Japanofilija ili Nipofilija?

[C Q]

www.youtube.com/watch?v=fMHj3U3-RA4&list=PLYvkZSo6TlarE9jX7OPMC9uzFCd2FefQk&index=3

[Meho Krljic]

 Black Miss Japan fights for race revolution

Tokyo (AFP) - Ariana Miyamoto entered the Miss Universe Japan beauty contest after a mixed-race friend committed suicide. And she endured abuse after winning the crown because of her skin colour. Far from being put off by the backlash, Miyamoto resolved to use her new-found fame to help fight racial prejudice -- in much the same way British supermodel Naomi Campbell broke down cultural barriers in the fashion industry a generation ago.
"I'm stubborn," said Miyamoto, the daughter of a Japanese mother and black American father, who turned 21 on Tuesday.
"I was prepared for the criticism. I'd be lying to say it didn't hurt at all. I'm Japanese -- I stand up and bow when I answer the phone. But that criticism did give me extra motivation," she told AFP in an interview.
"I didn't feel any added pressure because the reason I took part in the pageant was my friend's death. My goal was to raise awareness of racial discrimination," added Miyamoto, who was bullied as a schoolgirl growing up in the port town of Sasebo, near Nagasaki.
"Now I have a great platform to deliver that message as the first black Miss Universe Japan. It's always hard to be the first, so in that respect what Naomi Campbell did was really amazing."
Social media lit up after Miyamoto's victory in March, many critics complaining the title should have gone to what they called a "pure" Japanese, rather than a "haafu" (the Japanese pronunciation of "half", a word used to describe mixed race). 
Miyamoto, who turns heads in Japan with her caramel skin and height of 1.73 m (5 ft 8 ins), admitted she has had to toughen up.
"I used to get bullied as a kid but I've got mentally stronger, to protect myself," said the model, whose first language is Japanese, screwing up her nose in mock horror when handed an English menu by a waitress.
"When I was small I stood out and always felt I had to fit in with everyone. I'd try not to bring attention to myself, but now I say what I feel. I do things my own way.
"I want to start a revolution," Miyamoto added with a laugh. "I can't change things overnight but in 100-200 years there will be very few pure Japanese left, so we have to start changing the way we think."
- 'Shock of the new' -

The hostility Miyamoto faced sits at odds with a government-sponsored drive to promote the country overseas as "Cool Japan" and entice foreign tourists for the 2020 Tokyo Olympics.
Some point to the success of mixed-race celebrities such as Rola -- a model of Bengali, Japanese and Russian descent -- and half-British singer and actress Becky as proof of Japan's openness to change.
"It's possible that some conservative people might feel Ariana Miyamoto doesn't fit the traditional Japanese image to represent the country," said psychologist Yoko Haruka, a regular on Japanese TV.
"It's just the shock of the new. But she certainly has the chance to be a pioneer, and it's an excellent opportunity for Japan to become more globally aware."
Miyamoto argues that any shift still favours Caucasian or Eurasian lineage in an overwhelmingly homogenous country, where multi-racial children make up just two percent of those born annually.
"In Japan there are hardly any black models or TV personalities," she said. "Most celebrities are like Rola or Becky. Hopefully I can help create a Japan where anyone can make things happen."
Should Miyamoto win the Miss Universe finals later this year, she would spend a year living in splendour at New York's Trump Towers -- and her influence over issues close to her heart, which also include gender identity disorder, would be greatly enhanced.
But despite her noble intentions, Miyamoto has no plans to run for political office just yet.
"I'd like to use my position to become a leader," she smiled. "I'm like a sponge -- always absorbing new things. But I haven't thought too deeply about politics yet. It's still a bit early to think about becoming Prime Minister!"

[Meho Krljic]

Move Over Hello Kitty, This Sanrio Food Shits

[Meho Krljic]

Anime Actor's Cocaine Arrest Proves You Should Never Do Drugs in Japan

[Perin]

Dobro me podseti: u Banja Luci, 31.10.2015, u 19h, u gradskom pozorištu "Jazavac" održaće se veče japanske kulture i japanskog sporta. Obzirom da sam...uslovno rečeno, saradnik na organizaciji ove manifestacije, bilo bi lepo da narod iz ovoga kraja podrži malo tu manifestaciju

Biće prisutan čqk i zamenik japanskog ambasadora, biće promocija maketa japanskih građevina, štand sa knjigama japanskih autora, predavanja, prezentacije Nanbudo japanske borilačke veštine....slobodno svrnite

Sent from my Samsung Galaxy Note 4

[Meho Krljic]

Explaining the Biggest News in Japan: a Boy Band Apology

[Meho Krljic]

     The Insanely Confusing World of Japanese Addresses

[Meho Krljic]

Japan Is Trying To Destroy Tattoos [Update]

[Аксентије Новаковић]

Господине Крљићу, драго ми је да делимо интересовање за Јапан. 

http://srbin.info/2013/11/24/starosedeoci-japana-su-bili-beli-samuraji/

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=256

[Аксентије Новаковић]

Ставићу овде јер је реч о Јапанкама.

http://lemondediplomatique.hr/japanke-u-borbi-za-ravnopravnost/

Japanke u borbi za ravnopravnost
Johann Fleuri
Gotovo dvije od tri žene u Japanu okončavaju svoju karijeru kada postanu majke. To je jedan od razloga zašto ta zemlja stoji jako loše na svjetskim ljestvicama rodne ravnopravnosti, ali i uzrok japanskih demografskih problema. Usprkos pojedinim vladinim mjerama koje zadnjih godina teže poboljšati situaciju, tržište rada i dalje ostaje jednim od glavnih mehanizama diskriminacije žena u toj zemlji

Mori Tomoko (37) aktivna je žena koja se ugodno osjeća u svojoj koži. Živi u Tokiju i radi u komercijalnoj službi velike američke hotelijerske grupacije. Ponosno govori o tome kako je nedavno dobila promaknuće i postala menadžerica. "Moje radno vrijeme znatno je produljeno, ali zadovoljna sam. Moje mi je poduzeće ukazalo povjerenje." Odnedavno udana, voljela bi imati dijete prije četrdesete godine. Ipak, stidljivo nam povjerava: "To bi mi moglo zakočiti karijeru".

