteta.

Uz to, prave se ustupci islamu na ovim prostorima, kako bi se uravnotežila globalna politika. Npr 1991. Amerikanci napadaju Irak a mediji ih okrivljuju da se oni ne bore protiv diktatora nego protiv islama uopšte, što nije ni tačno, jer njih zanimaju prije svega resursi, prvenstveno nafta.

Da bi se predstavili kao demokrate a ne antiislamski državnici, oni islamu čine ustupke, podržavaju muslimane na Balkanu ne zato što je ovo nešto posebno značajan dio svijeta (možda je i bio prije kada transportni sistemi nisu bili toliko razvijeni ali danas on definitivno nije ćuprija između civilizacija), već baš zato što je za Amerikance beznačajan. Oni ovdje pomognu svim muslimanima, i onima u Bosni i Kosovu i Albaniji bez obzira da li su stvarno u pravu, već zato da bi se predstavili kao prijatelji islama ali protivnici diktatura na Bliskom istoku. U tom smislu mi smo im neka vrsta PR kolateralne štete, briga njih za sve što se dešava na Balkanu, samo da ne pređe granice Balkana.

Dakle haos na Balkanu će nastati svaki put kad su Amerikanci u škripcu na Bliskom istoku, kada je napokon shvaćeno da su bezrazložno okupirali Irak oni su priznali Kosovo, ako napadnu sutra Pakistan otvoriće ovdje pitanje Republike Srpske ili Sandžaka kao drugi kraj klackalice.

Odgovor na pitanje šta Zapad u stvari hoće je upravo takav: neće ništa. Dođe im neki Iračanin i kaže da ga Amerikanci tuku zato što je musliman, a Ameri imaju spreman odgovor ''nije tačno, vidiš kako pomažemo bosanskim muslimanima i kosovskim Albancima''.

Naravno, i ovo je samo jedan aspekat priče, takođe se želi zatvoriti pristup Rusiji na topla mora, zbog čega su odmah krajem Drugog svjetskog rata uzeli Njemce i Japance kao saveznike. Da su ih Sovjeti preuzeli ko zna šta bi danas bilo. Amerikanci su vojnom kontrolom japanske i njemačke obale zadržali Ruse u hladnim morima, i oni nisu mogli da se npr povežu sa Južnom Amerikom, razviju trgovinu i stvarno budu sila (oni to nikad nisu ni bili, 1945. godine društveni proizvod SAD činio je 45% svjetskog proizvoda, dok je SSSR činio 3 ili 4%, kako oni mogu da se sukobe? krajem sedamdesetih je SSSR bio najbliži SADu, nešto tipa 12% dok je SAD imala 26% svjetskog  društvenog proizvoda. Oni u stvarnosti nikad i nisu bili u sukobu jer je SSSR preslab za to, kao i današnja Rusija, koja čini oko 6-7% u vrh glave svjetskog proizvoda, dok su Ameri oko 30% neprikosnoveni).

Dakle, Hladni rat je dalje trajao upravo kao pokušaj Rusa da izađu na toplo more i to je prvo pokušaj Koreje, gdje su Amerikanci uzeli primorski dio i nazvali ga Južna Koreja, koji do dana današnjeg blokira ruski prilaz moru. Dalje je nastavljeno u Vijetnamu, gdje su Amerikanci izgubili ali su ostali sve dok nisu uništili čitavu infrastrukturu i obesmislili čitav ruski projekat, jer se Nikson sastao sa kineskim predsjednikom 1971. i ovaj se tada rastao sa Rusima, pa je i Vijetnam postao besmislen jer se upravo preko Kine morao graditi trgovački put. Naravno, prije toga su Amerikanci ratovali do ludila u Vijetnamu iako niko nije kapirao zašto to čine, pa upravo zato da Rusi ne ispadnu na more.

Rusi su onda 1979. pokušali da preko Avganistana dođu do indijskog okeana, i tada je SAD podržala Bin Ladena protiv Rusa i sva euforija koja je tu vladala ima isti razlog - zatvoriti Rusiju i ne dozvoliti joj da izađe na toplo more (inače doktrina Džordža Kenana, formulisana sredinom XX vijeka).

Država Izrael takođe igra istu ulogu destabilizujući region i Rusi ni tu ne mogu da priđu moru.

