Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Obvously, čovek se zove Velibor, ne Borislav ali valjda je jasno zašto sam napravio grešku....

[ridiculus]

Ova godina za mene prolazi u znaku novinskog stripa, koga se nisam toliko načitao još od 80-ih, kada je izlazio sakupljen u domaćim revijama. Ispostavilo se da je kod nas izlazilo mnogo više nego što sam znao, ili što bih uopšte očekivao, ali ta izdanja često nisu bila u najsrećnijem formatu. Ponekad čak ni u iole podnošljivom formatu. Tako da ili nisam bio svestan tih stripova, ako su kod nas objavljeni pre mog vremena, ili me nisu zanimali, ako su izlazili u publikacijama koje sam kupovao.

Ali ova godina za mene prolazi i u znaku novog. Iako se, kako rekoh, radi o stripovima koji su izlazili kod nas, tu činjenicu sam saznao naknadno, i materijal u kome sam najviše uživao - On Stage Leonarda Starra, Casey Ruggles Warrena Tuftsa, i Kevin the Bold Kreigha Collinsa - je za mene nov.

Postoji nekoliko problema vezanih sa čitanje starih novinskih stripova danas. Kada se odbaci nostalgija, i fetišizacija sopstvenih sećanja ili detinjstva, suočavamo se sa oblikom reprodukcije koji na jedno mesto - ili jednu stranicu, ako hoćete, u slučaju dnevnih stripova - sakuplja materijal koji nije podesan za čitanje odjednom.


Kada se prvi put pojavio američki tabloid Menomonee Falls Gazette, u decembru 1971, doneo je gomilu - 14, zapravo - dnevnih avanturističkih i dramskih novinskih stripova od kojih je svakome bila posvećena po stranica. U tom broju je bilo objavljeno i pismo jednog "čitaoca", koji se zvao Russ Manning. Ono počinje ovako:

Thanks for your letter and flyer. Your project sounds great. I will personally very much appreciate being able to obtain the hard-to-find strips in one paper.

The one misgiving I would have at this time about your format is an aesthetic one. You plan a tabloid, with each page featuring six episodes, one week, of one strip. But the strips were not written, nor drawn, to be seen that way! A true daily strip is designed to be seen one day at a time, surrounded by dissimilar strips. Text and art are designed to make maximum impact in the shortest time... and truly are not meant to be scrutinized, nor to be part of a six-group continuity.

I, kasnije:

I expect to be reading them as a COLLECTOR... overlooking the sometimes deadly repetition some strip writers feel is a necessity... the monotony of the rhythm... etc.

Da je Manning samo mogao da vidi šta su (neki) domaći izdavači radili sa tim materijalom, njegov jauk bi se čuo do Pelusidara!

Bacimo pogled, na primer, kako Archie Goodwin ponavlja na početku svakog kaiša početnu situaciju u Secret Agent Corrigan:



Iz ovih razloga težim da ne čitam u jednom danu više od nedeljne "doze" novinskih stripova, iako postoje izuzeci, u zavisnosti od okolnosti i koliko slobodnog vremena imam. A to dalje znači da ću duže stripove čitati jako sporo, poput gustiranja najboljeg starog vina dugo čuvanog u podrumu. S druge strane, to znači i da mogu da čitam mnogo (novinskih) stripova odjednom, koliko god zbunjujuće se činilo istovremeno baratanje sa desetak različitih radnji, postavki, i, praktično, svetova.


Postoji i krupniji problem od "ubistvene repetitivnosti" i "ritmičke monotonije", a to je skup vrednosti i stavova koje neko delo promoviše, ili makar nesvesno zastupa, a koji su u konfliktu sa uverenjima čitaoca. Ovo prvo mi može samo otežati čitanje; ovo drugo mi ga može učiniti nepodnošljivim. Novinski stripovi su tu posebno osetljivi jer su deo popularne kulture, i bili su namenjeni najširim masama, publici sa najograničenijim ukusom i senzibilitetom. Srećom, mogu da prijavim da su neki uspeli da se nekako provuku kroz procepe istorije i ideologije, i daleko prevaziđu vreme i okolnosti pod kojim su nastali.

Tu spadaju i gore pomenuti naslovi, ali ne isključivo.

Pre svega On Stage. Šta ja mogu da napišem o tom stripu i njegovom autoru, s obzirom da sam zaista pročitao "samo" 2 i po godine njegovog sadržaja, od otprilike dvadeset i dve postojeće? Neka bude i tri, kada se uzme u obzir i ono što sam video na internetu, u grupi posvećenoj Starrovom životu i delu. A i da jesam pročitao čitav strip, šta ja mogu da kažem što Armando Mendez već nije rekao, u - kako su neki rekli - definitivnom članku o njemu? Zašto da samo ne prenesem njegov esej ovde, da ga istorija ne bi zaboravila? (Njegov sajt više nije aktivan, doduše, ali može se naći arhiviran, iako uz nedostatak mnogih slika i propratnih primera.) A njegove zaključne reči su bile da je On Stage "verovatno najbolji novinski strip-u-nastavcima iz druge polovine XX veka".

Međutim, jasno je da Mendez nije pisao, niti je mogao da piše o svemu vezanom za On Stage. Ili bilo koji strip. Pre svega, postavlja se pitanje zašto ovaj nikad nije bio duže objavljivan kod nas. Pojedini delovi su izlazili u Strip Artu i u Stripoteci, ali sve je to bilo kratko i sporadično. I ono što sam video iz Strip Arta mi ne uliva poverenje, u grafičkom smislu. Za onaj narativni, morao bih da pogledam original, a to je još u budućnosti, iako relativno bliskoj, u odnosu na mesto do koga sam stigao sa čitanjem.

Čak i ako zanemarimo format i grafički izraz, Starr ostaje vrhunski pisac ove forme, možda najbolji u istoriji. To mi je jasno čak i iz ovog što sam do sada pročitao; nije potrebno da pročitam sve što od ovog stripa postoji ili potpadnem pod utiske drugih. Pretpostavio bih, da ne znam drugačije, da njegov pogled na stvari i teme kojima se bavi ili ih dotiče odgovaraju kriterijumima jednog socijalističkog režima daleko više od pogleda njegovih savremenika i kolega. Ali, đavola, stvarnost je išla nekim drugim tokom...



Eddie Campbell bi prebacio krivicu na Billa Blackbearda, čuvenog arhivara, urednika, i zagovornika novinskog stripa kao najautentičnije američke umetničke forme XX veka, koji je otpisao čitav žanr "pričajućih glava" - što bi On Stage trebalo da bude, navodno?

Mark Evanier, u svom osvrtu na pojavu reprinta, 2006, nagoveštava nešto drugo:

Strip je započet 10. februara 1957, i trajao je do 9. septembra 1979. Neki čitaoci su ga verovatno preskočili, misleći da je samo još jedna sapunica. Dok povremeno jeste bio i to, Starr je bio sasvim odlučan da nađe nešto interesantnije za crtanje od ljudi koji se ljube i plaču.

Evanier je bar pogodio zašto ga ja nisam čitao u Stripoteci, iako sam imao sve te pojedinačne brojeve - njih 5 ukupno, da vam odmah sasečem eventualna nerealna očekivanja, ako niste upućeni. A i mnogi domaći čitaoci se danas sećaju Meri Perkins iz Strip Arta ili Stripoteke kao ljubića, dok se u stvarnosti radi o stripu koji se bavi šou-biznisom, pozornicom i svetom iza nje, medijima, i, zapravo, svime što bi privuklo Starrovo interesovanje.

Ali moram da primetim i kod nas relativnu nezastupljenost i nepopularnost stripova koje je distribuirao sindikat Chicago Tribune/New York News. Evo nekih od njihovih naslova: Gasoline Alley, Little Orphan Annie, Dick Tracy, Terry and the Pirates, Brenda Starr, On Stage. Ovi su sigurno bar u rangu onih koje nam donosi King Features, bilo da se radi o značaju, popularnosti, raznovrsnosti ili kvalitetu, i taj nedostatak se oseća u našem stripovskom obrazovanju, usudio bih se reći.

Jedan od velikih uspeha On Stage je lakoća sa kojom se kaiševi čitaju u kolekciji. Ovo je bio dnevni strip, ali je imao i nedeljne table. "LUDILO!," verovatno bi rekao Alex Raymond, veliki Starrov uzor u njegovoj mladosti. Ali to je i datost; Starr je napravio zamašnu strukturu, uz minimalnu i najneophodniju dozu repeticije. Mnogi njegovi konkurenti su imali samo dnevne kaiševe, drugi samo nedeljne table, treći su ta dva formata koristili za zasebne priče, ali Starr je sve povezao u jednu celinu, u kojoj nedeljna tabla u boji dođe kao neki krešendo, najbitniji i najintrigantniji deo zapleta, pomak u priči.

Još jednom sputavamo nerealna očekivanja: nije Starr sve radio sam. Bio je autor, i njegova vizija je vodila strip, ali imao je povremene anonimne zamene (ghosts) kao i stalne pomoćnike na pozadinama. Jedino je pisanje obavljao sam, ali samo zato što nikad nije našao nikog ko bi pisao na njegovom nivou. Čak ni mladi Archie Goodwin, koji je trebalo da mu pomaže na scenarijima u nekom kratkom vremenu tokom 1961. - pre nego što je postao urednik magazina Redbook, gde je odbio radove Andy-ja Warhol-a. Ah, to vreme!

Biću škrt ovaj put sa vizuelnim primerima, i neću kao Meho da prikažem pola stripa (čak i kad bi to bilo moguće u ovom slučaju). Ali evo jedne table iz ranijeg perioda (1959) koja ne otkriva mnogo od sadržaja, ali pokazuje neke znakove Starrovog pristupa, koji je nešto između Raymonda (iz perioda Ripa Kirby-ja) i Caniffa (iz kasnije faze Terry and the Pirates). Okruženje povremeno ume da bude vrlo detaljno - više u crno-beloj, dnevnoj varijanti nego ovde, sa bojom - ali može da bude i potpuno izostavljeno, da bi se naglasili likovi i emocije. Iako je crtež vrlo realističan, to ne znači odsustvo simbola i drugačijih tehnika stripa, poput zvučnih efekata ili linija pokreta - za razliku od Raymonda ili Ala Williamsona. I, poput Caniffa, neki od najefektnijih kadrova su bez teksta.



"Veliki američki strip", kako je jednom neko nazvao On Stage, u kojem junakinja stari takoreći u realnom vremenu, je neka vrsta hronike dešavanja i promena u društvu, sa pričama koje se ne ponavljaju, i koja se definitivno završava jer je autor tako hteo. Spoj glamura i realizma, sa vizijom idealizma pred sobom, ovo je za sada najbolji prikaz "američkog sna" koji sam video u stripu, i to iz vremena dok je taj koncept još imao težinu.


*Ovo je bio samo mali, najmanji uvod. Nastavićemo za mesec-dva, kada budem imao širu sliku i dublje znanje o domaćem izdanju iz 70-ih i 80-ih. Kao i o drugim pomenutim stripovima.

[Meho Krljic]

Lepo je videti da sem mene još neko nešto čita. I to nama načelno manje poznate stvari 
 
A ja... evo:
 
Kako je Nick Spencer nedavno završio svoj rad na Spajdermenu, tako se i bliži trenutak kada ću ja morati o njemu da dam svoj konačni sud. Svojevremeno sam vrlo povoljno ocenio prvih četrdesetak brojeva ovog volumena pa će biti zanimljivo videti je li Spencer uspeo da održi pozitivnu inerciju do samog kraja. Mislim, biće zanimljivo vama, ja to već sve znam.

Ali dok se to ne desi, vreme se prijatno ubija čitanjem „malih“ projekata vezanih za Spajdermena, manje sudbinskih, manje istorijskih, ali svakako zabavnih. Danas bismo na brzinu mogli da pogledamo kako su mi se dopala dva od njih.