Japanke, čini se, i danas moraju birati između posla i majčinstva. Gospođa Mori pokušava ne dramatizirati: "Kad bih mogla istodobno dobivati podršku države i sačuvati svoju plaću i položaj, mogla bih imati dijete..." No, kao protiv svoje volje, istoga trena pokazuje rezerviranost i na koncu zaobilazi temu. U Japanu, žena koja postane majka nema mnogo šansi da joj se povjere odgovorne pozicije: rukovodioci tvrtki smatraju da su majke previše zaokupljene onime što se događa kod kuće.

Statistika je neumoljiva: dok Japanke nikada u većem broju nisu završavale visoke škole, 60 posto njih prestane raditi kada rode svoje prvo dijete. U trideset godina njihov se profesionalni položaj znatno pogoršao: tek nešto više od 44,2 posto žena ima stabilan posao s punim radnim vremenom, naspram 67,9 posto koliko ih je bilo s tim statusom 1985. godine. Usporedbe radi, broj onih koje rade skraćeno radno vrijeme strelovito se popeo, s 28,5 posto 1985. godine na 43,9 posto 2015. godine.

Vlada Shinza Abea tvrdi da je to pitanje jedan od njezinih prioriteta. Premijer je u ožujku 2014. godine formirao vijeće za promociju zapošljavanja žena. Još u travnju 2013. godine vlada je usvojila "Deklaraciju o aktivnostima za društvo u kojemu žene briljiraju" i pokrenula nešto što je nazvano "Womenomics". Cilj je da do 2020. godine na odgovornim položajima bude 30 posto žena. Zasad su daleko od te brojke. Trenutno je svega 64 posto žena radno aktivno (uključujući skraćeno radno vrijeme) naspram 84 posto muškaraca.1 Kad bi ženska zaposlenost bila jednaka onoj muškaraca, "radna snaga porasla bi za 14 posto", ističe Takegawa Keiko, glavna ravnateljica vladina ureda za ravnopravnost spolova.

Još od zakona o jednakosti spolova donesenog 1987. godine, Japanke su aktivnije u osvajanju poslovnog svijeta. Njihova stopa ukupne zaposlenosti bila je 1985. godine tek 53 posto. No većina ipak odlazi s položaja čim na svijet donesu dijete, a samo 11 posto njih zauzima odgovorne položaje.

Žensko sveučilište u Tokiju provelo je 2011. godine anketu među pet tisuća žena kako bi se shvatilo zbog čega odustaju od studija. "Prvi navedeni razlog, daleko najzastupljeniji (63 posto odgovora) bio je manjak poslovnih perspektiva", objašnjava Osawa Machiko, direktorica Sveučilišta. "Najambicioznije su prve koje odlaze." Od ostalih razloga tu su podizanje djece (32 posto), koje je postalo kompliciranije zbog nedostatka mjesta u jaslicama, te njega o starome roditelju (38 posto), koja često pada upravo na ženu.

Ova se situacija također objašnjava sramnom diskriminacijom, koja je rezultirala time da je Svjetski ekonomski forum klasificirao Japan na 104. mjesto od 142 zemlje s obzirom na jednakost muškaraca i žena.2 Ograničene na niže poslove, svjesne da će, premda su im sposobnosti iste, muškarac uvijek napredovati prvi, žene postaju ogorčene.

Stručnjakinja za historijsku sociologiju i rodne studije na Sveučilištu u Osaki, Muta Kazue ne okoliša: "Japansko društvo ima strukturni problem prezira i manjka poštovanja prema ženama. Promidžba ženskog rada uzalud je bila dio službenih politika, jer se žene i dalje jedva smatraju punopravnim aktericama u svijetu rada. A udio privremenih ugovora i dalje raste. (...) Siromaštvo žena predstavlja ozbiljan problem, baš kao i zlostavljanje."3

Muta Kazue već niz godina brani ženska prava. Godine 1989. podržala je radnicu koja je podnijela tužbu protiv kolege zbog uvredljivih istupa i glasina koje je proširio o njezinu seksualnom životu – to je prva javna afera seksualnog uznemiravanja u Japanu koja je završila suđenjem. Naposljetku, upravo zahvaljujući ovom sudskom postupku, u javnom diskursu se ukorijenila riječ sekuhara ("seksualno uznemiravanje").

Prema policiji, 2013. godine je prijavljeno 21.089 slučajeva, to jest dvostruko više nego 2002. godine. Prema procjenama nevladine organizacije Matahara Net, jedna od četiri žene je žrtva uznemiravanja zbog planiranja majčinstva ili zato što ima dijete niske dobi. Iako postoji plaćeni porodiljni dopust, u stvarnosti se njime koristi malo žena (17 posto) jer trpe pritisak nadređenih. Skovan je specifičan pojam: matahara, "majčinsko uznemiravanje". Postao je popularan otkad je 2014. godine jedna Japanka od 37 godina odlučila osnovati udrugu za obranu žena koje ga trpe.

Osnivačicu Matahara Neta, Osakabe Sayaku, poslodavac je tjerao na prekovremeni rad usprkos trudnoći i bolovima u trbuhu. Pritisci i stres uzrokovali su joj dva uzastopna spontana pobačaja. "U Japanu, poslodavci prozivaju žene koje žele iskoristiti pravo na porodiljni dopust, a kolege ih napadaju", objašnjava ona. "Sve dok ne puknu." Dan nakon svog drugog pobačaja dala je ostavku i podnijela tužbu. "Bila sam tako tužna. Tvrtka me toliko ljutila. Postupali su sa mnom kao s lažljivicom i pokušali su iskriviti činjenice na sudu, dok sam žrtva zapravo bila ja."

Otkako javno govori o ovom problemu, brojne žene su se prepoznale u njezinu svjedočenju. Već je 180 njih povjerilo svoje priče njezinom NVO-u, potvrđujući učestalu praksu dijela poslodavaca: uvredljivi istupi, nepravedni otkazi, itd. Ta vrsta postupanja još je češća u slučaju radnica s nesigurnim radnim mjestima (približno jedna od dvije zaposlenice) kao i u određenim zanimanjima: kod bolničarki, učiteljica, njegovateljica, uredskih zaposlenica. "To je samo vrh ledene sante", navodi mlada žena. "Svaki dan primamo sve više svjedočanstava, iz svih dobnih skupina i sektora djelatnosti. Većina žena ne shvaća da su žrtve uznemiravanja. " U zemlji gdje ne postoji "ne", mnoge trpe u tišini.