AMeri su ko zna kakvim forama ubacili i Grčku i Tursku u NATO iako se ove dvije zemlje patološki mrze, ali obe kontrolišu Bosfor i Egejsko more, dakle to se moralo zatvoriti po svaku cijenu, a Evropljani su izmišljali nešto tipa Grčka je kolijevka civilizacije (iako se današnji i antički Grci razlikuju kao Kinezi i Španci) i da je moraju integrisati iako je slabije razvijena i od seljačke Jugoslavije.

Tito je tokom svoje vladavine primio oko 250 milijardi dolara od SAD samo da ne bi dozvolio izlazak Rusa na more, i odatle i naš lažni životni standard, ne zato što smo ga zaradili već što smo trošili tuđe pare, pa kad smo napokon trebali da živimo od sopstvenog rada tad smo se i raspali.

Amerikanci su kasnije željeli da osiguraju zatvaranje Jadranskog mora za Ruse, i tu je ključna bila Hrvatska i izdvajanje Crne Gore i njen ulazak u NATO. Srbija je tu nevažna.
Ona je samo važna ako bude napravila Dunav prohodnim, ako proradi veza Italija-istočna Evropa zbog čega je potrebna popravka pruge i izgranja autoputa, ulaganje u neku luku, npr Herceg Novi budući da bi autoput tu povezao Republiku Srpsku i Srbiju, ali mislim da Italijani hoće luku Bar.

Ali, sve u svemu mi prolazimo kako prolazimo jer se nismo predstavili kao važni. Jednostavno se mora imati muda na ovim prostorima ili propadaš. Ili ruska vojna baza ili američka, neutralnost je tu smiješna.

[Džek]

Drugovi, bolje rusko govno, nego američka torta!

[Mark]

Mihailo Markovic je to vec objasnio bio:

... Марковићева процена историјске улоге Слободана Милошевића је неупоредиво темељнија и прихватљивија. Она обухвата два кључна елемента: Милошевићеву националну политику и његово погрешно разумевање политике великих сила, пре свега САД, према ондашњој Југославији и Србији. Основни разлог који је довео до брзог успона Слободана Милошевића било је очекивање да ће он не само отклонити погубну поделу Србије на две мање-више издвојене покрајине и такозвану ужу Србију него и да ће решити српско питање.

Прво велико разочарење било је затварање границе на Дрини према Републици Српској 2. августа 1994. године, чиме је, по суду Михаила Марковића, Милошевићева "морална позиција постала неодбрањива" (страна 290). "Била је то" – наставља даље Михаило Марковић – "издаја сопствене браће и то из себичних мотива самоспасавања" (стр. 290). Годину дана касније, 2. маја и 4. августа 1995. године, сва велика очекивања од Милошевићеве националне политике била су неповратно изневерена. Додуше, озбиљне сумње у могућност и спремност Слободана Милошевића да све српске земље држи на окупу, под једним државним кровом, појавиле су се већ априла 1992. године када су Република Српска Крајина и Република Српска, као некаква сива зона, остављене изван новообразоване Савезне Републике Југославије. Али су тада многи тврдили, укључујући и Михаила Марковића, да није толико битно формално државно уједињење када смо ионако фактички уједињени. Тада, међутим, није запажено у чему је битна разлика између ова два статуса западних српских земаља. У случају формалног државног уједињења Војска Југославије и њени команданти имали би уставну обавезу да бране Републику Српску Крајину и Републику Српску, док у случају фактичког уједињења, ако је то уопште било уједињење, таква обавеза била би само морална и политичка.

Године 1995. Република Српска Крајина у операцијама "Бљесак" и "Олуја", по речима Михаила Марковића, "углавном је препуштена својој судбини". Било је, међутим, много горе. Слободан Милошевић не само што је Западну Славонију и Книнску крајину препустио худој судбини, него је преко Ричарда Холбрука унапред ставио до знања да не само Војска Југославија него и јединице Републике Српске Крајине, чији су команданти били његови људи, неће нападати Хрватску на њеним рањивим , границама. То је био разлог што су Фрањо Туђман и његови генерали могли слободно да нападну Западну Славонију, а нарочито Книнску крајину, јер су унапред знали да 4. корпус Војске Републике Српске Крајине, стациониран у Западном Срему и Барањи, који је располагао и већим бројем тенкова, неће напасти Осијек и Славонију.

