Bio sam poslom pre nedelju dana u Barsi. Šta da obiđem prvo pitam se ja? Pijace. Prvo ću tamo čisto da vidim gde sam i kod koga sam došao, pa ću posle lagano u šetnjicu.
Boje. Na ulazu u pijacu odmah me dočekalo šarenilo. Oči ohrabrene prvim utiskom boja, a prirodno u prvi mah neopterećene ‘’koliko to košta?’’ znatiželjom, odvukše me preko krušaka, jabuka, jagoda, lubenica, avokada, velikih smokvi, ceđenih sokova, dalje na riblju pijacu. A tamo ima svega. Dvadeset do trideset metara dugačka linija paralelnih tezgi pod uglom sa morskim čudima.
Jastozi i krabe štipaljkama iznemoglo prete znatižejnim prstima, sveže ribe sa leda tupo gledaju u bliceve i telefone turista spremne da makar i mrtve posluže svrsi poziranja pre nego što ih pojedu. Kakofoniju sačinjenu od škljocanja aparata, žamora glasova različitih jezika, upotpunjuju brbljauće duge, papagaji što krešte u ćošku malo izvan pijace.
Gumene bombone različitih oblika i veličina, začini, sušeno voće povrće, bezbroj vrsta semenki i kolača, emuova jaja, svega tu ima. Ima i gužve.
Skoro sve je podređeno turistima. Ko je došao u Barsu u žurbi i neošišan, a ima para za šišanje, neka se ne brine, ima dosta mesta za šišanje. Mi što nemamo budžet prosečnog japanskog turiste spremnog da iz zadžepka izvadi 140 evrića za figuricu Rosinantea, a mislimo da bismo bolje raspolagali novcem da smo u njihovim prilikama gledamo i tražimo nešto adekvatno našem standadu i prilikama za pazar.
Ima šta da se nađe. Nažalost, rendgenski zraci na aerodromu možda čudno reaguju na sušenu svinsjku butku pa to izbegavamo da stavimo u putnu torbu i ostavljamo to mašti.
I dok se Azijati tiskaju ko će pre da očerupa nogice jastogu ili da posrče školjku uz neizbežan selfi (njih to čini sitim?), ja sam se posle nekog vremena i pun utisaka pokupio i otišao na porciju fine paelje i čašu vina da sumiram utiske o domačinima. Nisam oćelavio, samo sam se malo ošišao sa strane čisto da izgledam kao uredan turista.