Uopšte, moram da kažem da je već decenijama unazad praksa, ne samo kod Marvela, da neobavezni, često nekanonski stripovi o bitnim superherojima umeju da po kvalitetu nadmaše „glavni“ serijal. Setimo se koliko smo voleli Marvel’s Spider-man, nekanonsko prepričavanje Spajdijeve rane mladosti u vreme kada se glavni serijal davio u Civil War/ Back in Black mračnjaštvu! Mnogo, mnogo smo ga voleli a vredi pomenuti i Thompsonov serijal Spidey, pa kultni Spider-man Lovels Mary Jane, i svakako Renew Your Wovs…

Miniserijal Spider-Man & Venom - Double Trouble, koji je izlazio krajem 2019. i početkom 2020. godine se nastavlja na ovu tradiciju ali i snažno se oslanja na Marvelove recentno udvojene napore da se prave stripovi i za decu. Već sam mnogo puta pisao kako je najveći problem američke industrije stripa to starenje publike gde zadržavanje dela klijentele koja stripove kupuje tri ili četiri decenije nije dovoljno da kompenzuje činjenicu da klinci danas oće da odu u bioskop i gledaju Spajdermena, oće da nose majice, kačkete i školske torbe sa njegovim likom, svakako da poigraju nekakvu igru sa njim (mada manje verovatno neku od skupih Playstation produkcija o kojima sam pisao, a verovatnije nešto besplatno na telefonu), ali da kupe strip – to neće. Ne radi se samo o Spajdermenu, naravno, klinci generalno slabo kupuju superherojske stripove sa njihovim nazidanim kontinuitetima od po 5-6 decenija i kriptičnim referencama na ko zna šta što se desilo ko zna kada i američki superherojski establišment već više od dve decenije gleda kako manga jede NJEGOV doručak, ručak, večeru i sve tri užine a nekako lekcija koju su naučili nije „hajde da imamo jedan uredan kontinuitet sa smislenim rastom likova“ nego „hajde da proizvedemo JOŠ stripova sa istim likom u kojima će događaji direktno protivrečiti događajima u drugim stripovima sa tim istim likom“.

Ne da se JA sad nešto tu žalim, onoliko sam pozitivnog rekao o DC-jevom novousvojenom principu da nije važno da li se priča uklapa u kanon ako je dobra i, uostalom, da su kanon i kontinuitet od najveće važnosti, nikada ne bismo imali ovakve male, vrcave projekte kao što je Spider-Man & Venom - Double Trouble.

Spider-Man & Venom - Double Trouble je „mali“ strip, za mladog čitaoca, konkretno za dete koje za Spajdermena i Venoma zna iz generalne pop-kulture i ima maglovitu sliku o tome da su oni neka vrsta antipoda što se obrću oko istog motivskog težišta, ali niti zna niti ga interesuju njihove komplikovane i mnogo puta menjane  životne priče. Scenaristkinja, sve omiljenija mi Kanađanka Mariko Tamaki ovde stvari uspelo resetuje na vrlo jednostavne karakterizacije i u jednoj vrlo otvoreno žanrovski postavljenoj komediji priča priču koja je istovremeno i parodična ali i besramno uživa u bizarnim konceptima koje darežljivo nudi bogatstvo jednog decenijama starog superherojskog univerzuma.



Istovremeno, za odrasliju publiku, Spider-Man & Venom - Double Trouble je sasvim ugodno smešten u moderniju istoriju Marvelovog univerzuma, sa Venomom koji je ovde pozitivac, sa Ghost Spider (aka Spider-Gwen) koja je jedan od prominentnih likova u priči (i delatno, zapravo najzreliji) a ljubitelji skrajnutih likova iz spajder-verzuma će se poradovati maloj ali značajnoj ulozi koju u bonus stripovima na kraju ima Anya Corazon aka Spider-Girl aka Araña.

Komična osnova ove priče je u tome da su Spajdermen i Venom u njoj cimeri i ovo je standardna situacija u kojoj je „naš“ Spajdi praktično straight-man, neko ko misli na sve, od plaćanja kirije do spremanja obroka i stalno mora da podseća cimera na njegove obaveze, dok je Venom pritvorni swindler kvarnog osmeha i nestašnih šema kako da se svakog meseca izvuče od plaćanja stanarine ali i pukog usisavanja stana. No, nije ovo obični sitkom, mada Tamakijeva demonstrira da joj ovo sasvim ide od ruke, i strip brzo postiže pravu radnu temperaturu bizarnim zapletom o zameni tela između dvojice protagonista a onda NOVOM zamenom tela sa dve od divljih-domaćih životinja koje čine ekosistem njujorškog urbanog jezgra.

Spider-Man & Venom - Double Trouble je baziran na sasvim apsurdističkim osnovama – glavni junaci sve vreme provode u kostimima, čak i kad su sami kod kuće, čak i kad spavaju – uključujući i Venomov „plan“ koji nema skoro nikakvog smisla čak i pre nego što sleti sa šina, ali se priča uspešno vozi unapred gonjena energičnom komedijom i dobrim karakterizacijama.
Strip su nacrtale Gurihiru i mada to znači da je ovo 100% etnički japanska i 100% ženska produkcija, on nema „manga“ ukus. Gurihiru, naravno, prave jasnu aluziju na neke moderne mange, ali njihov lejaut i pripovedanje su već mnogo puta dokazano prilagođeni zapadnom, superherojskom standardu a karikiran stil i čista, jasna organizacija stranica se lepo uklapaju sa akcijom i komedijom koje su ovde u prvom planu. Kolekcija, izašla Aprila 2020. godine ubacuje i dva kratka stripa koje je crtao Mario Del Pennino i njegov stil crtanja superheroja sa velikim glavama je neodoljiv.

Spider-Man & Venom - Double Trouble nije sad neka obavezna lektira ili značajan iskaz u istoriji superherojskog stripa ali jeste u pitanju dobrohotna zabava koja će zabaviti i okorelog superherojskog veterana, ali i neko dete koje tek pravi svoje prve superherojske korake. Tople preporuke.



Drugi strip o Spajdermenu za danas je i poučna priča o tome da je kreativna industrija i dalje, ipak, industrija i da nekada ni najbolji kreativni tim ne garantuje da će produkt njegovog rada imati pred sobom ikakav život. Non-Stop Spider-Man je serijal koji je imao sve – iskusne autore, potpunu uredničku podršku (Nick Lowe, urednik spajder-stripova u Marvelu je zapravo i osmislio premisu pa onda odabrao kreativni tim), zanimljivu priču, finu kombinaciju nepotrošenih likova i fan-favourite karaktera, konačno tu prekopotrebnu fokusiranost na jednu ideju i jedan zaplet, bez gubljenja u metakontinuitetu i istoricizmu a ono što se na kraju sa njim dogodilo je… pa… zapravo još uvek neobjašnjivo.

Moram da priznam da sam poskočio od sreće na samu najavu ovog serijala koji je isprva delovao kao novi tekući magazin o Spajdermenu. Nick Lowe je u prvom broju plastično objasnio da ovo treba da bude serijal o Spajdermenu definisan brzinom i energičnošću, citirajući kao reference filmove poput Speed i Crank u kojima zaustavljanje znači smrt. I, sasvim adekvatno, taj prvi broj počinje fantastičnom scenom u kojoj Peter Parker iskače kroz zatvoren prozor stana na petnaestom spratu zgrade i sebi govori da do zemlje ima dosta vremena, ne samo da se presvuče u Spajdermena već i da osmisli plan kako da izađe na kraj sa haj-tek kriminalcima koji su počinili nekakav strašan zločin o kome čitalac u tom trenutku još ništa ne zna. Kad pričamo o in-medias-res počecima stripova, teško da ćete dobiti nešto adekvatnije od ovoga.



Non-Stop Spider-Man nije baziran na identičnim motivima kao što su bili Crank filmovi, Spajdermen ovde nije nekom komplikovanom pseudonaučnom idejom uteran u kretanje bez stajanja da ne bi umro, ali strip svejedno ima vrlo jaku inerciju kretanja napred, sa naglaskom na akciji i energiji. Sam Spajdermen sebe više puta mora da podseća da ne sme da se prepusti besu i da je potrebno da razmišlja kako bi nadmudrio protivnike, a što je spretno iskorišćeno za zaplet u kome on ima vrlo legitiman razlog da bude besan, ali i protivnici, bez obzira na svu kinetičku akciju koja se odvija stranu za stranom, zapravo moraju da budu poraženi pre svega na intelektualnom planu, dok fizički i, možda neiznenađujuće, filozofski plan idu odmah za njim.

Zaplet je i pomalo komplikovan jer u centar stavlja ne samo pseudonauku od koje malo podrignete kad sve to pročitate (droga koju gutaju studenti što spremaju važne ispite jer poboljšava intelektualne kapacitete ali koja će ih ne samo ubiti već i njihove nativne intelektualne kapacitete prebaciti nekom drugom) već i dosta novih likova, ali, opet, ovo je strip koji ide napred velikom brzinom i ovaploćuje se u razrešenjima radije nego u zaplitanjima. Peter Parker/ Spajdermen je ovde uhvaćen na vrlo dobrom mestu između energične fizičke akcije i potrebe da koristi svoja naučna znanja u situacijama gde životi vise o koncu a u lepoj inverziji standardnih tropa, protivnici sa kojima se bori (a to su dobar deo stripa dvojica braće-najamnika u luča libre kostimima) imaju jednako jake intelektualne kapacitete.



Joe Kelly koji je sve ovo napisao uspeva da u blender ubaci jako mnogo motiva, od te prećutne kritike obrazovnog sistema koji studente uteruje u ovakve akcije, preko „naučnofantastične“ ali ipak sasvim korektne diskusije o fašizmu, njegovim motivacijama, suprematističkim ideologijama i ultimativno o bizarnoj romantičnosti i nenaučnosti rasističkih teorija, pa sve do odličnog odnosa između Spajdermena i Nore Winters koja je ovde drugi glavni lik i perfektno se postavlja u odnosu na klasične trope „dame u nevolji“ koji su, da ne bude zabune, sasvim duboko ukorenjeni i u istoriji Spajdermen stripova. Kelly je stara kajla i istorijski je pisao odličnog Spajdermena, a ovde naspram njega, pored nekih novih negativaca stavlja i Barona Zema koji je, za razliku od nekih recentnih interpretacija, autentično zao i fašistički nastrojen pa je „navijanje“ za Spajdija, koji veliki deo stripa provodi u zajebanoj defanzivi prilagođavajući se brojnijem, bolje opremljenom i neočekivano pametnom neprijatelju, tim snažnije na strani publike. Kelly piše puno teksta, ali uspeva da mu da karakter i ton i da njime ne uspori strip koji živi i umire na svojoj brzini.

Naravno, JEDINI crtač koji tu brzinu i ludilo može adekvatno da ovaploti na tabli je Chris Bachalo. Kanađanin je ovde apsolutno u svom elementu i mada se ja često žalim da je njegov crtež toliko stilizovan i energičan da to šteti jasnoći pripovedanja i, da ne bude zabune, i ovde se na mnogim panelima ne vidi šta se ZAPRAVO dešava, Bachalo Non-Stop Spider-Manu daje jedinstvenu energiju, kriveći ne samo anatomije protagonista i lomeći table na gomile malih kadrova, već i kriveći same table (sa sve letererom Travisom Lanhamom koji mu tercira, kriveći titlove) pa lomeći slike umetanjem zvučnih efekata u sam crtež. Jedna od najzabavnijih ideja je svakako to da se Spajdermenovo šesto čulo ovde prikazuje ne samo kao snop krivih linija već da svaki put vidimo šta mu čulo zapravo saopštava i to dodatno doprinosi atmosferi urgencije i brzine ovog stripa. Bachalu, naravno, ovde asistira bukvalno GOMILA pomoćnih crtača, kolorista i tušera ali rezultat je jedan od najeksplozivnijih stripova ove sezone.

Time je bizarnije to kako je ovaj strip na kraju… implodirao? Kraj četvrte epizode je narednu najavio samo za „uskoro“ da bi peta epizoda bila iznenadni kraj serijala sa preokretom i klifhengerom na poslednjoj tabli kakav nismo videli još  od devedesetih.  A koji u potpunosti menja ton ovog stripa i Loweove kriptične najave da će se nešto uskoro pojaviti pod naslovom Savage stavlja u malo bizarno svetlo. Non-Stop Spider-Man će, dakle, u međuvremenu smo saznali, dobiti nastavak naredne godine u serijalu Savage Spider-man, ali jasno je da je ovde nešto puklo i da se originalna Loweova vizija sudarila sa nečim nepredviđenim. S obzirom da je Non-Stop Spider-Man prošao kroz dosta iskušenja, uključujući Bachalovo bolovanje od COVID-19 pošasti, ovo je jedno nesrećno razrešenje za strip koji mi se od početka veoma dopadao. Ali i to je superherojština. Non-Stop Spider-Man se na Comixologyju da  kupiti ovde.