Одавно је познато да после великог моралног пада нема више подизања. То се управо догодило Слободану Милошевићу. После издаје својих сународника у Републици Српској Крајини, маја и августа 1995. године, он више није имао шта да тражи на српској политичкој сцени. Стога је његов наступ после преговора у Дејтону крајем 1995. године у којима је убогаљио Републику Српску предајући муслиманима скоро цело Сарајево, коридор за Горажде, којим се пресеца веза Пала са источном Херцеговином, и Брчко чиме се прекида веза између источног и западног дела Републике Српске, деловао бедно и неубедљиво, иако је наводио силне градове, које је наводно задобио за Републику Српску у Дејтону.

Још веће грешке правио је Слободан Милошевић на међународној сцени, које су биле не само погубне за српске земље и народ него и кобне за њега самог. По сведочењу Михаила Марковића, већ приликом избора Добрице Ћосића за председника СР Југославије настао је спор око тога да ли према моћним страним чиниоцима треба водити "мекшу" и "савитљивију" политику, уз неопходне уступке, што је предлагао Добрица Ћосић, или "тврђу" политику, за шта је тада био Слободан Милошевић. Нама је и тада, баш као и сада, најприхватљивији био став Михаила Марковића, који се није слагао са политиком "сагињања" и "савијања", јер је био сигуран да се Американци не могу задовољити половичним уступцима него "хоће све, потпуну покорност и потпуно одустајања од националног суверенитета" (стр. 285).

По нашем суду, на међународној сцени Слободан Милошевић је показао двоструко незнање: није разабрао начин на који се преговара и извршава договор између представника различитих држава и није схватио на који начин велика, а нарочито супер сила поступа с мањим, полузависним државама. Као врхунски играч на унутрашњој сцени, што је и показао у обрачуну са Иваном Стамболићем 21. септембра 1987. године на осмој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије, Милошевићу се чинило да се на исти начин углављују договори и послови на међународној сцени. Зато је и покушао да 23. марта 1991. године у Карађорђеву са Фрањом Туђманом углави поделу Босне и Херцеговине између Србије и Хрватске, као што је то још једном учинио на чувеној салвети приликом обеда са Туђманом за време разговора 14. новембра 1991. године у Карађорђеву. Такође су он и Добрица Ћосић јуна 1992. године повукли ЈНА и предали Туђману Дубровачку жупу а да у том часу нису ништа добили за узврат, изузев магловитог обећања да ће Превлака, Барања, Вуковар и Западни Срем бити у саставу СР Југославије, што је Туђман првом приликом у Дејтону једноставно порекао.

Друга велика Милошевићева заблуда била је да са представницима једине преостале супер силе може углављивати било какав поуздан и трајан договор, после којег би њега и земљу коју представља оставили на миру. Први такав непоуздан договор било је пристајање Слободана Милошевиће марта 1992. године на тзв. Венсов план по којем се ЈНА повукла са територије Републике Српске Крајине да би била замењена УНПРОФОР-ом. Он је чак убеђивао несрећне Крајишнике да ће туђа рука да их боље брани од властите, као да се то икада и игде у свету већ догодило. Тада још није знао, што ће сазнати крајем марта 1999. године, да се Косово брани у Книну, а Београд у Окучанима, на шта смо га јавно упозоравали још од 1994. године. Јер, да је 1999. године Книн и даље био у српским рукама, нико од нас не би тражио Косово.

У својој књизи "Правила ћутања" Момир Булатовић описује, а Михаило Марковић то преноси, како су на самом крају преговора у Дејтону разговарали Слободан Милошевић, Ворен Кристофер и Ричард Холбрук. Слободан Милошевић је том приликом рекао Кристоферу како су у досадашњој историји наше две земље увек биле пријатељи и савезници, да би потом пружио празан лист папира и замолио га да напише услове које наша земља треба да испуни ради остварења овог циља. Кристофер је погледао тај празан лист хартије, одгурнуо га и рекао: "Ви изгледа, још увек нисте све схватили. Нема посебних услова које ћемо вам задати и ви их испунити. Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује."