Jednom kad te buduće majke prestanu raditi, "nemaju drugog izbora nego prekinuti svoju karijeru", zaključuje Osawa. "Kad nakon poroda žele nastaviti s radom, imaju pristup samo nesigurnim poslovima. Njihove su sposobnosti poništene."
Ograničeni programi

Vlada poziva Japanke da preuzmu inicijativu, ali većina ih nije spremna. "Imaju sposobnosti, ali ne znaju kako ih istaknuti." Budući da je studirala u SAD-u prije povratka u Japan 1987. godine, točno u trenutku izglasavanja zakona o jednakosti spolova, Osawa se sjeća svojih prvih predavanja na sveučilištu. "Odlaskom iz domovine stekla sam samopouzdanje koje Japankama jako nedostaje."

Na Ženskom sveučilištu u Tokiju postoji posebno osmišljen program za podršku mladim majkama u njihovu povratku na posao. "Pomažemo im da krenu iznova", objašnjava Osawa Machiko. "Od 2008. godine, tristo žena je tako uspjelo pronaći solidno radno mjesto. Ali ne možemo odgovoriti na sve zahtjeve."

Da bi doskočila problemu brige za djecu, vlada je 2013. godine počela ubrzavati porast kapaciteta za prihvat u jaslice. "U dvije godine otvoreno je 200.000 dodatnih mjesta. Nadamo se da ćemo udvostručiti taj broj do 2018.", tvrdi gospođa Takegawa. Unatoč tome, prema ekonomskim dnevnim novinama Nikkei Shimbun (30. rujna 2015.), broj djece koja bi mogla ostati na listama čekanja po završetku programa procjenjuje se na 23 tisuće.

Istovremeno, vlada je krajem 2015. pokrenula akcijski plan koji se odnosi na sve japanske privatne tvrtke s više od tristo zaposlenika. Dano im je vrijeme "do 1. travnja 2016. da predstave program pozitivnih akcija u korist žena", objašnjava Takegawa. "Njihove će se napore promatrati deset godina i, bude li potrebno, plan će se nastaviti. Dijelit ćemo bodove koji će im omogućiti da se vrednuju na rang ljestvici." Njihove ideje "moraju se smjesta provesti u djela". Za tvrtke s manje od tristo radnika "nema obaveza, ali su zamoljene da poduzmu iste napore".

Ta inicijativa uslijedila je nakon neuspjeha jednog drugog programa, započetog 2014. i namijenjenog istoj vrsti poduzeća. Program je obećavao kompenzaciju od 300 tisuća jena (oko 2350 eura) za zaposlenicu primljenu na odgovoran položaj. Očekivalo se na stotine kandidatura, zbog čega je osigurano 120 milijuna jena. No na kraju programa, krajem rujna 2015., nijedna tvrtka nije prijavila kandidaturu. "Novčana nadoknada bila je premala za značajni rizik: zahtijevalo se da se žene imenuju na odgovorne položaje odmah, dok su one prije trebale proći usavršavanja", objašnjava Kawaguchi Akira, profesor na Sveučilištu Dôshisha u Kyotu i stručnjak za pitanje ravnopravnosti spolova. "Program planiran za ovu godinu mnogo više obećava. Svatko će moći smisliti rješenje po vlastitoj mjeri. Kad javno objave svoje programe, tvrtke će se osjećati obaveznima da ih i ostvare."

Sakuma Hidetoshi, glavni direktor banke Chiba, predvodi inicijativu koja okuplja 27 šefova poduzeća u kojima se aktivna uloga žena u ekonomiji visoko cijeni. Ta inicijativa, pokrenuta usporedo s državnim programom, namjerava razbiti mačistički imidž japanskih poslodavaca. Od srpnja 2015. godine poduzela je sljedeće mjere: omogućavanje ženama da zadrže zaposlenje modulirajući ili smanjujući radno vrijeme po povratku s rodiljnog dopusta (Cross Company); otvaranje jedinica za usavršavanje (Mitsubishi) ili pak novčano kompenziranje zaposlenih – muškaraca ili žena – koji ostaju na poslu u "očekivanom vremenu" (Johnson & Johnson) nudeći im simboličku svotu od dodatnih 50 jena (manje od 40 eurocenti) po danu...

Zadnja bi točka mogla zvučati čudno, ali u skladu s japanskom tradicijom zaposlenik bi trebao ostati na svom radnom mjestu do odlaska svog hijerarhijski nadređenog, čak i kad završi vlastiti posao. Gotovo 20 posto muških radnika od 30 do 50 godina starosti rade šezdeset i više sati tjedno. Za Kawaguchija Akiru, ključ nove dinamike leži u smanjenju radnog vremena, kako za žene tako i za muškarce. "Prosječno tjedno radno vrijeme je 45 sati, čemu valja pribrojiti i desetak prekovremenih sati koji se smatraju obaveznima. To je previše!" Gđa Takegawa dodaje: "Takva obimna satnica stvara velik umor i šteti obavljanju zadataka."

Fleksibilniji raspored mogao bi doprinijeti većoj ravnoteži između posla i obitelji za majku, ali i za oca, koji trenutačno posvećuje samo sat vremena dnevno obiteljskom životu (prema 2 sata i 12 minuta u slučaju zaposlenog francuskog oca4). Slika muškarca na poslu i žene zaokupljene kućanskim poslovima i dalje je jako utisnuta u mentalitet. Od travnja 2014. godine dopusti za brigu o djetetu ponuđeni su oboma roditeljima i naknada je povećana: 67 posto posljednje plaće umjesto 50 posto. Unatoč tomu, samo 2,30 posto očeva iskoristilo je to pravo (2,03 posto prije porasta naknade). Po rođenju djeteta, u 85 posto slučajeva majka je ta koja napušta posao.

Druga prepreka ženskim karijerama je preseljenje supruga na drugu lokaciju ili u drugi grad, koje je nužno za njegovo napredovanje. "Kad Tokijac želi promaknuće, najprije treba prihvatiti posao u provinciji", dodaje Osawa. "Supruge ih prate, čak i kad nemaju novi posao za sebe." Podvrgnute svim tim ograničenjima, Japanke se u manjem broju udaju: 5,3 na 1000 godišnje danas, naspram 10 na 1000 1970-ih godina. A ta stopa je sa sobom povukla i rušenje stope nataliteta: 1,42 djeteta po ženi naspram 2,2 djeteta 1970. godine. Osim toga, u Japanu se djeca rijetko rađaju izvan braka (manje od 2 posto).

