Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Presavijao sam se od smeha čitajući prva dva tona, priznaćemo u principu objektivno komične mange naslovljene, eksplicitno i bez uvijanja, Manga Diary of a Male Porn Star (odnosno, u originalu, AV Dan'yuu Hajimemashita). Ovo jeste smešan strip, u objektivnom smislu, jer je pisan vedrim tonom i sa intencionalnim isticanjem apsurdnih, komičnih ili donekle neprijatnih situacija u kojima se autor nalazio tokom svoje pornografske karijere, ali ovo nije „čista“ komedija, u smislu da se humor stavlja u prvi plan i da je njemu sve podređeno. Činjenica da je u pitanju memoarski (a ne zaista dnevnički) osvrt na karijeru autora u japanskoj porno-industriji čini ovaj strip smešnim na jedan poseban način – jer ste svesni da su stvari koje autor opisuje i crta samo blago začinjene da bi bile komičnije – ali i poučnim na načine za koje niste možda bili ni znali da vam trebaju.



Manga Diary of a Male Porn Star izlazi za uglednog izdavača Shinchosha, a u okviru njihovog magazina Kurage Bunch. Ovo je, dakle seinen manga, namenjena mladim, ali odraslim muškarcima, što je valjda i najprirodniji kontekst za priču o pornografiji. Na Engleskom ovo izdaje američki Seven Seas Entertainment i trenutno su nam dostupne prve dve kolekcije – od pet koliko ih je do sada izašlo u Japanu – sa trećom najavljenom za Januar. Ono što je zanimljivo je da je autor ovog stripa, Kaeruno Erefante (nadam se da je jasno da je u pitanju pseudonim i da reč „Erefante“ ovde treba da asocira na slona) svoje memoarske refleksije na karijeru u pornografiji prvo započeo na tviteru pa da je sjajan odziv tviter-publike doveo do tranformacije serijala u „pravi“ strip, sa pravim izdavačem, urednicima itd. Ovo je, ako mogu da kažem, početak karijere o kakvom drugi samo sanjaju, ali Erefante je, naravno, sebi obezbedio prođu ne samo činjenicom da je godinama disciplinovano silazio u rovove i podmetao penis tako gde drugi neće ni kopačku, već i da ima neki bi rekli šokantno veliki talenat za kreiranje zabavnog, dinamičnog slice-of-life stripa koji je, kako rekosmo, duhovit, dinamičan, ali i poučan u meri koji možda ne biste očekivali.

Japanska pornografska (tj. JAV – Japanese Adult Video) industrija je, kako možda i očekujete, kompleksan i intrigantan zatvoreni sistem koji generiše ogromnu količinu profita ali u kome delatnici, ona najvažnija radna snaga koja stvara sav taj, jelte, sadržaj, mora da radi požrtvovano i krvavo da sastavi kraj sa krajem, suočena ne samo sa emotivnim i fiziološkim izazovima posla koji podrazumeva seks koji IZGLEDA dobro na ekranu ali nije nužno izvor zadovoljstva za njegove učesnike, već i sa širim socijalnim kontekstom, a koji uključuje i stigmu po prirodi stvari vezanu za profesionalne seks radnike u bilo kom društvu na kugli zemaljskoj, a onda i partikularne japanske predrasude i, eh, realne strahove vezane za činjenicu da je ovo indutrija koju istorijski kontrolišu jakuze. Japan povrh toga ima komplikovan, u velikoj meri na istoriji, tradiciji i prećutnim sporazumima zasnovan odnos sa legislativom i propisima pa japanska pornografija često nastaje u okruženjima gde morate poznavati pravila koja će vam retko ko reći naglas. Što, naravno sve dodatno komplikuje opstanak u industriji u kojoj ste dobri ne onoliko koliko ste veliki već onoliko koliko možete da ispoštujete rokove i ejakulirate na komandu. Ovo je i jedna od lekcija koje Erefante eksplicitno predstavlja čitaocu, trudeći se da mu razveje romantične zablude o tome kako izgleda seks za novac pred kamerama.



Erefante je svakako idealan pripovedač da nas vodi kroz staze i bogaze japanske pornografije jer je čovek, pa, naprosto, jedan od nas. Za razliku od stereotipa koji možda imamo o profesionalnim porno glumcima, koji su megajebači i u stvarnom životu i ovo im je naprosto prirodna ekstrapolacija urođenih talenata, Erefante je, naprotiv, okoreli otaku odrastao na video igrama, mangama i pornografiji, sa vrlo malo stvarnog seksualnog iskustva iza sebe kada nakon propalog braka dođe iz Osake u Tokio da traži novi posao i krene iz početka. Njegov ulazak u porno industriju je praktično slučajan, više na ime njegove radoznalosti da vidi kako se to sve snima iz blizine, a manje na ime nekakve artikulisane ideje o tome koji bi naredni posao voleo da dobije i da li se za njega oseća sposobnim. Kao i u drugim ovakvim industrijama zasnovanim na neformalnim kontaktima i preporukama, Erefante brzo shvata da je ovde važno koga poznaješ i kakav prvi utisak ostavljaš na ljude, a pomaže mu što japanska industrija – u skladu sa osobenim odnosom ove nacije prema seksu i intimi – ima prostora za muškarce čija se lica nikada ne vide pred kamerom i od kojih se doslovno zahteva samo da budu mirni dok kamera snima glumicu kako ih felacijom dovodi do ejakulacije. Erefante i počinje kao „shiru-glumac“, dakle, jedan od tih bezličnih momaka sa erekcijom kojom se bavi profesionalna glumica dok on leži na tatamiju i gleda kamermanove prepone iznad svog lica pošto se ovaj namestio tako da što bolje snimi oralni rad.

Ovo može da deluje kao previše lak ulazaku industriju i, zbilja i sam Erefante je privučen daljem radu upravio na ime toga da se na njegovoj prvoj plaćenoj tezgi zahtevalo doslovno samo da leži i svrši dok ga lepa žena obrađuje, ali naravno da je realnost mnogo komplikovanija od toga. Dalja poglavlja pokazuju dugačak put koji Erefante prelazi od asistenta režisera na mnogim snimanjima (gde mu je posao sve od dovođenja glumica od garderobe do seta, preko obezbeđivanja grickalica, pa do pripremanja veštačke sperme koja se koristi za neke lažne snimke ejakulacija), preko statiste koji se pravi da se vozi tokijskim tramvajem dok se dvoje glumaca bambusa u prvom planu, pa do glumca koji radi stvarne scene sa penetracijom, nekoliko poza i ejakulacijom.

Iako ovo naravno nisu teme za svakoga, Erefante ima razoružavajuće iskren karakter čoveka koji je autentično zadivljen ne samo prelepim ženama sa kojima radi već i profesionalcima kojima je okružen. Unatoč klišeima o jakuzama i kriminalu koji okružuju ovu granu industrije, Erefante predstavlja praktično sve svoje kolege kao divne osobe koje jedne drugima pomažu, ponašaju se kao normalna ljudska bića između scena, i svaka od njih ima svoje strahove, stidove ili nesigurnosti. Nigde se ne pominju nikakvi narkotici – što je u Japanu i inače daleko problematičnije u zakonskom smislu nego na zapadu – ali ni ikakva zlostavljanja. Svakako, Erefante naleće na nekoliko slatkorečivih producenata koji će ga nagovoriti da radi i stvari koje nije imao nameru da radi, i na režisere koji nemaju mnogo strpljenja, a jednom mu neće biti plaćeno kada ne uspe da svrši u alociranom vremenu jer ekipa mora da napušta studio pošto dolazi druga ekipa da snima, ali opšti utisak je da je u pitanju industrija u kojoj svi rade mnogo – s tim što se posao često sastoji od beskonačnog čekanja a zatim seksa pod maltene nemogućim uslovima vrućine, zagušljivosti, neudobnih poza i bolnih gestova koji izgledaju dobro na ekranu – i jedni prema drugima su kolegijalni i podržavajući u meri koja prevazilazi obične poslovne odnose i ima u sebi meru zajedništva što ga pripisujemo ratnim drugovima.



Erefante se eksplicitno bavi i stvarima iz domena emotivnog i socijalnog života, predstavljajući i kolege koje su u braku, kolege koje imaju partnere što ne znaju da su ovi porno glumci, ali i demonstrirajući koliko je teško zapravo imati „normalan“ socijalni i emotivni život čak i kada ste muškarac koji generalno trpi značajno manju socijalnu stigmu nego žena koja se profesionalno bavi pornografijom.

Čitalac će tako imati priliku ne samo da nauči kako se tačno prave pornografski filmovi, šta sve glumci moraju da urade tokom kadrova u kojima kamera snima nešto drugo a ne njihove ruke ili lica, zašto je disciplinovano praćenje protoka vremena tokom snimanja najvažniji kvalitet kod profesionalnog porno-glumca, već i zašto se glumci i glumice u principu vrlo retko druže izvan setova, pa čak i na samim setovima i koji rizici postoje u industriji koja i dalje ima veze sa organizovanim kriminalom. Erefante nam, dakle, daje jedan sasvim neuvijen i u principu human, optimističan prikaz industrije u kojoj je učestvovao sa entuzijazmom, ali ne bez prikazivanja mnogih teških iskušenja na koja glumci moraju da se naviknu. Scena u kojoj autor učestvuje u snimanju scene namenjene virtuelnoj realnosti je posebno ilustrativna jer su u pitanju uslovi pod kojima je, reklo bi se, gotovo nemoguće imati snošaj, a kamoli osetiti išta erotično iako je čitava svrha tog posla prodati erotičnost gledaocu.

Kad smo već kod ilustracije, Erefante sebe crta kao žabu, mada ta žaba više liči na zrno pasulja. U pitanju je svojevrsna (bezobrazna) igra rečima, ali i jasna intencija da autor sebe prikaže kao blizak najverovatnijem čitaocu ove mange, mladom japanskom muškarcu koji čita stripove, igra igre i masturbira na internet-pornografiju na svom telefonu. Erefante je jedan od nas, rekosmo, i njegov karakter je primeren ovoj ulozi: bez obzira na to koliko dugo ga gledamo da učestvuje u snimanju pornografije, njegovo uzbuđenje je i dalje opipljivo, njegova neverica da mu je ovo posao takođe, a njegove nesigurnosti u odnosima sa drugim ljudima su jako relatabilne. Sam crtež, iako jednostavan i na tragu underground razbarušenosti, zapravo je veoma primeren tonu stripa i uspeva da nam proda tu kombinaciju samozatajnog humora, stalnog života u socijalnoj i emotivnoj tenziji i erotičnosti koja uprkos industrijskom tretmanu seksa, ostaje glavni podsticaj autoru da opstaje u ovom poslu.

Naravno, Erefante je prestao da radi pornografiju i sada je mangaka (pored ovog stripa, ove godine je započeo i serijal Isekai Danyuu ~Shiru Danyuu ga Isekai Tensei shite Ero Chishiki Furu Katsuyo de Musou Danyuu ni naru Hanashi~, a koja je fantazijska varijacija na pornografske teme), ali njegova iskustva su zanimljiva, pa i dragocena za svakog ko se interesuje za seks industriju i smatra da će u njoj pronaći i neke skrivene istine koje mnogo govore o ljudskom, jelte, stanju. Seven Seas vam do sada izašle kolekcije nudi ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Marvelov petodelni miniserijal Captain Carter što je išao od Marta pa do Avgusta ovde godine, rad da vidim kako su se na poslu snašli meni omiljeni crtač Jamie McKelvie, ovog puta u ulozi isključivo scenariste (ne da on u tome nema iskustva, pa Suburban Glamour je izašao pre skoro petnaest godina!!!) i zvezda-u-usponu, crtačica i tušerka Marika Cresta koja je pre ovog stripa već radila za Marvel crtajući početak drugog serijala Star Wars: Doctor Aphra. Cresta je već tamo ostavila solidan utisak i mada u Captain Carter nisam prezadovoljan svime što je pokazala – slutim da se dosta toga dešavalo na brzinu zbog rokova – ovo je svejedno interesantan i, ključno, zabavan mali strip koji korektno hvata kombinaciju superherojske akcije, sociopolitičke osvešćenosti i špijunske konspiracije koju danas po inerciji vezujemo za Kapetana Ameriku.



Kapetana Ameriku? Tako je! Captain Carter je u ovoj verziji Marvelovog univerzuma Margaret „Peggy“ Carter, britanska operativka koja je u Drugom svetskom ratu učestvovala u eksperimentima sa serumom za kreiranje supervojnika a onda pozitivno odreagovala na njega i igrala ulogu koju je u mejnstrim univerzumu imao Steve Rogers, Kapetan Amerika.

Publika koja Marvelove likove zna prevashodno sa filma i televizije je dobro upoznata sa likom Peggy Carter iz prvog filma o Kapetanu Americi i kasnije uspešne serije, gde ju je sjajno tumačila Hayley Atwell, a taj je lik onda imao  sopstvene varijacije i permutacije kroz animiranu seriju What if... i drugi film o Doktoru Strejndžu. Sa druge strane, Margaret Elizabeth Carter (bez nadimka Peggy) je u stripovima o Kapetanu Americi postojala još od 1966. godine, kao romantični partner Stevea Rogersa iz vremena pre njegovog „umiranja“, odnosno decenijskog spavanja u santi leda i buđenja u modernom svetu. Drugim rečima, originalnu Margaret Carter su kreirali još Stan Lee i Jack Kirby, ali je ona bila dovoljno sporedan lik da je u radikalna hirurgija u poslednjih nekoliko godina i izmišljanje novih alternativnih univerzuma nije oštetilo.

Pod ovim naravno mislim da ne postoji dovoljno budala tamo negde na internetu koji će tvrditi da im je Margaret Carter bila omiljeni lik pre nego što ga je Marvel upropastio svojom woke agendom. Mislim, sigurno ih ima, ali ne u dovoljnoj meri da izazovu ikakve ozbiljnije talase i zapravo dovedu u pitanje relevantnost lika kao što je Peggy, koja je potekla na filmu, nastavila na televiziji a sada ima strip-serijal koji predstavlja alternativnu stvarnost u kojoj umesto da bude drusna špijunka i ljubavnica Kapetana Amerike, ona efektivno (i efektno) radi njegov posao i igra njegovu ulogu simbola i uzora drugima po pitanju stajanja na braniku slobode, časti, čojstva i junaštva.

Naravno, iako je uvek zgodno malo prodrmati osnovni model i videti kako stvari izgledaju kada se umesto muškarca u neku od ikoničkih uloga stavi žena, moram da priznam da je ovaj strip meni bio zanimljiviji na ime ideje da je taj neki jedinstveni supervojnik, simbol i zaštitnik slobode, poreklom ne iz Amerike već iz Ujedinjenog kraljevstva. Kako je strip i pisao građanin UK, ovo je bila idealna prilika da se ispitaju specifične tenzije između usta koja govore o slobodi i kostima koji na sebi nosi simbole što ih dobar deo sveta povezuje sa nezasitom imperijalističkom pohlepom. McKelvie se ovde ozbiljno potrudio da ova vrsta diskusije bude integralni deo naracije.



Mada u tome nije ZAISTA uspeo i mada ne volim što sam THAT GUY u ovoj situaciji, vredi primetiti da su ovde rasprave o britanskom imperijalizmu i generalne sociopolitičke opservacije u narativ uglavljene pomoću pajsera i obilne količine lubrikanta i da ne bih mogao ozbiljno da kontriram ako bi neki „ja samo ne želim da me udaraju svojom političkom agendom po glavi“ lik sa interneta seo i počeo da objašnjava kako je ovaj strip uzeo da čita nedužno očekujući špijunski akcioni triler koji će ga malo razgaliti a onda ugazio usred istorijske lekcije o britanskom imperijalizmu i ukazivanja kako se o tom imperijalizmu ni danas ne uči dovoljno u obrazovnim programima Ujedinjenog kraljevstva i kako je ovo strip koji su kidnapovali „borci za socijalnu pravdu“ koje nije briga je li strip na kraju ispao dobro sve dok su imali prilike da u njega ubace svoju političku propagandu.

Ali, mislim, znate šta? Captain Carter ni slučajno nije jedini strip u istoriji superherojskih stripova koji nije savršeno umetničko delo na ime truda da se njime kaže i nešto politički osvešćeno. Svakako mu mogu zameriti nezgrapnost sa kojom McKelvie izražava inače sasvim bitne poente sa kojima se politički potpuno slažem, ali neću sad da se pretvaram da ga to čini nečitljivim. Ili čak, lošim.

Naprotiv, ovo je sasvim solidan strip smešten u sveže izmaštan alternativni univerzum u kome Peggy Carter, junakinju, MA LEGENDU Drugog svetskog rata nalaze zamrznutu u santi leda u današnje vreme i ona, nakon kraće svađe između Amera, Rusa i Britanaca kome pripada legendarna supervojnikinja, odlučuje da svoj život nastavi da živi u Londonu, svesna da su svi ljudi koje je poznavala danas mrtvi, i da svi sa sobom u džepovima nose superkompjutere koje iz nekog razloga zovu telefonima.

Peggy odmah dobija posao u agenciji S.T.R.I.K.E. jer mladi i propulzivi premijer Ujedinjenog kraljevstva želi da iskoristi njen simbolički potencijal da popularizuje britansku specijalnu antiterorističku službu koja je nekada bila deo S.H.I.E.L.D. ali je onda Britanija krenula svojim putem i S.T.R.I.K.E. se sada vidno slabije snalazi u zaguljenom svetu internacionale kontra/ špijunaže.  McKelvie nema potrebu da eksplicitno pominje Bregzit, ali je ovo jedan uspešno izveden politički komentar koji ne deluje ni nezgrapno ni neumesno.

Strip u širokim crtma ponavlja dosta kanonskih motiva koje vezujemo za Kapetana Ameriku, sa sve melanholijom „žene izvan svog vremena“ ali i pojavljivanjem neonacističkih Hydra terorista koji, reklo bi se, pokušavaju da atentatom na hodajuću legendu nekako upišu neku simboličku pobedu za svoju političku opciju, ali McKelviejev scenario je promišljeno sklopljen tako da se opšta mesta iskoriste samo kao odskočna daska za razvoj narativa i vrlo konkretne kritike koje autor ima spram britanske imperijalne politike ali i savremene političke orijentacije. Uprkos tome što s pravom kritikujem neke propagandne segmente ovog stripa zbog njihove neprirodnosti i artficijelnog tona, McKelvie s druge strane uspeva da kreira zanimljivo diversifikovan, organski sklopljen tim oko Carterove u kome se pored alternativnih (i odličnih) verzija Tonyja Starka i Elizabeth Braddock* pojavljuje i ne-supermoćna hakerka afrčkog porekla kroz koju strip uspeva da pošalje najveći deo uspešnih poruka o identitetu, patriotizmu, ekonomskoj nejednakosti itd.
*koja ovde ne nosi nadimak Betsy već Lizzie i mada ima moći po kojima znamo Psylocke iz mejnstrim univerzuma, zapravo nije superheroj već tek izvrstan agent S.T.R.I.K.E.-a



Sam špijunski zaplet je zapravo prilično dobar i, mada predvidiv, daje autorima prostora da razviju kvalitetnu trilersku i akcionu radnju sa fino uklopljenim scenama superherojske tuče ali i solidnim istražnim radom tako da obe strane jednačine budu u ravnoteži. McKelvie uspeva da i razrešenje misterije bude primereno „stripovski“ preterano a da opet to ne pokvari sociopolitičke poente koje pravi, a mada mu likovi na momente preterano pamfletski pričaju, hemija u timu je autentična i zabavna.

Marika Cresta ovde, kad posrće, najviše posrće na planu fizionomija, crtajući ih brzo, prljavo, bez senčenja i mnogo truda oko uverljivosti. U nekim drugim kontekstima ovo bi prolazilo ali ovo je realistično crtan superherojski strip u kome se podrazumeva izvestan nivo klasične estetike pa lica baš štrče. Povremeno ni anatomija nije baš na nivou, ali opet, Cresta OČIGLEDNO nema problem da lica i anatomiju nacrta korektno i atraktivno kada ima vremena pa slutim da je ovde zaista problem bio sa rokovima. Kada su joj table dobre, one su odlične, sa sjajnim lejautom, prirodnim pripovedanjem i odličnim likovima. Akcija joj je tečna, atraktivna i scene logično slede jedne iza druge (što je kvalitet koji često nedostaje i mnogo poznatijim crtačima) i ovo je, uz kolore koje su radili Matt Milla i Erick Arciniega vrlo lepuškast strip kad je sve urađeno uz dužnu pažnju. Naprosto, volim superherojski strip realističnog stila, urednog a dinamičnog lejauta i svetlih, lepih kolora i Captain Carter – uz letering Claytona Cowlesa – najveći deo vremena izgleda odlično.

I nadam se da sve to na gomili znači da ćemo Peggy i njen ansambl možda videti ponovo. Deluje kao raspikućstvo da izmaštate čitav jedan novi univerzum, date nam jednu dobru priču sa zanimljivim likovima u njemu (ozbiljno, ovaj Tony Stark je vrlo intrigantan) a onda mu se više nikada ne vratite. Nije da Marvel nije radio i veće gluposti ali hajde da se nadamo da svi učimo na svojim grekama. Amazon serijal prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Dakle, pročitao sam šestodelni miniserijal Refrigerator Full of Heads izašao za DC-jev Black Label, a u okviru Hill House edicije kojom, jelte,  gospodari Joe Hill i koja je okrenuta horor stripovima. Refrigerator Full of Heads je naravno nastavak originalnog miniserijala Basketful of Heads o kome sam pisao na ovom mestu a za koga je Hill uradio scenario dok je crtež obezbedio izvrsni Italijan Massimiliano Leonardo aka Leomacs. Još tada je bilo najavljeno da će nastavak raditi drugi kreativni tim, a pod Hillovim nadzorom i imao sam izvesne strepnje ali i interesovanje da ga pročitam.



Za scenaristu Refrigerator Full of Heads odabran je Rio Youers, britanski spisatelj trilera a kome je Refrigerator Full of Heads tek drugi strip u karijeri, gde mu je prvi bio Sleeping Beauties, serijal za IDW urađen kao adaptacija proznog predloška koji su napisali Stephen King i njegov mlađi sin Owen. Kako je Joe Hill, jelte, stariji sin Stephena Kinga tako se i može reći da Youers svoju strip-karijeru za sada duguje isključivo porodici King, što svakako nije loše za ičiju karijeru. Youers bez sumnje ima potreban zanat u rukama i mada još uvek čekamo da vidimo neku njegovu sasvim originalnu viziju u stripu, Refrigerator Full of Heads jeste velikim delom njegova priča sa jasnim vezama sa originalnom ali i vidnim promenama u domenu tona, pa i žanra.

Youersov partner u zločinu je ovde kanađanin Tom Fowler, jedan ekstremno iskusni profesionalac koji je od devedesetih godina prošlog veka pa do danas radio za većinu amerilkih izdavača čijih imena možete da se setite, na nekim od tezgi i kao scenarista. Fowler radi i superherojski i nesuperherojski strip sa jednakom posvećenošću mada je istina i da njegov stil crtanja dosta duguje humorističkom magazinu MAD sa kojim je takođe sarađivao, pa on nikako nije PRVI crtač (i tušer) na koga bih pomislio kada mi treba superherojski glamur, ali ni mračni, atmosferični horor. No, da bude jasno, ni Basketful of Heads, bez obzira na svoju mračnu tematiku nije bio klasičan horor strip, naprotiv. Hill i Leomacs su sa njim zagazili duboko u prostor postmoderne ili makar dobronamerne parodije, uzimajući klasične horor motive ali ih zatim koristeći na iznenađujuće načine tako da se u konačnici dobije natprirodni triler/ akcijaš sa horor elementima, možda po uzoru na to kako je evoluirao filmski serijal Evil Dead o kome sam nedavno pisao. Basketful of Heads je, dakle, krenuo od klasične postavke sa olujnom noći na izolovanom ostrvu i velikim zlom koje će se nadviti nad bespomoćnu devojku koja nema pojma šta joj se dešava ali je do kraja June Branch pokazala da ona nije „obični“ Scream Queen i da ovaj strip ima sasvim drugačije akcente i preokrete u narativu od onog što ste možda očekivali.

Da bude jasno, originalni Basketful of Heads nije ni bio priča za koju je očigledno da treba da ima nastavak ili kako biste ga uopšte napravili pa je već to da su Youers i Hill napravili nekakav koncept kako da se stvari odvijaju svedočanstvo o tome da je Hill sasvim moguće od samog starta imao nameru da ovo postane neka vrsta franšize. Uostalom, ključni predmet u originalnom serijalu bila je magična bojna sekira kojom je June u samoodbrani odsecala glave napadačima a onda su te glave nastavile da žive, uglavnom zapanjene i zgrožene onim što ih je snašlo. A gde je jedan takav magični predmet, rekli bi skript-doktori u Holivudu, sigurno ih ima barem još tri.

Et voila, u Refrigerator Full of Heads na programu je eskalacija „lorea“ u meri koja potrebuje opširne infodampove da se čitaocu objasni kako je pomenuta sekira samo deo seta od četiri predmeta a koji su svi vezani za staru vikinšku istoriju i nordijsku mitologiju i da je svaki od ovih predmeta – sekira, bodež, pojas i mač – ovenčan posebnim magijskim svojstvima koja, pa, recimo, da garantuju vlasniku izvesna preimućstva ako je rad da pogazi ljudski moral i pokrene, recimo, projekat osvajanja sveta.



U skladu sa tim dolazi i pomenuta promena žanra. Refrigerator Full of Heads više nije horor strip (sa elementima akcije i komedije) koji se dešava po mraku i oluji na ograničenom broju lokaliteta, sa svirepim pretnjama što su se nadvile na smelu protagonistkinju već spektakularni akcioni triler sa elementima horora, ali bez ambicije da se postignu saspens ili tenzija. Ako ovde horora ima – a ima – on je pre svega od one „monstr“ sorte i ako želimo da nastavimo poređenje sa Evil Dead, onda je Refrigerator Full of Heads bliži Army of Darkness predlošku goofy akcije nego originalnim horor korenima.

Ovo se signalizira i time da je June Branch u ovoj priči ipak tek sporedan – mada važan – lik, što će figurisati više kao objekat nad kojim se vrši radnja nego kao asertivna protagonistkinja iz prvog serijala. Naravno da ovo može da bude problematično ako ste zavoleli June u prvom serijalu a ako niste, gde će vam duša? June je bila srce ovog stripa sa svojom iznenađujuće suptilnom karakterizacijiom i to da je Youers decidno gura u drugi red, kako bi je odigrao kao adut u finalu stripa jeste pomalo nesrećno iz moje perspektive. Opet, ovim Youers svakako pokušava da pokaže i da je ovo NJEGOV strip sa njegovim idejama, zapletom i likovima.

Ti likovi nisu nezanimljivi ali svakako nemaju dubinu i slojevitost na koju nas je prvi strip navikao. Dvoje protagonista ove priče se na početku predstavljaju kao puki turisti koji dolaze na ostrvo Brody, poprište dešavanja iz prve priče, kako bi ona u miru pisala a on u miru pecao ali vrlo brzo postaje jasno da je njihov agenda sasvim drugačija i da je pronalaženje magične sekire kojom je June vitlala u prvom stripu glavni prioritet.

Situacija eskalira VEOMA brzo kada se dvoje protagonista sukobe sa lokalnim bajkerima ali i kada nalete na veliku belu ajkulu koja teroriše okolne vode. Sekira se, da bude jasno, brzo pojavi u narativu a frižider iz naslova počinje da se puni glavama prepadnutih bajkera koje su zapanjene da su još žive i ne znaju kako da se nose sa svojom novom realnošću.

Problem ovog stripa je svakako u tome da onaj najzabavniji element prve priče, dakle snažan glavni lik i njegova interakcija sa glavama odsečenih neprijatelja ovde nedostaje ili makar nedostaje u presudnoj meri. Arlene Marshal, koja služi kao „prava“ protagonistkinja ovog stripa je manje interesantan i manje razvijen lik* a to što su glave uglavnom pohranjene u frižideru znači i da je njena interakcija sa njima samo povremena i svedena na grozomorne istraživačke tehnike kojima se preživelim glavama preti „pravom“ smrću.
*mada neću da grešim dušu, scenario nam daje flešbekove koji malko produbljuju karakterizacije ali ovo je klasičan primer zanata na delu i nema organsko izrastanje lika kroz akciju kao što je imao prvi strip



No, ovo je definitivno mnogo više akcioni strip i akcenat je na tučama, jurnjavama, mnogo pucnjave i automobilskih scena, a tu je i šarolika galerija antagonista u kojoj su pomenuti bajkeri tek najniži nivo zla. Drugim rečima, Youers je za Refrigerator Full of Heads otišao u bigger, louder, more badass smeru i svakako izgubio suptilnost postavke, karakterizacije i odnosa humora i horora koji je imao original.

Ono što je dobio je prilika za dinamično pripovedanje sa više likova i na više lokaliteta (i neke lepe set pisove kao onaj u kojoj jelen nosi odsečenu glavu sa sobom) te neke atraktivne akcione scene od kojih svakako treba izdvojiti onu u kojoj se automobil sa živom glavom ajkule bori protiv humanoidne džinovske zmije.

Naravno, ovde je Fowler na svom terenu i njegova ljubav ka dinamičnom kadriranju, izuvijanoj anatomiji i energičnom protresanju organizacije table ovde dolazi do izraza. Fowler je i inače vrlo solidan pripovedač i strip mu ima lep tempo odmotavanja radnje kao i simptično filmske trikove, a kolori Billa Crabtreeja daju svemu puno sočnosti (letering je ponovo radio odlični Derron Bennett) i sve dok ne očekujete atmosferični horor, sve je u redu.

Ali, naravno, to i čini Refrigerator Full of Heads pomalo površnim iskustvom jer je originalni duh prvog serijala ovde sasvim nestao a zamenjen je prilično generičkim akcionim trilerom sa natprirodnim elementima kakav je mogao nastati u kuhinji bilo kog drugog izdavača, od IDW preko Oni Press pa do samog Imagea. Hillov nadzor je ovde svakako poslužio da se strip uveže u „lore“ koji je njegov original uspostavio, ali sama radnja i likovi naprosto nemaju ni težinu ni svežinu koja nam je privukla pažnju sa Basketful of Heads. U konačnici, ovo je korektan strip koji mi nije bilo nezabavno da čitam ali koji teško da ću pamtiti mnogo godina od danas jer će se u mom sećanju izblendirati sa desetinama drugih sličnih radova. No, ako ste ljubitelj Joea Hilla i zanima vas šta je bilo dalje sa June, kolekcija je izašla pre par nedelja pa se svakako poslužite.

[Meho Krljic]

Prošle nedelje završio se petodelni Marvelov miniserijal Iron Cat i kako se radi o kanonskom nastavku tekućeg serijala Black Cat koji se završio prošle zime, a o kome sam napisao MNOGO lepih reči (i psovki, ali koje su bile izrazi divljenja), tako sam i ovo ja uredno progutao i, zadovoljno podrigujući zaključio da je u pitanju bio solidan mali obrok, i da bih rado uzeo još. Srećom, najave da ćemo dobiti još avantura Felicije Hardy u najskorije vreme ispratile su poslednju epizodu Iron Cat pa sam mogao uredno da odem na počinak.



Znam, jeste neobično da mi je u 2022. godini Black Cat aka Felicia Hardy jedan od najomiljenijih Marvelovih likova i da se *GULP* njenim novim pustolovinama radujem kao dete a da, recimo, na pomisao da trenutno MORAM (jer, jelte, dužnost) da čitam ne jedan nego dva tekuća serijala o Spajdermenu malčice povratim u svoja usta, sve je to bizarno stanje stvari, ali živimo u bizarnim vremenima. Marvelovi filmski podvizi koji su mejnstrim bioskop gotovo potpuno transformisali u paradu superheroja tokom protekle decenije i kusur, pa njima srodni televizijski sadržaj pravljen za Disney+ su imali i očekivan efekat na njihove stripove, sa upodobljavanjem mnogih likova i serijala svojim bioskopskim ili televizijskim personama, ali i sa dobrodošlim revitalizacijama likova za koje smo mislili da su zauvek osuđeni samo na reprinte i eventualno kameo-pojavljivanja (mislim, ko je očekivao da danas čitamo jedan onako dobar tekući serijal o Moon Knightu?), no ovo su bile očekivane intermedijalne sinergije. Bonus efekat je ovo o čemu sad pričamo, a to je da, ako se stripovi sada shvataju kao „IP inkubator“ ili makar ogledna laboratorija u kojoj se može isprobati mnogo ekscentričnih ideja i koncepata a za srazmerno malo para, a neki od tih koncepata će jednom zaživeti na velikom ili malom ekranu i doneti milone, možda i milijarde, onda i možemo da imamo stripove koji trenutno nemaju nikakvu vezu sa Marvelovom televizijskom ili filmskom produkcijom, a i dalje uspevaju da opstanu tokom konsekutivnih sezona, makar kroz konsekutivne miniserijale. Symbiote Spider-man Petera Davida i Grega Landa je jedan primer, ali ovde se svakako radi i o težini imena koja ovaj strip prave, kao i o činjenici da je u pitanju i dalje, jelte, Spider-man, jedan od najprofitabilnijih superheroja ili popkulturnih koncepata uopšte, na čitavoj planeti. Black Cat je, pak, odličan drugi primer sa scenaristom Jedom Mackayjem koji je šansu da piše tekući serijal o liku koji je decenijama bio shvatan samo kao terminalni epizodista i, jelte, privezak što dolazi uz Spajdermena kako bi i čitalac sklon lepim ženama što nose crnu pripijenu odeću imao na čemu da napari oči, dakle koji je tu šansu iskoristio na impresivan način dajući Feliciji Hardy ne samo protagonizam, zanimljiv ansambl sporednih likova i atraktivne avanture već i značajno produbljen karakter pa i humanost koji su od nje načinili instant-ikonu antiherojske ali neodoljivo drage provinijencije. A što je posebno došlo kao melem na ranu nakon što ju je Dan Slott u svom Spajdermenu maltene upropastio pretvarajući je iz šarmantne kradljivice umjetnina u psihopatskog gang bossa. Volim Dana Slotta, ali ovo je bila asasinacija karaktera koja je mogla da ga upropasti zauvek. Utoliko, Mackay je došao kao neka vrsta spasitelja.

Opet, naravno, ovaj lik i dalje isuviše „mali“ da bi po definiciji stalno imao nekakav strip u prodavnicama, pa je Iron Cat mudro osmišljen miniserijal koji uzima jedan aspekt narativa koje je Mackay kreirao i udara akcenat na udruživanje Felicije Hardy sa popularnim likom kao što je Iron Man da bi obezbedio mejnstrim pozornost a onda, kad tu pozornost dobije, ispričao naredno poglavlje iz života žene koju volimo.



Kad se sve to ima na umu, skrenuću pažnju čitaocima koji možda zaista do ovog serijala dolaze na ime prominentne zastupljenosti Iron Mana u zapletu, da će značajno veću kilometražu zadovoljstva iz ovog stripa ekstrahovati ako prethodno pročitaju dva tekuća Black Cat serijala koje je Mackay pisao. Gore sam linkovao tekst prepun superlativa vezan za ove stripove, a Iron Cat je ne samo njihov direktan nastavak, već će težina drame koja se u njemu odvija biti jasna i emotivno potentna tek ako se zaista uputite u to kako je Felicija bila prinuđena da odraste i svog mentora, učitelja, kvazi-oca, vrhunskog provalnika i lopova po imenu Black Fox, na kraju, jelte, porazil i ukloni sa zemaljske kugle.

Koncepcijski, Iron Cat se naslanja na onaj momenat u tekućem Black Cat serijalu kada se Black Cat sukobila sa Iron Manom a onda, demonstrirajući vrhunski talenat za improvizovanje koji dolazi uz karijeru celoživotnog prekršitelja zakona koji se stalno susreće sa visokotehnološkim rešenjima namernim da zaustave upravo takve kao što je ona, iskoristila automatizovano postrojenje u jednoj od Starkovih laboratorija da dizajnira sopstveni „Iron Man“ oklop i na nekoliko momenata se od okretne ali ranjive žene što se šunja po mraku i pazi da je ne vide, transformisala u oklopljenu ratnicu što leti i uživa u tome da bude viđena. Miniserijal, pak, pokazuje da ona nije jedina kojoj je ovako nešto pošlo za rukom a Mackay, u dobroj tradiciji marvelovske sapunske opere, da ne kažem telenovele, poseže duboko u prošlost protagonistkinje i koristi ovaj trenutak da nam kaže više o njenom karakteru, odrastanju ali i suštini njene prirode.

Mackay je zaista izvrstan zanatlija i zna kako se ovakve stvari pišu, ali je on još uvek i dovoljno mlad i inspirisan scenarista da mu stripovi imaju jedan izražen duh humanizma, emotivnost koja deluje autentično, a da se to i dalje drži jedne klasične žanorvske matrice kakvu stariji ljudi poput mene preferiraju. Hoću reći, ovaj miniserijal bez mnogo dvosmislenosti ali i bez previše „woke“ pompe demonstria Felicijinu biseksualnost kao značajan deo njene ličnosti i zapravo se oslanja na trop prezrene ljubavnice kao pokretački element zapleta. A opet, da je ovo pisao neki drugi scenarista, bliži Gen-Z senzibilitetu, verujem da bi Iron Cat bio mnogo emotivniji ali i patetičniji strip. Maykay ovo piše imajući na umu pre svega klasični heist triler senzibilitet i ovde su emocije utkane u uzbudljivi narativ o superzločincima, superherojima, osvetnički nastrojenim veštačkim inteligencijama i pretnji po čitavu planetu. Hoću reći, ovo NIJE ljubavni, romantični strip i njegovo korišćenje romantičnih elemenata zapleta služi da potera priču napred ali i da nam pokaže nove aspekte lika Felicije Hardy, bez potrebe da se pripovedanje usporava kako bi „ljubavni“ elementi bili akcentovani. Opet, naravno, to što je ovo u skladu sa MOJIM preferencama ne znači da će biti u skladu sa svačijim.

Ali je korišćenje Iron Mana kao praktično ko-protagoniste svakako bio nadahnut izbor ne samo na ime star-power kvaliteta koje Tony Stark po prirodi stvari nosi sa sobom, već i jer ovo Mackayju omogućava paralelno istraživanje karaktera dvoje ljudi koji su u teoriji na sasvim različitim stranama spektra ljudskog iskustva – ona lopov, on bogataš, ona superzločinac, on superheroj, ona muljatorka i improvizatorka, on genijalni inženjer i strateg – i pronalaženje sličnosti u tome kako su oboje sazrevali kroz životna iskušenja. Naravno, ključni momenat koji ih spaja je „moja bivša sad pokušava da mi se osveti“ element zapleta a koji Mackay koristi i u komedijaške svrhe, ali strip fino igra na odnosu između dva nekompatibilna lika i pronalazi osnove za srodnost, pa čak i bliskost koja nastaje kada se oni zatiču u, praktično, ratu.



„Bivša“ o kojoj se ovde pričau Felicijinom životu je jedan vrlo stari lik sa kraja sedamdesetih, koji više od dve decenije nije korišćen u Marvelovim stripovima, pa Mackay ima popriličnu slobodu da koristi lik Tamare Blake kako bi ispisao do sada nepoznatu zajedničku istoriju ove dve žene i njihov odnos sa Black Foxom.

I ovo je vrlo siguran, vrlo lepo ispisan odnos rivaliteta i afekcije, u kome Black Fox kao pseudoočinska figura istovremeno i koristi dve mlade devojke kojima je tutor, kako bi izvukao višak koristi za sebe, oštećujući ih pritom na psihološkom planu i ostavljajući ih da, tokom decenija koje dolaze, svoje interpresonalne probleme pretvaraju i u ozbiljne, riskantne sukobe koji ugrožavaju i druge ljude (i imovinu, naravno). Tamarin lik je lepo podešen da nam pokaže ženu koja nema samo jednu dimenziju ali čija je psihološka zavisnost od sada pokojnog tutora i dalje snažna, pa je u poređenju sa njom Felicia, iako programski neodrasla i nezrela, zapravo zrelije i emotivno stabilnije stvorenje. Što je vrlo uspeo rad sa likom kakav se već i očekuje od Mackayja.

Ono gde je strip slabiji je sam centralni zaplet i radnja. Umesto heist trilera kakav bi bio najprimereniji protagonistkinji i kakav dobijamo u prvom delu priče, Mackay kao da ne može da odoli da stvari eskalira u smeru punokrvnog superherojskog akcijaša sa gomilama Iron Man oklopa, letenjem na sve strane i pomenutom pretnjom za čitav svet. Nije ovo rđavo napravljeno, ali nije ni sasvim kompatibilno sa jakim stranama glavnog lika i između psihopatske veštačke inteligencije koja je glavni antagonist, komplikovanog načina na koji ona postaje globalna pretnja i akcionih krešenda u kojima nekoliko likova unaokolo leti u Iron Man oklopima i bije se u vazduhu, Iron Cat malčice gubi svoj fokus.

No, Mackay je i dalje jedan od s pravom najhvaljenijih „novih“ scenarista u Marvelu i bez obzira što mislim da ovaj miniserijal nije sasvim na nivou najboljih momenata tekućih Black Cat serijala iz prošlih godina (delom i jer se Felicijini verni saradnici koje smo u njima zavoleli ovde jedva pojavljuju), on je i dalje po mnogo osnova odličan i, na ravni likova i karakterizacije radi vrlo važne i dobre stvari.

Nimalo, naravno, ne škodi što je ovo sve nacrtao i tuširao Pere Pérez. Ovaj španski crtač (i trenutno i profesor na školi Joso u Barseloni) je tokom prethodnih deceniju i po ostavio vrlo ozbiljan trag u američkom superherojskom stripu radeći i za Marvel i za DC pa je za Iron Cat bio prirodan izbor sa svojim vrlo dinamičnim lejautom, atraktivnim likovima i za Marvel perfektno odmerenim odnosom karakterizacije, akcije i humora. Pérez sam sebe tušira i njegov je crtež uvek oštar, jasan, spreman da ide na poster, ali uz dinamiku i energiju potrebne za jedan visokooktanski superherojski rad, plus vidi se da je uživao u dizajniranju nekoliko različitih Iron Man oklopa. Kolore je radio Frank D’Armata, dajući Pérezovom crtežu dodatnu dinamičnost i vitalnost a Ariana Maher je bila zadužena za letering i pružila udobni standard koji očekujemo od studija VC.

Sve u svemu, Iron Cat je zabavna vožnja kroz hi-tech deo Marvelovog univerzuma, ali i VRLO solidan rad na karakteru Felicije Hardy koji će ljubitelji Crne mačke pozdraviti stojeći. Mackay apsolutno i dalje razume lik i njegove jake strane pa ako ih i nije do kraja iskoristio u ovom stripu, već najavljeni miniserijal u kome će se Black Cat udružiti sa Mary Jane Watson (dakle, sa ženom koja joj je u izvesnom smislu romantična rivalka) obećava mnogo novih uzbuđenja. Doduše, ovo će biti tie-in za Dark Web krosover između Spider-mana i Venoma ali dok je Mackay u vozačkom sedištu, nadam se samo najboljem. Do tada, čitajte Iron Cat.

[Meho Krljic]

Vratio sam se u 2021. godinu da pročitam miniserijal izdavača IDW naslovljen Chained to the Grave a koji je u pet brojeva ispričao bizarnu, psihodeličnu vestern-horor priču o čoveku koji je, pa, lancem vezan za svoj grob. Ili makar nadgrobni spomenik, a koji je, ako se stvari pogledaju iz druge perspektive, zapravo lancem vezan za čoveka i taj ga čovek unaokolo vuče za sobom. Ovaj serijal je Januara ove godine dobio i kolekciju a prevashodni razlog mog interesovanja je bio to što su na njemu radili neki autori koji su mi nedavno privukli pažnju svojim drugim zajedničkim radom, konkretno psihodeličnim horor-stripom Silk Hills o kome sam pisao ovde. Chained to the Grave svakako ima izvesne sličnosti sa ovim radom ali je u pitanju značajno manje atmosferičan, značajno dinamičniji narativ sa dosta bizarne akcije i radnjom koja se mnogo manje oslanja na saspens i misteriju a mnogo više na ekscentrične likove i izvitoperenu inrerpretaciju jezika i običaja vezanih za „divlji zapad“ a koje uglavnom poznajemo kroz žanrovske radove.



Chained to the Grave pisali su zajednički Brian Level i Andy Eschenbach. O ovom prvom – tatu majstoru koji radi i stripove – pisao sam malkice u osvrtu na Silk Hills pa se možete vratiti na taj prikaz za osvežavanje pamćenja. Eschenbach je, pak, bio glavni arhitekta Chained to the Grave i u pitanju je, oh, iznenadićete se, JOŠ JEDAN tatu-majstor koji piše stripove. Eschenbach je iz Sinsinatija, i do sada je sarađivao sa raznim izdavačima, od Mad Cave, preko Virusa za koji je napisao (The Angels Wanna Wear My) Red Shoes, krimić očigledno inspirisan pesmom Elvisa Costella, pa do Heavy Metala i IDW-a. Eschenbach je relativno nov, svež scenarista na strip-sceni i reklo bi se da je pogotovo sa ovim serijalom namerio da se istakne kao neko ko piše stripove okarakterisane jakim jezikom, sočnim, skoro crtanofilmovskim karakterizacijama i pomerenom estetikom. Ovde svakako pomaže što je crtež i kolor radila Kate Sherron, i što je u pitanju izrazito psihodelična, dinamična grafička naracija sa jarkim kolorima i stalnim razbijanjem lejauta. Likovi su svi izvitopereni, sa skoro sasvim crtanofilmovskom estetikom i zapravo možda bi ovaj strip, da je kolorit samo malo tamniji, bio u kritikama koje sam čitao, povezivan sa osobenim horor imaginarijumom koji vezujemo za stvaralaštvo Tima Burtona. Ima tu sličnosti, ali Chained to the Grave je kako rekosmo, manje atmosferičan, više bučan i dinamičan strip i to ga svakako obeležava u najvećoj meri.

Glavni junak ovog stripa je Roy Mason, bivši desperados koji je „bivši“ najpre na ime toga da je mrtav i sahranjen. No, već na prvoj tabli prve epizode njegova ruka se probija kroz još uvek svežu i mekanu zemlju i, paralelno sa munjevitim flešbekom u kome vidimo njegove poslednje trenutke pred smrt, Mason zaključuje da je mrtav ali i prkosno izlazi iz sopstvenog groba i, vukući pomenuti nadgrobni spomenik na lancu, kreće da vidi šta se desilo sa njegovom porodicom. Mason ne zna ni koliko je vremena prošlo ali se ubrzo kockice sklapaju, postaje jasno da je u grobu proveo tri nedelje a da je njegova žena angažovala, jelte, lokalnu „magičnu ženu“ da pomogne oko Royjevog vaskrsnuća. Iako je dogovor, kada je ova pare uzela, bio da će Royjev izlazak iz groba potrajati svega jedan dan, porodica – žena i dva mala deteta – je srećna što vidi svog patera familijasa, pa makar i u stadijumu već uznapredovalog raspadanja i sa lancem na kome on sa sobom vuče kamenčinu što nosi njegovo ime i optimističku poruku da Roy nikada nije odustao.

Problem je što problem koji je postojao za Royjevog života i zbog koga je ubijen nije rešen njegovom smrću i zapravo se vraća u fokus nakon njegovog oživljavanja. Roy je bio, jelte, desperados, a oni nisu poznati po lojalnosti ni svojim kolegama ili šefovima, pa je za života sklonio solidnu količinu opljačkanog zlata na sigurno mesto a koje njegov vođa bande i dalje pokušava da pronađe. Roy jeste mrtav – iako oživljen – pa se njemu nema zaista bogznačim pretiti, ali porodica je i dalje živa i Roy shvata da ako želi da mu žena i deca budu bezbedni, mora se krenuti na put preko divljeg zapada kako bi se pobeglo od loših ljudi, pronašlo zlato, i nejači obezbedila budućnost. Naravno, ovo je lakše reći nego učiniti kada ljudi koji vas jure imaju resurse, dobru motivaciju i izvesne natprirodne kapacitete na svojoj strani a nemaju gotovo nikakve skrupule.



Chained to the Grave nikako nije tradicionalni vestern, i mada koristi mnoge trope žanra, njegovi akcenti su na bizarnim likovima većim od života (u nekim slučajevima, jelte, doslovno) i na crnoj magiji vezanoj za šamane iz nativne zajednice. Ovo nije nekakav esejistički, etnografski strip i u njemu ima elemenata eksploatacije, jelte, nativne kulture, ali se ovo donekle balansira naporom da se i neki pripadnika starosedelačkog naroda prikažu kao delatni, snažni likovi koji imaju svoje agende i utiču na odvijanje radnje na presudne načine. Da bude jasno, Chained to the Grave nije preterano posvećen suptilnosti u karakterizacijama i ovde nema mnogo razvoja likova. Oni su pre svega definisani svojim agendama i prioritetima, kao i sočnim, narodnim jezikom kojim pričaju ali ne treba očekivati da ćete se za bilo kog od njih posebno vezati i drhtati za njihovu sudbinu.

Ono gde strip svakako osvaja čitaočevu pažnju je radnja koja jeste haotična, ali nudi uzbudljiv on the road narativ sa dosta interesantnih likova i set pisova. Opet, fer je reći i da do kraja stripa možda svega bude i previše. Poslednja epizoda, recimo, krećući se prema furioznom finalnom sukobu, i sama uvodi nove likove i čitaocu prilično napreže pažnju dok se ovaj trudi da sve posloži u jedan uredan zaključak. No, ima tu zanimljive akcije pa i malo filozofske refleksije koja se dotiče pitanja života, smrti, propadljivosti i legata koji za sobom ostavljamo te ne mogu da kažem da sve to na gomili nema šarma i da mi je bilo neprijatno da čitam.



No, što se tiče crteža, mislim da je fer reći da morate malo biti spremni na ono što Sherronova radi. Ona nikako ne pokušava da kreira klasičan vestern pa čak ni klasičan horor-vestern ugođaj i njena naracija ovde je silovita, ekstremno dinamična, sa stalnim iskakanjem crteža iz panela i spajanjem radnje u različitim delovima table (a koji mogu prikazivati različite lokalitete ili vremenske periode) vizuelnim poveznicama – kao što je recimo lanac na pomenutoj prvoj tabli prve epizode. Meni je Sherronova jako zanimljiva jer uspeva da kreira intenzivan psihodelični ugođaj stalnim krivljenjem formi, dinamizovajem organizacije panela na tabli i snažnim, povremeno i jebeno drečavim, kolorima, ali ovo verovatno nije za svakoga i video sam više od jedne kritike na Good Readsu gde ljudi kažu da im je ovo bilo na granici nečitljivosti na ime crteža koji je agresivan i nejasan.

Da se složimo odmah da nije. Sherronova ume da pripoveda i ništa ovde nije zaista konfuzno – makar ne u meri koja nije planirana s obzirom na zaplet i glavnog junaka koji je, praktično, zombi – ali Chained to the Grave definitivno zahteva čitaoca koji će umeti da uživa u naglašeno psihodeličnim vizijama i distorzijama prikazanog. Letering je radio sjajni bradonja Micah Myers i ovo je tipičan primer kako dobar leterer ume da se prilagodi izvitoperenoj prirodi crteža a da ipak osigura jasnoću, jelte, signala i prirodno čitanje teksta.

Chained to the Grave je, dakle, dosta smeo projekat, daleko od nekakvog zanatskog savršenstva ali koji je s razlogom dobio dobre, oduševljene kritike od jednih i prilično loše od drugih. Kako sam lično sklon psihodeliji i bizarnosti a mislim da je minimum zanatskog očekivanja DALEKO prebačen i kako sam, čini mi se, postao fan Sherroninog vizuelnog izraza, ja ovo preporučujem. Amazon kolekciju prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Vratio sam se u 2017. godinu da pročitam kolekciju miniserijala Reborn, a koji je Mark Millar uradio sa crtačem Gregom Capullom, demonstrirajući po ko zna koji put da nepogrešivo ume da izabere fantastične ilustratore za svoje creator owned radove, ali i da su njegovi stripovi, pisani tako da stignu u prodaju u Netflix-Ready formi, vrlo često bez duše, čak i kada se bave stvarima koje su naglašeno spiritualne, kao što je, u ovom slučaju, pitanje o tome šta se događa i kuda odlazimo jednom kada na ovom svetu umremo.



Mark Millar je katolik, ne samo po kulturnom bekgraundu, i iako su njegovi stripovi često percipirani kao nihilistične, temeljito bezbožne tvorevine svakojakog ekscesa u domenu nasilja, ali i seksa, definitivno ponašanja koje nije bogougodno, ne treba ni zaboraviti da je jedan od njegovih ranih radova u američkoj strip industriji bio American Jesus, kao i da, kako wikipedija tvrdi, Millar u privatnom životu redovno praktikuje verske obrede i uzdržava se od korišćenja psovki. Otud je i Reborn strip koji je jednom svakako morao nastati i pokazati da se i Millar bavi pitanjima života posle smrti i svrhe koju treba da pronađemo u ovom jednom životu za koji nam kažu da ćemo imati na Zemlji i za koga hriščanski, ali i drugi vernici tvrde da je samo test koji treba da položimo kako bismo zaradili nagradu u večnosti.

No, Millar je, bez obzira na sve to, u svom stvaralaštvu vrlo retko bio ikako spiritualan pa je i Reborn jedna čudna smeša ozbiljnih pitanja i vrlo lapidarnih odgovora na njih. Škotlanđanin se u svojim nekadašnjim radovima ipak nešto temeljitije bavio svojim temama pa iako su mu stripovi koji su ga proslavili i sami bili pretežno spektakl a onda nešto manje supstanca, otkada je sa Kick Ass postigao ozbiljan kinematski uspeh, a pogotovo onda kada je ceo svoj Millarworld uspeo da proda Netflixu, njegov rad karakteriše jedna opipljiva površnost.

Nije da ja ne pišem često o njegovim radovima i nije da niste već mnogo puta videli kako navodim da Millar, srećom, ima vrlo izgrađen bazični zanat za svoj posao jer to pomaže da mu stripovi budu, uglavnom, čitljivi, iako je očigledno da nakon početne premise koju smisli, on ostatak scenarija nakuca maltene po automatizmu, obilazeći opšta mesta i koristeći proverene „glasove“ da nam pruži jednostavne, generičke žanrovske radove koji pažnju privlače na ime Millarove poslovične supermoći vezane za samopromociju, ali i na ime izvrsnih crtača koje on regrutuje za te projekte. Reborn je maltene enciklopedijski primer ovog pristupa i u njemu, iako imamo posla sa, jelte, „ozbiljnom“ temom života-posle-smrti i Millar u njemu istražuje i neke kompleksnije koncepte, u praksi je u pitanju prilično generički high-fantasy seting sa tananim likovima koji imaju relativno srednjaške reakcije na suštinski veoma kompleksne teme sa kojima se susreću.

Millar se ovde igra kontrasta vrlo smišljeno pa je ovo strip koji startuje u maltene potpuno drugom žanru pokazujući čin urbanog terorizma u kome psihopatski snajperista na ulicama Mineapolisa ubija jednog po jednog prolaznika, uživajući u osećaju moći koji mu ovi bezumni činovi daju. Iza ovoga sledi mirnija,  malo opora meditacija starije žene koja se bliži kraju životnog puta i reflektuje o svom životu, shvatajući da se strašno plaši da umre, iako ostatak sveta misli da u tim godinama ljudi postaju pomireni sa odlaskom i dosežu nekakav svečani spokoj, pa se i raduju tom eufemističnom „večnom počinku“.



Naravno, Bonnie Black se posle smrti u bolničkom krevetu budi u drugom svetu, ponovo ima dvadesetpet godina i shvata da se oko nje nalaze i neki ljudi koje je poznavala za života, svi podmlađeni i dobro raspoloženi. „Onaj svet“ je, ispostavlja se, magična, fantazijska zemlja u kojoj su vile i zmajevi stvarni a svi ljudi koji su za života bili dobri imaju vrle ratničke veštine, potrebne da se bore protiv kraljevstva u koje odlaze svi koji su za života bili loši. Zagrobni život je, ispostavlja se, manje duhovna, nedijalektička ravnoteža i blagoslov  života u večnosti lišenoj bola, a više seting za nekakvu RPG kampanju koju za drugare osmišljava entuzijazmom ispunjeni osnovnoškolac.

Millar sa ovim stripom, ako pokušava da napravi išta više od tog generičkog fantazijskog sveta, priča priču o tome šta ljudi mogu da urade kada dobiju drugu šansu i kada im se pokaže da imaju svrhu. Svet u kome se Bonnie ponovo rodila nema socijalne kompleksnosti, istorijske kontroverze i društvene protivrečnosti, on je jedna alegorijski ustrojena borba dobra protiv zla u kome svako od samog svog pojavljivanja ima jasno postavljen cilj – u zavisnosti od toga da li pripada strani „dobrih“ ili „loših“ – i sve što iko radi je u službi rata koji se vodi dok jedna strana konačno ne prevagne. Sama Bonnie je, naravno, proročanstvom predviđena žena ogromnih ratničkih moći – a koje su srazmerne njenoj nesebičnosti i dobroti iz vremena dok je bila „živa“, kao što i neprijatelji imaju velike moći zla u srazmeri sa svojom sebičnošću, nasilnošću i sadizmom iz vremena življenja na Zemlji – koja će srušiti zli režim druge strane i ovom svetu, inšalah, doneti harmoniju i mir.

Naravno, sasvim je legitimno da čitalac ima brojna pitanja, od toga šta će biti kada „dobro“ pobedi i bude ispunjena svrha postojanja makar jedne strane u sukobu koji očigledno može da ima kraj, preko toga kuda će onda ići loši ljudi koji umiru na našem svetu, pa do toga kakav je status dece koja se rađaju u ovom svetu (a strip eksplicitno prikazuje da se ljudi u njemu venčavaju i imaju decu) i jesu li ona vezana svrhom, proročanstvom, sudbinom. Pitanje svh pitanja je i kuda DALJE idu ljudi koji umru u TOM svetu a strip na ovo poslednje sugeriše samo neodređen odgovor.

A i to je više nego što dobijamo u odgovor na druga pitanja, i to je jedna od demonstracija površnosti sa kojom Millar ovo piše. Naravno, objašnjenje tehnologije i logike sveta u kome se radnja odvija ne treba da bude centralni deo narativa, ali ako su one spojene sa njegovom očiglednom alegorijskom prirodom onda je odustvo tog objašnjenja vidljiva zjapeća rupa u središtu ovog stripa. Na pamet mi padaju mnoga prozna i druga dela koja su tretirala zagrobni život i koja su sa svojim premisama uradila mnogo više – Millar se pak zadovoljava samo najpovršnijim razdvajanjem stereotipnog dobra od karikaturalnog zla i to mu je dovoljno.

I, možda bi i bilo dovoljno ako bi fokus stripa bio na likovima i njihovim reakcijama na živote koje su dobili na poklon ali i ovde Millar demonstrira samo minimum zanata i odsustvo želje da nam da išta više od funkcionalnih stereotipova. U njegovim stripovima svi likovi govore na isti način, imaju iste emotivne amplitude i identične stavove i samo u retkim izuzecima, kada se autor baš upregne da kreira harizmatičnog protagonistu može da se zapazi nekakva razlika. No u Reborn ovo ne dobijamo  i Bonnie je samo bledunjava, plitka skica kod koje je kontrast između uma sedamdesetogodišnjakinje i tela dvadesetpetogodišnjakinje gotovo neprimetan. Ostali likovi imaju još manje karaktera.



Ono što strip ima je zaplet koji je makar bazično funkcionalan, sa nekoliko preokreta i set pisova u narativu, kao i, a to mu je svakako najjača strana, Grega Capulla na crtežu. Capullo je posle svog rada na Betmenu postao s razlogom jedno od najcenjenijih imena u američkom savremenom stripu a ja sam još u vreme Death Metala isticao koliko on neverovatno detaljnih crteža uspeva da izbaci u mesečnom tempu. Sa Reborn je imao nešto više vremena za rad i naravno da je rezulat izvanredno lep crtež koji demonstrira ne samo zanatske kvalitete već i maštpvitost svog autora. Capullo je ovde mogao sebi da pusti na volju ne samo u domenu dizajna sveta (a koji ima fantastične zmajeve, male leteće vile, mačeve, ali i leteće automobile, neobičan spoj futurističke i srednjevekovne urbane i ruralne arhitekture itd.) već i u kadriranju i pripovedanju. Za Millara možete da kažete sve ali ne i da mu stripovi nemaju kinematsku dimenziju – na kraju krajeva pravljeni su skoro eksplicitno da bi bili ekranizovani – a Capullo je prosto veličanstven u prikazivanju atraktivnih vidika, moćne akcije na bojištu, svečanih dvorskih prijema. Njegovo oko za detalj je gotovo natprirodno precizno tako da njegove table uvek deluju kao da su rađene danima i dizajnrane do u najsitniju liniju a da opet ne dobijamo eksces kakav karakteriše rad opsesivaca kao što su Juan Jose Ryp ili njegov uzor Geof Darrow. Sa svoje strane, tušer Jonathan Glapion prati Capullove linije sa puno sigurnosti i obezbeđuje njegovim crtežima oštrinu ali i višeslojnost koju onda kolori što ih je obezbedio Francesco Plascencia oživljavaju dajući mu atmosferu, živost, sočnost. Na nekim od slika je igra senki i svetla postignuta kombinacijom tuša i kolora naprosto razmetljivo sjajna. Konačno na sve dolazi izvrstan, karakteran a čitak letering koji radi Nate Piekos, i rezultat je strip izuzetnog izgleda i atmosfere.

Šteta je, naravno, da on ne dolazi uz nešto bolji scenario. Millarova zanatska urednst ga svakako spasava od toga da se smandrlja u nečitljivost ali Reborn je još jedan temeljito površan, isprazan strip koji zanimljive koncepte i ideje traći na generičku priču i plošne likove. Čak ni taj Netflix-Ready element ovde nije preterano pomogao jer se Reborn već godinama nalazi u „razvojnom paklu“ u Netfliksu, sa poslednjm vestima iz 2020. godine da je film našao scenaristkinju (Bek Smith) kao i da će ga producirati Sandra Bullock.

Reborn je kao da ste uzeli neki od ranih pičeva za još uvek mladi Vertigo (zagrobni život, teške moralne dileme, razmišljanje o drugim šansama, duhovnost na planu nove telesnosti itd.) a onda od njega napravili izblendiran tritment za fentezi seriju za neki manje uspešan striming servis od Netfliksa. Ovaj strip izgleda IZVANREDNO i svakako mi nije bio mrzak za čitanje, ali što se Millarovog autputa tiče, pričamo o još jednom pobačaju. Amazon kolekciju ima ovde.

[Meho Krljic]

Ima li iko da ne voli dobru teoriju zavere? Ovo pitanje bilo je bezazleno do pre petnaestak ili nešto više godina, sa najpopularnijim teorijama zavere koje su se ticale stvari kao što su prikrivanje kontakta koji su vanzemaljci ostvarili sa Zemljanima (tj. njihovim vladama), tvrdnji da je Zemlja ravna ploča i slično. No, danas smo vrlo svesni da su teorije zavere pretvorene u oružja specijalnog ili, kako se to danas popularno kaže, hibridnog rata, da se dotiču veoma opasnih tema, koriste za regrutovanje aktivista pa i vojnika i da su omiljena oruđa tajnih službi raznih država.