Марта 1992. године када је прихватио Венсов план за Републику Српску Крајину и средином 1995. године када је издао и препустио худој судбини наше сународнике у Источној Славонији и Книнској крајини, он то још увек није знао, иако су га дириговани западни медији већ тада називали ,,касапином Балкана". Крајем 1995. године у Дејтону где је учинио силне уступке муслиманима и тиме убогаљио Републику Српску, а све у нади да ће се умилити Американцима, он то још увек није схватао, док му то Кристофер није потанко објаснио. А када је марта 1998. године уцењен ратом уколико, практично, не преда Косово и Метохију, неочекивано сазнање које је стекао на крају преговора у Дејтону није му више било ни од какве користи. После свега што се до 2003. године догодило Слободану Милошевићу нужно се поставља питање: Да ли би он марта 1992. године први пут попустио пред захтевима Американаца да је знао да ће бити изручен и скончати у Хагу? Сигурно не би – свако ће данас тако одговорити.

[mac]

Drugovi, bolje rusko govno, nego američka torta!

Otkud ti ideja da bismo dobili parče američke torte čak i kada bismo to i tražili? Liberalni kapitalizam je dobar samo ako si bogat.

[---]

ovakve stavove je moj drug terorista objasnio jednostavno: možda ti nisi za rat, možda je rat pogrešan, ali kad je već počeo, onda ZGAZI NEPRIJATELJA!

[Džek]

Mac, samo sam izneo citat... i koliko mogu da procenim, dalekovid citat. Ostaje nam samo -rusko ... 

[scallop]

Nit' je torta torta, nit' je govno govno.

[Cornelius]

Nit' je torta torta, nit' je govno govno.

Reklo bi se da je u oba slucaja - torta od govana sa slagom.

[Franz Xaver von Baader]

je li ova neplodna kuknjava simptom trenutne srbije?
jebote, kud god se okreneš, zbunjeni srbi: te što hoće zapad, te tko je kriv za raspad jugoslavije, te snimaju bedaste malodušne filmove (vidi SF "od rođenja nas jebu")

paradoksalno - još najveća JAJA pokazuje alexdelarge; tihi, mirni, pristojni, povučeni, "non-stop-citiram-i-linkam-tuđa-mišljenja" alex; što srbi hoće... (od zapada ili bilo koga i čega)? to je pitanje

alexdelarge je, u temeljnoj stvari, NADRASTAO ove zbunjole

kada prestanete snimati tako bedaste filmove, koji se podmeću za kritiku društva, a zapravo su perpetuiranje situacije protiv koje se kakti dižu, dok dakle ne odrastete i ne izađete iz anakronog mišljenja (oslanjanje na nekoga tamo, na Velikog-Drugog koji tobože treba biti pravedniji; dok je u glavama ta zacementirana društvena stratifikacija pripadna feudalnoj epohi "jebu me od rođenja" ili u prijevodu, ne mogu izaći iz nametnutih okvira: tu sam a ONI su tamo i jebu me),
ne očekujte vedrija vremena

[Eriops]

Mudrijašu, evo da ti ja ukratko odgovorim šta mi, barem neki, hoćemo od
Zapada : Da nam se skine više sa neke stvari.
Isto važi i za tebe.

[Loni]

   Tačan odgovor je broj 3, ali su malo bezobrazno inicirao da bi Srbija pored Kosova mogla izgubiti još neki deo teritorije.
   O tome nema nikakvog govora.

   Jedini problem Srbije jeste Kosovo i u to u proteklih 70 godina.

   Ostali problemi ne postoje. Biće Srbija izdeljena na regije, ali šta s tim? Sve evropske zemlje su takođe izdeljene na regione. To sa separatizmom nema veze.
   Sandžak će zauvek ostati u Srbiji i to će biti neka tačka paralele sa Republikom Srpskom.
   Ako se Banja Luka isuviše osili, Novi Pazar će joj vratiti istom merom. Kad Banja Luka popusti i Novi Pazar će da popusti.
   Sve u svemu ovo će biti trajni klinč, ali će i RS i Sandžak ostati u postojećim granicama.

   Vojvodina će zauvek ostati u Srbiji. Sama autonomija biće beznačajna ako cela Srbija uvek bude prozapadna i proevropska.
   Međutim ukoliko se desi, kao što se na jednim izborima desilo, da Vojvodina glasa isključivo za prozapadne stranke, a ostatak za rusofilske, onda će zapad podstaknuti veći stepen autonomije, ali to je sve.

   U svakom slučaju, posle odlaska Kosova, Srbija će uvek imati 77 000 km kvadratnih. Za to bar nema briga. 