Gđa Osakabe priča nam ovu znakovitu zgodu: za djelovanje na čelu svoje udruge primila je u ožujku 2015. godine Međunarodnu nagradu za hrabre žene iz ruku Michelle Obama, supruge američkog predsjednika. Priznaje da tijekom ceremonije nije znala bi li trebala biti sretna ili dubinski ljuta zbog te časti: "Ova je nagrada namijenjena zemljama u razvoju. Kao Japanka, nisam shvaćala zašto sam je primila. A potom sam vidjela svjetsku ljestvicu na čijem je dnu po pitanju jednakosti spolova bio Japan. Tada sam si rekla: 'Istina je, mora se priznati: po tom pitanju mi smo zaista zemlja u razvoju.'"

S francuskog prevela: Mirna Šimat

1 Statistike objavio Ured za jednakost spolova pri Uredu kabineta (koji vodi premijer), "Women and men in Japan 2015″, Tokyo, gender.go.jp.
2 Program Ujedinjenih naroda za razvoj (UNDP), koji sastavlja indeks s više varijabli, klasificira Japan na 26. mjesto (dok je Francuska na 12.).
3 Nippon.com, 13. travnja 2015. (na japanskom jeziku).
4 Cécile Brousse, "Travail professionel, tâches domestiques, temps 'libre': quelques déterminants sociaux de la vie quotidienne", Economie et statistique, br. 478-479-489, Institut national de la statistique et des études économiques (Insee), Pariz, listopad 2015.

[Meho Krljic]

Japanese 'Gore Erotica' Is Slowly Catching On In The West [NSFW]

[Meho Krljic]

     The Rise of Japanese Geek Tattoos

[Meho Krljic]

Novi japanski Godzilla film ulazi u distribuciju iduće nedelje:


https://youtu.be/M89VLZgo1Vg

Pravi ga Hideaki Anno poznat po Neon Genesis Evangelion, jelte.

[varvarin]

Za one koji bi da razumeju samuraje, predlažem još jednu, po meni važnu knjigu (pa da ne smaram više):     


Dajsec T. Suzuki -  ZEN I SAMURAJI, u Srbiji je izdavač bio  Svetovi, 1992.
Knjiga pokušava da odgovori zašto su samuraji, na prvi pogled paradoksalno,  prigrlili jednu u suštini pacifističku filozofiju.

[Vedro nebo]

Dakle, o samurajima još nešto :
Hiraoki Sato - Legende o samurajima - ovu knjigu mi je muž maznuo da čita pa nisam stigla da je pročitam (kaže da je za sad ok) ali imate opis na sajtu Tanesija.
Interesantna je i zbirka priča "Manastir Šaolin", koja je više namenjena onima koji se bave Kinom, ali ima lepih i poučnih priča. Ja imam neko ranije izdanje i jedina mi je zamerka bila što se nakon nekog vremena tematski priče ponavljaju (tj. ima više priča koje su varijacija na temu). Nisu baš zen priče, ali slično.

Kakuzo Okakura - Knjiga o čaju - ovo su više eseji koji sasvim lepo dočaravaju istočnjački način razmišljanja. Kratka knjižica koju preporučujem.

E, sad što se tiče šund i popularne literature Erik Lusdbader je svojevremeno bio ekstra popularan sa svojim serijalom Nindža. Ovo je baš literatura za zabavu, kvalitet je...

Kada je u pitanju istorija Japana, 2008 je uradjen prevod izvoda "Istorija Japana - Iz Kodanšine ilustrovane Enciklopedije Japana" koju toplo preporučujem. Ova knjiga je uradjena tako da sa jedne strane imate tekst u originalu, na japanskom jeziku, a sa druge na srpskom i predstavlja udžbenik. (Mislim da je izdavač Zavod za udžbenike)

A ko voli bajke - "Bajke starog Japana" (opet Tanesi) toplo preporučujem. Knjiga je i predivno ilustrovana. Isto tako i Kokoro ima dvojezično (japansko-srpski) urađene Japanske bajke (1-3).

(nemam inače nikakve veze ni sa jednom od izdavačkih kuća, ali moraću da im tražim naknadu za ovoliku promociju  )

[Boban]

(nemam inače nikakve veze ni sa jednom od izdavačkih kuća, ali moraću da im tražim naknadu za ovoliku promociju  )

Plus promil za sajt koji ti omogućava da ih beskrajno reklamiraš.

Elem, dalekoistočnjaci imaju sasvim drugi životni princip i ponekad ih je teško razumeti kroz merila Zapadnog čoveka. Japan je posebno različit jer je em izolovano ostrvo (bio hiljadama godina) em ima tako malo prostora i prirodnih resursa da sve mora da meri drugačijim aršinima. Svojevremeno (1992. godine) kod mene u stanu je bio Hiroaki Hazu (dopisnik najvećih Tokijskih novina iz Rima, inače to je onaj Japanac koji je iznosio vrlo pozitivne stavove o sukobima u Bosni). Kao čovek sa višemilinijumskom tradicijom sukoba on se u Sarajevu popeo na brdo i sagledao celu situaciju. Shvatio je da su sva strana predstavništva u centru koji pripada muslimanima i koji tuku Srbi i zbog toga Zapadni izveštači pišu samo o srpskim napadima. A on je obišao okolna sela i video čitava poklana sela Srba i sklopio ispravnu sliku. I svašta još nešto.
Ali u dolasku u Beograd, išao je vozom od Užica, bio je zaprepašćen i zgranut sa kilometrima i kilometrima i kilometrima plodne zemlje pod korovom. Korov 4 metra u visinu i tako dokle pogled seže na prostoru između Valjeva i Lajkovca otprilike. Njemu je neshvatljivo da sa ovoliko plodne zemlje mi imamo ikakav problem; kaže Srbija bi mogla da nahrani celu Evropu...
Isto, recimo, zanimljiva pričica vezana za II svetski rat u danima pre Hirošime kada su japanski avioni odnosili pobedu nad američkim jer su bili brži, pokretljiviji, okretniji... Amerima nikako nije bilo jasno kako je to moguće, a HH kaže da su Japanci pravili avione koji ni na koji način nisu štitili kokpit; piloti često nisu imali ni padobran da bi ukupna težina bila što manja.

Takođe, postoji dosta problema u prevođenju dalekoistočnih tekstova. Recimo, oni imaju gomilu reči koje mi prevodimo kao "mudrac" i niko od prevodilaca se nije potrudio da nađe gradaciju u tome, a onda sve prevedeno počne da gubi smisao, posebno kada se radi sa engleskog ili još češće sa italijanskog. Kao što Fipu nije moguće dobro prevesti na engleski, tako i mnoge prelepe japanske mudre pričice uopšte ne mogu da profunkcionišu na srpskom. Toga moramo biti svesni.