No, ne treba zaboraviti da opasne i političke teorije zavere nisu baš potpuno novovekovna izmišljotina  i jedna od najpoznatijih je svakako ona vezana za atentat na tridesetpetog predsednika Sjedinjenih američkih država, Johna F. Kennedyja i njegovog ubicu Leeja Harveyja Oswalda koji je i sam ubijen dva dana kasnije u direktnom televizijskom prenosu dok ga je policija sprovodila prema marici kako bi posle 48 sati ispitivanja bio preseljen iz stanice u okružni zatvor. Jack Ruby, vlasnik lokalnog noćnog kluba je tvrdio da ga je ubistvo predsednika urnisalo i da je želeo da Kennedyjevu udovicu Jackie poštedi stresa suočavanja sa ubicom na suđenju pa je Oswalda upucao iz blizine u stomak. Naravno, opsežna istraga koja je usledila povezivala je Rubyja sa lokalnom mafijom pa je i motiv ovog njegovog čina pripisivan tome ali istina je i da javnost nikada nije dobila zadovoljavajuće objašnjenje za sekvencu događaja koji su, mnogi misle, dramatično izmenili tok istorije. Teorije zavere vezane za to ko su nalogodavci Kennedyjevog ubistva porodile su i moge verzije događaja u kojima sam Oswald ne samo da nije bio slobodni, jelte, strelac zadojen komunističkim mlekom nakon svog prebega u Sovjetski savez, već u kojima je Oswald i preživeo celu avanturu a umesto njega je autopsija rađena na drugom čoveku koji je pokopan pod njegovim imenom.

Regarding the Matter of Oswald’s Body je petodelni serijal BOOM! Studiosa od prošle godine koji se bavi upravo ovim narativom, ali na jedan osvežavajuće prizemljen, ljudski način. Mnoge kritike koje sam video upućene ovom serijalu odnose se na činjenicu da se ovde o pozadini zavere zapravo ni malo ne spekuliše i da je narativ usredsređen na gomilu beznačajnih likova koji su zaduženi – bez mnogo znanja o tome u kakvom projektu učestvuju – da obezbede dvojnika za Oswalda koji će moći da posluži kao telo za obdukciju. No, iako razumem da čitalac u ovakvim situacijama prevashodno želi da zna „zašto“ i „ko“, to nije poenta ovog stripa i njegov scenarista i crtač ga koriste, naprotiv, da urade jednu studiju karaktera ljudi sa različitih društvenih margina koji, kada shvate u kakvu su situaciju upleteni, shvataju da su, pa, „loši likovi“, ali da i loši likovi mogu da odluče da urade dobru stvar. I onda je ovaj strip pre svega o tome kako humanizovati ljude koji su izvođači radova u jednom mračnom istorijskom činu i pronaći na dnu kace sistemskog, istorijskog zla, zrnce dobra. U tome je ovaj strip zapravo veoma uspešan i moram ga već sada preporučiti čitaocu od ukusa.

Scenarista ovog stripa je Cristopher Cantwell, trenutni vrlo uspešni scenarista Marvelovog tekućeg serijala Iron Man (o kome sam uz izvesne ali ne presudne rezerve pisao na ovom mestu pre oko godinu i po dana) i čovek koga najbolje znamo po vrlo dobroj televizijskoj seriji Halth and Catch Fire ali koji ima i sasvim izražen stripovski pedigre, kako kao autor tako i kao, da kažemo aktivni, zainteresovani ljubitelj koji je ove godine bio izvršni producent Amazonove televizijske adaptacije sjajnog serijala Paper Girls Briana K. Vaughana i Cliffa Chianga (o kojoj sam se svojevremeno izjasnio veoma biranim rečima). Cantwell je naprosto dobar lik koji se trudi da uradi prave stvari – svojevremeno je klincu koji mu je maltretirao sina u školi zapretio da će u stripovima ubiti Tonyja Starka ako ovaj ne prestane i, znate šta, ovaj je prestao – i ovo je strip koji ima finu pokretačku energiju iako se bavi jednom vrlo standardnom, neki bi rekli i staromodnom teorijom zavere.



Crtež ovog serijala je, pak, ono što ga je iz domena zanimljivog izdiglo u domen obaveznog štiva za moj ukus. Luca Casalanguida je iskusni italijanski crtač sa puno Bonellijevih radova iza sebe (Dylan Dog, Adam Wild, Marti Misterija, Orfani...) ali i sa recentnim dosta uspešnim prelaskom i u američki strip gde je odabrao sebi odgovarajuće projekte kao što je, recimo, rad na Dynamiteovom Jamesu Bondu. Casalanguida je sjajan, ekspresivan crtač čiji stil se nekako prirodno uklapa uz mračne, konspiratološke stripove ali vidim da mu je i Instagram profil pun crteža Betmena i Spajdermena pa me neće preterano iznenaditi ako ga uskoro vidimo u nekom superherojskom kontekstu. Kolore je, dalje, sjajno uradila Giada Marchisio, italijanska ilustratorka koja Casalanguidinim oštrim linijama i paćljivo posloženim tablama daje presudnu dimenziju atmosfere.

Atmosfera je svakako presudna za strip koji se bavi teorijom zavere ali iz pozicije, jelte, pešadinca. Trik koji Cantwell i ekipa ovde primenjuju je jednostavan ali efektan, pričajući čitaocu o jednom poznatom istorijskom događaju iz rakursa ljudi koji su u njemu učestvovali, ali bez znanja u čemu učestvuju, mešajući tako na vrlo ubedljiv način istoriju i fikciju. Cantwell je ovakve tehnike dobro ispekao radeći na Halt and Catch Fire koja je i sama bila serija što priča fiktivnu ali uverljivu recentnu istoriju razvoja industrije kućnih računara pa je i Regarding the Matter of Oswald’s Body strip pun pseudodokumentarističkog materijala koji nam pokazuje kako je zavera kovana, kako je plan napravljen i kako je, osamnaest godina nakon atentata, kada je pritisak javnosti postao preveliki, obdukcija potvrdila da se Oswaldovo telo zaista nalazilo u njegovom grobu iako nam narativ pokazuje da to nije zaista bio slučaj.

Protagonisti ovog stripe su četvoro ljudi skupljenih maltene doslovno s koca i konopca. Cantwell ovde koristi omiljeni trop okupljanja tima za prvu petinu narativa i ovde vidimo da iako naši (anti)junaci pripadaju sasvim različitim demografijama, svima njima je zajedničko tavorenje na društvenoj margini. Viskonsinski (neuspešni) pljačkaš banaka koji se preselio u Teksas jer se loži na mitologiju vesterna i voli da izigrava kauboja; latino rok pevač koji bi bio bolji od Elvisa samo da se Elvis nije pojavio prvi, pa je osuđen da ga u drumskim kafanama gađaju čašama, flašama i ostalom srčom; tatin sin iz bogate familije koji užasno želi da radi za FBI, CIA ili neku drugu sličnu agenciju al nigde ne primaju duduke koji nisu hteli da završe nikakvu školu i samo trošili ćaletovu lovu; crna aktivistkinja pokreta za ljudska prava koja je baklju što ju je upalio Martin Luther King rešila da nosi kroz Teksas pa šta joj bog da, a bog joj uglavnom daje stalne kraće boravke u lokalnom zatvoru. Sve ove ljude u tim okuplja tajanstveni Frank, čovek koji nekako sve o njima zna i koji im obećava lepu isplatu i život u nekom tropskom raju ako obave poslić po njegovim uputstvima.



Frank, naravno, odaje auru nekoga ko radi za establišment i mada protagonistima progresivno postaje sve jasnije da se od njih traže ne samo nezakoniti već OZBILJNO kriminalni činovi, Cantwell nam lepo pokazuje kako se ljudska priroda savija pred ekonomskim faktorom i kako nalazi objašnjenja, obrazloženja i opravdanja da se uradi nešto što ste se do malopre zaklinjali da nećete uraditi.

Naravno, ovakvi narativi su najzanimljiviji kada stvari prestanu da idu po planu pa tako i ovaj doseže tačku usijanja nakon što se misija pronalaženja čoveka koji dovoljno liči na Oswalda pretvori u misiju kidnapovanja a onda u misiju ubistva... Protagonisti su ovde suočeni sa daljim prihvatanjem narativa koji su dobili od Franka na čijem kraju sada stoje nagrade što deluju mnogo manje primamljive, ali i sa grižom savesti koja ih napada iako su svi svesni da ih ujedinjuje potpuna društvena nevažnost i da je ovaj isti posao mogla da odradi i bilo koja druga ekipa bilo kojih drugih nasumično sakupljenih luzera.

Cantwellov scenario ne govori MNOGO toga novog o samom atentatu na Kennedyja, a i spekualcija o zameni Oswaldovog tela drugim nije preterano kompleksna, jer je, kako rekosmo, ovde poenta više u samim likovima i njihovom postavljanju naspram cele situacije u kojoj shvataju da i ne znajući, čak i nevoljno, igraju važnu, mada anonimnu ulogu. I to vrlo solidno funkcioniše. Cantwell je ovde uložio častan napor da nam ponudi distinktne karakterizacije i glasove, suprotstavljene svetonazore i zanimljivu hemiju tima koji do kraja stripa, rekosmo, pokušava da nađe način da dosegne makar delić iskupljenja. Opet, pošto su ovo ljudi koji nas zaista uverljivo podsećaju da su društveni otpad, delimično ali ne SASVIM sopstvenom krivicom – na kraju krajeva neki od njih su pljačkali banke a neki se borili za jednaka prava – i imaju autentičnu etičku reakciju na situaciju, bez obzira što ona stiže daleko prekasno da se stvari isprave,  teško je u finalu ne navijati za njih i pomalo gnevno pesnicom zapretiti ka nebu zbog svih nepravdi kojima su mali ljudi izloženi jer oni veliki ne prestaju da manipulišu sudbinama i uređuju svet po svom nahođenju.

Luca Casalanguida je izvrstan u kreiranju vrlo filmskog, vrlo opipljivog teksaškog mizanscena, ali još možda i više u oživljavanju likova koji svi imaju vrlo izražene karaktere, vidljiv unutrašnji život, prepoznatljive manirizme. Naravno, Cantwell kao čovek izdrilovan pisanje za televiziju piše veoma sočne i dinamične dijaloge, ali Casalanguida im presudno doprinosi sjajnom „glumom“ likova. Dodatno, njegovo pripovedanje je superiorno, sa izvrsnim, kinematskim kadriranjem, sjajnim korišćenjem svetlosnih kontrasta kada je to najefektnije, ali i povremenim protresanjem lejauta kada to doprinosi energičnom krešendu priče. Marchisiova ga lako prati kolorom koji je umiren ali sa jasnim akcentovanjem važnih mesta na tabli, dok je letering ovde radio sjajni Andworld Design i stripu dao jedan vrlo klasični „krimi“ izgled.

Regarding the Matter of Oswald’s Body je mala priča o malim ljudima umotana u skelet mnogo veće priče o velikim ljudima, koja nema stvarnu poentu, ali ima humanizam na najneočekivanijem mestu sa tim malim ljudima koji shvataju da ih istorija što su je upravo napravili nikada neće pomenuti i željom da se nekako osvete onima koji tu istoriju monopolizuju. Meni je to veoma prijalo, pa preporučujem čitanje. Kolekcija je izašla pre par meseci i Amazon je prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Imageov šestodelni miniserijal Six Sidekicks of Trigger Keaton, a koji je Januara ove godine izašao i u finoj kolekciji što dodaje još jednu vinjetu vezanu za glavni narativ a koja je izašla u jednoj od Imageovih antologija (konkretno Skybound X broj 5). Sam serijal je krenuo u Junu prošle godine i dobio vrlo dobre kritike, sa Imageom koji je, možda i malo pretenciozno insistira da je ovo „strip za ljubitelje Chew i  Assassin Nation“. Hoću reći, ovo sa Chew nema BAŠ mnogo veze sem ako se ne dogovorimo da je dovoljno što su u pitanju strip-komedije koje imaju i akcioni zaplet.



Ali nema veze, nije nerealno da će vam se ovo dopasti ako ste voleli Chew (a ako niste, plašim se da bih vam u kafani uradio ono što je Han Solo uradio Greedu), a svakako bi trebalo da ga potražite ako ste voleli Assassin Nation jer je i ovaj strip napisao Kyle Starks.

O Starksu sam već pisao prošle godine povodom njegovog grafičkog romana Old Head koji je on kompletno napisao i nacrtao i ovo je bio sjajan žanrovski rad u kome se komedija prirodno spojila sa fantazijom i akcijom a sve to uz solidnu dozu autentične ljudske topline. Starks je u stripovima dosta uspešan na ime rada za izdavače kao što su Oni Press (prevashodno Rick and Morty, a onda i Dead of Winter) i Image (Sexcastle, od kog se pravi i film, I Hate this Place, Rock Candy Mountain...) i za sada je i pored jedne nominacije za Ajznera nekako sasvim udaljen od ideje da bi mogao da radi superherojski mejnstrim. A verujem da bi mogao, no, očigledno je da Rick and Morty – gde je on najdugovečniji od svih scenarista koji su radili ovaj serijal – u dovoljnoj meri plaćaju račune da Starks može da radi ono što mu se dopada a ne da traži visokoprofilne korporative tezge.

Crtač na serijalu je bio Chris Schweizer, čovek izuzetnih brkova i vrlo karakternog, i karikaturalnog stila. U eseju u drugoj svesci ovog serijala Schweizer daje dosta detaljnu istoriju svog treniranja borilačkih veština iz tinejdžerskih i koledž-godina i ovo je, pokazuje se, značajno za to kako ovaj strip izgleda jer je mladi Chris sanjao o tome da radi borilačke koreografije za akcione filmove pa je, pošto ga je život odveo u drugu stranu, sa ovim serijalom imao priliku da makar delić te fantazije ostvari. Da, ovo je strip u kome se mnogo ljudi na mnogo mesta izdašno bori koristeći prenaglašene, vrlo „filmske“ borilačke tehnike. A neki likovi imaju brkove skoro jednako impresivne kao crtač koji ih je kreirao.

Schweizer je ovde uradio sav crtež – Starks je za ovu priliku striktno scenarista – olovke i tuš, letering i većinu kolora a jedino mu je u kolorisanju asistirala Liz Trice Schweizer, pretpostaviću njegova supruga. Ovaj nivo kreativne kontrole nad radom je u američkom mejnstrim stripu prilično redak i može da predstavlja i mač sa dve oštrice, pogotovo kada imate posla sa crtežom koji je ovako karikiran, na granici superdeformisanosti. Schweizer inače radi ilustracije i u drugim stilovima, pogotovo su mu zanimljivi crteži srednjevekovne opreme i arhitekture, ali ovaj strip je vrlo posvećen ekspresivnom, humorističkom stilu koji verovatno duguje dosta televiziji i serijalima poput Simpsonovih pa i Rick and Morty. I mada je na nekim od slika ovde – pogotovo kada Schweizer koristi mnogo malih panela za brzu „montažu“ Starksovih dijaloga – pomalo i teško razaznati izraze lica likova, ovo je u celini vrlo dobro pripovedan narativ gde crtež, lejaut i letering rade u finoj harmoniji da nam daju osećaj dinamične akcije, ali i komedije u kojoj se više stvari dešava u isto vreme i komični potencijal se nalazi upravo u tenziji između njih. Schweizer sebi ne stavlja u zadatak lake stvari i ovo je strip koji istovremeno treba da bude smešan sve vreme ali i da nam prenese osećaj dinamike i energičnosti holivudskih akcionih filmova sa često kompleksnim kompozicijama u kojima se mnogo likova bori u isto vreme, i sa nekoliko scena automobilske potere, i sve to izgleda vrlo solidno. Schweizer koristi prilično umiren kolor, bez gradijenata i senčenja su mu retka, tako da se prevashodno oslanja na samu liniju crteža da nam oživi likove i te razne uzbudljive scene i moram da kažem da povremeno na delu imamo prvoklasnu pokaznu vežbu iz karakterizacije i akcije koje koriste samo najmimalnija ali najefektnija sredstva. Letering je ovde često posebno efektan sa strateški raspoređenim oblačićima i suptilnim trikovima sa samim fontom koji pomažu čitaocu da se razabere u povremeno kompleksnim kompozicijama i organizacijama table, kao i da iznesu nijanse u tonu i tajmingu izražavanja likova.



Six Sidekicks of Trigger Keaton je nominalno „murder mystery“ narativ, ali sa zdravim komičnim trikom već unutar same premise. Titularni Trigger Keaton je, naime holivudski akcioni star i to starog kova, sa crnim pojasom iz mase borilačkih veština i istorijom učenja borbe od raznih majstora iz istočne Azije, a zatim sa niskom filmova i televizijskih serija rađenih u okviru ugovora sa studijom gde će on maltene u svakoj produkciji igrati isti lik mačo fajtera koji igra samo po sopstvenim pravilima a na kraju nekako uradi pravu stvar.

U stvarnosti, Trigger Keaton je hodajući ljudski toksin, do ivice psihopatskog narciosidni holivudski drkadžija sa devijantnim seksualnim navikama i opipljivim zadovoljstvom da ne samo ponižava već i povređuje svoje saradnike na setu, od kaskadera – kojih je nekolicina završila u bolnici zahvaljujući tome što Keaton ne voli da se pravi da udara pa stvarno udara na snimanjima – pa do dece-glumaca, nekima od kojih je ostavio trajne traume a svima upropastio karijere. Kada jednog dana Keatona pronađu obešenog u svom stanu, kao da čitav Holivd ispusti kolektivni uzdah olakšanja, od bivših saradnika koji sada mogu da fantaziraju da Keaton plaća kazne u paklu za nepočinstva što ih je radio ceo život, preko šefova studija koji su već godinama svesni da je ovaj glumac postao mnogo više generator skandala nego generator profita a ne mogu da ga otpuste zbog postojećeg ugovora koji mu je dao bivši šef, pa do čak i policije koja vrši uviđaj i svesno ignoriše znakove da je u pitanju ipak ubistvo a ne samoubistvo.

Jedini koji želi da istera istinu na čistac je Keatonov poslednji saradnik, momak koga je ovaj kinjio do besvesti ali koji svejedno misli da se pravda mora aktivno tražiti bez obzira na sve. On oko sebe okuplja tim sastavljen od još pet bivših glumaca koji su svi kao deca igrali uz Triggera i bili na meti njegovog psihološkog i fizičkog zlostavljanja i mada je Trigger sada počivši, i u stripu ga vidimo samo u flešbekovima (gde je apolutno smeće od čoveka), jasno je da je on obeležio njihove živote na presudne načine, nekima sasvim uništio snove o glumačkim karijerama a drugima razorio brakove i da je generalno prisutan u njihovim mislima  svakog dana u najgorem mogućem smislu.

Zašto bi šestoro takvih osoba – traumatizovanih i nasilno probuđenih iz svojih snova o karijeri – želelo da se bavi pronalaženjem ubice čoveka koga su svi mrzeli i već je i svako od njih šest mogao imati motiv da ga ubije? Starks nalazi komediju ali i dramu upravo u odgovoru na ovo pitanje, radeći mnogo i dobro sa likovima i nudeći jedan dinamičan, zabavan narativ u kome šestoro Triggerovih žrtava prevazilaze svoju traumu aktivnim, asertivnim radom, izrasta u neku vrstu porodice i zajednički prolazi neočekivane avanture koje uključuju i „kaskaderski rat“. Ovo je narativ u kome klasičan detektivski postupak praćenja lanca tragova i osumnjičenih osoba nije važan niti zanimljiv sam za sebe jer je sama misterija u stvari banalna. Keaton je bio toliko ljudsko smeće da kada se i otkrije ko ga je – i zašto – ubio, niko od likova nije ni iznenađen ni šokiran, čime ovaj narativ eksplicitno izvrće i parodira žanrovski trop razotkrivanja počinioca i motiva u poslednjem činu. „Poenta“ ovog stripa je mnogo više u analiziranju načina na koji je svaki od likova psihološki i socijalno polomljen posle iskustva rada sa Triggerom i kako se kroz avanturu potrage za ubicom ovo šestoro nekompatibilnih ljudi pretvara u tim, pa i u grupu lojalnih i posvećenih prijatelja.



Klasičan je to narativ, ali Starks vrlo dobro njime rukuje, dajući nam pitoreskne karaktere koji se tokom priče menjaju i čije su interakcije obojene zanimljivim simpatijama ili antipatijama koje imaju jedni za druge. Raspon ličnosti je širok – Terry, recimo, insistira da on nikada nije ni hteo da bude glumac, da je srećan u svojoj ulozi kaskadera i da ga je Trigger naučio svemu što zna, Tad je gotovo potpuno urušena osoba na ime toga što je kao dete glumio sa Triggerom dajući samo glas inteligentnom automobilu koji je ovaj vozio u seriji i to mu je obeležilo celu karijeru, Allison je karate-šampionka koja sada za život zarađuje boreći se za pare po drumskim kafanama, a Richard je jedini koji ima išta približno statusu profesionalnog glumca iako ga je saradnja sa Triggerom koštala mnogo nerava pa i braka – i ovo je vrlo zabavan, naravno nefunkcionalan, ansambl simpatičnih luzera koji se praktično spotičući i padajući unapred nekako dokotrljaju do rešenja misterije.

Triggera Keatona su u nekim osvrtima na strip sasvim prirodno poredili sa Chuckom Norrisom i Janom Michaelom Vincentom, mada bih rekao da ovde pre svega u korenu lika stoji pokojni David Carradine, ali Trigger je zaoštren do granice apsurda. Svaka epizoda nam pokazuje flešbekove na njegov rad na televiziji, sa nekim od svojih sajdkikova, i ovo su sve jasne parodije na poznate američke serije, od Knight Rider, preko Walker, Texas Ranger pa do Babylon 5, a u njima se vidi do koje je mere ovaj čovek bio egocentrično, otvoreno konfrontativno đubre, ali i da je imao dovoljno harizme da bude holivudska legenda. Utoliko, strip je istovremeno i zanimljiva turneja po holivudskim bekstejdževima, sa uvidom u kaskadersku kulturu (doduše snažno parodiranu) i način na koji ovaj posao funkcioniše, uključujući audicije, intervjue itd. Autori su se dalje veoma potrudili oko dodatnog materijala, uključujući IMDB stranice, tumblr diskusije, neobjavljene intervjue itd. a koji svi pomažu da se oslika lik Triggera Keatona koji u stripu odsustvuje praktično od samog početka – što veoma osvežava priču i daje joj jedno „realističko“ i dodatno komično utemeljenje. Starks i Schweizer ovde pogađaju vrlo dobar odnos komedije i ozbiljnije drame nadevene akcijom pa je Six Sidekicks of Trigger Keaton fino ispričana priča o likovima koji zajednički prolaze kroz neku vrstu katarze trigerovane (izvinjavam se) smrću njihovog zajedničkog (kvazi)mentora i nemeze.

Schweizerove akcione scene su obimne i pažljivo osmišljene, ne toliko da nam daju jedan neprekinut tok pokreta koliko da jasno i namerno omažiraju ikonične prizore upotrebe borilačkih veština iz američkih i kineskih filmova. Ovo najčešće karakterišu prenaglašene poze, izrazito tehnički korektni stavovi i izvođenje udaraca itd. Hoću reći, moja preferenca u scenama borbe uvek je da crtač ovo „režira“ tako da vidimo dosledan tok pokreta i akcija, što Schweizer ne radi, ali on i dalje uspeva da opravda veliku količinu akcije i Six Sidekicks of Trigger Keaton je vizuelno vrlo prijemčiv strip. Naravno, možda ni ne treba da naglašavam da Starks piše jako zabavne dijaloge i štaviše iznenađen sam da nisam video epitet „tarantinovski“ ni u jednom od prikaza jer je njihova dinamika sjajna a Schweizerov crtež i letering omogućavaju fino podešavanje komičnog tajminga tako da ovaj strip pored ljudske drame o traumi i njenom prevazilaženju isporučuje vrlo solidnu količinu humora koji izaziva glasan smeh.

Six Sidekicks of Trigger Keaton, dakle, ima moje tople preporuke jer je u pitanju zabavan strip čiji zaplet nije toliko intriganta koliko obezbeđuje prostor za odličan rad sa odličnim likovima, a čija je egzekucija veoma sigurna u pogledu obećane komedije i akcije. S obzirom da se ovo sve reklamira kao „prvi tom“ nadam se da će Starsk i Schweizer naći načina da nam daju još priče o ovim likovima, a u međuvremenu, kolekciju možete kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Birdking Vol. 1, prvi tom fantazijskog triptiha koji je izašao pre nekoliko dana u izdanju Dark Horsea. Ovaj šarmantni paket deluje mi kao da bi pored uobičajene young adult publike mogao da bude legitimno namenjen i mlađoj publici, tj. deci, na ime svog vrlo ukusnog grafičkog dizajna, lepog kolora, ali i činjenice da je protagonistkinja i sama, jelte, dete. S druge strane, vidim da izdavač ovo klasifikuje i kao „dark fantasy“ i istina je da ovde ima i poneka mračna scena, uključujući, gulp, tranžiranje konja na komade, pa čak je i titularni Birdking u suštini skelet u oklopu, tako da se deca ovde moraju malko i pripaziti. No, najveće upozorenje svakako ide na to da je ovo tek prvi deo priče i mada ima donekle zaokruženu radnju, on ipak ne predstavlja pun obrok već u najboljem slučaju toplo predjelo.



Daniel Freedman koji je ovo napisao je sada već prilično poznato scenarističko ime. Freedman je zapravo strip-karijeru (a paralelno piše i za televiziju) započeo kao kolorista, radeći na raznim Marvelovim serijalima (uključujući, recimo, Daredevil Noir ili Strange), a kao scenarista je imao dosta uspeha na Imageu prvo sa miniserijalom Undying Love za koji je, naglašavaju u Imageu, Warner Bros. odmah otkupio prava na ekranizaciju a što je prvi takav slučaj u sedam godina ako se ne računaju njihovi DC i Vertigo radovi. Zatim se udružio sa Sinom Graceom za takođe prilično uspešni Burn the Orphanage a onda je dalje počeo da radi za Dark Horse i tamo sa londonskim crtačem koji se krije iza maske i pseudonima CROM (iako se zove Cristian Ortiz) kreirao serijal Raiders, snažno inspirisan igrama na tabli i videoigrama sa fantazijskom tematikom. CROM na svom sajtu i sam kaže da je „specijalizovan za knjige, igre, tetoviranje i nekromantsku magiju, između ostalog“ te da je opsednut mangama, igrama, stripovima i popularnom kulturom, a ključno je svakako i to da radi kao ilustrator za Wizards of the Coast. Njegovi su, dakle, fentezi kredencijali, van svake sumnje, a i crtački stil mu je upečatljiv, intenzivan, karakteran. Štaviše, kada sam video Birdking, pomislio sam da se radi o spinofu serijala Raiders jer se radi o vizuelno izuzetno sličnom stripu, sve do likova koji podsećaju jedni na druge. No, nije u pitanju više od stilske sličnosti i Birdking je originalna priča, sa originalnim svetom i likovima a i u samom pristupu crtežu se, kada krenete da čitate mogu videti značajne razlike.

Glavna razlika je u tome da je Birdking mnogo više „outdoors“ strip. Raiders je već u podnaslovu imao to da je u pitanju „dungeon crawler“, dakle, pripovest inspirisana klasičnim igračkim konceptom gde družina junaka ulazi u podzeme tamnice da u njima traži zaboravljena blaga i suočava se sa strašnim neprijateljima. Birdking takođe ima formu herojske potrage ali manje „gejmifikovane“ i akcenat je ovde vrlo naglašeno stavljen na otvorene prostore i putovanje između različitih kraljevstava.

Štaviše, pre nego što strip i počne, bićete suočeni sa mapom sveta u kome se priča odvija i ovo svemu daje jedan klasični fentezi šmek koji je mene, naravno, podsetio na čitanje Hobita kada sam bio klinac i proučavanje mape pre ali i tokom zaranjanja u samu priču.

Birdking počinje veoma atmosferično, prikazujući ruševine starog zamka u šumi, zarđale oklope davno mrtvih ratnika ali i kalcifikovana tela ljudi koji su očigledno nekuda bežali. Sada na ovom mestu žive samo vegetacija i vrane.



Mlada kovačka šegrtkinja, Bianca, ovde dolazi da vežba i čekićem rastura ono za šta verovatno misli da su skulpture. Iako očigledno ne vojnikinja već pripadnica zanatlijske profesije, Bianca je drusna, prpošna tinejdžerka u čijim venama, reklo bi se, teče ratnička krv. Kako je to već u fenteziju pravilo, u toku i jeste rat i jedna od ranih scena prikazuje vojsku koja odlazi da se bori na frontu. U vojsci je i Biancina drugarica Amelya i u razgovoru između njih dve čitalac dobija obrise konflikta u kome kraljevstva između sebe ratuju, koristeći pored standardnog oružja i oklopa i magična stvorenja kao što su „wraithovi“ i „saintovi“. Ovaj strip ima možda i prekomplikovanu političku pozadinu sa gomilom kraljeva i suverena koji se pominju, živih i mrtvih, u nečemu što je u suštini, sukob između samo dve strane, dobre i loše. Blagi trik koji strip izvodi na čitaocu je taj da ovaj po definiciji očekuje da protagonistkinja pripada „dobroj“ strani, ali se vrlo brzo sugeriše da to nije tako i da vladar za koga Bianca radi, ili makar za koga radi ugledni kovač za koga Bianca radi ne samo da nije neko prijatno i dobrohotno ljudsko biće, već da je u pitanju neka vrsta tiranina koja svoju naciju drži u nekoj vrsti maltene prisilnog srednjevekovnog mizanscena. Ne vidimo u ovom tomu kako izgleda druga strana, ali iz priče deluje kao da je u pitanju značajno prosvećenija država u kojoj se umetnost i poezija forsiraju više nego opremanje za rat.

Birdking ima možda i previše „lorea“ za svoje dobro a što je valjda odraz modernog doba gde se „lore“ često ceni više od kvalitetno pripovedanog zapleta. Ovde se pominje velika količina toponima, raznih živih i mrtvih vladara i istorijskih događaja, kako u dijalozima, tako i u kratkim izvadcima iz povesnih knjiga koje strip ima ispred svakog poglavlja. Uticaj video-igara koje isto to rade tokom loading screenova je i ovde očigledan a i efekat takvog deljenja informacija je za mene bio identičan – preleteo sam ih pogledom i odmah zaboravio.

Problem što svaka (fentezi) pripovest u današnje vreme mora da ima iza sebe čitavu planinu „lorea“ je, barem što se mene tiče, što mozak ima sve manji kapacitet ne da pohrani u sebe tolike istorije, geografije i kulture, nego da ga za njih boli, jelte, ona stvar. Ako igrate igara koliko ja, čitate stripova koliko ja i uz to, možda, još i gledate serije i čitate literarne fantazijske serijale, nalazite se na intersekciji nezamislivo velikog broja svetova koji se svi nadmeću za vašu pažnju često ne kvalitetom priče već detaljnošću „lorea“ na kome počivaju. I mene tu, da izvinete, malo uhvati i letargija.

Birdking pogotovo ovde pravi faux pas jer je ključni element stripa odnos Biance i samog Birdkinga, jednog, rekosmo, praktično leša u oklopu, a koji, pošto je nem i ne može da govori (ali možda da bije velikim mačem) doslovno predstavlja hodajuću misteriju. Velika količina predistorije koju nam strip sipa sa svih strana u priču zapravo ni malo ne poboljšava kvalitet ove misterije i ne doprinosi njenoj prijemčivosti. Naprosto, Birdking, strip, nam servira previše nepotrebnih, izlišnih informacija, a ključni njegov detalj, odnos Biance i samog Birdkinga, lika, pojave, legende, nije zapravo u funkciji tih svih informacija.



Da bude jasno, ovde u zapletu svakako figuriše istorija, sa Biancom koja otkriva da je na neki način posebna (sad se vi pravite da vas je ovo iznenadilo) i da ima potencijalno da odigra važnu ulogu u budućoj istoriji ovih zemalja, ali Birdking je ove stvari mogao da u pripovedanje spusti i organskije umesto da nas preventivno hrani gradivom koje je suvo i meni je bilo nezanimljivo – čini mi se da bi strip tako bio i efektniji.

No, svakako, Bianca je simpatičan glavni lik, njeno čulo za pravičnost je dobro naštelovano, njen odnos sa starijima na svom mestu, a veza sa Birdkingom interesantna i ovaj strip postavlja svoju protagonistkinju i njenog orijaškog saradnika u pravu poziciju za dalja dva toma. Opet, fakat da ovaj prvi tom na kraju funkcioniše malčice i kao predimenzionirani prolog može malo da zasmeta, ali mislim da to nije strašno i ako vam se dopadnu svet i likovi ne bi trebalo da bude mnogo problema.

CROM-ov crtež je veoma šarmantan sa izuzetno lepim kombinovanjem jasnih, čvrstih linija i dobrog, živog kolora. Ortiz veoma dobro gradi atmosferu i nije mu potreban tekst da postavi stvari kako treba. Ovo mi je pogotovo impresivno jer se kod njega uglavnom radi debljim linijama, sa srazmerno malo klasičnog senčenja i ponekom šrafurom pa je ovo strip prilično detinje estetike a koji ima pun atmosferični program „ozbiljnog“ stripa za odrasle.

Ono gde nisam sasvim ubeđen su scene akcije u kojima je pripovedanje manje jasno, sa povremenom konfuzijom oko toga ko tu koga i kada. Da se razumemo, CROM u ovim scenama demonstrira mnogo maštovitosti i energije tako da zamerka ide samo na jasnoću – a to je nešto što ja redovno zameram i mnogo poznatijim crtačima od njega. Svakako je scena u kojoj se Bianca i njen mentor bore protiv malog odreda vojnika kreativno osmišljena, atraktivna i veoma energična. CROM, naravno, pruža izuzetan program u pogledu dizajna opreme i oružja a letering Michaela Davida Thomasa ovde vrlo dobro dopunjuje osnovni ton i raspoloženje crteža.

Birdking Vol. 1 je, dakle, strip kojim nisam u potpunosti zadovoljan ali koji ne pati ni od jednog fatalnog problema. Ovo je generička, loreom opterećena ali šarmantna priča koja najavljuje još priča sa crtežom punim karaktera i energije. Ako to zvuči kao vaša šolja, er, medovine, možete sami sebi priuštiti ovaj grafički roman kupujući ga na Amazonu.

[neomedjeni]

Ovo deluje kao nešto što bi se meni isplatilo da overim. Fenomenalan prikaz, kao i uvek, druže Meho.

[Meho Krljic]

Hvala, druže Neomeđeni. Strip je lepuškast ali nije bez problema, da posle ne bude da nisam rekao!

[neomedjeni]

Taman posla. Na vaše rezerve iskazane u prikazima uvek obraćam dužnu pažnju jer znam da njma pokušavate da blagonaklono i s totalnom anestezijom ukažete na ozbiljne zajebe u naraciji ili crtanju.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Drip Drip, grafički roman o ženi koja ima ozbiljan problem sa krvarenjem iz nosa a što je sprečava da realizuje svoju najveću želju – da ostvari intiman kontakt i romantičnu ljubav iako je sa 29 godina već, po sopstvenom shvatanju, pomatora da bude devica i neupućena u tajne ljudskog srca. Neće vas preterano iznenaditi ako dodam da je u pitanju manga koju je polovinom Oktobra na Engleskom jeziku objavio Viz Media.



U originalu je Drip Drip (odnosno Bota Bota) izlazio u magazinu Weekly Manga Goraku koji već duže od pedeset godina izdaje Nihon Bungeisha. U pitanju je magazin specijalizovan za seinen naslove, dakle, ono što bi se na zapadu zvalo „young adult“ mada, pošto je u Japanu mnogo toga drugačije, seinen manga često podrazumeva naglašeniju visceralnost ili erotičnost od onog što bi na zapadu smatrano materijalom za „stariju mladu“ publiku.  Weekly Manga Goraku je, tako, u svojoj dugoj istoriji objavljivao i stripove poput Violence Jack – serijala koji se često navodi kao glavni uzor za Fist of the North Star – onda polupornografski humoristički strip Angel ali i Minami no Teiō, o beskrupuloznom zelenašu povezanom sa jakuzama. Utoliko se Drip Drip sa svojim zapletom koji se vrti oko seksa i istraživanjem ženske seksualnosti, mladalačkih trauma i načina na koji se one ispoljavaju u intimnim situacijama sasvim uspešno uklapa u seinen estetiku, ali prilazi svojoj tematici iz osobenog ugla jer je ovo crtala i pisala žena.

Iako Japan obično ne ističemo kao svetao primer rodno ravnopravnog društva, sa mnogim rodnim stereotipima koji i dalje izdržljivo opstaju, manga kao medijum je zapravo prilično egalitaristički i žene su još od drugog svetskog rata naovamo činile vrlo zdrav deo kreativne armije koja je radila prvo novinski a zatim i magazinski strip u ovoj državi. Iako rezultate nedavne ankete japanskog sajta Mannavi a koji pokazuju da je tri četvrtine autora (koji su odgovorili na anketu) ženskog, jelte, roda, svakako treba uzimati sa pogolemim zrnom soli, fakat je da u Japanu stripove proporcionalno pravi MNOGO više žena nego u i jednoj državi zapada.

Jedan od razloga je i svakako što se japan i dalje drži vrlo striktne podele stripova za starije i mlađe žene i muškarce u svom marketingu i uređivanju pa se onda i mogućnost zapošljavanja autorki koje bi pravile te stripove „za žene“ možda eksplicitnije stavlja pred prospektivne crtačice i scenaristkinje. Drugi razlog je svakako i to da u Japanu i dalje postoji tradicija doujin stvaralaštva, amaterske proizvodnje i izdavanja stripova (i video igara i drugih medija) koji mogu i koristiti tuđu intelektualnu svojinu, a što industrija toleriše i zapravo koristi doujin konvencije za regrutovanje novog talenta.

Paru Itagaki je upravo ovako i ušla u profesionalne vode, crtajući za zabavu od detinjstva, zatim crtajući i sama publikujući doujinshi mange tokom studija filma na Musašino univerzitetu umetnosti, a korišćenjem lika antopomorfnog vuka Legoshija, kog je izmaštala još kao tinejdžerka. Kako nije uspevala da pronađe posao u filmskom biznisu, Itagakijeva je na kraju neke svoje doujin radove – koje je inače prodavala na doujinshi konvencijama – ponudila na uvid uredništvu izdavača Akita Shoten, a koji su se dogovorili da ih objave. Beast Complex je krenuo sa izlaženjem 2016. godine a iz njega je prirodno izrastao Beastars, Itagakin veliki hit koji je tokom četiri godine izlaženja dobio raze nagrade, prodao više od sedam miliona kopija (pričamo o čak 22 takobon kolekcije za kompletan opus) i dobio takođe uspešne anime i pozorišne adaptacije. Itagakijeva, koja je inače veoma povučena i u javnosti se pojavljuje isključivo noseći na sebi kostim kokoške što joj potpuno zaklanja lice, je posle nekoliko godina kopanja tabloida po njenom privatnom životu priznala da je ćerka mangake Keisukea Itagakija, nekadašnjeg oficira japanske armije a najpoznatijeg po tome da je kreirao popularni borilački shonen manga-serijal Baki the Grappler. Paru Itagaki je, u tipično japanskom stilu, insistirala da nije želela da se u industriji probija na ime očeve reputacije i da je zato krila svoje, jelte, nasleđe. Plemenito!



Elem, Drip Drip je strip koji je vrlo „ženski“ po postavci jer se tiče krvarenja koje, iako svi krvarimo, kod žena ima i seksualnu konotaciju, od menstrualnog ciklusa pa do defloracije. U japanskoj popularnoj kulturi, pak, krvarenje iz nosa, ali kod muškaraca, označava snažno seksualno uzbuđenje pa je Drip Drip već u startu pomalo transgresivan strip jer sam početak serijala prikazuje protagonistkinju Mako Higari u flešbeku na srednju školu gde zabija glavu u kantu za smeće ispunjenu najrpljavijim mogućim otpacima i odmah potom dobija krvarenje iz nosa tako snažno da krv doslovno šiklja iz kante na sve strane a njene školske drugarice misle da je umrla. Nakon reza vidimo dvojicu kolega sa Makoinog trenutnog posla – a koji se tiče sterilizacije namirnica pre njihovog pakovanja – kako govore o njoj kao o „kompanijskoj drolji“ i tome kako su njih dvojica doslovno jedini muškarci u firmi sa kojima se ona još nije seksualno sudarila. Ona zaista nema problem sa takvim imidžom i zapravo sat kasnije završava sa jednim od njih u ljubavnom hotelu gde se prvo veoma detaljno i metodično tušira kako bi bila sasvim čista pre prelaska na stvar.

No, prelazak na stvar završava se njenim veoma obilnim krvarenjem iz nosa i prestravljenim partnerom koji na kraju doslovno beži od nje po ulici. Mako, naime ima problem da krvari iz nosa čim dotakne ili okusi ili namiriše nešto „prljavo“ – ovo je somatska reakcija koja je prati od detinjstva. I ovo bi, u nekoj shonen mangi bio zaplet oko koga bi se isplele razne humorističke situacije.

No, Drip Drip nije shonen manga i mada autorka svakako koristi humor da scene ekstremnog krvarenja prikaže onoliko apsurdno preteranim da se čitalac malo i nasmeje uz sav užas koji oseća, ovde je konotativno povezivanje prljavštine i seksa programski utkano u tkivo stripa.

Narativno, Drip Drip je niz epizoda u kojima Mako pokušava da pronađe način da ostvari smislen fizički kontakt sa muškarcima. Njen promiskuitet nije motivisan seksualnim uživanjem – jer ga ona još nije ni osetila – već pokušajima da prevaziđe refleksno gađenje na pomisao na nešto što je prljavo kao što je seks. Protagonistkinja na jednom mestu pominje da su usta odvratno prljava jer kroz njih prolazi hrana i počinje proces varenja, ali brzo postaje jasno da je veza između seksa i prljavštine u nju usađena od strane majke koja je otkrila da je muž vara a zatim insistirala na tome koliko je seks prljav – sem ako nije deo duboke veze sa „srodnom dušom“ – i opsela se dezinfekcijom svog prostora u kome je tada već bivši muž obitavao.



Utoliko, Mako Higari nije klasični germofob već osoba koja čezne za intimom, bliskošću i seksualnim uživanjem ali ne uspeva da ih ostvari na ime ekstremno visceralne reakcije njenog tela na situacije koje ih podrazumevaju.

Itagakijeva koristi zanimljive ako već ne suptilne metafore vezane za krv i strah Makoinih partnera od krvarenja i njene želje da bude sa njma intimna, ali ovaj strip je zapravo suptilniji upravo tamo gde treba da bude, a to je u građenju situacija koje Mako osmišljava kako bi prevazišle svoje gađenje na seks i imala „normalan“ intimni kontakt. Ovde imamo raspon od utapanja u romantičnim stereotipima pa do susreta sa muškarcem koji u Mako ne okida gađenje i zapravo je seksualno privlači ali koji prema njoj ne oseća ni trunku ljubavi i obaveštava je da će uprkos tome biti sasvim u stanju da izvede seksualni čin ali da ona ne sme da napravi grešku i zaljubi se u muškarca koji joj ne može dati odnos za kakvim ona stvarno traga.

Finale stripa prikazuje Mako kako konačno pronalazi svoju „srodnu dušu“, u jednoj gotovo stereotipno romantičnoj priči o muškarcu koji je u nju bio zaljubljen još u školi i koji je čist, pažljiv i naprosto dobar, samo da bi se ono izmetnulo u kritiku određenog sloja japanskih muškaraca koji veoma naglašeno koriste postojeće rodne neravnopravnosti u tamošnjem društvu. Sama završnica ima jednu vedru, oslobađajuću „girl power“ poruku koja je potentna upravo zbog metafore krvarenja i jakog grafičkog izraza koji Itagakijeva koristi. Njen crtež je vrlo energičan, sa disciplinovanim ali dinamizovanim lejautom, čestim korišćenjem ekstremnih rakursa kamere i pogotovo horor-intoniranim prizorima nage žene isprskane krvlju. Ima svakako i dosta toga uznemirujućeg u tome kako Itagakijeva seksualne scene često postavlja u kontrasvetlu, delom da bi sakrila genitalije, ali delom da bi ženska kontura imala preteću konotaciju i podsećala na iskonski strah muškarca od žene koja snažno i bezpogovorno zahteva seks.

I ovo je zanimljiv paket za koji malo treba imati stomak ali čije su teme jasne a grafička obrada ako već ne „lepa“, svakako upečatljiva. Itagakijeva je u kolekciju dodala i kratki strip o Deda Mrazu i prostitutki sa kojim je debitovala za Weekly Manga Goraku i ovo je još jedna zanimljiva priča u čijem je centru žena i njena oslobođena seksualnost. Kao poseban bonus, tu je i humoristička minijatura o tome kako se autorka dogovarala sa urednikom oko ovog stripa.

Drip Drip definitivno nije za svakoga, posebno ne za ljude koji su gadljivi na krv, POSEBNO ne kada je ta krv vezana za seks, ali jeste interesantna eksploracija ženske psihologije vezane za seksualnost i procesa oslobađanja od tereta koji su nam ostavile prethodne generacije. Ako ovo deluje primamljivo, Amazon kolekciju prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pošto je prošlo već godinu dana od početka izlaženja novog Marvelovog serijala Venom, sa dvanaest do sada izbačenih brojeva, a i sa upravo izašlom drugom kolekcijom koja obuhvata epizode od šeste do desete, pravi je trenutak da malo podvučemo crtu i pogledamo šta je novi kreativni tim ovde uradio. A uradio je. A i opasan je to tim.



Venom je, a niko time nije iznenađen više od mene, maltene postao deo Marvelove A ponude. Uspeh dva Sonyjeva filma – uprkos, što se mene tiče dosta niskom kvalitetu istih – je značio i da su u Marvelu podigli glavu, naćulili uši i Venoma apgrejdovali u properti sa kojim rade pouzdani i kvalitetni autori. Donny Cates je tokom svog vakta (i vakta Ryana Stegmana, naravno) osmislio vrlo ambicioznu novu istoriju i mitologiju vezanu za kosmičke simbiotske organizme od kojih je Venom nastao, a Eddie Brock, antiherojski „domaćin“ prvog simbiota je prilično manifestno udaljen od Spajdermenovog mitosa i dobio sopstvenu herojsku auru, što je sve kulminiralo u krosoveru King in Black kojim je Cates krunisao svoj rad.

O King in Black nisam imao naročito lepo mišljenje po više osnova – od pripovedanja zasnovanog gotovo ekskluzivno na ekscesu, bez suptilnosti, pa do činjenice da mislim da su se originalni Venom motivi ovde potpuno izgubili i da smo dobili samo još jednu generičku sagu o invaziji iz svemira – ali što se kaže, kad se dete rodi, treba ga ljuljati, pogotovo ako to dete ima zube i hrani se ljudskim mozgovima. Što, da se razumemo, više i nije stavka u stripovima o Venomu. Ključno, naravno, bilo je očigledno da i u Marvelu shvataju kako je potrebno smisliti šta SAD raditi sa novom mitologijom vezanom za simbiote, Venoma, Eddieja Brocka i njegovog sina Dylana koji je u King in Black video kako mu se otac žrtvuje za dobrobit svega ostalog i pred svojim očima dobio herojski primer kome su čak i superheroji sa ogromnim stažom odali veliko priznanje.

Marvel ima tu sreću da je Al Ewing srazmerno nedavno završio svoj ikonički rad na Immortal Hulku pa je bio dostupan i voljan da se pozabavi novim likom koji spaja dobro i zlo, animalno i racionalno, ljudsko i groteskno u jednoj ličnosti i koji ima readymade istoriju i mitologiju vezanu za sebe, kao stvorenu za malo arheološkog, disruptivnog rada. Uz Ewinga je u paketu stigao i Ram V, indijski scenaristički maestro  (doduše, ako pratite njegov tviter nalog, znate da je V i zapravo izvrstan crtač), sveže naštelovan na ovakve narative nakon svog odličnog i veoma dobro primljenog serijala The Swamp Thing za DC, a uz njega se u Marvel iz DC-ja vratio i crtački superstar Bryan Hitch koji je za Marvel svojevremeno radio fantastične serijale poput Ultimates a poslednji rad za DC mu je bio serijal o Hawkmanu sa Robertom Vendittijem o kome nisam pisao ali koji jesam čitao i bio je pristojan. I sam Hitch je mislio da je bio pristojan pa je onda prošle godine i javno kritikovao DC što ga nije dovoljno promovisao a što je rezultovalo nešto slabijom prodajom nego što bi takav kreativni tim očekivao. Da kažemo da ne verujem da će Hitch u skorije vreme ponovo raditi za DC, tako da je povratak u Marvel delovao kao vrlo prirodan izbor, čak i ako serijal o Venomu i simbiotima koji su u suštini bezoblična crna masa možda ne deluje kao najprirodniji izbor za crtača kome su prevashodne odlike stila elegancija i prirodnost.

No, jedno je sigurno, Marvel nije napravio grešku kakvu je napravio DC i aktuelni serijal o Venomu je dobio vrlo solidan promotivni „push“, u skladu sa pedigreom kreatora ali i u prepoznavanju toga da su filmovi o Venomu kreirali interesovanje široke publike i prepoznatljivost brenda a da je Donny Cates kreirao ambiciozan bekgraund u okviru kog Venom može da ima samostalan protagonizam, raskačen od spona sa Spajdermenom, ali i prethodnih saradnji sa Guardians of the Galaxy itd.



Ovaj strip pišu dvojica scenarista jer on ima dvojicu protagonista koji, pa, praktično, kroz priču prolaze u dva različita žanra. Jedan je kosmički strip, prepun simbolike, putovanja kroz vreme, introspekcije i prepoznavanja u sebi različitih aspekata ličnosti koji su suštinski razdvojene, jelte, persone, dok je drugi akcioni, on the road thriller, sa mračnim biohemijskim kompanijama koje šuruju sa vojskom i državom, potkupljivim političarima i klincem koji se nalazi u centru svega toga dok pokušava da shvati šta nasleđe koje je dobio od oca – ovaploćeno u simbiotskim „prijateljima“ ali i specifičnom genetskom kodu – znači za formiranje njegove ličnosti i izrastanje u, potencijalno, heroja.

Dobro, možda je preterano reći da su ovo dva sasvim odvojena žanra jer ne želim da zvuči kao da je aktuelni Venom nastao grubim, mehaničkim spajanjem dva odvojena stripa u jedan narativ. Nije to ovde slučaj i Ewing i V su očigledno veoma pažljivo isplanirali svoje razdvojene delove narativa kako bi se oni smisleno spajali  i dodirivali u određenim tačkama i uvećavali značenja koja čitalac dobija iz ove pripovesti.

Jedan od osnovnih zadataka ovog stripa je svakako da se kreira smislen nastavak životne priče Eddieja Brocka, originalnog Venomovog domaćina, ito  nakon što se njegov život tehnički završio sa King in Black, kao i da se u njegovom sinu Dylau Brocku pronađe potencijal da on bude „novi“ Venom, odnosno neka vrsta „street level“ superheroja (možda antiherojske provinijencije) kako dalje priče ne bi potpuno odlutale od originalnog predloška. Ugrubo rečeno, V je zadužen za Dylanov on the road narativ i njegove sukobe sa lošim ljudima koji tvrde da žele da zaštite čovečanstvo od simbiota (a zapravo, nećete se iznenaditi, žele da naprave skupa biološka oružja), dok se Ewing bavi Eddiejem koji je sada neka vrsta dispergovane kosmičke inteligencije, novi „kralj u crnom“ i um košnice, bez tela ali živ i prisutan utoliko što ima moć da uđe u telo svakog simbiota na bilo kom mestu u svemiru i preuzme potpunu kontrolu nad njim.

Dylanovi delovi stripa prate relativno prepoznatljivu matricu koju smo mnogo puta već čitali u superherojskom štivu, neretko u Hulku, ali V ovo piše standardno ekonomično, ne preterujući sa tekstom i držeći dobar tempo. Dylan ima razloga da veruje da mu je otac još uvek na neki način živ ali njegov opstveni tinejdžerski život pod svoju kontrolu pokušavaju da stave razne maliciozne privatne kompanije i podmukli političari pa se njegov deo narativa formatira kao jedno dugačko bekstvo u kome mora da odabere kome i koliko da veruje ali i u kome otkriva da su simbioti – za njega – mnogo više od pukih inteligentnih ljubimaca kako ih na početku on doživljava. Dylan prolazi i kroz vrlo ozbiljna iskušenja vezana za susrete sa novim simbiotskim čudovištima od kojih je najstrašniji Bedlam, crveni, bestijalni simbiot obdaren ogromnom snagom i nekontrolisanim besom. U jednom od krešenda Dylanovog dela stripa dečak će shvatiti da u Bedlamu vidi lice svog oca...



Misterija oko toga je li i KAKO je Eddie Brock živ bi bila zanimljiva i sama po sebi ako bi ovaj strip imao samo Dylanov deo narativa, ali šarm aktuelnog serijala Venom je što zapravo priča jednu komplikovanu priču sastavljenu od nekoliko razdvojenih ali međusobno upletenih delova, sa dve strane. Ewingov deo stripa se tiče Eddieja Brocka i njegove potrage za, pa, sopstvom.

I, mislim, nije neko čudo da scenarista koji nam je dao Immortal Hulka na bis radi još jedan narativ u kome čovek i čudovište spojeni u jedno pokušavaju da humanizuju čudovište a čoveku daju moć što uz čudovišnost ide, ali ako su motivi donekle slični, vredi istaći da Venom nikako nije samo pastiš Immortal Hulka u kome crni tuš zamenjuje zelenu farbu. Naime, Ewingova zamisao za Eddieja Brocka je vezana za putovanje kroz vreme – a što je, pa, sasvim prirodan motiv za protagonistu koji svoju svest može trenutno da prebacuje sa kraja na kraj svemira tražeći nove domaćine – i prepoznavanje činjenice da ljudi koji dovoljno dugo žive mogu, reflektujući o svom životu da shvate da bi njihova mlađa verzija ovu stariju percipirala kao potpunog stranca (možda čak i neprijatelja) i vice versa. Takođe, ne treba propustiti da se uvidi kako je Eddie Brock na početku, u Spajdermenu, bio domaćin simbiotskom organizmu, a sada je „kralj“ simbiota kome su potrebni simbiotski domaćini da bi ostvario telesnost i zapravo ikakvu asertivnost. Ovo je i fino mehanički uvezano u zaplet stripa kako bi se Eddiejeve opširne psihološke i metafizičke kontemplacije presekle za superherojski strip neophodnim epizodama brizantne akcije.

U Immortal Hulku se Ewing bavio traumama i njima posledičnim poremećajima ličnosti, izmešanim sa kabalističkom simbolikom, istražujući tako sve aspekte Hulka kao fenomena. U Venomu je opseg istraživanja nešto svedeniji i postavljen vertikalno, kroz vreme (mada je naravno u Immortal Hulku postajala i ta dimenzija) ali i intimniji jer Eddie Brock mora da uloži ogroman napor da shvati samog sebe u brojnm verzijama koje nisu, kao kod Hulka, aspekti odgovora na traumu i, može se reći, nepotpune ličnosti, već predstavljaju evolutivne stupnjeve u razvoju njegovog JA tokom stoleća i milenijuma. Ewing se ovde nalazi na svom terenu i daje čitaocu i intrigu i misteriju, ali i energičnu karakternu studiju prepunu šokantnih iznenađenja i energičnih obrta.

I, mada mi Venom po definiciji nije omiljeni lik i stripovi o njemu mi nisu nikada spadali u prioritetno štivo, ovde je veoma važno da se istakne koliko Ewingova i V-ova saradnja dobro funkcioniše sa narativom koji je bučan, višesmeran, natrpan filozofiranjem i akcionom dramom do granice haotičnosti, ali koji se, što više idete kroz njega, zapravo razotkriva kao rezultat pažljivog planiranja i koordinacije. Scene iz prih epizoda svoja puna značenja dobijaju tek nekoliko brojeva kasnije kada ih vidite iz druge perspektive a naizgled standardne scene superherojske borbe dobijaju težinu antičke tragedije kada se čitalac upozna sa njihovom pozadinom i shvati koliki su ulozi. Naravno, i lično veoma volim stripove (i radove u drugim medijima) koji znalački jednu istu scenu mogu da ponove a da ona ima sasvim druge konotacije i na tom planu Venom je trijumf.



Da se razumemo, malo je i do crtača koji treba da vas podseti na te stare scene i u vama izazove možda i podsvesni osećaj deja vu ponavljanja. Bryan Hitch je neko koga su uvek mnogo hvalili pa ga onda, kada ga kude, kude možda i prejako. Ono što mu se ne može prebaciti je da se plaši da radi i mada je sa Ultimatesima jako odugovlačio drugi serijal, sa Venomom ne samo da uspeva da drži mesečni tempo (dobro, pomažu i tušeri i koloristi Alex Sinclair, Andrew Currie i Clayton Cowles koji odrađuju lavovski deo posla) već i pomenute ponovljene scene ne odrađuje kopipejstovanjem – a što mu niko ne bi ni zamerio – već ih crta iz druge perspektive, pomažući da čitalac prepozna nešto što je već video, ali dajući novi pogled na poznati prizor.

Hitch, kad smo već kod toga, nije prvi crtač koji bi mi pao na pamet kada pričamo o stripu koji je definisan groteskom, bezobličnošću, stalnim kretanjem biološke materije po stohastičkim pravilima. Hitch je za mene crtač elegancije, maltene antičke zaljubljenosti u lepotu ljudske figure – što se u Hawkmanu recimo jako lepo videlo – i na Venomu on često ide protiv svojih prirodnih impulsa. Naravno, ne može SASVIM protiv sebe i likovi su mu mahom lepi ali ovo je i u redu jer ovo i jeste strip koji delom treba da ostavi utisak ozbiljnog trilera za zreliju publiku. Kad se stvari dešavaju u svemiru i na egzotičnim lokacijama u budućnosti, Hitch u sebi pronalazi ubedljivog psihodeličara, ali pripovedanje mu je uvek standardno uredno, i čak i sa panelima na kojima se čini da nema ni jedne prave linije i sve je u razmahanom, ustalasanom simbiotskom tkivu, uvek je jasno šta se dešava.

Hitch je i često vrlo dobar u domenu dizajna odeće, opreme, kostima, pa je ovde pravo zadovoljstvo videti ne samo dizajn Spearheada – tehnološkog odgovora na simbiotske pretnje – već i samih futurističkih simbiota od kojh su neki potpuno bestijalni a neki odišu kraljevskom elegancijom. Fakat je da je ovo mesečni strip rađen brutalnim tempom i da tuš i kolor često beže od detalja ali Hitch ovde svakako pokazuje da mu rad sa za njega atipičnom, jelte, materijom, nije neugodan.

Venom je, dakle, sa ovim kreativnim timom postigao maltene nemoguće, a to je da ovaj serijal čitam sa autentičnim zanimanjem da vidim šta će biti dalje a ne po pukoj dužnosti. Smela ideja da se pričaju dve odvojene a povezane priče i da se naracija posloži u spiralnu strukturu sa ponavljenjem scena je, mislim, dala stripu dosta dobrodošle težine i pomogla da se povremeno raspričani filozofski titlovi čitaju bez mnogo muke, a činjenica da je Hitch izgurao svih dvanaest dosadašnjih brojeva bez izostanaka mnogo znači za vizuelnu i stilsku konzistenciju stripa. Pa, ako ovo zvuči zanimljivo, izvolite se uključiti.

[Meho Krljic]

Polako se bliži i taj trenutak kada ću, po dužnosti, naravno, morati da se osvrnem na ovogodišnji DC-jev najveći događaj, Dark Crisis on Infinite Earths u režiji Joshue Williamsona. Radujem se tome onako kako se prosečna osoba raduje poseti zubaru, ali da bih se malo pripremio za to iskustvo, onako kako se prosečna  osoba priprema za odlazak kod zubara ispijanjem pola litre vinjaka i šake Brufena, tako sam i ja seo i pročitao Aquaman/ Green Arrow: Deep Target, sedmodelni serijal koji je išao od Oktobra prošle pa do Aprila ove godine a pre nekih mesec dana se pojavio i u formi kolekcije na svim uobičajenim prodajnim mestima. Što se kaže, boli samo prvi put pa se nadam da me je Deep Target, i sam zasnovan na alternativnim vremenskim i istorijskim tookovima, temeljno desensitizovao i spremio na Williamsonovu penetraciju u moj intelekt, ako je išta od tog intelekta ostalo posle grubog ulaska Brandona Thomasa i Ronana Cliqueta.



Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je u osnovi bio dobronameran serijal, kreiran da se njime obeleži osamdeseti rođendan oba titularna heroja i dat na staranje scenaristi Brandonu Thomasu, jednom od dvojice scenarista paralelno izdavanog serijala Aquamen koji se završio ovog leta i sada, šokantno, nemamo ni jedan tekući serijal o Aquamanu a koji je imao jedan od najuspelijih DC-jevih filmova u poslednjih par godina. OK, bio je tu i Aquaman Andromeda koji je napisao Ram V i o njemu kao i o Aquamen ćemo pisati ovih dana, no, moram da kažem da sam se neumereno radovao čitanju Aquaman/ Green Arrow: Deep Target jer je u njemu Thomas dobio na korišćenje dva meni omiljena „B“ junaka, od kojih ni jedan trenutno nema sopstveni tekući serijal, a sama priča, bazirana u dobroj meri na estetici i idejama Srebrnog doba je obećavala bučnu, dobru zabavu sa sve putovanjem kroz vreme, dinosaurusima i letenjem na mesec. Mislim, kako je sve to eksplicitno nastalo da bi se obeležio respektabilni jubilej, za očekivati je bilo da ćemo dobiti malo nostalgičnog, možda pomalo cheeesy superherojskog provoda po receptima starih majstora.

No, Brandon Thomas izgleda nije čovek za ovakve stvari. Njegov Aquaman: The Becoming nije bio nimalo rđav strip, ali jeste odgrizao više nego što je bilo realno da sažvaće pa je sa gutanjem tu bilo raznih problema. Sa Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je, nominalno, imao jednostavniji posao da obavi, bez imperativa da menja status kvo, već samo da nam se servira staromodna superherojska avantura sa malo klasičnog swashbuckling šmeka i  da se tokom tih sedam epizoda potkače neke zanimljive epizode iz osmodecenijske istorije likova, eventualno prikažu njihovi romantični partneri, deca, da se pokaže kako su ovo likovi koji nisu mumificirani u kontinuitetu koji se nije značajnije promenio od Drugog svetskog rata. No, Thomas se ovde odlučio za mnogo svedeniji pristup, zaista formatirajući ovaj narativ kao nešto iz Srebrnog doba a što, ispostavilo se, njemu zapravo od ruke ide znatno slabije nego što smo se nadali.

Čoveka malo obuzme strahopoštovanje kada shvati da su ovi likovi nastali 1941. godine – u istom magazinu, More Fun Comics – i da uz uspone i padove legitimno traju i evoluiraju sve do danas. Green Arrow je, a što je možda posebno za respekt, uspeo da do danas ostane „bogataš koji štiti sirotinju“, uspešno apdejtujući svoju robinhudovsku personu za novi milenijum, dok je Aquaman prevazišao svoj sprdalački „on zna da priča sa ribama“ usud i poslednjih nam godina servirao zrele, interesantno politički intonirane stripove.

Aquaman/ Green Arrow: Deep Target, da bude odmah jasno, sve ovo potpuno ignoriše i usredsređuje se isključivo na borbu ova dva lika protiv organizacije Scorpio koja je otkrila način da putujući kroz vreme i menjajući sitne detalje u prošlosti, izmanipuliše istoriju u svoju korist. Aquaman i Green Arrow su i jedini heroji koji shvataju da se nešto ovako događa a što objašnjava činjenicu da od čitave Lige pravde samo njih dvojica čine nešto da se svet vrati u „normalno“ stanje.