 

[Meho Krljic]

Krajem Septembra je na Engleskom jeziku izašao grafički roman A Woman’s Voice, a koji je napisala i nacrtala francuska autorka (i blogerka) Aude Mermilliod. U originalu ovaj se rad zove  Le Choeur des femmes i proletos je objavljen na Francuskom jeziku za belgijski Le Lombard, a u pitanju je adaptacija istoimenog romana sa kraja prve decenije ovog veka koji je napisao poznati francuski lekar i autor, Martin Winckler. U pitanju je ne samo dirljiva već i blago prevratnička priča bazirana na Wincklerovoj dugoj karijeri vezanoj za rad na klinici za abortuse i kontracepciju u državnoj bolnici u Le Manu.



Winckler je svakako neka vrsta revolucionarne figure pogotovo u svetu frankofone medicine. Rođen kao Marc Zaffran, 1955. godine, kao dete francuskih roditelja u tada još uvek francuskoj koloniji Alžir, Zaffran se prvo preselio u Izrael pa na posletku u Francusku gde je i odrastao, obrazovao se i zainteresovao se za pisanje. Iako je pisao i objavljivao još od polovine osamdesetih godina, to ga nije sprečilo da završi medicinski fakultet i da radi kao lekar u provinciji još od 1983. godine. Paralelna spisateljska i medicinska karijera su trajale desetak godina kada je po uspehu njegovog drugog romana, La Maladie de Sachs, Zaffran, sada već poznatiji kao Martin Winckler, napustio redovnu lekarsku praksu da bi se snažnije posvetio pisanju. Njegovi romani, u većini kojih je glavni junak doktor Bruno Sachs, su bili veoma uspešni kod frankofone publike ali i izvan nje, sa objavljivanjem na Engleskom jeziku (doduše sa priličnom zakašnjenjem), pa i sa uspelim bioskopskim ekranizacijama. I pored toga što je od početka devedesetih bio više pisac nego lekar, Zaffran je zapravo sledećih četvrt veka radio sa skraćenim radnim vremenom na pomenutoj klinici u Le Manu, i mnoga njegova iskustva u radu sa ženama su pretočena u njegove kasnije knjige a notabilno u Le Choeur des femmes.

Mermilliodova se u uvodnoj reči za svoju strip-adaptaciju ovog romana zahvaljuje Winckleru/ Zaffranu veoma biranim rečima, štaviše, daje mu jednu ekstremno emotivnu posvetu koja se završava sa „Hvala ti za svo dobro koje si učinio svetu i meni. Hvala ti za sve žene.“ Ovakve stvari ne pišu se ako materijal sa kojim ste radili nije bio u solidnoj meri nešto što vam je naglavačke okrenulo shvatanje sveta i njegovog funkcionisanja. Aude Mermilliod je nemiran stvaralački duh, žena originalno iz Liona koja je živela i radila u Briselu, ali i u Montrealu, čiji je prethodni grafički roman, Il fallait que je vous le dise objavio francuski Casterman i on se bavio problematikom elektivnog jelte, abortusa.

Nažalost, duboko smo zagazili u XXI vek a diskusija o tome je li abortus jedan civilizacijski podrazumevani deo zdravstvene zaštite, i ljudskih prava, ili neodgovorna praksa ubijanja beba zato što žene, jelte, vole seks ali ne i dužnosti koje posle proisteknu iz njega, i dalje traje. Razume se, ovo jeste teška i komplikovana tema, pogotovo kada se upetljate u detalje – čije je to telo, ko ima prava da odlučuje, kada je fetus ljudsko biće itd. – osim što nije uopšte teška kada stvari posmatrate iz jedne istorijske perspektive i vidite da je planiranje porodice – a koje podrazumeva čitav spektar pristupa, uključujući elektivni abortus kao poslednju instancu – naprosto civilizacijsko dostignuće koje je neophodno da bismo ikako mogli da pričamo o ravnopravnosti žena i muškaraca. Svakako, mnogi među nama smatraju da ravnopravnost ni ne treba da bude važnija od nekakvog biološkog diktata i nije zgoreg to imati na umu, kao što treba imati na umu da je statistički većina onih koji su protiv elektivnog abortusa (ili abortusa uopšte) jednako protiv svih ostalih metoda planiranja porodice, što makar u korektno svetlo postavlja njihovu aktivističku ambiciju – ona, pokazuje se, nije toliko namenjena „spasavanju dece“ koliko kontrolisanju žena.



A Woman’s Voice se dešava na klinici u francuskoj provinciji, na odeljenju za, jelte, ginekologiju i akušerstvo a glavna junakinja je Jean Atwood, mlada svršena studentkinja medicine koja mora da stažira pola godine pre nego što krene na specijalizaciju iz ginekološke hirurgije. Jean je prototip „moderne“ zapadne devojke (poreklom Kanađanka), drusna, energična, sa vrlo malo strpljenja za nekakve okoštale hijerarhije i rituale sveta kojim su tako dugo – nepravično – vladali muškarci. Već to da će šest meseci morati da radi uz lekara, starijeg muškarca koji joj već prvog dana na nos nabije da na fakultetu ništa korisno nije naučila i da se u stvarnom životu ne radi tako sa ženama je dovoljno da je dovede na rub gneva sa snažnim kontemplacijom o napuštanju ove bolnice i traženju neke druge prilike za stažiranje. Doktor Franz Karma, ipak, pronalazi kompromis, nudeći joj da se dogovore da će narednih nedelju dana biti probni period, nakon čega je ona slobodna da ide a on će joj upisati kao da je stažirala punih pola godine. Jean je sumnjičava i ovaj joj lekar nije naročito simpatičan – ekscentričan je, ponaša se vrlo „nemedicinski“ i spreman je da udovoljava fantazijama svojih pacijentkinja o tome šta ih to boli iako je anatomski jasno da to ne može da ih boli – plus je opterećena nedavnim raskidom sa svojim dečkom Joelom, pa je čak i ovo kompromis na koji jedva prestaje.

Nije posebno teško pogoditi kako se priča odvija od te tačke na dalje – kroz seriju susreta sa pacijentkinjama ali i drugih oblika prakticiranja moderne medicine (uključujući odgovaranja na pitanja korisnika onlajn foruma gde lekari komuniciraju sa anonimnim ženama koje ili fizički ne mogu da dođu do lekara ili se stide svog problema), Jean već posle nedelju dana drastično promeni svoj stav prema doktoru Karmi a u daljem toku stažiranja se njen poslovni i privatni život menjaju na dramatične načine sa jednim otvaranjem vidika kod protagonistkinje za Karmino viđenje uloge lekara u životima pacijenata, ali i sa uspešnim prevazilaženjem kriza u privatnom životu kod stažistkinje Atwood koja na neki način bolje, jelte upozna, pa i zavoli, sebe, a onda dopusti i raznim muškarcima u svom životu da joj priđu bliže nego što im je do tada dopuštala.

Na neki način, ovo je ultimativna muška fantazija za modernog, woke muškarca koji sebe vidi kao „saveznika“ žena i mada je strip, kao, pretpostavljam i roman, izrazito „seks pozitivan“, „rodno pozitivan“ i centriran na žene i njihovo iskustvo, u njemu svakako postoji i određena patronistička komponenta gde su žene predstavljene kao rastrzane konfliktnim mislima, emocijama i percepcijama a blagi, pažljivi, muški lekar im pomaže da spoznaju sebe i dosegnu viši nivo životne dobrobiti. Možda su me samo zatrovale savremene feminističke autorke sa i izvan akademije (uključujući u dobroj meri i ustanički nastrojene Jutjuberke, tviterašice itd.), ali svakako treba pamtiti da je ovaj grafički roman, a pretpostavljam i dobar deo onog što Winckler piše, ipak na kraju dana „proksi“ za žensko iskustvo, interpretacija data iz muškog ugla. Koja ne mora biti, ne „tačna“, jer sigurno nije svako žensko iskustvo identično, jelte, nego ne mora biti ni korisna u istorijskoj perspektivi.



No, sigurno je da je ovo dobronamerno umetničko delo koje, sa fokusom na medicinsku praksu u Francuskoj pre svega, dekonstruiše mnoge okoštale tradicije i mitove što su u njoj poživeli daleko nakon što je, recimo, severnoamerička ili britanska medicina u jednom svom značajnom delu napravila progres. U Severnoj Americi je negde sedamdesetih godina prošlog veka napravljen taj kopernikanski obrt gde su feministički autori i lekari uspeli da nametnu ideju kako ignorisanje subjektivnog iskustva pacijenta za račun „čiste“ i „naučne“ baze medicinske prakse ne samo da ponižava pacijentkinje i svodi ih na statistiku već i, statistički, ne daje adekvatne rezultate. U ovom stripu pokazuje se da do duboko u narednom stoleću, medicina u Francuskoj nije napravila sličnu tranziciju i doktor Karma insistira da su lekari pre svega „iscelitelji“, neko ko treba da se fokusira na pacijenta umesto na bolest. Ima ovde i sasvim direktnih citiranja medicinske prakse, recimo to da se sve do devedesetih godina prošlog stoleća u Francuskoj lekari doktrinarno nisu uopšte bavili bolom, odnosno da je podrazumevano da tretman možda nosi određenu dozu bola ali da će se bolom baviti sestre nakon što lekar bude završio svoj posao.

Deluje suludo kad malo razmislite ali cela poenta onog što doktor Karma priča i pokazuje u ovom stripu (a kroz njega govori Winckler sa svojim dugim iskustvom) je da je čak i u savremenoj ginekologiji žena tretirana prevashodno kao predmet naučnog rada i ustaljenih pristupa, radije nego kao ljudsko biće čiji je subjektivni doživljaj problema i isceljenja, ako je ono moguće, najvažnije pitanje u procesu lečenja.

Skeptiku će ovo delovati kao nekakav levičarski fantazijski imaginarijum u kome dobrohotni lekar leči žene samo pričajući sa njima i odbacuje brojne ustaljene prakse koje smatra suvišnim a koje su, VALJDA, ustaljene jer su istorijski davale nekakve rezultate. Ovo nije nevažna poenta, pogotovo jer se trenutno nalazimo u istorijskom trenutku kada skepticizam prema medicini glavnog toka dostiže razmere, jelte, pandemije, i gde svaki zgubidan sa mobilnim telefonom i mentalnim kapacitetima da otvori tviter-nalog dovodi u pitanje nešto što su ljudi eksperimentalno potvrđivali tokom poslednjih sto ili dvesta godina, no strip je svakako ubedljiv u tome da pokazuje svoju glavnu tezu.

A ta je teza da je savremena ginekologija u Francuskoj pre svega podređena ginekologu i da njene prakse protokoli i, jelte, navike, naprosto nisu prilagođene ženama. Veliki deo toga se tiče samog iskustva u ginekološkoj ordinaciji, načina na koji lekar razgovara sa pacijentkinjom, toga koliko se ona oseća izloženo ili ranjivo pred njim (ili njom, naravno) ili koliko se oseća da ju je neko saslušao ili razumeo.

Nama, Balkancima ovo može da deluje kao tipičan primer zapadne dekadencije, opsesije društva rešavanjem nepostojećih ili nebitnih problema u okviru discipline koja treba da spasava živote. Ali mi, Balkanci, svakako nismo nekakav sjajan primer efikasnosti reproduktivnog zdravlja sa, ako se usredsredimo samo na Srbiju, i dalje ogromnim brojem neželjenih trudnoća, ali i naprosto sramotno visokim brojem žena koje umiru od raka grlića materice a koji se, jelte srazmerno lako leči (i u solidnom procentu prevenira vakcinom).

Strip, konkretno prikazuje mnoge tipične elemente iskustva žene kod ginekologa, a što uključuje dugačke periode sedenja bez odeće iako to nije potrebno, poze koje ona mora da zauzme koje su za jedan broj žena imanentno ponižavajuće a usvojene su samo jer je lekaru najlakše da u njima radi (iako postoje drugi, prijatniji položaji koje ginekolozi u drugim državama već praktikuju), ali i razgovore između pacijentkinje i lekara gde lekar često odbacuje pacijentkinjina objašnjenja kao nemoguća, netačna ili irelevantna i nameće diskurs onako kako mu je u amanet predala akademija.

I, sad, naravno da nauka sa svojim eksperimentalnim pristupom i oslanjanjem na statistiku treba da bude vodilja u medicinskoj praksi, ali strip, mislim, vrlo uspešno pokazuje zašto su gorenavedeni elementi iskustva kod ginekologa, zajednički MNOGIM ženama, u praksi i statistički značajnoj meri, direktno zaslužni za loše reproduktivno zdravlje populacije. Strip svakako ima jednu emotivnu, humanu komponentu ali i ne propušta da ukaže kako je ginekologija zdravstvena praksa koja u ogromnoj meri uključuje psihološku komponentu gde pacijentkinje (ili, naprosto, žene koje su došle kod ginekologa) neće statistički dobiti adekvatan tretman, nešto što će im u krajnjoj liniji poboljšati zdravlje ili spasti život, ako se ne osećaju prijatno, poštovano i prepoznato.