[Eriops]

Hm, prilično idealističko shvatanje. U principu ovo čitam, kao ,, ako budemo dobri, nećemo vas dirati ''. Ali deset godina smo dobri, i dalje nam lupaju šamare. Otud je i moje pitanje, priznajem više ne razumem šta oće od nas.
Kad smo silni i protivimo se- ne valja. Kad smo kooperativni i sve prihvatamo- ne valja. U čemu je kvaka ?

[mac]

Srbija će izgubiti Kosovo samo ako ga sami Srbi zature. Ako Srbi znaju gde da ga potraže onda Kosovo neće nikad biti izgubljeno.

[Джон Рейнольдс]

Postoji i još nešto za razmišljanje. Kad je neko pokoran i kooperativan to tačke mazohizma, zašto bi ga bilo ko, kamoli beskrupulozni Zapad, tretirao kao sebi ravnog? Srpski političari, kao i deo javnosti, sebe doživljavaju kao inferiorne prema Zapadu i samim tim su neozbiljan pregovarač.

Zašto poštovati nekog ko pre svega ne poštuje sebe? To ne biva ni u svakodnevnom životu, kamoli politici gde je sila i te kako bitan faktor.

[Loni]

   Kvaka je u tome što je Srbija tokom 90-tih stala na stranu alterglobalista protiv Amerike i EU.
  U to doba Alkbanci svesno ljube skute njima.

  I zna se ko mora da bude nagrađen.
  Da je svako od nas direktor preduzeća i da ga jedan radnih stalno vređa i  ponižava, da otvoreno staje protiv njega (A Sloba, Mira i Šešelj imali su želju da ceo Balkan napujdaju protiv zapada) a drugi radi, štp mu kažeš, normalno je da ćeš ti kao moćan da staneš na stranu druroga.

  Odluka o nezavisnom Kosovu pala je još 1999. Pre toga za Kosvoo je navijalo par zemalja. Posle greške sa etničkim čišćenjem, većina zemalja sveta saglasila se tajno s tim, što se i sad vidi.
  Kosovo je  dakle otišlo TADA.

  I ne vidim kako to misliš Srbija je kooperativna. Ja ne vidim da je jako kooperativna po priznavanju Kosova.

  Bila je kooperativna samo po pitanju izručenja ratnih zločinaca, ali to je bio uslov za kredite i beli šengen.
  Što se EU tiče mislim da to s Kosovom neće moći. Niko Srbiju neće terati da prizna Kosovo, ali će morati da se ponaša bar kao Irska.
  Da ne zatežu oko tog pitanja i ne vrše polarizaciju Evropske Unije oko toga.

[Meho Krljic]

Code Select Expand

Odluka o nezavisnom Kosovu pala je još 1999. Pre toga za Kosvoo je navijalo par zemalja. Posle greške sa etničkim čišćenjem, većina zemalja sveta saglasila se tajno s tim, što se i sad vidi.
   Kosovo je  dakle otišlo TADA.


Ovo i nije netačno, ali ono što boli je da je faktičko etničko čišćenje izvršeno od strane kosovskih Albanaca i da su oni sa Kosova proterali preko 200,000 ljudi. Nije tu neobično da se u Srbiji zaključuje da postoje dvostruki standardi zapada.

[---]

mene kopka kakav bi bio scenario jednostrukog, pravednog standarda...

[scallop]

Neka bude i nepravedan, ali standard.

[Meho Krljic]

Ja znam kako bih rešio situaciju na Balkanu primenom jednostrukog standarda - jedan bacač plamena za sve naciije. Zvali bi me masovnim ubicom ali sigurno su u njegovo vreme i Aleksandra Velikog nazivali sličnim imenima.

[---]

ja sam stari kominternovac, mislim da bih svakome dao državu, ko god oće može da se otcepi.

[Loni]

Tačno je i to.
Razlika je u tome što su Albanci radili zastrašivanja i proterivanja mic po mic.
Ove godine u jednom selu neko ubijen, sledeće godine u drugom, pa pretnje itd.

Kod Slobe je to sve bilo u roku od mesec dana.

No nezaboravimo da je pored proterivanja do iseljavanja dolazilo i zbog bekstva od pasivnih krajeva.
To se dešava u svim srpskim selima i mestima osim par najvećih gradova.
Ljudi napuštaju sela i besperspektivne palanke i dolaze u Beograd.