Ovo je vrlo solidna premisa ali Thomas odmah uspeva da je poremeti arbitrarnim i nejasnim postavljanjem pravila po kojima se istorija menja. Jedan od likova, doduše, čini značajan napor da sve to objasni ukazivanjem da Scorpio koristi eksperimentalnu tehnologiju koja ne daje uvek sasvim predvidive rezultate – a taj lik je sam putovanjem kroz vreme transformisan u humanoidnog dinosaurusa i bekrajno lamentira što više nema ljudske šake do te mere da se čovek zapita šta još ljudsko on više nema – no, utisak je da je Thomas ovde više išao na efektnost prikazanog nego na konzistentnost zapleta. Naime, strip počinje trikom koji čitaoca treba da zbuni, kada shvati da je onaj za koga je mislio da je Aquaman zapravo Green Arrow i obrnuto.

Ovo bi na nekom metaliterarnom nivou imalo smisla – na kraju krajeva Brandon Thomas je Afroamerikanac i šala u kojoj njemu svi plavi, lepi beli superheroji sa jasnim arijevskim atributima izgledaju isto je zgodna šala. Pritom jedan je podmorski kralj, drugi prebogati kapitalistički mogul – sve ovo kao komentar na belu, pomalo imperijalističku istoriju superherojskog stripa, ili makar jednu od njenih istorija, ima nekog smisla.

Osim što se ne stiče utisak da je Thomas zaista nameravao da tu pravi ikakav komentar. Ovo je strip koji igra pre svega na kontrast između dvojice heroja od kojih je jedan supermoćno biće sa snagom i drugim kapacitetima gotovo ravnim Supermenu, dok je drugi običan čovek naoružan lukom i strelom i njegova dramska osnova je u tome kako ovakva dva čoveka mogu da kreiraju skladan tim, dopunjujući se međusobno, ali u situaciji kada su uloge zamenjene.

Ponovo, ovo nije loše kao ideja. Aquaman bez svojih moći, frustrirajuće naoružan samo lukom i tobolcem trik-strela, te Green Arrow sa svim moćima kralja Atlantide, koje nikada nije želeo niti ih razume, to je sasvim fina podloga za priču i što se tiče individualnih set pisova u kome dva prekaljena heroja moraju da se snađu i nauče kako da rade kao tim u situaciji zamenjenih setova moći, oni solidno funkcionišu. No, na planu karakterizacije Thomas potpuno podbacuje i ovaj strip ima silne probleme ne samo da nam proda svoja dva glavna lika kao stvarne, karakterne osobe već i da im da distinktne glasove po kojima bismo ih razlikovali. Činjenica da imaju zamenjene setove moći i da ih Cliquet često crta nerazaznatljivo nikako ne pomaže u situaciju kojoj oba glavna lika – ali i ostali likovi u stripu – pričaju u izveštačenim, ne naročito lepim dijalozima koji dosta opterećuju i sam tempo pripovedanja.

Thomas svakako ima neke originalne ideje u pripovedačkom smislu, ali nisam siguran da one zapravo doprinose kvalitetu ovog stripa. Ponavljanje nekih dijaloga po dva panela za redom kako bismo ih videli iz perspektive i jednog i drugog glavnog lika nema mnogo svrhe jer se ništa značajno u kontekstu ne menja – na kraju krajeva njih dvojica se nalaze u istoj prostoriji, udaljeni otprilike metar jedan od drugog i ovde nema neke simboličke „promene perspektive“ – a Thomasovo dosta napadno insistiranje da nas slikama bez ikakve akcije ili likova samo uputi u to gde se radnja dešava ispisujući ime lokacije je takođe besmisleno i samo stvara lažni „filmski“ ugođaj tamo gde on nije efektan i zapravo oduzima prostor radnji koja do kraja ne uspe da se odmota na sasvim uverljiv način.



Ključni problem ovog zapleta je u tome što Thomas želi da ima preokret u minut do dvanaest, kada naši heroji uspevaju da povrate svoje originalne moći i poraze najveći deo Scorpiovih nameštenika, i mada je misterija kroz koju Green Arrow prolazi zanimljiva a njegovo svojevrsno ponavljanje scene ulaska u Atlantidu sa početka stripa simpatičan trik, sve ovo se prilično poruši na ime te drvene, neuverljive karakterizacije koja se nimalo ne poboljšava do kraja.

Thomas prosto piše i Queena i Curryja kao da imaju jednu jedinu emociju i način izražavanja. Queen sve vreme zvuči kao ulični muljator umesto kao sofisticirtani pripadnik jednog procenta najbogatijih ljudi na svetu dok Curry sve vreme zvuči kao nesigurni mamin dečko a ne kao vladar Atlantide svestan odgovornosti koje vladarska titula nosi i ogromnih žrtava podnesenih u ratu sa raznim frakcijama koje su tron želele za sebe. U momentu kada čitalac treba da saoseća i sa jednim i sa drugim jer jednom je na umu sudbina sveta a drugome lična sreća za koju ćemo se svi složiti da je zaslužuje i granice između etičkog i neetičkog postupka su pomalo zamagljene jer je istorija u kojoj trenutno obojica žive VEOMA slična „stvarnoj“ istoriji sem par maltene nevažnih detalja, baš u tom momentu Thomas nije dorastao zadatku da nam kroz ponašanje i dijaloge protagonista pokaže etičke i emotivne oluje što u njima besne dok pokušavaju da odluče šta u ovakvom trenutku znači učiniti pravu stvar.



Dodatni problem, ako ste poštovalac Aquamana je svakako to da motivacija Arthura Curryja počiva isključivo na njegovom neprestanom lamentiranju za pokojnom majkom i pomišlju da manipulacija istorijom možda može da mu je vrati. Ovo je sasvim solidna ideja u teoriji – iako već MNOGO puta korišćena u DC-jevim stripovima, videti pod Flash, Batman itd. – ali pored te nespretne karakterizacije sa kojom imam problem, dodatno je tu i činjenica da Aquamanova majka nije mrtva ni u glavnom DC-jevom kontinuitetu, pa ni na filmu po kome, jelte, najveći broj ljudi DANAS zna Aquamana. Utoliko, iako je meni sasvim prihvatljivo da je ovo strip u odvojenom, alternativnom kontuitetu bez obzira što to nije naglašeno,* deluje kao prilično loš urednički izbor da presudni element zapleta utemeljite na nečemu što trenutno naprosto nije deo Aquamanovog sveta.

*u post-Death Metal eri su kontradiktorni kontinuiteti jednako validni ako su priče dobre, ili je bar to Scott Snyder imao na umu kada ga je pisao

Jesam li dosta kritikovao radnju, dijaloge ikarakterizacije? Je li vreme da malo kritikujem crtež? Ronan Cliquet će svakako bolje proći u ovom poređenju, ali ni on nije sasvim nedužan za činjenicu da imamo posla sa konfuznim stripom zbunjujućeg pripovedačkog postupka i nikada udobnog tempa. Najveći deo crteža je svakako vrlo solidan sa Cliquetovim prilično klasičnim stilom i pristojnim tuševima koje je pored njega radio i Oclair Albert. Kolor koji je radio Ulises Arreola je ne posebno upečatljiv ali apsolutno korektan i, s obzirom da je ovo strip u kome se zelena boja programski forsira, možda Arreoli i ne treba zamerati na relativnom odsustvu kreativnosti. Leterer Josh Reed je takođe korektan i funkcionalan, bez nekakvog preteranog nametanja inovativnih dizajn-rešenja, ali strip ima vidne probleme sa čestim nerazlikovanjem ili makar nedovoljnim razlikovanjem fizionomija dvojice protagonista. Opet, jasno je da je ovo delom i namerno ali ovo je za mene varanje – Oliver Queen i Arthur Curry imaju jasno distinktne građe i lica i to što su obojica plavi muškarci sa facijalnim maljama i u dobroj fizičkoj formi ne bi smelo da bude dovoljno da ne možemo da ih razlikujemo. Ovaj strip, pak ŽELI da čitalac povremeno bude u nedoumici ko je ko a za potrebe toga Cliquet ih povremeno crta previše slično i to onda nije dovitljiv kreativni trik da nam se pruži nova perspektiva na stare heroje nego zamorno svojstvo stripa u kome povremeno morate da se vratite malo nazad i čitate pažljivije da biste bili sigurni da znate ko je ko. Cliquet pored ovoga ima i neke bizarne kompozicije u kojima se događaju fizički nemoguće stvari i to takođe pomalo ruši pripovedački tok.

Aquaman/ Green Arrow: Deep Target je načelno dobra ideja prilično ispuštena u realizaciji i tamo gde krivimo autore svakako malo treba kritiviti i urednike koji nisu ukazali na probleme sa pripovedanjem, na dubioznost zasnivanja Aquamanove motivacije na nečemu što strogo uzev danas nije istina, na slabe i ravne karakterizacije. Da se razumemo, superherojski strip jeste pokretna fabrička traka i niko od njega ne očekuje duboki ulazak u materiju na dnevnom nivovu, ali za strip eksplicitno pravljen da proslavi osamdesete rođendane dvojice protagonista jeste problematično kada ni u jednom trenutku ne vidite njihove bliske saradnike, supruge i decu, kada ste nesvesni da oni imaju i civilne živote, prijatelje i porodice, kada su im dijalozi prostački a karakteri svedeni na jednu dimenziju. I jedan i drugi lik su zaslužili mnogo bolje. Ipak, Aquaman/ Green Arrow: Deep Target nije POTPUNA propast i ovde ima interesantnih igranja sa istorijom i putovanjem kroz vreme i nekih simpatičnih scena pa ljubitelji DC-jevih klasičnih junaka mogu ovome da se poraduju, kupujući kolekciju putem, recimo, Amazona.

[Meho Krljic]

Danas bismo se malo opustili uz kolekciju Wastelanders, a koja u sebi sakuplja nekoliko kraktih, one-shot stripova o razlilčitim, jelte, Marvelovim junacima, smeštenim u postapokaliptičnu budućnost u kojoj su kriminalci pobedili a dobri ljudi su osuđeni da im robuju ili nestanu. Ovi su stripovi izlazili od početka ove godine, ali su oni zasnovani na seriji podkasta ili, kako bismo mi stariji ljudi to rekli, radio-drama koje je prošle (i početkom ove) godine radio Marvel New media zajedno sa još nekim produkcijama. Marvel je poslednjih godina zapravo prilično posvećen ovoj grani eksploatacije svojih IP-jeva pa sam već pisao o nekim stripovima koji su nastali kao adaptacije podkast-drama i koji su bili vrlo solidni (na primer Benjamin Percy je pre svog prelaska u ulogu „zvaničnog“ scenariste stripova o Wolverineu radio podkast o Wolverineu). U samim Marvel's Wastelanders podkastima korišćeni su i neki poznati glumci poput Roberta Patricka, brodvejske heroine Amber Gray ali i veteranki kao što su Morgan Fairchild i Susan Sarandon. Odabir ovih starijih žena za ove uloge podseća da je univerzum Wastelanda zapravo „normalni“ Marvelov univerzum 616 samo pomeren dosta decenija u budućnost.



I zapravo je ovo dobro podsećanje i na to koliko je Mark Millar, uz sve kritike koje mu upućujem, da ne pominjem kritike koje mu Grant Morrison upućuju,* čovek koji jeste (bio) uspešan u kreiranju dugovečnih, izdržljivih koncepata u stripu, pogotovo u Marvelu. OK, njegov i Hitchov Fantastic Four je bio trešina, ali dobar deo Marvelovog kinematskog univerzuma je nastao pod uticajem njihovog Ultimatesa sa početka veka, Civil War je, jelte, takođe imao vrlo solidnu filmsku eksploataciju a njegov posatpokaliptični, Wolverine-ali-kao-Mad-Max strip Old Man Logan je postao ne samo franšiza za sebe već i porodio paralelne serijale sa drugim „Old Man“ likovima.**
*Ima ona opaska da se nada da će naleteti na Millara negde u Glazgovu i da bi bilo idealno da se to desi dok je u kolima i ide devedeset na sat
**pa je čak i DC shvatio da nije previše krindži da se ova fora prekopira bez mnogo izmena pa smo kod njih imali Old Lady Harley

Narativ Old Man Logana je na kraju do nekakvog kraja i zaključka dovezao Ed Brisson sa Dead Man Logan, ali  Avengers of the Wastelands koji je potom uslediopokazao je da se u Marvelu smatra kako ovaj koncept itekako još ima potencijala da se eksploatiše. Uostalom, KO ne voli priče o niskotehnološkoj budućnosti gde antiheroji lutaju polurazrušenom provincijom i sukobljavaju se sa bandama razbojnika i kanibala? Only fucking assholes, eto ko, rekao bi Mark Wahlberg da je sada među nama, pa je, eto i serija podkast-radio-drama pokazala da se tu može svašta dalje raditi.



Sami stripovi su, naravno, kraći od radio-drama na kojima su zasnovani, svedeni na kratke, jezgrovite priče (sem u slučaju one o Doktoru Doomu koja je epskija po zahvatu i ambicioznija po poenti) i iznenađujuće su mi prijali s obzirom da ovo nikako nisu nekakvi tentpole radovi ali ni priče zasnovane na nekakvom svežem, originalnom temelju. Naprosto, Old Man Logan „univerzum“ je prilično stereotipne lo-tech postapokalipse bez previše originalnosti, ali pokazuje se da neki od likova sa kojima su ovde autori baratali naprosto imaju dovoljno potencijala da izvuku lepe, kompaktne vinjete.

Prvi na redu je sam Old Man Logan u periodu pre, jelte, svoje smrti, a nakon što je pobio celokupnu Hulk-familiju sem bebe-Brucea. Okrutni, otvrdli borac se ovde smilvoao detetu koje nije ništa krivo pa ga u ovoj epizodi gledamo kako ga – po ko zna koji put u svojoj istoriji – obuzimaju očinski instintki i stari čovek luta opustelom Amerikom, ulazi u fajtove sa bandama i mudruje o tome da li se dete najvećeg zločinca koga je ikada upoznao može podići i vospitati da bude častan čovek.



Naravno, mi koji smo čitali prethode Old Man Logan i Wastelands stripove znamo da može ali scenarista Steven S. DeKnight ovde prikazuje tačan trenutak kada ovo posane očigledno iako je maleni Bruce još uvek beba koja ništa ne shvata i to je jednostavan, dirljiv i optimističan trenutak. A imamo i bonus scenu u kojoj beba glođe nogu zločinca kog je Logan ubio a ovaj mu zgroženo otima potkolenicu iz usta i kaže da se ljudi ne jedu. Ovo je nacrtao sjajni Ibrahim Moustafa pa sa kolorima koje je dao Neeraj Menon imamo vrlo lep mali strip.

Old Man Hawkeye epizodu je ovde fantastično nacrtao Ibraim Roberson a kolorisao Dijjo Lima i ona ima sličan, dobar, „istrošen“ izgled i odličnu akciju u kojoj oslepeli strelac ide sam na čitavu gomilu nindža a pod patronatom sensei Daredevila i ovo je, koliko se to u postapokaliptičnom okruženju može uraditi, duhovita i humorom nabijena priča koja ipak ne zaboravlja ni na gorčinu. Scenarista Ethan Sacks piše odličnog matorog Hawkeyeja a Roberson crta izvrsnu akciju i sjajnu ostarelu Elektru.

Old man Star-Lord nam daje hermetičniju priču u kojoj se titularni antiheroj vraća na Zemlju na kojoj je ostavio svoju nekadašnju ljubav, Kitty Pryde, samo da bi našao razrušene ostatke vile u Vestčesteru i mnogo teških uspomena. Ovo je manje dinamična priča – i pored nešto akcije i horora koje solidno crta Brent Peeples sa kolorima Crisa Petera – jer se scenarista Rich Douek fokusira na refleksiju i Star-Lordovo pronalaženje u sebi najdubljih prioriteta, i većina „stvarne“ radnje događa se iznutra uprkos atraktivnom dizajnu postapokaliptičnih X-Men i Avengersa, te borbi protiv, jelte, demona. Svakako solidna priča ako već ne zabavna na prvu loptu poput prve dve.



DeKnight se vraa kao scenarista za epizodu o Black Widow, a nju je nacrtao naš čovek Well-Bee sa kolorima što ih je dao Mattia Iacono i, mislim, ja obožavam Well-Beejev crtež a sa Iaconovim kolorima on radi izvrsno, kreirajući jednu mučnu a opet fascinatnu i atraktivnu šetnju kroz uspomene i suočavanje sa, jelte, opet duhovima prošlosti.

Doom je najduža i najkompleksnija priča u paketu jer se i bavi jednim od najkomplikovanijih likova koje Marvel ima. Tiranin Latverije, prirodno, u postapokaliptičnom svetu smatra da baš on treba da bude taj koji će u haos uneti red, rad i disciplinu. Torunn Gronbekk koji je ovo napisao stavlja Dooma u reflektivno raspoloženje i ovo je tipično zaranjanje duboko u ličnost čoveka u početku kreiranog da bude čisto zlo a kome je sa decenijama dodavano mnogo slojeva i kompleksnih, pa i konfliktnih motivacija. Pošto je ova priča pomerena  još nekoliko dekada u budućnost Doom je ovde, pa... ne nužno milosrdniji ali jeste emotivniji i to solidno funkcioniše, pogotovo jer crtež – Julius Ohta – i kolor – Bryan Valenza – daju postapokalipsi samo malo glamura i čine ovaj strip ozbiljnijim i otmenijim.

Wastelanders nikako nije neka obavezna literatura u širem smislu praćenja metapriče u Marvelu, ali je odličan ogledni primer za to kako se može napraviti prijatna antologija malih narativa smeštenih u stereotipni ali funkcionalni „univerzum“ u kome stari, poznati likovi ipak imaju protstora za neke sveže, interesantne priče. Ako ste Marvel Zombie od staža ovo je strip za vas. Amazon kolekciju ima ovde.

[Meho Krljic]

Aquamen je miniserijal od šest brojeva koji je DC izdavao od Februara do Jula ove godine, nastavljajući se na završetak prethodnog, uspešnog serijala Aquaman, ali i miniserijala Aquaman: The Becoming o kome sam pisao onomad. Aquamen je bio postavljen na vrlo jasnu ideju o spajanju klasičnog i novog, tradicionalnog i modernog i ne može se reći da mu je nedostajalo ambicije. Ipak, nešto što je isprva najavljivano kao novi tekući serijal na kraju se završilo jednom pričom pomalo neugodno komprimovanom u šest epizoda i završilo na mestu na kome nije najjasnije zna li iko u DC-ju šta sada treba da se radi sa Aquamanom koji je, na ime uspešnog pojavljivanja lika u Warnerovim DCEU filmovima popularniji verpvatno više nego ikada u svojoj osamdesetogodišnjoj karijeri.



A što je pomalo bizarna pomisao. Pre par dana sam pričao o osamdesetogodišnjici koju je Aquaman nedavno proslavio i činjenici da morate osetiti malo strahopoštovanja prema liku koji nikada nije zaista imao ikoničnost jednog Supermena, Betmena ili Wonder Woman, ali ni memorabilni ansambl koji imaju Green Lantern ili Flash stripovi. Aquaman je, sa svojim vezivanjem za mit o Atlantidi i tretiranjem mora kao velike, nepojmljive misterije, poslednje velike granice na ovoj planeti, nekako zaista bliži superherojskim konceptima Zlatnog doba od bilo kog od svojih kolega. Na kraju krajeva, on je jedini član Lige pravde sa titulom monarha i ta asocijacija na feudalizam i old school plemenitost ga decidno stavlja u jedan starinski format.

U poslednjoj deceniji, DC je napravio vidne napore da se ovo stanje izmeni, možda i u naporu da se pripremi teren za film, ali verovatnije zato što se Geoff Johns zaista potrudio da svoj pečat u DC-ju ostavi radeći sa nekim od ikoničnih likova iz Zlatnog doba. Rebirth faza DC-jevog univerzuma koja je koincidirala sa filmom o Aquamanu je donela i neke od najboljih stripova u istoriji ovog lika i zanimljiv spoj palpoidne naučne fantastike, političke intrige i dvorskog trilera. Impresivno, čak i hirurgija koju su autori serijala morali da izvedu nad glavnim likom kako bi plavokosog, arijevski lepog i glatko obrijanog muškarca približili izgledu (i statusu) Aquamana iz filma nije naškodila ovom stripu a Aquamanu je do kraja serijala dopušteno i da se smisleno promerni i sazri, sa sve zasnivanjem porodice i transformacijom Atlantide u neku vrstu mlade demokratije.

Odluka da se Jackson Hyde, donedavno poznat i pod pseudonimom Aqualad transformiše u „novog“ Aquamana a da se stari ne penzioniše je, verujem u DC-ju donesena uz pogled preko plota i ukazivanje kako u Marvelu zapravo dobro funkcioniše kombinacija Captain Marvela Carol Danvers i Ms. Marvel Kamale Khan, ili, možda jasnije, dvojice Spadjermena gde je Peter Parker neka vrsta mentora Milesu Moralesu a obojica imaju uspešne individualne serijale. Ovde je naravno važno i primetiti kako je „razmak“ između klasičnog Aquamana Arthura Curryja i Aquamana koji će jackson Hyde postati zapravo mnogo veći jer se radi o kontrastu lika nastalog početkom Drugog svetskog rata i postmilenijalnog gej klinca mešovite rase, crne boje kože, sa sasvim opravdanim kompleksima pa i traumama vezanim za svog oca, opasnog kriminalca, teroristu i Aquamanovu arhinemezu, Black Mantu.

Aquamen su pisali zajednički Brandon Thomas, scenarista iza Aquaman: The Becoming i Chuck Brown, scenarista takođe recentnog miniserijala Black Manta, a u činu fuzionisanja njihove dve priče u jednu i kreiranja narativa u kome će jackson Hyde, pod patronatom Arthura Curryja konačno od mladića izrasti u muškarca i svoj odnos sa ocem raščistiti, zbacujući sa pleća teret resantimana a u potpunosti uzimajući na sebe ulogu superheroja čija je dužnost da štiti, pomaže i žrtvuje se za druge. Crtač na serijalu je bio Samir Basri i on se pokazao kao jedan od najvažnijih faktora za to što je Aquamen na kraju ipak nekako funkcionisao.



Ne da je ovo loš strip, da odmah i to kažem, ali Aquamen ima vidne probleme u domenu onoga što želi da kaže svaki od dvojice scenarista i alociranog prostora da se to kaže na efektan i efikasan način. No, prva stvar koju će ljubitelji što su Aquamanu bili verni tokom poslednjih godina morati da progutaju je činjenica da je ovo, pa, prilično reciklatorski nastrojen zaplet.

Sad, nije da se u superherojskom stripu originalnost preterano ceni, i šest godina je verovatno dovoljno vremena da se kaže „ljudi, ajmo sad ponovo ono naše“, no fakat je da Aquamen prilično nemaštovito ponavlja mnoge od elemenata zapleta sa kojima smo ušli u Aquamen Rebirth, baveći se položajem Atlantide na globalnog geopolitičkoj (i, hm, marino-političkoj?) sceni, ambasadorom Atlantide u Ujedinjenim nacijama, diskusijama o tome da li nacija, u suštini, superbića može i treba da bude tretirana kao ravnopravan državni entitet ili kao tuđinska pretnja, a onda se u svemu tome pojavljuje teroristički zaplet u kome figuriše ekstremna nacionalistička frakcija.

Zaplet sa agentima-spavačima koji se putem daljinskih okidača transformišu u praktično-bombaše samoubice nije posebno originalan – Marvel ga je i sam koristio za svoju verziju Atlantide i njihove sukobe sa stanovnicima zemlje pre neku godinu – ali ako ništa drugo, Brown i Thomas u toj neoriginalnosti uspevaju da se snađu do mere da je Aquamen u svojoj osnovi jedan solidan politički triler, sa jasnim ulozima, relativno jasnim motivacijama svih umešanih strana, dobrodošlom tenzijom između protagonista koji pripadaju i svetu pod vodom i svetu na tlu u meri da kada zveckanje oružjem krene zaozbiljno, obe strane mogu legitimno da ih posmatraju kao izdajnike. Kada se na to doda sada prilično masivna Aqua-porodica, sa raznom rodbinom koja učestvuje u radnji, ali i koja služi kao podsećanje na to da ni Jackson ni Arthur nisu vukovi-samotnjaci i da u bilo kojoj verziji rata oni imaju da izgube mnogo više nego što je puki život, Aquamen ima pristojan odnos geopolitičke intrige, superherojske akcije i te neke humanije dimenzije u kojoj vidimo da nemamo posla sa hladnim profesionalcima već sa pravim ljudskim bićima koja kroz sve ovo prolaze uz ozbiljnu emocionalnu cenu.

No, Aquamen je istovremeno i strip koji na kraju ima previše svega u sebi i kome bi verovatno godilo da je ovaj zaplet mogao da razvuče na deset ili dvanaest brojeva. Posle izvesnog broja strana čitalac se gotovo pogubi u likovima i imenima kojih ima zapanjujuće mnogo i mada nije toliko teško ispratiti sve podzaplete – jer, s druge strane, zbog ograničenog broja strana, scenaristi nemaju luksuz da idu u opširna razvijanja – utisak da su neki od njih mogli da budu razrađeniji ili, suprotno, uklonjeni i sačuvani za neki strip laganijeg, odmerenijeg tempa, raste kako odmiču epizode. Istine radi treba onda i reći da se ovaj strip suštinski završava sa petom epizodom i da je šesta epizoda samo dugačka koda koja nas relaksiranim tempom obaveštava šta je onda bilo posle pa je pomalo i nejasno kako su Thomas i Brown uopšte došli do ove strukture i koliko su tu urednici insistirali da se seče, skraćuje i restrukturira. Ali fer je da pretpostavimo da su insistirali mnogo.



Jedan od centralnih motiva koje ovaj strip treba da razreši je Jacksonov odnos sa ocem, Black Mantom i ovo je nešto manje uspešno odrađeno od bazičnog geopolitičkog zapleta. Jackson je emotivni, pomalo eksplozivni Gen-Z klinac čiji je ćale legitimno smatran apsolutnim negativcem, negde između Radoja Zvicera i Osame Bin Ladena, i kada se otkrije da stariji Aquaman, Arthur Curry zapravo sarađuje sa Black Mantom, Jackson je shvatljivo šokiran i razočaran. Radnja stripa dalje treba da nam pokaže da je saradnja izmešđu smrtnih neprijatelja opravdiva na ime opštijeg dobra, kao i Jacksona koji sazreva i prihvata oca kao nesavršenog, ali ipak, eh, prihvatljivog, ali ovo nije izvedeno dovoljno ubedljivo. Brown i Thomas pišu pristojne dijaloge ali strip naprosto nema dovoljno prostora da dopusti Jacksonu da „proradi“ svoje emocije i njegova promena stava prema ocu je na kraju pomalo na silu.

Slično tome, scenario manipuliše Arthura Curryja i pokazuje ga kako neke svoje aktivnosti krije od ne samo Jacksona nego i svoje žene iako u njima nema ničeg nečasnog, naprotiv, iako bi mu njihova pomoć u tajnoj misiji koju je na sebe preuzeo bila dragocena, i ovo je opet veštački, pomalo neudoban način da strip dobije intrigu i tenziju koje scenaristi žele.

Problem sa postavljanjem ambicioznog koncepta koji zatim morate da kako znate i umete spakujete u odjednom vrlo tesnu formu je očigledno bio najozbiljniji kamen (ili, da ostanemo u morskom tonu – albatros) oko vrata ovog serijala. Aquamen je očigledno rad koji je trebalo da se razvija sporije, sa više prostora da likovi rastu i prirodnijim tempom razmotavnja zapleta. Raspoređivanje priče na dvanaest ili više epizoda ne bi automatski rešilo sve probleme ovog stripa ali bi, verujem, rešilo većinu i dalo nam neoriginalan ali karakteran narativ u formi političkog trilera. Nažalost, DC nikako nije prošao kroz sve brzake koji su spajanjem Warnera i Discoveryja samo produbljeni pa je i hitno otkazivanje ovog serijala nekim likovim naštetilo, svodeći ih na neobične, neprirodne persone koje bi trebalo da poznajemo bolje, a poslednja epizoda sa svojim gotovo nasilničkim uvezivanjem sa Dark Crisis nije baš poslužila da me odobrovolji.

Ako ništa drugo, Samir Basri na olovkama, Vicente Cifuentes na tušu i Adriano Lucas na kolorima dali su nam jedan atraktivan superherojski strip sa lepim, privlačnim likovima i upečatljivom, dinamičnom akcijom. Basri je vrlo solidan u pripovedanju a Cifuentes i Lucas čine njegov dinamični lejaut i jasnim i vibrantnim pa uz letering AndWorld Designa Aquamen svakako izgleda kao tentpole strip koji je inicijalno trebalo da bude. Nažalost, ostavljeni smo sa na brzinu ispričanom pričom koja i pored kompetentnog zapleta i pripovedanja naprosto nije uspela da se ispetlja iz kolizije svoje ambicije i ograničene forme. Ljubitelji Aquamana svakako treba da ovo pročitaju a ja se stvarno brinem šta će dalje biti sa ovim likovima sada kada je DC pokazao da nije kadar da iznese pozitivnu inerciju koju su gradili od 2016. godine naovamo. Amazon za koji dan kolekciju počinje da prodaje na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Pročitao sam dve na engleskom jeziku dostupne kolekcije nove hit-mange Colorless i hitam da sa svima podelim svoje impresije jer imam utisak da bi ovo mogao biti voljen serijal u narednih par godina, na ime svoje srećno odabrane kombinacije motiva ali i atraktivnog grafičkog programa.



Uopšte, čini mi se da je uspeh Chainsaw Man na zapadu, čija je prva sezona anime-adpatacije ove jeseni zapalila ljubitelje japanske animacije na našoj polovini globusa i odmah razgorela hipoteze da pred sobom imamo „novi Attack on Titan“ i da je ovo definitivni povratak „visokobudžetih akcionih anime serijala“, da je taj uspeh zaista značajan za medijum japanskog stripa i animacije u celini, barem što se tiče tržišta izvan Azije. I sama Chainsaw Man manga  je na zapadu ostvarila iznenađujuće veliku popularnost, kakva se generalno ne očekuje od stripova bez (u tom trenutku) postojeće anime-adaptacije pa je onda i animirana verzija, a koja je vrlo verno prenela ukus, miris i radnju stripa za vrlo kratko vreme postala pravi fenomen i, nadajmo se zaista otvorila prostor za stripove i animirane serije sa dobrim likovima, umešnim karakternim radom i kvalitetnom, promišljenom akcijom.

Da bude sasvim jasno, Colorless nije nastao kao ikakva imitacija Chainsaw Man niti se može govoriti o direktnim paralelama u zapletu ili likovima, ali paralele svakako postoje u tome da je ovo takođe akciona shonen manga sa vrlo upečatljivim dizajnom likova – i posebno neprijatelja protiv kojih se protagonist bori – da se događa u jednako zanimljivom svetu i da je udeo fan-service elemenata u celom produktu primetan ali ne u meri da se može reći kako to određuje uspeh serijala. Da bude jasnije, Colorless vrlo snažno igra na kartu lepe mlade devojke sa velikim očima i nemirnom kosom, smeštene u svet u kome su gotovo svi ostali ljudi mutirana, deformisana čudovišta ali Colorless, makar za sada, ne eksploatiše ovaj kontrast i on mu služi da samo malo začini jednu inače drusnu, akcijom i intrigom nabijenu noir/ cyberpunk priču.

Colorless je u Japanu počeo da izlazi 2019. godine za Leed Publishing, izdavača koji nema naročito visok profl (mada je, recimo, zadužen za izdavanje tankobon kolekcija serijala Golgo 13, što nije mala stvar) i njihov portfolio je dobrim delom sastavljen od reprinta starih naslova kao što su Barom One, Devil King ili The Shadowman. Sa Colorless ovaj izdavač ima solidan hit koji na zapadu izdaje za Seven Seas Entertainment i to od proleća ove godine i prve reakcije su jako pozitivne, sa pohvalama za seting ali i za izražajan grafički stil autora.

Taj se autor može pohvaliti da mu je ovo prva profesionalno urađena manga ali da je i tako on napravio uspešan naslov koji je zatalasao fandom sa obe strane Pacifika. Za sada ovog čoveka znamo samo pod pseudonimom KENT, ali znamo i da je priča o Colorless jedan gotovo klasičan narativ o mladom momku koji je imao san a zatim ga, posle nekoliko decenija i ostvario. KENT je rođen 1995. godine i kaže da je 1998. godine na televiziji gledao neki stari kaiđu serijal i, posmatrajući čudovišta kako se šibaju u crno-beloj tehnici, mislio kako u tim „davnim“ vremenima boja naprosto nije postojala u svetu. KENT je dalje, za maturski rad 2013. godine napravio dizajn maske koju ćemo moći da vidimo i u ovom stripu a onda je 2016. na nagovor prijatelja svoje ideje o naučnofantastičnom setingu i zapletu pretočio u amaterski, samizdat, doujinshi strip koji je, sa tri izdate sveske, predstavljao na konvencijama. Tamo ga je 2017. godine zapazio LEED-ov urednik i par godina kasnije prva epizoda profesionalne mange Colorless je ugledala svetlo dana. KENT kaže da mu je sada život potpuno promenjen i da živi u ubitačnom tempu dvonedeljnih ciklusa publikovanja novih epizoda i, ako išta znamo o manga industriji, trenutno ga vozi koktel adrenalina, straha, uzbuđenja i gladi što ima hit-strip ali još nema finansijsku sigurnost i možemo biti gotovo sigurni da se na sve strane kopa da Colorless bude pretočen u animiranu seriju, gde tradicionalno leže prave pare. No, ovaj serijal, iako se po drugim kriterijumima sasvim kvalifikuje za televiziju, može imati jedan sistemski problem što će mu otežati adaptaciju.



Naime, u skladu sa naslovom, Colorless se dešava u našem svetu, tri veka u budućnosti, a koji je gotovo potpuno bez boje. Objašnjenje za ovo je da je u nekom, jelte, momentu naše bliske budućnosti, uzburkana Sunčeva aktivnost izbacila snažnu „solarnu baklju“ koja je okupala Zemlju velikom količinom radijacije u kratkom vremenskom periodu. Ovo je za posledicu imalo uništenje gotovo svog pigmenta na planeti, brisanje gotovo celokupnog ljudskog korpusa znanja pohranjenog na elektronske medije spržene radijacijom ali i prouzrokovalo mutacije na ljudima i životinjama.

Ovo je, dakle, vrlo zgodno postavljeno okruženje koje objašnjava odsustvo boje u svetu ali i činjenicu da se priča odvija u srazmerno niskotehnološkom društvu. Veliki japanski grad, Rikudoh, u kome se priča odvija ima i sigurnosne kamere i druge visoke tehnologije ali one su sve morale biti kreirane praktično od nule jer je sva dokumentacija koju je ljudska rasa mogla da koristi pre velikog Sunčevog događaja izbrisana. U jednoj od scena urbane akcije vidimo kako jedan od likova zapanjeno gleda u nebo i kaže da je mašina koju vidi „verovatno helikopter“ ali da on nikada do sada nije video ni jedan.

Naravno, ne treba u Colorless tražiti neku strogu doslednost, ovo nije Hard-SF pripovest i njen lo-tech cyberpunk seting je kreiran da bismo imali uverljive likove glavnog junaka – profesor Avidia – njegovog sajdkika, muljatora po imenu Kovetus i devojčice Chie, do nedavno konobarice u obližnjem baru u kome se dvojica protagonista sastaju kako bi jeli, pili i sklapali poslove, a u zapletu ovog stripa centralne ličnosti koja, možda, u sebi čuva tajnu povratka boje u svet.

Profesor Avidia je, naravno, stožer ovog narativa, alfa mužjak usamljeničke provinijencije, fokusiran na istraživanje preostalih pigmenata na Zemlji i otključavanje ogromne energije koja je u njima sada pohranjena. Avidia, ili Avi, živi i radi u skrivenoj laboratoriji koja je neuredni „man cave“ prepun kojekakve opreme i smeća što ga je ovaj dovukao sa raznih strana, ali istovremeno je u pitanju i akcioni heroj obučen u crno i skriven iza đavolje maske, koji sa sobom nosi oružje što ga je sam dizajnirao i koje koristi upravo energiju pigmenata za borbu.

Kovetus je, pak, ružni i deformisani – ali celokupno stanovništvo planete je takvo – grifter koji veruje u Avijevu naučnu misiju ai gleda i da nešto zaradi usput ako se može. Odnos dvojice muškaraca je manje zasnovan na uzajamnom respektu a više na zajedničkim interesima, ali kako to već u ovakvim narativima biva, kada krene šorka i naši junaci se suoče sa brojnijim i dobro opremljenim neprijateljem, pokazuje se da ovde imamo više od pukog poslovnog odnosa – lojalnost, pa i prijateljstvo.



Za šorku su zaduženi likovi iz organizacije The Order, delom verskog kulta koji obožava boju i želi i sam da je vrati na Zemlju, delom lobističke organizacije infiltrirane u razne političke krugove, delom, jelte, mafijaške hobotnice. The Order imaju, nominalno plemenite ciljeve, ali ih već na početku vidimo kako imaju i privatnu vojsku i kako ne prezaju od agresivnih metoda u ostvarivanju tih ciljeva, sa sve demonstriranjem moći u scenama praktično urbanog ratovanja gde koriste napredno oružje i kiboršku tehnologiju o kakvoj prava policija, izašla na teren da obezbedi red i mir, može samo da sanja.

Colorless se ne izdvaja nekim originalnim formatom ili pristupom materiji ali u pitanju je vrlo kompetentno sklopljen narativ po poznatoj mustri. Imamo harizmatičnog glavnog junaka koji je ćutljiv, dostojanstven, ali ne bezosećajan i ledeno distanciran, imamo dovoljno zabavnog sajdkika i mladu, lepu devojku koja humanizuje ne samo mali ansambl već i čitav svet svojim razlikovanjem od postapokaliptičnog proseka. Naravno, ovo je i jer ona u sebi nosi misteriju zbog koga se oko nje otimaju razni centri moći voljni da u ime ove ili one ideologije i zavladaju tim svetom. I naravno, Avi i Kovetus posle izvesnog vremena shvataju da su ušli u slučaj daleko dublji i opasniji od bilo čega do sada ali i da je Chie mnogo vrednija od bilo čega na šta su do sada imali prilike da stave ruke.

Opet, ta neoriginalnost Colorless je verovatno donekle i zaslužna što se ovo lako i tečno čita – pored, naravno, KENTove kvalitetne egzekucije. Ovde postoje odjeci popularnih i uspešnih mangi iz prošlosti pa se može reći da Colorless na njima smisleno gradi, koristeći tuđ materijal taman toliko da se prepoznaju omaži a da nigde ne možem o pričati o plagijatu. Naravno, nekome će i ovo biti previše ali do sada sam video dosta pozitivnih poređenja Colorless sa popularnim serijalom Dorohedoro (koji je, uostalom, uticao i na samog Chainsaw Mana) a malo starija publika će prepoznati i jasne reference na Alitu.

Neke od njih su i grafičke. KENT ima vrlo siguran, izgrađen stil koji počiva na energičnom pripovedanju – mada naravno sa za mange karakterističnim povremenim scenama gde se samo stoji i nadugačko priča – ali i na stilizovanom izgledu svih protagonista. To da samo jedan lik u stripu ima „normalnu“ ljudsku fioznomiju čini da ona bude prirodan fokus svake scene u kojoj se pojavljuje dok KENT ima solidno razrađenu ideju oko toga kako različite vrste mutiranih lica treba da izgledaju a što stripu daje instant-karakter i unikatan, prepoznatljiv vizuelni identitet.

Dizajn neprijatelja je odličan, od The Orderovih glavešina pa do velikih, borbenih kiborga koji imaju veštačka, mašinski ojačana tela i neki od njih su remek-dela kombinovanja telesnih identiteta ljudi i paukova i izgledaju sjajno. Kad krene akcija, KENT voli da daje mnogo sitnih panela koji prikazuju detalje ali i ima oko (i ruku) za spektakularne spleš stranice. Jedan veliki deo drugog toma ovog stripa je produžena ulična borba Avidije protiv kiborških neprijatelja i ovo je izvrsno vođena, vizuelno moćna sekcija.



Osobenost Colorless je i u tome što je ovo crno-beli strip koji povremeno koristi kolor za dijegetčke akcente i to izgleda sjajno sa bljeskovima plavog pigmenta koji Avi koristi u borbi. Iako slutim da bi ovo izuzetno izgledalo i u anime varijanti, pitam se da li je trežište, pogotovo sa američke strane Pacifika spremno na crno-beli crtani film u kome će pojavljivanje kolora biti neka vrsta vizuelne nagrade.

Colorless je, dakle, vrlo spretno spravljen obrok od poznatih sastojaka ali stručno izmešanih i posluženih. Ovde imamo relaksiranu postapokalispu, opušteni noir i tipično japanski zaoštreni cyberpunk u priči sa interesantnom postavkom i prijatnim likovima. Avi je alfa-mužjak koji izbegava većinu klišea koje važe za popularne shonen protagoniste time što je stariji, ćutljiviji i nikada mu ne vidimo lice, pa je bliži zapadnjačkim palp arhetipima poput, recimo Shadowa, Kovetus je prirodno formatiran kao neko koga bi u filmu igrao Deni DeVito, a Chie je lepa, mlada i pita se šta joj se ovo dešava ali nije svedena na puki eye-candy niti na dejvu u nevolji bez mozga i ikakve sopstvene volje. KENT-ov crtež ima mnogo karaktera i solidnog pripovedanja a akcija je spektakularna i upečatljiva.

Dosadašnje dve kolekcije Amazon prodaje ovde i ovde, a Seven Seas treću najavljuje već za Decembar pa je sada veoma dobar trenutak da se upoznate sa ovim stripom i vidite koliko vam odgovara.

[Meho Krljic]

Potrajalo je, ali stigli smo do kraja priče u DC-jevom Black Label miniserijalu Aquaman: Andromeda i mogu da kažem da sam zadovoljan. Ovo je strip koji funkcioniše i daje čitaocu solidnu isplatu maltene uprkos samom sebi i podseća na to šta bi DC-jev Black Label mogao da bude sada kada više nemamo Vertigo i kada se sam izdavač nalazi usred čini se beskrajnog restukturiranja dok se kreativne i biznis-sile u firmi bore oko toga da se odrede prioriteti, demonstrira da se novac ipak može zaraditi a filmski deo posla nekako postaviti na čvrste noge.



Čovek bi pomislio da će Aquaman biti značajan deo ovog filmskog biznisa – na kraju krajeva film od pre skoro četiri godine je ispao vrlo neočekivan i vrlo veliki hit unutar DCEU gde su se brendiraniji superheroji malo izgubili u širini ideje, a strip o Aquamanu je, anticipirajući a zatim sledeći uspeh filma izbacio neke od najboljih priča o ovom veteranu DC-jevih stripova koji nas uveseljava i fascinira već, evo, više od osamdeset godina. No, to što je Aquaman deo DC-jeve postave iz Zlatnog doba i što se dokazao kvalitetom izgleda nije dovoljno pa je, kako sam ovih dana već ukazao, ovaj heroj trenutno bez tekućeg serijala i sa na brzinu otkazanim serijalom Aquamen koji je trebalo da bude proširivanje koncepta i uvlačenje novih demografija među čitaoce. Utoliko, Aquaman: Andromeda koji je krenuo u Junu, nastavio se u Avgustu i konačno završio u Novembru jeste na neki način gorkoslatko podsećanje na krhkost slave koju ima heroj-koji-priča-sa-ribama, ukazujući koliko on ima potencijala za zapravo ozbiljne, ambiciozne i poetične priče što metaforu o moru i dnu okeana koriste kao nešto više od readymade avanturističkog setinga iz doba palp-proze i jeftinih stripova, ali i da je, paradoksalno, Aquaman možda najmanje zanimljiv element ovog stripa.

Aquaman: Andromeda napisao je Ram V i do sada ste verovatno i sami zapamtili da kuda god on krene, ja ću slediti. Indijski scenarista je poslednjih nekoliko godina na sebe skrenuo reflektor pažnje vrlo širokog profila čitateljstva američkih stripova radeći kako nezavisne, creator owned stripove sa velikim opsegom tema i tonova (ali neizbežno nadevene filozofskom ambicijom), tako i uspešne superherojske serijale. Pre neki dan sam pisao o njegovom radu na Marvelovom Venomu, ali Ram V je preko, u DC-ju zapravo već itekako uspostavio dobru reputaciju pišući Justice League Dark, Catwomani naravno The Swamp Thing. Aquaman: Andromeda, pripremljen kao prestižni out of continuity miniserijal za Black Label, tonalno i tematski smešten negde između klasičnog Vertigo rada i nekakve savremenije, zrelije superherojštine je na neki način i priznanje da je V kod ovog izdavača izborio poziciju poverenja. Ovo je pogotovo značajno imajući u vidu da se DC trenutno zaista nalazi u haosu pa da čak i ta prestižna Black Label izdanja pate od neujednačenosti i da se nikako ne može reći da imaju unificiranu viziju.

V je za ovu priliku sarađivao sa Christianom Wadom i Britanac je bez sumnje najbolji izbor koga ja mogu da se setim za potrebe vizuelnog uobličavanja jedne priče koja more, rekosmo, tretira velikim delom kao psihološku metaforu o podsvesnom, o beskonačnom koje svako od nas nosi u sebi, kao o poslednjoj granici koju opet svako za sebe mora da pređe, radije nego kao puko „mesto“. Ward je crtač koji izuzetno kombinuje slikarske tehnike i stripovsku naraciju i do sada je reputaciju uspešno gradio raznim serijalima koji su se događali u kosmosu (ODY-C sa Mattom Fractionom ili Invisible Kingdom sa G. Willow Wilson, ali i Black Bolt za Marvel koji je pisao Saladin Ahmed) pa je silazak duboko u okean došao kao prirodna ekstrapolacija za čoveka naviklog da razmišlja u tri dimenzije. Ward je ovde, posebno na kolorističkom planu dobio priliku da sebi postavi i nove izazove i Aquaman: Andromeda je impresivan, slikarski ambiciozan strip čija se naglašena poetičnost vizuelnog izraza sasvim lepo uklapa sa naglašenom poetičnošću teksta.



No, Aquaman: Andromeda nije i strip bez ikakve mane, naprotiv. Prva i možda najočiglednija za čitaoca sa nešto više godina u biografiji je to da je ovo, u praktičnom smislu, prepričavanje ili makar varijacija na vrlo poznat naučnofantastični narativ iz osamdesetih godina, naime na roman Sfera Michaela Crichtona a po kome je jedanaest godina kasnije, 1998. godine Barry Levinson snimio istoimeni film. Ovo je, ne treba zaboraviti bio na neki način Crichtonov poslednji roman pred lansiranje sopstvene karijere u orbitu sa Jurskim parkom iz 1990. godine i Spielbergovim ekranizacijama koje su usledile, ali i knjiga koju je nesuđeni lekar pisao dvadesetak godina, započinjući je još krajem šezdesetih kao neku vrstu dopune za njegov roman Andromedin soj. Dok je Andromedin soj, jelte, bio više horor-intonacije, sa bolešću koja dolazi iz svemira i uništava živote na zemlji, Sfera je u svojoj krajnoj formi bila više filozofski okrenuta eksploraciji ideje prvog kontakta Zemljana sa superiornom inteligencijom pronađenom na dnu okeana (uh... spojler?).

Ovo pominjem jer je Aquaman: Andromeda (koji već i naslovom, jelte, ukazuje odakle mu je stigla inspiracija) na neki način i varijacija na Sferu samo sa naglašenije horor-komponentom, priča o pre svega starim gresima koje su ljudi pokušali da pometu pod tepih i nastave da žive ali preko kojih se, u krajnjoj analizi nije moglo preći ako biste da ćivite ili da makar časno umrete. Otud mi nije smetalo što je V-ov scenario očigledan derivat Crichtonovog narativa jer je Indus ovde pronašao dovoljno osoben ugao gledanja na stvari i u jedan kompetentan naučnofantastični triler udenuo poetske slike koje su mu dale dostojanstvenu, humanu dimenziju. Kako to V već i radi.

Zaplet je, dakle, dosta predvidiv i tiče se supertajnog projekta američke vlade koja okuplja tim stručnjaka iz raznih oblasti i zatim ga podmornicom šalje na dno pacifika, nekih hiljadu i po kilometara južno od Uskršnjeg ostrva, na jedno od najizolovanijih mesta na planeti koje je, baš zbog toga izabrano kao tačka na koju će razne svemirske agencije usmeravati svoje satelite i druge module što padaju na Zemlju nakon okončanja službe u orbiti. Protagonisti ovog stripa su, dakle, poslati na svojevrsno groblje satelita i memorijalni centar ljudske ambicije da upozna svemir kako bi tamo istražili predmet koji je pao u more a kome se, po računici Amerikanaca ne može pripisati zemaljsko poreklo. Kada ekspedicija tamo stigne, počinju da se dešavaju zastrašujući incidenti koji kao da crpe svoju energiju iz podsvesti njenih članova.

Ideja da u DC-jevom univerzumu gde je nekoliko prominentnih zemaljskih superheroja poreklom sa drugih planeta a svemirska policija, Zelene svetiljke, ima nekoliko članova sa Zemlje, dakle da u takvom univerzumu imate ovu vrstu misterije ne bi prošla da Aquaman: Andromeda nije smešten u poseban kontinuitet i da ovo nije crtao Christian Ward. V-jev scenario se vrlo svesno i intencionalno bavi „običnim“ ljudima, ili makar ljudima nesuperherojske provinijencije koji se nalaze pred nečim što ljudski um, čak i um kolektiva naučnika, ne može tako lako da obuhvati i razume. Ovo je, rekosmo, delom i horor priča pa se materijalizacija najvećih i najdubljih strahova koje protagonisti imaju koristi da se uđe u njihove istorije i karakterizacije i V sve to povezuje na ovaj ili onaj način sa morem, ukazujući na više mesta da more sve pamti i ništa ne zaboravlja. Naravno da su ovo lake metafore za kolektivno nesvesno i podsećanje na to koliko zapravo nesvesno, više nego svesno utiče na naše svakodnevne postupke ali i odabir životnog puta i naravno da je ovaj narativ, derivativan kakav jeste ipak nekoliko koraka udaljen od žanrovskih vrhunaca (a vrhunac tih žanrovskih vrhunaca je, da ne bude nikakve zabune, Lemov Solaris). Opet, ako volite V-jevo poetsko izražavanje – pričali smo već da mu je Saramago jedan od uzora – njega ovde dobijate u izobilju, prateći misli nekoliko likova, a Aditya Bidikar, čarobnjak leteringa ovo pakuje u uvek zanimljiv format. Opet, ovde ima MNOGO teksta a Bidikarov napor da ne zakloni previše Wardovog crteža znači i da se povremeno koristi dosta uzak font i za moje stare oči je ovo povremeno znalo da bude i malo naporno.



Aquaman: Andromeda je relativno predvidiv kao narativ jer se misterija koja u njemu pomalja na početku raspetlja znatno pre kraja, a onda preostaje „tehničko“ rešavanje problema u kome se likovi nalaze. Ono gde strip možda ne sasvim idealno menja svoj tempo je poslednja trećina u kojoj se dosta vremena odvaja na flešbekove i pozadinske priče protagonista kako bi njihove motivacije za ono što će preduzeti u finalu bile jasne i kako bi čitalac mogao da se u njih emotivno investira. Naravno, ne mislim ja da se stripovi moraju pisati po tačno određenoj formuli, pogotovo ne stripovi sa artističkim intencijama ma koliko „žanrovski“ bili ali stoji i da u finalu naglasak nije na akciji koliko na karakterizaciji pa treba podesiti svoja očekivanja na tu talasnu, jelte, dužinu.

Drugi, potencijalno veći problem je što ovo nije priča o Aquamanu koliko priča u kojoj se Aquaman pojavljuje i, dobro, nešto i radi ali svakako više služi kao alatka nego lik kroz koga se narativ prelama. Što opet ne mora biti problem ako ste podesili očekivanja na pomenutu talasnu dužinu, ali nije ni nefer reći da u stripu koji nosi Aquamanovo ime dođe prirodno da očekujete da on on ima više vremena „pred kamerom“ i presudniju ulogu u razrešenju.

Sa druge strane, to što presudnu ulogu u razrešenju ima jedan Srbin je svakako interesantno za čitaoce sa ovih prostora. Alexei Ivanov je napisan sa blago stereotipnom karakterizacijom ali ipak sa značajno više nijanse i dubine, pa i prostora za rast i iskupljenje, nego što je standard za Srbina koji je ratovao u Bosni i tamo radio i neke nečasne stvari. Naravno, to ime je problematično, ali V je pokazao interesovanje da ga, eventualno za kolekciju promenu u nešto „srpskije“ pa se ovde možemo nadati da jednom u američkom stripu vidimo Srbina koji ima uverljivo srpsko ime.

Ljubitelji Aquamana ipak neće biti sasvim razočarani karakterizacijom glavnog junaka koji dobija prostor da bude i humanizovan i da bude heroj, makar u bekgraundu glavnog zapleta. Ovde je više stvar u tome da Aquaman nije neophodan za ovu priču, kao što nije ni istorija Atlantide niti Aquamanov odnos sa Black Mantom, i da neophodnost da se svi oni uguraju u zaplet koji je očigledno nastao bez njih i nema potrebu za njima na kraju rezultira stripom koji bi bio elegantniji da nije morao da se „brendira“. Mada bi onda oslanjanje na Crichtonov predložak bilo još vidljivije.



Svakako, Wardov crtež uspeva da opravda mnogo toga, uključujući način na koji on crta Aquamana, dajući mu kraljevsku, pa i božansku auru i stavljajući ga simbolički, ako već ne delatno blizu centra ovog stripa. Naravno u samom centru je „stvar“ koja leži na dnu okeana i halucinantne scene koje se događaju u njenoj blizini niko drugi u ovom poslu ne može da nacrta kao Ward, sa punim psihodeličnim programom podmorske pustolovine koja je opora, mučna i strašna ali koja ljude ipak predstavlja kao bića kadra da prevaziđu svoje strahove, stid i žalosti. Ward nije čovek za likove koji „glume“ ali rad sa likovima mu je ovde siguran, često sveden na konture ili samo naglašavanje  užagrenih očiju, a kada na red dođe crtanje morskih čudovišta, možete se kladiti da su ona VELIČANSTVENA.

Aquaman: Andromeda je, dakle, strip koji mora da prevaziđe dosta toga, od derivativnog zapleta, preko činjenice da Aquaman maltene gostuje u stripu što nosi njegovo ime, pa do akcentovanja poetske umesto akcione dimenzije priče, a što sve zaista ne mora biti po vašem ukusu. Je li po mom? Svakako jeste i mada Aquaman: Andromeda nije najbolji strip koji su radili bilo V, bilo Ward, bilo Bidikar, on je jedna lepa žanrovska vežba unutar poznatih parametara. Kao što sam već rekao, ja ovo doživljavam kao posthumni život Vertigo duha a kako ni svaki Vertigov strip nije bio nužno SAVRŠEN, tako je i ovde sasvim dovoljno što imamo posla sa nečim artistički ambicioznim i dobrim delom uspešnim, pa makar se radilo o korišćenju već postojećeg narativnog obrasca. Amazon serijal nudi ovde.

[Meho Krljic]

Kogod da je raspoložen za još dinamičnih, zabavnih shonen manga akcijaša sa mnogo rušilačke energije ali i jakih ljudskih emocija, neka obrati pažnju. Kaiju No. 8 je jedan od aktuelnih shonen hitova koji grade na klasičnim postavkama, ali to rade vrlo kompetentno i, da ponovo potegnem Chainsaw Man, ako želite da iskusite sličan narativ samo bez povremeno nelagodne horor dimenzije na koju se Chainsaw Man tako majstorski oslanja, Kaiju No. 8 je idealno štivo.



Ovaj serijal izlazi u Japanu od 2020. godine, i to za onlajn verziju uglednog magazina Shonen Jump, dakle, za servis Shonen Jump+. U Japanu je do sada izašlo osam kolekcija (a manga je na poglavlju 75 u trenutku dok ovo kucam, dakle, deveta je praktično iza ugla), a na zapadu je ovo licencirao i lokalizovao pouzdani VIZ Media i od Decembra prošle godine pa do Oktobra ove izašle su četiri na Engleski jezik prevedene kolekcije, dok se peta najavljuje za Januar. Kaiju No. 8 je još uvek jedna od onih mangi koje imaju odličnu prodaju ali nisu napravile presudni korak u smeru ekranizacije, no anime adaptacija je već najavljena i kako je ovo serijal koji je do sada prodao više od osam miliona kopija svojih kolekcija, sasvim je bezbedno reći da će i anime serijal biti uspešan. Chainsaw Man je, uostalom pokazao da verna adaptacija izvornog materijala donosi odlične rezultate na televiziji a kako između dve priče postoje znatne sličnosti, ne verujem da će bilo ko na strani izdavača Shueisha želeti da eksperimentiše kada se ovo bude animiralo.

Autor ovog stripa, Naoya Matsumoto je do sada imao dva srazmerno uspešna serijala: Neko Wapa, o devojčici koja se druži sa mačijim božanstvima i postaje jedna od njih, kao i Pochi Kuro, o devojci koja se zatiče u zemlji demona i tamo se u nju zaljubljuje demon Kuro. Oba su rađena za istog izdavača, Neko Wapa za papirni Shonen Jump Weekly, a Pochi Kuro za Shonen Jump+ i mada nisu bili neuspešni, ni jedan od njih ne može da se poredi sa uspehom Kaiju No. 8 koji se ustoličio kao moderni shonen fenomen. Matsumoto u obraćanju čitaocima na kraju prve kolekcije kaže da mi je cilj bio da na njih „baci sve što ima“ i mada je ovo svakako bučan strip sa MNOGO akcije, mnogo spektakularnih scena i povišenih, ekstremnih emocija, mislim da je tajna njegovog uspeha u nečem sasvim drugom. Naime u zahvatanju u nešto realno, lično i autentično.

Znate kako su protagonisti shonen radova najčešće tinejdžeri? Verovatno po logici da tinejdžeri žele da čitaju stripove o tinejdžerima, pa sve to pomnoženo sa japanskim fetišizovanjem mladosti i prezirom prema starosti – a koji je uistinu komično s obzirom da je u pitanju prosečno najstarija nacija na svetu – kada pomislite na shone sadržaj, obično u glavi imate vitkog, otresitog tinejdžera, često svetle kose, tršave frizure i too-cool-for-school karaktera. Kaiju No. 8 je osoben, a neki će reći i revolucionaran već time da je njegov protagonist umorni, rezignirani tridesetdvogodišnjak crne kose i vrlo ne-cool „soul patch“ brade koji radi jedini posao na svetu gori od čišćenja javnih toaleta.

Naime, Kafka Hibino živi u Japanu u kome su napadi kaiđu-čudovišta već decenijama realnost. Uvodne stranice stripa nam govore da je Japan država sa najvećom frekvencijom ovakvih incidenata i ne samo da japanske odbrambene snage zbog toga imaju čitavu elitnu jedinicu (Defense Corps) čiji je isključivi zadatak reagovanje na pojavu džinovskih monstruma što pustoše gradove, već se pored toga i spontano razvila čitava lepeza novih privrednih grana.



Neke kompanije se bave izučavanjem tkiva i organa ubijenih čudovišta i od njih prave opremu, oklop i oružje za Defense Corps specijalce, a neke, kao što je Monster Sweeper, Inc. za koju radi protagonist Hibino, svoju zaradu nalaze u čišćenju grada od ostataka čudovišta koje je Defense Corps razneo u komade tokom odbrambenih akcija.

I već tu, na početku, strip lepo postavlja kontrast između elitnih jedinica sastavljenih od vrhunskih vojnika, probranih iz celog Japana i podvrgnutih rigoroznim testovima sa jedne strane, i šljakerske proleterske ekipe sa druge strane koja doslovno ulazi u creva orijaških leševa i mora da smisli kako da odande istovari tone izmeta a da se ne zagadi ceo gradski blok. Ratnički glamur sa jedne i doslovno gacanje kroz gomna sa druge strane su dve strane posla koje su podjednako važne, ali je intuitivno jasno zašto je Hibino i dan-danas razočaran što je pao na svakom prijemnom ispitu do sada, pokušavajući da se pridruži Defense Corpsu. Pošto je ovo shonen manga, pored pomenute razlike u, jelte, glamuru, on ima i privatne razloge što želi da bude elitni vojnik a vezani su za devojčicu sa kojom se družio u detinjstvu i sa kojom se dogovorio – nakon napada kaiđua što je brutalno je razorio njihov gradić – da će oboje kada porastu postati oficiri u Defense Corps.

Nagađate, Mina Ashiro je ne samo uspela da se pridruži ovoj elitnoj jedinici već je i sada njen predvodnik – kapetanica – dok naš Kafka radi posao koji je koristan ali kojim je nemoguće hvaliti se kad odete kod kuma na slavu ili u neku drugu socijalnu prigodu. Dolazak novog, mladog kolege u Kafkinu firmu, prpošnog plavušana po imenu Reno Ichikawa koji je za svojih osamnaest godna IZUZETNO posvećen i ozbiljan, menja nešto u Hibinovom svetonazoru. Svestan da se novi regruti u Defense Corps ne primaju nakon navršene 33 godine, on dopušta Ichikawi da ga nagovori da obojica probaju da prođu prijemni, makar da mu ne bude krivo što nije pokušao sve što je bilo u njegovoj moći da ostvari dečački san i bude vojnik rame uz rame sa sada već od njegove strane vrlo idealizovanom Minom.

Nagađate, dalje, da je prijemni BRUTALAN ali akcenat ovog stripa je na finoj karakterizaciji glavnog junaka koji je sa 32 godine stariji više od decenije od većine kandidata a njegov je performans na prijemnom zapravo srazmerno slab. Ovo je strip koji, sasvim očigledno, za razliku od prethodnih Matsumotovih radova, uzima mnogo više iz života nego iz mašte i fantazije i Hibinova sumnja u sebe, snažna žudnja da se dokaže pred Minom, ali i jedna zaista plemenita želja da doprinese boljem životu japanskih građana kroz podvižničku borbu protiv čudovišta koja će mu, uzgred, doneti i više samopoštovanja, ovo je lepa kombinacija motiva i daje nam relatabilnog glavnog junaka koji za promenu nije cinični tinejdžer već odrasla osoba sa autentičnim razlozima da žali za propuštenim prilikama u životu i kontemplira o putu koji je za sebe odabrao.



Video sam dosta čuđenja pa i negodovanja što Kaiju No. 8 u suštini menja žanr posle svega nekoliko epizoda. Naravno, slažem se da bi praćenje ekipe koja čisti nered ostao nakon borbe protiv čudovišta bio originalniji zaplet za mangu, ali Matsumoto dalje ide vrlo sigurnim korakom a Hibinov jedva-na-guzove uspeh na prijemnom i dalje shvatanje da će on sve vreme biti na posebnom režimu posmatranja jer niko ne veruje da on zaista ima kapacitet da bude elitni vojnik, to čitaocu istovremeno daje lepu emotivnu satisfakciju rano u priči a dalje ga tera da još više navija za čoveka koji, bez obzira  na malo sebične motive, zaista ima plemenitu želju da radi pravu stvar.

Međutim, strip gotovo odmah ponovo menja žanr, kada se tokom jednog akcidenta Kafka Hibino praktično i sam transformiše u čudovište.