Svojevremeno sam učestvovao na nekom javnom skupu koji je organizovao domaći Savez slepih a gde je jedna odlična ginekološkinja iz kraljevačkog Doma zdravlja pred salom punom slepih žena pre mene pričala o važnosti reproduktivnog zdravlja i redovnih pregleda, sa takvom strašću i neposrednošću da je posle sesije bila okružena ženama koje su na licu mesta kod nje htele da zakažu preglede, govoreći da se inače puno premišljaju i previše retko idu kod ginekologa, ali da su iz njenog izlaganja shvatile koliko je ona prijatna osoba koja ih razume i da kod nje žele da se pregledaju.

Ovo je za mene bio sasvim praktičan i jasan uvid u činjenicu da je žensko reproduktivno zdravlje (mada i muško, naravno, ali o tome drugom prilikom) u ogromnoj meri u funkciji političke odluke o tome kako će se sistem i profesionalci koji u njemu rade postaviti prema ženama i šta će učiniti da do njih dopru i konstantno dopiru, a gde su pogrešna ili zastarela odluka simptom razmišljanja da je dovoljno napraviti i opremiti zgrade i napuniti ih stručnim kadrom. Kasniji razgovori sa uglednim ginekolozma iz raznih evropskih država su me još više učvrstili u ovom viđenju.

Elem, A Woman’s Voice je ovo, razbaškareno na 240 strana, ali i sa nešto ličnijim dramskim zapletom koji sudbine protagonistkinje i doktora Karme spaja na jedan intimniji, simbolički intenzivniji način (spojler, ne, ne postaju ljubavnici, ZABOGA) a što sve opet funkcioniše kao potpora nekim osnovnim temama stripa. Jedna od tih osnovnih tema je i tretman interseksualnosti, a što je takođe kontroverzna i možda još pipavija diskusija u kojoj je ponovo, ono što strip (i Winckler iza njega) zastupaju to da se mora prevashodno misliti o dobrobiti pacijenta onako kako je pacijent lično oseća. Iako je ova tema obrađena dosta uspešno, zapravo sam pomislio da je ovo mogao da bude i poseban (grafički) roman jer medicinski, psihološki ali i socijalni aspekti tretmana interseksualnosti imaju užasno mnogo slojeva, sukobljenih dobrih namera, ali i loših namera, mitova koji stižu i od zlonamernih komentatora ali i od lekara koji misle da rade ono najbolje dok mašu unaokolo skalpelima i bave se anatomijom ignorišući sve druge elemente koji čine nečiji rodni identitet.

Daleko od toga da želim da se pretvaram da sam stručan da o ovome opširno pričam ili čak da imam do kraja izdefinisan stav o svim elementima tretmana interseksualnosti, ali strip bez sumnje plasira jedno jasno mišljenje, potkrepljeno praksom, pa svako može dalje za sebe da istražuje. A to mišljenje je, ako baš MORAM da spojlujem: da interseksualnost nije bolest koja se leči. Eto. A ja sam sklon da se sa tim mišljenjem u dobroj meri složim.

Mermilliodova je odličan crtač i pripovedač, dajući stripu prijatnu, „karikaturalnu“ estetiku i relaksiran tempo gde ima mesta za brojne digresije i poduke, ali bez gubljenja narativnog okvira i sa fino ekspresivnim, karakternim likovima. Razume se, ovo je i „odrastao“ strip, koji tretira između ostalog seksualne teme pa u njemu ima i seksa koji je prikaza ukusno i naturalistički. Meni je cela ta priča prijala uz onu rezervu od gore da je ovo, posle svega ipak vizija jednog (dobronamernog, bez sumnje) muškarca a kojoj, ako je to značajno, Mermilliodova daje punu podršku da zaživi u novom medijumu. Pogledajte, na kraju krajeva sami.


 

[Meho Krljic]

Prošlo je više od godinu dana otkada se završilo izlaženje miniserijala Spider-man: Bloodline (u to vreme poznatog, zbunjujuće, samo kao Spider-man), a evo, već devet meseci otkada je Marvel izbacio kolekciju pod ovim imenom a koja sakuplja svih pet brojeva ovog, po svim indikacijama, premijum produkta. Velika imena iz sveta popularne kulture na spisateljskim dužnostima, prvoklasna reprezentacija Marvelovog talenta na grafičkim zadacima, Bloodline je zaista obećavao, makar u domenu napora koji je Kuća ideja uložila u njegovu produkciju. Već to da JA o njemu pišem ovako kasno i, čuje se to već iz načina kako udaram po ovoj tastaturi, pomalo nevoljno*, sugeriše da je u pitanju svojevrsni fejl na više frontova. Intuicija vas ni ovog puta ne vara…
*a obukao sam majicu sa Spajdermenovim likom da mi bude lakše



Da osvežimo sećanje onima koji se sada mršte, nabiraju čelo i pokušavaju da se sete zašto im je naslov Spider-man: Bloodline nekako poznat: u pitanju je prilično bombastično najavljivan miniserijal koji je za Marvel napisao J.J. Abrams, jedan od najuspešnijih televizijskih i filmskih autora našeg doba. I Henry Abrams, zajedno sa njim. Čekajte sad, kažete vi, ko je sad Henry Abrams? Pa… to je sin J.J. Abramsa.

Marvel ima istoriju koketiranja sa televizijom na ovaj način, pogotovo u vreme kada je Jeph Loeb radio televizijsku seriju Heroes i dovlačio scenariste sa televizije da pišu stripove u Marvelovom Ultimate univerzumu. Verovatno najvisokoprofilniji projekat ovog tipa predstavlja Ultimate Wolverine vs. Hulk koga je napisao Damon Lindelof a crtao, godinama čekajući da Lindelof, zauzet pisanjem televizijske serije Lost, završi scenario, sjajni Leinil Yu. Čekanje da se ovaj miniserijal završi bio je svojevrsni mem za Marvelovu publiku pa je Joe Quesada napravio i javni spektakl na, čini mi se, jednom Comic Conu gde je Lindelof svečano, pred kamerama i ekstatičnim auditorijumom, Marvelovom glavnom uredniku predao scenario poslednje epizode.

Sa Abramsom, koji je, jelte, Lindelofu bio šef na Lostu, a posle toga je uradio Star Trek, pa bio arhitekta relansiranja filmskog Star Wars univerzuma u Diznijevoj produkciji, su stvari stajale nešto drugačije u smislu da je zapravo Nick Lowe, jedan od najboljih Marvelovih urednika u poslednjih petnaestak godina, pokušavao da ga pridobije za pisanje stripa još od 2004. godine. Lowe u pogovoru za prvu epizodu Spider-man: Bloodline objašnjava da je tada pričao fenomenalnom crtaču Stuartu Immonenu kako bi voleo da u to vreme autora televizijskog hita Alias nekako privoli da napiše makar jedan strip, da bi mu Immonen koji je sa Abramsom sarađivao na nekom nikada lansiranom projektu, lakonski dao Abramsov mejl. Lowe i Abrams su se dopisivali godinama i ovaj ga je uvek ljubazno odbijao pravdajući se da nema vremena, a što nam nije preteško da poverujemo, da bi mu pre par godina rekao kako njegov sin, Henry, od nedavno guta stripove i da bi zapravo možda moglo da se razmišlja o nekom projektu gde bi tatko J.J. i sin Henry uradili scenario za miniserijal o Spajdermenu. To verovatno nije BAŠ ono što je Lowe imao na umu pre sedamnaest godina, ali poklonjenom konju se u zube ne gleda itd. pa je za crtačke dužnosti regrutovana izvrsna Italijanka Sara Pichelli, već slavljena po svom odličnom radu sa Bendisom na Ultimate Spider-manu, kolorisanje je u zadatak dobio veteran Dave Stewart a letering je preuzeo Joe Caramagna, dok je naslovne strane radio prestižni Olivier Coipiel sa Stewartom. Sve u svemu, Marvel je ovde na teren izveo svoj A-tim.

I slavno izginuo, bojim se.



Ideja o tome da se angažuju prestižni i brendirani autori gikovske kulture glavnog toka za pisanje stripova nije specijalno nova naravno. Sećam se da je još pre deceniju i po, u vreme kada je Marvel dvostrukim kombom One More Day i Brand New Day priča Spajdermena „podmladio“, te oslobodio velikog dela novijeg kontinuiteta i time resetovao na neku klasičnu postavku (neoženjen, živi sa strinom, radi kao fotograf za novine…), jedan od najpoznatijih fanovskih teoretičara i kritičara Spajdermena, JR Fettinger, vlasnik danas nepostojećeg sajta www.spideykicksbutt.com, napisao članak o tome da je ova vrsta retkonovanja verovatno u velikoj meri motivisana idejom da će na ovaj način Spajdermen moći da se nudi na pisanje i prestižnim scenaristima iz sveta filma i televizije koji nemaju vremena da ulaze u detaljne istorije i kontinuitete ali će rado napisati strip o „klasičnom“ Spajdiju. Fettinger je tada pomenuo Tarantina, ali Abrams je svakako isti taj kalibar.

Imajući sve to na umu, Spider-man: Bloodline je iznenađujuće nesrećno odmerena priča. Najveći deo nje se događa u budućnosti, a i, zapravo, alternativnoj vremenskoj liniji u kojoj su Peter Parker i Mary Jane u braku i imaju malog sina, Bena (naravno), a gde Mary Jane već na početku biva ubijena od strane novog negativca po imenu Cadaverous, nekakve biomehaničke gnusobe koja hara gradom uz svoju armiju humanoidnih dronova i Spajdermena gotovo da ubija. Ostavši bez žene i desne ruke u poslednjem sukobu sa Cadaverousom, Peter Parker, nagađate, odlučuje da prestane da se bavi superherojskim poslom kako bi zaštitio svog klinca, Bena od budućih mogućih rizika, ali, eto iznenađenja, to čini tako što sina ostavlja da živi sa svojom strinom May, a sam preuzima od Daily Buglea brojne internacionalne fotografske zadatke koji znače da svoj život sledećih dvanaest godina provodi uglavnom na drugim kontinentima, viđajući Bena tek retko i na kratko.

Bloodline je, takođe nagađate, a što se i iz imena da pretpostaviti, neka vrsta narativa o predavanju štafete, o tome kako Ben otkriva svoje genetsko nasleđe i istoriju heroizma u porodici a na planu nezadovoljnog detinjstva sa mrtvom majkom i otuđenim ocem, te kako, uz blagoslov strine na kraju sam postaje Spajdermen i pronalazi u sebi onaj osećaj velike moći koja povlači sa sobom veliku odgovornost. Ovo je, jeste priča o sazrevanju deteta koje je, ni krivo ni dužno, živelo praktično kao siroče, sa majčinskom figurom koja mu je dala ljubav ali i sa konstantnom frustracijom vezanom za odsustvo očinske figure. To je, svakako, očigledna varijacija na klasičnog Spajdermena – na kraju krajeva strina May Parker je izigravala majku i Peteru pre nego što je ovde to isto učinila za Bena – i Bloodline je bio dobra prilika da se pokaže kako postavka osmišljena početkom šezdesetih godina prošlog veka može da se apdejtuje za kraj druge decenije ovog.

No, rezultat je na kraju jedan konfuzan strip u svađi sa samim sobom, ne sasvim siguran kuda je krenuo i zašto mu je potrebno da ide ovim putem do svoje već unapred očigledne poente.



Bloodline je izlazio svih petnaest meseci što je, kad se i COVID-19 uzme u obzir, prilično dugačak period. Jasno je da Abramsovi nisu mogli da se posvete scenariju onako kako bi to dolikovalo – J.J. je u ovom periodu već ozbiljno radio na Rise of the Skywalker – pa je dugo čekanje na to da se strip dovrši bez sumnje uticalo i na ostale autore na ovoj priči. U crtežu Pichellijeve se posebno vidi da posle prve epizode gde je pucala iz svih cevi, prema kraju entuzijazam sve više opada, sa kompozicijama i figurama koje su na kraju samo korektne, bez energije i maštovitosti kakve karakterišu njen rad. Stewart i Caramagna su svakako održali profesionalni nivo ali na kraju je ovaj strip sasvim ispušten na ime scenarija koji naprosto ne zna kud je krenuo i kako da tamo stigne.