[saturnica]

Od popularne/fantazy literature preporučam Sagu o Otorijima, australske spisateljice Lian Hearn ( Gillian Rubenstain ). U pitanju je srednjovjekovni Japan, borbe među klanovima i pojedinaca s izvanrednim moćima.

[Stipan]

Ako postoji išta po čemu je japanska književnost svetski poznata, onda je to njihovo poetsko stvaralaštvo, pre svega haiku i vaka poezija.

Za one koji ne znaju, haiku se formirao kada se kao ,,otvarajući stih" (hokku) izdvojio iz duže pesme (haikai), koja se u Japanu negovala u XVI veku. Sam naziv haiku uveden je pred kraj XIX veka. Najpre se izdvojila rečenica saopštena prvim stihom (maeku), koja je složena u tri reda, s rasporedom slogova 5, 7, 5. Dopunjujući stih (cukeku) je iskaz u dva reda, od kojih svaki sadrži 7 slogova. Kombinacijom maeku i cukeku dobija se vaka poema. Vaka je poetska forma koja je vekovima bila glavni predstavnik japanske poezije, a koja je danas, uz haiku, najpopularnija poetska forma u Japanu. Sastoji se od pet stihova složenih u ritmu 5: 7: 5: 7: 7, dakle od 31 sloga. Po građi slična sonetu, vaka peva o ljubavi, žalosti ili sreći. Prva strofa često postaje haiku pesma.

[Vedro nebo]

Ako postoji išta po čemu je japanska književnost svetski poznata, onda je to njihovo poetsko stvaralaštvo, pre svega haiku i vaka poezija.

Ja sam svojevremeno dobila na poklon od Dragoslava Andrića (prevodioca) antologiju japanske klasične poezije "Ne pali još svetiljku". Zanimljivo je da gospodin Dragoslav nije govorio japanski već je uporedo prevodio sa francuskog, engleskog, ruskog i nemačkog!

Ali u dolasku u Beograd, išao je vozom od Užica, bio je zaprepašćen i zgranut sa kilometrima i kilometrima i kilometrima plodne zemlje pod korovom. Korov 4 metra u visinu i tako dokle pogled seže na prostoru između Valjeva i Lajkovca otprilike. Njemu je neshvatljivo da sa ovoliko plodne zemlje mi imamo ikakav problem; kaže Srbija bi mogla da nahrani celu Evropu...

Ovo im je svima šokantno i zastrašujuće. Naciji koja koristi svaki milimetar zemljišta, svakako je strašno da neko ima toliko zemlje i da ne radi ništa sa njom.

Isto, recimo, zanimljiva pričica vezana za II svetski rat u danima pre Hirošime kada su japanski avioni odnosili pobedu nad američkim jer su bili brži, pokretljiviji, okretniji... Amerima nikako nije bilo jasno kako je to moguće, a HH kaže da su Japanci pravili avione koji ni na koji način nisu štitili kokpit; piloti često nisu imali ni padobran da bi ukupna težina bila što manja.

Da, Saburo Sakai je to jako lepo opisao u "Samuraju". Čuveni japanski "Zero" je bio horor tokom prvih godina rata na Pacifiku. Sećam se da mi je neko ispričao da su Ameri tek kada se srušio jedan negde u Kini 1943. (ne mnogo oštećen) u stvari uspeli da se dokopaju njegovih nacrta a samim tim i prednosti.

Takođe, postoji dosta problema u prevođenju dalekoistočnih tekstova. Recimo, oni imaju gomilu reči koje mi prevodimo kao "mudrac" i niko od prevodilaca se nije potrudio da nađe gradaciju u tome, a onda sve prevedeno počne da gubi smisao, posebno kada se radi sa engleskog ili još češće sa italijanskog. Kao što Fipu nije moguće dobro prevesti na engleski, tako i mnoge prelepe japanske mudre pričice uopšte ne mogu da profunkcionišu na srpskom. Toga moramo biti svesni.

Japanski jezik, kao i japanska kultura, je jednako specifičan upravo zbog te izolacije. Sam japanski ima malo sličnosti sa drugim jezicima. Isto tako, ima specifičnu strukturu gramatike (pridevi se recimo menjaju po glagolskim osnovama). I nekoliko nivoa učtivosti koji ponekad zvuče kao sasvim poseban jezik. Kada sam studirala, japanski se smatrao izolatom - nije pripadao ni jednoj jezičkoj porodici. Sada se sve više govori o japanskoj jezičkoj porodici kojoj pripada japanski i rjukju jezici (najjužniji deo Japanskih ostrva - koji su se do skoro smatrali dijalektima japanskog).

EDIT: Čuveni 'primer' pogrešnog tumačenja je termin 'mokusatsu' koji je navodno doveo do bombardovanja Hirošime

[Divlje srce]

Osobno, meni je ova priča iz Japana najluđa i najdraža, a prema nekima, to je priča o prvom samuraju.
No, i više od toga.
U vremenu Heian razdoblja, japanska vojska bila puna regrutiranih vojno sposobnih muškaraca i svi su bili pod zapovjedništvom cara, prema uzoru na kinesko vojno uređenje.
Car se polakomio i odlučio pokoriti sjeverni Honshu, te krenuo u rat.
U zemlji je nastupio kaos, siromaštvo, kako već biva u ratu-pojedinci pljačkaju, bave se profiterstvom, država skuplja porez, i tada nastupi Taira Masakado ( ? - 940), ratnik klana Taira i pokreće pobunu protiv carske vlasti u Kyotu.



Bio je velik ratnik, neustrašiv. Ostvarivao je naum lako. Uspio je napraviti i uspostaviti svoju neovisnu pokrajinu u Kanto regiji.

Nedugo nakon toga, u bitci biva ubijen hicem strijele između očiju i tada je dekapitiran od strane carskih pristaša.
Tu počinje "prava uzbudljivka".
Navodno je njegova glava bila izložena na ulicama Kyota, no preko noći je nestala.
Uskoro su je našli, 500-ak kilometara istočno u malom ribarskom selu, gdje je navodno pala sa neba.



Prestrašeni seljani glavu su oprali, zakopali je i na tom mjestu postavili kamen, napravivši svetište.
Kroz tisuću godina, to malo selo postaje veliko mjesto-Tokyo.