Ljudi-koji-postaju-čudovšta i koji mogu voljno da se vraćaju u ljudski oblik je dosta čest motiv u shonen stripovima poslednjih godina, ali Kaiju No. 8 ima tu distinkciju da je psihološki sloj pripovesti urađen dosta odmereno. Ovo jeste akcioni strip i Hibino i Ichikawa su i neka vrsta komičnog dvojca sa često prenaglašenim reakcijama na mnoge situacije, ali Hibinovo prepoznavanje u sebi da je jedini način da smisleno doprinese svojoj jedinici kroz oprezno povremeno transformisanje u čudovište donosi sa sobom svu silu etičkih i emotivnih dilema, pogotovo kada se pokaže da, bez obzira što napadi kaiđua traju već decenijama, naučnici i vojska zapravo i dalje vrlo malo znaju o njima. U nekom trenutku postane jasno da napadi čudovišta nisu nasumični i da targetiraju sam štab Defense Corpsa, a naši junaci shvataju da su od lovaca postali lovina...

Kaiju No. 8 ima tipično dobro razrađen svet u kome se priča događa, sa osobenim žargonom i klasifikacijama vezanim za kaiđue, ali i za vojnu jedinicu kojoj protagonisti pripadaju. Tu dobijamo dosta spekulativne nauke i zanimljivuh „tehničkih“ detalja kao što je recimo to da su kostimi koje pripadnici Defense Coprs nose pravljeni od tkiva ubijenih čudovišta i da njihove performanse zavise i od snage volje i koncentracije njihovih korisnika, a da isto važi i za pružje. Ovime Kaiju No. 8 dobija i taj superherojski sloj estetike sa samo malo metafizike da zamiriše.

Na drugoj strani su zanimljivi likovi koji, da se razumemo, ne odlaze predaleko od shonen stereotipova, ali čitaocu je teško da se sa njima ne srodi i ne počne da snažno navija, pogotovo kada krene ozbiljna borba sa novim tipovima kaiđua. Kafkini i Ichikawini „klasići“ su zanimljiva ekupa klinaca usijanih glava ali sa plemenitim ciljevima, a prekaljeni oficiri Defense Corps i u čitaocu izazivaju delić strahopoštovanja koje za njih osećaju vojnici. Mina Ashiro je, naravno, ledena, nedodirljiva, savršena oficirka koja unaokolo ide sa prelepim belim tigrom (bez ikakvog objašnjenja) a kada sama stupi u borbu nanosi takvu štetu kaiđuima kao da ih je napao čitav tenkovski bataljon, dok je njen zamenik, potkapetan Soushirou Hoshina onaj lik koga u početku ne volite jer se podsmešljivo postavlja prema našem Kafki samo da biste do kraja, zajedno sa Kafkom želeli da date život za njega.



Hoshina je i zaslužan za neke od najatraktivnijih akcionih scena sa svojom ekspertizom vezanom za oružja sa sečivom a koja na prvi pogled deluju beskorisna u odnosu na monstrume veličine trospratnice, i njegovo oslanjanje na tajne tehnike borbe mačevima je konzistentno izvor neverovatno dinamičnih, energičnih kompozicija.

Ali, da bude jasno, Kaiju No. 8 je generalno odlično nacrtan. Matsumoto na početku kao da ide više na komični, slacker vajb stripa, u skladu sa profesijom glavnih junaka, ali sa promenom žanra tom ugodnom tonu se dodaje i velika porcija military mange sa odlično dizajniranim uniformama, opremom i oružjem i scenama borbe od kojih čoveku oće malo i da stane čuka.

Chainsaw Man, kad već moram opet da ga potežem, je postavio vrlo visok standard za ovo ali u Chainsaw Man je i sama akcija uvek nadevena sa malo horora i treba da učini da se čitalac oseti i malo nelagodno. Kaiju No. 8, suprotno, i pored dizajna kaiđua od kog može malo da vam se digne kosa na glavi, pruža gotovo isključivo prvorazredni spektakl fenomenalne borbe i podvižništva naših junaka. Scene borbi sa velikim kaiđuima su nabijene strahovitom energijom a kada se Kafka transformiše u svoju monstr-formu* i oslobodi svoju ogromnu snagu, dobijamo prizore koji bi bili apsurdni da se prepričaju ali nacrtani imaju mnogo smisla. Ali evo, samo da ukažem: Kafka u jednoj sceni udarcem pesnice o pesnicu drugog čudovišta – desetak puta većeg od njega samog – uspeva da mu količinom projektovane sile u kratkom vremenu bukvalno oduva svu kožu i meso sa kostiju a zatim se i kosti pretvore u prah i odlete sa vetrom.
*nagađa se da glavni junak i nosi ime Kafka zbog asocijacije na preobražaj, mada je u njegovom slučaju transformacija osnažujuća bez obzira na socijalnu proskribovanost.

Kaiju No. 8 je strip bez MNOGO originalnih ideja ali sa vrlo, vrlo kvalitetnom egzekucijom i sa mnogo karaktera. Delom je karakter u zaista sjajnom crtežu i dizajnu čudovišta, opreme i oružja, delom u glavnom junaku koji je legitimno zagledan u sebe i opsednut time da li radi nešto korisno za ljudsko društvo, a da mu ne manjka plemenitosti, požrtvovanosti pa i komičnih kapaciteta. Kafka je ovde neko za koga navijate jer nije u pitanju stereotipni emo-klinac niti cinični palp-ćutolog, već plemenito ljudsko biće koje samo pokušaa da učini sve za sebi bližnje i u sebi nađe malo samopoštovanja. Kako se četvrti tom završava prosto nepodnošljivo napetim klifhengerom (bukvalno usred akcione scene) tako i moram da kažem da jedva čekam da nastavim sa čitanjem kada peta kolekcija za koji tjedan izađe. Ako je sve ovo zazvučalo primamljivo, VIZ Media vam, uslužno, sve kolekcije prodaje na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Posle dosta nećkanja i otimanja, privoleo sam sebe da pročitam svih pet brojeva miniserijala Amazing Fantasy koji je Marvel izdavao krajem prošle godine, pa je proletos izdao i luksuzni „Treasury Edition“, čisto da se pokaže da beg nije cicija i da se ne štedi kada se radi o jednom od najprepoznatljivijih brendova koje ova kuća ima.



OK, šalim se, naravno, Amazing Fantasy je, jelte, magazin ugašen još 1962. godine, notabilan po tome da je u njegovom poslednjem broju debitovao Spajdermen pa je odziv publike bio tako dobar da je sedam meseci kasnije pokrenut Amazing Spider-man i ostalo je istorija. Marvel se povremeno seti ovog naslova pa smo i devedesetih godina prošlog i u prvoj deceniji ovog veka dobijali još po nekoliko svesaka sa logotipom Amazing Fantasy, a što vreme više prolazi sve je manje jasno zašto to rade. U ovom najnovijem slučaju, koji se zvanično vodi kao vol. 3 serijala i uredno je numerisan od jedan do pet, recimo da je RAZLOG što se ovo radi bio taj da se kombinacija nekih klasičnih Marvelovih junaka sa slavljenjem ere palpa u prozi i u stripu nekako uklapa sa (skoro) šezdesetogodišnjicom otkazivanja originalnog magazina.

OK, to je najgore objašnjenje koje sam ikada smislio ali zaista nemam pojma kako je tekao proces odobravanja ovog serijala i kako je odlučeno da mu se natakne ime Amazing Fantasy i kako, kad smo već kod toga, kako Kaare Andrews iznova uspeva da ubedi urednike u Marvelu da mu se povere scenarističke dućnosti???? Da se razumemo, Andrews je vrlo dobar crtač sa osobenim stilom koji i u ovom konkretnom serijalu daje dosta povoda za radovanje, ali ovaj svestrani Kanađanin koji se bavi i režiranjem filmova pa i televizijskog materijala ima prilično očajan učinak u Marvelu što se tiče pisanja stripova (koje će i sam nacrtati). Spider-man: Reign iz 2006. i 2007. godine je na neki način školski primer stripa u kome „ozbiljan“ pristup superherojštini proizvodi katastrofalne rezultate i dan-danas pamtim šok koji je u meni proizvela spoznaja da se ozbiljni i „gritty“  pristup superherojskom materijalu onako kako ga je pionirski postavio Frank Miller sa Dark Knight returns dvadeset godina kasnije može ovako nekompetentno pa i mlitavo primeniti na mog najomiljenijeg superheroja. Penis ostarelog Spajdermena koji se vidi u jednoj od epizoda je izazvao mnogo veću kontroverzu nego činjenica da je Spider-man: Reign naprosto bio loša ideja u lošoj egzekuciji i podsećanje da superheroji ne mogu i ne treba po svaku cenu da „odrastu“. A i mnogo godina kasnije smo dobili mnogo superiorniji strip sa istom idejom, Spider-man: Life Story pa, sub specie aeternitatis, zaista nema mnogo razloga da Spider-man: Reign uopšte postoji.

Amazing Fantasy iz pera Kaarea Andrewsa je dosta različit rad od Spider-man: Reign ali i sa jednom bitnom sličnošću. Ovo je neka vrsta omaža stripovima, ali još više palp literaturi iz vremena dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, vremenu kada bi naslovi magazina tipa „Weird Science“ ili „Amazing Fantasy“ odisali autentičom zaljubljenošću u avanturu i začudnost. To da su oba magazina koja pominjem u prethodnoj rečenici izlazila MNOGO posle ove ere – u pedesetim i šezdesetim godinama – je neka vrsta mog lukavog načina da sugerišem zašto ovaj Amazign Fantasy ima problem već u startu. Ali hajde, nemojmo odmah o problemima, da kažemo da je ovo omaž, dakle, prefinjenom avanturističkom palpu iz vremena pre Drugog svetskog rata kada su krupni muškarac sa pregačom oko kukova, lepa, opasna i oblinama obdarena a odećom siromašna žena, te egzotična divlja plemena i lavovi sa krilima bili gradivni elementi mnogih pripovesti. Ovde Andrews ide sasvim nasuprot gritty realizmu i slavi tu, jelte, začudnost, pa i nevinost klasičnog avanturističkog palpa dajući nam da ga proživimo kroz avanture popularnih Marvelovih junaka što u to vreme nisu još ni postojali. Dakle, sasvim suprotno od Spider-man: Reign, ali uz jednu, rekosmo, sličnost: nije lako pronaći dobre razloge da ovaj strip, jelte, postoji.



Andrews uspeva da vrlo jednostavnu premisu – prebacivanje Kapetana Amerike, Spajdermena i Black Widow u fantazijski svet u kome se tri plemena humanoidnih stvorenja bore jedna protiv drugih ali i surove prirode sa sve zmajevima i pomenutim krilatim lavovima – gotovo beskonačno iskomplikuje već na samom početku. Ovaj strip ima apsolutnog viška pozadinske priče što je, jelte, sumanuto, jer zaista nije potrebno da se Marvelovoj publici objašnjava ko su i šta su Spajdermen, Kapetan Amerika i Black Widow i koliko god da je istina da je svaka epizoda superherojskog stripa nekome prva koju je ikada pročitao, detaljni uvodi koji pokazuju kako su tri heroja dospela u fantazijski svet i svako od njih u po jedno pleme naprosto opterećuju priču sa previše „objašnjavanja“ i dodatnih likova koji joj nikako ne doprinose a samo troše prostor.

Ovde je brzo vidljiv i fundamentalni problem koji Andrews ima sa ovim stripom a to je činjenica da ima u rukama neke veoma ikoničke likove prepoznatljive ne samo unutar Marvelovog univerzuma već i u opštoj popularnoj kulturi, a da ih on tretira bez mnogo veštine ili kreativnosti, dajući im ravne, nezanimljive glasove i gotovo nula karaktera – što je posebno slabo imajući u vidu da ih je izmestio iz njihovog prirodnog okruženja i stavio u divlji, fantastični svet gde bi njihovi karakteri upravo trebalo da zablistaju.

No, slabo se ovde blista, Kapetan Amerika još i najboje prolazi jer Andrews njega uspeva da formatira kao velikog belog lovca sa žutom kosom, bradom i kožnom pregačom a da je njegova snaga ipak na kraju pre svega u inspirisanju drugih, a ne u ubijanju. Naspram toga, Spajdermen a pogotovo Back Widow su vrlo ravni likovi, bez karakterističnih, jelte, karakterizacija ili prostora da ispolje svoje ikonične (pa i totemske – govorimo o dva lika zasnovana na paucima) prirode.

Dalje je tu problem asimetrija između priča sva tri lika koje se ne uklapaju kako treba jedna uz drugu. Spajdermen je ovde zakomplikovan time što Andrews pokazuje da je u ovom svetu njegov stric Ben živ i da je zapravo i opsednut određenim, jelte, demonima prošlosti koji ga progone, pa i kadar da bude manje od idealizovane očinske figure kakvu – u ovom stripu još uvek veoma mladi – Spajdermen koristi kao motivaciju za ono što radi. Ovo bi, da budemo fer, bila premisa sasvim dovoljna za individualan strip o Spajdermenu i njeno ubacivanje u komplikovaniji narativ o još dvoje heroja ne koristi nikome: niti Spajdermenov narativ ima dovoljno prostora da zbilja zaživi niti drugo dvoje protagonista imaju jednako interesantne psihološke, etičke i emotivne dileme.



Dalji problemi ovog stripa odnose se na činjenicu da nije jasno šta Andrews zaista hoće njime da postigne. Omažiranje zlatnog doba palpa mu ne ide zaista jer je ovaj strip istovremeno i dekonstrukcija i nikada ne postiže konzistentan, jasan ton. Svo troje likova su mlađi od ovog doba i ne uklapaju se u njega ni po kom „prirodnom“ obrascu a Andrews dodatno usložnjava stvari korišćenjem drugih likova iz Marvelovog univerzuma koji se ovde pojavjuju u svojim „fantasy“ verzijama pa do kraja ostaje nejasno je li ovo paralelni univerzum ili zaista zemlja mrtvih onako kako stric Ben to tvrdi.

U finalu se Andrews odlučuje da nam, kao, odgovori na ovo pitanje ali tako da je najbolje ne razmišljati previše o nekonzistentnostima u priči koje to finale podcrtava. Da budem dalje i malo fer, finale je apsolutno najbolji do ovog narativa gde troje protagonista kao da se malo trgnu i prisete svojih ikoničnih karakterizacija pa dobijamo i malo pravilno odmerene nostalgije i nešto propisne emocije.

Ono gde imam znatno manje pritužbi je crtež i kolor. Andrews je talentovan crtač i mada ne znam kako je ubedio Marvel da treba da mu omoguće da piše i scenarije – mada opet nije da nema groznih scenarista kojima je to primarni posao – ovde on demonstrira nekoliko interesantnih pristupa i generalno vrlo sigurno postiže željene atmosfere. Da se razumemo, kako mu u pisanju likovima fali karaktera, tako je i u crtanju, ali ovo je strip koji impresionira time što se otvara kao omaž miltonkanifovskoj klasici, očeše se o slikarski superherojski pristup pa nađe ugodnu radnu temperaturu sa loiselovskom fantazijom koja je nabijena jakom energijom i osećajem začudnosti. Andrews ovde vrlo smelo i slobodno radi sa kolorom i svetlom, dajući stripu često vrlo različite atmosfere u zavisnosti gde se određeni deo priče dešava ali ovo u kasnijim epizodama nestaje jer se skoro sva radnja događa u fantazijskom svetu. No, bez obzira na to, Andrews perfektno radi sa lejautom i atmosferom a akcija mu je atraktivna ako već ne uvek „režirana“ onako kako ja to volim. Letering je radio Joe Sabino i on se jako dobro uklapa sa Andrewsovim energičnim lejautom i ekslozivnim kompozicijama, no, i dalje ne mogu da se načudim tome da je ovoliki vizuelni vatromet stavljen u službu jedne po svemu nedopačene, nedomišljene priče koja traći velike likove što ih je dobila na raspolaganje i do kraja ne uspeva da se sa sobom dogovori šta je zapravo htela.

To da je kraj najbolji deo ove priče jeste ipak neka optimistična poenta ovog teksta, no Andrews i urednici koji su sa njim radili svakako treba da promisle pre nekog narednog sličnog projekta. To da je niže logotipa Amazing Fantasy na naslovnim stranama dopisivano i „Science Fiction“ ispod imena autora sugerisalo je da će ovo biti u najmanju ruku barouzovska egzotična pustolovina sa superherojima a treba biti BAŠ tvrda srca pa ne umeti da se tome poradujete. Nažalost, dobili smo zbrkanu, nedorečenu priču koja ne zna da li je omaž ili dekonstrukcija, paralelni svet ili parabola o moći i odgovrnosti i ma koliko da imam simpatija za ovakve suštinski „what if“  projekte, ovaj zaista nema mnogo razloga da postoji. Ali ga Amazon, eto, prodaje ovde, pa vi vidite.

[Meho Krljic]

Pravi je trenutak da se osvrnemo na još jedan superherojski serijal nedavno pokrenut na Image Comicsu i da primetimo kako izdavač nastao da bi kreatorima superherojskih stripova dao kontrolu nad njihovim stripovima, posle dugog perioda u kome mu superherojski stripovi nikako nisu bili prioritet, u poslednje vreme ima novi talas superherojskih naslova, sa novim, drugačijim senzibilitetom. Danas pričamo o serijalu Rogue Sun koji je krenuo sa izlaženjem Marta ove godine i do sada izbacio sedam brojeva, ali koji je svoje stvarno rođenje imao u krosoveru Supermassive izašlom mesec dana ranije kao one-shot epizoda kojim je ozvaničeno stvaranje „Massive-Verse“ univerzuma, posebne celine unutar Image Comicsa.



Iako Rogue Sun piše Ryan Parrott, kreator celog tog, jelte, univerzuma je Kyle Higgins, njegov prijatelj sa koledža i osoba koja je i zaslužna za Parrottovu karijeru strip scenariste. Parrott u pogovoru za prvi broj Rogue Sun detaljno objašnjava da su stripovi za njega kada je bio klinac predstavljali praktično sve – da se crtanjem bavio i u slobodno vreme i u vreme kada je, nominalno, trebalo da uči i da je još u osnovnoj školi kreirao svoje superheroje i smišljao krosovere među njima, ali da su na kraju njegovi snovi o karijeri crtača bili skršeni jer jednostavno, po sopstvenom priznanju, uprkos pohađanju umetničkog fakulteta, nije bio dovoljno dobar. Ipak, Parrott je nakon tranzicije ka pisanju i daljeg primarnog rada u filmskom biznisu, put natrag do stripova pronašao kao scenarista, radeći prilično uspešno na raznim verzijama Power Rangersa za BOOM! Studios. No, Higgins ga je onda u jednom trenutku pozvao da razmisli o kreiranju sopstvenog superherojskog serijala za Image, a u okviru postavljanja temelja za Massive-Verse koji je sam nastao na Higginsovom serijalu Radiant Black.

O Radiant Black sam detaljno pisao letos i istakao osobenost ovog serijala u odnosu na klasičnu superherojštinu, sa smeštanjem protagonista i dešavanja u jedan „realističniji“ svet, lišen superherojske vodviljske estetike, sa ozbiljnijim pristupom naučnoj fantastici ali i sa karakterizacijama protagonista koje su bliže serijalizovanim slice of life dramama sa televizije nego onome što je za superheroje prosek. Radiant Black je sa takvim pristupom ostvario vrlo solidnu popularnost pa je Higgins proširio polje borbe i pored direktnih spinofova (Radiant Red i Radiant Pink), osmislio i širi deljeni univerzum u kome pored Rogue Sun imamo i serijal The Dead Lucky, ali i za narednu godinu najavljeni Inferno Girl Red.

Higginsova ambicija da kreira deljeni univerzum je zanimljiva i sasvim moguće inspirisana činjenicom da maltene svaka medijska kuća trenutno radi nešto slično, bilo na filmu, bilo u igrama a da su stripovi, pogotovo superherojski, bili među pionirskim naporima u ovom smeru još pre mnogo decenija. Image Comics, sa svojim fokusom na tome da se autorima da puna kreativna kontrola nad onim što rade deluje kao sasvim prirodno okruženje da se stvori zanimljiv deljeni univerzum u kome će različiti individualni serijali svi biti deo jedne šire, masivnije, jelte, priče.

Naravno, ovo je sa druge strane i prilično veliki izazov u organizacionom i logističkom smislu. Već sam pominjao da je poslednja čovečanstvu poznata inicijativa da se krene u lansiranje deljenog superherojskog univerzuma od nule bio napor Lion Forgeovog imprinta Catalyst Prime sa svojih nekoliko superherojskih serijala a koji su imali programsku kulminaciju u krosoveru Seven Days što ga je pisala lično Gail Simone, i koji je trebalo da na velika vrata ozvaniči sazrevanje ovog univerzuma samo da bi Lion Forge implodirao i praktično bio izbrisan sa lica planete nakon spajanja sa Oni Pressom pre par godina.



Drugim rečima, Higginsova inicijativa je istovremeno i rizična i za sada mi se čini da je spor i odmeren tempo kojim se ide u smeru postepenog proširivanja Radiant Black univerzuma dobra odluka, kao što je i to da Rogue Sun ima izrazito svoju priču sa jasnim zapletom i jasnim ulozima koji čitaoca drže uz sebe bez potrebe da ga se navlači i tizuje stalnim podsećanjem na pripadnost nekom širem univerzumu. Štaviše, ako niste pročitali Supermassive one-shot, nakon pročitanih sedam brojeva samog Rogue Sun nećete imati nikakvu eksplicitnu informaciju o tome da su Rogue Sun i Radiant Black deo istog univerzuma sem toga da su estetski i tonalno u pitanju slični stripovi.

O crtaču koji radi Rogue Sun ne znam mnogo. Čovek se krije iza pseudonima Abel i mada je aktivan, po svojim rečima, na nezavisnoj stripovskoj sceni od 2009. godine, poslednjih par godina je počeo da zabada i mejnstrim tezge, notabilno na nekim epizodama Harley Quinn, Catwoman i Gotham Knights za DC, a pored toga je radio i za Behemoth Comics na serijalu Necromorfus. Abel je vrlo kompetentan crtač za strip ovog tipa, koji treba da ima i zreliju, ozbiljniju dimenziju televizijske serije sa likovima koji su srazmerno naturalistički prikazani, ali i uverljivu superherojsku gizdavost koja će i sama ostavljati utisak ozbiljnije, naučnom fantastikom poduprte estetike. Kada vidite dizajn kostima samog Rogue Sun teško da nećete (ispravno) pomisliti da je crtač odrastao na japanskoj animaciji i njenim derivatima više nego na klasičnoj superherojštini, a čime se perfektno uklapa u Parrottovu estetiku. Abel ovde radi sa nekim dobrim koloristima (Chris O’Halloran, Natalia Marques) i Rogue Sun, uz letering koji radi Becca Carey ima onaj moderniji, pomalo i futuristički look and feel, oslobođen klasičnih superherojskih stilizacija, utemeljen u sugestiji „stvarnog“ sveta u kome su superheroji i dalje jedna začudna i tajanstvena pojava.

Narativno, ovo je strip o predavanju štafete i veoma nategnutom odnosu između oca i sina. Utoliko je i sam naslov neka vrsta homofone igre reči u kojoj reč za Sunce zvuči i kao reč za sina a prva epizoda  stripa ovo i podvlači scenom u kojoj zaštitnik New Orleansa, iskusni superheroj Rogue Sun biva ubijen od strane misterioznog protivnika a tekst na stranici kaže „When the knight Falls... A son will rise.“

I od te tačke krećemo u strip koji pripoveda o tinejdžeru po imenu Dylan Bell a koji je jedan problematičan ali šarmantan lokalni đuvegija što raste bez oca, sa majkom punom razumevanja za njegove pubertetske idiotluke, ali koje on, to razumevanje, i dosta zloupotrebljava. Dylan se ne zanima za školu nešto preterano, osim da maltretira slabije od sebe kako bi mu radili domaće zadatke i ubeđen je da je toliki šmeker da se solidno iznenadi kada devojčice iz njegove okoline ne padnu istog momenta na njegov šarm. Istovremeno, Dylan je sve vreme i jedva prikriveno besan i jako mu teško ide prihvatanje činjenice da je njegov otac Marcus u jednom trenutku samo otišao od kuće a zatim se ponovo oženio i to bogatom naslednicom i sa njom napravio još dvoje dece koje Dylan nikada nije ni video.

Ryan Parrott je i sam dete iz razvedenog braka i Rogue Sun ima taj autentični miris nikada razrešene tenzije i decenijama podgrevanog resantimana a koji se onda koriste kao centralni pogonski element radnje.



Jer, Marcus Bell je, nagađate, bio Rogue Sun, superheroj kome je misteriozni „sunčev kamen“ davao supermoći a koji je onda svojim testamentom proglasio Dylana za svog naslednika. Za Dylana je ovo šok na više nivoa – ispostavlja se da on jedini nije znao da mu je otac superheroj, i solidno ga povredi kada shvati da su to znali i majka i očeva druga žena i očeva druga deca koja su sada na njega ljuta što dobija privilegiju kojoj su se sami nadali, čak i očev advokat. Opet, iako je godinama bio besan na oca, on ovo nasledstvo prihvata onako kako bi bilo koji tinejdžer prihvatio nešto slično: supermoći su nešto o čemu svako u nekom momentu svog odrastanja sanja a kada dolaze od oca čiju ste pažnju pa i ljubav ipak godinama sanjali, pored svog resantimana, one imaju još slađi ukus.

Ispostavlja se međutim, da sueprmoći dolaze i uz , jelte, superodgovornost i ovde ne mislim samo na to da Dylan mora da nauči da se snalazi sa moćima i zaštitom grada od galerije neprijatnih superzločinaca od kojih neki ne prezaju od vrlo gnusnog ubijanja civila. Naime, zajedno sa kostimom i moćima koje sunčev kamen daje Dylanu stiže i čitava ličnost njegovog pokojnog oca spakovana u neku vrstu AI konstrukta koji Dylana treba da uputi u to kako se moći koriste ali, utlimativno, da ga usmeri na to da istraži njegovu smrt i razreši misteriju kako je do nje uopšte došlo.

I sad je to predvidivo interesantan zaplet sa ocem i sinom koji se zapravo ne poznaju a imaju gomilu predrasuda jedan o drugom, sa ocem koji nema stvarnu moć ali ima potrebu da ga sin posluša i sinom koji je dobio svu očevu moć ali koji može da misli samo na inat što želi da ga tera makar i tom artificijelnom ocu koji ga gnjavi stalno mu pričajući šta da radi. Ovo je osnov za sasvim solidne mini-priče u kojima Dylan postepeno otkriva deliće herojske prošlosti svog oca ali i uviđa da je ovaj umeo da bude i sasvim narcisoidna persona, otkriva mrežu pitoresknih likova povezanih sa tajnim ratom između superheroja i superzločinaca, pa se i bliskije povezuje sa drugom porodicom preminulog oca.

Parrottov zaplet je maštovit i vidi se ovde televizijski i filmski dril na delu sa likovima i konceptima koji se ne oslanjaju toliko na klasičnu superherojštinu koliko na neke savremenije dark/ fantasy koncepcije ali i na naučnofantastičnu estetiku. Ovo Rogue Sunu daje taj moderni miris i superherojsku akciju koje nema previše, već odmereno, taman koliko treba da to budu krešenda priče, čini atraktivnom. Što je bitno jer Abel, iako je njegov trenutni, kako sam kaže, umetnički fokus na ljudskom telu i njegovim formama, zapravo ubedljvije crta „realistične“ scene likova koji pričaju i imaju emocije, nego same scene akcije koje su korektne, ali je u njima koloristički rad ono što im daje naboj pre nego sam crtež.



Rekao bih da mi u Rogue Sun pre svega prija priča i to sporo razvijanje odnosa Dylana i njegovog oca sa čijim se AI faksimilom stalno svađa ali pored koga lagano i sazreva. Činjenica da je Marcus fatalno obeležio ne samo Dylanov život, već i život svoje prve žene, pa druge žene i dece koju je imao sa njom je u centru cele ove sage više nego što su sukobi sa pitoresknim negativcima (a koji, da bude jasno, jesu pitoreskni samo se ovaj element zapleta odmotava veoma sporo i vidi se da se ovde planira na duže staze) i Dylan zapravo mora da uloži makar jednako napora da se pravilno postavi u odnosu na svoju proširenu porodicu sada kada je on percipiran kao očev „miljenik“ koliko i  da savlada tajne superherojskog zanata i ovlada arkanim moćima što mu ih daje sunčev kamen. A, mislim, kako sam ja odrastao na superherojskim stripovima koji su u velikoj meri bili sapunske opere ovog tipa, meni je to taman po meri.

Prva kolekcija, izašla u Avgustu, sakuplja prvih šest epizoda i daje nam jednu zaokruženu priču o prvom stadijumu Dylanovog sazrevanja i prevazilaženja sukoba u porodici i ovo je vrlo zanimljiv teenage-superhero narativ na tragu modernijih interpretacija ovakog motiva (Ultimate Spider-man, Invincible itd.) ali sa sopstvenim identitetom. Za sedmu epizodu, izašlu u oktobru, Parrott se odlučio na intereseantan choose-your-own-adventure one shot u kome čitalac sam bira Dylanove odluke usred borbe sa komplikovanim negativcem. Napisana u tandemu sa Nickom Cottonom i nacrtana od strane iskusnog Zea Carlosa (kolore je radio Raul Angulo) ova epizoda ima više klasične superherojske akcije ali opet možda više okrenute istočnjačkim inspiracijama, na tragu onog što je Parrott radio sa Power Rangersima, i ovo je ponovo jedan vrlo lepo postavljen moderni superherojski rad za mladu publiku, neopterećen „loreom“ ali postavljen ugodno u korpus tradicije.

Generalno, Rogue Sun je strip koji, slično Radiant Black, ne oseća potrebu da ima spektakl zarad spektakla u svakoj epizodi. Instance akcije su prirodno umetnute u narativ i traju onoliko koliko je potrebno a akcenat je na likovima i njihovim odnosima. Uz pomalo antipatičnog – ali, da ne grešim dušu, relatabilnog – glavnog junaka, ovo znači da imamo posla sa superherojskim stripom koji se trudi da medijumu priđe sa jednim ličnim odnosom i prizemljenijim tonom, izbegavajući u tom medijumu već odomaćenu melodramu i odmeravajući emocije tako da deluju stvarnije. Neće to, da odmah kažem, biti ni po svačijem ukusu, posebno staroj Image gardi navikloj na mnogo bučnije i „žanrovskije“ superherojske stripove, a kojoj televizičnost Rogue Sun može da bude i pomalo odbojna, ali meni se generalno ovaj serijal dopao i zanima me kako će se dalje razvijati kao i koliko će spona sa Radiant Black do kraja biti napravljeno. Čitaćemo, a Amazon ovaj serijal drži ovde.


 

[Meho Krljic]

Pročitao sam prva dva toma novog manga serijala Rooster Fighter, a koja su za sada i jedino dostupna na Engleskom jeziku, od četiri tankobon kolekcije koliko je izašlo u Japanu, i moram da kažem da je strip za sada ne samo bio baš ono što sam očekivao već i da je uspeo da moja očekivanja solidno prebaci. Od šašave premise, preko veoma kalitetne egzekucije, likova koji su istovremeno i parodija ali i mrtvoozbiljno urađene ličnosti sa dubokim karakterizacijama, pa do briljantnog crteža koji pleni nekim fantastičnim dizajnom demona, ali i savršenom karakterizacijom ne-antropomorfnih životinja, te kompleksnim koreografijama borbe, Rooster Fighter je naslov koji na gotovo svakom koraku rizikuje da se saplete i polomi, tako sastavljen od gomile nekompatibilnih elemenata, ali uprkos tome gazi napred sigurnim, kočopernim korakom i, nalik na svog gordog progagonistu – neizbežno trijumfuje.



Rooster Fighter, ili u originalu Niwatori Faitā je web-manga koja izlazi od kraja 2020. godine na sajtu Comiplex japanskog izdavača Hero's Inc. Hero's Inc. nisu neka velika operacija i do danas im je najveći strip serijal – takođe objavljivan onlajn – adaptacija televizijskog serijala Kamen Rider Kuuga. Većina drugih stripova koje je ovaj izdavač do sada objavio namenjeni su eksplicitno devojčicama sa svojom bishounen orijentacijom i kawaii estetikom i time Rooster Fighter prilično odskače od proseka njihovog kataloga. Autor ovog serijala je Shū Sakuratani, meni prilično nepoznat umetnik koji iza sebe, koliko umem da pronađem ima samo jedan manga serijal, T-Dragon iz 2015. godine, a koji nije postigao bogznakakav uspeh. Sakuratani kaže da je za potrebe ovog serijala zapravo morao da se izbori sa nekom vrstom kreativne blokade i da je, i pored grube osnovne ideje koji je imao, morao da prođe kroz eksperimentisanje sa nekoliko različitih vrsta životinja pre nego što se odlučio da pevac bude protagonist. Ovde je, slutimo presudila njegova ljubav prema živini i na kraju prve kolekcije autor priča o tome kako je kao dete imao pile kućnog ljubimca koje je mnogo voleo a koje je njegova baba jednog dana zaklala i ispekla i tek mu kasnije rekla šta je pojeo. Sakuratani kaže da do danas žali što je jeo svog prijatelja pa se Rooster Fighter svakako može tumačiti i kao simboličko oduživanje duga koje je dete napravilo i ne znajući. Ovo posebno treba imati u vidu s obzirom na to da i sam autor kaže da pevci nemaju posebno izražajna lica i da ponekada nije lako kroz neantropomorfizovanu životinju izraziti suptilnost emocija potrebnih za strip ovog tipa.

Izdavač ove mange na Engleskom jeziku je VIZ media a koji je u ovom slučaju reagovao dosta brzo i ovog nam leta doneo prve dve kolekcije stripa koji u Japanu ni slučajno nema popularnost uporedivu sa nekim shonen manga serijalima velikih izdavača o kojima sam nedavno pisao – da ne pominjem stvarne teškaše u ovom žanru – ali koji je za ove dve godine izlaženja zapravo stekao respektabilno sledbeništvo na španskom i portugalskom govornom području sa svojim izlaženjem u Argentini, Španiji, Brazilu i Meksiku.

U nekom osnovnom smislu ovo je borilačka maga o lutajućem, usamljenom, stoičkom heroju koji ide od grada do grada, tamo rešava napete situacije u kojima, tipično, čudovišta ugrožavaju nedužno civilno stanovništvo, da bi nakon pobede smrknuto okrenuo leđa i poraženom protivniku ali i samom gradu i, ne čekajući zahvalnost ili divljenje, nastavio putem nekog drugog grada gde će njegova pomoć biti potrebna. Ovaj klasični samurajski temelj narativa je naravno mnogo i često korišćen u savremenoj japanskoj popularnoj kulturi pa vredi dodati da Rooster Fighter ima i spone sa savremenim, popularnim manga serijalima, možda najočiglednije sa One-Punch Man, kako u domenu karakterizacije glavnog junaka tako i u stilu crtanja.



No, značajan element Rooster Fightera je svakako to da je u pitanju velikim delom parodija na žanrovske trope. Jer, ovo nije strip koji se događa u poznom Edo periodu ili u vreme Meiđi obnove. Rooster Fighter je smešten u savremeni Japan a umesto smrknutog muževnog samuraja u glavnoj ulozi imamo petla po imenu Keiji koji je, pa – petao. Ne džinovski petao koji nosi odeću i krila koristi kao ruke, ne antorpomorfizovana životinja sa ljudskim karakteristikama, već običan pevac kome je demon jednom ubio sestru pa sada ovaj luta od grada do grada i ubija demone ne bi li jednom naleteo na onog kome želi da se personalno osveti.

Sakuratani ovde stvari postavlja izuzetno dobro izbalansirano tako da se iskoristi sva komična potencijalna energija premise u kojoj je glavni junak stripa pripadnik obične domaće živine a da se opet ne ispusti ni energija drame što ide uz ovakav zaplet. Ključ je u izuzetno dobro pogođenoj karakterizaciji protagoniste koji uspeva da ima svu mačo muževnost klasičnih samurajskih likova kakve su nekada igrali Toshiro Mifune ili Tatsuya Nakadai, a koja se besprekorno uklapa uz kočopernog petla sa njegovom krestom i gordim držanjem, ali onda i pravilno odmerenu komičnu dimenziju koja potkazuje žanrovske stereotipe i čitaoca zabavlja na raznim nivoima.

Na primer, glavni junak, Keiji je, rekosmo, ćutljivi stoik koji ide unaokolo zadubljen u svoje ozbiljne, ratničke misli, ali već u prvoj epizodi vidimo kako zamalo strada od obesne lokalne dečurlije (dok i dalje smrknuto u sebi misli kako mrzi decu jer su bučna i nekontrolisana, samo da bi ih nekoliko minuta kasnije spasavao od orijaškog demona) ali i kako, sučen sa ukusnom hranom, on potpuno gubi kontrolu i pretvara se u dionizijski obdarenog gurmana što u svojoj glavi maltene piše pesme o božanskom obroku koji je upravo konzumirao. Keiji je, u daljoj dekonstrukciji mačo karakterizacije, neko ko kokoši zavodi snagom svog autoriteta a zatim sa njima strastveno vodi ljubav, samo da bi ih onda napustio bez suza uz objašnjenje da je on lutalica i da ne može da se vezuje, ali Sakuratani ovaj uobičajeni stereotip dalje razgrađuje perfektnim scenama ne samo vizuelne komedije* već i karakternog rada koji nam pokazuje da iza stoičke, mačo persone imamo i dalje pomalo nesigurnog mužjaka čija sujeta itekako može biti povređena.
* u jednoj pevac dobija nogom u prepone nakon što ignoriše jasno saopštenu neželju kvočke da ima seksualni odnos i ima vrlo antropomorfnu reakciju na ovaj šut u, jelte, neksus svoje muškosti



Ovo je i deo šireg rada na karakterizaciji koji dobijamo nakon prvih nekoliko epizoda koje su mahom usredsređene na Keijija i borbe sa demonima. Keiji će brzo dobiti i sajdkika u vidu neopisivo slatkog pileta po imenu Piyoko a za njim i saradnicu, otresitu, snažnu a ženstvenu kvočku Elizabeth i ovi likovi ne samo da su za sebe odlični jer i sami imaju tu kombinaciju parodične energije u odnosu na stereotipove, ali i duboke, iskrene, plemenite karakterizacije, već i njihovo uvođenje u narativ daje uvide u neke elemente japanske kulture koji strip utemeljuju dublje u stvarnosti. I Elizabeth i Piyoko su, naime, suštinski namenjeni da budu ljubimci, a ne hrana, ali dok je ona imala luksuzni život u dobrostojećoj familiji koja ju je tretirala praktično kao člana porodice (sa briljantno preteranom montažom urnebesnih scena Elizabethinih očigledno ulepšanih sećajnja na svoju prošlost), Piyoko je uzgojen od strane sitnog lokalnog jakuze koji piliće prodaje iz kartonske kutije u parku deci koja kmečanjem ubeđuju roditelje da im kupe pilence kao kućnog ljubimca. Mini-zaplet koji se bavi jakuzom po imenu Yasuo Oda, čiji je život miljama daleko od navodno glamuroznog gangsterskog lajfstajla i koji na kraju postaje žrtva demonske invazije na ime godina provedenih u bedi i strahu, sa sve Piyokom koji demonstrira ogromnu požrtvovanost i isto toliko ogromnu naivnost, dok Keiji na kraju rešava stvar, je remek-delo povezivanjla klasičnih motiva herojskog narativa sa malo slice-of-life naturalizma, sve provučeno kroz prizmu parodije.

Životinje su u ovom stripu inteligentne, sa kognitivnim kapacitetima ravnim ljudskim, ali bez drastičnog napuštanja svojih animalnih persona. Parodični ton ovde svakako pomaže, ali u kasnijim epizodama vidimo da ptice u lokalnom zoološkom vrtu imaju zanimljivu socijalnu strukturu koja aludira na savremeno ljudsko društvo a onda i Elizabeth kako komunicira sa ljudima kucajući poruke na telefonu i ovo sve nekako prirodno uspeva da sedne u narativ tako da ljudi i životinje i dalje ostaju na svojim pozicijama u, jelte, lancu ishrane, a da možemo da imamo atraktivni akcioni spektakl u kome su emotivni ulozi i za nas, ljude, visoki i opipljivi.



Sakuratani uspeva i da Keijijeve susrete sa životinjama drugih vrsta pretvori u spektakularne set-pisove dostojne samurajskog filma, ali i da u njih udene element „životinjske“ solidarnosti koji funkcioniše uprkos sasvim prirodnim kontradiktornostima u narativu. Keiji se, recimo, u jednom momentu upoznaje sa jednookom morskom kornjačom po imenu One-Eyed Silver koja lokalnu plažu štiti od ptica i dva vrlo muževna lika, dva mačo-ratnika ovde prvo imaju sukob a onda nalaze poštovanje jedan za drugog, kako se čitalac od početka i nada, kroz borbu protiv demona koji napada obližnji brodić. Keiji ovde, dodatno, gotovo potpuno gubi kontrolu nad sobom kad prvi put okusi meso morskog ježa i zaključi da je ovo nešto najukusnije što je ikada probao.

To da životinje jedu druge životinje je element narativa i u kasnijoj epizodi u kojoj mačka kidnapuje Piyokoa i želi njime da nahrani svoje mačiće a Sakuratani nalazi izuzetno zanimljiv izlaz iz ove situacije u kome se plemenitost glavnih likova majstorski podcrtava i pronalazi se decidno „životinjsko“ rešenje za dramatičnu dilemu.



Sakuratani scene borbe pretvara u spektakl koji, ponovo, ima u sebi elemente parodije. Keiji se bori kljucanjem i skakanjem a njegovo tajno oružje je nestvarno moćno kukurikanje od kojeg demonima pucaju glave i ovo su izuzetno atraktivne scene  kulminacija akcije i drame. Svakako pomaže što je Sakuratanijev dizajn demona veoma memorabilan. Ovo nisu puka orijaška čudovišta iz kaiđu tradicije niti klasični mizukijevski yokai već košmarne prikaze sastavljene iz nekompatibilnih, predimenzioniranih delova tela i često sa elementima modernog japansmog života udenutim u stravu (prvi demon koga vidimo je džinovski, paukoliki sarariman sa naočarima koji bunca o ispunjenju svoje kvote dok ruši gradsku četvrt, kasnije vidimo segmentiranog sredovečnog muškarca u majici na tregere koji kaže da za njega kod kuće nema mesta i da će zbog toga da pobije sve na šta naiđe). Sakuratani ovde ponovo uspeva da pomiri parodiju sa autentičnom stravom i da generalno demonstrira veliki talenat i kreativnost u vizuelnoj sferi.

I uopšte, crtež još jednom moram da pohvalim, pogotovo za to koliko životinje izgledaju „prirodno“ (osim Piyokoa koji jeste stilizovan ali toliko simpatično da to ne smeta) a da imaju sav opseg povišenih emocija potreban i za dramu i za komediju, gde Sakuratani kad je potrebno svesno izlazi iz naturalističkog modusa i poseže za, kako sam kaže, „manga“ trikovima, kao što su smešni izrazi lica ili ogromna količina isplakanih suza.

Rooster Fighter je, dakle, vrlo osvežavajući novi serijal koji svoju naoko jednostavnu premisu razrađuje u pripovest sa jednakim udelima drame, akcije i urnebesne parodične komedije. Pun dobrih, izražajnih likova, uspelog vizuelnog i tekstualnog humora, ali i memorabilnog dizajna čudovišta i eksplozivne tokutatsu akcije, ovo je serijal sa više dubine nego što očekujete i sa, nadamo se, još dosta epizoda u svojoj budućnosti. VIZ media treću kolekciju na  Engleskom sprema za Januar a i tu i ostale kolekcije možete naručiti preko njihovog sajta.

[Meho Krljic]

Hajde da kažemo i koju o Imageovom miniserijalu od ove godine, naslovljenom Above Snakes, a koji je sa svojih pet brojeva ispričao gritty ali malo i nadrealističnu priču smeštenu na divlji zapad. Ukoliko vam se pričinilo da je u pitanju možda deo neke šire franšize, s obzirom da su ove godine izašli i film i video igra istog naziva, pa, verovatno se radi samo o koincidenciji. „Above Snakes“ je idiom iz doba divljeg zapada (ili se barem danas tako tvrdi) čije je značenje bilo otprilike da ste živi i OK, sve dok ste „iznad zmija“ koje, pretpostavka je, pužu po tlu. Iz nekog razloga u istoj godini su se pojavila tri projekta istog imena u tri različita medijuma a bez ikakvih veza jednog sa drugim, ujedinjeni samo svojom vestern temom.



Imageov serijal išao je od Jula do Novembra, dakle, pričamo o svežoj produkciji i u pitanju je treći individualni naslov koji je za ovog izdavača radio tandem Sean Lewis i Hayden Sherman. Lewis je dramaturg po profesiji, sa nekoliko cenjenih nagrada u biografiji za svoje pozorišne komade, a pošto su pare ipak više na televiziji nego u pozorištu, on dosta piše i za televiziju. No, u strip-sferi je ime za sebe izgradio radeći za Image Comics, na serijalima Saints, The Few, Thumbs, Coyotes, Bliss, ali i, notabilno, King Spawn, spinofu glavnog Spawn serijala koji je na kraju postigao veliki uspeh. Lewis je poslednjih godina nešto malo radio i za DC, pokazujući da ima kapaciteta i da prodre u mejnstrim, no, reklo bi se da se radi o scenaristi koji se zaista vrlo komforno oseća na Imageu gde ima kreativnu (i drugu) kontrolu nad sopstvenim stripovima. Above Snakes je utoliko i notabilan jer se radi o priči koja ima početak i kraj i neće nužno da ima „drugu“ sezonu ili ikakav nastavak, a što je sve ređa pojava ne samo u savremenom stripu već u bilo kom medijumu...

Crtač Hayden Sherman, sa Rod Ajlenda je, sa svoje strane sa Lewisom radio Thumbs i The Few, oba naučnofantastična serijala, a pored Image Comicsa je do sada radio i za Vault (na Wasted Space sa Michaelom Morecijem, dakle još  jedan naučnofantastični strip), Dynamite (John Carter: The End, ponovo naučna fantastika) i Aftershock (Cold War sa Christopherom Sebelom, takođe naučnofantastični serijal), a imao je do sada i nešto radova za Marvel i DC. Kad se pogleda njegova istorija, verovatno je fer reći da je za Shermana prelazak u vestern estetiku bio izazov ali i osveženje. Sherman je i tuširao i kolorisao ovaj strip, dajući mu jak, osoben karakter u odličnoj demonstraciji autorskog pristupa materijalu a letering je izvrsno uradio Hassan Otsmane-Elhaou.

Above Snakes je dobio prilično dobre kritike od strane američkih prikazivača, demonstrirajući nekoliko stvari. Prva je da je veoma osvežavajuće imati serijal koji tačno zna koliki mu je, jelte, guber i dokle treba da se proteže. Ovo je priča o osveti i kažnjavanju loših ljudi od strane čoveka koji sebe ne smatra naročito dobrim ali koji je svestan da će svetu učiniti uslugu kada ga oslobodi pripadnika bande zmija koji su mu ubili ženu. I tu sad nema PRETERANO mnogo filozofije, ovo jeste svojevrsna odiseja po divljem zapadu ali se ne može reći da je poenta u samom putovanju a ne u destinaciji. Glavni junak ovog stripa, po imenu Dirt jeste protagonist sklon refleksiji i kontemplaciji o svom životu koji se sveo na jednu, nimalo veselu svrhu, ali u skladu sa tom svedenošću on ne meandrira više nego što je ugodno i fokusiran je na svoju misiju, pošteno se krećući u sve užim krugovima dok ne stigne do cilja. Ovde nema preopširnih tangenti i čitavih novih poglavlja u Dirtovom životu i mada on upoznaje nove ljude, čak i žene sa kojima ostvaruje romantični kontakt, ništa ga zaista ne odvlači od prioriteta koji je sebi postavio.



Druga stvar je da je „weird west“ sada žanr za sebe a ne puki trik kojim osvežavate svoj „kaubojac“ i Above Snakes je strip u kome pored standardne vestern mitologije postoji i druga, interna mitologija izgrađena oko usamljenih ljudi što lutaju zapadom u potrazi za onima kojima se moraju osvetiti za počinjene nepravde (najčešće ubijene supružnike i ostale članove porodice) i da svakog od njih prati po jedna (spiritualna?) ptica, najčešće lešinarske provinijencije, kao saputnik, podsetnik, podstrekač njihove osvete. U Dirtovom slučaju to je Speck, kraguj koji želi da pije krv zločinaca i glavnog junaka stalno podseća na to.

Treća stvar je da Above Snakes uspeva da funkcioniše uprkos tonalnom sudaru u centru ovog stripa. Ovo nije „običan“ vestern, pa čak ni običan dekonstruktivni vestern, pa čak ni običan magično-realistični vestern poput nekakvog omaža Jodorowskom i njegovom El Topo, već vestern koji ima elemente svega nabrojanog a onda sa tim kombinuje jedan post-postmoderni ton u kome su likovi i dijalozi (uključujući pomenutog lešinara Specka) mnogo savremeniji nego što bi se uklopilo u bilo kojoj zamislivoj verziji vestern-stripa. Otud je i Above Snakes pomalo izdvojen od sličnih strip radova kao što bi bio na primer The Sixth Gun ili nedavno pominjani Chained to the Grave koji su uprkos magiji, demonima i drugim „weird“ elementima svog imaginarijuma još uvek čuvali koliko-toliko „autentičan“ jezik i karakterizacije.

Above Snakes to ne radi i ovo je priča koja krinku vesterna navlači preko nečeg modernijeg, sa elementima zapleta koji se mogu čitati kao metafore za savremene muke što more možda baš čitaoca koji strip drži u rukama. 

Ovo jeste smela ideja i verujem da u devet od deset slučajeva ne bi na kraju funkcionisala. No, Shermanov crtež čini MNOGO na tome da nam proda svet u kome se strip događa kao stvarno, ubedljivo mesto a Lewisov tekst uspeva da oscilje između poetičnog i reflektivnog do humorističkog i da nekako pri tome ne izgubi zamah ili dostojanstvo.

Glavni junak stripa, Dirt je ženu izgubio učestvujući u američkom građanskom ratu, tako što su ovu ubili pripadnici ozloglašene bande zmija, jedne praltično mitološki formatirane ekipe beskrupuloznih eksploatatora i sadista koja je čak i čoveka na frontu ucenjivala da im redovno šalje novac kako bi mu zaštitili samu suprugu kod kuće. Jedna od poslatih tranši novca nekakvom greškom nije stigla – barem Dirt tako misli na početku – i njegova žena je brutalno ubijena za kaznu. Dirt po povratku iz rata odlučuje da on u životu više nema apsolutno ništa sem mržnje koju će pretočiti u istrebljenje čitave bande i baca se u potragu za njenim pripadnicima kako bi, metodično ubijajući uz lanac ishrane došao do čoveka na njegovom vrhu, maskiranog psihopate po imenu Dr. Tomb.



Above Snakes nije naglašeno „realističan“ narativ čak ni po kriterijumima žanrovskog vesterna koji je, znamo to, veoma romantizovao divlji zapad, i ovo je priča zaista više formatirana kao odiseja, sa glavnim junakom koji susreće likove što imaju mitološku jačinu i situacije koje su fatalne ne samo na fizičkom već i simboličkom planu. Narativ istovremeno propituje čitavu ideju osvete kao svrhovite delatnosti i koliko god da je Dirt i sam mitološki postavljen, ovde dobijamo i zanimljivu psihološku diskusiju koja se bavi njegovom motivacijom za ono što radi, ali i momentima malodušnosti, samooptuživanja pa na kraju odlučnosti koja će ga pokrenuti da svoj posao dovrši. Above Snakes nije mnogo fokusiran na akciju i ovde je nasilje češće prikazano kao emanacija najogrih delova ljudske ličnosti radije nego kao pravednička, bogougodna delatnost. Otud je i poslednja epizoda u kojoj Dirt doslovno iz groba napada Tomba emotivno izuzetno snažna za čitaoca koji istovremeno navija za nekog koga smatra dobrim čovekom ali je i shrvan količinom sadizma, brutalnosti i spoznajom da osveta na kraju, iako pravična, iako u ovom slučaju i socijalno korisna uzima ogroman emotivni i psihološki danak. Finalne table poslednje epizode su veoma nestandardne za ovu vrstu narativa ali služe da ukažu na to koliku je borbu Dirt sa sobom vodio i kako je rešio da zaključi svoju ubilačku odiseju tako da povrati makar delić svoje ljudskosti.

Shermanov crtež i kolor rade u fantastičnoj harmoniji na ovom serijalu. Shermanov tviter-nadimak je @cleanlines ali njegov stil na ovom stripu zapravo manje asocira na franko-belgijsku školu čiste linije a više je kao da ste uzeli karakterni izraz Huga Pratta pa ga ukrstili sa nekakvim fantastičnim vesternom koji bi opet režirao Jodorowsky. Glavni junak je crtan kao senzitivni mediteranski tip, prilično udaljen od mačo-stereotipa kakav biste očekivali u osvetničkom akcijašu ovog profila, a kadriranje je veoma „filmsko“, sa čestim dubokim kadrovima prepunim detalja, ili kadrovima rađenim iz visine, ili sa nivoa tla, tako da više gledamo samog protagonistu nego ono što on vidi, fokusirajući se tako na činjenicu da je ovo zaista prevashodno njegova unutarnja odiseja i borba, a tek onda stvarno događanje u stvarnom svetu.

Kolor je bogat, snažan i Sherman dosta radi sa svetlom, često napuštajući liniju i puštajući boju da radi umesto tuša i olovke, akcentujući time figure u kadru i ne trošeći vreme i energiju na nepotrebne crteže pozadine. A opet, Above Snakes nije strip bez detalja i njegov svet je veoma pažljivo realizovan, sa snažnim osećajem za mesta i onim što se na njima čuje i oseća.

Otsmane-Elhaouov letering je izuzetan i ovo je jedan od onih momenata u kojima truizam da je najbolji letering onaj koji ne primećujete – netačan. Otsmane-Elhaou vrlo asertivno savija mnoga pravila profesije, kombinujući fontove, igrajući se sa lejautom i generalno čineći tekst vema prisutnim u svesti čitaoca, ne samo na informacionom nego i na grafičkom planu. Ovo ne škodi jasnoći čitanja niti ga usporava a daje stripu jedan naglašenije estetizovan senzibilitet koji opet podseća da ovo nije obićna žanrovska osvetnička fantazija već nijansiraniji, „umetničkiji“ rad a koji se žanra ne stidi i koristi njegove elemente koliko god da mu odgovara.

Above Snakes je, dakle, serijal koji ima mnogo toga na svojoj strani a najpre sve izdvaja time da je u pitanju priča koja vam ne troši vreme niti se trudi da poseje seme budućih priča već ka zaključku ide čvrstim korakom, dajući svom junaku prostora da u sebe sumnja, da zažali, ali i da oseti mrvicu ponosa i zadovoljstva kada posao obavi, samo da bi na kraju učinio onu najtežu stvar za strip junaka: sazreo i samom sebi rekao da se ovakve stvari više ne mogu ponavljati. Vredi to pročitati pa dok kolekcija ne izađe, možete pojedinačne sveske potražiti na Amazonu.

[Meho Krljic]

Kako ne bismo zaboravili da postoje i evropski stripovi, pročitao sam The Court Charade, simpatični grafički roman izašao za Dargaud ranije ove godine, da bismo ga na Engleskom jeziku dobili pre par nedelja u digitalnom izdanju pod okriljem firme Europe Comics. Ovo je dopadljiva polubajkovita priča o devojci koja podiže i neku vrstu ne-baš-revolucije na fiktivnom francuskom dvoru nacrtana vrlo simpatično i dosta složena u svom preplitanju savremenih i klasičnih motiva i ideja.



Ono što mi je možda najupečatljivije u vezi ovog stripa je zapravo da je on nastao kao adaptacija romana De Cape et de mots (što bi otprilike značilo „O plaštu i rečima“) autorke Flroe Vesco a koja piše knjige za „young adult“ publiku odnosno ono što bismo mi stariji opisali old school terminom „omladina“. Nisam naravno čitao Vescoine romane ali na osnovu ovog stripa imao sam momenat podsećanja kako je istina da se danas mlade osobe u dobroj meri infantilizuju. Sa jedne strane tu je industrija zabave koja pokušava što više da produži period u kome će mladi gajiti tu detinju lojalnost raznim intelektualnim, jelte, vlasništvima, a sa druge društvo generalno koje im daje pravo glasa i potpisivanja ugovora ali se i dalje prema njima postavlja „mekše“, uvažavajući da osobe u kasnim tin ili ranim dvadesetim godinama možda još nisu emotivno i intelektuano sasvim formirane.

Ovo ne govorim sa neke pozicije osude, da ne bude zabune, već samo primećujem kako je to naprosto situacija u ovom trenutku pa se to reflektuje i u prozi namenjenoj omladini. Ako je pre sto godina Oliver Tvist bio nešto što biste očekivali da osoba sa 18 ili 20 godina čita i razume, ako je pre četrdeset to bila Kristiana F i njena Mi deca sa stanice Zoo (koju sam ja, doduše čitao sa 12 godina...), danas su to između ostalog i stvari kao što je The Court Charade/ De Cape et de mots, jedan narativ koji vrlo eksplicitno uzima format bajke a onda ga samo donekle dekonstruiše kako bi se napravilo prostora za diskusiju o nekim modernijim idejama ali koji se vrlo manifestno završava time da se protagonistkinja udaje za prestolonaslednika i da je njena socijalna promocija samo njena i uprkos elementima socijalne kritike koji se pojavljuju tokom pripovedanja, njena se priča završava na jedan vrlo staromodan način i bez stvarne društvene promene.

Sad to zvuči kao da mi se ovaj strip nije dopao i da ga kritikujem za konzervativnost, ali to nije tačno. The Court Charade je pitak i simpatičan rad koji interesantnu priču sa interesantnom protagonistkinjom i nekim vrlo maštovitim set pisovima prezentuje na šarmantan način i čitalac, bez obzira na svoje sociopolitičke stavove, na kraju oseća emotivnu zadovoljštinu što je hrabra i maštovita glavna junakinja nagrađena za svoj trud i kompenzovana za svoje patnje tokom prethodnih meseci i godina. Utoliko, ovo se može čitati bez mnogo brige da li će vam se priča dopasti jer je gotovo sigurno da hoće.

Flore Vesco je Francuskinja rođena, kako kaže i jedna od njenih biografija, 1981. godine, iste godine kada je prvi film o Indijani Džonsu, Raiders on the Lost Ark došao u bioskope, a što je simbolički označilo da će ova žena imati život ispunjen pustolovinama. Naravno, te pustolovine su relativno low-key tipa – dom joj je dvaput bio poplavljen, jednom je provela zimu u Slovačkoj, podučavala decu Francuskom jeziku i pokušala da položi vožnju pet puta – ali je ona svejedno zaključila da je spremna da bude spisateljica i piše romane. Vesco iza sebe ima nekoliko romana od kojih su neki bili i nominovani a neki i nagrađeni prestižnom Vendredi nagradom za omladinsku prozu. Pored romana piše i strip-scenarije, kaže njena druga biografija, kao i dopisnice za prijatelje i strastvena pisma svojim mnogobrojnim ljubavnicima. Too much information, rekli bi konzervativniji među nama, ali poenta je da je Vesco spisateljica ne samo po profesiji već i po životnom opredeljenju. Za The Court Charade je uradila adaptaciju svog romana (objavljenog 2015. godine) u strip-scenario, a za crtež su bili zaduženi Kerascoët, francuski tandem crtača (tj. jedne crtačice i jednog crtača) po imenima Marie Pommepuy i Sébastien Cosset a koji su i profesionalni i romantični par što radi ilustracije za razne potrebe (moda, novine itd.) a u poslednje vrme se bave i stripovima.



The Court Charade je nacrtan, pa, stilom za koji bih ja rekao da je namenjen pre svega deci – ali rekosmo već gore da materijal namenjen omladini meni često izgleda kao da je namenjen mlađima – sa puno malih panela na stranici, sa jednostavnim, karikiranim ali ekspresivnim likovima, bez PREVIŠE rada na pozadinama, ali i sa vrlo sigurnim radom s detaljima kada je to potrebno. Ovo nije neki programski minimalistički rad i ispravnije je reći da se Kerascoët orijentišu ka tome da postignu brz tempo pripovedanja i da ne žele da čitaoca usporavaju dok juri okom preko table, pa je i rad tušem ali i kolorom zapravo vrlo kvalitetan, sa finim teksturama koje deluju kao voštane boje koje lepo odskaču od često belih pozadina. The Court Charade se velikim delom događa na kraljevskom dvoru i kako je ovo doba baroka tako su tu i ornamentalne draperije, uglancani podovi u kojima se ogledaju likovi i predmeti, napudrisane perike, komplikovane haljine, korseti, dvorski kučići koji se hrane samo šećerom... Ovo je strip koji delom kritikuje dekadenciju najviše klase ali koji svakako uživa u prikazu raskoši i bogatstva na jedan ekonomičan način.

Što se tiče priče, glavna junakinja, Serine, dolazi iz brojne a siromašne seoske porodice koja stalno muči muku da sastavi kraj sa krajem i želi da svoju propupelu ćerku uda što pre može da bar jednu muku skine s grbače. Serine bi radije da sama bira šta će da radi u životu i mada voli da izigrava dadilju svojoj mlađoj braći, nešto joj i nije ambicija da i sama što pre izrodi što više može sitne dece pa da godinama bude ophrvana sličnim obavezama. Njeno rešenje je onda da pobegne u glavni grad i tamo se nekako ušunja na dvor i postane dvorska dama.

Što je, primetićemo, sulud plan, ali Flore Vesco uspeva više puta tokom ovog narativa da potpuno neverovatne događaje prikaže kao logičnu sekvencu mini-slučajnosti koja na kraju daju spektakularan rezultat. Serine zaista postaje jedna od dvorskih dana i dane dalje provodi služeći NEZAMISLIVO razmaženu kraljicu, trpeći zavist drugih dvorskih dama koje su nešto manje rustičnog porekla od nje i otkrivajući da dvorske intrige zapravo u sebi imaju i vrlo konkretno zlokobnu komponentnu koja se tiče planiranog atentata na kralja.

Serine svoju vrednost u odnosu na druge dvorske dame demonstrira dovitljivošću i kreativnošću, koja se između ostalog ovaploćuje u izmišljanju novih reči što postaju hit na dvoru (neka vrsta mema, jelte) i igranju igara reči sa kraljem, a čak i kada je kraljica kažnjava ova to uspeva da izmetne u neku vrstu prilike da nauči nove stvari o dvoru, nedostupne drugim dvorskim damama. No, ljubomora, zavist ali i pomenuto planiranje atentata na kralja znače da će Serine u jednom momentu biti ostrakizovana pa, kako se to čini svima, i ubijena zbog svog ponašanja.



No, Serine će se na dvor vratiti maskirana u dvorsku ludu i ovog puta osvojiti kraljevu pažnju, gde ovaj u jednom dosta klasičnom odnosu počinje ludi da veruje više nego svojim sekretarima pa se na nju oslanja sve više i u domenu odluka koje kao državnik mora da donosi. Serine i dalje radi na tome da osujeti atentat a pomoć dobija od osoblja dvorca, uključujući kuvare i kuvarice ali i mučitelje iz podruma koji su zapravo jako fin svet i imaće presudnu ulogu u finalu stripa kada se atentatori razotkriju a na dvoru dođe do svojevresnog prevrata.