Abramsi se svakako drže „standardne“ Spajdermen postavke i zapravo razrešenje misterije koju predstavlja Cadaverous i njegov satanski plan uspevaju da uvežu u neke od najstarijih motiva vezanih za ovog superheroja ali to je, s obzirom na relativni nekvalitet ovog scenarija skoro pa dodatna uvreda za publiku koja sebe mora da podseća da je ovo nekanonski, alternativni univerzum i da saznanja o istoriji Peterove porodice koja smo ovde dobili ne predstavljaju „pravu“ prošlost.

Ključna stvar koja Bloodline poruši, kada čitate epizodu po epizodu nije taj opšti narativ koji je gadan, u neskladu sa klasičnim Spajdermenovim tonom, ali nije da za njega nema baš nikakvih presedana u istoriji ovih stripova, već to da od stranice do stranice strip sa sobom ne može da se dogovori koji je njegov ton i šta je neophodno da bi se ova priča ispričala. Ben Parker tako, ovde, dobija drugaricu Faye koja je nešto između love interesta i sajdkika, neko ko će ga podsetiti, sasvim korektno, da u inverziji klasičnog slogana, velika odgovornost donosi veliku moć, ali njen lik je, nakon uvoda koji joj daje mnogo karaktera i preduzimljivosti, do kraja sveden na kulisu i ne služi praktično ni za šta. Sam Peter Parker je crtan kao ogorčeni ali dostojanstveni stariji muškarac (sa seksi bradom) čiji se svet slomio kada mu je žena ubijena, ali mu se u kasnijim epizodama u usta stavljaju geg-replike i onelineri koji, pretpostavka je, treba da podsete na klasičnog Spajdija što se kompulzivno šali kada mu je najteže, ali je to sasvim u neskladu sa dotadašnjom karakterizacijom ali i splatter/ body horror atmosferom koju strip do tog momenta izgradi.

Dalje, Ben i njegova ortakinja Faye u svojoj jelte, herojskoj potrazi, susreću gotovo dementnog, ostarelog Tonyja Starka (i Riri Williams*) i saznaju užasnu istoriju nestanka Avengersa iz istorije ovog sveta – a koja je, zgodno, vezana za Cadaverousov plan – i ovo je odjednom sasvim drugi strip koji nam servira zombi-superheroje i gotovo postapokaliptičnu atmosferu, a gde je Tony Stark sam iskorišćen kao comic relief pored davanja obilnih količina ekspozicije što treba da nam prepriča šta je sve bilo u međuvremenu, između početka ovog stripa i njegovog najvećeg dela.
*ovo verovatno na molbu uredništva



Ovo nije sjajan pripovedački postupak i mada sam video ljude na Goodreadsu koji tvrde da je ovo najgori Spajdermen ikada napisan, i ne mogu s njima da se složim, stvari svakako nisu dobre. Utisak je da je mladi Abrams stvari smišljao u hodu a da je ćale na kraju sve peglao povezujući niti onoliko koliko je to bilo moguće izvesti pa je Bloodline pun viškova sa jedne i ispražnjen od potrebnih detalja sa druge strane, loše tempiranog pripovedanja, sa humorom koji je sam za sebe smešan ali je postavljen u nezgodne momente itd. Možda je najvidljivije odbojan element stripa to insistiranje na body horror elementima koji, da se razumemo, nisu strani Spajdermenovoj istoriji, ali praktično ne postoji ni jedna priča u toj istoriji što se njih hvatala a koju danas solidan deo čitalaca ne mrzi iz sveg srca.

Bloodline se, dakle, lako i uspelo upisuje na tu listu, pokazujući sve rizike rada sa selebriti scenaristima, gde će, na kraju uslove pod kojima se radi diktirati oni a ne Marvelov urednik. Naravno, kako rekoh, ovo nije najgora priča o Spajdermenu koju sam čitao i, pored svojih brojnih neuspelih dimenzija, ona ima i dopadljive elemente, ali radi se o generalno slabom stripu i neugodnoj Spajdermen pripovesti. Ako ništa drugo, Bloodline podseća da ako želite da upropastite Spajdermena, za to nije neophodno da angažujete holivudske teškaše, Marvel je tokom decenija sasvim uspešno kreirao užasne priče o svom najpopularnijem superheroju, koristeći isključivo talenat koji je imao u kući. Svejedno, ako vas je sve ovo ispunilo nekom vrstom morbidnog interesovanja, Spider-man: Bloodline možete na Comixologyju pronaći ovde.


 

[Meho Krljic]

Pročitao sam izvrsnu kolekciju što je sakupila svih sedam brojeva DC-jevog miniserijala Basketful of Heads, a koja je izašla pre nešto više od godinu dana. Sam miniserijal je izlazio od Oktobra 2019. godine pa sam ovde solidno zakasnio sa osvrtom, no, s obzirom da nam uskoro stiže nastavak, postoji opravdanje, a i u ovom slučaju radi se o tome da sam „slatko ostavljao za kraj“, odnosno da sam, znajući da će ovo biti verovatno posebno čitalačko iskustvo, odlagao neumitno zadovoljstvo u jednom tantričkom naporu da ga učinim praktično transcendentnim. Da li jedan u suštini klasični smalltown horror strip zavređuje svu tu tantru i transcendenciju? Ovo svakako zavisi i od vaših žanrovskih preferenci ali autori koji su ga radili u mojoj kući uživaju jak pedigre.



Joe Hill, sin Stephena Kinga je za sebe već izborio jaku strip-reputaciju, potpisujući jedan od najboljih horor serijala koji su izlazili u ovom stoleću, naime, visokocenjeni Lokot i ključ aka Locke & Key. Rađen u partnerstvu sa sjajnim čileanskim crtačem Gabrielom Rodriguezom, ovaj je serijal uspeo da spoji prepoznatljivo „stivenkingovski“ tretman malih zajednica suočenih sa nečim pretećim i onostranim sa jednim savremenijim jezikom i osobenom obradom tema, dugujući u velikoj meri karakter Rodriguezovoj fantazmagoričnoj vizuelnoj magiji. Njeno odsustvo je bilo i jedan od razloga što mi se Netfliksova serija rađena po stripu nije dopala, ali ja sam svakako prezahtevan čovek.

Utoliko, bilo mi je drago ne samo kada sam video da je Basketful of Heads ne samo još jedan horor strip, već začetak čitavog novog imprinta DC-jevih stripova, pod naslovom Hill House Comics a gde bi, u Hillovoj koordinaciji, veliki izdavač imao neku vrstu premijum ponude za ljubitelje horora. U istorijskom periodu nakon gašenja Vertiga i sa DC-jevom konsolidacijom svojih radova oko nekoliko sržnih imprinta, lepo je videti jedan ne samo posvećen hororu nego pod upravom jednog od najboljih zamislivih upravitelja.

Ne da horora u savremenom stripu manjka – Cullen Bunn maltene od toga samo živi, a nije li na kraju krajeva The Walking Dead tehnički gledano horor strip? – ali Joe Hill se pokazao kao autor koji, radeći sa prepoznatljivim predlošcima, ume da kreira vrlo upečatljive, memorabilne priče. Uz dobrog crtača, za njega je zaista nebo granica pa sam takođe sa odobravanjem video da je za ovaj projekat odabran u Americi relativno malo poznati ali izvrsni Italijan Leomacs koji je uradio olovke i tuš, a da je kolore radio Dave Stewart. Ovo je serijalu Basketful of Heads zbilja obezbedilo kvalitetan, mejnstrim look and feel, u velikoj meri potreban ako želite da se probijete izvan ne čak ni horor geta već izvan uobičajenih granica strip-tržišta, pa iako je podatak na vikipediji da je prva sveska prodala više od deset miliona primeraka (a nešto niže više od milion primeraka) svakako netačan, ovo je strip koji je odradio svoj planirani posao skretanja pažnje javnosti na ne samo Hillov novi horor-rad nego na čitav taj napor oko lansiranja horor-imprinta za probirljivu publiku.

Za sada stvari svakako funkcionišu pristojno i, iako je Hill House Comics morao da se bori ne samo sa relansiranim X-Men stripovima već i sa pandemijskim potresima, imprint je do sada sigurno išao napred objavljujući miniserijale poput The Dollhouse Family, The Low, low woods, Daphne Byrne i Plunge (ovaj poslednji pisao je sam Joe Hill a crtao ga sjajni Stuart Immonen) a koji su svi završeni prošle godine. Razlog što sam baš sada uzeo da pišem o Basketful of Heads je najava njegovog nastavka, Refrigerator Full of Heads a koji počinje narednog meseca, kao najava drugog talasa Hill House Comics.



Basketful of Heads je primer kako se može uzeti pregršt starih horor tropa, da ne kažemo klišea, a onda od njih napraviti zabavna, pitka priča koja, ako ćemo da budemo vrlo tehnički nastrojeni, nije „čist“ horor. Onako kako je Hill i ranije radio, da ne pominjemo njegovog oca pre njega, Basketful of Heads umešno spaja (pod)žanrovske elemente priča strave, natprirodne fantastike, ali i trilera smeštenog u mali grad, na ostrvu Brody u, pogodili ste, državi Mejn i iako ima prominentne momente napetosti, strave, nasilja i foklornog horora, u pitanju je, iznenađujuće ili ne, pre svega strip usredsređen na likove.

Glavni lik, June Branch, je, recimo, jedan od njegovih najvećih aduta. Ova mlada studentkinja psihologije i plavuša u užasno kratkim pantalonama od džinsa i pored prvih utisaka zapravo uopšte nije stereotipni scream queen iz klasičnih slešer priča ali ni algoritamski sklapan savremeni preduzimljivi ženski lik koji treba da osvoji woke poene iako nema stvarni karakter. Naprotiv, June je karakterna, zanimljiva, snalažljiva, snažne volje i strastvena a onako kako je uhvaćena u mrežu nasilja, intrige, zavera i prevara, tako i ona pokazuje šta je sve kadra da uradi kako bi spasla ne samo svoju glavu nego i glavu svog dečka Liama, koga su neki loši ljudi kidnapovali i muče ga.

Kvalitet karakterizacije same June je značajan i zbog toga što strip vrlo dosledno prati priču iz njene perspektive. Iako početak priče kao da sugeriše da će Liam biti glavni junak, dajući mu protagonizam i takođe zanimljiv karakter, da ne pominjemo upečatljiv izgled, ovo je sasvim namerna varka tijelom da se čitalac uljuljka u pomisao kako ima posla sa klišeom, čime će se June i njena preduzimljiva, beskompromisna priroda do kraja nametnuti kao dragocena centralna vrednost ove priče. Takođe, kako čitalac sve vreme prati June, on tako i sve informacije o zapletu saznaje isto kada i ona i ta dobro ugođena rezonanca između šokova koje preživljava June i onih koje pogađaju čitaoca u velikoj meri priči daje potrebnu energiju.

Sama priča, po ustaljenoj matrici koju porodica King-Hill baštini decenijama, prikazuje nam događaje u pomenutom malom gradu taman dovoljno izmeštenom od velikih urbanih centara da prekidi struje i snažnije oluje kreiraju situaciju izolovanosti i pretnje, a da opet sve ima šarm smalltown America udobnosti, sa ljudima koji se svi znaju, familijama koje jedne druge posećuju decenijama, policijom koja uglavnom privodi pijance i klince što valjaju gandžu… Liam, Junein dečko je u ovom gradiću proveo leto, radeći kao „letnji policajac“ za lokalnog šerifa, deleći kazne za nepropisno parkiranje, i bukvalno poslednjeg dana njegovog rada dešavaju se snažna oluja i bekstvo nekoliko osuđenika iz zatvorskog transporta…



Basketful of Heads svim ovim poznatim i oprobanim motivima žonglira sjajno, dajući celoj priči svežinu i uverljivost kakvu ona naprosto ne bi imala kod nekog manje kvalitetnog autorskog tima. Hillov kvalitetni tekst uspeva da i krupne infodampove provuče kao karakterne, zanimljive monologe dok Leomacsov crtež izvrsno spaja „američki“ widescreen pristup sa nešto izrazitije evropskom ekspresivnošću likova ali i dinamikom u pripovedanju. Rimljanin, sa punim imenom koje glasi Massimiliano Leonardo, je iskusni Bonellijev crtač sa odrađenim brojnim menama na Teksu i Dilanu Dogu, dok je u Americi pre ovoga radio na Luciferu. U kombinaciji sa kolorom Davea Stewarta crtač me je ovde prijatno podsetio na Manaru, po tome kako su mu likovi upečatljivi (dobro, i lepi) a pripovedanje dinamično i prepuno detalja koji osvežavaju scene a da ih ne čine pretrpanim.