I dan danas, milenij nakon tog događaja, Masakadova legenda živi a njegova reputacija traje.
Glava mu je i dalje zakopana na istom mjestu kao i tolike godine unazad, sada u samom centru Tokya, okružena visokim neboderima, blizu carske palače.

Nekoliko puta su pokušavali maknuti njegovu glavu sa toga mjesta, no svaki puta im se naum izjalovio, što samo potvrđuje "moć uklete glave".
Nakon potresa 1923., ministarstvo financija je iskoristilo situaciju prilikom obnavljanja grada i dali su zatrpati jezero, u kojem je navodno Masakadova glava oprana, te na tome mjestu izgradili privremene zgrade za urede.
U periodu od dvije godine, sam ministar financija i na desetine njemu bliskih zaposlenih su pomrli od bolesti i raznih drugih nesretnih okolnosti.
Također su se istovremeno mnogim zaposlenima u tom ministarstvu počele događati neobjašnjive ozljede, uglavnom na rukama i nogama.
Strah je napravio svoje, zgrada je srušena, napravljeno je svetište, na koje se sve do završetka 2. sv. rata dolazila u svečanom ritualu pokloniti japanska vlada.
Zanimljiva je činjenica da je 1940. na mjestu pokopane Masakadove glave udario grom, koji je zapalio i uništio većinu sagrađene strukture oko lokacije "glave", i tadašnji ministar financija na tom mjestu izvodi neobičan obred, u kojem postavlja memorijalan kamen, isti koji stoji do današnjeg dana na tom mjestu.
Prokletstvo uklete glave osjetili su i amerikanci, koji su za vrijeme rata pokušali na tom svetištu sebi izgraditi hangar, ali im se buldožer prevrnuo a vozač poginuo.
To, plus mnoge druge nesretne okolnosti, potaknule su amerikance da odustanu od svoga nauma, i ostave duh nesretnog samuraja u njegovom zasluženom spokoju.

Svi se pitaju što je sa tijelom nesretnika.
Navodno je otrčalo u potrazi sa svojom glavom.

Kako god, duh Taira Masakade i dan danas bdije nad Tokyom, a svake godine u svibnju, u centru grada održava se Kanda - Myojin Matsuri festival u njegovu čast.

[Divlje srce]

Jedna crta iz suvremenog Japana, da ne pričamo samo o onom mističnom iz knjiga i krasnih slika vrtova i hramova.
Ovo je ilustracija najprometnije stanice na Zemlji: Shinjuku st., arhitekt Tomoyuki Tanake.



Ima i film sa uputstvima za upotrebu 

https://www.youtube.com/watch?v=RREx9eqetxg

[Аксентије Новаковић]

Дивље Срце, твоји постови су право освежење и служе едукацији.
Искрено да кажем, нисам имао појма за причу о првом самурају, стварно је прича задивљујућа, поготово са детаљима око проклетсва које стигне сваког ко чачка место где се налази његова глава.
Како ми се чини, изгледа да си сличног мишљења о Јапану, тј. да је нама Јапан приказан по зашећереној америчкој ноти.
Још би те нешто замолио да појасниш.
Наиме, поменула си да су те привукле слике Јединице 731 које сам постављао на овој теми.
Око тих слика се дигла прашина, по мени сасвим безпотребно, па би било добро да напишеш шта си тачно мислила под тим да су те слике привукле на тему.
Поздрав.

[trt-mrt]

ali zar nje neuporedivo bolja amerikanizovana verzija japana od one koju smo imali prilke da vidimo na slikama?

edit: moglo je ono nekog da privuce, al da ga privuce da zamrzi japan

[Аксентије Новаковић]

edit: moglo je ono nekog da privuce, al da ga privuce da zamrzi japan

Значи истина о Јапану треба да се сакрива да неко забога не би наводно замрзео Јапан?
Па нико није дужан да воли Јапан.

Осим тога, питање је упућено конкретно Дивљем Срцу, а не теби који, осим личног нагађања о љубави и мржњи према Јапану коју могу изазвати 20ак слика које сам постовао, ниси ништа друго допринео овој теми.

[Stipan]

Inače, Viljem Džipson je neko vreme bio opsednut Japanom, što se naročito može primetiti u njegovim ranim radovima.

[trt-mrt]

ma ne treba istina o japanu da se sakriva, uostalom to sto si postovao vec svi ionako znaju, tako da bese nepotrebno
a tek ono da niko nije duzan da voli japan. naravno, ali mi smo na japanofiliji, i ovde se bar ljudi potrude da zavole japan, a tesko da ce ga zavoleti onim prilozenim

[/quote]
а не теби који, осим личног нагађања о љубави и мржњи према Јапану коју могу изазвати 20ак слика које сам постовао
[/quote]

dobro, slozices se da su sva nagadjanja licna, i da ne mogu imati tvoje nagadjanje, niti ti moje

sta da kazem, ono su slike koje mogu da izazovu samo revolt i gadjenje, a odatle do mrznje je mali put, slozicemo se svi valjda

konacno i moj skroman doprinos

[Divlje srce]

T2, prvo da ti kažem kako nikad nisam bila u Japanu, ali je nekako Japan cijeli život prilazio meni.
Bavim se jednom tradicionalnom japanskom borilačkom vještinom, koja uči ljude što je čast, realne poglede na Svijet i ljude, što znači nekome se nakloniti a što kleknuti i kako postati dobar čovjek.

Japan nisu samo anime, gejše, samuraji, roboti i haiku, čudesni parkovi i hramovi, Tori vrata, Japan za mene nije država koju se voli ili ne voli, nego tradicija od koje se može puno toga pametnog naučiti.
Ali ipak, volim Japan.

Imam sreću i kretati se u malim japanskim krugovima, te imam i dvoje prijatelja, japanaca, koji žive i rade ovdje. Imam zaokruženu sliku Japana.
Slike su ti po meni bile pogodak baš zato jer u svakom narodu na svijetu ima takvih nekakvih "jedinica" , svi smo zaraženi ratom i ubijanjem i to nije tajna.
Tužno je da nekog par slika iz povijesti može šokirati, dok danas oko nas uživo viđamo i daleko brutalnije i krvavije slike.
Iskreno, da si stavio samo linkove, ne bi ih ni otvarala, a temu bi preskočila, zbog gore navedenih stvari koje sam napisala a i zato jer sam lijena otvarati linkove po forumima.