Kažem „prevrata“  na „revolucije“ – mada te reči znače skoro isto – jer The Court Charade uprkos svim mogućim signalima koje daje da će ovo biti priča o klasnom ratu (i prevratu) zapravo na kraju to nije. Ovo je strip koji se završava ne promenom sistema već samo promenom imena čoveka koji sistem predvodi i ovde je jedan kralj zamenjen drugim, potencijalno boljim na ime svog iskustva sa običnim svetom i time manje dekadentnim, ali pomalo me je iznenadilo da ova pripovest nema veću ambiciju. Takođe, strip je i pomalo konzervativan u tome kako kraljicu prikazuje kao razmaženu, dekadentnu i zlobnu dok je kralj – iako ne perfektan – jedan dobroćudniji i pravičniji lik. Mislim, ne da je to sad neki veliki GREH, jelte, ali jeste pomalo konzervativno i u skladu sa klasičnim bajkama, dok sam ja čitajući očekivao više, rekoh, dekonstrukcije, otrzanja tradiciji i socijalno progresivniji zaključak.

No, ako nemate ista –priznaću sumanuta – očekivanja kao ja, The Court Charade je svakako dopadljiv strip sa prijatnom protagonistkinjom, akcentom na intelektualnim igrarijama ali i lepršavim crtežom koji pogotovo procveta kada se Serine pretvori u dvorsku ludu i unese kinetičku energiju na panele. Ovo je duhovito na intelektuanom planu i prijatno na likovnom pa svakako vredi da se pročita i promisli. Ja bih ovo bez mnogo razmišljanja davao deci na čitanje a Europe Comics ga prodaje na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Malo sam sebi dao oduška od novih stripova pa sam pročitao Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection, kolekciju koja je izašla proleća 2020. godine ali koja u sebi sakuplja stripove koji su izlazili 2006. i 2007. godine, u vreme kada smo bili mlađi, lepši i optimističniji a svet je izgledao kao ipak malo bolje mesto. Možda i zato što je Marvel još uvek bio u procesu jake renesanse koju je predvodio Joe Quesada dovodeći spisateljski talenat kako iz sveta nezavisnog stripa tako i iz sveta žanrovske proze ali i sa televizije, osvežavajući tako krv i terajući dugovečne, klasične strip-scenariste da se nadmeću sa ljudima koji su doneli neki novi senzibilitet u superherojštinu.



Naravno, mi smo se i tada BESOMUČNO žalili da ovo ne valja i da ono ne valja i šta rade ovi iz Marvela i kunem se da nikad više neću da pročitam ni jedan njihov strip itd. itd. itd. ali ovo jeste bila zanimljiva epoha a serijal Blade o kome ovde pričamo je zapravo izlazio pri samom njenom kraju, u vreme kada je Marvel već krenuo sa odmotavanjem svog, pokazaće se ključnog krosovera Civil War a koji je označio prekretnicu u percepciji superherojskih stripova od strane nekakvog mejnstrima.

Drugačije rečeno, ova era demonstrirala je Marvelov kapacitet ili, u najmanju ruku, ambiciju, da događaji koji će biti kreirani u njihovim stripovima rezoniraju ne samo unutar standardnog marvelovskog ili superherojskog fandoma već da o njima pišu i „ozbiljni“ mediji i da se iskoristi beskonačni potencijal interneta da kreira bučne, dugačke rasprave i svađe kako bi se o stripovima pričalo i izvan uobičajenog kruga čitalaca. Na neki način Marvel je ovim napravio uvod za epohu u kojoj smo sada i u kojoj su superheroji legitiman deo kulture glavnog toka, a nije ni malo slučajno da je Civil War osmislio Brian Bendis a napisao ga maestro kontroverze i skandala lično – Mark Millar.

No, dvanaestodelni serijal Blade o kome danas pričamo je bio svojevrsna antiteza ovog pristupa, sa glavnim junakom koji nikada nije pripadao prvom – pa čak ni drugom – ešelonu Marvelovih karaktera. Blade, lovac na vampire nastao je 1973. godine, u vreme kada je Marvel, osokoljen uspehom Spajdermena, lagano zbacivao lance CCA cenzure i počinjao prominentnije da se bavi do tada nedodirljivim klasama likova kao što su vampiri, zombiji i druga proskribovana čudovišta. U prvo vreme vezan za magazin The Tomb of Dracula, Blade je bio čedo Marva Wolfmana i Genea Colana i još jedan asertivni, propulzivni crni muškarac koji je krenuo tragovima Falcona, Black Panthera i Power Mana, pokazujući najmanje dve stvari: da je Marvel smatrao da blaxploitationu u stripovima ima ozbiljan potencijal, ali i da je Marvelovo „woke“ ponašanje mnogo starije nego što današnja publika misli. U ovom konkretnom slučaju, kombinovanje vampirskog mita i gotskih tropa sa energičnim afroameričkim protagonistom je naprosto bila i smela i nadahnuta ideja i Marvu Wolfmanu se mora odati priznanje tamo gde je ono zasluženo.

Blade se dokazao kao izdržljiv lik uprkos tome što je zapravo njegova istorija samostalnih strip-serijala poražavajuće kratka. Iako je danas on stalni član Avengersa, serijal od dvanaest epizoda o kome danas pričamo (završen pre petnaest godina) je još uvek i poslednji i najduži strip o Bladeu koji je Marvel ikada izdavao, sa prethodna tri serijala od kojih je prvi iz 1994. godine nekako na mišiće dobacio do desetog broja a naredna dva su imala samo po šest.



U ovom slučaju ne može se reći da Marvel nije napravio napor. Marc Guggenheim je u firmu došao kao već prilično uspešan televizijski scenarista i dobio da radi Wolverinea, a Blade mu je očigledno bio projekat baziran na strasti i ljubavi. Kao crtač zaposlen je legendarni Howard Chaykin, jedna od svakako ključnih Marvelovih crtačkih figura u celokupnoj istoriji firme, i mada je Blade do tada pokazao da nema veliki potencijal kao mejnstrim strip – a pogotovo u periodu Civil War gde su se forsirale „real world“ teme, politika, socijalna pravda, itd. – ovaj je strip pokrenut kao tekući serijal. Mada Guggenheim kaže da mu je Tom Brevoort unapred rekao da se ne loži preterano i da ga tretira kao miniserijal gde će niti zapleta moći da se razreše u okviru, recimo, šest brojeva.

Guggenheim je, sa svoje strane, imao prilične ambicije i u pogovoru za kolekciju kaže da se nadao da će izgurati više brojeva jer je njegova priča obuhvatila mnogo godina iz Bladeove mladosti. Na kraju je, sa dvanaest epizoda, ovo ispao jedan pristojan maksi-serijal koji uspeva da svoju centralnu premisu istraži sa dosta detalja i Bladeu pruži bekgraund koji do tada nije imao.

Sećam se da sam, kada sam ovo originalno čitao pre deceniju i po, bio prilično impresioniran Guggenheimovim scenarijem jer je on ne samo doneo u Marvel tu „televizijsku“ dinamiku dijaloga koju je, istini za volju, Bendis već obilato koristio, već i jer je ovo bio strip koji će Bladea tretirati onako kako on do tada nije bio tretiran. Blade je, da se podsetimo, na ime New Lineove trilogije filmova sa Wesleyjem Snipesom  u ono vreme uživao izvesnu meru mejnstrim popularnosti – i ovo je svakako i doprinelo da Brevoort i Quesada uopšte odobre pokretanje tekućeg serijala o inače nepopularnom strip-liku – a ovi su filmovi, kako to Holivud već voli, napravili i izvestan napor da mu se da nekakva prošlost, utemeljenje u porodičnim traumama itd. Nije ovo bilo ni sjajno, da se mi razumemo, pa je Guggenheimova ambicija da napiše strip koji će raditi isto to, ali bolje, sa više poštovanja za lik i stripove koji su mu prethodili (a koji su se i sami u međuvremenu približili istoriji uspostavljenoj u filmu), nešto što se mora pozdraviti.

Iz današnje perspektive, zanimljivo je razmišljati o tome koliko bi serijal ovog tipa izazvao negodovanja na internetu da se danas najavi ne samo da će VEOMA beli scenarista pisati strip o Afroamerikancu, već i da će taj strip pokazati kako taj Afroamerikanac ima belog oca.  Guggenheim je ovde bez sumnje išao na jednu ikonoklastičku energiju i čupanje Bladea iz blaxploitation klišea, kontrastirajući njegov udpostavljeni identitet i karakter sa kompleksnim poreklom i ovo je zapravo dalo zanimljivu priču u konačnici.



Naravno priču sa puno akcije, putovanja po raznim lokalitetima i borbe sa progresivno sve zajebanijim vampirima. Guggenheimov scenario ovde prvo utemeljuje Bladea kao maltene bezosećajnu mašinu za ubijanje vampira koja nema drugih strasti i interesovaja u životu ali jedan dijalog u nekoj od kasnijih epizoda vrlo manifestno kaže „Ja nisam Punisher“ i Bladeova karakterizacija ovde vrlo namerno biva pomerena izvan zone sociopatske opsesije. Naravno, ovde imamo mnogo flešbek sekvenci na njegovu mladost, roditelje, upoznavanje sa tajnim redovima koji vode tajne ratove i postepeno izrastanje u najopasnijeg ubicu vampira na planeti. Ovo je strip koji suštinski priča dve paralelne priče, jednu u prošlosti, jednu u sadašnjosti, sa završnicom koja ih efektno spaja u jednu poentu. Već sam mnogo puta govorio da najviše volim superherojske serijale koji imaju jednu jasnu centralnu temu, bez obzira na pojedinačne zaplete individualnih narativnih lukova i Guggenheimov Blade je vrlo tipičan primer ovakvog pristupa. Lucas Cross, Bladeov biološki otac je formatiran kao komplikovan lik sa kojim protagonist ima neugodan odnos tenzije, nepoverenja, nerazrešenih psiholoških problema vezanih za njegovo odsustvo, ali koji je istovremeno i ispisan dublje i nijansiranije od uobičajenog negativca „daddy“ tipa. Lucas Cross ima problematične metode, ali u krajnjoj analizi plemenitu ambiciju, pa i dirljiv način da sebi obezbedi ponovni susret sa sinom i to što je u pitanju manipulativni kriminalac na kraju mora da se stavi u kontrapunkt sa tim da je Blade, bez obzira na sve, praktično serijski ubica.

Guggenheim ne beži potpuno od blaxploitation matrice pa je ovo i jedan standardno zabavan superherojski strip sa antiherojem u glavnoj ulozi koji je sa jedne strane pun sarkastičnih komentara čak i u najbezizlaznijim situacijama, a sa druge ima etički kod koji stoji čvrsto kao klisurina i u jednom set pisu će Blade radije sebe osakatiti nego da pije ljudsku krv, bez obzira na vampirski deo svoje prirode. Guggenheim osmišljava zanimljive „male“ zaplete, koji podrazumevaju sukobe sa raznim vampirskim protivnicima ali i saradnju sa S.H.I.E.L.D.-om koji se i sam nalazi u haosu na ime građanskog rata među superherojima, pa je ovo narativ ugodno smešten u širi kontekst tadašnjih Marvelovih stripova, a da nudi i korektnu količinu krvave akcije, sečenja katanama, pucnjave iz malokalibarskog oružja i nabadanja na drvene kočeve. Kad se to sve iskombinuje sa iznenađujuć zanimljivom rekonstrukcijom Bladeovih mlađih godina i tom spektakularnom a porodično-intimnom završnicom, ovo je prilično solidan narativ kakav Blade do danas nikako nije ponovo dobio.

Kao što nije dobio priliku da ga crta neko kalibra Howarda Chaykina. Chaykin je ovde u besmisleno jakoj formi i vidi se da je uživao u crtanju ovog stripa sipajući estetiku svojstvenu njegovom autorskom radu (American Flagg pre svega) u superherojski format. Blade je naravno u proseku mnogo krvaviji i visceralniji od prosečnog Marvelovog superherojskog naslova i Chaykinove akcione kompozicije su fantastične, spajajući klasčni akcioni program sa vampirskim hororom. Naravno, ovde je i kolorist Edgar Delgado odradio izuzetan posao, koristeći snažne a opet primereno prigušene tonove da Chaykinovom crtežu da težinu ali i da jasno odvoji sekvence iz prošlosti, koristeći za njih za oko ugodne sepija tonove. Letering je radio Rus Wooton i ovo je jedna sjajna demonstracija njegove raznovrsnosti i kreativnosti.



Kolekcija sadrži i Wolverine vs. Blade Special, takođe napisan od strane Marca Guggenheima sa upečatljivim, digitalno jako isprocesovanim crtežom i kolorom Davea Wilkinsa, te leteringom Travisa Lanhama. Ovo je zabavna, mala priča o dva usamljenička alfa mužjaka čiji metod rada karakteriše ubijanje i korišćenje sečiva i uz Wilkinsov na momente VEOMA atraktivni rad služi kao simpatičan zaključak za celu kolekciju.

Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection već i imenom sugeriše da je Marvel već bio stupio u period u kome će scenaristi biti značajno cenjeniji od crtača. Na kraju krajeva, Chaykin je ZNAČAJNO bitnije ime za istoriju američkog stripa od Marca Guggenheima (koga ja, ne zaboravimo, volim) a to da naslovna strana kolekcije čak ni ne pominje da je Guggenheim uspeo da za finale dobije Genea Colana, Bladeovog ko-kreatora i jednog od najcenjenijih Marvelovih crtača ikad je prilično poražavajući podatak.

No, to na stranu, Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection je solidan strip koji, da se složimo, ni danas nema neki veliki mejnstrim-potencijal ali prikazuje kako rad iz ljubavi sa klasičnim likom može da donese priču koja izdržava test vremena i deceniju i po kasnije ostaje kao definitivni narativ o Bladeu. Novih Blade stripova nema na horizontu ali Guggenheim i Chaykin su pre nekoliko nedelja najavili grafički roman Too Dead to Die za Image Comics koji će, po svemu sudeći, biti baš onakva retro-injekcija kakva nam treba – špijunski, akcioni triler smešten u osamdesete, sa solidnom porcijom postmodernog poigravanja sa istorijom a koji jedva mogu da dočekam. Ovaj nam strip stiže 14. Decembra tj. sutra, ako ovu retrospektivu Bladeovih avantura tempiranu da vam razgorim glad čitate na dan izlaska, a Blade by Marc Guggenheim: The Complete Collection na Amazonu možete kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Dake, pročitao sam prve dve kolekcije mange MoMo -the blood taker- a koje na zapadu od Avgusta ove godine objavljuje Seven Seas Entertainment. Poslednjih sam nedelja pisao o nekoliko manga-serijala za koje sam sve uz puno entuzijazma penio da su u pitanju novi shonen hitovi i govorio o njihovoj kompleksnoj karakterizaciji i kvalitetnoj akciji i poigravanju sa stereotipovima itd. ali naravno da ponekada samo želite da čitate strip u kome vampirica stara 200 godina sa licem osmogodišnjakinje, telom tridesetdvogodišnjakinje i kolekcijom veša na kojoj bi joj i Rosie Huntington-Whiteley ozbiljno pozavidela tretira izgorelog, ciničnog policijskog inspektora kao svoju igračku, a onda se tu i neki vampiri međusobno bore i to na sve strane lete ruke, noge i glave. Mislim, poželite to, zar ne? Nisam samo ja u pitanju? Drugari?



Da budem iskren, MoMo -the blood taker- i nije strip baš po mom ukusu jer je ovde previše toga pravljeno po formuli a formula koja se koristi nije baš moja šolja podgrejane ljudske krvi, ali tu čak i ne mislim na činjenicu da dobar deo stranica u ove prve dve kolekcije zapremaju slike devojčica koje bi se na zapadu smatrale daleko ilegalnim za bilo koju aktivnost koja se sugeriše na tim stranicama. MoMo -the blood taker- nije pornografski strip, niti je zapravo u pitanju nekakva erotska priča, ovo je prilično klasična seinen manga, ali seinen manga usmerena na mlade muškarce koje BAŠ lože ukusno erotizovane klinke. I mada u priči nigde nema seksa, paradiranje titularne protagonistkinje u vešu za koji kaže da ga je vrlo ciljano obukla da se umili pomenutom sredovečnom policijskom inspektoru bi svakako moglo da bude odbojno za, jelte, zapadnog čitaoca koji nije ugođen na frekvenciju jabanske hebefilije.

Ali kako rekoh, nije TO problem koji ja imam sa ovim stripom. Ipak sam ja previše decenija ostavio iza sebe u kojima sam konzumirao japansku popularnu kulturu sa obe ruke i bez stajanja da se uzme vazduh da bi me tu sad kao nešto prizor devojčice u negližeu šokirao. MoMo -the blood taker- je, kako rekoh, za moj groš nešto problematičniji jer stvari radi po formuli na jedan gotovo nametljivo mehanički način i dok mu to u nekim elementima prilično pomaže da čitaoca opkoli sa svih strana i obezbedi mu osećaj da se nalazi u dobro definisanom svetu u kome žive kompleksni likovi sa unutrašnjim životima, u drugim mu elementima odmaže na ime, pa, naprosto previše praznog hoda koji bi se samo uz dosta darežljivosti mogao nazvati radom sa likovima.

MoMo -the blood taker- originalno serijalizovan u magazinu Young Jump izdavača Kodansha, je delo mangake po imenu Akira Sugito, a koji je pre ovoga radio serijal Boku Girl začet 2013. godine i sa solidnih jedanaest kolekcija do kojih je na kraju dobacio. Autor Boku Girl opisuje kao „blago razvratnu komediju“ mada iz prikaza po internetu vidim da je u pitanju i gender-bender ecchi narativ sa glavnim junakom koji se, jelte, transformiše u osobu drugog pola i onda daljim romantičnim i komičnim konsekvencama (u koje spada i to da dobar deo njegovih poznanika pokušava da ga povali, na silu...). Akira Sugito kaže da je usmerenje njegovog rada drastično promenjeno u međuvremenu i da je MoMo -the blood taker- rezultat procesa probe i greške koji je na kraju porodio ovo što imamo pred sobom. Fer. U japanu je serijal izlazio od početka 2019. godine do polovine prošle, sa devet kolekcija koje obuhvataju njegovih 96 poglavlja. Seven Seas Entertainment su verovatno pomislili da na Engleskom jeziku naprosto nema dovoljno narativa o seksi vampirima i urbanim ratovima koje oni vode pa je od ove godine krenuo sa lokalizacijom...



Ali, mislim, naravno da ima. MoMo -the blood taker- je svakako ograničen i time da Sugito konceptualno nije smislio gotovo ništa originalno i da se njegova interpretacija vampirskih motiva po malo čemu izdvaja u oceanu vampirskih mangi u kojem se čak i zapadna publika davi. Kombinacija horora, romanse i erotike je odavno eksperimentalno dovedena do idealnih udela i mnogo uspešnih serijala je na osnovu ove formule urađeno u poslednjih dvadesetak godina* pa je MoMo -the blood taker- u najboljem slučaju „me too“ pokušaj, kompetentan ali ni po čemu poseban ili naglašeno inventivan.
* Rosario + Vampire, Vampire Knight, Bloody Kiss, Pure Blood, Midnight Secretary, Blood+, Dance in the Vampire Bund, Vampire Hunter D: Bloodlust, Bloody Cross, Blood Lad, Seraph of the End, naravno Hellsing i Tokyo Ghoul...

Zapravo, možda je najinventivniji element ovog stripa to što u glavnoj ulozi ima „starog“ muškarca. Naravno, sa 38 godina je policijski inspektor Mikogami Keiji i dalje prilično mladolik, pogotovo uz Sugitov crtež koji čini da ovaj izgleda kao da je u srednjim dvadesetim godinama, ali on je svakako kodifikovan kao star, gotovo izgoreo čovek koji iza sebe ima ne samo godine naporne policijske službe već i strašnu traumu od koje se nikada nije oporavio i koja je usmeravala čitav njegov život u poslednjoj deceniji.

MoMo -the blood taker- počinje kao policijski procedural i možda je jedna od barijera koje treba prevazići i to da narativ dosta snažno menja žanrovsku klasifikaciju kako priča ide napred. Ne u smislu da ovo nije „prirodno“ s obzirom na to kako se glavni lik menja i kroz šta prolazi, koliko u smislu da se čini kako autor mehanički ispisuje (i crta) mnogo tabli koje će u kasnijem toku priče biti potpuno inkonsekventne. Prvi tom dobrim delom zauzimaju scene vezane za policijsku proceduru i Keijijeve kolege koje pobliže upoznajemo i upućujemo se u odnose između njih, da bi to sve postalo prilično irelevantno u kasnijim epizodama kada Keiji doživi dramatičnu transformaciju i uđe duboko u svet vampira koji ima svoja pravila i svoje drame.



Otud MoMo -the blood taker- kreće sa nizom misterioznih ubistava u kojima su pojedinci ili parovi metodično raskomadani a njihova krv nekako isušena, a koja, naravno, zbunjuju policiju i daju Keijiju priliku da pokaže da je i pored svoje generalne kurobolje za policijska pravila i dalje odličan istražitelj, da bi zatim, kada se Keiji susretne sa svojom sudbinom strip postao gotski akcioni horor usredsređen na „unutrašnju politiku“ vampirske zajednice i Keijijeve pokušaje da se u njoj snađe.

Ponovo, stripu ne zameram taj žanrovski zaokret ali mu zameram što zaista prenaglašava onaj mangama i inače svojstveni pristup metodičnog rada na mnogim detaljima koji se kasnije pokazuju kao irelevantni za priču i bili su tu samo da bi autor mogao da nacrta veći broj epizoda. Otud i utisak da MoMo -the blood taker- počinje nekoliko puta, sa prethodnim narativom iz koga je možda 10% zaista bitno za praćenje dalje priče.

No, svakako, ovaj metodični pristup ima i svoje dobre strane. Vampirsko društvo u Japanu je dosta detaljno i interesantno prikazano, a Keijijeva životna priča je iako oslonjena na osvetnički kliše makar zanimljiva. Pomaže što je vampir koji je Keijiju doneo bolni životni gubitak pre deset godina zaista upečatljiva pojava, osoba „sa dva lica“, ili makar sa ustima na mestima na kojima drugi ljudi, pa ni drugi vampiri nemaju usta, a od koje strepe i drugi vampiri. Naravno, kako to već ide, ovde postoje različite klase vampira, neke moćnije, neke slabije, postoje vampirski šegrti i sledbenici, ali i vampirski gospodari i uber-gospodari i sve je to jedan ugodno poznat vampirski imaginarijum koji kombinuje gotske predloške sa japanskim loli-opsesijama.



I, mislim, druga polovina do sada na Engleskom jeziku dostupne priče se dobrim delom bavi Keijijevim odnosom sa titularnom MoMo koja ima posebno mesto u vampirskoj hijerarhiji na ime svog porekla, a koja zbunjenog i besnog muškarca prihvata kao svog sledbenika, ali prema njemu razvija čak i njoj samoj neočekivane romantične emocije.* Sugita ulaže dosta rada da Keijija i MoMo pošalje na misiju u kojoj će njena ogromna moć biti donekle ograničena a njegova srazmerna slabost kompenzovana ipak nekakvim životnim iskustvom i do kraja drugog toma MoMo -the blood taker- ponovo blago menja žanr pretvarajući se u ansambl-strip koji ima čak i elemente komedije zasnovane na ideji prilagođavanja vampira životu u normalnom ljudskom društvu.
*čitaocu ove emocije ne samo da nisu neočekivane nego se može sa dosta sigurnosti reći da veliki broj potrošača ovaj strip i kupuje u njihovoj anticipaciji.

Ta žanrovska meandriranja su očigledno zaštitni znak ovog serijala, ali je to isto toliko i Sugitov kvalitetni crtež. Opet, on se ovde nije bacio u neke bezgranične invencije, no, kako strip treba da prvo bude detektivski triler, pa akcioni-erotski-horor pa na kraju malo i slice of life komedija, fer je reći da se autor vrlo solidno snalazi sa atmosferom i pripovedanjem. Likovi su mu, naravno, ekstremno mladoliki, čak je i ubervampir koji je na vrhu hijerarhijske piramide predstavljen kao nežni plavušan koji ima možda 35 godina, ali to naprosto ide uz ovakav strip. Sama MoMo je jedan agresivan loli-kliše i nema ni preterano mnogo karaktera, kako u pisanju tako i u crtežu ali je lepo urađena i njenoj odeći, opremi ali i poziranju je posvećena dužna pažnja. Sugito generalno ljude i vampire crta odlično, sa finim odnosom otmenosti, lepote a onda i monstruozosti na drugoj strani a akcija i horor su krvavi i visceralni i strip vizuelno zaista ima šta da ponudi.

Glavni problem sa MoMo -the blood taker- je, što se mene tiče, ta njegova razvučenost i spor tempo kojim se radnja odvija. Interesantna – ako već ne naročito originalna – premisa i prijemčivi likovi (uključujući MoMoinog „psa“ Dantea) ovde bivaju razvodnjeni Sugitovim insistiranjem na često dugačkim scenama interpersonalne komunikacije između likova koje nemaju neki funkciju sem da nam daju malo atmosfere i karakterizacije što na kraju budu nebitni u pogledu centralne priče. Kada je strip fokusiran na likove i stvarnu dramu koju prolaze, te jaku akciju, znatno je bolji. Ovo svakako nije neka originalna, maštovita pripovest i, kako rekosmo, vampirskih mangi ima toliko da se ne možete baciti kamenom a da neku ne spičite u glavu, pa MoMo -the blood taker- na svojoj strani ima taj dobri crtež i drusnu akciju koji su meni prijali. Seven Seas kolekcije prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam grafički roman A Taste for Blood koji je originalo u Junu ove godine na Francuskom jeziku objavio belgijski Le Lombard da bi ga nama lingvistički ograničenima pre nekoliko nedelja na Engleskom ponudio Europe Comics. U originalnu nazvan Le Gout du Sang, ovo je i pomalo namerno napadan naziv za strip koji se tropima krimi-trilera bavi sa jedne satirične pozicije.



Autor ovog stripa je Debuhme, alias Philippe Baumann, švajcarski crtač iz Friburga koji se nakon završavanja škole Ecole Supérieure des Arts St-Luc u Ližu uglavnom bavio ilustracijom za magazine i novine. Stripovi su usledili, kratki, novinski i magazinski, a što mu je 2016. godine obezbedilo nagradu Raymond Leblanc nazvanu po jednom od najvažnijih belgijskih strip-izdavača koji je, takođe, i osnovao Le Lombard. Naravno, ta nagrada je vodila i u potpisivanje ugovora za njegov prvi album za Le Lombard, De la nécessité d'avoir un ours chez soi, da bi mu ovogodišnji A Taste for Blood bio drugi samostalni strip. Debuhme je i član kolektiva Cartooning for Peace (tj. Dessins pour la Paix) osnovanog u Francuskoj 2008. godine u naporu da se glas stripadžija podignut u borbi protiv rata ali i drugih nepravdi ojača. Ova dosta dinamična organizacija (koja ima i podršku Francuske vlade između ostalog) se između ostalog aktivirala i u toku pandemije COVID-19 a posebno treba ceniti promovisanje vrlo različitih tema, od svesti o seksualnom i rodno zasnovanom nasilju pa do strip-radova afričkih autora.

Iako A Taste for Blood ima naslov koji bi mogao da nas asocira na vampirsku tematiku u pitanju je, kako rekosmo kriminalistički triler koji se bavi mafijašima pa je sklonost ka ukusu krvi iz naslova više, jelte, metaforička nego stvarna. No, da ne bude nejasno: samo zato što niko ovde nikom ne pije krv ne znači da je A Taste for Blood strip za decu, naprotiv. Ne dopustite da vas prilično umiljat Debuhmeov crtački stil prevari, na kraju krajeva već na naslovnoj strani ćete videti jednog od likova kako se sprema da satarom zakolje pevca a kad krenete da čitate, pa... da kažemo da neće samo taj pevac nastradati od naoštrenog sečiva...

A Taste for Blood je inspirisan dvema stvarima iz autorovog privatnog života. Jedna su duge šetnje po šumi u opštini Pierrafortscha, koja je deo Friburga, a druga je činjenica da se njemu malo zamanta u glavi i smuči kada vidi krv. Otud se ovaj strip dobrim delom događa u švajcarsko provinciji i njenoj šumi a glavni junak se doslovno onesvesti kada vidi krv.

Mafijaš koji ne može da podnese prizor krvi je samo jedna od satiričnih ideja koje je Debuhme ubacio u ovaj narativ. No, A Taste for Blood je generalo zamišljen kao crna komedija koja će pored satiričnih tonova imati i slepstik komponentu. Zapravo početak ove priče prilično dobro sažima ton i ambiciju stripa, sa prizorom glavnog junaka koji je upravo slupao kola na šumskom drumu – zapravo VAN šumskog druma, upadajući u uvalu koju nije video jer je blenuo u neprecizni GPS – i koji psujući dolazi do obližnje farme da potraži pomoć da bi se tamo onesvestio od užasa videći kako gazdrica rutinski na panju odseca glavu petlu satarom a telo zatim, bez glave, sa krvi koja šiklja iz patrljka, trči po dvorištu.

Ovo je, složićemo se neprijatan prizor a koji i ja imam negde u sećanju, verovatnije kao lažnu uspomenu na nešto što mi je pričala baba nego kao nešto što sam svojim očima video, no, hoću da kažem, nije nefer reći da pošten čovek, pogotovo iz grada, zaista može da se oseti malo slabo kada vidi nešto što je u seoskim domaćinstvima puka rutina.



Za Debuhmea je ovo tek odskočna daska za priču koja se postavlja dekonstruktivno u odnosu na klasične mafijaške narative. A Taste for Blood u suštini operiše sa mnogo klišea iz starih filmova iz šezdesetih i sedamdesetih godina a onda se trudi da ih potkaže kao klišee i u priči nađe humorističku energiju na ime te subverzije. Na primer, Aldo, glavni junak ovog stripa je, jelte, krupan, namrgođen muškarac koji je odrobijao devet godina zbog učešća u ubistvu iz nehata tokom mafijaške pljačke, ali koji istovremeno ne podnosi prizor krvi. No, dalji preokret pokazuje da se njemu gadi samo sveža krv i da je zapravo radio u kasapnici kao klinac i nema problema sa krvlju koja je već, jelte iscurela, a što zgodno dođe kada u ovom narativu krenu da se gomilaju tela kojih se nekako treba osloboditi.

Iako nacrtan kao dečiji strip, A Taste for Blood je zapravo VRLO crnohumorna priča u kojoj se mafijaška ubistva i komadanja tela tretiraju kao humoristički ali i zastrašujući motiv. Debuhme zapravo piše A Taste for Blood kao komediju zabune u kojoj Aldove bivše mafijaške kolege svom dugo utamničenom ortaku pripisuju žudnju za osvetom – jer je u zatvoru bio ne svojom krivicom, kao svojevrsni žrtveni jarac – a protagonistkinju, Lou, ženu bivšeg mafijaškog knjigovođe, doživljavaju kao nejaku, ranjivu udovicu koju će biti lako ucenjivati. Naravno, trik ovog stripa je što su karakterizacije savim obrnute. Aldo je, u principu dobar čovek koji kriminal doživljava kao puku profesiju i nema ama baš nikakve nasilničke tendencije, dok je Lou žena koja i pored časnog života na farmi sa živinom i dobroćudnom kujom Fridom zapravo ima svoju mračnu stranu. Pomenuti elementi slepstika pomažu da se ovo sve proguta i da čitalac ne provodi previše vremena razmišljajući o konotacijama ponašanja nekih od likova.

Ne bih da prepričavam priču u detalje jer preokreti i neočekivane sekvence nepredvidiih događaja zapravo čine srž uživanja u ovom stripu, ali do svog kraja A Taste for Blood uspe da nam ponudi i harizmatične i humorističke negativce, i zaranjanje u prošlost, kao i rad sa likovima koji se menjaju i sazrevaju. Nije ovo, da ne bude zabune, najdublji narativ na svetu i on se uglavnom zadovoljava tom humorističkom dekonstrukcijom klasične mafijaške pripovesti, ali ima šarma.

Šarma svakako ima i Debuhmeov crtež koji je oslonjen na tradiciju franko-belgijskog stripa ali je onda i nešto dinamičniji i prvljaviji od tipičnog eržeovskog rada čiste linije. Debuhme voli da se povremeno igra sa šrafurama, da u kolorisanju ide malo preko linije i kreira šum, a kadriranje mu je značajno filmskije nego što bi bio standard za baš klasični franko-belgijski rad. Likovi su karakterni i vizuelno pripovedanje i humor su pristojni i mada A Taste for Blood nikada ne upada u kategoriju „lepog“ stripa, pa čak ni impresivnog u grafičkom smislu, on je vrlo korektan, funkcionalan i bez ikakvih problema prenosi sve potrebne informacije.

Shvatam da to ne zvuči kao neka ogromna pohvala ali A Taste for Blood i nije strip sa nekom ogromnom ambicijom, čini mi se. U pitanju je uredna, suva crna komedija koja nema pretenzije da bude nekakav ekspanzivni narativ niti da likovima daje više dubine nego što je potrebno, oslanjajući se na sugestiju tamo gde je ona dovoljna i ovo je pitak, za čitanje lak strip koji vam neće promeniti pogled na svet ali će vas zabaviti. A to je sasvim u redu. Europe Comics ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

A Frog in the Fall (and Later On) je neizmerno šarmantan grafički roman koji se bavi putešestvijem male, neiskusne žabe ka tropskim krajevima za koje je čula da u njima nema snega, da padaju tople kiše svakog popodneva i da je, generalno, za amfibijska stvorenja njenog formata ovo jedan maltene raj na zemlji. Nije neki veliki spojler ako vam kažem da naša žaba nikada neće stići u tropske krajeve jer, jelte, koliko je realistično da žaba iz krajeva u kojima u Novembru i Decembru pada ozbiljan sneg stigne do tropa? Vrlo nerealistično, čak i u stripu u kome žabe nose sandale i simpatične odevne predmete očigledno inspirisane japanskim tradicionalnim nošnjama. Ali ne treba da strepite. Ovo je jedan od onih narativa u kome je samo putovanje definitivno važnije od destinacije pa čak i naš mali protagonista kao da je toga svestan od samog početka, sa impulsom da na ovo putovanje krene koji je više utemeljen na želji da ima neko SVOJE iskustvo u svetu što ga najpre upoznaje preko priča iskusnijih žaba nego što stvarno veruje da će dobaciti do toplih krajeva.



Za autorku ovog stripa, Šveđanku po imenu Linnea Sterte sam pročitao i da je „jedan od najmisterioznijih ilustratora u Švedskoj, ali verovatno jedan od apsolutno najboljih.“ I, na osnovu ovog stripa mogu da potvrdim da su obe ocene verovatno tačne. Ova ilustratorka povezana je sa izdavačem PEOW Studio, malom štokholmskom firmom koja je osnovana pre nekoliko godina kao štamparija koja će jedina u švedskoj raditi rizografsku štampu. Ova relativno nova tehnika štampanja postaje popularna poslednjih godina zbog svoje jeftinoće ali i uštede na energiji (jer je proces „hladan“) a u estetskom smislu je zanimljiva jer finalni produkt ima izgled ručno rađene štampe. Što, za strip kao što je A Frog in the Fall posebno lepo odgovara. PEOW Studio su dalje krenuli sa objavljivanjem stripova vodeći se idejom da će publikovati stripove koji se njima dopadaju i kakve drugi izdavači ne objavljuju. Tesno sarađujući sa autorima, PEOW Studio je za ovih par godina izbacio nekoliko različitih albuma i nekoliko brojeva magazina Ex. Mag, a A Frog in the Fall im je verovatno najveći hit, što se vidi i po tome da je ovaj album toliko popularan da je izdavač morao u jednom trenutku da stane sa prodajom jer šrtamparija naprosto nije mogla da napravi dovoljan broj kopija da se zadovolje sve narudžbine, posebno iz SAD. Ovo je lepa vest koja malo ublažava drugo, prilično gorko saznanje da se PEOW Studio zatvara krajem godine – prtetpostavićemo zato što ovako mala operacija u mnogome zavisi od svakog pojedinačnog faktora i da je bilo šta na svakom koraku može ugroziti...

U Svakom slučaju, Linnea Sterte je objavljivala u magazinu Ex. Mag a PEOW Studio je objavio i njen prethodni album, Stages of Rot, inspirisan Moebiusom, Miyazakijem i Ernstom Haeckelom, i usredsređen na prikazivanje životinja iz mora i okeana (delfina, meduza, kitova...) koje u svetu ovog stripa dele prostor u vazduhu sa pticama i insektima. U kontrastu sa tim, A Frog in the Fall se bavi vodozemcima, konkretno žabama i ovo je miran, tih strip u kome se putuje tlom i ponekad vodom, neužurbano i sa svešću da se velike razdaljine moraju prelaziti metodično, staloženo i korak po korak.

Linnea Sterte je ovde bila inspirisana folklorom i to u dobroj meri japanskim folklorom. Ne samo da su žabe, kako rekosmo, obučene i obuvene u neke elemente japanskih nošnji, već strip ima i šintoističku crtu u tome kako antropomorfizuje drveće, prikazujući za svaku vrstu posebnog „duha“ koji komunicira sa našim žabama, a ovi su duhovi nacrtani u vrlo tradicionalnim kimonima i sa japankama.

No, sam  narativ nije nužno „japanski“ i u njemu svakako može da se pronađe prilična mera skandinavske melanholije i dostojanstvenosti. A koje se opet mogu na neki način povezati i sa japanskim melanholičnim senzibilitetom često prisutnim u umetnosti (nama, zapadnjacima, najvidljivije u haiku poeziji). A Frog in the Fall je pripovedan kao folklorna skaska, ili, najtačnije, kao basna, sa naratorom koji uokviruje celo putovanje i često scene u kojima se ništa ne dešava i koje su definisane upravo odsustvom akcije ili likova kontekstualizuje sa dve-tri dobro postavlene rečenice. Ovo je efektan način pripovedanja jer A Frog in the Fall je priča u kojoj zapravo nema puno drame i njen je akcenat upravo na putovanju koje je samo za sebe začudno i prenosi i na čitaoca taj osećaj fasciniranosti i uzbuđenja koji obuzima malu žabu kojoj se doslovno proširuju vidici.



Zaplet je, dakle, veoma jednostavan. Mala žaba živi sa velikom žabom u maloj kući i usred priprema za zimovanje poželi da ode na put u tropske krajeve jer je dve žabe-skitnice koje su tu prolazile ubede da je tamo veoma dobro i da nikada ne pada sneg. Mala žaba je, jelte, mlada, umpulsivna i željna avanture pa sutra ujutro pobegne od kuće i pridruži se skitnicama. Životinje u ovom stripu nemaju ni imena niti su polno kodifikovane, ali jesu antropomorfizovane. One nose odeću i koriste novac, poznaju koncept ekonomije itd. ali su i dalje vezane za prirodu, dakle svesne su rizika kako od predatora tako i od automobila koji mogu da ih ubiju kada prelaze drumove. Autorka put na koji mala žaba kreće formatira kao herojsku avanturu, jasno se oslanjajući na azijski folklor ali ga onda spajajući sa nekim ključnim zapadnjačkim predlošcima kao što su radovi Beatrix Potter, žene koja nam je podarila Zeca Petra pre više od stotinu godina, kreirajući prvi crtani lik koji će dalje biti licenciran i transformisan u igračke, sudove, posteljinu itd. Potterova je sa svojim radovima kreirala koncept antropomorfizovanih životinja za novo doba, a koji se oslanjao na postojeći korpus basni ali se izdvajao jednim novim realizmom koji je u priličnoj meri dalje uticao na „funny animal“ koncepciju što će je dalje baštiniti strip i crtani film. A Frog in the Fall je jedna jasna emanacija ove koncepcije kroz svoju kombinaciju vrlo verističke ilustracije divljih životinja i vrlo humanizovane priče u koju su postavljene.

Kako rekosmo, ta priča nema u sebi mnogo drame i pre svega se bavi jednim tihim procesom sazrevanja mladog protagonista koji se susreće sa konceptima umiranja i smrtne opasnosti, ali koji je pre svega fasciniran veličinom sveta što mu se otvara pred očima. Prizor mora (na čijoj obali žive mačke-ribari koje puše lule i otiskuju se na talase u malim drvenim čamcina) je naravno toliko snažan da u maloj žabi izaziva snažnu plimu emocija, ali joj i pomažće da shvati to kako je putovanje važnije od destinacije. Kada se protagonista vraća svom domu, prizor jezera pored koga je proveo čitav svoj kratki život izaziva jednako snažne emocije jer sada on može da to jezero i dolinu koja ga okružuje sagleda u kontekstu mnogo šire slike koji ima u glavi.

Sve ovo, naravno, ne bi bilo tako impresivno da A Frog in the Fall nije crtački spektakl prvog reda. PEOW Studio je ovo odštampao u „ultra-wide“ formatu, sa kompozicijama koje su postavljene na obe strane kao celina i povezom koji omogućuje da se strip čita potpuno otvoren, ravan, kako biste mogli da jednim pogledom, bez prekidanja, obuhvatite ceo prizor.

I ovo su često potpuno fascinantne panorame.  Linnea Sterte se oslanja na klasičnu „prirodnjačku“ ilustraciju a zatim je kombinuje sa stilom prirođenim ilustraciji basni, pa su životinje iako „realistične“ isto toliko i izražajne u svojim pozama, gestovima i licima, a bez izlaženja iz realističnog prikaza. No, pomenuti prikazi predela kroz koji mala žaba putuje sa dvoje skitnica su ono što najviše oduzima dah, nudeći izuzetan rad sa belom površinom i linijama. Autorka je ceo strip uradila Montblanc perom koje je dobila od dede i ovaj skupi, luksuzni komad crtačkog pribora je ovde kreirao začudnu magiju svetla, beline, i fine teksture koju korišćena tehnika štampanja još više ističe.

A Frog in the Fall (and Later On) je strip, svakako, ali i umetnički predmet po sebi, slatka i nežno meditativna priča o putu i na putu, laki san o životinjama koje govore i niska prizora kojima se vraćate zbog čistog zadovoljstva gledanja i otkrivanja silnih dubina u minimalističkom crtežu. Ako požurite, još uvek možete naručiti kopiju za sebe od izdavača ili pronaći neku od radnji koja će vam je poslati.

[Meho Krljic]

Pročitao sam DC-jev miniserijal The Flash - The Fastest Man Alive, a koji je izlazio između Septembra i Novembra ove godine, sa idejom da bude prikvel za film The Flash koji će u bioskope doći... čekajte da proverim... u Junu naredne godine? Ne bi se reklo da je u pitanju sjajan tajming, ali ovde treba imati na umu u kakvom se haosu trenutno nalaze i DC i Warner generalno, pa onda i filmski studio zadužen za DCEU filmove partikularno. U trenutku dok ovo kucam internetom lete vesti o ozbiljnom pretumbavanju DCEU produkcije, gde i sam James Gunn kaže da sigurno „neće svako biti zadovoljan“ i prilično ubedljivim abrovima da posle Aquamana 2 Jason Momoa gubi ovu ulogu i bive prekomandovan da glumi Loboa (na koga, da se složimo, zaista znatno više liči) a da Wonder Woman 3 nikada neće biti napravljen. Dok za ovo drugo ne mogu da kažem da je loša odluka, uzimajući u obzir abismalni Wonder Woman 1984, Aquaman je svakako bio jedan od uspelijih DCEU projekata a veliki deo njegovog uspeha počivao je na Jasonu Momoi pa deluje pomalo sumanuto da se takav serijal prekida – u nečemu što se sada već i poluzvanično označava kao konačni raskid sa DC univerzumom koji je osmislio Zack Snyder – a da se jedan od najupitnijih projekata što su iznikli iz Snyderversea – dakle The Flash – i dalje ne samo gura u bioskop već je i već najavljeno da je već i počeo rad na nastavaku. SULUDO!



Hoću reći, Warner je već bez mnogo drame i ceremonije bacio u đubre praktično gotovo Batgirl film, obrazlažući da se ne uklapa u postojeću kreativnu viziju iako je fer reći da je čitava istorija DCEU filmova bila obeležena odsustvom vizije, konfliktnim vizijama, stalnom promenom vizije u hodu i, jelte, generalno problemima sa vizijom. Bunkerisanje filma od preko devedeset miliona dolara sa likom koga obožava znatno drugačija demografija od standardne „bro“ ekipe koju vezujemo za Snyderverse ponudu je možda bila potrebna i bolna odluka, ali utoliko je neobičnije da se The Flash i dalje sa dosta sigurnosti kreće ka bioskopu, makar i tempom presporim u odnosu na ono koliko je protagonist tog filma brz.

Da budemo malo i fer, produkcija filma The Flash je bila usporena i raznim pandemijskim problemima kao i generalnom raspadom Snyderove vizije, Affleckovim ispadanjem iz kombinacije i Reevesovim ributovanjem Betmena, ali svakako je najproblematičniji element ove produkcije glavni glumac, Ezra Miller koji je tokom prethodne dve godine od lepuškastog bivšeg dečka Zoe Kravitz transformisan u ne-binarni kovitlac droge, nasilja, zlostavljanja žena, paranoidnih epizoda, mensonovskih mesijanskih deluzija, maltretiranja i zastrašivanja žena i dece, provala, tuča i generalnog problematičnog ponašanja koje znatno prevazilazi ionako visoki holivudski prosek. Miller je – koristim muški rod samo zbog udobnosti – na kraju ušao u tretman vezan za koloplet mentalnih oboljenja od kojih pati, a Warner je iz nekog razloga i dalje spreman da mu veruje i film polako ali sigurno gazi ka svojoj letnjoj premijeri.

Već sam više puta pismeno izrazio žaljenje što je Miller – protiv koga nemam ništa, da ne bude zabune – uopšte bio kastovan za ulogu Barryja Allena/ The Flasha, imajući u vidu veoma uspešnu CW-ovu televizijsku seriju The Flash koja je naređala osam finih sezona i najavljuje devetu, i finalnu za Februar iduće godine, a u kojoj je Grant Gustin dao vrlo, vrlo solidnog Barryja Allena/ Flasha. Naravno, nije praksa da se televizijske produkcije koje je radio drugi studio tek tako pretope u DCEU radove, i sasvim je, jelte, moguće da će film The Flash tonalno i koncepcijski imati sasvim drugi smer i ambiciju od CW-ove serije...



...osim što nam prikvel strip o kome danas pričamo pokazuje da zapravo neće i da je, što se postavke tiče, sve praktično kao prepisano iz serije. Barry Allen je ovde i dalje mladi, razbarušeni policijski forenzički saradnik koji pokušava da karijeru superheroja nekako uravnoteži sa karijerom laboranta koji stalno kasni na posao i mora da smišlja sulude izgovore što ne radi onako prilježno kako njegovi veliki talenti sugerišu da bi trebalo, njegov otac je i dalje u zatvoru, nepravdedno jelte, osuđen i Barry često odlazi u posete da pokaže ocu da nije zaboravljen ali i da od veterana borbe za pravdu dobije po koji savet i čašicu moralne podrške, Central City je i dalje mesto na kome je prizor superheroja relativno egzotična stvar...

Kenny Porter, koji je napisao ovaj miniserijal je već izvesno vreme pouzdani DC-jev saradnik koji svakako još nije dobio priliku da radi sa nekim tentpole serijalima ali polako uspostavlja reputaciju radeći stvari kao što su DC Mech, Batman: Urban Legends, Superman: Man of Tomorrow, razni one shotovi, specijali itd. Iako je radio i za druge izdavače (Top Cow, ali i SEGA, za koje je pisao strip po mojem omiljenom igračkom serijalu Ryu Ga Gotoku), Porter je svakako DC-jev čovek u ovom trenutku a što demonstrira i činjenica da mu je poveren prikvel za film koji dosta toga treba da dokaže kada se pojavi u bioskopu. Hoću reći, neko u DC-ju veruje u Portera.

Ili ipak ne, nego je ovo projekat koji je neko nekada zakazao i na kraju ga je valjalo i napraviti pa je uredništvo nahvatalo Portera, ispričalo mu šta otprilike ovo treba da bude a onda počelo da skroluje po telefonu da nađe crtače koji su a) slobodni i b) jeftini kako bi se sve ovo završilo što pre, i na kraju smo dobili The Flash - The Fastest Man Alive, strip koji niti ima nekakav veliki razlog da postoji sam za sebe, niti služi kao nekakav značajan uvod za film i upoznavanje čitaoca sa likovima koje, kao, ne poznaje.

Jer, mislim, The Flash je svakako lik mnogo bliži mejnstrim publici nego što je, na primer Aquaman, sa tekućim serijalima koji su neprestano u prodavnicama poslednjih nekoliko decenija, sa uspelom televizijskom serijom na ekranima (i uspešnom starom televizijskom serijom iz devedesetih koja je u mnogome izdržala test vremena), sa jasnim, prijemčivim setom moći i zanimljivom galerijom protivnika. Reći da je The Flash jedan od članova Justice League kome zapravo nije potrebno nikakvo predstavljanje i koji je spreman da utrči u bioskop je prosta istina.

Porterov serijal otud odmah dolazi u koliziju sa onime što znamo o The Flashu već time da je smešten u period nakon filma Justice League i da prikazivanje glavnog junaka kao jedva-kompetentnog nespretnjakovića koji se tek uči superherojskom poslu naprosto ne deluje saobrazno činjenici da smo ga u biskopu gledali kako se roksa sa parademonima i izlazi na crtu Beowulfu.



Ali hajde, to da se ovde malko narušava uspostavljeni kontinuitet je argument važan samo najnrdovskijim nrdovima, The Flash - The Fastest Man Alive svakako ima drugih problema koji su važniji čitaocu, kao što je nekonzistentnost crtačkog stila između tri epizode, ali i jedan ispran, generički ton kojim su ove priče pričane.

Ideja je svakako zdrava, The Flash - The Fastest Man Alive je jedan back to basics narativ o mladom superheroju koji tek počinje da ispituje granice svojih moći i ovde je ta koncepcija da The Flash može da brzo trči resetovana na svoju osnovnu razinu uzbudljivosti. Otkrivanje sposobnosti da vibrira molekule svog tela i prolazi kroz čvrstu materiju je posebno šokantno za mladog Allena i ovo je zdrava osnova sa kojom Porter radi – decenijski čitaoci Flashovih avantura navikli na putovanja kroz vreme, kosmičke trake za trčanje, terminologiju kao što je „speed force“ itd. će se ovde i sami prisetiti koliko je ipak slatko i simpatično bilo u Srebrnom dobu kada je Barry bio samo baja koji jako brzo trči i sve rešava shvatljivim, plauzibilnim setom moći.

Što se zapleta tiče, Porter ovde radi sa generičkim materijalom. U prvoj epizodi imamo konfliktnog negativca i superheroja koji pokazuje ne samo moć već i plemenitost – plus dobijamo dugačku sekvencu u kojoj Batman mladog Flasha podučava borbi – ali već druga je puki „monster of the week“ džojnt sa jednodimenzionalnim negativcem i Flashom koji mora još malo da nauči da koristi svoje moći. Treća ima negativca sa nejasnim setom moći ali makar interesantnom agendom i ovde se motiv negativca koji svoja nepočinstva čini javno da bi privukao investitore ponavlja, pokazujući da Porter misli kako ga nije sasvim iskoristio u prvoj epizodi. I nije, ali je ovaj negativac naprosto manje zanimljiv a njegovo ucenjivanje građana Central Cityja da mu isporuče Flasha ako ne žele da on uništi grad deluje kao prepisano iz Spajdermena i, rekosmo, prilično generički ispisano.



Nisu ovde zapleti toliki problem, mada jesu prilično nemaštoviti, koliko je Porterova obrada ravna i bez peviše kreativnosti. Dijalozi i karakterizacije su naivni i uprošćeni, sa likovima koji naglas izgovaraju poruke što bi trebalo da nam ih je priča prenela suptilnije, indirektno, nijansiranije. Sve podeća na crtani film po toj naivnosti i nemaštovitoj neposrednosti poruke, osim što, naravno, crtani filmovi rađeni po DC-jevim propertijima po pravilu imaju ZNATNO ambicioznije zaplete i bolje ispisane dijaloge. Porter ovde pruža korektan minimum ali ipak samo minimum.

Što se crteža tiče, sva tri crtača koji su radili na ovom serijalu su išla na dinamičan, energičan lejaut i intenzivne boje, ali priznajem da bih više voleo da je ovo rađeno u maniru Srebrnog doba, kome tonalno priče najviše i naliče. Prvu epizodu radio je Portorikanac Ricardo López Ortiz i mada je ovo svakako dinamično, energično nacrtano, priznajem da su mi jaki kompjuterski kolor (Romulo Fajardo Jr.) i stalno krivljenje „kamere“ bilo malo i previše „bučni“ i da ova epizoda zahteva nešto više odmerenosti u pripovedanju. Drugu je crtao i kolorisao Argentinac Juan Ferreyra, jedan iskusan DC-jev saradnik i mada i ovde imamo posla sa „razvaljenim“ lejautom i agresivnim bojama, imam utisak da su kadriranje i generalna naracija bolje odmereni. Treću epizodu nacrtao je svakako najpoznatiji od sve trojice crtača, Amerikanac Jason Howard i njegov vrlo crtanofilmoski stil i kolor su nekako najuspeliji u celom serijalu, uklapajući se uz ton i dinamiku same priče. Letering je svuda radio Steve Wands, radeći i sam sa puno iskrivljenih zvučnih efekata i raznobojnih fontova da se uklopi u generalnu razbarušenu estetiku.

The Flash - The Fastest Man Alive je, rekoh, nepotreban strip ali on nije i nužno loš. Ovo je, ako zaista ne znate ko je i šta je The Flash jedna ne sjajna ali ipak dovoljno funkcionalna introdukcija koja će vam približiti lik i njegovo okruženje, preneti vam uzbuđenje vezano za njegove moći i verovatno dovoljno zainteresovati da film pogledate. Opet, ovo je, kako rekoh, puki minimum i mada čitalac koji je nov u svemu ovome možda neće prepoznati koliko su zapleti i dijalozi generički, ne mogu da ne pomislim koliko boljih stripova o The Flashu bih mu preporučio kada bi me pitao. Svakako, ako ste zainteresovani, ovaj serijal imate na Amazonu na ovom mestu, pa pogledajte sami.

[Meho Krljic]

Pročitao sam prvi tom manhge Dandadan, a koji je na engleskom jeziku izdao američki VIZ Media početkom Oktobra, započinjući naporni posao pristizanja japanske edicije serijala. U Japanu su čitaoci već na sedmoj kolekciji, a što je impresivan tempo imajući u vidu da ovaj strip izlazi tek od aprila 2021. godine. No, autor, Yukinobu Tatsu ima zastrašujuću radnu etiku i Dandadan izlazi brutalnim nedeljnim tempom putem Shueishinog onlajn magazina Shōnen Jump+ pa je do sada izašlo više od osamdeset nedeljnih epizoda. Dandadan je zabavan, dinamičan shonen strip koji kombinuje elemente akcije, natprirodnog horora i trilera, naučne fantastike pa i teenage romanse za jednu zapaljivu smešu za koju je dosta ljudi onlajn izjavilo da im je „bolja od Chainsaw Man“.



Sad svi prevrću očima i pitaju se da li će Mehmet baš SVAKI put kada piše o novom shonen serijalu morati da ga poredi sa Chainsaw Man, ali mada je odgovor „nažalost, da“, ovde zapravo postoji i zaista dobro opravdanja što potežem jedan od meni trenutno najdražih shonen stripova na tržištu.

Naime, Yukinobu Tatsu nije neiskusan autor, on iza sebe već ima bejzbol-serijal FIRE BALL!, te akcioni/ naučnofantastični triler Seigi no Rokugou od kojih je ovaj prvi bio uspešniji, no poslednjih par godina je proveo radeći kao asistent na Chainsaw Man i zapravo je sa početkom rada na Dandadan malo i odugovlačio, iako mu je izdavač dao zeleno svetlo, jer je smatrao da prvo treba da pozavršava sve preuzete obaveze na Chainsaw Man pre nego što se baci u sopstvenu avanturu. Kako rekoh, ovde zaista treba prepoznati proverbijalnu japansku radnu etiku a to da je Dandadan uspešniji od Yukinobuovih prethodnih radova je verovatno potvrda sazrevanja njegovog stila, ali i činjenice da bilo šta što je na neki način vezani za Chainsaw Man sada ima dobre šanse da zaradi interesovanje publike. Na kraju krajeva, sam Tatsuki Fujimoto, autor Chainsaw Man je preporučio ovaj serijal svojim čitaocima i oni su dobro odreagovali.

I to ne samo u Japanu. Iako je, kako rekoh, VIZ Media tek početkom Oktobra objavila prvi tom ovog stripa, o kome danas pišem, serijal je na engleskom uredno objavljivan putem Shueishinog Manga Plus servisa od Avgusta 2021. godine i u trenutku dok ovo pišem onlajn su dostupna 84 poglavlja koja možete čitati besplatno, sa autorizovanim, kvalitetnim prevodom na Engleski. Mislim da u slučajevima kao što je ovaj (a isti aranžman ima gomila drugih serijala koje izdaje Shueisha, od kojih su poneki prevedeni i na Španski, Francuski itd. uključujući Hell's Paradise: Jigokuraku na kome je Yukinobu takođe radio kao asistent) imamo na delu blagorodni efekat piraterije, a gde su izdavači zaključili da im se isplati da narodu ponude jeftin/ besplatan način da čitaju njihove stripove, znajući da će onlajn dostupnost biti u značajnoj meri konvertovana u kupovine kolekcija.

Pošto sam pročitao samo prvi tom Dandadan, a koji obuhvata samo prvih pet poglavlja serijala, još uvek nemam sasvim izgrađeno mišljenje o tome šta Yukinobu ovde radi i koliko je to usklađeno sa mojim preferencama, ali svakako mogu da kažem da se strip odlikuje atraktivnim crtežom, dobro rađenom akcijom, nerdy humorom i zapletom koji se simpatično poigrava sa nekim tropima karakterističnim za mange i otaku kulturu uopšte.



U glavnoj ulozi u Dandadan je srednjoškolka Momo Ayase koja je varijacija na tsundere tip karakterizacija u shonen mangama. Ona je otresita, energična i ne plaši se da uleti i u frku kad treba, a nasuprot njoj je stidljivi, plašljivi drugar iz škole Ken Takakura. Nije ni malo slučajno što ovaj drugi lik deli ime i prezime sa slavnim japanskim glumcem Kenom Takakurom koji je snimio više od dve stotine filmova tokom karijere što je zahvatila čitavih sedam decenija a na neki je način odgovoran za uspostavljanje arhetipa muževnog, snažnog, stoičkog muškarca koji osvaja autoritetom i nepokolebljivošću. To da je mladi Ken Takakura u ovom stripu negde na sasvim suprotnom delu spektra, dakle da je plašljivi, pomalo i plačljivi nerd bez prijatelja a koji se u slobodno vreme (a i u neslobodno vreme, da budemo jasni) opseda teorijama zavere vezanim za vanzemaljce, otmice i eksperimentisanje na Zemljanima, nije slučajno. Sama Momo se generalno loži na muževne, pomalo žestoke tipove i ima poster glumca Kena Takakure na zidu i na početku stripa gledamo je kako raskida sa momkom koji DEFINITIVNO, uprkos svom muževnom izgledu i stavu, nije zaslužio njenu pažnju. Mladi Takakura i Momo praktično slučajno dolaze u kontakt a povezuje ih na kraju činjenica da on veruje u vanzemaljce i NLO-e, a ona u okultne sile i jokaije. Kako se oboje podsmevaju nerdovskoj opsesiji onog drugog, i kako su oboje klinci kojima je dokazivanje svoje poente bitnije od lične bezbednosti, Momo i Ken (koga ona, kada sazna da deli ime sa njenim omiljenim glumcem prekrsti u Okarun da joj ne kalja pogane misli o velikom Kenu) jedno drugom postavljaju izazove. On da ode na mesto u gradu za koje se zna da je posednuto demonima, a ona da se izloži riziku vanzemaljske otmice. Iako ni jedno ne veruje u ono što veruje ono drugo, prirodno je da tinejdžeri osećaju i malo straha, a pogotovo kada se ispostavi da su obe stvari stvarne. Momo tako biva kidnapovana od strane vanzemaljaca a Okaruna posedne duh opasnog jokaija po imenu Turbo Granny koja opasnom kletvom optereti svakog čoveka što ne može da je pobedi u trčanju.

Od ove tačke strip decidno sleće sa šina i odlazi u smeru koji, do kraja prvog toma zapravo nećemo umeti da imenujemo. Dandadan je ekstremo dinamična pripovest u kojoj likovi imaju dramatične transformacije i stavljeni su u opasne situacije gde treba da se bore sa demonima i bizarnim vanzemaljcima i autor te pojedinačne set pisove kreira sigurno, ubedljivo i čitaočevu pažnju drži jasnim ulozima, energičnom akcijom i humorom. No, nekakav generalni ton ili barem generalna tema mange tokom prvog toma još uvek se ne iskristališe. Utisak je da je Yukinobu ovde išao više po osećaju, bacajući šta god mu padne na pamet pred čitaoca, u nadi da će videti šta se publici dopada, pa da će se strip spontano fokusirati na jednu centralnu temu. Možda se to i desi u narednim epizodama, naravno, ali do kraja prve kolekcije imamo na programu jedan kreativni nered u kome se u dobroj meri hvata na buku.

Yukinobu radi odličnu akciju i humor i likovi su mu veoma dopadljivi, dok demoni i vanzemaljci imaju upečatljiv dizajn. Najinteresantniji lik do sada je svakako Momoina baka, sa kojom ova živi, gospođa po imenu Seiko Ayase a koja je po profeiji spiritualni medijum. Seiko je Momo od mladosti učila da se štiti od jokaija i demona a zbog čega ju je ova prilično mrzela u nekom periodu jer su bizarni rituali koje je izdvodila od nje u školi napravili čudaka i otpadnika, no tokom susreta sa vanzemaljcima Momo i sama u sebi pronađe spiritualnu energiju koja joj omogućava ne samo da se izbori sa otmičarima već je ona i jedina koja uspeva da ukletog Okaruna drži u ljudskom obliku.



Seiko će dvoma tnejdžerima i pomoći svojim poznavanjem demonologije i dati im savete kako da prežive izazove koji su pred njima i ovo je, naravno, sve vrlo interesantno jer se autor stripa upušta u lokalni folklor i podseća čitaoca da su Šinto verovanja i jokai mitologija u dobroj meri utemeljeni u lokalnom i time intimniji, bliskiji običnom svetu. Naravno, za sada nema objašnjenja zašto Seiko izgleda kao da ima dajbože 27-8 godina, ali ovo je shonen manga i svi u njoj moraju da izgledaju bar malo mlađe...

Naravno, to čini i malčice neprijatnim momente koje se tiču vanzemaljske otmice jer su vanzemaljci vrlo eksplicitno tu da kopuliraju sa zemaljskim ženama i razmnože se putem inseminacije pa strip ima jednu scenu praktično silovanja-u-pokušaju koja je nacrtana sjajno ako se ložite na takve stvari ali može da ostavi vrlo neprijatan ukus u ustima ako imate problem sa ovakvom seksualizacijom tinejdžerki. No, to vam je Japan a strip do kraja prvog tona više nema ovakvih skretanja u praktično hentai smeru pa se nadam da je Yukinobu, nalazeći pravi ton i generalnu temu mange odustao od ove vrste fan service sadržaja.