Ključno u ovoj formuli je verovatno to kako je dobro izbalansirano to prisustvo elemenata različitih žanrova. Iako je titularna „korpa puna glava“ svakako upečatljiv motiv u stripu, ona zapravo nije i definišući motiv i ovde imamo posla sa trilerskim zapletom koji bi savršeno funkcionisao i bez ikakvog natprirodnog elementa. No, taj folklorni detalj sa oružjem koje ne donosi smrt nego život i korpa kao memorabilna slika a koja stripu daje ugodnu dimenziju neugodnog, nedorečenog, neprirodnog i jezovitog, zapravo opet u dobroj meri služi da se oslika karakter same protagonistkinje i da mlada žena uhvaćena u zaveru o kojoj do malopre ništa nije znala, ima neku vrstu bizarnog antičkog hora da sa njim komunicira i od njega dobija i informacije ali i neku vrstu psihološke motivacije.

Humor nije čest saputnik strave i užasa (osim, naravno, u svim onim horor-komedijama koje smo gledali ili čitali) a ovde se on perfektno koristi za razbijanje tenzije i davanju stripa jedne apsurdističke, stalno iznenađujuće energije. Sam Joe Hill kaže da je išao na to da ovo bude priča u kojoj se ništa ne može predvideti, koja će stalno čitaoca držati u saspensu i iznenađivati, pa je pored preokreta u samom zapletu koji su odlični i umešno produbljuju dramu između nekoliko likova, bez potrebe da proširuju lepo oslikani ansambl, to umetanje vizuelnih i narativnih gegova u pričanje pun pogodak i daje Basketful of Headsu identitet i karakter.

Horor čitalac će, možda, ovde na kraju i najmanje biti uslužen ako je navikao da od horor-stripova očekuje eksploatacijski pristup nasilju ili dramatične, gotske prikaze strave. Basketful of Heads je posle svega u prvom redu triler a koji do svoje horor komponente dolazi postepeno, pokazujući ne samo zlo u drugima koje nadrasta sve druge elemente njihovih ličnosti, već nam pokazujući i protagonistkinju koja traži i zlo u sebi i preispituje se pre nego što – bez ikakvog daljeg kolebanja – shvati šta joj je činiti i šta je u datoj situaciji ne samo najprirodnije već i najpravičnije. Utoliko, ovo je možda i trojanski konj koji nam obećava dekapitacije i seksualizovano nasilje, a na kraju isporučuje jednu vrsnu studiju karaktera i analizu zla koje vlada malom zajednicom bez potezanja nekakvih (pre)visokih koncepata.



Da odmah umirimo duhove: dekapitacija svakako ima, a ima malo i seksualizovanog nasilja, dakle, Hill obilazi sva ova opšta mesta žanra ali im daje svežu obradu, sa dobrim, živim likovima i maštovitim rukovanjem ubij-ili-budi-ubijen matricom. Odsečene glave u ovom stripu nisu samo simboli već i, praktično, esencijalni likovi i mada imaju komičnu koliko i „ozbiljnu“ ulogu, Basketful of Heads nije parodija na horor.

Leomacsov crtež svakako treba još hvaliti, pa ću reći da je u stripu postavljenom na likove sjajno kako on radi detaljnu, živu karakterizaciju svakog od njih, od June i Liama koji su po prirodi stvari u centru narativa, pa sve do sporednih likova koji dobijaju mnogo manje vremena „pred kamerom“ ali prolaze kroz ogroman spektar emocija i ponašanja. Sa druge strane, njegov je lejaut vrlo udoban, bez natrpavanja kadrova po stranici ali i bez natrpavanja samih kadrovima elementima. Ovo je crtač koji vrlo dobro razume kako se prioritizuju elementi kompozicije, šta je najvažnije da čitalac vidi na prvi pogled i nastavi dalje, a čemu će se vratiti da ga bolje prouči. Otud je Leomacsov prikaz države na samom severu Nove Engleske jako ubedljiv a da se ta ubedljivost postiže umešno iskorišćenim detaljčićima na slikama, ponovo pažljivom „karakterizacijom“ okruženja, radije nego nekakvim opsesivnim „risrčom“ i replikacijom „stvarnog“ Mejna u stripu.

Kolori Davea Stewarta su  uobičajeno impresivni i savršeno se uklapaju sa Leomascovim urednim, živim ali ne pretrpanim crtežima, dajući stripu osobene atmosfere ne samo za delove dana (i noći) već i u scenama nabijenim tenzijom ili eksplozivnim, akcionim razrešenjima. Kao kruna svega dolazi odlični letering Derona Bennetta, koga sam pre par dana hvalio za Lailu Starr, a koji i ovde spaja vizuelnu prijemčivost samog teksta sa dinamizovanim korišćenjem oblačića da se svemu da dodatni sloj karaktera.

Basketful of Heads je, dakle, vrlo dobar, zabavan strip koji iako ide brzim tempom i oslanja se na komediju koliko i na akciju, nije plitak. Ovde, priznajem, nema nametljivog filozofiranja i visokog koncepta ali je u pitanju jedan veoma dobro vođen i zaokružen narativ sa odličnim likovima urađen maestralno i na vizuelnom i na tekstualnom planu. Kako nastavak o frižideru punom glava radi drugi kreativni tim, ostaje nam da se nadamo da je Hillovo vođstvo dovoljno snažno da se u njemu postigne slična srećna ravnoteža svih elemenata. Do tada, možete sebi priuštiti Basketful of Heads na Comixologyju kliktanjem na ovaj link.


 

[Meho Krljic]

First Degree: A Crime Anthology je ime kolekcije kratkih stripova koju je objavio američki Humanoids, a kao na Engleski prevedenu verziju kolekcije Polar: Shots entre amis à Cognac koju je francuski ogranak firme objavio nešto ranije ove godine. Američka verzija je izašla početkom ovog Avgusta i zanimljivo je da ga Amerikanci promovišu koristeći imena Davida Walkera, Michaela Larka i Davida Aje kao da su ovo primarno njihovi radovi iako je istina da su Walker i Lark uradili samo prvu priču od nekoliko strana, da je Aja uradio (odličnu) naslovnu stranicu, a da je sav ostali sadržaj unutra delo mahom francuskih autora o kojima američka publika ne zna praktično ništa.



A ni evropska publika kad smo već kod toga. First Degree: A Crime Anthology je sastavljen od veoma kratkih stripova što su ih radili ljudi koji operišu izvan franko-belgijskog strip-mejnstrima i lista imena, iako je dugačka i sadrži još anglosaksonskih autora, zapravo ni meni ne znači mnogo. Sem, naravno, da je ovo prilika da se upoznam sa materijalom koji uobičajeno izlazi izvan onog što inače čitam.

First Degree: A Crime Anthology je kolekcija urađena da se obeleži 25 godina festivala POLAR, kao što njeno originalno ime i sugeriše. Radi se o godišnjem događaju koji je uspostavljen 1996. godine u Konjaku u Francuskoj  kao mesto na kome će se primarno promovisati „trilerska“ proza. Termin „polar“ se u Francuskom jeziku koristi da opiše ono što anglosaksonska publika shvata kao triler, ali i šire od toga, uključujući i krimiće, ali i „misterije“. Festival je krenuo sa deljenjem nagrada za, dakle, prozu, proleća 1996. godine ali je zatim 2003. godine u kategorije koje se nagrađuju dodat strip, pa su 2010. godine dodati filmska i televizijska produkcija, dok je pozorište kao poseban umetnički medijum ušlo na spisak 2013. godine i poslednjih osam sezona se nagrade na Polar festivalu dodeljuju u ovih pet kategorija.



Organizatori se posebno ponose – barem sam taj utisak stekao iz predgovora za ovu antologiju koji je napisao osnivač Bernard Bec – time da su i u žiriju i među nagrađivanim autorima imali ljude koji su iza sebe imali zatvorske kazne, a to je, pretpostavljam i jedan kvalitetan način da se ljudima koji su žigosani ovom vrstom socijalne stigme ponudi nekakav kreativan i smislen put natrag u društvenu zajednicu. Ceo Becov predgovor u kome se nabraja mnogo autora koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u radu festivala možete pročitati ovde pa vas ja sada ne bih smarao njegovim prepričavanjem. Dovoljno je, dakle, da kažemo, da se radi o manifestaciji sa pedigreom i sada već dugom istorijom te da je objavljivanje ovakve antologije krimi i noir stripova, kako je reklamiraju Ameri, sasvim u duhu onoga što festival radi i na reprezentativan način ilustruje njegova žanrovska interesovanja i estetske, jelte, značajke.

Naglašavam to kako američki izdavač reklamira ovu zbirku kao krimi i noir zato što je u pitanju prilično zanimljiva divergencija između onoga što vam naslovna strana i imena na njoj obećavaju i onoga što između korica dobijate. Američki savremeni strip je utemeljio jednu savremenu tradiciju krimi i noir stripa, ovih dana ću pisati o novom grafičkom romanu u serijalu Reckless, između ostalog, i unutar nje postoje određena očekivanja na ime teme, ali i izgleda, jezika, i te neke, jelte, estetike. Utoliko i Humanoids pokušava da američkom čitaocu ovu kolekciju proda sugerišući da je unutra nešto što biste očekivali od novih stripova Eda Brubakera, Briana Azzarella i slično, sa crtačima koji sa njima najčešće sarađuju. David Aja je nacrtao vrlo lepu, stilizovanu koricu sa revolverom, mecima, mrtvačkom glavom i kolornom šemom koja obećava pucnjavu i krv, a prva priča, pomenuta Walkerova i Larkova saradnja takođe navodi vodu na sličnu vodenicu, dajući nam oporu urbanu priču o policijskoj brutalnosti i rasizmu, te Larkov karakteristični realistički stil sa raskošnim kolorom Davea Stewarta.

Ono što se, doduše, primeti kod ove priče je da ona zapravo nije žanrovski rad, ili makar da nema prostora da se kao takva pokaže. Ovo je crtica sa surovih ulica moderne Amerike koja ima karaktera i mada je njena „poruka“ sasvim jednostavna i bez ikakve suptilnosti, makar je jasna i dobronamerna. No, strip u sebi nema, zapravo, ni „kriminala“ niti ikakve misterije, a o noir tropima i da ne govorimo.



Ispostavlja se, pak, da je na neki način to i adekvatan uvod za ostatak materijala jer dobar deo priča u ovoj antologiji nema mnogo veze sa noir estetikom i zapravo spada u značajno širi krug „misterija“ ili „trilera“, onako kako su Francuzi to, na kraju krajeva i zamislili. Recimo, već naredna priča, Premeditated, a koju su radili Sydney Duncan i J.P. Mavinga je mnogo bliža Zoni sumraka ili MST3K nego klasičnom krimiću sa ženom, gonjenom nesanicom, kojoj psiholog sugeriše nestandardnu terapiju a ona se onda, slučajno (ili FATALNO!) upliće u praktično natprirodnu misteriju. Naredne dve, The Game (Thierry Lamy i Pierre Taranzano) i The Raincoat (Frédéric Brémaud, Jean-Yves Segura i Olive Jolivet) su zapravo bliže noir idejama i ovo su perverzne pa i zločeste priče o ljudima koji izgledaju kao i mi ostali ali zapravo vode sasvim drugačije živote. Ima ovde još par „klasično“ noir radova, kao što je recimo Twenty to One (Fred Le Berre i Corentin Rouge) koja antologiju zatvara a koja priča o mladom bokseru što ima šansu da se bori za titulu šampiona i njegovoj devojci koja ima neke sopstvene ideje kako da se od toga napravi nešto korisno za sve njih. Ovo je možda najtipičnije noir priča u celoj antologiji i u njoj se ograničenost broja strana, zbog koje su neke druge priče u zbirci vidno trpele možda najmanje oseća (mada se oseća).

Drugde imamo radove bliže klasičnom „mystery“ žanru sa neobjašnjivim smrtima i detektivskim radom na tragu Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa. Recimo. Curly, On the Wrong Side of the Grass (Jean-François Miniac i Alain Paillou) je priča o bizarnom ubistvu (or is it?) u šumici izvan gradića Elbeuf, a A Talent to Die For (Rémy Roubakha i André le Bras) je crno-beli policijski procedural u pozorištu gde maltene cela ekipa produkcije biva ubijena jedno za drugim.