[Аксентије Новаковић]

@тртмрт
Ако сви то знате - зашто о томе ћутите?
Капирам да људи кад нешто не знају - онда ћуте јер тако испадну паметнији него да лупетају, али не капирам ако знаш нешто о нечему - зашто онда ћутиш уместо мало да причамо о томе?
Ја не уједам. 
Слике могу да изазову разне ствари.
Код неког гађење (ко да нисмо на жанровском форуму него на форуму пчелара, медара и умировљеника ), код неког порив за даљим истраживањима.
Све је то лична ствар.
Још  да ти одговорим на оно која је верзија Јапана боља?
Није поента у томе, већ је поента која верзија Јапана представља аутентични Јапан?
Зашећерени американизовани окупирани Јапан није аутентични Јапан и као такав мене лично уопште не занима.


Дискутанти су поменули и чувени авион Зеро, односно Нулаш, назван тако због ознака Сунца које је имао на својим крилима и трупу.
Сјајан Мицубишијев производ,  и не би да ме сад неко погрешно схвати, али обзиром да је тадашњи Јапан био савезник тадашњој Немачкој, одувек сам се питао како би на делу изгледала заједничка борба Нулаша и Штука против америчких и енглеских авиона?






А осмеси на лицима пилота камиказа говори довољно о томе на који начин су они схватали своју мисију.
Ту част и достојанство су амерички окупатори одузели већини данашњих Јапанаца.

[trt-mrt]

pa vidi, nemam ja nista protiv pominjanja te jedinice, samo mi malo skakljivo sto se pominje na temi o japanofiliji. kako znamo da se radi o zlocinima dela vojske, pretpostavljam da je malo onih koji ce biti privuceni, a vise onih koje ce prilozeno odbiti, te tako nikada nece ni imati priliku da postanu japanofili

[Divlje srce]

Зашећерени американизовани окупирани Јапан није аутентични Јапан и као такав мене лично уопште не занима.

Zašećereni amerikaniziran Japan!
Ovo je potpuno točno. Japanci više ne drže do Bushida a rijetke su tradicionalne familije preostale ali ima ih još, ima.
Još u njima kunjaju onaj samo njihov sadizam i mazohizam,
još imaju red i disciplinu o kakvom mi možemo sanjati još 1000 godina.
Istina je da ne pokazuju emocije jer znaju da ih emocije mogu uništiti. Ali ne znači da ih nemaju. (Vezano uz kešenje ovih kamikaza)

[trt-mrt]

ajd mazohizam, ali sada se i sadizam pokusava predstaviti kao nesto krajnje pozitivno

[varvarin]

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D1%83%D0%BA%D0%B8%D0%BE_%D0%9C%D0%B8%D1%88%D0%B8%D0%BC%D0%B0

Кимитаке Хираока (јап. 平岡 公威, 14. јануар 1925. - 25. новембар 1970.), познатији под књижевним псеудонимом Јукио Мишима (јап. 三島 由紀夫), био је јапански књижевник, песник, драматург, глумац и режисер; такође познат и по ритуалном самоубиству (сепуку) након неуспелог извршавања coup d'état.[1] Три пута је номинован за Нобелову награду из књижевности и сматра се једним од најутицајнијих јапанских писаца XX. века. Његова авангардна дела приказују спој модерне и традиционалне естетике, подстичући културолошке и политичке промене, као и бавећи се темама сексуалности и смрти...

...Током 25. новембра 1970. године, Мишима заједно са четири члана Татенокај, под изговором, посећују команданта кампа Ичигаја (Токијски генералштаб источне команде, јапанских одбрамбених снага). Унутар њега, барикадирају канцеларију и везују команданта за столицу. Са припремњеним манифестом и паролама, Мишима иступа на балкон како би се обратио војницима који су се скупили испод. Његов говор је требало да инспирише и покрене coup d'état, враћајући власт у руке цара. Међутим, такав говор је још више изиритирао војнике који су почели да му се ругају. Завршио је свој говор након испланираног времена, вратио се у канцеларију и извршио сепуку (традиционално самоубиство). Место ритуалног кајшакунин-а (онога који завршава ритуал, одрубљивањем главе самоубице) припало је Масакацу Морити; међутим након неуспелих покушаја тај чин препушта Хиројасу Коги.

[Divlje srce]

ajd mazohizam, ali sada se i sadizam pokusava predstaviti kao nesto krajnje pozitivno

Nigdje nisam dala mišljenje da je to nešto dobro ili loše ili reklamirala. Rekla sam činjenicu.

Pa dobro, može li se išta napisati onako kako jest, bez da se o tome izražava osoban dojam i da to nužno mora biti dobro ili loše?

[trt-mrt]

Još u njima kunjaju onaj samo njihov sadizam i mazohizam,
još imaju red i disciplinu o kakvom mi možemo sanjati još 1000 godina.

pa dobro, jasno je da se o ovim stvarima izjasnjavas pohvalno, a ako se o njima izjasnjavas pohvalno, jasno je da na njih gledas kao na pozitivne. i sve je to u redu, red, disciplina, ajd i mazohizam, izdrzljivi su znaci, ali mi nejasno kako u nesto pozitivno moze da upadne i sadizam

[Аксентије Новаковић]

Bavim se jednom tradicionalnom japanskom borilačkom vještinom, koja uči ljude što je čast, realne poglede na Svijet i ljude, što znači nekome se nakloniti a što kleknuti i kako postati dobar čovjek.

Којом вештином?

Japan nisu samo anime, gejše, samuraji, roboti i haiku, čudesni parkovi i hramovi, Tori vrata, Japan za mene nije država koju se voli ili ne voli, nego tradicija od koje se može puno toga pametnog naučiti.

Исто то кажем и ја.

Slike su ti po meni bile pogodak baš zato jer u svakom narodu na svijetu ima takvih nekakvih "jedinica" , svi smo zaraženi ratom i ubijanjem i to nije tajna.
Tužno je da nekog par slika iz povijesti može šokirati, dok danas oko nas uživo viđamo i daleko brutalnije i krvavije slike.
Iskreno, da si stavio samo linkove, ne bi ih ni otvarala, a temu bi preskočila, zbog gore navedenih stvari koje sam napisala a i zato jer sam lijena otvarati linkove po forumima.

Па да, данас се у средствима јавног информисања могу видети разнете лобање, развучена црева из утробе, очи које вире из дупље и делови разнетих тела жртава исламских бомбаша самоубица и терориста , а овде на форуму Знака Сагите се неки праве енглезима којима шатро слике сметају и узнемиравају их.
Смешно.