Dandadan je za sada interesantan ali nefokusiran strip, sa likovima koji su u suštini klišeizirani ali su toga pomalo i sami svesni pa imaju interesantan odmak od svojih stereotipnih postavki. Zaplet je neuredan i za sada zaista ne mogu da kažem kuda će ovo otići, ali je makar srž problema u kome se nalaze dvoje protagonista jasna i čitalac legitimno navija za njih u sukobu sa Turbo Granny. Crtež je, srećom veoma dobar sa čestim korišćenjem efekta ribljeg oka na odličan način, a autor ima i neke inovativne ideje vezane za letering – inspirisane porukama na mobilnim telefonima – koje se dosta srećno prenose i u englesku verziju pa je ovo strip kome ću svakako dati još šansi. Kolekciju možete kupiti ovde a kako rekosmo, pojedinačna nedeljna poglavlja možete besplatno pratiti na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Pre nekoliko nedelja završio se maksi serijal Batman: The Knight, projekat koji po prvi put u osamdesetogodišnjoj Betmenovoj istoriji daje detaljni prikaz godina između fatalnih događaja na gotamskom pločniku kada je osmogodišnji Bruce Wayne izgubio oboje svojih roditelja u činu nasumičnog uličnog zločina, i Bruceove transformacije u Betmena sa napunjenih dvadesetpet. Ovo je period koji je često i konzistentno pominjan u stripovima o Betmenu sa ubacivanjem referenci na likove, događaje i situacije tokom kojih je mladi Bruce učio da od uplakanog deteta postane najveći detektiv na svetu, tvrdi osvetnik noći, fantastični strateg i, generalno, superheroj, ali se zapravo najdetaljnije do sada ovim periodom bavila Nolanova filmska trilogija. S obzirom da se danas DC nalazi u periodu intenzivnog rizomskog razvijanja svojih stripova, sa mnogo paralelnih miniserijala o istim likovima koji se događaju u nespecifikovanim kontinuitetima i mogu imati drastično različit ton i ciljeve, vreme za serijal kao što je Batman: The Knight je bilo više nego sazrelo.



Generalno imam utisak da je u post-Death Metal periodu DC jednim svojim delom snažno prigrlio ideju da se ne mora baš za svaku priču o Betmenu ili nekom drugom liku sa opsesivnom pažnjom utvrditi u kom se tačno trenutku njihovog života ona događa i da li protivreči nečem što je ispričala neka druga priča. Naravno, neki scenaristi i dalje fetišizuju glavni kontinuitet i Joshua Williamson, donedavno glavni scenarista tekućeg Betmena je, recimo, jedan od njih. No, Williamson je ovu štafetu letos predao Kanađaninu Chipu Zdarskom a Zdarsky je, zgodno, i scenarista iza Batman: The Knight.

O Zdarskom sam pisao nebrojeno puta do sada i ovo je čovek koji ne samo da je uradio neke od najboljih nezavisnih stripova proteklih godina već se i u korporativnoj sferi snažno dokazao vrlo cenjenim radovima na Spajdermenu i Daredevilu. Nagađam da je to u dobroj meri uticalo na odluku da mu se poveri rad na tekućem Batman serijalu, ali verujem i da je dosta uticaja imao kvalitet serijala Batman: The Knight. Ovo je da, bude jasno, strip u koji je DC očigledno imao poverenja, odobravajući da se priča podeli u deset epizoda i uparujući Zdarskog sa nekim veoma dobrim saradnicima. Carmine Di Giandomenico je italijanski crtač koga već godinama štujem, velikim delom zbog rada u Marvelu (na primer na sjajnom All-New X-Factor sa Peterom Davidom) a koji je recentno u DC-u pokazao da na njega može ozbiljno da se računa. Batman: The Knight je serijal veoma dobro prilagođen Di Giandomenicovim jakim stranama a kako uz njega u paketu dolazi kolorist Ivan Plascencia, ovo je ona skoro idealna kombinacija razbarušenog, akcijom nabijenog avanturističkog crteža i mračne, gotske atmosfere. Leterer Pat Brosseau sa svoje strane daje serijalu koji je tehnički gledano prikvel za moderne priče o Betmenu jedan vrlo odmereno retro dizajn i pažljivo, kroz izbor fonta i kolorita sugeriše jednog reflektivnog, trgalački nastrojenog, u sebe još uvek nesigurnog Brucea Waynea.

Nije neko iznenađenje da se meni ovaj serijal prilično dopao. De Giandomenico je crtač čiji mi stil izrazito prija a Zdarsky je scenarista koji u projekte ulazi sa smislenim planom i jasnom vizijom šta želi da uradi, čak i kad su oni relativno skromne ambicije. Već sam dosta hvalio njegovog Daredevila jer je u pitanju strip koji, ako ćemo pošteno, najvećim delom obilazi opšta mesta daredevilovskog mitosa iz poslednjih četrdesetak godina, ali to čini uz vrhunski nivo egzekucije i laserski usredsređen fokus na karakter glavnog lika.



Ovo pominjem jer je Batman: The Knight, teoretski, mogao da bude i zapravo loša ideja. Kreiranje prikvela je đavolja rabota – nekoliko razbacanih rečenica i kriptičnih referenci koje su se praćakale unaokolo nekoliko godina ili decenija u našim glavama su stvorile obrise mitologije koja je moćna između ostalog i baš zato što je nedorečena i što naša mašta popunjava praznine. Kada je George Lucas uzeo da od tih nekoliko rečenica napravi prikvele za Star Wars dobili smo kolektivno grubo buđenje velikog dela populacije planete i shvatanje da nismo OVO tražili. Tako je i Batman: The Knight bio (teoretski) u opasnosti da bude dosadan, razvučen strip opsednut trivijalnim detaljima „lorea“, bez pravog razloga da postoji jer na kraju krajeva mi ove stripove čitamo zbog Betmena, a Betmena u njemu uopšte ni nema.

Da bude jasno: reč „Betmen“ se ni u jednom trenutku neće pojaviti u ovom stripu a Zdarsky i saradnici su uspeli da priča o nesigurnom, mladom Bruceu Wayneu bude uzbudljiv, dinamičan narativ o odrastanju, sazrevanju, pronalaženju misije i prioriteta u nezaustavljivoj plimi besa i razočaranja što se u detetu iz nezamislivo bogate porodice nakupljala godinama nakon što su mu roditelji ubijeni na njegove oči.

Zdarsky je ovom poslu pristupio metodično, očigledno identifikujući nekoliko važnih pitanja koja se kroz priču moraju obraditi a zatim je uspeo da tu obradu pruži kroz organsko, zanimljivo pripovedanje. Da bude i ovo jasno, Batman: The Knight nije superherojski strip – već origin story za superherojski strip, koji je utemeljen u relativno ozbiljnom, dramatičnom pogledu na karakter mladog, jedinstenog čoveka i njegove interakcije sa nekim od najopasnijih ljudi na svetu. Ovo, naravno, znači i da Batman: The Knight ima puno žanru prirođene melodrame i poetskog filozofiranja u monolozima i dijalozima, čime je osećaj kada ga čitate taj da ovo ipak jeste superherojski strip iako na sebe navlači krinku mračnog globtroterskog špijunskog trilera.

Pitanja kojima se ova priča bavi jesu ona ključna za Betmena kao lik i ikonu sada ne samo popularne već i opšte kulture. Bruce Wayne je na kraju krajeva pripadnik globalne elite, jednog procenta jednog procenta najbogatijih ljudi na svetu i naviknut na svoj unikatni socijalni status. Kako se ovakav čovek, pritom ogorčen zbog nepravične smrti svojih roditelja, transformiše u gotovo patološki požrtvovanog borca protiv zla koji pritom ima potrebu da maskiran noću luta ulicama u potrazi za slabima koje treba zaštititi od beskrupuloznih? Batman: The Knight je vrlo ozbiljan pokušaj odgovora na ovo pitanje, a koji kreće, taj odgovor, od činjenice da je Bruce Wayne na početku dete koje naprosto ne vidi dalje od svojih emocija.

Sa odrastanjem dete postaje veće dete ali ne sazreva zaista i „plan“ koji Bruce Wayne ima, „da postane najbolji u svemu“ je detinjast bez obzira što sada taj plan mladog čoveka vodi po čitavom svetu u potrazi za ljudima od kojih će on naučiti vrhunske tajne raznih „profesija“ – boraca, špijuna, mislilaca. Ovaj strip uspeva da jednu očigledno old school avanturističku pripovest smisleno udene u proces sazrevanja lika baš time što Bruceovu ambiciju tretira upravo kao nešto „realistično“: pomalo patetičnu fantaziju privilegovanog pripadnika najviše klase na svetu o tome kako će sebe pretvoriti u bogomdanog spasitelja.



Kada se priča ovako formatira, motivi se sami nameću i ostaje samo da se zanatski korektno obrade a Zdarsky je neko ko je mnogo puta dokazao da zanat itekako ima u rukama. Podzapleti u ovom serijalu bave se konkretnim pitanjima do kojih Wayne dolazi kroz svoju obuku kod različitih majstora. Na primer da li želi da pored svog tela koje je već pretvorio u oružje, da to učini i sa svojim umom. Ovo je vrlo pažljivo ispisana dilema jer se tokom celog serijala jasno pokazuje da Brucea vode emocije i da su one i njegova slabost i njegova snaga. Jedan od likova mu kaže da je jasno da on ne želi da postane tek vitez koji će štititi druge već tamni vitez, koji će u drugima izazivati i strahopoštovanje. U drugom momentu Bruce shvata da može da nauči da koristi magiju – stvarnu, pravu magiju koja bi mu dala moć o kakvoj obični ljudi mogu samo da sanjaju – ali da bi cena za to bilo napuštanje svog rada koji je do tog momenta uložio u sebe. Pri kraju sam Bruce kao da u sebi nalazi potreban balans između osobe koja ima emocije i postoji na istoj ravni kao ostali ljudi, i dakle nije nužno „najbolji u svemu“, i te neke fiktivne, praktično karikirane osobe koja u potpunosti kontroliše sopstvene emocije, koja u potpunosti može da transformiše svoju ličnost pukim naporom volje i time ima moć nad drugim ljudima ali po ceni da ne pripada više zaista ljudskoj rasi.

Ovo je sve ispripovedano kroz niz kraćih zapleta sa različitim zanimljivim likovima od kojih neke već znamo iz dosadašnjeg Betmenovog mitosa a neki su novi i dodati za potrebe aspekata ove priče. Najvažniji je svakako „Anthon“, vršnjak koga će Bruce upoznati u jednom orijentalnom manastiru i koji ima gotovo identičnu ambiciju i još veće kapacitete za učenje nego Bruce, ali mu nedostaje to ranjivo emotivno jezgro koje ovaj još ima. Je li time Anthon slabiji ili jači od Brucea? Pa, to ostaje dilema do samog kraja a strip upravo koristi kontrast između dvojice mladića da nam pomogne, zajedno sa Bruceom, da u glavnom junaku identifikujemo tu kombinaciju ledene odlučnosti, distancirane strateške metodičnosti i autentične empatične požrtvovanosti koja čini Betmena.

Ovo su uzbudljive trilerske priče sa puno akcije i Batman: The Knight je punokrvni avanturistički narativ koji ide po svetu i vodi nas iz srca pariskih umetničkih galerija, preko Rusije pa do granice između Kine i Severne Koreje, na zabačena mesta na kojima ljudi što su sebe izbrisali sa mape ljudskog postojanja čuvaju opasna znanja i dele ih samo sa odabranima.



Naravno da je moguće u ovom stripu pronaći probleme, pogotovo što on ide do predvidivog finala u kome Bruce vežba kod Ras Al ghula i pristupa njegovoj Ligi ubica, fasciniran njegovom vizijom novog sveta samo da bi na kraju u sebi našao zrelost ne samo da ovu viziju odbaci na ime njenog pomanjkanja empatije već i da joj se suprostavi – naprosto tranzicija iz OVOG Brucea Waynea u Betmena koji noću sedi na krovu zgrade i čeka da ulični krimosi nekom priprete da će ga izgaziti ako im ne da pare deluje neprirodno. Ali opet, ovaj strip ne treba čitati kao puki kanon i cementiranje hronologije Wayneovog kretanja tokom sedamnaest godina života već kao pre svega simboličko putovanje od besnog deteta do jednog od najvećih heroja na planeti. Kao takav on radi posao kako treba.

Zdarsky je tipično ekonomičan sa tekstom ali pazi da odmeri svaku reč pa su poente koje mora da napravi tekst jasne i mada povremeno i pomalo cheesy, uglavnom prihvatljivo poetične. Naravno, ovo se uklapa uz Di Giandomenicov crtež koji je razbarušen, ekspresivan, sav u ikoničkim pozama, iskrivljenim uglovima kamere, energičnim kompozicijama. Di Giandomenico je ovo crtao sa mnogo pažnje za detalj i posebnim fokusom na osvetljenju pa je ovo strip prepun senki koje, jelte, treba da imaju i simbolička značenja, ali čine njegove kadrove izuzetno dinamičnim čak i kad se na njima ne događa ništa bučno. Naravno, Plascencia ovde briljira koristeći bogatu paletu preliva i kolore koji su intenzivni a opet ne nametljivi. Ovo je strip koji je mogao da postoji i u crno-beloj tehnici ali kome kolor daje presudne prelaze u atmosferi i služi da se istaknu i one neizrečene poente.

Sve u svemu, ja sam sa Batman: The Knight prilično zadovoljan. Nisam smatrao da je ovakva priča o Bruceu Wayneu neophodna niti bi ona bila neki moj prioritet da su me pitali, ali Zdarsky i kompanija su uzeli jedan koncept koji je mogao biti samo spajanje tačkica i uspeli da mu daju smislen narativni luk i pretvore ga u studiju karaktera koja pored sve pustolovne energije i svih tih naglašeno poetski izrečenih poenti o svrhovitosti onog što Wayne radi i motivima koji ga gone napred, na kraju zaista čini da se osećamo kao da malo bolje razumemo lik Betmena. A to, mislim, posle ovoliko decenija nije mala stvar. Amazon serijal ima ovde.

[Meho Krljic]

Eh, da, OVAKO se rade sezonski događaji. Ovako se radi company crossover koji ne samo da smisleno gradi na temelju priča pričanih unazad godinama, ne samo da razume svoje likove i pritiska ih tamo gde su najtanji da bi pronašao u njima kapacitet da budu najjači, ne samo da promeni status kvo celog univerzuma na interesantan način i zaseje seme za buduće, potencialno zanimljive priče, već koji ima i meru STVARNOG emotivnog gravitasa i u čitaocu izazove i malo zapitanosti, brige, straha, refleksije, dok samog sebe propituje da li bi ON bio vredan kada bi njemu sada uzeli da sude. Pričam naravno, o ovogodišnjem Marvelovom sezonskom događaju A.X.E.: Judgment Day i još jednom praktičnom dokazu da najbolji događaji nastaju kada ih uradi scenarista koji ne samo ima puno kreativne kontrole nad materijalom nego i koji dolazi iz pomalo izmeštene pozicije. Prošli put kada smo nešto slično imali bio je to House of X/ Powers of X Jonathana Hickmana iz kojeg je izraslo sve što danas čitamo u X-Men stripovima, pa i dobar deo onog na čemu stoji A.X.E.: Judgment Day. Ovog puta, pa, dobili smo Kierona Gillena, svežeg i raspoloženog posle nekoliko godina odmaranja od superherojskog mejnstrima i uživanja u radu na uspešnim creator owned serijalima* a čiji je povratak u Marvel, kao i Hickmanov, uostalom, obeležila nova fokusiranost ali i smela ambicija da se uhvati u koštac sa nekim od najkultnijih elemenata Marvelove istorije.
*Mada ne treba zaboraviti da je ovde bilo i malo vrhunski transgresivnog superherojskog rada sa miniserijalom Peter Cannon: Thunderbolt



Konkretno, pričali smo već o serijalu Eternals i tome da je Gillenov rad (Sa Esadom Ribićem kao glavnim crtačem na ovom serijalu) posebno značajan ne samo zato što se bavi likovima i konceptima takvog titana superherojskog stripa kao što je Jack Kirby nego i zato što je Gillen imao dovoljno smelosti i spretnosti da u Kirbyjev više od četrdeset godina stari haos ideja, motiva i simbola, uvede red koji ne samo da daje smislenost komplikovanoj kosmološkoj konstrukciji što ju je Kirby iza sebe ostavio fatalno nedovršenu a mnogi vrsni scenaristi se kasnije sa njom rvali (Roy Thomas, Neil Gaiman...), nego i da je učini relevantnom za aktuelni trenutak u Marvelovoj istoriji i uveže u neka druga dešavanja, gradeći time snažan temelj za A.X.E.: Judgment Day. Konkretno, govorim o sa jedne strane Hickmanovom radu sa X-Men a sa druge o Aaronovom radu na Avengers, koji je i sam uzeo elemente Kirbyjevog mitosa o Celestialsima i sa njima uradio nešto interesantno i istorijski relevantno.

U tom smislu, A.X.E.: Judgment Day je krosover koji demonstrira pažljiv urednički rad, koordinaciju i planiranje, nešto za šta istorijski češće mogu da pohvalim DC nego Marvel čiji mnogi company crossoveri umeju da budu s-neba-pa-u-rebra događaji, „Ups, izgleda da opet imamo planetarnu krizu“, bez nekakve ozbiljne pripreme. Ovo je, da bude jasno, možda i namerno, sa ambicijom da ovakvi događaji budu dostupni i publici koja ne prati opsesivno veliki broj tekućih serijala, ali naravno da to nema smisla jer su mnogi od njih, poput recimo Empyre i sami bazirani na pola veka starim dešavanjima i motivima.

Ono što A.X.E.: Judgment Day, dakle, izdvaja od uobičajenog Marvelovog programa je sa jedne strane ta pažljiva priprema kojom se dešavanja tokom ovog krosovera nameću kao neminovni ishodi nagomilanih istorijskih protivrečnosti – čime sržna Marvelova publika dobija propisnu isplatu za dugogodišnje ulaganje vremena i novca u čitanje različitih serijala – ali sa druge Gillenova veoma jasno, veoma čisto iskristalisana centralna ideja koju i vrlo turistički nastrojeni, vrlo povremeni čitalac Marvelovih stripova može odmah da razume i da na nju ima emotivni odgovor.



Jer, da bude jasno A.X.E.: Judgment Day je u svojoj suštini jednostavno postavljeno pitanje: šta ako bi jednog dana Bog rešio da sudi svakoj osobi na planeti ponaosob i, ako većinski ishodi suđenja budu negativni, odluči da naprosto zbriše ljudsku rasu sa te, jelte, planete, kako bi moglo da se započne iz početka? I šta, jelte, ako bi ta planeta bila Zemlja u Marvelovom univerzumu 616, naseljena silnim superherojima koje poznajemo ali i sa još osam milijardi ljudi koji prolaze kroz ovo suđenje, ni krivi ni dužni ali, pokazaće se kroz suđenje, pomalo i krivi i dužni?

Ovo je onaj visoki koncept koji u principu retko viđamo u superherojskim stripovima i vezan je najpre za rad „Autora“ sa velikim početnim slovom, koji sebe vide i kao ipak umetnike u medijumu definisanom zanatom i industrijskom replikacijom. Kirby je svakako bio jedan od njih a u novije vreme su to možda Morrison, možda Hickman, pa, evo i Gillen.

Gillen je svoj rad na Eternals okončao sa dvanaestim brojem u Maju ove godine, dovodeći priču do zanimljivog novog staus kvoa. Pored uzbudljivog narativa koji se bavio Thanosovom vladavinom nacijom Eternalsa, Gillen je postavio najmanje tri ključne istine koje su sada (a onda posredno i oduvek) deo istorije Marvelovog univerzuma: 1. Zemlja je mašina za održavanje života; 2. Eternalsi su „večni“ ali svaki put kada umru i mašina ih oživi, jedan ljudski život nestane da bi se održala ravnoteža; 3. Eternalsi su samo programirani da budu neka vrsta imunosistema planete koji štiti ljude i sprečava „preterane devijacije“ u pojavljivanju novih varijeteta, a koji bi potencijalno ugrozili čitav ekosistem, dok su Deviantsi zapravo rezervoar mutacija i varijeteta koji služi za konstantno unapređivanje ljudske rase.

Ovo je jednostavan, a elegantan sistem koji se fino uklapa u ono što već „znamo“ o Marvelovom univerzumu i njegovoj istoriji, Kirbyjevim idejama daje razumljiv okvir i možda presudno, stavlja i mutante, sa njihovim „Homo Superior“ snovima u kontekst jedne mnogo duže istorije života na zemlji. Tokom A.X.E.: Judgment Day se saznaje i kolika je važnost mutantskog ostrva Krakoa za čitavu istoriju planete što je posedbno simpatična spona sa Hickmanovim X-Men.

I da bude jasno, Gillen je X-Men pisao godinama pre Hickmana pa je njegov povratak u ove stripove, sa početkom proletos u serijalu Immortal X-Men bio obeležen ne samo nadahnutim nadovezivanjem na neke od glavnih motiva Hickmanove ere već i preuzimanjem niti zapleta – ili makar karakterizacija – koje je Gillen za sobom ostavio kada je završio svoj originalni rad na Uncanny X-Men pre nekoliko godina. Da bude još više jasno, Mr. Sinister je bio lik koji je Gillena možda najviše interesovao od svih X-Men i Hickmanov rad sa ovim likom se, uostalom, vidno oslanjao baš na ono što je s njim radio Englez.

Dakle, imamo na delu jednu divnu sinergiju i uzajamno inspirisanje vrsnih autora, a glavni motiv X-Men stripova u post-Hellfire Gala i post-Inferno fazi je upravo činjenica da svet postaje svestan da su mutanti, pa, pobedili smrt.



Ovime se dobrim delom bavi i Dugganov sržni serijal X-Men, sa prvo glasinama a zatim i reakcijama vaskolike svetske javnosti na saznanje kako je istina da mutanti sada mogu da ožive posle smrti i, očekivanim zahtevima da se tajna besmrtnosti podeli sa ostatkom sveta. Duggan očigledno nema ambiciju da uvodi neku radikalno novu viziju već pažljivo razvija motive koje mu je u amanet ostavio Hickman pa tako nakon ekonomskog osnaženja mutantske nacije na ime svetske distribucije mutantskih lekova dolazi nova tenzija na ime besa ostatka sveta što mutanti sa ljudima ne dele i tajnu besmrtnosti. Gillenov Immortal X-Men se fokusira na ovu temu još više nego Dugganov serijal i on takođe predstavlja direktan uvod u A.X.E.: Judgment Day, a i sam ishod A.X.E.: Judgment Day se delimično tiče kompromisa koji mutanti prave sa ostatkom sveta na ovom planu.

No, A.X.E.: Judgment Day se može čitati i bez mnogo priprema i ako generalno znate osnovne postavke trenutnog status kvoa u Marvelu – a koje sam upravo nabrojao u prethodnih nekoliko pasusa – u ovaj narativ ući ćete bez mnogo frikcije.

Osnovni pokretač konflikta u A.X.E.: Judgment Day je zapravo politička odluka novog lidera Eternalsa, Druiga, da su mutanti pravi primer „ekscesivne devijacije“ koja ugrožava život na Zemlji i da je stoga dužnost Eternalsa da ovu devijaciju iskoreni. Na prvi pogled, ovo je samo još jedan tehnički izgovor da se krene u još jedan genocid nad mutantima ali Gillen ovo piše sa mnogo fine nijanse i u potpunosti izbegava ukus recikliranog obroka. Njegov rad već u Eternalsima, sa Thanosom – čudovišnim počiniteljem genocida na kosmičkom nivou – koji je demokratski izabran za predvodnika nacije je očigledno satirično intoniran u odnosu na događaje iz stvarnog sveta i porast „strongman“ lidera u državama sa etabliranom demokratijom, a Thanosov naslednik na ovoj poziciji, Druig je, na neki način sušta suprotnost – pritvorni birokrata bez vizije i sa isključivim motivom vezanim za samoodržanje. No, i iz skučenih umova mogu doći velike ideje jer je Druig svestan da ništa naciju ne ujedinjuje kao rat pa je napad na mutante – i saradnja sa ljudskim neprijateljima mutanata – njegov napor usmeren ka najgoroj formi državotvorstva, pogotovo u svetlu činjenice da će ljudi na Zemlji pre ili kasnije postati svesni da svaki put kada jedan Eternal vaskrsne, jedno ljudsko biće izgubi život.

Druig ovde, jasno, igra pokvarenu ali inteligentnu igru, usmeravajući ljudski gnev na mutante – „koji mogu da vaše mrtve ožive ali neće!“ – a prećutkujući mračni deo jednačine vezan za svoju naciju, no, da je ovaj strip samo hronika sukoba Eternalsa i Mutanata, sa Avengersima, jelte, „zaštitnicima Zemlje“, koji po prirodi stvari moraju da se umešaju u frku, pa to bi bio „običan“ krosover. Ali Gillen, urpkos tome što je radio sa nekim vrlo dobrim grafičkim, jelte, radnicima (glavni serijal je crtao Valerio Schiti a kolorisao Marte Gracia), nije zainteresovan za generičku šorku koliko za maštovite filozofske eksperimente pa je nategnuta, ali osvežavajuće „stripovska“ logika ovde primenjena zapravo dala u konačnici veoma interesantan sržni zaplet u kome preminuli Celestial – u čijem lešu Avengersi sada imaju svoj glavni štab – oživljava i odlučuje da sudi čitavoj planeti Zemlji.



Ovo je sa jedne strane odjek Kirbyjevih originalnih zamisli za Celestialse, a sa druge prilika da Gillen zaroni u brojne psiholške analize nekih od ključnih likova Marvelovog univerzuma. Kako svima biva individualno suđeno, tako i dobijamo neke veoma zanimljive Gillenove dekonstrukcije ikoničnih likova, kao što je Iron Man – čiji je samostalni serijal Gillen svojevremeno i uspešno pisao – ali i Kapetan Amerika koji, iznenađujuće (?) ne prolazi sud božanstva uprkos svojoj izavnredno izraženoj vrlini.

Gillen svakako najviše radi sa Eternalsima jer je A.X.E.: Judgment Day na kraju krajeva pančlajn na njegov serijal o ovoj naciji i ovde dobijamo mnogo uspešnog povezivanja sa ranim epizodama Eternalsa, ali i minuciozan psihološki rad sa nekoliko likova, pa i analizu njihovog odnosa prema božanskom. Eternalsi su, na kraju krajeva doslovno kreirani od strane Celestialsa i programirani da rade u njihovu korist i Gillen ovde, iako to do sada nije bio fokus njegovog rada u Marvelu (Aaron i Cates su autori sa mnogo izraženijim interesovanjem za teozofska pitanja), ispisuje zaista nadahnutu pripovest o Bogu koji je kadar za samorefleksiju pa i sumnju, ali i sveštenici koja je u ime onoga što bog predstavlja a ne onog što (možda?) jeste, donosi odluku koja će promeniti i samu božiju volju. Ovo je moćno i, vredi naglasiti, miljama iznad pešadijske, generičke filozofije krosovera kao što su bili King in Black ili čak Fear Itself (i sami sa raznim bogovima u svojim temeljima), sa ozbiljnom tenzijom između uobičajenog taktiziranja superheroja koji su mnogo puta do sada spasli čitav svet pa i ovde pokušavaju da iznađu način i osećaja jedne fatalne, definitivne KONAČNOSTI postojanja koje će sudija sa moćima boga naprosto izbrisati.

U tehničkom smislu, Gillen ovde pažljivo i uredno ide na pripovedanje koje mora da obuhvati veliki broj likova i veliki broj informacija a da opet ne ispusti neposrednu, ljudsku dimenziju iz priče koja se na kraju krajeva bavi suđenjem čitavom čovečanstvu i psihološkom reakcijom čovečanstva na to da zapravo postoji bog koji mu zapravo sudi u ovom trenutku. To da u Marvelovim stripovima krize koje podrazumevaju planetarnu ekstinkciju dolaze bar dvaput godišnje ovde se uspešno kompenzuje dobro odmerenim fokusom na odabrane pripadnike „običnog sveta“ koje Gillen periodično koristi da prikaže kako stvari stoje na, jelte, terenu. Iako njegov pristup – po jedna tabla koja na šest panela daje kratke apdejte za svakog od ovih likova od strane sveznajućeg naratora – deluje veoma formalistički i hladan, zapravo je ovo efektnije nego da smo dobili razrađenije podzaplete, karakterizacije i narativne lukove za svakog od njih koji bi zapravo samo bili balast već velikoj i teškoj priči a da ne bi dali važniju informaciju od ovog što Gillen plasira u telegrafskoj formi. Ovo naglašavam jer mi se čini da je dobar primer za Gillenovu spisateljsku zrelost gde on svoje omiljene prepričavačke tehnike (koje su, po mom mišljenju, pomalo opterećivale Uber) sada koristi kontrolisano, dozirano i efektno, uspevajući da malim ljudskim dramama svedenim na mikro-lukove i mikrokarakterizacije ilustruje efekte nezamislivo velike drame koja se odvija na planetarnoj razini.



Ima li ovde akcije, humora, dobre hemije među likovima, pitate sad vi, malo zabrinuti da je ovo preozbiljan i prefilozofiran strip, ali razloga za brigu nema. Gillen je već sa Eternals postigao pravilan odnos ovih elemenata i A.X.E.: Judgment Day je u onom obimu u kome ga je on pisao, a to je bio vrlo ambiciozan obim,* pružio superherojski strip koji ima i spektakl i humor i momente prijatne melodrame između svih tih masivnih, jelte, filozofskih drama. I kad smo već kod obima – Gillen je ovde, mislim, krvavo zaradio svoje pare pišući mnogo ali pišući dobro. Neće me čuditi ako posle rada na Immortal X-Men ponovo na nekoliko godina batali Marvel i bude se bavio nekim svojim stripovima.
* šest brojeva sržnog serijala, zatim jedna uvodna epizoda (A.X.E.: Eve of Judgment), jedna koda (A.X.E.: Judgment Day Omega), trobrojni miniserijal A.X.E.: Death to the Mutants, nekoliko epizoda Immortal X-Men plus one shotovi A.X.E.: Avengers, A.X.E.: Eternals, A.X.E.: Starfox i A.X.E.: X-Men

Pravilo je da ovakve stripove crtaju dobri crtači i pored pomenutog tandema na sržnom serijalu, ovde su zablistali i Francesco Mobili, Frank Martin, Daniele Di Nicuolo, Dijjo Lima, Frank William, Federico Vicentini, Dean White, Pasqual Ferry, Matt Holihgsworth, Guiu Vilanova, Andres Mossa, kao i uobičajeni letereri: Joe Sabino, Travis Lanham i Clayton Cowles.

U globalu, ovo je onako kako mislim da ovakve događaje treba raditi: sa promišljenom centralnom idejom koja rezonira i sa „normalnim“ čitaocem što nije upućen u sve detalje Marvelove istorije, ali i sa pažljivim, marljivim radom na pripremi kako bi kada do DRAME dođe i kada se PROMENE dese, to zadovoljilo i hardcore čitaoca koji samo zajeca od miline kada prepozna referencu na nešto što je Kirby nacrtao pre 45 godina. Uz iznenađujuće i veoma zadovoljavajuće grafički ujednačen identitet glavnih delova ovog stripa, moram da kažem da se nadam kako će Marvel A.X.E.: Judgment Day uzeti kao pokazni primer kako ovakve stvari ubuduće treba da se rade. No, činjenica da je Kieron Gillen jedan i da je njegovo odsustvo iz Marvela verovatno u dobroj meri doprinelo tome da je imao inspiracije i vremena da se bavi pripremom ovakvog stripa pomalo sugeriše i da A.X.E.: Judgment Day treba da gledamo kao izuzetak a ne kao buduće pravilo. No, nećemo čašu da smatramo polupraznom dok je još polupuna, pa, eto, ako sve ovo deluje kao vaša, er, čaša, er, puna do pola ali puna do pola nekog BAŠ DOBROG pića, Amazon će vam ovaj strip prodati na ovom mestu, a kolekcija stiže u Februaru.

[Meho Krljic]

U Decembru se završio petodelni miniserijal The Variants, a koji su za Marvel uradili dvoje superstarova superherojskog (super)stripa: scenaristkinja Gail Simone i crtač Phil Noto. Ovo je i svojevrsni povratak u Marvel za Gail Simone koja je tokom poslednjih par godina ugodno balansirala između rada za razne izdavače, sa sve koordinativnom ulogom koju je imala u Lion Forge. U međuvremenu je postala i neka vrsta tviter-selebritija pa je dobro videti da ipak ima vremena i za pisanje stripova. Naročito kada je u pitanju lik tako dobro prilagođen njenim interesovanjima kao što je Jessica Jones.



Već sam i ranije pisao o Jessici Jones, kako o stripovima tako i o televizijskoj seriji, i kome je potrebno podsećanje na to kako je ovaj lik nastao, kako je duboko traumatizovan i upotrebljen upravo za istraživanje procesa prevazilaženja traume, kako se menjao i iz jedne leftfield pojave vezane za „realističniju“ verziju Marvelovog univerzuma zatim preveden u Marvelov mejnstrim i postao stalni član proširenog ansambla Avengersa i porodična žena – pa taj nek klikne na gornje linkove.

Za potrebe čitanja The Variants je dovoljno da se znaju samo osnovne činjenice o Jessici Jones – da je ovo žena koja je navikla da bude samostalna i sama, da je imala ekstremno traumatičnu epizodu u kojoj je bila dugo kontrolisana od strane Purple Mana, da je veliki deo njene depresivne, anksiozne prirode vezan upravo za to iskustvo apsolutnog, sadističkog ropstva, te da je poslednjih godina porodičnu sreću našla sa Lukeom Cageom i rodila ćerku Dani, a što je samo malo unapredilo njenu generalni namrgođenu dispoziciju.

Pomalo je neobično da se ovaj miniserijal zove samo The Variants imajući u vidu da se on u potpunosti bavi Jessicom Jones – i njenim multiverzalnim varijantama – i da mada u njemu imamo priliku da vidimo likove koji su sa godinama postali deo njenog ansambla, malo i na ime Netflixovih TV serijala – Luke Cage, Danny Rand, Daredevil, Tigra, She-Hulk – ovo apsolutno i nepobitno jeste priča o Jessici Jones i jedna fokusirana, metodična eksploracija njenog karaktera. Hoću reći, Jessica Jones bi trebalo da je danas dovoljno veliki brend da bi stavljanje njenog imena u naslov stripa koji se bavi upravo njom bila najprirodnija stvar na svetu.

Na kraju krajeva, ovo je strip koji u startu usvaja uobičajeni ton stripova o Jessici Jones, dakle, naraciju iz prvog lica, protagonistkinju koja svet oko sebe posmatra sa mešavinom ranjivosti i prkosne, namrgođene agresivnosti. Prve scene se već bave njeno odlukom da prestane da pije kafu i apstinencionom krizom kroz koju zbog toga prolazi i mada je ovo, naravno, „meka“ verzija narativa o adikciji, Simone i Noto uspevaju da nam veoma ubedljivo prodaju psihološki status glavne junakinje, njenu mešavinu odlučnosti, kolebanja, samosažaljenja, prkosa, besa... Ovo jeste danas udata žena i majka maloletnog deteta, ali ovo nije „mekša“ Jessica Jones, ne sa ovako stisnutim usnama, namrštenim čelom, izgubljena u mislima u kojima samu sebe nemilosrdno kritikuje a svog muža idealizuje. Scena sa izborom karmina za venčanje na početku prve epizode uspešno sažima veliki deo karaktera Jessice Jones a da je pritom i duhovita, sa Notovim besprekornim kanalisanjem ideje da različiti karmini daju različite „ličnosti“ iako su aplicirani na isto lice. Naravno, ovo je najava zapleta koji će početi da se nazire tek na kraju te prve epizode.



No, The Variants zapravo ima dva zapleta koji se, jelte, prepliću i ideja je verovatno da se njihovi motivi skladno ili makar energično uzajamno dopune kako bi Jonesova bila u mogućnosti da spozna neke istine o sebi i pomeri se sa mesta na kome se nalazi već godinama. Ovo je, uprkos srećnom braku sa Lukeom Cageom, uprkos ćerkici koju i roditelji a i sve Avengers kolege obožavaju, mesto duboke sumnje u sebe pa i mesto depresivnosti, stalnog osećaja da su momenti sreće lažni, da će ih već sledećeg trenutka zameniti katastrofa koju očekujete, koju ste zaslužili.

Jessicina prošlost vezana za Purple Mana je, razume se, metafora za pretrpljeno nasilje i njena efektnost je uvek bila u tome da nikada nije bila previše stilizovana. Nelagoda koju uvek osećam kada se u stripovima pojave reference na ovaj stari zaplet leži upravo u tome da je u pitanju zaprao izrazito realan narativ u kome činjenica da je zlostavljač obdaren parapsihološkim moćima služi samo kao zgodna narativna prečica, ali da je osećaj zarobljenosti, zlostavljanja, stida potpuno realan, potpuno prepisan iz stvarnog života.

U ovom stripu Daredevil upoznaje Jessicu sa ženom koju će braniti na sudu a koja tvrdi da je svoju porodicu pobila pod uticajem upravo Purple Mana a koji sa njom nije bio u kontaktu poslednjih deset godina. Ova žena tvrdi da je psihopatski parapsihološki sadista ostavio u njenom umu tempiranu bombu koja se aktivirala na desetogodišnjicu njihovog rastanka i da je moguće da je on to isto uradio i sa Jessicom.

Već i sama pomisao, sama sumnja da NIKADA zaista nije postala slobodna od Purple Manovog uticaja u Jessici proizvodi strašnu anksioznost, pa i paniku, strah od same sebe i za svoju porodicu i ovo je vrlo dobro postavljena analiza procesa viktimizacije u kome žrtva ne uspeva da povrati samovlasnost godinama nakon što je trauma nominalno prošla. No, zatim ovaj strip uvodi titularne varijante i priča postaje komplikovana.



Naime, ovo je multiverzalni narativ u kome se druge varijante Jessice Jones iz paralelnih univerzuma pojavljuju u „našem“ Hell’s Kitchenu ili makar u Hell’s Kitchenu Marvelovog univerzuma 616 i „naša“ Jessica susreće verzije sebe koje su imale slične ali i notabilno različite životne puteve. Spoznaja da je ona jedina koja ima srećan brak i dete je interesantno ukazivanje na to koliko depresivnost umanjuje i „objektivnu“ sreću, a Notov dizajn drugih varijanti Jessice Jones (od kojih je jedna Kapetan Amerika u svom univerzumu, a jedna je mladoliki kvazicheerleader sa starim Jessicinm alijasom Jewel i roze kostimom) je uvek zanimljiv i odlično igra na razlike u detaljima ali i sličnosti u srži karaktera.

No, problem je što ova dva zapleta nikako ne uspevaju da se harmonično spoje. Simeoneova ovde kao da je imala ideje za dva miniserijala ali joj je uredništvo reklo da nisu sigurni da bi to prošlo i da je najbolje da ih spoji u jedan, pa je The Variants neobično nerazrađen u mnogim svojim elementima. Zaplet vezan za Purple Mana, makar, dobija jedan snažan i konkretan zaključak, sa gostovanjem Charlesa Xaviera koji pomaže Jessici da razreši neke elemente sumnji u samu sebe i negativnih emocija koje ima prema zlostavljaču. Zaplet vezan za varijante je, pak, manje razrađen i utisak je da je ovde nekoliko ideja koje je Simoneova imala na kraju ugurano u priču bez sasvim jasnog plana. Varijante jesu zanimljive, ali kada se ispostavi koja je od njih „zla“ i koji su njeni motivi za multiverzalni pokolj što ga izvodi skačući iz stvarnosti u stvarnost, ovo je neobično antiklimaktično otkriće pa je i finalna pobeda nad njom srazmerno neupečatljiva.

Ako volite ono kako crta Phl Noto, ovde ćete svakako da se nauživate. Vidi se da je crtač i kolorista imao vremena da radi na svakoj od epizoda i ovo je izuzetno uredno pripovedan strip sa stalno zanimljivim lejautom i mnogo dobrog karakternog rada. Ja nisam preveliki ljubitelj toga kako Noto koloriše svoje crteže i malo mi smeta to ravno, difuzno osvetljenje koje je njegov zaštitni znak, ali ovo je bez sumnje jedan od interesantnijih njegovih radova poslednjih godina, posebno u domenu osmišljavanja drugih varijanti protagonistkinje. Cory Petit koji je radio letering se uklopio u dinamiku Notovog pripovedanja, nudeći između ostalog notabilno „providne“ zvučne efekte.

The Variants je svakako preporučeno štivo za ljubitelje Gail Simone (u koje spadam) i Phila Notoa. Simoneova ovde daje mnogo za sebe karakteristinog sočnog dijaloga i rada sa likovima, nudeći „ženski“ senzibilitet koji ne deluje isforsirano ili veštački i mada strip nije zaista uspešan u eksploataciji oba svoja zapleta, on svakako smisleno apdejtuje status kvo za protagonistkinju i ostavlja je na psihološki interesantnom mestu. Amazon serijal prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Seven Sons, u Decembru završeni Imageov miniserijal od solidnih sedam brojeva (od kojih su neki išli na povećanom broju strana) a koji je izdavač između ostalog reklamirao kao povratak creator-owned stripovima za Jaea Leeja, i njegov prvi novi naslov još od 1994. godine. Ovo jeste malo zastrašujući vremenski period u kome se američka strip-industrija značajno izmenila u mnogo čemu, od distribucije preko značaja pridavanog naslovnim stranicama i prodaji kolekcija, pa sve do tema koje se najčešće obrađuju i dominantnih žanrova, a ovaj cenjeni ameriki crtač korejskog porekla je u toj industriji svakako u ovom periodu našao za sebe vrlo udobnu poziciju.



Hoću reći, Lee je, čini mi se, autor svestan svoje reputacije i zadovoljan da bira projekte na kojima će raditi, a koji će mu dati vremena i resursa da tu svoju reputaciju još više unapredi. Kao neko ko je reputaciju, jelte, izgradio u nekim „starim“ vremenima, Lee ima i taj luksuz da njegove originalne table i naslovne strane mogu da računaju na lepe pare kad ih stavi u prodaju i kod njega ne postoji ekonomska potreba da se ubija od posla radeći mesečne serijale. Nije da ovaj osvajač Ajznerove nagrade u poslednjih dvadesetosam godina nije radio razne stripove ali jeste činjenica da je poslednjih godina najvećim delom bio orijentisan na rad na – vrlo upečatljivim – naslovnim stranama za razne izdavače i da je ovo bio primarni način da novi čitaoci upoznaju Leejev rad.

Utoliko, povratak u serijalizovanu naraciju gde je Lee bio jedini crtač i tušer tokom sedam brojeva jeste BIG DEAL, pogotovo što se vidi da je on ovo radio bez žurbe, pažljivo promišljajući organizaciju tabli i pripovedanje, a kolore je radila odlična June Chung koja je priči sa naglašenim religioznim tonovima dala meru dramatičnog, možda i apokaliptičnog koja joj je bila potrebna. Simon Bowland je radio letering i, iskusno, nije se trudio da bude nametljiv jer je vizuelni vatromet već obezbeđen radom crtača i koloristkinje.

Crtač i koloristkinja su svakako onaj „selebriti“ deo tima koji je radio ovaj serijal jer su dvojica scenarista decidno sitnija riba. Robert Windom je prevashodno advokat i povremeno scenarista (ali za film: Stars Dell on Alabama itd.) dok je u strip-domenu do sada, pored stripa koji radi sa svojom jedanaestogodišnjom ćerkom, radio kao izvršni producent na biografskom filmu o Daveu Stevensu Drawn to Perfection a koji je režirao Kelvin Mao – drugi scenarista ovog stripa.

Ne znam ko je tačno došao na ideju za ovaj miniserijal ali gotovo mi je nezamislivo da je Jae Lee pristao da radi creator-owned strip koji su mu s neba pa u rebra ponudila dvojica srazmerno neiskusnih scenarista  pa je veoma moguće da je za njega ovo bila zanimljiv atema i da je možda imao i srž zapleta, dok su scenaristi onda to seli i razradili. U Seven Sons se bez sumnje primećuje da scenario funkcioniše na nekim nivoima bolje nego na nekim drugim i da su sam zaplet i postavka sveta u kome se sve događa nešto ubedljiviji nego prilično generička ali onda i na momente sumnjivo neuverljiva trilerska radnja koja čini najveći deo akcije u ovom stripu. U ovakvim trenucima pomislim da možda previše blatim Toma Kinga za njegove trilerski intonirane stripove poput Rorschacha jer i pored svojih nedostataka koje sam tako opširno elaborirao onomad, taj strip demonstrira ekstremno prefinjeno trilersko pripovedanje i ovde je čista impresivnost prikazanog zanata dovoljna da izgura mnogo stranica koje ćemo okrenuti sa zadovoljstvom.



U Seven Sons je zadovoljstvo garantovano crtežom i kolorom, dok je sama priča, pa, makar zanimljiva u startu. Ovo je alternativnoistorijski narativ koji se događa  velikim delom u 1998. godini što nije baš identična 1998. godini kakvu vi i ja pamtimo i vrti se oko neke vrste religijske prekretnice u istoriji čovečanstva zasnovane ne na pukom drugom dolasku božijeg sina na Zemlju, već na jednom SPEKTAKULARNOM dolasku sedam božijih sinova na Zemlju.

Seven Sons je u dobroj meri, i pored svog vrlo ozbiljnog pa i mračnog tona u velikom svom delu satiričan strip koji pokazuje kako se organizovana religija danas izmetnula u potrošačku i marketinšku aktivnost i kako nebulozna ideja o sedam devičanskih porođaja na sedam krajeva sveta može da se dobro proda ako imate dobar narativ. Ovo je velikim delom priča o uspešnom grifteru koji je još šezdesetih godina prošlog veka napisao knjigu što je predvidela da će na sedam kontinenata biti rođeno sedam božijih sinova a koji će dalje ljudsku rasu ujediniti i povesti putem prosperiteta, mira, blagostanja itd. Kao još jedan od stotina ili hiljada muljatora koji operišu na polju iskorišćavanja naivnog sveta putem religijskih prevara, ovaj bi čovek po imenu Nicolaus bio sasvim zaboravljen da se krajem sedamdesetih godina nije desilo upravo to što je predvideo. Sav bogougodan i slatkorečiv, ovaj je čovek na sebe uzeo poniznu ulogu pomaganja ovim mladim ljudima da svetu pokažu kako ga Bog nije zaboravio, i tokom naredne dve decenije izgradio pravu imperiju merčandajsa, pay-per-view televizijskog programa i drugih lukrativnih poslova. Strip se fokusira na sedmi jul 1998. godine, dvadesetprvi rođendan sedmorki, datum kada će se na neki način (i to baš u Las Vegasu) ukazati znamenje kojim se potvrđuje koji je od sedmorice sinova onaj primarni mesija, dok će mu ostali biti apostoli.



Strip nam nedvosmisleno prikazuje da je ceo Nicolausov projekat usmeren na bogaćenje, ali istovremeno, on nije PUKI grifter i efekti njegove promidžbe hrišanske vere –sada uz materijalne dokaze za neverne Tome, jelte – se osećaju na globalnom nivou. Sa jedne strane je više razumevanja i milosrđa u ophođenju a što je smanjilo broj oružanih sukoba i udeo siromašnih u zajednici, sa druge jedno razumljivo okretanje – pogotovo zapadnjačkih – država nekoj vrsti novog hrišćanskog fundamentalizma.

No, strip zapravo ne prati Nicolausa onoliko koliko prati same „sinove“ (koje od milošte mediji zovu „Isusi“ iako svaki zapravo ima svoje ime) i njihovo otkrivanje da su zapravo više deo ljudskog nego božanskog plana.

Utoliko, kada krene trilerski deo priče on je u startu interesantan jer se bavi direktnim iskustvom mladih muškaraca koji su uzgajani da budu mesije u jednom intenzivno potrošački orijentisanom društvu, ali i koji su na meti islamističkih terorista – a koji su opet sve ličnosti za sebe sa sopstvenim ambicijama, sumnjama, nedogovorenim pitanjima.

Ali kad se taj trilerski deo priče nastavi, Seven Sons se pretvori u jednu sasvim predvidivu (ne najmanje  jer je najveći deo stripa dugački flešbek), mehaničku jurnjavu u kojoj ništa ne pada ispod nekih prihvatljivih standarda ali ništa nije ni toliko zanimljivo kao sama premisa. Ovo je strip čiji likovi zaslužuju više od tanušnih i tipiziranih karakterizacija koje su dobili jer njegova premisa zaziva mnogo filozofskih i karakteroloških pitanja na koja se ovde naprosto ne odgovara. Na ovom mestu moram da primetim kako projekti poput Seven Sons nekako po definiciji prizivaju pokojni DC-jev imprint Vertigo koji je pionirski radio na davanju širokom čitateljtsvu ozbiljnih stripova sa ozbiljnim, odraslim temama, ali da je ovo i pravi primer „lažnog“ Vertigo-like rada, u kome su premisa i postavka zaista ozbiljni ali izvedba je rutinerska i nedostaje joj nadahnut filozofski rad koji su Vertigu dali Gaiman, DeMatteis, Ennis...

Crtež i kolor koje isporučuju Lee i Chungova su definitivno najveći aduti koje Seven Sons ima na svojoj strani. Lee ljude i dalje crta sa pomalo izobličenim fizionomijama ali one su uvek izražajne i emotivne – u paru sa često teatralnim prikazom figura – dok Chungova sjajno naglašava neke elemente, poput plavih očiju mladih Isusa, da u jednoj sumornoj priči sugeriše tu notu nade u spasenje i oprost. Leejeve kompozicije tabli su često veoma ambiciozne sa energičnim rasporedom i oblikom panela ali i sa snažnim radom „kamerom“ i Seven Sons je vizuelno upečatljiv do mere da uspeva da iznese samu priču i ostavi čitoaca sa možda malo i žala što ta priča nije bila dublje prorađena od strane scenarista. Ali ne i sasvim nezadovoljenog. Amazon serijal prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Archaia Press je ove upravo prošle jeseni objavio memoarski strip I'm Still Alive koga je kao scenarista potpisao italijanski pisac i publicista Roberto Saviano a nacrtao ga je Asaf Hanuka, ugledni izraelski ilustrator i strip-crtač koga najviše poznaju po autobiografskom serijalu The Realist na kom je počeo da radi 2010. godine, a koji je u međuvremenu ostvario i solidnu međunarodnu popularnost i bio preveden na više jezika. Hanuku sam ja odmereno pohvalio za rad na grafičkom romanu Pizzeria Kamikaze pre skoro dve godine, ukazujući da njegov crtež tekstu ne dodaje bogznašta kreativno ali da je pripovedanje vrlo dobro, ali moram da priznam da je sa I’m Still Alive ovaj ilustrator demonstrirao veoma maštovit program oživljavanja Savianovog teksta koji je, pa, veoma meandrirajući, reflektivan, mnogo manje usmeren na pričanje priče a mnogo više na prenošenje emocija. A te se emocije kreću između samosažaljenja, resantimana i snažne, čvrste odlučnosti. Dakle, imamo posla sa vrlo odraslim tekstom kome Hanuka daje povremeno i zabavan, razigran izgled.



Roberto Saviano je Italijan jevrejskog porekla – po majci, naravno – sin lekara i filizof po obrazovanju, ali pre svega pisac po profesiji. Iako bi možda prvi impuls bio da ovog čoveka nazovemo istraživačkim novinarem, jer je to pristup koji je najprepoznatljiviji u njegovom pisanju i, uostalom, radi se o autoru koji i danas redovno objavljuje tekstove u raznim dnevnim novinama kako u Italiji tako i globalno (računajući i teškaše kao što su Njujork Tajms ili Gardijan), već  i u ovom stripu Saviano sebe vrlo eksplicitno, čak manifestno naziva piscem i insistira da je njegov pristup materiji drugačiji od novinarskog, odnosno da se – da ga malo parafraziram – on više bavi istinom nego čijenicama. Utoliko, njegov prvi roman, Gomorrah jeste bio napisan u formi proznog dela, ali je koristio prava imena ljudi, govorio o stvarnim i dokumentovanim događajima i, kako sam autor kaže, ideja je bila da čitalac koji pročita ovaj tekst oseti da je u pitanju njegova priča. Dakle, ne puka dobro istražena, dobro ispisana reportaža.

Saviano je sa Gomorrah, koji je izašao 2006. godine postigao zapravo neočekivan uspeh, a što je svedočanstvo kako strasti koju je uložio u ovu materiju tako i njegovih spisateljskih veština. Roman je dobio mnogo književnih nagrada u Italiji, prodao milione kopija kod kuće a dalje je preveden na više od pedeset jezika i označen kao jedno od ključnih dela tzv. Nove italijanske epike, labavog novovekovog pokreta u italijanskoj književnosti. Dalji život ovog dela je podrazumevao prelazak u druge medijume, sa prvo pozorišnom predstavom po Savianovom scenariju, a kasnije i veoma uspešnim i popularnim filmom što ga je režirao Matteo Garrone (relativno nedavno sam pisao o njegovom Dogmanu, još jednoj italijanskoj priči rađenoj po stvarnim događajima), pa na kraju i televizijskom serijom rađenom po motivima romana.

Gomorrah je bio veliki uspeh za Saviana ali na neki način i uspeh za italijansko društvo, neka vrsta poziva na uzbunu, skretanje pažnje na praktično neobjavljeni rat koji traje na italijanskoj teritoriji i diktaturu koja cveta usred italijanske demokratije. Kao romansiran ali istinit, izuzetno dobro istražen prikaz rada napuljske mafije – koju znamo pod imeno Camorra – sa navedenim imenima i činovima, Gomorrah je ukazao ne samo na senzacionalne zločine i nasilje koji karakterišu organizovani kriminal već i na poslovne veze i strukture koje omogućuju ovoj organizaciji da i dalje parazitira na zajednici.



Utoliko, za razliku od drugog pisanja o mafiji – proznog ili novinarskog – koje često samim mafijašima laska jer im pravi besplatnu reklamu, Gomorrah je proizveo i merljive negativne reakcije na strani napuljskih kriminalaca i Saviano je, nakon policijske istrage koja je potvrdila da postoje uverljive naznake da se sprema njegova eliminacija, već 2006. godine stavljen pod policijsku zaštitu po ukazu samog Ministra unutrašnjih poslova da bi od 2008. godine, nakon otkrivanja novih dokaza da se planira atentat na njega, Saviano odlučio da napusti Italiju.

I'm Still Alive, dakle, nije hronika Savianovog istraživanja organizovanog kriminala u napuljskom kraju i građenja njegovog, jelte, spisateljskog uspeha već priča o onom što je bilo posle, odnosno memoarska refleksija o tome kako se Saviano nosi sa svojim uspehom i činjenicom da je poznata ličnost najpre na ime toga da Camorra želi da mu skine glavu.

Nije da Saviano posle ulaska u program policijske zaštite – koji i dalje traje – nije imao aktivan život. On je napisao još uspešnih knjiga (Zero Zero Zero iz 2013. godine, kao najpoznatija), sarađivao na pozorišnim komadima i filmovima, pisao za razne publikacije, vodio program na televiziji itd. ali I'm Still Alive preko svega ovoga prolazi prilično uzgredno i pre svega se bavi jednim teškim, mučnim osećajem izopštenosti, izolovanosti i resantimana koji prati njegov život u izolaciji i, sada, nekoj vrsti egzila.

I'm Still Alive nije strip rađen očigledno hronološkim tokom i u njemu ne samo da ima mnogo skokova između epizoda u Savianovom životu – uključujući uspomene na igranje sa malim bratom ali i prisustvovanje uličnoj mafijaškoj egzekuciji kada je bio dečak – već i skokova između klasičnog memoarskog, praktično novinarskog izlaganja koje se drži fakata i datuma, i tog meditativnijeg, simbolički bremenitijeg pripovedanja koje se ne bavi događajima i stvarima već emocijama i mislima. Savianu, na kraju krajeva, teško pada što živi praktično kao zatvorenik dok mafijaški bosovi koji mu prete žive bezbrižno i slobodno i kao jedan pripadnik malog ali odabranog kluba poznatih osoba što su zbog slobodarskog izražavanja provele decenije u nekoj vrsti udobnog, zaštitnog ali ipak zatvora – Salman Ruždi mu je i javno izrazio podršku kao sabratu u sličnom tipu nevolje – on ovde sa čitaocem deli i svoje misli o tome zašto je ono što je učinio – i i dalje čini – bilo važno i nastavlja da bude važno da se čini, kako bi društva bila zaista slobodna i mogla da žive bez straha, ali i svoje nemale frustracije životom koji naprosto nije život kakav biste ikome poželeli.



U izjavi koju je dao nakon odluke da napusti Italiju i preseli se u SAD Saviano je vrlo koncizno rekao i „Jebeš uspeh. Želim život. To je to. Želim da imam kuću. Da se zaljubim, pijem pivo u javnosti, odem u knjižaru i odaberem knjigu na osnovu onog što piše na koricama“ a I'm Still Alive je na neki način dugačak uzdah frustracije što ovo ne samo da ne može da ima već i što veliki broj ljudi koji ga nikada nisu upoznali smatra da to nije ni zaslužio.

Utoliko, I'm Still Alive, kao memoarski zapis čoveka koji je i silom prilika dosta aktivan na društvenim mrežama pokazuje i zastrašujuće načine na koje danas javnost percipira ljude koji su nešto za nju učinili a da je ništa nisu pitali, vođeni samo etičkim načelima i verom da ljudi treba da se žrtvuju za svoju zajednicu čak i kada ta zajednica toga nije svesna niti bi ona sama to učinila zauzvrat. Saviano u ovom strpu prikazuje i to koliko brzo ljudi globalno gube interesovanje za slučajeve poput njegovog ali i koliko su skloni da ga kritikuju pa i napadaju za navodni raskošni život koji vodi na teret tuđih para.

Nije to veselo štivo, ali Hanukin crtež i kolor su izvrsni i dalju nečemu što je mogal biti vrlo suva i self-indulgentna priča o stalnoj frustraciji i depresivnim meditacijama koje se ponavljaju dan za danom godinu za godinom jednu dinamičnost, pa i lepršavost koja u mnogome elementima humora i jakih, upečatljivih kreativnih rešenja oživljava pripovedanje i daje tonu pričanja nijanse. Hanuka odlično radi sa kolorom i ima sjajan osećaj za to kako da spoji simbolizam sa dokumentarizmom pa je I'm Still Alive vizuelno upečatljiv i čak i zabavan narativ sa kao i uvek odličnim leteringom Derrona Bennetta u američkom izdanju.

Uprkos sasvim razumljivo samosažaljivoj atmosferi, I'm Still Alive je na kraju i narativ o prkosu upućen između ostalog – a što naslov sugeriše – i onima zbog kojih se autor mora kriti. Ali možda bitnije, ovo je strip koji se obraća nama, običnim, ljudima koji možda nikada ni nećemo biti u poziciji da podnesemo žrtvu kakvu je Saviano podneo i poziva nas, kako to jednom reče Kapetan Amerika kroz pero Darka Macana da, ako već ne možemo da odaberemo da budemo heroji, makar odaberemo da ne budemo ološ. Pa pročitajte ovo, valjaće vam. Evo ga na Amazonu.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Chivalry, kratki, slatki grafički roman, ali zaista više jednu grafičku pripovetku koju je po kratkoj priči Neila Gaimana adaptirala i nacrtala njegova dugogodišnja strip-saradnica, slavna američka crtačica i generalna autorka stripova Colleen Doran. Ovo je rad izašao proletos za američki Dark Horse, iako je priča po kojoj je strip nastao napisana davno, davno, još 1988. godine, u vreme kada je Neil Gaiman još uvek bio britanski novinar i publicista i tek pravio prve korake u svojoj proznoj karijeri i karijeri strip-scenariste. Doranova veli da je još tada u jedan ujutro dobijala Gaimanove faksove sa novim pričama koje samo što je napisao i da joj se Chivalry toliko dopala da ju je od toga „zabolelo srce“. Ideja da od nje napravi strip krenula je još u to vreme ali je, eto, prošlo više od tri decenije pre nego što se ovaj projekat i ostvario.

 

Naravno, Doranova nije u međuvremenu sedela skrštenih ruku. U pitanju je sasvim izvesno najpoznatija žena među američkim strip-crtačima, barem što se tiče mejnstrim radova, neko ko je svoje smene odradio i u superherojskim rovovima (Wonder Woman, Legion of Superheroes, Spider-man, Power Pack, Teen Titans...), ali i ko je veliki deo svoje karijere radio drugačije projekte. Doranova je radila za Vertigo i sarađivala sa kremom scenarističke scene (Alan Moore, Warren Ellis, J. Michael Straczynski...) a sa Neilom Gaimanom je decenijski prijatelj i pouzdani saradnik koji je radio i na Sandmanu i Luciferu, ali su joj možda najviše slave donele adaptacije njegovih proznih uradaka. Troll Bridge (o kome sam pre više od pola decenije pisao na ovom mestu) je bio veliki uspeh sa ulaskom na Njujork Tajmsovu listu bestselera, a Snow, Glass, Apples joj je doneo nagradu Bram Stoker, nagradu Ringo kao i Ajznerovu nagradu.

S tim na umu, adaptacija Chivalry – priče koju možete slobodno pročitati ili preslušati ovde – je svakako bila prirodan naredni izbor za autorku, kako na ime relativne opskurnosti originalnog materijala, tako i na ime tih ljupkih emocija utkanih u narativ. Naravno, kako ovaj prikaz objavljujem u vreme praznika kada su nam svima na umu dobrota, ljubaznost, pokloni i predusretljivost, tako je i Chivalry ciljano odabran da vam dodatno unapredi raspoloženje i uklopi se u slavljeničku atmosferu.

Zašto Doranova nije mogla ovaj strip da napravi i objavi ranije? Na kraju krajeva, Gaiman i ona su dobri prijatelji i originalni materijal je sa svojim kratkim, konciznim tekstom idealan predložak za strip što ne zahteva previše razmišljanja o logistici u kreiranju likova, dizajniranju okruženja i pripovedanju. Ispostavlja se, kako nam autorka navodi u pogovoru, da su prava na adaptaciju priče vrlo davno bila otkupljena od strane (neimenovanog) holivudskog producenta koji, eto, decenijama sa njima ništa nije uradio ali je uspešno sprečio druge da išta urade sa tekstom. A tačno mogu da zamislim film snimljen devedesetih po ovom predlošku!

 

Kada su konačno prava postala ponovo dostupna, krenuli su problemi sa pandemijom a i Doranova kaže da je tolike godine razmišljala o ovom projektu i crtala skice, birala dizajn i kreirala fan-fiction verziju baziranu na originalnom narativu da je na kraju počela da se plaši da je odlutala predaleko od Gaimanovog originala. No, kada se u predprodukciju ušlo, pojavile su se tu druge barijere, uglavnom vezane za uistinu visoke ambicije koje je Doranova imala. Originalna ideja je bila da se svaka stranica ovog stripa uradi u tehnici iluminacije (odnosno iluminiranog rukopisa) a koju mi ovde zovemo i živopisanjem. Ova srednjevekovna tehnika podrazumevane samo ručno, kitnjasto ukrašavanje teksta sa sve korišćenjem živih boja, neretko i samog zlata koje je nanošeno u prahi ili listićima. Doranova je u jednom trenutku želela i sama da koristi zlato ali ju je urednik uspešno odvratio od ovoga ukazujući da zlato u daljoj štampi ispada smeđe i nema onaj odsjaj koji su iluminatori postizali na svojim radovima. Sve u svemu, nakon shvatanja da bi joj bilo potrebno između tri i pet godina i BRDO para da projekat uradi onako kako ga je originalno zamislila, na kraju se odlučila za nešto skromniju ali i dalje vrlo raskošnu varijantu u kojoj je korišćeno dosta referenci na živopisanje a kao glavna inspiracija poslužio je iluminator iz devetnaestog veka, Alberto Sangorski i njegov živopisani rukopis za Tennysonovu poemu Morte d'Arthur. I inače opseduta mitologijom vezanom za Kralja Artura i vitezove okruglog stola, Doranova je ovde našla nekakav idealni presek mnogih svojih interesovanja.