A sa druge druge strane imamo i stripove koji su artistički ili fantazmagorični ili naprosto ne pripadaju ni jednom od žanrova. U ovo spada neobična ljubavna skaska The Text Message (Art by Luc Brahy), nema priča o nasilju na Pigalu nazvana Pigalle (Jean-David Morvan i Boris Joly) i svakako A Taste of Salt on the Tongue (Philippe Hauret i Séra) koja je nabijena erotskim artizmom i artističkom erotikom ali i depresivnom atmosferom. A onda tu je i Theodicy (Éric Liberge), vrlo naglašeno patološki intonirana priča o zastrašujućem kutu starom više vekova koji žrtvuje decu svojim mračnim ciljevima i koja je najpre horor a tek posle možda nešto drugo.



Žanrovska neujednačenost nije uopšte problem ove antologije, naprotiv, mislim da je sjajno koliko različitih pogleda na „triler“ odnosno „polar“ dobijamo kroz ove radove. Ali broj strana dodeljen svakom od njih već jeste. Manji procenat ovih priča uspeva da u 4, 5 ili 6 strana koliko autori imaju na raspolaganju kreira dovoljno „dubok“ narativ da to bude vredno našeg vremena. Mnoge su, naprosto, svedene na skice i stilske vežbe gde se postavljanje misterije i donošenje razrešenja događaju preblizu jedno drugom da bi čitalac uopšte imao vremena za refleksiju i „učestvovanje“ u narativu a što je svakako jedna od glavnih žanrovskih odlika trilera i proze misterije. Likovi su često, kad ih ima, silom prilika svedeni na stereotipe a razrešenja su kratka, jednostavna i često prepričana jer nema mesta da se prikažu onako kako je potrebno. Čak i mnoge priče koje izbegavaju pripovedne probleme i imaju dobro odmeren tempo, na kraju se svode samo na domišljate ideje koje bi bilo lepo razraditi u nekoj dužoj formi.

Utoliko, First Degree: A Crime Anthology nije neko obavezno štivo, ali jeste strip sa dosta interesantnih glasova, nekoliko odličnih crtača, pa na kraju i svakako vredan pregledanja ako vas interesuje prevashodno frankofonski pogled na triler. Comixology ga prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Norveška legenda crno-belog stripa sa životinjama koje govore, Jason (aka John Arne Sæterøy), ima prilično ujednačen, pravilan tempo rada. Od 2013. godine on uredno izbacuje po jedan grafički roman na svake dve godine pa smo tako ovog Septembra, na Engleskom jeziku dobili njegov najnoviji rad, Good Night, Hem, za Jasona karakterističnu mešavinu biografske pripovesti, fikcije, satire, komedije ali i melanholične, tihe drame. Kako se i iz naslova da naslutiti, ova se priča bavi Ernestom Hemingvejem, jednim od najslavnijih američkih romanopisaca dvadesetog veka, a kojeg je Jason, zajedno sa kolegom Skotom Ficdžeraldom već imao kao protagonistu u stripu The Left Bank Gang iz 2006. godine.



Jason je zanimljiva anomalija u evropskom stripu, kao autor koji radi gotovo isključivo crno-bele grafičke romane sa antropomorfnim životinjama a koji je ne samo uspeo da se probije do publike širom Evrope (čak je i izvrsni domaći izdavač Komiko neumornog Vuka Markovića objavio više njegovih knjiga, dve u poslednjih nekoliko nedelja!), već je suvereno osvojio i američko tržište. Jasonovi stripovi se rutinski objavljuju u SAD (naravno, za to je zadužen Fantagraphics) a čovek je tamo pokupio jednu Harvijevu, dve Ajznerove nagrade i bio nominovan i za Ignatz nagradu dva puta pre dvadesetak godina. Iako je živeo u više zemalja Evrope (Norveška, Danska, Belgija), pa i u SAD, poslednjih četrnaest godina je Jason nastanjen u Francuskoj pa i njegovi novi radovi originalno nastaju na ovom jeziku. No, njegov crtački stil je praktično nepromenjen a ton i način na koji se koristi tekst u njegovim radovima očigledno ne zavisi od originalnog jezika i Jasonov opus sada već odiše estetskom zaokruženošću koja sugeriše da je u pitanju jedna celina. Štaviše, Good Night, Hem je i neka vrsta „krosovera“ likova iz različitih dosadašnjih stripova koje je Jason radio, povezujući zajedno sa njima i različita svoja tematska i stilska interesovanja.

Jasonovi stripovi u poslednjoj deceniji su imali neku vrstu labave „teme“, baveći se pre svega izgubljenom generacijom, kako su sebe voleli da nazivaju ljudi (naravno, zapadnjaci, pre svega, mada ne ekskluzivno, Amerikanci) koji su u osvit Prvog svetskog rata bili mlade ali već odrasle osobe a koje su dočekale da vide i Drugi svetski rat i imale osećaj da je period između dve velike vojne bio ispunjen lutanjem, dezorijentacijom, takoreći – izgubljenošću. Sam termin se pripisuje uglednoj američkoj spisateljici i dramaturškinji Gertrudi Stajn ali je možda za njegovu popularizaciju najviše učinio sam Hemingvej, koji je u romanu Sunce se ponovo rađa (objavljenom 1926. godine) čitaocu uputio korisnu informaciju: „Svi ste vi izgubljena generacija“.

Iako, naravno, termin opisuje čitavu generaciju, onako kako su posle korišćeni kvalifikativi poput „najbolja generacija“, „bejbi bum generacija“, „generacija iks“ ili „generacija Z“, kao nosioci, ili makar glasogovornici duha izgubljene generacije prepoznaju se pre svega pisci/ pesnici/ dramaturzi poput Hemingveja, Stajnove, Ficdžeralda itd., velika imena američke literature i drame koja su donela jedan novi pogled na svet u svojim delima i na način koji ranije nije bio uobičajen izmešala svoj život sa svojim stvaralaštvom, pišući često nerazdvojive kombinacije fikcije i autobiografije.

Ficdžerald je, naravno, najpoznatiji po Velikom Getsbiju, romanu koji je, iako se bavio društvenim slojevima kojima većina čitalaca po prirod stvari nije imala pristup, imao velike i prepoznatljive elemente Ficžeraldovih ličnih iskustava i autentičnost koja ga je učinila jednim od najpoznatijih američkih romana svih vremena. No, Hemingvej je, sa svoje strane ne bez razloga u ostatku sveta smatran najvećim piscem svoje generacije, sa životom koji je, kroz karijeru novinara i ratnog dopisnika, dokačio ratove u Evropi (uključujući Španski građanski rat, kao preludijum za Drugi svetski rat), ali i uspelim meandriranjem između vrlo savremenih američkih tema sa jedne (Priče o Niku su bile i lektira koju smo mi čitali još u osnovnoj školi) i specifično američkom, privremeno-iseljeničkom perspektivom iz koje je posmatrana Evropa između dva rata, a notabilno Pariz.



Pariz i jeste bio jedan od apsolutnih neksusa zapadne kulture tog perioda, o čemu sam već pisao pričajući o nekim drugim stripovima u poslednjih godinu dana a i drugi veliki pisci izgubljene generacije, poput Remarka su mu prirodno gravitirali.

Utoliko, jedan deo Good Night, Hem se događa upravo u Parizu i prati Hemingveja, Ficdžeralda i još nekoliko likova (pojavljuje se i slikar Maks Ernst), i njihove tako tipične dane provedene u kafanskom filozofiranju, šetkanju po gradu koje oni nekako smatraju značajnim umetničkim radom, diskusijama o koridi, pijančenju, ljubavnim problemima. Jasonovi stripovi do ovog momenta su već uspostavili neku vrstu alternativne istorije u kojoj antropomorfni psi sa imenima Hemingveja i Ficdžeralda imaju iza sebe literarne opuse ovaploćene u strip-formi, ali je zanimljiv potez u Good Night, Hem spajanje Hemingveja i njegove svite sa Atosom, jednim od tri Dimina musketara koji je već bio temporalno izmešteni protagonist Jasonovih radova The Last Musketeer iz 2008. godine i Athos in America iz 2012. Athos je došao kao prirodan izdanak Jasonovih interesovanja za priče koje se bave putovanjem kroz vreme i alternativnom istorijom, te mešavinom fikcije i istorije, a posle jednog od njegovih najpoznatijih radova, I Killed Adolf Hitler iz 2008. godine.

Neiznenađujuće, dakle, kada u istom stripu imamo Hemingveja i Atosa, da će ovo biti još jedan strip u kome se Hitler suočava sa svojim krajem, mada je on ovde drugačiji, satiričnije intoniran. No, pre toga imamo dugačku sekvencu u Parizu i Španiji (odnosno Pamploni, koju baskijski nacionalisti smatraju srcem Baskije), sa sve koridom, pijančenjima, čudnim preljubama, pokušajima samoubistva… Jasonov tretman autora izgubljene generacije je impresivan i zavodljiv u tome kako i pored jasnih satiričnih tonova – čak i kada se apstrahuje da je ovo „funny animal“ strip – on savršeno pogađa „glas“ i emotivnu zaravnjenost koji karakterišu pre svega Hemingvejeve radove. Naravno, kod Hemingveja je telegrafski stil pisanja i zamagljivanje unutarnjeg života likova bio način da se napravi odmak sa dotadašnjom romanesknom tradicijom i njenim sklonostima kao raspisanosti i prenaglašenoj emotivnosti i ovo je autor koji je praktično uspostavio pristup gde da se o velikim unutarnjim lomovima i spoljašnjim tragedijama priča hladno, naizgled bezinteresno, faktografski, praktično fenomenološki i bez analiziranja u samom tekstu, prebacujući veliku odgovornost na samog čitaoca da ovo „procesovanje“ teksta i hvatanje njegovih stvarnih značenja uradi sam. Kao neko ko je odrastao čitajući Hemingveja i Remarka,  sa dosta autoriteta mogu da kažem da je Jasonov minimalistički, svedeni crtež perfektno ugođen sa ovim senzibilitetom i da se fina nota satire, dobronamerno usmerena i na samog Hemingveja odlično uklapa.



Hemingvej ovde, recimo, ima scenu u kojoj piscu, uredniku i izdavaču Haroldu Loebu objašnjava svoju teoriju ledenog brega, insistirajući da, ako je piscu priča potpuno jasna, iz nje je moguće izbaciti ključan detalj i takvu je postaviti pred čitaoca, a koji će onda na osnovu onog što je u priči prikazano biti u stanju da sam prepozna ono što u njoj nedostaje. Loeb bez mnogo ustezanja odgovara da mu je teško da u to poveruje a na Hemingvejevo insistiranje da ova stvar radi i da ju je već koristio u nekoliko svojih pripovetki, Loeb pogleda na sat, kaže da je kasno, ustane od stola i oprosti se rečima „Good Night, Hem“.

Ovo jeste jedan od ključnih momenata u ovom delu stripa, što signalizira i naslovna fraza, ali i podsećanje da sa ovom vrstom grafičkog romana žanjete onoliko koliko ste posejali. Ne znam koliko današnja publika zna o Hemingveju i izgubljenoj generaciji ali Loeb naprosto nije figura sa istim nivoom prepoznatljivosti kao Hemingvej i Ficdžerald mada pričamo ne samo o prominentnom autoru američke spisateljsko-publicističke dijaspore u Parizu već i o čoveku čija je veza sa Britankom Duff Twysden poslužila kao osnova kasnijeg Hemingvejevog romana Sunce se ponovo rađa.

Hoću reći, onako kako je Hemingvej mešao stvarne likove i događaje sa fikcijom, tako i Jason biografije značajnih figura izgubljene generacije koristi kao gradivni materijal za ovaj strip koji je „tih“ i uzdržan, kao i veliki deo stvaralaštva samog Hemingveja, ali gde se ispod površine krije jako mnogo materijala za raspakivanje, a čija dostupnost zavisi od vašeg poznavanja istorije i literature ovog doba, pa, na kraju krajeva, i vaših interesovanja za njih. Generalni sentiment je, sa svoj strane, mislim, prilično univerzalan i dinamika grupe blaziranih umetnika na braniku aktuelnog literarnog trenda koju ovaj deo stripa pokazuje se ponavljala mnogo puta kasnije na raznim scenama gradova i gradića širom sveta.