Na Kosovu su imali duplu motivaciju.

Država ništa nije radila da Srbi ostanu dole, da rade i egzistiraju decenijama unazad.
I iz Majdanpeka, Bora, Zaječara, Užica beđe u Beograd, a kamoli da neće sa Kosova.

No ja i dalje mislim da razlog za odvajanje Srbije i Kosova ne treba toliko tražiti u prošlosti. Osnovni razlog je taj što bi nam razdvojenima bilo bolje i manje komplikovano. Naročito ako budemo svi deo EU gde će jedine razlike biti one jezičke.

[Meho Krljic]

Ne, bre, ja pričam o raseljavanju koje se desilo tokom i posle NATO intervencije 1999. godine i o preko 200,000 ljudi koji su tada ušli u užu Srbiju i stekli status interno raseljenih lica. Dakle o čistom, intenzivnom etničkom čišćenju. E, sad, naravno da neko može da tvrdi da su Srbi samo zapalili jer su se plašili da će ih Albanci maltretirati u odmazdu za etničko čišćenje koje su Srbi pokušali prvi, ali rezultati su i dalje tu - Kosovo je etnički očišćeno od Srba (barem njegov centralni i južni deo uz po neku enklavu) i njihov povratak tamo jeizuzetno spor i težak. Nešto slično kao što imaš u Republici Srpskoj...

[Loni]

Hm...
To je već problematično jer najpre treba odrediti da li su ljudi bežali od OVK ili od bombi.

Ako su bežali od OVK to već ide Albancima na dušu, ali treba preispitati onda zašto je uopšte i nastala OVK.
Iz velikog nezadovoljstva albanskog naroda, koji nije imao pravo na policiju, rad u javnim službama. Na celom prištinskom univerzitetu studirali su Srbi iz centralne Srbije.

U svakom slučaju ovako možemo do sutra, ali jedino po meni dobro rešenje je da i Srbija i Kosovo uđu u jedinstvenu EU bez granica, da svako ima pravo na reprezentaciju, jezik, vladu...

[lilit]

Ne, bre, ja pričam o raseljavanju koje se desilo tokom i posle NATO intervencije 1999. godine i o preko 200,000 ljudi koji su tada ušli u užu Srbiju i stekli status interno raseljenih lica. Dakle o čistom, intenzivnom etničkom čišćenju. E, sad, naravno da neko može da tvrdi da su Srbi samo zapalili jer su se plašili da će ih Albanci maltretirati u odmazdu za etničko čišćenje koje su Srbi pokušali prvi, ali rezultati su i dalje tu - Kosovo je etnički očišćeno od Srba (barem njegov centralni i južni deo uz po neku enklavu) i njihov povratak tamo jeizuzetno spor i težak. Nešto slično kao što imaš u Republici Srpskoj...

Povratak će više biti otežan time što je dobar procenat Srba s Kosova, za razliku od onih iz Bosne ili Hrvatske, finansijski & legalno "regulisao" svoje napuštanje rodne grude. Ovde se ograđujem i kažem da mislim prvenstveno na Srbe iz kosovskih gradova (ne znam kako je po selima), pošto ne znam nijednu osobu s Kosova, a da to nije odradila i kupila nekretninu u užoj Srbiji. Prihvatam da mi uzorak nije reprezentativan.

[Meho Krljic]

Pa mislim da je to dosta uporedivo sa preseljenjem iz RS koje je isto regulisano određenim kompenzacijama. Nek me isprave ako grešim.

[lilit]

Pa mislim da je to dosta uporedivo sa preseljenjem iz RS koje je isto regulisano određenim kompenzacijama. Nek me isprave ako grešim.

Hm, moj uzorak govori drugačije, al ne znam kako stoji generalna statistika.
Albanci imaju pametnu politiku pošto znam da su ljudi stan u centru Prištine prodali i kupili isti takav u centru Beograda.

[Meho Krljic]

Ja nemam sa sobom statistiku ali sećam se da sam pre neku godinu sedeo na prezentaciji koju je UNHCR radio a koja je pokazivala studiju koju su opet uradili nezavisni konsultanti hajrovani od strane UNHCR i uz pomoć našeg Komiteta za izbeglice i da se ona bavila ekonomskim i socijalnim položajem reaseljenih i da je u njoj znatan deo IDP-a sa Kosova bio stambeno i materijalno neobezbeđen. Videću mogu li da je nađem onlajn.