Vezano uz kešenje ovih kamikaza

Одувек сам се дивио камиказама, мене камиказе подсећају на светле примере из Србске историје попут војводе Стевана Синђелића и дизања у ваздух џебане и целог шанца на Чегру, као и на новији пример мајора Тепића.

pa vidi, nemam ja nista protiv pominjanja te jedinice, samo mi malo skakljivo sto se pominje na temi o japanofiliji. kako znamo da se radi o zlocinima dela vojske, pretpostavljam da je malo onih koji ce biti privuceni, a vise onih koje ce prilozeno odbiti, te tako nikada nece ni imati priliku da postanu japanofili

Баш их жалим због тога што неће слинити на манге и аниме.

Мислим, ово што си написао је мало контрадикторно само по себи и представља лажно душебрижништво, јер замисли због 20 слика неко неће постати јапанофил, али га то неће спречити да и поред постојања Magnum Crimena и разноразних Србских стратишта по Хрватској иде тамо да летује.

ajd mazohizam, ali sada se i sadizam pokusava predstaviti kao nesto krajnje pozitivno

Онда пронађи средину, садомазохизам ти је ко поручен.

[Divlje srce]

Mi zapadni svijet ne shvaćamo običaje dalekog istoka jer smo razmaženi.
Mi imamo jednu viziju sadizma, i taj sadizam smo toliko proširi da je sadizam i ako vikneš na budalu.
Ono što mi smatramo lošim, jedan japanac bez beda uradi: opali šamar ženi jer je zagorila gyoza.

Gdje je tu moje divljenje sadizmu?
Ja sam samo svjesna da postoji.

[Divlje srce]

@T2 kendo

[Аксентије Новаковић]

Опа, кендока

Мени кендоке изгледају јако зајебано у оклопу.
Нпр., кад видим бодиболидера тад се смејем, ал кад видим кендоку у пуној опреми тад ми није свеједно, још кад крену у напад са бокеном уз киаи.
Имао сам и прилике да спарингујем са кендоком, али сам добио гадно по прстима, баш по прстима и шакама јер сам пробао да играм по кедно правилима без узмицања.

[Аксентије Новаковић]

Пошто волим тетоваже и сав сам истетовиран, ево мало јапанског јакуза стила тетовирања.
По мени најбољи стил са остављеним нететовираним деловима који се уклапају у кошуље, крагне и мајице, тако да нико са стране не може да провали тетоваже и да буљи у њих, јер тетоваже су лична ствар и не треба да се раде због других или због трендова који владају.

http://www.piercingmodels.com/yakuza-tattoos/

[Divlje srce]

@T2, sparing je ako ti nisi bio u bogu-u, sigurna sam bio teško zezanje, hahaha.
Baš mi je drago da znaš za kendo, makar kendo više nije što je bio.
Puno su ga omekšali, uveli strogo bodovanje ali eto, imamo često treninge gdje si damo oduška.
I samo da te ispravim, radimo treninge sa shinaiima, mačevima od bambusa.
Bokenima radimo kate i druge neke stvari.

Tetovaže pozdravljam, proučavam, ali to nije za mene.

[Аксентије Новаковић]

Нисам имао штитинике за руке, али сам имао ону маску , и ништа нисам кроз њу добро видео, све је рецкасто.
Спаринговали смо бокенима, пошто ја шинаи нисам никад држао у руци, а са бокеном сам радио јер аикидоке раде са њим.
Значи успели су и кендо да комерцијализују...
Једино је још аикидо остао ван такмичења, што због жеље оснивача Морихеја Ушибе, што због немогућности да се борбе заврше без тешких повреда.

[Divlje srce]

Aikido je nešto posebno! Bravo za tebe!
Sada se i pregovara da Kendo postane dio olimpijskog natjecanja, a to znamo što znači i gdje će kendo završiti.

[trt-mrt]

inace, kad smo vec kod jedinice, postoji i onaj ozloglaseni kineski 'man behind the sun', u kome pravom lesu ispadnu creva u hiperbaricnoj komori, i u kome stotinak namerno izgladnelih pacova zarad efekta, u skucenijem prostoru, nasrne na macku

[Meho Krljic]

It's 2016 And I'm Buying A New Japanese Fax Machine

[Divlje srce]

Kusumoto Takako  楠本高子 (1852-1938) u dobi od 16 godina.

Bila je kći Kusumoto Ine 楠本 イネ (1827–1903), prve japanke koja je bila liječnica zapadnjačke medicine u Japanu.
Roditelji Kusumoto Ine bili su Kusumoto Taki, kurtizana iz Nagasakija i Philipp Franz Balthasar von Siebold (1796–1866) njemački liječnik.

[Meho Krljic]

The World of Japanese Vending Machines

[džin tonik]

toliko o japanofiliji:

ZEMLJA KOJA IMIGRANTE NE PODNOSI! 'Rođen sam u Japanu, nikada nisam napuštao granice, pričam samo japanski; VLADA 'Marš van iz naše zemlje!'

u biti bi im trebalo lupiti sankcije poput onomad juznoj africi na banane, ne ih promovirati.

[ridiculus]

U Japanu živi i radi dosta Latinoamerikanaca. Ne znam da li je većina tamo ilegalno ili ne, ali to ne menja situaciju. Japan je poznat kao narod sa vrlo slabim nacionalnim ponosom, tako da ne znam koliko gornja priča zaista drži vodu. Naravno, pričam o mladjoj populaciji, ne o političarima.

[džin tonik]

prica je maltene jos blaga; to je opce poznato stanje.
imao sam prijatelja koji "emigrirao" u japan, jedan varazdinac iz nj, proveo tamo nekoliko godina, pa prije nekoliko godina nestao bez traga.
tek se javila neka baba roditeljima u nj da joj kao plate nekakvu stanarinu koju joj kao ostao duzan. nestao? on, stakor ili buba-svaba = isto. koga briga.
u japanu je stranac (useljenik) manje od stoke.
u biti, ne bih ni pljunuo na njhovu tradiciju i dostignuca.

[ridiculus]

Ali i Japanci beže iz Japana. Tamo je često nepodnošljivo čak i njima, i bilo kome od njih ko je imao priliku da živi u Evropi ne bi palo na pamet da se vrati.

Tako da, ne pokušavam da zataškam stvari, samo da ukažem da su, možda, samo deo jedne šire kulturne situacije.