Koliko je Doranova bila posvećena svedoči i to da kaže da su na prethodnim Gaimanovim adaptacijama ona i Neil jedva razmenili po koju reč tokom produkcije dok ga je za ovu priliku ona terala da joj da duboka i lična tumačenja svog teksta kako bi živopisanje bilo vernije njegovoj originalnoj emociji. Takođe, u normalnim okolnostima bi Amerikanka sela na avion i došla u Englesku da fotografiše lokalitete koje će kasnije crtati ali pošto se ovo dešavalo tokom perioda žestokog COVID-a tako se autorka morala osloniti na internet-pretrage. No, kad je neko opsednut narativom decenijama onda se taj i potrudi pa je tako Doranova između ostalog našla i pravu adresu kuće u kojoj se najveći deo priče događa, a koju je Gaiman odavno, kao i svaki normalan čovek, zaboravio. Na kraju je kao model za gospođu Whitaker – protagonistkinju priče – poslužila Colleenina majka, kao predložak za njenog pokojnog muža je uzet Colleenen otac a i sama autorka se u priči pojavljuje kao Marie, devojka koja radi u lokalnom čeriti šopu u kome gospođa Whitaker, ni ne znajući šta će joj se sve dogoditi, za sitne pare kupuje Sveti gral.



Iako nominalno hrišćanska svetinja, Sveti gral je pre svega vezan za arturijansku literaturu i mitologiju i služi kao simbol oko koga su se okupili vitezovi Okruglog stola i on, čak, u svojim prvim pojavljivanjima (u narativu sa kraja dvanaestog veka koji se bavi vitezom Persevalom) ni nema hrišćansku konotaciju, da bi ona bila dodata koju godinu kasnije. U priči koju je Gaiman napisao vitez Galahad je taj koji se pojavljuje na pragu doma postarije domaćice što je svetinju kupila budzašto u neuglednoj prodavnici i stavila na kamin zajedno sa mnogim drugim sitnicama koje tamo drži.

Gaimanov tekst je, onako kako se to od njega očekuje, razoružavajuće dobronameran, ne samo u karakterizacijama likova koji svi imaju dobro srce i plemenite duše, već i u samom jeziku. Najveći deo ovog narativa ne događa se ništa dramatično, čak i ništa specijalno i čitalac prati dnevne rutine gospođe Whitaker koje su jednostavne i ni po čemu posebne ali Gaimanovo uživanje u opisima njenih radnji, pa čak i u samomu izboru reči (na primer džigerica koju gospođa sprema za jedan od svojih obroka) priči daje svojevrsnu toplinu i intimnost što onda služe kao izvrsna protivteža mitološkim dramama koje u nju unosi inače vrlo lepo vaspitani kavaljer Galahad. Naravno, finale priče je neizmerno ljupko a onda i tužno na jedan istovremeno sladak način i Gaiman ovde postiže onaj, jelte, spisateljski sveti gral (!!!), da bez objašnjavanja i prepričavanja daje čitaocu upečatljivu filozofsku poentu o kojoj vredi razmišljati još dugo nakon što zaklopite knjigu, strip, ili ugasite telefon.

Naravno, Doranova onda ilustruje jednu priču u kojoj se malo toga ZAISTA događa i u kojoj je pravi „sadržaj“ taj unutrašnji život likova koji su, pak, isuviše lepo vaspitani pa i isuviše engleski zakopčani da bi ga ikako ospoljavali i njime opterećivali druge. Naravno da njoj to besprekorno polazi za rukom a rad u estetici živopisanja omogućuje joj da prenaglasi neke elemente onako kako nekakav naturalističkiji crtež naprosto ne bi trpeo, dajući jednoj pripovesti sklopljenoj od malih, tihih, skoro potpuno banalnih epizoda mitološku snagu. Intenzitet karaktera ostarele engleske udovice koja uz vrlo malo reči i sa vrlo uzdržanim emitovanjem emocija uspostavlja etalon plemenitosti što nadmašuje čak i arturijanske legende u ogromnoj meri dolazi na ime toga kako Doranova sa ogromnom ljubavlju crta protagonistkinju i brojne detalje njenog ličnog, intimnog okruženja, dajući svemu život koji značajno nadilazi legendu po upečatljivosti.

Chivalry nije  VELIKI narativ. On nije kompleksan, naprotiv, on se oslanja na jednostavnu, pravilnu strukturu pripovedanja i čak i u ovoj crtanoj formi Doranova ne prenaglašava živopisanje kao pristup, čuvajući iluminacije za posebne table koje predstavljaju krešenda u priči. Ali Chivalry je narativ sa dubinom i snažnim emotivnim srcem koje u njemu bije jako i posle skoro tri i po decenije. Nikada nije kasno da se od dobre priče napravi dobar strip, a Chivalry, putem Dark Horseovog sajta možete uzeti ovde ili, na Amazonu, ovde.

[Meho Krljic]

„Nekim ljudima priroda stvarno podari višak talenta, ali i istrajnosti, radne discipline, fokusiranosti i generalno odgovornog odnosa ka svom stvaralaštvu“, prolazilo mi je kroz glavu dok sam čitao grafički roman Organisms from an Ancient Cosmos izašao za Dark Horse protekle jeseni, „a nama ostalima uvali pajser. KAKO JE TO FER?“



Možda nije fer, naravno, ali možda je S. Craig Zahler naprosto tvrdoglaviji od nas ostalih i naprosto svoje kapacitete koristi sa više odlučnosti, odbacujući nevažno u svom životu, ne osvrćući se na sumnje i kolebanja i idući napred sve dok ne ostvari cilj. I ide mu, jebiga, mnogo dobro. Zahlera najšire narodne mase poznaju kao režisera i scenaristu tri zapažena filma iz prethodne decenije (Bone Tomahawk, Brawl in Cell Block 99 i, naravno, Dragged Across Concrete u kome pored nekih Zahleru dragih drugopozivaca igra i Mel Gibson) obeležena brutalnošću koja uglavnom više ne postoji u mejnstrim Holivudu, a metal publika ga zna kao bubnjara i pevača doom metal dvojca Realmbuilder sa kojim je snimio tri albuma i bubnjara blek metal sastava Charnel Valley sa kojima je isto snimio nekoliko ploča. Zahler je, naravno, bio i koautor muzike za svoje filmove, ali je on takođe i – pisac. Njegov prvi roman, A Congregation of Jackals, gritty vestern pripovest, bio je nominovan za nagradu Spur koju dodeljuje udruženje pisaca vesterna Amerike, a i taj i naredni romani su mu podobijali odlične kritike i generalno dobro prošli. No, ako je verovati samom Zahleru, njegova prva autorska pasija bilo je baš crtanje pa je 2019. godine seo i napravio svoj prvi komercijalni strip, Forbidden Surgeries of the Hideous Dr. Divinus koji je izašao 2021. godine za Floating World Comics. No, njegov drugi strip, onaj o kome danas pričamo, krenuo je da nastaje kada su krenula pandemijska zaključavanja a završen je nakon što je autor primio prvu dozu vakcine. I mada se u ovoj priči ne govori ni na kakav direktan način o pandemiji, skoro je nemoguće ne primetiti da je ova globalna kriza uticala na njen narativ i, možda više od svega, njenu atmosferu.

Organisms from an Ancient Cosmos je objavio Dark Horse koji je u prošloj godini naprosto eksplodirao publikujući impresivnu količinu autorskih stripova, često spakovanih u one-and-done grafičke romane bez prethodne serijalizacije, na taj način se pozicionirajući ispred drugih sličnih izdavača poput Imagea ili BOOM! Studios, makar za ovu sezonu i makar u mom srcu. Organisms from an Ancient Cosmos je idealan primer za tako nešto jer je u pitanju projekat koji ni po kojem zamislivom kriterijumu ne spada u američki strip-mejnstrim i kada uzmete da ga prelistate rekli biste da je u pitanju poluamaterski rad koji u najboljem slučaju ima kapacitet da dobaci do fanzinske publikacije. Zahler je svakako izgrađen crtač ali izgrađen onako kako je izgrađen talentovani dvanaestogodišnjak. Veoma je teško zamislivo da će nakon uspeha ovog grafičkog romana krenuti da mu stižu ponude od Marvela ili DC-ja da preuzme neki od njihovih tentpole serijala, ali to svakako nije ni poenta. Zahlerov crtež je optimalno prilagođen priči koju on želi da ispriča i kao i mnogi drugi autori iz polja nezavisnog stripa pre njega on je mnogo više zainteresovan za plasiranje karaktera nego za veristički, „lepi“ crtački izraz.

No, ovo je utoliko impresivniji strip jer uprkos Zahlerovom jednostavnom, pa čak na momente i primitivnom crtežu, čitalac dobija ne samo ozbiljnu ljudsku dramu u ruke, koja će ga potresti, dirnuti i uplašiti u isto vreme, već i spektakularnu, kinematsku naučnofantastičnu priču kakve danas, reklo bi se, susrećemo na svakom koraku ali koje vrlo retko imaju takav impakt kakav ima Organisms from an Ancient Cosmos. Ovo je, drugim rečima, old school naučnofantastična drama ispunjena začudnošću i strahom od nepoznatog, ali i istraživačkom ljubopitljivošću koja čoveka odvajkada tera da istražuje granice poznatog i, po cenu da nestane, konvertuje ono što je iza tih granica, dakle, nepoznato, u, jelte, poznato. Utoliko, ovo je meni bio jedan od najmemorabilnijih stripova koje sam pročitao prošle godine.



Organisms from an Ancient Cosmos se, naravno, nadovezuje na dugačku tradiciju naučnofantastičnih priča o prvom kontaktu između ljudi i vanzemaljaca ali i o vanzemaljskim invazijama na Zemlju. I jedan od najboljih njegovih elemenata odnosi se na to sa koliko čistote i izvorne energije uzbuđenja on to prenosi čitaocu. Wellsov Rat svetova je već duže od stodvadeset godina predložak koji inspiriše ovakve narative ali, naravno, za čitav jedan vek dobili smo mnogo varijacija i mutacija originalne premise pa se publika generalno i navikla na takve priče i kada se pojavi neka nova, publika će u njoj tražiti pre svega detaljčiće u kojima se vidi nadgradnja u odnosu na ono što je bilo ranije. No, Organisms from an Ancient Cosmos je uspešan upravo po tome što resetuje ovu matricu i deluje kao SVEŽ i nepotrošen, tajanstven i uzbudljiv narativ o prvom kontaktu sa, reklo bi se, neprijateljski nastrojenim tuđinima vanzemaljskog porekla.

Za potrebe ovog trika Zahler koristi mnoge naučnofantastične trope, od pripovedanja kroz prikaz „situation room“ drama u vojnim komandama velikih svetskih sila, preko isečaka paničnih televizijskih priloga o nepoznatom objektu koji se ustoličio usred okeana, pa do fokusiranja na nekoliko individualnih likova koji se na početku ne poznaju i ne pripadaju ni približnim socijalnim krugovima, ali genijalnost njegovog pristupa je u tome koliko on izbegava danas već podrazumevani žanrovski pristup ovim temama. U Organisms from an Ancient Cosmos nema NI TRUNKE „televizijskog“ pripovedanja, i to ne mislim samo zato što je crtež tako grub i jednostavan, već najpre jer Zahler nema ni volju ni ambiciju da svoje likove prikazuje sa viškom karakterizacije i socijalnog konteksta. Njegov fokus je laserski precizan i mada likovi imaju i karakterizacije i jasno su pozicionirani unutar svojih socijalnih konteksta, ovo se sve postiže sa svega nekoliko pokreta četkicom, jednostavnih izraza lica, svega nekoliko dijaloških replika ili titlova iz pozicije sveznajućeg naratora i čitalac dobija sve što je potrebno da zna o svakom od likova, a da se furiozni tempo pripovedanja ni u jednom trenutku ne usporava.

Ovo, dalje, doprinosi tom moćnom osećaju da pratimo naučnofantastični triler u kome su ulozi jako visoki, u kome su sudbine likova ali i cele planete stalno na kocki i odvijanje narativa prati stalna tenzija i kompulzivna potreba da čitate dalje i otkrijete tajne zajedno sa likovima.

I Zahler ne razočarava. Iako kao i svaka slična (dobra) pripovest i Organisms from an Ancient Cosmos do kraja ostavlja neke stvari nedorečene i neobjašnjene, on apsolutno isporučuje ono što je neophodno da čitalac ne samo „shvati“ priču već i da zajedno sa likovima, iskusi taj osećaj trijumfa na kraju. Jer, od „proste“ priče o invaziji tuđina na Zemlju, Organisms from an Ancient Cosmos se pretvara u ambicioznu priču o tome kako jedan od najbogatijih ljudi na svetu, podstaknut traumom koju je iskusio u periodu tuđinske invazije (i tokom koje je i sam napravio neke loše stvari), finansira privatni program svemirskog istraživanja, regrutujući stručnjake sa raznih strana sveta, a u želji da se pronađu vanzemaljci koji su posetili Zemlju i utvrdi koliku pretnju oni zaista predstavljaju.



I ovo je, posebno kada ga čitate krajem 2022. godine, u kontekstu Muskovog meltdauna vezanog za upravljanje Tviterom, jedna pomalo i utopijska priča o bogatašu sa savešću koji ZAISTA sebe uspeva da percipira kao ljudsko biće ravno drugima, ali i koji na raspolaganju ima kapacitete da uradi mnogo više od drugih, na polzu čitavog čovečanstva. Glavni junak ovog stripa prolazi kroz neka teška iskušenja i iz njih izlazi na kraju kao bolja osoba, ali njegova humanost, njegova nepokolebljiva ljudskost je, jasno je to, tu od prvog momenta i samo joj je bio potreban okidač da se ispolji.

I, dobro, narativ o dobronamernom bogatašu koji stavlja svoj novac u službu cele planete je svakako u ovom momentu utopijski narativ, ali Zahler nam ga savršeno prodaje, formatirajući svog (anti)heroja kao osobu sa nedostacima ali osobu koja istinski, autentično želi da bude dobra. Okružen naučnicima koji o svakoj bitnoj temi znaju mnogo više od njega, on je spreman ne samo da ih sluša već i da ih pusti da vode projekat, samo ga pažljivo ohrabrujući iz pozadine, a zapošljavanje uličnog haslera sa kojim se upoznao u zatvoru kako bi ovaj – stručan ni za šta ali prirodno inteligentan – predlagao rešenja kojih se formalno obučeni naučnici ne bi setili je ne samo refleksija njegove zaista proživljene humanosti već i prihvatanja da egzotični problemi ne mogu biti rešavani uobičajenim metodima.

U svojoj poslednjoj trećini Organisms from an Ancient Cosmos dobija jednu uistinu impresivnu widescreen formu sa hardcore naučnom fantastikom koja podrazumeva ne samo odlazak u svemir već i granične kosmološke teorije o multiverzumima koji rotiraju oko zajedničkog središta, ali Zahler i ovde uspeva da zadrži svoj fokus i ne izgubi se u širini vizije. Baš poput svog glavnog junaka koji je usredsređen na misiju i ne gubi iz vida šta želi da uradi čak i suočen sa potpuno neshvatljivim prizorima u jednom, kako i ime stripa govori, drevnom univerzumu, tako i autor svoju priču pažljivo i stručno deli na probavljive epizode i set-pisove koji čitaoca drže emotivno investiranog i dovode do moćnog finala u kome mnogo toga ostaje nepoznato i neobjašnjeno ali je uspeh misije neosporan.

Organisms from an Ancient Cosmos zaista uspeva da podseti na neke druge narative iz domena naučne fantastike koji su istorijski pokazali da fokus na ljude i njihovu volju za preživljavanjem uspeva da proda i suludo egzotične premise – na pamet mi pada argentinski Eternaut koji sa ovim stripom donekle deli premisu o „ozbiljnoj“ obradi vanzemaljske invazije i fokusu na ljude, mada su u pitanju naravno vrlo različiti narativi.

Naravno, ne najmanje u grafičkom smislu jer Zahlerov crtež definitivno ne može da se opiše kao veristički i ovo je jedan sirov, neposredan, praktično dečiji stil sa jedostavnim karakterizacijama, često krutim, neprirodnim anatomijama i iskrivljenim perpektivama. No, Zahler vrlo dobro zna šta radi, dajući svom stripu čitljivost i pristupačnost koja na kraju potpuno trijumfuje i uspeva da nam prenese taj dah strave ali i trijumfa ljudske volje nad nepoznatim.

Organisms from an Ancient Cosmos je na kraju jedan insprišući, utopijski rad koji je, kako rekosmo, nastakao tokom najtežih dana pandemijskih restrikcija i uspeo da se vine iznad straha i teskobe da podseti na kapacitet ljudske rase da se otrgne malodušnosti, sumnjama i kolebanju i da pobedi. To da Zahler koristi oprobane trope žanrovske literature ali im kroz svoj sirovi, neposredni pristup daje novu svežinu je stvar koju treba prepoznati pa i dobro proučiti ako i sami sanjate o kreiranju žanrovskih radova sličnog profila. Organisms from an Ancient Cosmos je dokaz da vam za veličanstvenost zaista ne treba više od olovke, tuša i papira. Dark Horse strip prodaje ovde, a Amazon ovde.

[Meho Krljic]

Imageov serijal započet prošle godine, A Town Called Terror je sjajan, praktično udžbenički primer kako prisustvo visokoprofilnog talenta na projektu ne garantuje vrhunske rezultate, pa, čak, jelte, ni osnovnu pristojnost tih rezultata. Zapravo, ovaj strip, koji je počeo da izlazi u Aprilu i do Septembra uredno naređao šest brojeva, zaokružujući na neki način prvi narativni luk i praveći pauzu pre nego što krene drugi, pokazuje toliko neslaganje između dve svoje osnovne komponente – scenarija i crteža – da je meni sada veoma intrigantno koliko je tu ko investiran, koliko je ko frustriran i da li Image Comics zasta misli da je ovaj pristup – bez urednika i bez mešanja u autorski rad – idealan. Opet, da se razumemo, Image to tako uvek radi ali A Town Called Terror je projekat na kome neviđeni vizuelni vatromet odlazi u nebo bez ikakvog efekta i prosto je teško prihvatiti da ovo potpisuje jedna od najvećih scenarističkih vedeta horora u severnoameričkom stripu u poslednjih par decenija.



Naime, A Town Called Terror su kreirali Steve Niles i Szymon Kudranski uz podršku na leteringu od strane Scotta O. Browna i Marshalla Dillona, i ovde se svakako radi o jednoj A reprezentaciji. Steve Niles je, na kraju krajeva jedan od retkih severnoameričkih strip-scenarista koji su usredsređeni na horor a da nije u pitanju pisanje za male i opskurne izdavače. Niles je praktično od početka svoje strip-karijere devedesetih godina prošlog veka bio zainteresovan baš za horor, radeći prvo za Eclipse Comics a pišući i sopstvene naslove koji su bili horor-orijentisani. Čak i kada je tezgario za Image onog vremena to je bilo na Spawn a kasnije na Hellspawn, čuvajući meru horor interesovanja i u najamničkom radu. Njegov veliki prodor je bio 30 Days of Night, scenario koji je Niles prvo bio namenio za film ali koji je Holivud ignorisao dok na kraju nijenastao hit-strip za IDW. Iako se nije predobro prodavao – uprkos crtežu Bena Templesmitha koji je čak pristao da prvi broj uradi besplatno jer mu se projekat dopadao – 30 Days of Night je bio dovoljno jak da na kraju 2007. godine zaista izraste i u film i to u produkciji Sama Raimija i Roberta Taperta, koje znamo po Evil Dead franšizi i generalno se pamti kao jedan od najkarakternijih horor-strip serijala rađenih u ovom stoleću.

Nles je dalje radio za razne izdavače, sarađujući i sa velikim majstorima kao što je bio Richard Corben (na stripu Bigfoot) a čak i kada je radio za superherojski mejnstrim, to su bili mahom hororu okrenuti naslovi, poput, recimo Simon Dark za DC (pa čak i Gotham After Midnight koji je u suštini bio maksi serijal o Betmenu). Radi se o čoveku koji je konzistentno i posvećeno okrenut hororu i čim sam video njegovo ime na naslovnoj strani prvog broja A Town Called Terror obratio sam pažnju. Niles u poslednje vreme stripove radi tek retko i pažljivo bira šta će mu biti sledeći projekat. Zapravo, pre ovog serijala poslednji strip mu je bio Lonesome Days, Savage Nights, iz 2020. godine, priča o vukodlacima pisana u tandemu sa njujorškim piscem Salvatoreom Simeoneom – kome je ovo bio prvi rad u stripu – a koju je nacrtao – baš Szymon Kudranski.

Kudranskog sam već hvalio, ali vredi ponoviti, ovo je, kako se uvek naglašava, prvi Poljak koji konzistentno i godinama radi u američkm superherojskom mejnstrimu. Kudranskog je, da se razumemo, „probio“ baš Niles, koji je video njegov portfolio i ponudio mu tezgicu na 30 Days of Night a onda je krenula lavina projekata. Iako je radio i mnogo klasičnije superherojštine i Poljak više naginje hororu pa je radio i Zombie Cop i Spawna a u Betmenovom univerzumu radio je stvari poput Faces of Death ili Penguin: Pain and Prejudice. U Marvelu su ga stavljali na serijale poput Punisher ili Fallen Angels gde je radio sa vrlo dobrim scenaristima a u DC-ju je crtao i Green Lantern, i mada vrlo kadar da radi „normalan“ superherojski mejnstrim, Kudranski ima naglašeno atmosferičan, realističan a opet intenzivno „slikarski“ stil pa su horor-stripovi njegova jaka strana bez ikakve sumnje.



I Kudranski na ovom serijalu, da ne bude zabune, rastura. A Town Called Terror je priča koja se događa u skrivenom američkom gradiću, koji se, ne lažu vas, doslovno zove Terror, a koji „smalltown horror“ tematiku izdiže na n-tu potenciju, jer je u pitanju mesto za koje normalni ljudi ne znaju, koje je puno vukodlaka, vampira, kojekakvih zombija, a koje predvodi, ili makar kojim željeznom rukom vlada uber-zao, sadistički  nastrojen uber-vampir.

Na nesreću našeg glavnog junaka, Henryja Westa, naizgled običnog mladog čoveka zaljubljenog u svoju mladu ženu negde u nekom od obližnjih gradića, taj uber-vampir je njegov otac i Henry će biti nasilno iščupan iz svog normalnog života i dovučen natrag u Terror iz koga je otišao čim je smogao snage da to učini, na poklonjenje ocu i sa zahtevom da mu pomogne da reši problem nestale majke.

Zaplet ovog stripa svakako ima zdrave ideje u osnovi, i, uostalom, horor-žanr je svakako idealan za ispitivanje odnosa između patrijarhalno nastrojenih očeva i sinova koji žele da imaju život manje zasnovan na ekstremnim demonstracijama moći i zahtevima za poslušnošću. Kad se još otkrije da majka nije nestala tek-tako i da u pozadini svega postoji neka vrsta zavere u koji je Henry ušetao čista srca i sa najboljim namerama, reklo bi se da su svi potrebni sastojci tu...

...osim što je Nilesov scenario nešto najgore štosam pročitao u američkom mejnstrim-stripu poslednjih XXX meseci. Ovo, nažalost deluje ne samo kao da je Niles priču smišljao usput, kako je koja epizoda dolazila na red, već i da tu nije imao dovoljno ideja i da su scenaristička uputstva Kudranskom mogla da za svaku epizodu stanu na jednu stranu kucanog teksta a da je onda crtač morao da se dobrano oznoji smišljajući način kako da popuni dvadeset i kusur tabli radnje.

A Town Called Terror je naprosto ekstremno dekomprimovan strip u kome radnje JEDVA ima za jednu epizodu regularne dužine. Razvučen na šest brojeva ovaj prvi narativni luk je bolno, izluđujuće tanak, prepun besmisleno produženih scena u kojima gledamo detalje neke radnje raščlanjene na sekunde, ali i dugačkih, plitkih dijaloga u kojima čak i nema puno teksta već svaka kratka replika kao da dobija sopstveni panel.

Rezultat ovakvog pripovedanja je da čitalac, suočen sa vrlo malo supstance razvučene preko besmisleno mnogo strana ne može čak da bude ni siguran šta je u ovom stripu važno a šta ne. Niles kao da malo piše body horror, pa malo visokotehnološki triler, pa onda skrene u šloki horor koji kao da omažira međuratni opus Toda Browninga, pa onda dobijamo dark fantasy akciju sa transformacijama i ekstremnim nasiljem... A Town Called Terror, dakle, ne zna tačno ni kog je (pod)žanra pored toga što je spor, razvučen i prepun besmislenih podzapleta sa likovima koji deluju kao da bi trebalo da su nam važni ali su im dijalozi toliko tanki i razvučeni da u njih ne uspeva da stane gotovo ni malo karakterizacije. Primera radi, Henryjeva žena, koja pokušava da shvati šta se desilo njenom mužu, ima nepristojno predugačke scene u kojima poziva policiju, ostvaruje nekakav kontakt sa detektivom iz obižnje stanice, pa njih dvoje tu nešto imaju teorije pa svako istražuje za sebe, a što je sve bespotrebno jer čitalac apsolutno zna gde je Henry i šta mu se dešava pa ekstremno tanki, beskorisni sporedni likovi koji se bave potragom za njim samo iritiraju.



Da je Kudranski od ovakvog predloška uspeo da napravi iole čitljiv strip je svedočanstvo ne samo Poljakovog talenta već i ekstremne posvećenosti. Jer, A Town Called Terror je u grafičkom smislu nikada manje nego impresivna ponuda. Kudranski ovde kreira superiornu atmosferu svojim filmskim kadriranjem, osećajem za detalj, te korišćenjem vrlo svedenog ali ekstremno snažnog kolorita, a likovi su mu, mada je sve u mraku i retko se lepo vide, mračni, preteći, upečatljivi. Poljak sebe definitivno ovde nije štedeo, radeći kombinovanim tehnikama i žestoko digitalno procesujući crtež pa A Town Called Terror zaista zaziva oko čitaoca da se šeta po stranici bez žurbe i uživa u fantastičnom efektu dugog sočiva na jednom mestu ili u pažljivo izdetaljisanim okvirima panela na drugom. I akcija je, kada je ima, ekstremna, visceralna i zadovoljiće ukus splatter frikova, sa borbom između oca i sina pred kraj priče koja je nabijena energijom do pucanja.

Ali, da se razumemo, ni Kudranski nije čudotvorac i ovo ostaje nepodnošljivo razvučen strip u kome grafičko pripovedanje uprkos svim njegovim naporima i samo postaje naporno i odaje utisak nerazumevanja medija u kome se neke stvari u scenama naprosto podrazumevaju i ne moraju biti prikazane. Paradoksalno, napor Kudranskog da svakom, i najtrivijalnijem kadru da visok nivo detalja i jednaku pažnju na kraju odaje utisak kao da ni on nije znao da odvoji važno od nevažnog, umirući u lepoti i dajući stripu jedan izblendiran osećaj, bez pravog fokusa i akcenata.

Utoliko, posle šest epizoda i „kraja“ prve priče – a što je sve doslovno moglo da stane u jednu epizodu – A Town Called Terror je projekat sa ekstremno mnogo potencijala ali sa ekstremno malo realizacije tog potencijala. Duša me boli da gledam kako se izuzetan rad Kudranskog traći na scenario koji kao da nikada ni jedan urednik nije pogledao i koji je verovatno pisala Nilesova mačka u pauzama grebanja bifea. I to repom. Mislim, svaka čast mački ali ovo je vrlo slabo. Opet, A Town Called Terror je grafički izuzetno upečatljiv uprkos tom odsustvu fokusa u pripovedanju pa ne mogu a da ga ne preporučim makar za prelistavanje. Amazon ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Da se malo oporavim od jučerašnjeg prosipanja žuči i pišanja žileta odlučio sam se da danas napišem i osvrt na Imageov serijal Starhenge, odnosno na njegov prvi narativni luk, posle koga se pravi pauza do narednog, a kome pun naziv glasi Starhenge, Book 1: The Dragon and the Boar. Puna usta, ali puna usta sreće rekli bi mangupi. Jer ovo je strip za sladokusce, jedna apsolutna fešta i za oči i za, jelte, intelekt, sve dok taj intelekt voli intertekstualnu, nestašno razigranu pripovest koja ide metodično i sporo i na svakom koraku kao da postavlja još temelja za dalji razvoj priče, još ekspozicije koja uzima poznate – istorijske i mitološke – motive i događaje a onda ih upliće u svoju verziju kosmičke istorije koja se, ta kosmička istorija, doslovno menja pred vašim očima dok čitate. Nije naročito lako pisati bilo koju priču u kojoj se podrazumeva da je vreme iluzija i da se sve događa u istom trenutku, ali Starhenge pokazuje da je to moguće i da je tajna možda u tome da se pisanje scenarija da u zadatak – crtaču.



Liam Sharp je britanska strip-legenda modernog doba. Ovaj hipertalentovani ilustrator koji nikada, a pedesettri su mu godine, nije prestao da se interesuje za nove ideje, tehnike, stilske evolucije, je pre par godina napravio nešto za šta sam ja na više mesta rekao da je u pitanju najbolji rad u njegovom životu. Pričam o dva serijala stripa The Green Lantern, urađena za DC, sa kojim je Sharp od 2008. godine imao ekskluzivni ugovor, a koje je Sharp radio sa Grantom Morrisonom, kreirajući jedan od najuzbudljivijih i semantički najgušćih superherojskih stripova u ovom stoleću. Morrison je već tada najavio svoj izlazak iz DC reprezentacije i uradio još samo jedan miniserijal kojim se veličanstveno ispisao iz ovog univerzuma, ali Sharp je, možda pomalo misteriozno, na Tviteru najavio da je on spreman da proba nešto novo. Par godina kasnije, pokazalo se da je to novo upravo Starhenge, raskošni naučnofantastično-fantazijski rad koji je Sharp ne samo nacrtao, tuširao i kolorisao već i uradio kompletan letering (koristeći font koji je dizajnirao Dave Gibbons, čisto da koncentracija zvezdaštva bude ekstremna) i – napisao kompletan scenario i dijaloge. Image Comicsu je maltene doslovno ostalo samo da zalepe svoj logotip na naslovnu stranu i odu na palačinke pre kraja radnog vremena.

Istina je da sam i planski seo da danas pišem o Starhenge baš zato što sam juče kukao kako ugledni autori bez uredničkog nadzora mogu da naprave strip koji je vizuelno atraktivan ali iznurujuće isprazan. Starhenge je, na neki način, druga strana iste medalje, strip koji je napravio samo jedan čovek ali po najvišim standardima industrije, kao jedno, jelte, idealno autorsko delo i u izražajnom i u produkcijskom smislu i kome bi intervencije od strane urednika ili izdavača zapravo odmogle, oduzele mu nešto od tog osobenog karaktera koji ima i pretvorile ga u tek još jednu fantazijsku skasku u kakvima se ionako davimo. Pritom, daleko od toga da želim da kažem kako je Starhenge nekakav savršen strip i sasvim je okej da primetite kako je ovo narativ koji se najvećim delom prepričava umesto što se pripoveda, te da prvih šest epizoda u suštini služe kao predimenzionirani intro, uvod u „stvarni“ narativ u kome će glavna junakinja konačno prepoznati svoju ulogu u pankosmičkoj, svevremenoj sagi i krenuti da dela umesto da priča – ali... Sharp sve to radi TAKO dobro da je čitanje ovog stripa nepatvoreni užitak, jedno produženo sladostrašće iz koga ne uspeva da vas izbaci ni povremena spoznaja da sve to može i drugačije da se ispriča, drugačije da se nacrta... Sharp je naprosto toliko moćan u onome što radi, kanališući tri i po decenije iskustva u jedan magnum opus, da je fer primetiti kako Image Comics sa ovim stripom ima u katalogu nešto posebno, nešto što po ko zna koji put podseća na to da Image mnogi među nama doživljavaju kao naslednika pokojnog Vertiga i gde je moralna obaveza izdavača da ovakvim projektima pruži svu moguću podršku. Pa onda nek ga vrate kući sa štitom ili na njemu.



Sharp je, bez ikakve sumnje, jedan od najboljih ilustratora koji rade u američkom mejnstrimu. Kao i mnogi drugi britanski autori, ponikao je u 2000AD jaslama a gde je osamdesetih godina sarađivao sa nekim od najvećih imena modernije britanske scene, poput Johna Wagnera i Alana Granta. Iako zapažen od strane Amerikanaca – tako što je prvo radio za Marvel UK i posle Sudije Dredda, ABC Warriorsa i Future Shocksa se dohvatio Marvelovog Death’s Heada – i rado viđen na mejnstrim serijalima poput X-Men, Hulk, Superman, Batman pa onda i Spawn, Sharp nikada nije zapostavio domaću scenu, naprotiv, dajući joj početkom ovog veka snažan podsticaj kroz osnivanje sopstvene nezavisne izdavačke kuće Mam Tor Publishing koja je pored njegovih radova publikovala i nove priče nekih velikih imena Sharpove i prethodnih generacija.

Naravno, najveće pare se ipak prave u američkom stripu i Sharp je pažljivo birao šta će tamo raditi, očigledno inspirisan pre svega kreativnim a ne komercijalnim impulsima, pa je poslednju deceniju (nakon objavljivanja svog prvog romana, God Killers 2011. godine)  u DC-ju imao te probrane projekte sa Wonder Woman Rebirth, zatim nažalost KATASTROFALNI Batman: Reptilian (al tu Sharp nije bio ništa kriv i svu krivicu valja pripisati spaljenom Garthu Ennisu) i pomenuti The Green Lantern. Dobar prijem ovog poslednjeg, a koji je bio žustro metatekstualan i onoliko ne-kinematski strip koliko možete da zamislite je očigledno uticao i na odluku da se za sledeći projekat ode u nezavisne vode i pokrene Starhenge. Sharp je objasnio da je od detinjstva bio ljubitelj mitologije a da mu je čitanje Nikolaja Tolstoja i njegovih posanja o Merlinu dalo konkretnu inspriaciju za ovaj narativ.

Starhenge je strip koji bi, na papiru (Sharp ga opisuje kao susret Excalibura, Terminatora i Dr Whoa), jelte, mogao da bude potpuno nepodnošljiv. Prepričavanje mita o kralju Arturu i njemu odnosnim likovima – znate već, Merlin, Mordred, Uter Pendragon, ekipa stigla – ali u formi nekakve tehno-fantazije sa putovanjem kroz vreme, telesnim modifikacijama i prstohvatom kvantne mehanike kad god je neophodno da se malo racionalizuje ta silna magija kojom se unaokolo vitla, sve su to stvari koje su drugi već toliko puta radili, od veličina poput Jodorowskog i Giméneza pa do poluanonimnih autora na malim izdavačima koji više pažnje u svojim stripovima posvećuju dizajnu oklopa nego gramatici u dijalozima. No, Sharp naizgled beznaporno postiže da ovo bude naglašeno zabavan strip UPRKOS nemaloj kompleksnosti koncepcije i radnji koja se prepričava, pa, onoliko hronološki koliko strip manifestno zasnovan na ideji da se svo vreme događa u isto, er, vreme, uopšte može da bude. Video sam da su neki kritičari zamerili uvodnim epizodama da su komplikovane, sa mnogo imena, lokaliteta, ideja i koncepata ubačenih u blender a bez dovoljno dramske isplate i ovo zapravo nije netačno. Starhenge nema strukturu „drame“, ovde nema jasnih činova, niti, čak centralnog zapleta u kome bi protagonistkinja učestvovala, Starhenge se odvija na platnu čitavog kosmosa i na pozadini čitavog vremena i protagonistkinja je tek dvadesetogodišnja devojka iz Velike Britanije, ćerka superkul post-hipi roditelja naloženih na druidske mitove i wiccan tradicije koja pokušava da se razabere u neshvatljivo kompleksnom ratu što se vodi između organske i tehničke inteligencije u večnosti vremena i beskraju prostora, te da shvati gde je tu njeno mesto i kako može da odigra presudnu ulogu.



Sharp ovde koristi nekoliko tehnika da jedan potencijalno nesvariv mišmeš arturijanskih mitova, tehno-brbljanja i postmodernih rušenja četvrtog zida (glavna junakinja je ljubitelj stripova i bez mnogo stida pominje razne Imageove serijale kao što je na primer Saga, pa i samog Granta Morrisona) približi čitaocu. Prvi je taj da je sama protagonistkinja zapravo vrlo simpatična i njen monolog kojim raspreda ceo ovaj narativ je sočan, nabijen karakterom, prijemčiv, uz puno ukrasa i kolokvijalizama a što sve pomaže da se zamaskira činjenica da jedno 80% ovog stripa čini ekspozicija uz ilustracije. 

Drugi je da je ovde intenzitet ulaska u britansku istoriju i arturijanski mit na povisokom nivou. Kao entuzijast folklora sa ozbiljnim korenima u srednjem veku i nemalim brojem interpretacija i prepričavanja u poslednjih hiljadu i kusur godina, Sharp je ovom projektu pristupio ne samo dobro istraživši gradivo već i vrlo studiozno određujući šta će u njemu da promeni, kako će da poveže druidski stonhendž sa ratom što se vodi na kosmičkom nivou, pa i koje će standardne elemente mitova i legendi manifestno izbaciti uz jedno „zapravo, uopšte nije tako bilo“ što ćemo ga dobiti od ljudi što su bili na licu mesta.

Kada u priči imate likove kao što su Merlin ili (velški pesnik iz četrnaestog stoleća) Taliesin, koji vam pokazuju i objašnjavaju kako su stvari stvarno stojale „u ono vreme“, a uz njih i Utera, Artura i druge likove iz legendi koji su delatni učesnici narativa, sa sve dijalozima, a koji su, pak, često lepršavi i nabijeni do parodije „visokim“ engleskim govorom, postoji rizik da se stvari trivijalizuju i da se pripovest svede na farsu, no Sharp ovde veoma pazi da granice „normalnog“ fentezi žanra jako savije ali da ih ne polomi. Njegovi junaci su STVARNO junaci, mišićavi mužjaci i zanosne, dostojanstvene žene kao ispali iz nekih neobjavljenih Frazetinih radova, sve je puno mačeva, kopalja i sjajnih atova, a kada se na taj klasični high fantasy mizanscen doda apsolutno razarajući psihodelični „svemirski“ deo priče ali i srazmerno umirenije pripovedanje iz perspektive današnjeg dana u kome protagonistkinja započinje priču, rezultat je jedan naoko nemoguć ali stabilan balans velikih ideja o ratu mašina i ljudi kroz čitavu istoriju svemira, pompeznih govorancija ali i sasvim prirodnih, „indie“ dijaloga i stranica koje doslovno izgledaju kao da su nacrtane na listu sveske hemijskom olovkom (zato što i jesu, i delo su Liamove supruge Matylde McCormack-Sharp).



Sharp je u grafičkom smislu ovde sebi pustio na volju i kako je strip, rekosmo, najvećim delom, monološka ekspozicija sa ilustracijama, ilustracije su, pa, naprosto fantastične. Starhenge ima mnogo slikarskih tabli, kompozicija na kojima nema radnje već samo likova koji poziraju ili samo „atmosfere“ dubokog kosmosa i neobjašnjivih kvantnih fenomena, a čak su i table razdeljene na panele neretko samo „atmosfera“, sa vrlo malo akcije, često i bez likova, no ovo sve ne samo da izgleda apsolutno ubitačno već i neočekivano dobro radi uz pomenuti ekspozitorni tekst. Sharp je vrlo raspisan i ovde teksta ima mnogo, kako u ekspoziciji tako i u replikama, ali kako se radi o jednom od najboljih grafičkih pripovedača na svetu, njegov je tempo izlaganja savršen i Starhenge besprekorno odlazi od visoke epike do momenata slatke intime, koristeći pregršt tehnika i u svakoj od njih Sharp drži masterklas, omažirajući slikare levo ili superherojske stripove desno, radeći sa mnogo simbola i tradicionalnih elemenata ali se ne zarobljavajući ni u jednoj od tradicija i simbolika, niti naraciju usporavajući pretrpanošću tekstom.

Starhenge, Book 1: The Dragon and the Boar je, dakle, vrlo impresivan strip, ali strip kome morate prići i sa idejom da je ovo samo uvod za nešto što će, ako sve bude idealno, izlaziti još godinama. Ovo je autor na vrhuncu svojih kapaciteta – za koji smo zapravo mislili da ga je već dostigao pre nekoliko godina a on ga je prebacio kao da to nije ništa – sa totalnim shvatanjem medijuma stripa i kršenjem, naizgled svih pravila tog medijuma ali tako da ne možete da prestanete da mu se divite sa svakom okrenutom stranom. Kolekcija izlazi u Aprilu, a za sada pojedinačne epizode sugerišem da proverite ovde. Nećete se pokajati, sem ako mrzite sve što je lepo.

[Meho Krljic]

Trenuci u kojima spustite strip i sami sebe upitate „jebotebog, ŠTA sam ja sad ovo pročito?“ su, statistički najčešći ako ste ljubitelj Spajdermena. Ili se to meni kao ljubitelju Spajdermena tako čini. Hoću da kažem, jedna stvar je kada naletite na loš strip, to se dešava i, u principu lošijih stripova ima više nego boljih stripova ako ćemo da budemo pošteni. Ali kada naletite na strip koji tako fundamentalno pogazi sve što je značajno u vezi sa svojim glavnim likom, a pritom se radi o jednom od najpopularnijih superherojskih likova uopšte, u istoriji, jelte, medijuma, pa, to je onda posebna prigoda. Pričamo, da bude jasno, o miniserijalu Savage Spider-man koji je Marvel izdavao od Februara do Jula prošle godine ali je mene neka intuicija, da ne kažem osećaj nadiruće propasti, držala podalje od ovog stripa sve dok u Novembru nije izašla kolekcija. Onda sam ipak rekao sebi da je u pitanju dužnost i da sam valjda i gore stvari u životu morao da uradim da bih imao pravilan kontekst u okviru koga ću ceniti DOBRE stripove o Spajdermenu.



S obzirom na Spajdermenovu popularnost, lako je zamisliti da je Savage Spider-man nekakav vanity projekat nekakvog scenariste dovedenog „sa strane“, da on Marvelu pozajmi malo svog star-powera a ogrebe se za malo street-creda, kao što smo onomad morali da ozbiljno propatimo čitajući Abramsov Spider-man: Bloodline. Jer, ovaj strip emituje baš takav vajb: u pitanju je narativ koji agresivno ignoriše karakterizaciju glavnog junaka i smešta ga u pustolovinu što deluje kao da je scenarista naprosto imao zaplet u šteku već decenijama unazad, nije znao šta sa njim da radi, a onda se dogodila srećna okolnost da ga je Marvel pozvao i pitao da li bi pisao nešto o Spajdermenu. Tim više treba biti šokiran jer je scenarista ovog serijal Joe Kelly, Marvelov veteran i čovek koji je napisao neke veoma dobre stripove baš o Spajdermenu.

Štaviše, Savage Spider-man je direktni nastavak miniserijala Non-Stop Spider-man iz pretprošle godine koji nije bio posebno izvrstan ali nije bio ni rđav i uspešno je nosio svoj etos visokooktanske akcione drame u kojoj nema vremena za usporavanje i zastajanje. Spajdermenov urednik Nick Lowe kaže da je njegova ideja od starta bila da se kreira serijal u kome će se „civilni“ deo Spajdermenovog života ignorisati i da će sva radnja prikazivati Spajdermena „na poslu“, što je, s obzirom na to koliko je istorijski dimenzija sapunske opere bitna za Spajdermenove stripove, već u startu bio riskantan potez. Opet, Kelly i Chris Bachalo su ovu premisu izneli prilično uspešno, ali je pivotiranje ka Savage Spider-man došlo potpuno neočekivano, sa potpunom promenom tona stripa na poslednjim stranama. I dalje ne umem da kažem šta se zapravo desilo, mada Loweov pogovor u poslednjoj epizodi Savage Spider-man insistira da je sve ovo bila Kellyjeva vizija gde je on od njegove skromne premise o Spajdermen-stripu sa energijom filmova poput Crank ili Speed otišao mnogo dalje i kreirao nekakvu produbljenu i značajnu pripovest. To da ovog pogovora nema u samoj kolekciji verovatno znači da je neko u samom Marvelu pogledao šta je Lowe pisao i rekao „dobro, nismo došli da se baš zajebavamo“.

Jer, da se razumemo, Savage Spider-man deluje kao strip koga je Kelly ispisao tokom jedne dugačke sesije sedenja na klozetskoj šolji, žvrljajući jednom rukom dijaloge i opise scena na rolni toalet papira i povremeno otkidajući po koje parče da obriše suze i izduva nos. Za njega je ovo verovatno bilo manje emotivno iskustvo a više mučan najamni posao gde je posle, pretpostavićemo, slabe prodaje Non-Stop Spider-man, morao da smisli kako da napiše nastavak koji će otići još više u smeru ekscesa i energije, pa se depersonalizovanost i distanca od lika i materijala snažno osećaju. Kelly je, na kraju krajeva, scenarista čuven upravo po ekspertizi iz pisanja karakternih street-level likova koji imaju šarmantne ličnosti i vrcav dijalog (Deadpool, Daredevil, Spider-man itd.) i videti kako baš on potpisuje strip u kome Spajdermen skoro da i nema dijaloške replike, a i kada ih ima svedene su na proklamacije praktično životinjske jednostavnosti, pa, to je skoro bolno.



Savage Spider-man je direktan nastavak prethodnog miniserijala i ako niste čitali Non-Stop Spider-man, neće vam biti jasno ko je tu ko i kako smo se zatekli na mestu na kome se nalazimo. Ali i da ga JESTE čitali, to nije toliko bitno. Savage Spider-man je i dalje akcijom natrpani narativ koji vrlo malo polaže na zaplet i razvoj likova, pa je čitanje rekapitulacije na početku koja prepričava Non-Stop Spider-man i objašnjava kako to da je Spajdermen sada anatomski košmar trupa čoveka i abdomena pauka, sa sve osam nogu, paučijim čeljustima i divljačkom glađu za krvlju, zapravo dovoljno da vas pripremi za dalje čitanje. Glavna razlika između Non-Stop Spider-man i ovog stripa je koliko ovde ima JOŠ manje karaktera, pa i samog zapleta. Kelly se najveći deo ovog serijala zadovoljava pisanjem dugačkih akcionih scena koje idu stranicu za stranicom, a kada se i bavi zapletom, ovo je jedna prilično isforsirana ekstrapolacija već sumnjivog koncepta iz prvog serijala, o preparatu koji uvećava intelektualne kapacitete kod ljudi, ali po veoma visoku cenu. Kelly u Savage Spider-man kao da nastoji da kreira neku vrstu satire što će se baviti rasizmom, klasizmom i čestim teorijama zavere o zlatnoj milijardi koja treba da živi na planeti i uživa u njenim resursima odgovorno sada kada je ostatak beskorisne ljudske rase uklonjen, ali ovo je sve izrazito nemušto i nerazrađeno i utisak je da mu je bilo zaista mučno da radi na ovom stripu.

Kako rekosmo, jedan od glavnih njegovuih problema je što sam lik Spajdermena, zbog koga najveći deo čitalaca i kupuje ove stripove, tehnički gledano odsustvuje iz narativa. Kroz prve dve trećine posla imamo sa pomenutim hibridom čoveka i pauka, a koji je, u skladu sa naslovom, potpuno divalj, sveden na instinkt i agresiju, dok u ostatku narativa odlazimo u potpuno suprotnu stranu i dobijamo visokocerebralnog, intelektualno ledenog Petera Parkera koji donosi racionalne odluke bez ikakvog učešća emocija u procesu odlučivanja. Naravno, jasno je da Kelly ovde ide na podvlačenje kontrasta između dva ekstrema ličnosti glavnog junaka, podsećajući nas koliko je za nju važan element humanosti pa i ranjivosti što ovde ne postoji – ali to naprosto ne proizvodi zanimljiv strip ili interesantnog protagonistu.



Ovu rupčagu u centru stripa ništa zaista ne može da popuni, ali na suprotnoj strani se makar nalazi Baron Zemo koji nam isporučuje to malo karakterizacije, duha i vrcavih dijaloga što ih potražujemo od Spajdermena. Zemo je ovde bitan kao, jelte, predstavnik „pravih“ nacista, ljudi sa izvornim suprematističkim i genocidnim idejama, a koji se stavlja nasuprot negativcima sa kojima Spajdermen ovde ima posla i koji su neka vrsta „salonskih“ fašista, no da Kelly izvlači neke velike pouke iz ove jukstapozicije – pa, ne, baš i ne izvlači. Veliki deo Savage Spider-man me svojim insistiranjem na akciji i razvučenim pripovedanjem podseća na nekakav ’90s strip, sav u glasnom, bučnom lejautu i sa vrlo malo bitnog dijaloga.

Ovome doprinosi i crtež, i Gerardo Sandoval na olovkama i tušu (pomažu mu Mike Bowden, Victor Nava i Wayne Faucher) kreira veličanstven haos koji, da se razumemo, NIJE po mom ukusu, ali ako volite strip u stilu ekstremnih devedesetih, sa konstantno razlupanim lejautom, agresivno dinamičnim kadriranjem i akcijom u kojoj stalno nešto eksplodira u trisuću komada, Sandoval ovde isporučuje u velikom stilu. A koliko god da je utisak da je Kelly ovo ispisao stisnutih zuba, pokušavajući da misli na nešto lepo radije nego na scenario koji proizvodi, toliko se mora reći da je Sandoval ovde pružio prvorazredan program i da je svaki kadar rađen sa pažnjom i impresivnim brojem detalja. Kolori Chrisa Sotomayora  ovde dodatno dinamizuju i inače veoma dinamične table a leterer Travis Lanham je verovatno radio prekovremeno kreirajući svu silu Spajdijevih „divljih“ proklamacija.

No, ja ne patim od nostalgije za ekstremnim devedesetima i Savage Spider-man je strip za koji mi je naprosto neshavatljivo da je izašao u 2022. godini. Kvalitet produkcije na stranu, ovo je ne samo narativ koji apsolutno ignoriše sve drugo što čitaoci vezuju za Spajdermena u recentnom periodu, već i praktično sve što smo ikada znali o njegovom liku. U centru priče je jedan sasvim ispražnjen, mehanički sklopljen superheroj bez karaktera i istorije, nalik na Image likove iz devedesetih a mekfarlanovski omaž u vizuelnoj ravni, ma koliko impresivan bio – a jeste – naprosto ne može da kompenzuje odsustvo supstance u srcu ove priče. Veoma slabo, veoma razočaravajuće. Amazon kolekciju prodaje ovde.

[Meho Krljic]

DC vs. Vampires je toliko generički naslov za serijal da je možda i malo teško poverovati da je u pitanju „pravi“, punokrvni krosover na kome su radili neki kvalitetni i ozbiljni autori, a ne, recimo, neki simpatični komični strip za decu u kome bi crtanofilmovski Tiny Titans imali posla sa nekakvim slatkim, smešnim vampirima. No, treba poverovati. DC vs. Vampires je pravi, stvarni krosover i jedan od većih projekata koje je DC imao u svojim stripovima tokom 2022. godine (sa početkom u kasnoj 2021. godini i krajem u Decembru 2022.), poslednji veliki projekat koji će James Tynion IV uraditi za DC (bar u ovoj epohi) i prvi veliki projekat na kome će još uvek novopridošli Matthew Rosenberg pokazati kako ume da se snađe sa zapletima u kojima učestvuju desetine likova a istorija sveta se nepovratno menja u još jednoj mračnoj viziji apokaliptične budućnosti.



Rosenberga sam već dosta pohvalio za njegove radove na DC-ju, od pisanja zabavnog miniserijala o Grifteru u okviru magazina Batman: Urban Legends, pa do vrlo korektnog i takođe urnebesno zabavnog Task Force Z u kome je iskombinovao Suicide Squad sa zombi-tropima. Rosenberg je u Marvelu već demonstrirao sposobnost da se snalazi i sa kompleksnijim narativima sa mnogo likova, poglavito na Uncanny X-men i Annihilation Scourge, no ovde je dobio mogućnost da radi rame uz rame sa Tynionom koji je veliki ugled stekao između ostalog svojim radom na Betmenu, a u okviru priče koja je imala slobodu da se razmaše i ne štedi ni heroje ni, jelte, zločince. Da li ju je iskoristio? Pa, time ćemo se pozabaviti u narednim pasusima.

Iako, dakle, sam naslov, DC vs. Vampires, deluje kao da je bio privremenog tipa, stavljen na pič podnesen uredništvu a sa idejom da se kasnije promeni u nešto zvonkije (mogu da se opkladim da je „Gray Sun“ jedno vreme razmatran kao alternativni naslov, a što, priznaćemo, zvuči maštovitije od ovog što smo na kraju dobili), a da na kraju, u haosu u koji je DC upao sa raznim korporacijskim spajanjima i brutalnom sečom zaposlenih po kancelarijama, naprosto nije bilo nikog da donese odluku i strip je otišao u štampariju naslovljen ovako. No, ima neke lepote u toj jednostavnosti i neposrednosti. DC vs. Vampires, iako se radi o company crosoveru u kome superheroji pokušavaju da odbrane planetu od vampira rešenih da je preuzmu i stave pod svoje, nije strip sa pretenzijom da bespovratno menja kanon i ima odjeke u ostalim serijalima koje DC publikuje. Naprotiv, ovo je striktno, naglašeno out-of-continuity projekat, narativ koji se dešava u alternativnom kontinuitetu i koji neće – bar za sada – imati nikakvog uticaja na „glavnu“ stvarnost DC stripova. Za kasnije će se već videti jer finale ovog serijala dosta snažno ukazuje da je bar neko od autora imao na umu da ovog treba da bude JOŠ a neće biti prvi put da se univerzum osmišljen za potrebe jedne priče u nekoj budućnosti prikaže kao deo DC-jevog multiverzuma, kadar da dođe u kontakt i sa drugim univerzumima.

No, o tom potom – za sada da kažemo da u kad je DC u pitanju svakako nismo u deficitu sa krosoverima koji se dešavaju izvan kontinuiteta i koriste ovu pogodnost da kreiraju situacije koje bi u „normalnim“ stripovima bile nezamislive. Injustice i DCEASED Toma Taylora su naravno, najočigledniji primeri, kreirani kao priče u posebnim univerzumima veoma sličnim „pravom“ DC univerzumu gde su autori imali slobodu da onda ekstrapoliraju svoje premise u „realističnom“ orkuženju. Hoću reći, Taylorovi serijali se bave ogromnim, kataklizmičnim čak promenama koje zadese planetu Zemlju i njihov dramski naboj je velikim delom sadržan u tome da ovo nisu „obični“ Elseworlds naslovi u univerzumima gde su Betmen, Supermen i drugi likovi slični ali očigledno različiti od „originala“. Naprotiv, Taylorovi stripovi uzimaju karakterizacije i istorije likova iz glavnog univerzuma a onda uvode jednu fundamentalnu promenu u postavku sveta (u Injustice to je Supermen koji rešava da postane diktator, u DCEASED je to, pa.... er... zombi apokalipsa) i dalje istražuju kako likovi koji su po svemu što o njima znamo „pravi“ Betmen, Supermen itd. funkcionišu u drastično promenjenim okolnostima koje, za razliku od mejnstrim univerzuma, ne moraju na kraju biti razrešene i univerzum resetovan na fabrička podešavanja.



DC vs. Vampires ide identičnim putem i ovo je saga o padu Zemlje pred najezdom vampira predvođenih krvoločnim kraljem, i tome kako superheroji na planu sveopšte apokalipse i trijumfa zla imaju priliku da zaista dokažu svoje herojstvo. A NEĆE IM BITI LAKO.

Iako suštinski kempi, premisa o vampirskom ratu protiv „običnih“ ljudi je ovde tretirana sasvim ozbiljno, a uz sve pogodnosti koje pruža rad u univerzumu već naseljenom neverovatnim likovima većim od života. Iako Tynion  i Rosenberg vampirima pripisuju samo onaj klasični set moći, kao i slabosti (na svetu vodicu, krstove, sunce, srebro...) vampirska pretnja je predstavljena kredibilno na ime ekstremne zavodljivosti vampirskog načina „života“ koji čak i „ozbiljne“ superheroje uspeva da prevede na tamnu stranu onda kada ih na silu transformišu u vampire. Ovo je zapravo i jedan od dramskih temeljaca celog narativa, sa posebno kreiranim set pisovima koji pokazuju transformacije nekih od najvažnijih DC-jevih likova u krvožedna čudovišta što i dalje imaju kompletan intelekt sačuvan – i sve svoje supermoći – ali sa sada neprikrivenom zlobom u karakteru i prihvatanjem vampirskog svetonazora da većina „običnih“ ljudi naprosto ne zaslužuje nikakvu bolju sudbinu do da bude stoka kojom će se viša rasa hraniti.

Ovo je ne samo prikazano plauzibilno u okvirima onog što podrazumevamo za realnost superherojskih stripova, već i služi za zanimljiv rad sa likovima od kojih neki, čak i kada „pređu“ na vampirsku stranu i i sami postanu vampiri, zadržavaju lojalnost ljudskoj rasi i zapravo rade protiv vampirskog kralja, kao agenti ljuskih superheroja ubačenih duboko u neprijateljske redove. Ima tu potencijala za čitavu diskusiju o rasi, rasnom, klasnom i porodičnom usudu, prepoznavanju da je biologija presudna ili da biologija uopšte nije presudna za nečiji idenitet i mada se strip ne bavi naročito detaljno ovim pitanjima, ona stoje u podtekstu i čitaoca podstiču na interesantne rasprave sa samim sobom.

Strukturalno, DC vs. Vampires počinje zapravo vrlo disciplinovano ali ne uspeva da do kraja održi tu disciplinu. Sam serijal DC vs. Vampires ima dvanaest brojeva ali je između šestog i sedmog broja pravljena pauza od tri meseca u okviru koje su izdata dve one-shot epizode koje se bave dvama prilično ključnim likovima za drugi deo priče, ali i tokom koje je startovan spinof serijal DC vs. Vampires: All Out War koga je Rosenberg pisao sa Alexom Paknadelom i koji je, opet, pogled sa razine, jelte, tla, na globalni sukob.



Ovo jeste ambiciozan i interesantan pristup kreiranju jedne kompleksne, ili makar likovima i podzapletima nabijene priče, ali razlika između prve i druge polovine narativa je veoma primetna. Prvih šest epizoda DC vs. Vampires su uzbudljivi triler o ratu vampira protiv ljudi koji vampiri pripremaju infiltrirajući se u pre svega superherojske redove i ovo je intruigantna priča o paranoji i tenziji među pripadnicima Lige pravde koji shvataju da možda i među njima samima ima agenata neprijatelja. Betmen, kao najparanoičniji od svih superheroja ovde ima poseban pristup pripremi za rat, sa drilovanjem cele svoje bet-porodice za najprljaviji pristup borbi i utoliko je finale ovog dela priče potentnije kada se vidi šta se dešava sa samim Betmenom i njemu bližnjima.

No, drugi deo stripa je postapokaliptični narativ o Zemlji nakon pada čovečanstva, kojom vlada – direktno iz Gotama – vampirski kralj, Suncu zaklonjenom oblacima pepela koje su vampiri kreirali spaljujući šume, ljudima zatvorenim u farme krvi i malobrojnim preživelim superherojima koji pokušavaju da u nemogućim uslovima ne samo organizuju otpor već i osmisle plan kako da zbace vampire sa vrha lanca ishrane.

I mada je ovo po atmosferi i radu sa likovima vrlo zanimljiva pripovest, Rosenberg i Tynion su toliko podzapleta i ideja natrpali u strip da je neizbežno da do kraja mnogi od njih neće imati pravilno razrešenje. Epruveta sa krvlju Lexa Luthora, recimo, koja se pojavljuje kao važan mekgafin još u prvoj epizodi, nema dovoljno pojavljivanja „na ekranu“ da bi opravdala svoje postojanje. Čitav DC vs. Vampires: All Out War serijal od šest brojeva prati grupu očajnih superheroja predvođenih Deathstrokeom i Johnom Constantineom da dovedu jednog od likova, koji MOŽDA mogu da promene odnos snaga, u poziciju da vidi Sunce i tako povrati svoju snagu i mada je ovo jedan herojski, ratni narativ, on na kraju zapravo nema previše uticaja na razrešenje. Slično tome, podzaplet sa Green Arrowom koji nastoji da oslobodi zarobljene ljude iz vampirskog logora je zabavan i pun fine akcije, ali ne utiče na razrešenje ni na koji način. Da ne pominjem saznanje da „Lazarusove jame“, čini se, „leče“ vampirizam, sem što kada naši heroji pokušaju da ovo iskoriste da stvari preokrenu u svoju korist, taj plan ode dođavola, a da do kraja stripa ovo ni na koji način ne bude ponovo pomenuto. 



Štaviše, samo razrešenje, koje ovde neću spojlovati, je kontroverzno. Ne zato što nije utemeljeno u istorijama likova – ono to jeste i ovde Rosenberg i Tynion rade vrlo korektan posao – već zato što ništa zaista ne razreši. Finale DC vs. Vampires je zapravo kao nekakav pančlajn na kraju prve sezone televizijske serije nakon koga znate da morate da pogledate i drugu sezonu – osim što ovde niko nema ideju da li će druge sezone ikada biti.

Niti, da budemo iskreni, da li treba da je bude. DC vs. Vampires je meni bio vrlo zabavan i mislim da je Rosenbergov rad sa likovima i na dijalozima lepo seo uz Tynionov high-level zaplet, ali utisak je da posle određene tačke scenaristi nisu više tačno znali šta žele da urade i da su prema toj finalnoj epizodi koju su imali zacrtanu u glavi, išli naslepo, bacaući u zaplet više niti nego što su na kraju mogli da povežu. Ovo je proizvelo mnogo lepih, herojskih i karakternih momenata sa mnogo meni dragih likova (uključujući Azraela, Mary Marvel, Deadmana, Deathstrokea, Boostera Golda itd.), ali me je do kraja ostavilo i zapitanog naprosto zašto su se neke stvari desile – jer nisu imale uticaja na razrešenje – ali i zašto i kako su likovi mislili da će neki elementi njihovih planova zapravo imati ikakvog uticaja na rat.

Opet, ne moogu da kažem da me ovaj strip nije zabavio jer su Rosenberg i Tynion postigli taj efekat stalne tenzije iskombinovan sa očajničkim demonstracijama herojstva, a sve to uz dosta dobre akcije i humora. Nimalo nevažno je, naravno, to da je glavni crtač na DC vs. Vampires bio Otto Schmidt, Rosenbergov saradnik sa Hawkeyeja koji je ovde svojom kombinacijom izrazito karakternog rada i fenomenalnog kolora kreirao uzbudljiv i dinamičan strip sa mnogo atraktivnih akcionih scena, ali i vizuelnog humora. Ne mogu da nabrajam sve druge grafičke saradnike koji su se ovde potrudili da nam pruže izvrstan program, ali dodaću da je All Out War crtao Pasquale Qualano sa kolorisanjem koje je radio Nicola Righi i koji svojim svedenim kolorom i vrlo dinamičnim crtežom postiže idealnu atmosferu mučnog a ipak herojskog ratnog stripa.

DC vs. Vampires dakle, moram da ocenim kao u principu uspešan projekat, sa, dakako, dosta mana i zamerki, ali koji je svoju generičku premisu isterao mnogo interesantnijim putem nego što sam očekivao, dao mi puno karakternih momenata i naterao me da zaista sednem i navijam za heroje suočene sa gubitkom SVEGA. A što je, čini mi se, najveća ambicija koju ovakvi stripovi uopšte mogu da imaju. Amazon osnovni serijal ima ovde, a All Out War ovde. Pa prijatno.