Edit, evo našao sam studiju Grupe 484 iz 2001. godine koja nešto govori o tome:

The far majority of the IDPs in Serbia live in private housing (over 90%) and less than 10 per
cent live in collective centres. Additionally, the displaced Roma live also in mahalas and shanty
towns. It is fair to state that of all the ethic groups displaced in Serbia and Montenegro, the
Roma live in most precarious conditions. They are sometimes included in international aid
schemes, but their marginalisation in society weakens their access to many other services. On
the other hand they have sometimes "advantage" to other displaced groups in that they are
generally able to integrate within the resident Roma communities.8
With other displaced groups, for example Serbs, this is often far less easy. This is due to many
reasons, such as isolated locations of collective centres, reluctance for integration from the side
of the displaced, but also because of negative impression of IDPs among local population, which
is often also quite evident. The reasons for the last-mentioned are multiple, such as the
perceptions that these people were supporters of Milosevic and are to be blamed for the war in
Kosovo; that they possess a threat to local communities by competing of the few jobs available
and by being an additional burden to already over-stretched community services, etc. That a big
proportion of the IDPs are located at municipalities where industries are now almost in
standstill, such as Kraljevo and Kragujevac, is further aggravating the situation. Many IDPs
have settled in these two municipalities because they have friends or relatives there, who moved
into these places in the 1960s, 70s and 80s, when there was plenty of work. Now the situation in
completely different and the newcomers from Kosovo constitute a further strain to the capacities
of the communities.9

Although the majority of the IDPs live in private accommodation, the lack of housing remains
one of the main problems. One also has to recognise that there is a variety of "private
accommodation", and only a small proportion of displaced have secured their own housing. The
far majority is living with their friends and relatives, or in rented accommodation. Living a long
time in someone else's home is difficult and problematic, so people try to rent their own flats.
The main problem is of course finding sufficient amount of money for rent and living costs; this
is why many IDPs do not actually perceive private accommodation a better alternative to living
in a collective centre. In fact there is a continuous lack of places and room in collective centres,
as IDPs from private accommodation want to (or are forced to) move to some collective centre
due to fact that they can not afford to pay rent and living costs any more. It is clear that there is
no possibility of thinking about "long-term prospects" when you can not find money for this
month's or next month's rent and other living expenses. Many are forced to move to cheaper
and cheaper places, conditions of which are sometimes far from proper, lacking running water,
bathrooms, heating, electricity, etc. 10 Insecurity and constant necessity to find short-term
solutions are certainly not helping the IDPs to find any permanent solutions for their situation
and lives.

Boldovao sam najbitniji deo.

[džin tonik]

sto ne odu u italiju cistiti kenjare? i zasto bi se trebali vracati na kosovo ili gdje god? to ne razumijem.
srbija je nametnila rat svojim susjedima, bacila ih najmanje 20 godina unazad, ucinila milijarde stete i sad bi ih opet trebalo primiti pa sve iz pocetka? ma bjezte.

[Meho Krljic]

Identičnom logikom možemo da kažemo da su i Albanci proter(iv)ani sa Kosova mogli da odu u Italiju da čiste kenjare i da ostave Srbima Kosovo na kome su ovi stolećima unazad uspostavili kulturni identitet prostora (manastiri, crkve, spomenici, škole, pičke materine) a da su Albanci nametnuli rat osnivanjem terorističke organizacije koja je napadala regularne oružane snage međunarodno priznate države. Opet pitanje standarda itd.

Plus, naravno, "zašto bi se neko vraćao na Kosovo? To ne razumijem" deluje kao neobično neupućeno pitanje. Postoje vlasnički osnovi za povratak, mnogi IDP-jevi imaju nekretnine tamo, kao i drugu imovinu u koju su ulagali sredstva, plus tu je naprosto pitanje slobodnog kretanja teritorijom koja je do 2008. i formalno bila ničim u pitanje dovođeni deo Srbije, dakle pitanje osnovnog ljudskog prava verifikovanog poveljama i rezolucijama UN.