[Meho Krljic]

Pročitao sam miniserijal nazvan jednostavno Out, a u izdanju AWA, koji je izlazio krajem 2021. i početkom 2022. godine. Kolekcija je izbačena Marta prošle godine a ja se nisam naročito žurio da ga pročitam jer sam – pogrešno – mislio da je u pitanju još jedan od miniserijala uvezanih u „glavni“ univerzum ovog izdavača sa pričom koja se nastavlja na njegovu premisu o globalnoj pandemiji i pojavljivanju supermoći u populaciji „normalnih“ ljudi. Ali, ovo nije slučaj i Out je jedan potpuno samostalan, zaokružen narativ što se događa u poslednjim mesecima Drugog svetskog rata u Bavarskoj i kombinuje jednu prilično klasičnu formu ratnog narativa sa natprirodnim hororom. Kad se sve to provuče kroz savremene, progresivnije senzibilitete, dobija se interesantna smeša pa iako Out nikako ne pretenduje da bude nekakav veliki strip sa velikim implikacijama, u pitanju je ugodan, udoban žanrovski rad sa nekoliko uzbudljivih elemenata.



Jedan od tih uzbudljivih elemenata je svakako crtež. AWA crtače stavlja na prvo mesto u svom imenu (Artists, Writers and Artisans, molićemo) mada je i činjenica da ovu firmu predvode pre svega scenaristi i da su oni načelno jača imena na njenom rosteru. No, nikako ne bi bilo fer reći da AWA ne obraća pažnju na crtače i pored Mikea Deodata Juniora koji je svakako najveće ime u njihovom katalogu, u njihovim projektima naći ćemo još veoma dobrih profesionalaca. Out je nacrtao Will Conrad, crtač koji se probio svojim radovima za Dark Horse u prvoj deceniji ovog stoleća da bi u međuvremenu uradio mnogo stripova i za Marvel i za DC (Cyborg, Iron Man, Nightwing, Outsiders, Captain America, She-Hulk, Avengers, Black Panther...) i mada najveći deo njegovog opusa čine superherojski radovi, istina je i da se on probio radeći pre svega stripove zasnovane na Buffy the Vampire Slayer propertiju. Utoliko, Out je na neki način njegov povratak vampirskoj tematici na originalan način. Sam Conrad veli da je kao klinac bio veoma preplašen idejom vampira pa nije isključeno da je za njega ovo i neka vrsta terapije, te da ga je Drugi svetski rat fascinirao i da je ovde spojio dve svoje velike pasije. Ono što je nesumnjivo je da Conrad blista kada treba da radi strip sa „običnim“ ljudima, ma koliko okolnosti u kojima su se zatekli bile neobične, dajući ovom serijalu jednu ozbiljniju, zrelu notu, a koja uspešno prodaje njegov u suštini ne naročito konceptualno ambiciozni horor.

Kolore je radio Marco Lesko, čovek sa danas već decenijskim iskustvom na kolorisanju iza sebe. Ja sam ga već hvalio za njegov rad na serijalu Metal Society i njegovi kolori se zaista veoma dobro slažu uz Conradov crtež, dajući njegovom realističnom senzibilitetu ozbiljnu, sumornu ali ne prenaglašeno „žanrovsku“ atmosferu. Letering je uradio Sal Cipriano.

Scenarista je ovde Rob Williams, Britanac koji se dokazao pišući televizijsku verziju Sudije Dreda, da bi zatim u američkom stripu radio neke veoma uspešne superherojske stvari poput Suicide Squad ili Martian Manhunter za DC, Punisher MAX i Ghost Rider za Marvel ali i meni veoma dragi Unfollow za Vertigo. Unfollow je, da se dogovorimo, bio jedan od poslednjih velikih Vertigo serijala, sa ozbiljnim konceptom i ozbiljnim radom uloženim u njegovu razradu. Out je daleko od toga, ovo je mala, kompaktna priča koja ima jasnu paletu tema koje će obraditi u svom kratkom narativu i zadovoljiti se time da čitaoca malo prepadne, malo zabavi i ostavi da sam razmišlja o tome šta bi uradio da se zatekao na mestu protagonista.



A to mesto je, rekosmo, Bavarska krajem 1944. godine, i nemački logor za zarobljene pripadnike savezničkih trupa. Williams sam kaže da su ga filmovi o bekstvima iz nemačkih logora tokom Drugog svetskog rata veoma inspirisali i on navodi naslove kao što su The Great Escape, Stalag 17, Escape from Colditz i neizbežni Most na reci Kvaj, pa je Out u velikoj meri utemeljen upravo na tropima koje su ovi filmovi uspostavili.

I to su, da se razumemo, tropi koji su NAMA ovde možda pomalo i strani. Ne u smislu da mi nismo gledali te filmove i da su nam oni nepoznati nego možda više u smislu da je NAŠE shvatanje nemačkih zarobljeničkih logora u Drugom svetskom ratu nepovratno obojeno percepcijom logora smrti u kojima su istrebljivani i u nehumanim uslovima držani Jevreji ali i Sloveni, Romi itd. Logori koje su Nemci imali u Poljskoj i gde se rad na genocidu vrlo ozbiljno shvatao, pa čak i logori u Srbiji, su miljama daleko od onog što su nam gore navedeni filmovi prikazivali i što možemo da vidimo i u Out. Logor Neusschzollern koji je poprište događaja u Out je jedan impresivni zamak u bavarskim planinama i tretman zatvorenika – Britanaca i Amerikanaca – je u njemu mnogo više u skladu sa konvencijama ratovanja i jednim odnosom poštovanja za koji nas ponekad podsete da su nemački i saveznički oficiri gajili jedni prema drugima, pogotovo kada bi se zatekli u zarobljeništvu.

Drugim rečima, Amerikanci i Britanci u ovom logoru nisu podvrgnuti mučenju, pa čak ni prisilnom radu, imaju, zapravo dosta slobode da svoje vreme organizuju kako žele i, kako je to već pravilo u ovakvim narativima, oni dosta tog vremena troše na kopanje tunela kojim će pokušati da pobegnu iz logora.



I ovo je na neki način „glavna“ tema Out – kako se i iz naslova naslućuje – ali najviše u domenu psihološke obrade samog motiva bekstva, a mnogo manje u domenu samog zapleta. Naime, Williamsa očigledno interesuju psihologija i moral savezničkih vojnika i oficira koji smatraju svojom dužnošću da pokušaju bekstvo iako su svesni da se rat uskoro završava i da je udobnije da samo sede i čekaju da budu oslobođeni. Ovaj se logor, uzgred, smatra veoma sigurnim jer iz njega do sada ni jedan zatvorenik nije pobegao pa su praktično svi logoraši u njega stigli kao kažnjenici za prethodne pokušaje bekstava iz drugih logora.

Glavni junak stripa je interesantno odabran američki vojnik, član plemena Komanči a koji je doveden u Evropu da, korišćenjem maternjeg jezika za komunikacije između jedinica, do ludila dovede nemačke kriptografe koji prisluškuju savezničke razgovore. Ovo jeste nešto što poznajemo iz istorije ali Williams svog protagonistu piše kompleksno, dajući mu veliki lingvistčki dar pa pored „normalnog“ rasizma koji mora da trpi od svojih, Nocona biva i meta jake sumnje da će cinkariti planove za bekstvo Nemcima, kada ga ostali logoraši čuju da priča Nemački.

Nocona je nsprosto sposoban da vrlo brzo razume i nauči jezik pa tako i njegovo poznavanje Češkog privlači pažnju nemačkog oficira koji upravlja logorom jer se uklapa u njegove planove da u minut do dvanaest preokrene tok rata što ga je njegova zemlja, jelte, očigledno izgubila, pronalaženjem i stavljanjem pod kontrolu jednog drevnog vampirskog čudovišta koje, eto iznenađenja, priča Češki.

Vampir koji je u centru nadnaravnog dela ovog narativa je, dakle, slovenskog porekla i za sebe tvrdi da je nekada bio kralj, mada nikada ne saznamo koga i čega. Takođe, on nema „klasične“ vampirske karakteristike i ovo nije gotski, stokerovski stereotip zavodljivog, otmenog vamira već nešto monstruoznije, strašnije. Nocona, svestan da mu njegovi saveznici ne veruju i smatraju ga izdajicom, sluša ponudu komandanta logora da mu pomogne u pridobijanju vampira za ratovanje na straini Rajha, a za šta će zauzvrat dobiti lepu nagradu u vidu kućice i imanja na jugu Francuske kada sve ovo prođe. Opet, Nocona je jedini koji može da zaista komunicira sa nekoliko stoleća starim čudovištem i čak ni Nemci ne znaju šta on ZAISTA razgovara sa njim.

Ovo je potentan zaplet i Nocona je ispisan kao dobar karakter, čovek koji je volontirao da ratuje u Evropi jer je želeo da doprinese porazu Hitlerove vojske, a koji se suočio i sa puno predrasude i agresije od strane svojih. Odnosi među logorašima su kompleksni i nemaju ni svi oni prema njemu identičan stav, postoji tu i mali homoerotski podzaplet i sve je to jedna lepa eksploracija manjinskih identiteta u kontekstu vrlo velike tenzije i nehumanosti.

Ipak, strip do kraja ide jednom veoma utabanom stazom i ne pruža bogznakakva iznenađenja, završavajući se na predvidiv žanrovski način sa malo akcije, krvopljusa i strave. No, Conrad i Lesko pružaju i dalje jedan odmeren, zreo a energičan vizuelni program i mada Out ne doseže bogznakakve visine u svom finalu, niti produbljuje karakterizacije na neki šokantan način, svakako sigurno dolazi do linije cilja. Mali ali prijatan strip čiju kolekciju Amazon prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Pročitao sam Marvelov miniserijal Thunderbolts koji je uspeo da između Septembra i Decembra prošle godine izgura solidnih pet brojeva i ostao sam malo i zatečen koliko su Jim Zub, kao scenarista i Sean Izaakse kao glavni crtač (uz asistencije koje su dali Netho Diaz i Victor Nava, ovaj drugi na tušu, te kolorista Java Tartaglia i leterer Joe Sabino), dali ovom serijalu energije u njegovom startu, podigli potencijal u stratosferu, da bi ga na kraju nekako na brzinu završili sa petim brojem i ostavili gomilu nerazrešenih elemenata zapleta ali i emocija u čitaocu.



Da ne bude zabune, Marvel ovo nije najavljivao kao novi tekući serijal o Thunderboltsima, od starta se znalo da pričamo o miniserijalu od pet brojeva, no, energija koja pršti sa svake table prvih par brojeva je intenzivna i zamamna i prosto nisam mogao a da se ne ponadam kako će čitaoci odreagovati pozitivno, kritičari krenuti da strip dižu u nebo a prodaja da premaši i najsmelije procene pa da Marvel onda u nekom momentu najavi kako se ovo transformiše u tekući naslov. Naravno, to se nije desilo i to je sada jedna prilična greota. Naprosto, Marvelu, ali i nama, čitaocima, nedostaju stripovi o superherojskim timovima usredsređeni na likove i njihove karakterizacije, a čiji zapleti neće nužno stalno biti o pretnjama koje ugrožavaju čitav svet ili čitav univerzum, ili celokupnost vremena. Thunderbolts je sa svojim početkom obećao baš ovakav narativ, sklopljen oko ekipe drugo- i trećepozivaca, postavljen u interesantan politički kontekst i izgrađen oko serije sukoba sa negativcima sa dna tabele, a tokom kojih je veća briga bila kako izbeći kolateralnu štetu koja donosi loš PR i podsmešljive novinske naslove, nego kako trijumfovati u borbi. Smisleno postavljen na neke narativne niti prethodnih Marvelovih stripova, ovaj je miniserijal delovao kao ugodan „televizični“ strip gde ćemo uživati u interakcijama likova i urbanom mizanscenu u kome se odvija borba za miran san stanovnika Njujorka radije nego da gledamo IKONE i brinemo se da li će multiverzum nestati.

Za one koji ne znaju baš sve detalje, istorijski, Thunderbolts je strip o superherojskom timu sastavljenom od bivših superzločinaca koji pokušavaju da se iskupe za nekadašnje grijehe radeći na polzu društva, uglavnom u nekoj formalnoj saradnji sa vlastima. Tokom četvrt veka od nastanka, članovi tima su se menjali ali je ova premisa uglavnom zanimljivo korišćena, i spretni scenaristi su uspevali da likove tipično bez mnogo dubine, kreirane da budu džakovi za udaranje od strane superheroja, pretvore u konfliktne i interesantne antiheroje.

Poslednji serijal Thunderboltsa pisao je Jim Zub pre pet godina i ovaj kanadski scenarista se generalno specijalizovao za pisanje o timovima u Marvelu uključujući Avengerse i Championse, a kao samoproglašeni opsesivac kontinuiteta, on i jeste bio dobar izbor za ovaj miniserija, nastavljajući se na dve interesantne premise iz stripova prethodnih sezona.

Jedna je to da je nakon događaja iz Devil’s Reign o kome sam pisao ovde, Kingpin konačno izgubio poziciju gradonačelnika Njujorka i da ga je na tom mestu zamenio, pa, superheroj, i povremeni član Avengersa, Luke Cage. Druga je pad Clinta Bartona, odnosno Hawkeyeja u moralno sivilo nakon veoma hvaljenog miniserijala Hawkeye: Freefall od pre par godina i generalno razmišljanje o tome kuda se dalje sa njime može krenuti.

Hawkeye je jedan vrlo važan lik za Marvel utoliko što se em radi o osobi bez supermoći koja učestvuje u radu nekih od najmoćnijih superherojskih timova na planeti, em je u pitanju bivši kriminalac koji je dobio priliku da se iskupi i, kako i sam kaže u ovom serijalu, nekoliko puta pomogne i da se spase svet. A opet, interno, on uvek u sebi ima sumnje u to da li je dostojan da sedi rame uz rame sa nosiocima najveće vrline, bogovima i neopisivo moćnim superherojima, dok ga eksterno neretko podsećaju na njegovu kriminalnu prošlost i propituju je li on zapravo „zaista“ na strani dobra.



Utoliko, nakon njegovog problematičnog isterivanja pravde u Freefall, činjenica da mu Luke Cage daje šansu kao predvodniku novog Thunderbolts je ne samo značajna za ovog junaka, već i u skladu sa njegovom istorijom, u kojoj je on već i proveo neko vreme na čelu ovog tima. Sa druge strane, tokom Kingpinove vladavine Njujorkom su Thunderbolts bili zaista samo gomila kriminalaca u službi grada, namenjena zastrašivanju građana, i sa novim timom Luke Cage pokušava da napravi jasan PR zaokret: nakon superzločinca na čelu grada, gradonačelnik je superheroj, a onda će takav čovek imati i smislen tim superheroja na javnom budžetu koji će odgovarati na pretnje kakvim normalna policija nije tehnički dorasla.

Utoliko, ovaj serial je formatiran po ugodno prepoznatljivim linijama: Hawkeye ima onu uobičajenu kombinaciju lakomislenog bravada i dubokih sumnji u sebe, tim je sastavljen od ili iskusnih a nepoznatih ili upečatljivih ali mladih i neiskusnih superheroja različitih setova moći, a kako je i običan policijski rad karakterisan haosom i nepredvidivim situacijama na terenu, tako se i neutreniran, pa pomalo i nekompatibilan novoformirani tim superheroja ne snalazi baš idealno kad ga bacaju iz akcije u akciju.

Prava je sreća da većina neprijatelja sa kojima se Thunderboltsi susreću nisu neka sila i da je gradskoj administraciji najveća glavobolja kako da se odbrane od optužbi da njeni nameštenici prave više materijalne štete od samih kriminalaca, te kako sklopiti ugovore sa marketinškim agencijama za akcione figure i reklamiranje parfema, ne bi li tim kostimiranih junaka barem nekako sam platio deo svojih troškova. Tako da se prvi deo ovog serijala bavi zanimljivim karakternim radom i odnosima među likovima u timu. Hawkeye pokušava da bude pravi vođa (i ne ide mu) a i drugi članovi tima često moraju da se više bore sa sopstvenim sumnjama u sebe nego sa neprijateljima. Što je vrlo lepo odrađeno pogotovo što su neki od Hawkeyejevih članova tima apsurdno moćne osobe (America Chavez, Monica Rambeau ili Kara Killgrave, ćerka Purple Mana sa njegovim moćima potpune kontrole uma), a Zub uspeva da relativnu disfunkcionalnost tima predstavi organski i zainteresuje čitaoca za odnose članova i to da ih vidi kako na kraju trijumfuju, ne samo pred neprijateljem već i u anketama javnog mnjenja.



Ovo je istovremeno i duhovit i pitak i finom akcijom nabijen narativ, ali se ton prilično menja u poslednje dve epizode kada postaje jasno da ovo NEĆE biti tekući serijal i da će se Thunderboltsi ovde završiti. Tonalno, strip ovde odlazi u drugom smeru i umesto „another day in the office“ postavke prva tri broja, dobijamo tu proverbijalnu veliku pretnju koja može da uništi čitav svet i koju taj disfunkcionalni tim sumnjivih ili samo nepotvrđenih heroja mora da porazi. Zub i ovo odrađuje minimalno korektno, ali prelaz u tonu je primetan i strip se završava ne zatvarajući gomilu otvorenih pitanja – od ključnih, kao što je šta je bilo „autentično“ ponašanje glavnog junaka a šta uticaj zloće iz pozadine, pa do banalnih ali intrigantnih kao što je ko je dođavola Gutsen Glory, odakle je došao i zašto izgleda kao Cable – pa je nemoguće ne osetiti blago razočaranje.

Što se grafičke opreme tiče, razočaranju tu nema mesta. Izaakse ima vrlo lep, pitak i za praćenje lak stil, dodatno ulepšan odličnim Tartaglijinim kolorima i Sabinovim uvek inventivnim leteringom i zvučnim efektima. Izaakse ume da stripu podari pravi odnos superherojskog glamura i jedne karakternije, televizičnije drame i komedije smotane u istu palačinku a Netho Diaz i Victor Olazaba koji gostuju na trećoj epizodi se fino uklapaju u generalni ton i dinamiku stripa.

Thunderbolts je, dakle, ispao uglavnom kako treba, ali je nemoguće ne zažaliti što strip sa ovoliko potencijala naprosto nije imao prostora da ga realizuje. Ostaje nada da će nekakva naredna (skora) inkarnacija Hawkeyeja ili kakvog sličnog serijala preuzeti nerazrešene narativne niti ovog i da ćemo dobiti zadovoljštinu u ne tako dalekoj budućnosti. Do tada, pročitajte Thunderbolts, prijaće vam, a možete ga na Amazonu kupiti ovde.


 

[Meho Krljic]

Pročitao sam sve četiri kolekcije mange My Tentative Name koja se ne izdvaja toliko kvalitetom od nekakvog zamišljenog proseka, koliko uzima jedan solidan broj manga tropa i stereotipova a zatim ih iz sve snage gura do ekstrema kako bi postigao istovremeno i šok-efekat ali onda i neku vrstu empatije kod čitaoca za likove koji su, barem oni glavni, toliko polomljeni da se nalaze daleko sa druge strane ivice koja razdvaja sertifikovane psihopate od nas „normalnih“. Dakle, just another day in the office za ljubitelje mangi? Tako nekako!



My Tentative Name (na Japanskom se serijal zove Watashi (Kari), odnosno „Privremeni ja“) je sa nekih četrdeset poglavlja (plus bonus poglavlje ovde ili tamo) izlazio u japanskom magazinu Magazine Pocket od leta 2019. do Aprila 2020. godine i postigao očigledno dosta skroman uspeh jer se završio i nije bilo govora o nekakvoj adaptaciji za televiziju ili nečem sličnom. Opet, strip je bio dovoljno popularan i intrigantan da Kodansha odluči da kolekcije objavi i na Engleskom jeziku, za zapadno tržište, pa su sve četiri izbačene između Jula i Oktobra prošle godine. Iako izdavač vrlo korektno žanrovski ovo stavlja u „drama/ triler“ kategoriju, neke od naslovnih strana kolekcija sugerišu i romantični element priče – a koji svakako jeste prisutan. Ne i naslovna strana prve kolekcije koja nas odmah napada slikom gde su ženska lica i veliki okrvavljeni nož u prvom planu. I, da bude jasno, ovo nije čehovljevski elegantno sklopljen narativ. Ta nožekanja sa naslovne strane će u igru ući već u vremenu koje vam bude potrebno da od naslovnice stigete do prve table u stripu, sa odrubljenom glavom devojke sa te iste naslovnice koja će, jelte, biti važan element zapleta od te tačke nadalje.

Takeru Okutsu, autor crteža i scenarija za ovaj strip mi je potpuno nepoznato ime i Kodansha o njemu ne nudi nikakve informacije. Po svemu što internet uspeva da nam o njemu kaže – a to je skoro ništa – Okutsuu je ovo prva autorska manga i nemam apsolutno nikakvu ideju je li on pre ovog serijala sarađivao na ičem poznatom i popularnom, a što ga je kvalifikovalo za samostalni serijal. Okutsu svakako pokazuje poznavanje žanra, te osnovno vladanje zanatom i mada ni pripovedanje ni crtež u ovom stripu nisu nužno jako impresivni, postoji tu taj trilerski drajv koji ga gura napred i čitaoca tera da dalje čita, zainteresovan da razreši neke od misterija, prodre dublje u opsceni, bolesni svet japanskog, hm, kriminalnog podzemlja, kao i da vidi šta će na kraju biti sa likovima. Drugačije rečeno, My Tentative Name ne bih mogao da nazovem „dobrim“ stripom ali on jeste intrigantan i kada kombinuje trope ljubavne mange sa ekstremnim nasiljem i psihopatskim hororom, on uspeva da ubode tu neku emotivnu liniju koja vas na kraju ipak dohvati i osetite da saosećate sa likovima koji su maltene doslovno monstruozni.

Ali, dobro, i monstrumi mogu da pate zbog ljubavi, zar ne?



Okutsuov crtež je, pa, varijabilnog kvaliteta. On je u principu zanatski korektan i pripoveda na razumljiv način, ali utisak je da je rad na nedeljnom serijalu ovom autoru uzeo MNOGO energije i da su uštede pravljene kadgod i gdegod je to bilo moguće. U mnogim scenama Okutsu će izbegavati da crta lica protagonistima, zadovoljavajući se samo kombinacijom konture i kose, svestan da se na ovim tablama ionako radi samo o dijaloškim razmenama. Istovremeno, ovo je u skladu i sa činjenicom da je My Tentative Name u dobroj meri dekomprimovan strip sa dugačkim scenama dijaloga ili monološke kontemplacije u kojima se ne događa bogznašta, pa je i odsustvo nekakvog dinamičnijeg crteža način da autor brže prođe kroz alocirani broj stranica i nekako se dokopa uredničkog klimoglava i ove nedelje. Okutsu često koristi raster i šrafure, a što sa jedne strane osvežava njegove inače neretko svedene, detalja lišene kadrove, ali i često čini da strip izgleda sivo i prljavo, pa je pitanje koliko se tu dobija a koliko gubi. Što se likova tiče, iako je strip „ozbiljniji“, odnosno nabijen stravom i nasiljem, te nije namenjen deci ni po kom osnovu, likovi imaju izrazito mladalački izgled i, bez obzira što se radi o mladim osobama univerzitetskog uzrasta, svi izgledaju kao deca. Ovo je, naravno, takođe jedan kliše, u kome dvadesetdvogodišnjaci izgledaju kao da imaju četrnaest godina a šesnaestogodišnjaci kao da imaju jedanaest pa zapadnjački čitalac osetljiv na hebefiliju možda ovome ni ne mora da prilazi preblizu, POGOTOVO jer Okutsu nikako nije IZNAD toga da nam u ponekom kadru da „fan service“ rakurse koji će inače srazmerno „ozbiljnom“ narativu dodati pogled na gaćice mlade srednjoškolke beznadežno zaljubljene u glavnog junaka Iorija.

My Tentative Name ima na neki način i odjeke „harem mange“, sa pomenutim glavnim junakom koji je prelep mladi čovek u koga su praktično sve žene u ovom narativu zaljubljene a neke od njih se aktivno nadmeću za njegovu pažnju, no, ovo nije stvarna harem manga, jer ne postoji intencija da se čitalac insertuje u poziciju glanog muškog lika. Štaviše, Iori strip započinje sa amnezijom, nalazeći krvavi, obezglavljeni trup mlade žene u stanu za koji pretpostavlja da je njegov, dok se druga mlada žena zatim pojavljuje na vratima, predstavlja se kao njegova devojka i, puna razumevanja, bez pitanja se nudi da mu pomogne oko uklanjanja leša. Ovo je zanimljivo otvaranje, ali Iori od te tačke nadalje prestaje da bude subjekat ovog stripa i pretvara se u objekat a priča zapravo prati devojku po imenu Naderu Hirama koja mu se u prvom činu predstavila kao njegova devojka, koristeći ime ubijene žene kao svoj novi identitet.

My Tentative Name se velikim delom bavi ekstremnim čitanjem tropa „yandere“ devojke u mangama, dakle onoga što bi na zapadu bilo približno opisano kao „psycho girlfriend“. Naderu Hirama je opsednuta Iorijem do te mere da ne samo u potpunosti menja svoj karakter i – a u šta čitalac ima stalni uvid – konstantno u glavi ima ospesivno-romantične fantazije o njima dvoma, već je spremna da za svoju ljubav laže, krade, spletkari i hladnokrvno ubija. Prvi deo ovog stripa bavi se pre svega njenim planovima kako da dezorijentisanog Iorija potpuno veže uz sebe „ljubavnim bombardovanjem“ ali i planskim presecanjem svih njegovih spona sa prethodnim životom, pa i manipulacijom i ucenama. Kako se ovde pokjavljuje i gore pomenuta mlada srednjoškolka Kei, koja prema Ioriju gaji nežnu, detinju ljubav, tako je i ekstremnost Hiraminog ponašanja izraženija i strip se ovde pre svega čita kao analiza portreta psihopate.

No, kada radnja nastavi da se razvija, autor kao da pomisli da publici treba nešto više i My Tentative Name posle određenog vremena postaje „pravi“ triler, sa pitoresknom tokijskom bandom (Mad Donkeys) koju predvodi maskirana žena što je svi zovu „mama“ i koja je, nagađate, još jedna od žena zaljubljenih u Iorija, sa savant-detetom koje je zatvoreno na imanju u predgrađu i odande obavlja hakerske poslove za istu bandu, sa street-level vojnicima ove bande od kojih je jedan veoma nadaren za borilačke video-igre a drugi nosi demonsku šminku i uzgaja platonski pseudoedipovski odnos ljubavi prema „mami“...



Žanrovski prelaz, kombinovan sa promenom fokusa na druge protagoniste je dosta grub i mada My Tentative Name intrigira čistom energijom bacanja radnje unaokolo kao da sutra ne postoji, on nikako nije elegantno ispripovedan strip čak ni u meri koju bismo smatrali prihvatljivom za dugačke serijalizovane mange. Ovde postoje opširne, veoma detaljne tangente koje se bave principijelno nevažnim stvarima vezanim za likove i samu radnju, uključujući komplikovane igre sa kartama kao i jedan dugački set pis u kome dva lika igraju borilačku igru a tekst sa puno ljubavi čitaoca upućuje u osnove taktike i strategije poznate svakom koi je igrao Street Fighter ili neki od njegovih naslednika. Povrh toga, Okutsu se trudi da na momente u sebi pronađe Tarantina pa neke od epizoda zapravo idu unazad kroz vreme i prikazuju paralelni tok radnje ili prošlosti likova kako bi se radnje u sadašnjosti kontekstualizovale. Ovo je i neuspešno i uspešno, kako-kad, ali osnovna postavka negativaca u ovom stripu, a koji su kanibalski kult bogataša na kraju deluje nedovoljno iskorišćeno i podseća na to da Okutsu naprosto voli da šokira čitaoca, bez namere da neke stvari umetnički razvije do smislenijih formi. Tako u ovom stripu postoji i vrlo neugodna scena gotovo-silovanja maloletne Kei, a koja se prekine pre nego što se nasilje izvrši do kraja ali ne i pre nego što čitalac ostane sa potencijalno veoma lošim ukusom u ustima.

Ipak, finale stripa odiše izvesnom elegancijom, sa glavnim likom koji tek u minut do dvanaest pokazuje svoju dubinu i način na koji je stigao do mesta na kome se u tom finalu nalazi i mada tragični kraj nema baš onako veliki gravitas kako se autor verovatno nadao da će mu podariti, on čitaoca ipak potrese i podseti da je i sam možda nekada mogao da se zatekne na istom mestu kao i Naderu Hirama. Pa ako vam sve to deluje kao interesantan sklop, izvolite do Kodanshinog sajta gde možete da kupite sve četiri kolekcije.


 

[Meho Krljic]

Seo sam i pročitao Fantastic Four: Life Story, kolekciju izašlu negde pred kraj Decembra, sakupljajući šest brojeva istoimenog miniserijala koji je krenuo sa izlaženjem još Maja 2021. godine a završio svojim poslednjim brojem u Februaru 2022. Pretpostavljam da se ovde valja reći ponešto o izazovima publikovanja u vreme pandemije, ali „Life Story“ su ionako stripovi odmerenog, sporog tempa, gde je svaka epizoda zapravo priča za sebe pa je, mislim, u ovom slučaju, dosta razmaka između pojedinačnih epizoda bilo sasvim prihvatljivo. Pogotovo što je ovo od početka do kraja vrlo lepo nacrtan strip sa (glavnim) crtačem koji je imao iskustva i na sržnom serijalu Fantastic Four i ovde pružio potrebni omjer ozbiljne, pa i melanholične atmosfere sa jedne i stripovske gizdave maštovitosti i razigranosti sa druge.



„Life Story“ je za sada relativno svež koncept u Marvelu jer je Fantastic Four: Life Story tek drugi serijal rađen po ovakvim pravilima. Prvi je bio Spider-man: Life Story iz 2019. godine u kome su Chip Zdarsky kao scenarista i Mark Bagley kao crtač postavili letvicu prilično visoko. Naravno, ima nečeg i u tome da sam ja očajno veliki ljubitelj Spajdermena, ali priznajem da sam se zapitao da li će tandem Mark Russell i Sean Izaakse uspeti da postigne sličan efekat sa svojim Fantastic Four: Life Story. Efekat o kome govorimo je, dakako, jedna kritička retrospektiva ne samo čitavog korpusa stripova o datom junaku (ili u ovom slučaju grupi junaka) tokom prethodnih šest decenija njihovog izlaženja, već i analiza istorijskih epoha u kojima su ti stripovi izlazili i pokušaj refleksije na to kako su se ovi stripovi uklapali u svaku od decenija u kojima su bili deo popularne kulture.

Ovo nije mala ambicija, da bude jasno, ali Zdarsky i Bagley su sa svojim Spajdermenom postigli zavidan rezultat. Ideja o tome da likovi stare u realnom vremenu i da u svakoj deceniji imamo sve starijeg i iskusnijeg Spajdermena naravno nije potpuno originalna, ali se lepo uklopila uz taj osnovni koncept i dala nam serijal bremenit opservacijama i komentarima na vremena ali i likove, pa preko njih i čitav medijum superherojskog stripa, a onda i na popularnu kulturu na zapadu (mada prevashodno u Severnoj Americi) uopšte.

Fantastic Four: Life Story radi isti trik osim što je ovo u teoriji još komplikovanija postavka jer umesto jednog protagoniste imamo porodicu, superherojski tim koji je za Marvel NEIZMERNO značajan do mere da se bez ikakve ironije i odmaka često naziva „prvom Marvelovom familijom“.

Sa Fantastičnom četvorkom su Stan Lee i Jack Kirby sasvim doslovno kreirali novi Marvel i na neki način označili Srebrno doba američkog superherojskog stripa. Spider-man i X-Men, Avengersi i razni drugi serijali su se materijalizovali gotovo u istom trenutku i bez gubljenja koraka se uključili u energiju bujice, ali Fantastic Four je bio strip koji je sve promenio, nudeći vidljiv apgrejd u odnosu na dotadašnju superherojsku matricu, kreirajući ne samo jedan razobručen avanturistički narativ nabijen ambicijom i optimizmom već i strip sa značajno više karaktera i akcenta stavljenog na karakterizacije nego što je u proseku bilo uobičajeno za početak šezdesetih godina. Fantastična četvorka je uradila jako mnogo na razaranju konzervativnih kalupa po kojim su se pravili superherojski stripovi u ono vreme i nudila tim veoma različitih likova, u kome je pored asertivnog, inteligetnog belog muškarca postojala i žena (a koja će sa vremenom izrasti u takođe izrazito asertivnu osobu), tinejdžer usijane glave, ali i oranž kamenito čudovište sa vokabularom lučkog radnika i imenom (The Thing) koje će ukazati na metaforički potencijal ovog lika što će tokom narednih decenija moći da simbolizuje različite društvene manjine.



Jedna od izrazitije konzervativnih karakteristika ovog stripa – to da je u pitanju porodica se, jelte, mužem i ženom, ženinim bratom i bliskim prijateljem, a koja sva živi u istom prostoru – je takođe sa godinama izrasla u jednu od najromantičnijih priča u Marvelu, jednu ljupku idealizacije ove društvene ćelije i ukazivanje na to da je snaga porodice više od pukih brojeva i da se ovaploćuje u lojalnosti, požrtvovanosti i ljubavi što ne postoje nužno u drugim okruženjima.

Nimalo neočekivano, Fantastic Four: Life Story udara tamo gde je najtanje i zapravo veliki deo ovog serijala bavi se upravo dekonstrukcijom i analizom ideje porodice i propitivanjem može li ona ZAISTA da preživi tolike decenije iskušenja i života stalno vođenog na ivici.

Ovo je dobra ideja i dobra koncepcija, ali Fantastic Four: Life Story mora da prevaziđe i jedan ekstrinzični izazov, a koji se tiče uobičajenog stila pisanja Marka Russella. Da se, razumemo, ja Russella veoma volim i ako pročitate šta sam sve do sada pisao o njegovim stripovima, to su uglavnom bile štedre pohvale, ali Russell, kada ne radi u komedijaškom ključu (a ponekada i kad radi u komedijaškom ključu), ima tendenciju da strip utopi duboko u melanholiju, sa likovima koji provode vreme zamišljeni, povučeni u sebe, kontemplirajući o gubicima, bolu, besmislu i gurajući i sebe i čitaoca sve dublje u toplu, meku, blatanjavu lokvu depresije.

Fantastic Four: Life Story je pomalo baš takav strip. Sa nekoliko likova koji ravnopravno dele ulogu glavnih junaka, ovde je svaka epizoda ne samo smeštena u narednu deceniju već i svaku iz prvog lica pripoveda drugi član tima. Neću spojlovati ko priča poslednje dve epizode, ali budite sigurni da NIJE onaj na koga ste prvo pomislili – ovaj strip nema prostora da se bavi proširenim verzijama Fantastic Four i ovde nema Spajdermena ili She-Hulk da navuku kostim od nestabilnih molekula i ulete u kosmičku frku.

Umesto toga, dobijamo kontemplacije jednog po jednog člana sržne porodice, sa decenijama koje odmiču i od hladnoratovskog pritiska ali i optimizma šezdesetih godina prolaze kroz sve veća iskušenja, kako na spoljnom planu, tako i na unutrašnjem. Ovo se reflektuje u unutarnjim monolozima protagonista, sa čestim momentima gubljenja vere i suočavanja sa nerazumevanjem ne samo spoljnog sveta nego i onih najbližih. Naravno, Ben Grimm, The Thing je, na ime svog prostodušnog karaktera i monstruoznog izgleda koji ga je izopštio iz ljudske zajednice, onaj kod koga su iskušenja i tenzije najveće, ali Russell radi mnogo na tome da pokaže da brak između Reeda Richardsa i Sue Storm nije idealizovana šetnja po tepihu od ruža i, ako ga do kraja ipak idealizuje, to je pre svega na ime ideje da zreli, dobri i posvećeni ljudi imaju snage da prevaziđu i opsesije i odljubljivanja pa čak i smrti u porodici koje bi razorile druge brakove.



Russell, naravno, nema prostora da se previše bavi prepričavanjem avantura Fantastic Four, pa su neki slavni podvizi svedeni na crtice i montaže (recomo, Mole Man dobija vrlo malo prostora). Doktor Doom i Princ Namor imaju vrlo značajne uloge kao dva ekstrema „muškosti“ između kojih Reed Richards traži svoje mesto, ali akcenat je uvek na samoj Fantastičnoj četvorci a kao osnovni zamajac zapleta figuriše Galactus, koga je Richards video u nekoj vrsti transa još u šezdesetima i koji se kao pretnja što se nadvija nad planetom Zemljom pojavljuje tokom narednih nekoliko decenija.

Ovo je dobro narativno ukovirivanje i pomaže da se Fantastičnoj četvorci da jedna jasna svrhovitost a iskušenja kroz koja porodica prolazi postave u kontekst decenijskog pripremanja planete za dolazak kosmičkog božanstva što jede svetove. Russell ovde ne samo da se uspešno igra sa percepcijom apokalipse od strane javnog mnjenja – sa očekivanim konspiratološkim i eshatološkim granirungom – već i vešto pritiska titularni tim svog serijala i pokazuje kako se plaćaju psihološke i emotivne cene dužnosti da se planeta zaštiti od uništenja.



Dobra je to kombinacija motiva i solidne karakterizacije sa Reedom Richardsom kome iznalaženje rešenja za Galactusa postaje na kraju i nezdrava opsesija, sa životom pretvorenim u niz tenzičnih, mučnih epizoda što i njegove najbliže guraju od njega, ali i sa ostalim članovima porodice/ tima koji imaju sopstvene drame – Sue sa pronalaženjem pribežišta u Namorovom naručju, Ben sa svojim traganjem za ljubavlju koju će zapravo pronaći tek u devedesetima sa slepom devojkom.

Kroz sve ovo, strip bez mnogo uzdržavanja ali i bez sadističkog, eksploatacijskog seciranja pokazuje kako održavanje porodice na okupu nije garantovano, kako to zahveta mnogo truda i odricanja, žrtvovanja i energije, ali kako je ovo strip koji svesno žrtvuje akciju karakternim momentima, tako i odnosi među likovima na kraju deluju ubedljivo, a emotivni momenti prema finalu zarađeno i potentno. Naravno, stari poštovaoci Marvelovih stripova su već navikli na alternativne verzije priča o najpoznatijim superherojima, ali Fantastic Four: Life Story uspeva da prema svom kraju, sa ulaskom u recentne godine, izmeša karte na svež način i prikaže nam jednu uverljivu, zarađenu tranziciju koja je tim iz doba Kenedijeve administracije i trke za dosezanje svemira dovela do praktično, današnjice i dala čitaocu narativ o sazrevanju ne samo likova već, u optimističnom ključu, i čitave kulture koje su oni deo, ali i na koju su, da se ne lažemo, u našem svetu takođe sami uticali.

Sean Izaakse je idealan crtač za strip koji treba da ukombinuje i klasičnu superherojsku optimističnost/ naivnost i jedan zreliji, ozbiljniji ton. Iako, kako rekosmo, ovde nema mnogo akcije, Izaakse svakako ume da dinamizuje pripovedanje i ovo je strip atraktivnog lejauta, jakih, upečatljivih karakterizacija i atmosfere koja, uprkos svoj melanholiji u tekstu, sva treperi od energije i optimizma. Naravno, nemale zasluge ovde idu i na kolore Nolana Woodwara i odličan letering koji isporučuje Joe Carmagna a mada Izaakseu u drugoj polovini serijala asistiraju drugi crtači (Francesco Manna, Carlos Magno, Angel Unzueta i Ze Carlos), ovo je jedan od onih stripova u kojima se ne primećuje ni stilska ni tonalna disrupcija i dobijamo serijal koji, mada se programski menja po dizajnu i estetici iz broja u broj, čuva svoj sržni duh pažljivo ga postepeno razvijajući tako da do kraja stignemo organskim, udobnim putem.

Fantastic Four: Life Story me možda nije lupio po čelu baš jednako jako kao Spajdermenov inauguralni serijal, ali ovo je dobar strip koji svoju tematiku obrađuje sigurno, sa jasnim konceptom i velikim poštovanjem za svoje likove. Oni će, svakako, biti stavljeni na teška iskušenja tokom svojih života, ali to je, na kraju krajeva priroda herojskog narativa a to da nam Fantastic Four: Life Story pokazuje heroje koji su ne samo požrtvovani već i autentično ranjivi je njegova velika pobeda. Amazon kolekciju prodaje ovde.


 

[kresha]

Samo hoću da kažem da mi je najlepši deo dana čitanje Mehmedovih prikaza na putu od Bežanije do centra po sumornim jutrima i prekrcanim 75icama.
Hvala ti druže što si ovako posvećen, imaš Punpune od mene ako svratiš u Starway

[Meho Krljic]

Oh, sva tri? ČEKAJ, U KOJOJ SI TI KNJIŽARI? I, oh, sutra ćeš se onda obradovati jer obrađujem jedan japanski klasik.

[Meho Krljic]

Možda i nije bilo najpametnije što sam kolekciju No Longer Human: Complete Edition čitao dok sam bio bolestan i generalno na niskim psihofizičkim granama, pa još pred praznik, jer se radi o intenzivno depresivnom štivu koje na proverbijalno „ljudsko stanje“ gleda iz zastrašujuće negativne perspektive do mere da su ljudska lica, taj univerzalno prepoznatljivi simbol ne samo identiteta već i same ljudskosti u ovom stripu na nekim mestima izobličena do neprepoznatljivosti, reflektujući potpuno razdvajanje glavnog junaka od stvarnosti i svega onoga što bi trebalo da ga drži u njoj. Hoću reći, No Longer Human aka Ningen Shikkaku nije manga koju čitate da se malo opustite i razonodite. Ona je metodičan prikaz raspadanja ljudske ličnosti, višegodišnje tragedije u kojoj razni životu bivaju uništeni dok glavni junak tone sve dublje u samosažaljenje i autodestruktivnost. Ali njena metodičnost u tom prikazu raspada ljudskosti i empatija koju priča do samog kraja ima za glavnog junaka bez obzira što ćemo se svi složiti da on zapravo ne zaslužuje mnogo saosećanja su i njena snaga i ovo je štivo koje se ne ispušta iz ruku. Kodansha je ovu kompletnu kolekciju na Engleskom jeziku izdala u toku prošle godine a ona sakuplja trotomni strip koji je Vertical Inc. na Engleskom izdao 2011. i 2012. godine sledeći originalni strip koji je japanski Shinchosha Publishing objavljivao između 2009. i 2011. godine u magazinu Comic Bunch.



No, lanac legata se tu ne zaustavlja. Ovaj konkretni strip je samo prva od više manga obrada istog predloška, romana Ningen Shikkaku iz 1948. godine koji je pored Shinchoshine verzije adaptiran u još najmanje tri mange od kojih je najnoviju radio Junji Ito 2017. godine. Možda se jednom dohvatim i nje, samo dok se malo oporavim od ponora depresije i beznađa u koji me je ubacila ova, prva adaptacija.

Njen je autor Usamaru Furuya, jedan školovani slikar (tokom studija se najviše bavio uljanim slikanjem, skulpturom ali i buto plesom), a koji od polovine devedesetih za hljeb zarađuje radeći stripove. Poslednji serijal u nizu, Lunatic Circus mu se završio pre par meseci obećavajući da se radi o kraju samo prvog dela i da će nastavak uskoro slediti, a Furuya i sa njim nastavlja svoje interesovanje za odraslije teme i težnju da kreira stripove koji nisu u prvom redu zabava. No Longer Human je bio važan rad za njega već i utoliko što je predstavljao zgodan prelaz između erotskih mangi koje je do tada radio i „pravih“ stripvoa za odrasle koji su nakon ovog projekta počeli da preovlađuju u njegovom portfoliju.

No Longer Human odnosno Ningen Shikkaku je jedan od najčuvenijih romana japanske moderne književnosti i do danas ostaje drugi najprodavaniji roman u romanesknoj tradiciji ove države. Osamu Dazai koji ga je napisao i ubrzo posle izlaska poslednjeg dela ovog serijalizovanog romana sebi oduzeo život njime je kreirao neku vrstu poluautobiografskog, memoarskog zapisa u kome su imena likova izmišljena ali su situacije, postupci, misli i emocije verno preneseni iz njegovog života. Roman je na Engleski prvi put preveden još 1958. godine i predstavlja najpoznatije Dazaijevo delo izvan Japana a u Japanu se, kako rekosmo, danas vrlo rado adaptira (od 2019. godine su na roman istekla i autorska prava pa se može očekivati još adaptacija i derivativnih radova) ali i citira u popularnoj kulturi. Konkretna manga o kojoj danas pišemo je počela da izlazi na stogodišnjicu Dazaijevog rođenja, a njen autor, Furuya kaže da oseća povezanost sa pokojnim Dazaijem na mnogo nivoa, između ostalog po tome da živi nadomak kanala Tamagawa u kome se autor romana na kraju utopio.




No, njegove su spone sa ovim delom još u trenutku početka rada na mangi bile već snažne, sa iskustvom čitanja romana još u srednjoj školi i osećajem otuđenosti od ljudi za koji Furuya kaže da je i sam imao i koji ga je lako mogao odvesti istim putem samouništenja kao i protagonistu priče, momka po imenu Oba Yozo. Japansko društvo sa svojim kompleksnim socijalnim ritualima i nekom vrstom institucionalizovanog i ritualizovanog (prihvatanja) otuđenja i usamljenosti je i svakako plodno tlo za narative ovog tipa. Činjenica da je Dazai roman bazirao na svom životu i da se ubio nedugo nakon završetka teksta je svakako još više doprinela osećaju da je ovo priča koja sažima ono kako se oseća veliki broj mladih muškaraca u Japanu.

Furuya je donekle modernizovao zaplet romana, stavljajući radnju u moderno vreme, sa kompjuterima, internetom i mobilnim telefonima, a i sam je sebe uključio kao lik u stripu koji, tražeći teme za stripove na kojima radi pronalazi na internetu dnevnik mladog čoveka koji daje pregled njegovog života od sedamnaeste do dvadesetpete godine. Devastacija koju je pretrpeo Oba Yozo tokom tih osam godina života simbolisana je i fotografijama embedovanim u tekst: na onoj sa sedamnaest vidimo u sebe sigurnog, agresivno lepog tinejdžera, dok na onoj sa dvadesetpet vidimo sedog muškarca na kraju životnog puta. Furuya-u-stripu postaje opsednut ovom pričom i pita se da li je i koliko stvarna, igrajući do kraja u priči i aktivniju ulogu od bezimenog naratora iz romana.

Furuya-sa-ove-strane se drži originalne strukture romana prikazujući Yozov put od srednje škole, preko napuštanja koledža u kom studira slikarstvo, ostajanja bez očeve finansijske potpore, pokušaja porodice da ga na silu dovede u red i niza eksploatativnih veza sa ženama koje će zavesti i koristiti pa ostaviti, sve do poslednjeg čina u kome on pada duboko u ponor adikcije i praktično gubi kontakt sa realnošću. Furuya u svom pogovoru insistira da on naprosto nije imao ni spretnosti ni mentalne snage da prikaže očaj i razorenost života koji se vide u romanu, ukazujući čak da je njegovo rešenje za poslednje scene donekle i praštajuće, blagonaklono prema Yozou, ali ovo je i dalje zastrašujuće mučan narativ koga od nepodnošljivosti spasava ta humanost koju Furuya ne zaboravlja ni u jednom trenutku.

Ili, drugim rečima, ovo je strip koji deluje STVARNO, sa likovima i situacijama, dijalozima i mestima koji deluju realistično. Radnja jeste osavremenjena u odnosu na roman, ali bez nekakvih drastičnih promena i to što u ovoj mangi Yozo crta magazinski a ne novinski strip i radi spid umesto morfijuma ne predstavlja odstupanje od suštine narativa ni za milimetar. Imena likova iz romana su sva prenesena, a i njihove funkcije su vrlo slične onima u stripu, sa tek ponekim gestom koji prirodno modernizuje postavku. Yozo u ovom stripu pored regularne magazinske mange tezgari radeći i pornografske stripove, baš kao što je radio i Furuya godinama pre toga, pa imamo na delu još autentičnog životnog iskustva ulivenog u umetnički narativ.

No Longer Human fascinira time što prikazuje „unutrašnjost“ osobe sa nemilosrdnom iskrenošću, izbacujući pred čitaoca sve sumnje, sva pitanja, sve dileme, sve strahove i brige koje smo inače suviše stidljivi da prikažemo i krijemo ih prateći društvene konvencije. Oba Yozo možda uopšte nije psihopata već mi samo imamo pristup njegovim mislima onako kako to u literaturi, čak i modernoj, inače nije pravilo. On jeste manipulativan i koristi svoj dobar izgled i uvežbane „persone“ da od žena dobija sve što poželi, počev od stana i hrane, preko redovnog seksa, do novca za alkohol i drogu, izrabljujući ih i odbacujući jednu po jednu, ali impresivnost ovog narativa je u tome da on pokazuje da Yozo pored svega toga uopšte nije hladni, iskalkulisani kriminalac već uplašeni klinac koji iznova i iznova biva šokiran jer ne razume kako svet funkcioniše i teze koje o tome pravi ne bivaju konzistentno povtrđene.



To posmatranje urušavanja ličnosti kroz seriju veza sa ljudima – prevashodno ženama – u kojima je Yozo definitivno izrabljivač a da čitalac ne može a da ne saoseća i sa njim, sa njegovim iskrenim zaljubljivanjima, iskrenim emocijama, čak i kada su najpogrešnije moguće, to je ono što ovaj narativ čini tako potentnim. Yozo će ženu koja je pretrpela seksualno nasilje na kraju napadati da je to sama tražila i graditi čitav fiktivni konstrukt njene promiskuitetnosti oko toga, u demonstraciji toksičnog patrijarhalnog ponašanja koje njemu dolazi bolesno prirodno a čitalac će biti sleđen kada shvati koliko lako i takođe prirodno on sledi tok njegovih misli i sebičnih ranjenih emocija.

Epizoda sa pokušajem samoubistva uz ženu sa kojom samo što je postao intiman je takođe jako ilustrativna i za Japan i njegov duboko osobeni odnos prema melanholiji, depresivnosti i suicidu i Furuyino objašnjenje da je našao „lepotu u rušilačkom životnom stilu“ koji je Dazai prikazao u romanu je možda najbolje predstavljeno upravo ovom scenom.

No, ona je i pokazatelj njegovog crtačkog dara jer je No Longer Human briljantna demonstracija pripovedanja, karakterizacije i kombinovanja realističkog savremenog stila sa jednim klasičnim senzibilitetom depresivnog antiheroja. Furuya pokazuje zavidan spektar stilova, od vrlo kvalitetnog, filmskog kadriranja, preko upečatljivih hardkor pornografskih scena pa do slatkog, dečijeg stripa-u-stripu na tablama gde se prikazuje Yozov manga-rad. Autor ovde samo ciljano i pažljivo odlazi u ekstremnije stilizacije u momentima kada je potrebno sugerisati to rastakanje percepcije na strani glavnog junaka, ali uprkos tome što Kodansha ovaj strip klasifikuje kao horor na svom sajtu, ovde se ne radi o mangi strave i užasa i Furuya radi u za oko prijatnom, pitkom ključu tako da scene sa više atmosfere straha i napetpsti zapravo imaju ostavljaju veoma snažan utisak baš zato što one nisu deo žanrovskog stripa.

Furuya svoj strip završava, kako tvrdi, na za mrvicu optimističnijem mestu nego što je Dazai završio svoj roman, ali... ovo je vrlo suptilna razlika i u njegovoj interpretaciji se No Longer Human i dalje čita kao mučna, zastrašujuća hronika života čoveka koji nikada nije imao šansu – niti ju je davao drugima – ali koji kredibilno deluje kao da je mogao biti jedan od nas, odnosno da je svako od nas možda mogao biti bolja ili lošija verzija Obe Yozoa. I to je ono što vas na kraju iz sve snage udari preko njuške i tera da ovaj strip i njegovu izvornu priču nosite u sebi dugo nakon sklapanja korica. Pomisao da MOŽDA ipak niste loši kao Yozo – ma koliko da ste prilika da budete loši imali – je na kraju onaj element umirujućeg i optimističnog koji ćete poneti sa sobom iz stripa što se davi u beznađu i destrukciji. Kodansha novu kolekciju prodaje na ovom mestu, a Amazon na ovom.

[Meho Krljic]

Pročitao sam kolekciju King Conan koja je sakupila svih šest epizoda istoimenog miniserijala iz 2021. i 2022. godine a što će u dogledno vreme biti poslednji strip o Konanu koji će Marvel publikovati. Kuća ideja je posle nekoliko sasvim solidno plodnih godina sa stripovima o Konanu rešila da ne obnovi licencu pa možemo samo da pretpostavimo da su nekakva testiranja na fokus-grupama ili, alternativno, ispijanja kafe sa holivudskim producentima pokazala da trenutno izgledi da se napravi uspešan film (ili, što da ne, televizijska/ striming serija) o Konanu ne stoje baš najbolje te da je eksperimentisanje u strip-medijumu sa njegovim likom, delom i proširenim ansamblom dobacilo do svog prirodnog maksimuma za ovaj istorijski period u kome živimo. Marvel je, dakle, rekao „zbogom“ varvarskom kralju Akvilonije a ko će sledeći da se odvaži na zakup licence ćemo tek videti. Dark Horse je svakako imao veoma uspešan period sa Konanom u ovom stoleću ali ne bih se ni preterano iznenadio da Dynamite uleti u šesnaesterac i doda Konana svom portfoliju licenciranih radova.



Konan je, naravno, nestao i iz Marvelovog u principu zabavnog serijala Savage Avengers gde se, magijom putovanja kroz vreme i između univerzuma, te magijom privremenog licenciranja družio sa savremenim superherojima, no jedan mnogo elegantniji ispraćaj dobio je upravo u serijalu King Conan o kome danas pričamo. Ovaj je miniserijal izlazio od kraja 2021. godine pa negde do polovine prošle, sa kolekcijom koja je izašla u Avgustu i kao završna reč u novoj Marvelovoj epohi priča o Konanu, prilično je solidan. Ne i spektakularan, rekao bih i opterećen nekim srazmerno nepotrebnim kontroverzama ali svakako jedan pristojan iskaz u kome su autori upisali sopstveni karakter i identitet u sada već devedesetogodišnji istorijat varvarina iz Simerije sa ubedljivošću i stavom.

Naravno ovaj serijal su uradili Jason Aaron i Mahmud Asrar, dvojac koji je i otpočeo ovu Marvelovu epohu Konana radom na Conan the Barbarian pre nekoliko godina, a pričom kojom je Aaron vrlo snažno udario svoj pečat na istorijat Konana varvarina. „Potući ću se svakim scenaristom koji pokuša da Konana dobije pre mene“ je otprilike bila Aaronova izjava kada je objavljeno da je Marvel zakupio ovu licencu i njegovo pisanje ovog stripa omogućilo je spajanje brojnih Aaronovih opsesija u jedan visokoprofilni paket. Aaronov Konan je bio i maskulini antiheroj ali i ukleti ratnik-filozof sa teškim odnosom prema božanskom i onostranom, a pripovest koja je pratila njegovu priču kroz razne periode života je na neki način predstavljala jedan zaokružen i, naizgled finalan iskaz o Konanu posle koga je Aaron predao serijal na staranje drugima i otišao da radi Avengerse i Punishera.

Osim što je očigledno da je u sebi imao još jedan finalni iskaz. King Conan je, sasvim nalik King Thor serijalu kojim se Aaron oprostio od pisanja Tora, još jedan, jelte, počasni krug, smešten u budućnost lika koju je malo koji drugi scenarista (ili autor priča o Konanu) imao ambiciju ili inklinaciju da ovako detaljno secira, i na neki način zaokruživanje Aaronovog tumačenja njegovog karaktera zajedno sa davanjem Konanu slobode koju dosadašnje njegove istorije nisu imale hrabrosti ili samo mašte da mu je daju. To da je za ovu priliku Aaron uspeo da Marvel ubedi da se na crtež vrati Mahmud Asrar je, naravno, veoma značajno jer je Asrar ovde pružio apsolutnu A igru, bez žurbe tipične za tekuće mesečne serijale. Uz kolore Matta Wilsona i epski letering Travisa Lanhama, King Conan je onako fantastičan, luksuzan ispraćaj lika u istoriju kakav bi iko mogao da poželi.



Strukturalno, ovo je zapravo dosta komplikovana priča kada se ima na umu da je odlika Konana još od Howardovih originala pa sve do danas bila upravo jednostavnost zapleta, oslanjanje na primalne, sirove motive u kojima nema mesta za mnogo refleksije i filozofiranja, već u kojima se jedan ničeanski viši čovek susreće sa nečim što nije ljudsko i mora da u sebi pronađe nepokolebljivost volje da pretekne, pobedi i preživi. Ne želim ovim da kažem da su priče o Konanu načelno prostačke – nisu, jedna od mojih omiljenih priča je Mač Skelosa koja ima složeniji politički zaplet i nekoliko likova sa dvostrukim agendama – već samo da je sam Konan u njima uglavnom jednostavan lik koji kroz iskušenje prolazi na ime svoje mentalne (dobro i fizičke, ali prevashodno mentalne) snage i izdržljivosti, usredsređen na jedan cilj i neopterećen sumnjama i refleksijama. Kada u Zubima Gvalura Konan ima delić sekunde da odluči da li će od pada u provaliju spasti kovčežić sa unikatnim draguljima koji bi od njega napravili imućnog čoveka do kraja života ili prevrtljivu seksualnu radnicu koja ga je do tada malko i prevarila, pa bez razmišljanja ščepa njenu ruku i spase je sigurne smrti, to je srž karakterizacije ovog lika koji ne mora da razmišlja jer ima nepogrešiv instinkt što mu uvek govori da je ono najbolje uvek i isključivo u njegovoj budućnosti. Uostalom, varvarin sa severa koji sanja o sedanju na presto najmoćnije kraljevine svoje epohe je uvek morao biti čovek posebne mentalne snage.

Aaronov i Asrarov King Conan, pak, hvata se upravo ovog problema: šta da se radi kada se budućnost već desila? Kako sam već i rekao, u istoriji stripova o Konanu bilo je srazmerno malo priča koje su se bavile periodom njegovog kraljevanja već na ime prirode tog „posla“ koji naprosto nema dijalektički potencijal kakav imaju priče o varvarinu, pljačkašu, piratu, najamniku što slobodno luta svetom u potrazi za srećom. Naravno, Aaron se onda usredsređuje upravo na ovo: je li Konan, naime, srećan sada kada je ostvario svoj životni san da bude vladar velike, moćne države koja čini centar civilizovanog sveta?

Ako ste čitali prethodne Aaronove priče o Konanu neće vas iznenaditi negativan odgovor. Aaron je tokom pisanja Conana the Barbariana već pokazao svog kralja Konana kao nervoznog suverena koji se oseća sputano u ulozi visokoprofilnog administrativca civilizovanog društva i koji će tražiti svaki izgovor da skoči u akciju, makar to značilo noćno inkognito šibanje sa mangupima po kafanama. U King Conan ovo je motiv razrađen na mnogo višem nivou i Konan je prikazan kao otac sada već zrelog mladića Conna koji se priprema za nasleđivanje prestola kroz učenje političkih, administrativnih, diplomatskih i drugih veština, ali koji je, nalik svom ocu, spretan i na leđima konja, kao i sa mačem u ruci.

Paralelno sa ovim zapletom, strip pokazuje „poslednju Konanovu borbu“ na zabitom, ne-zaista-pustom ostrvu skoro na kraju istraženog sveta gde se on i čarobnjak Thoth-Amon, njegov decenijski neprijatelj, moraju udružiti kako bi preživeli napad armije oživljenih mrtvaca.

Ova kombinacija zapleta je suštinski funkcionalna jer prikazuje kontrast između „finalnog“ Konana, onog koji vidi da je njegovo vreme prošlo i očajnički pokušava da kroz svog sina proživi još koju avanturu, i „pravog“ Konana koji je jedino živ kada se, takođe očajnički, do poslednje kapi krvi bori za taj svoj život, kunući natprirodne neprijatelje i gotovo veselo sekući kroz tkivo, drvo i metal u činu ponovljenog samopotvrđivanja svog postojanja.



Nije ovo najoriginalniji zaplet na svetu, naravno, ali jeste primeren ovom liku – ako pristajete da ga gledate iz dijalektičke perspektive. Aaron sa kraljem Konanom radi ono što drugi scenaristi nisu nikada smeli – ili želeli – da urade, pokazujući ga i kao čoveka koji odbija da prihvati da je njegovo vreme prošlo, da je on sada postao istorija – radije nego da je čovek koji istoriju kreira – čovek koji je besan na svet što ga ostavlja iza sebe, ali onda i na svog sina koga ne vidi kao idealnu verziju mlađeg sebe. Scene u kojima Konan izlaže Conna praktično zlostavljanju u zabludelom pokušaju da ga nauči kako je pravi život, jelte težak te da dvorski fićfirić mora da omiriše prava iskušenja kako bi zaradio tron koji mu stiže u nasleđe – te scene su bolne ali časno i pošteno urađene i predstavljaju emotivno težište ovog stripa.

Radnja koja se odvija na pomenutom ostrvu, sa Thoth-Amonom i nemrtvim protivnicima, pa, to je manje uspelo i generičkije po kvalitetu. Ne mislim pritom da je i loše, ali ovde naprosto nema dovoljno „mesa“ za šest brojeva serijala i u pitanju je priča koja bi tipično bila zaokružena u jednoj ili dve epizode, ovde veštački i na snagu produžena preko svog prirodnog limita. Dodatno nesrećno, nasilno ubacivanje vrlo seksualizovane, jelte, čarobnice koju Konan mora da porazi iako se ona loži na njega – to jeste klasičan motiv priča o ovom varvarinu, ali je ovde utusnut prilično mehanički a onda loše upotrebljen sa sve aluzijama na Pokahontas koje su izazvale takvu reakciju „javnosti“ na, jelte, tviteru, da je za potrebe kolekcije Marvel na kraju promenio ime ovom liku i izbrisao sve aluzije na „indijansku princezu“.

Dakle, narativno King Conan radi dosta toga odličnog a onda i ponešto manje nego odlično, no, bez obzira na možda malo šlajfovanja i filer-materijala u sredini, King Conan se završava snažnim, zadovoljavajućim pančlajnom koji, kako rekosmo, lik oslobađa hipoteke „kraja (lične) istorije“ i daje mu jedini hepi end koji smo ikada moglio da zamislimo. Dodatno, lik Conna je urađen vrlo dobro i šteta je što se Marvel odrekao licence jer mi ne bi smetalo da čitam i malo stripova sa njim u glavnoj ulozi.

Grafički, ovo je, očekivano, spektakl. Strip o mišićavom muškarcu sa mačem je u ovom periodu naše istorije već jedan, jelte, apsolutni kliše, ali Asrar i dalje uspeva da ga učini nečim ne samo ekstremno uzbudljivim već i da postigne finu ravnotežu apsurdno moćne akcione fantazije i u realnost ukorenjene priče o likovima koji deluju stvarno i imaju stvarne emocije. Matthew Wilson je ovde prevazišao sebe sa kolorima koji su naprosto perfektni i King Conan je, čak i ako vam se samap riča dopadne manje nego meni, i dalje obavezna lektira na ime svog likovnog sadržaja. Amazon vam kolekciju nudi ovde, pa vi vidite.