[---]

dakle, pravedno bi bilo da nam je zapad pomogo da izrokamo teroriste i zavedemo strahovladu

[Meho Krljic]

Ko uopšte očekuje pravdu u međunarodnim odnosima? Osim zabludelih, naravno... Tema ovog topika je više ta neka srpska večita zapitanost "šta uopšte taj jači od nas hoće od nas?", dakle ne pitanje pravde već više nagađanje volje dominantnog u odnosu dom-sub. Naravno, uvid u BDSM seksualne prakse nas uči da je upravo nedorečenost volje dominantnog temelj njegove dominacije. Sub prihvata, žudi da zadovolji volju Doma, ali sve bi to bilo isuviše lako kada bi mogao da je zna. Dominacija se sastoji u držanju submisivnog u večitom stanju nagađanja šta je volja dominantnog a ne u prostom njenom ispunjenju. Ova fludinost odnosa omogućava dominantnom da večito drži submisivnog u potčinjenosti jer ne postoji referentna ravan na koju bi sub mogao da se pozove, ne postoji "objektivna" pravednost u njihovom odnosu koja bi omogućila submisivnom da procenjuje svoju vrednost nevezano za Dominantnog.

[džin tonik]

zasto bi jedno kosovo dozvolilo da mu se pod krinkom slobodnog kretanja pod krov vrati jedno od najvecih zala 21. stoljeca, fasisticka srbija?
srbija nije odustala od svoje ekspanzionisticke politike i jedino ispravno sto zapad moze uciniti je beskompromisna izolacija.

[---]

eh, sad, proterani sa kosova su fašisti... nemoj tako, druže, to su radnici i poštena inteligencija, kao ti i ja.

[Meho Krljic]

Ali isto može da se kaže i u suprotnom smeru: zašto bi Srbija na svojoj teritoriji trpela Albance koji su em najduže u Evropi držali staljinistički orijentaciju u matičnoj državi, em su kasnije uspostavili odnose sa radikalnim islamistima, em imaju dokazane veze sa organizovanim kriminalom u zapadnoj Evropi i Americi? Zašto im ne dati priliku da se spoje sa maticom kroz mirno preseljenje u Albaniju?

[džin tonik]

moze, naravno, ali to nista ne mijenja na cinjenici da srbiju treba svesti na jedan agrarni zemljutak od beograda do nisa.
pa kad ozdravi...

[Meho Krljic]

To što svoje mišljenje predstavljaš kao činjenicu je rupa u tvojoj argumentaciji. A to što pričaš o ozdravljenju znači da si romantik  Moje fantazije o uništenju svega što ovde postoji su mi ipak draže ako već fantaziramo. 

[džin tonik]

tvoje demokratsko pravo, no, obrati paznju da nema potrebe igrati se bacacom plamena po cijelom zapadnom balkanu.
svi profesionalni srbi nasli su se u jednoj zemlji.

[scallop]

Zosko, dobro je što nas povremeno podsetiš s čim imamo posla.

[džin tonik]

posla? sumnjam. ne vidim da ste u skoro vrijeme ista okupirali da radi za vas dok vi srbujete.

[Meho Krljic]

Da ne bude zabune, ja uvek smatram da treba krenuti od Srbije, ali to ne znači da prema Kosovu, Albaniji, Crnoj Gori, Hrvatskoj ili Sloveniji (Bosni i ne priznajem) gajim lepa osećanja. Mada nisam zaljubljen ni u Evropu itd... Već sam objasnio zašto mislim da su Srbi ovde najveće budale, ali to su ipak tek stepeni jedne žalosne gradacije.

[džin tonik]

... ja uvek smatram da treba krenuti od Srbije, ali to ne znači da prema Kosovu, Albaniji, Crnoj Gori, Hrvatskoj ili Sloveniji (Bosni i ne priznajem) gajim lepa osećanja. ...

govoris mi iz duse.

[Albedo 0]

I ja uvijek krećem od Srbije, a to je negdje od Knina pa dalje na zapad.

[varvarin]

  Tačan odgovor je broj 3, ali su malo bezobrazno inicirao da bi Srbija pored Kosova mogla izgubiti još neki deo teritorije.
  O tome nema nikakvog govora.

Tvoja ubeđenost je dirljiva.
Ja sam nacionalista, voleo bih da je tako, al moram da te pitam - da li si ikad razmišljao o  rečima onog Sokrata: ZNAM DA NIŠTA NE ZNAM?

[džin tonik]

I ja uvijek krećem od Srbije, a to je negdje od Knina pa dalje na zapad

kud svi turci tu i mali dobrivoje!