Drugi deo stripa se dešava par decenija kasnije, počinjući dan nakon oslobođenja Pariza 1944. godine i baveći se Hemingvejevom tajnom misijom da sa grupom dobrovoljaca izvrši padobranski upad duboko u nemačku teritoriju i likvidira Hitlera. Iako praktično varijacija na Tarantinove Basterdse, ova visoko fikcionalizovana – i „funny animalizovana“ – ratna drama uspeva da sačuva hemingvejevsku melanholiju i upari je sa dobrom satirom, da bi poslednja, najkraća celina bila fokusirana na Hemingvejeve pozne godine na Kubi i uobličavanje Atosa kao neke vrste katalizatora za veliki deo njegovog stvaralaštva, uključujući novelu Starac i more, još jednu knjigu iz naše ondašnje lektire i delo za koje je Hemingvej dobio Pulicerovu nagradu a ono mu je potom zaradilo i Nobelovu nagradu. Kraj stripa je tako tipičan i za Hemingveja i za Jasona da je gotovo nemoguće reći gde počinje jedan a gde prestaje drugi, servirajući nam kompleksnu emotivnu i filozofsku postavku kroz banalan tekst i crtež gotovo u potpunosti lišen akcije ali ne i suptilnosti.

Good Night, Hem je svakako vrhunski primer Jasonovog grafičkog rada koji je sa godinama postao kompleksniji i izražajniji a da nije izgubio na svojoj jednostavnosti, svedenosti, spartanskoj disciplini. Ovaj roman sadrži i scene čiste akcije, sa psima koji pucaju jedni na druge i bacaju ručne granate prikazanim u sekvencama savršene, gotovo filmske montaže, a da opet imamo tipično jasonovsku smirenost i svedenost u prvom planu. No, ovo je i strip koji insistira da ga čitalac čita pažljivo, ne samo da bi jasno razlikovao često vrlo slične fizionomije pasa – a koje su namerne, i jedan od podzapleta u prvoj priči se upravo bavi činjenicom da se neki psi među sobom jedva razlikuju – već i da bi razgrnuo sve slojeve književnih i istorijskih referenci, suptilnih aluzija a onda i satiričnih odmaka i preokreta koji u konačnici tvore delo što je svom odabranom materijalu istovremeno i jako verno, a da uspeva da ga i prokomentariše. Sjajno, ali zahtevno, hoću da kažem. Pa, dok ovaj strip ne dobaci do nas, možete da ga digitalno kupite na Comixologyju.


 

[Meho Krljic]

Pre nekoliko nedelja dobili smo prvu kolekciju u Imageovom serijalu Ultramega, sa podnaslovom Stand With Humanity i ja sam iskoristio priliku da se upoznam sa stripom koji je već na prve najave delovao u najmanju ruku intrigantno. Nakon pročitane kolekcije a koja sakuplja prve četiri epizode ili, kako je to sada standard, prvu priču u dužem serijalu, mogu da kažem da je Ultramega apsolutni spektakl i obavezno štivo za svakoga kome makar malo zaigra srce na pomen kaiđu-akcije, postapokaliptične devastacije i ultra-visceralnog, borilačkog horora.



Ultramega je počeo sa izlaženjem u Martu ove godine, a kao prvi kompletno autorski strip koji je uradio James Harren. Ovaj Amerikanac je pre svega crtač, najviše poznat po svom radu za Dark Horse i Mignoline B.P.R.D. stripove. Tamo je još 2011. godine počeo sa serijalom Abe Sapien: The Devil Does Not Jest, da bi u međuvremenu nacrtao  nekoliko B.P.R.D. Hell on Earth serijala, upisao sebi nekoliko naslovnih strana napravljenih za DC ali bio i ko-kreator na uspešnom Imageovom serijalu Rumble koji je pisao John Arcudi. Harren je dakle, tokom cele decenije pokazivao da je veoma dobar crtač sa izrazito energičnim stilom – već sam više puta pominjao da Dark Horse generalno a Mike Mignola partikularno veoma paze na to kakav crtački talenat traže za svoje radove – i Ultramega, kao strip u kome je na programu mnogo futurističkih prizora, mnogo tuđinske, nemoguće biologije i zaprepašćujuće masivne akcije je na neki način vrhunac njegovog rada do sada, suma njegovih jakih strana kojima je dato dovoljno prostora da se pokažu u svoj svojoj snazi.

No, ovo je i prvi put da se Harren predstavlja i kao kompletan autor, dakle, pisac scenarija i jedini pripovedač u stripu i mada svakako može da se govori o određenim osobenostima u njegovom narativnom postupku, pa i o nekim diskutabilnim rešenjima, Ultramega u konačnoj sumi svakako bude više pozitivno nego negativno iskustvo, strip koji uzima jednu potencijalno problematičnu pa i tešku temu i obrađuje je sa dosta elegancije i maštovitosti.

Naime, ako ste videli išta od promotivnog materijala vezanog za Ultramega, u najavama koje je Image imao ovog proleća, prva asocijacija vam je najverovatnije, kao i svima, bio Ultraman. Ultramega je nimalo prikriven omaž klasičnom tokutatsu serijalu koji je pokorio japansku televiziju u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka i zajedno sa Kamen Riderom i Super Sentai ozvaničio rađanje modernog japanskog pandana američkim superherojima. Ultraman je svoj partikularni identitet izgradio na kombinovanju superherojske akcije i kaiđu žanra, stavljajući u centar zaštitnike Zemlje, pripadnike posebne rase Ultramana sa specifičnim sposobnostima o kojima ovde nemamo prostora da mnogo pričamo ali koje se u vizuelnom smislu svode na mogućnost da generalno humanoidni protagonisti u sekundi izrastu na veličinu dinosaurusa kako bi bili ravnopravni protivnici kaiđu-čudovištima koja prete civilizaciji. Ultraman je ekstremno popularan serijal u Japanu, sa televizijskim serijama koje i dalje idu i filmovima koji se snimaju praktično svake godine.



U američkim kritikama za Ultramega pominjani su jasni predlošci na koje ovaj strip podseća a koji dolaze iz američke tradicije, uključujući očigledne reference na Green Lantern, ali fer je reći da je i po zapletu ali i po stilu pripovedanja Ultramega pre svega baziran na omažiranju Ultramana. Počev od imena, pa preko dizajna samog heroja, sve do priče o nastanku čudovišta i heroja koji se protiv njih bore praktično od početka vremena, Ultramega ima jasne paralele sa Ultramanom, a kako u prvoj epizodi postoje i određeni ulasci u psihologiju glavnog junaka i analiza umora koji ovaj oseća zbog neprestane borbe protiv izgleda beskonačne procesije sve moćnijih neprijatelja, nije nefer reći da ovde ima malo i Evangelion šmeka.

Američka verzija Ultramana, makar u stripu, može da deluje i kao pomalo problematičan koncept. Kaiđu i tokutatsu serijali, pogotovo tako popularni kao što su Ultraman i Godzilla nisu puke platforme za licenciranje miliona igračaka i drugog sekundarnog merčandajsa – mada jesu u velikoj meri baš to – već i legitimne emanacije zeitgeista, ali i duboko zakopanih društvenih trauma koje se egzorciraju kroz spektakularne uradke popularne kulture. Otud ja uvek osetim blagu nelagodu kada zapadnjaci, pogotovo Amerikanci dohvate da rade Godzillu ili druge japanske tokutatsu predloške, jer je njihovo čitanje uglavnom površno, lišeno podteksta koji originale (u njihovim najboljim verzijama, naravno), čini legitimnim kulturnim artefaktima, i svodi ih na zaista prostu pučku zabavu.

Sreća je, onda, da Ultramega nakon prve epizode koja je najočiglednije vezana za Ultramana, skoro iz korena menja i ton i zaplet, izmeštajući se iz urbanog okruženja i klasičnog žanrovskog kaiđu programa, da bi nam dala neku vrstu postapokalptičnog stripa koji pripoveda odmerenije i priča originalniju priču.

Ovo je donekle radikalan zaokret, pogotovo jer je Harren učinio dosta da izgradi ličnost glavnog junaka u prvoj epizodi. Ultramega ima tu distinkciju da su epizode značajno duže od severnoameričkog magazinskog standarda – prvi broj ima 66 strana što je trostruko od uobičajenog broja – pa je pored dovoljno mesta da se nacrtaju raskošne, spektakularne borbe nemogućih čudovišta protiv neverovatnih heroja u njemu moguće imati i više rada sa karakterima. Utoliko, prvi broj je neka vrsta origin story narativa koji nas smešta u svet gde tehnologija sve više napreduje i ljude na radnim mestima zamenjuju roboti a surovi kapitalistički sistem im ne omogućuje smislene socijalne tranzicije, pa je glavni junak koji se nimalo očekivano zatekne u ulozi zaštitnika grada od orijaških čudovišta jedan ne samo nepripremljeni heroj već i neko ko stalno propituje svoju svrhu u svetu koji, reklo bi se, bez obzira na sve njegove napore, ima samo jedan smer u kome može da ode.



Glavni junak ne dočekuje kraj prve sveske na nogama, toliko je fer da spojlujemo, ali on i nije „junak“ u klasičnom smislu. Njegov umor i rezignacija, njegovi nerazrešeni odnosi sa različitim ženama, neefikasno ispunjenje njegove uloge roditelja, sve to ga, uz borbu protiv gigantskih ubilačkih monstruma vodi prema samo jednom mogućem kraju. Otud je promena tona i dinamike pričanja počev od drugog broja pa na dalje na neki način i prirodna.

Harren ovde sebi u zadatak stavlja prilično ambiciozno preduzeće jer se Ultramega od druge epizode pretvara u složeniji narativ koji se bavi – uslovno rečeno – političkim frakcijama u postapokaliptičnom društvu izraslom izvan sada utvrđenog grada. Kako je utvrđeno da se ljudi transformišu u čudovišta na ime novog virusa, tako je i grad sve inficirane izbacio napolje i opasao se zidovima, obavezujući se da im jednom godišnje dostavi dovoljno hrane da makar preguraju dvanaest meseci bez egzistencijalne ugroženost. No, kako su neki od zaraženih zaista na kraju transformisani u čudovišta a neki, pak, ne, napolju se spontano stvaraju (najmanje) dve zajednice koje nisu u prijateljskim odnosima.

Harrenov narativ je interesantan jer praktično prati situaciju na obe strane, pokazujući nam i to kako „normalni“ prognanici imaju plan da nekako „reše“ infekciju i nađu način da budu primljeni u grad, ali i to da među kaiđuima postoji mnogo više nijansi nego što je žanrovski standard, sa društvenom organizacijom, kulturom, pa i političkim raslojavanjima među njima.



Ovo je maštovito i interesantno izvedena koncepcija, pogotovo kada se shvati da kaiđui nisu „prirodno“ tako veliki ali i da oni imaju sopstvenu interpretaciju rata protiv čovečanstva u kojoj su oni sami, a pogotovo njihova deca, neka vrsta nedužnih žrtava.

Ovo je, dakle, sve interesantno, ali jasno je da će čitalac Ultramegi biti najpre privučen obećanjem spektakularne akcije. I Harren ovde ne štedi olovku i tuš. Korišćenje epizoda dužih od standarda mu omogućuje pripovedanje drugačije tempirano nego što smo navikli u Americi, ne možda direktno inspirisano mangama, ali sa svakako sličnom filozofijom u korenu. Harren je apsolutno u „prikaži, ne prepričavaj“ taboru po pitanju naracije a kako je u pitanju jako dobar crtač, tako i Ultramega ima privilegiju da je njeno pripovedanje veoma vizuelno. I ovde se vidi jasna razdelnica između prve epizode, koja, pogotovo na početku, ima dosta ekspozitornog teksta, i ostale tri gde su i worldbuilding ali i prikazivanje same radnje rađeni „organskije“, na samom terenu, kroz dijaloge i akciju, i ovo stripu daje snažniji karakter i osećaj „mesta“.

Ovo, naravno, zahteva i nešto više koncentracije na strani čitaoca, ali opet, strip koji pokazuje umesto da prepričava a pokazuje to što pokazuje veoma dobro je svakako strip iza koga možemo da stanemo svom snagom. Nije Ultramega savršen strip, da ne bude zabune, svakako je legitimno ukazati da su neki likovi nerazvijeni i da, generalno, rad sa likovima pada pomalo  u drugi plan na ime generalnog rada sa svetom, ali sa jedne strane, reklo bi se da Harren ima planove na ovom nivou stripa koji će se razviti tek u narednim pričama, i, drugo, ikoničnost grafičkog prikaza likova u velikoj meri nadomešćuje njihovu srazmernu karakterološku skromnost.

Naprosto, Harren crta ljude, čudovišta i heroje, džinovske (i manje džinovske) robote fantastično, ulazeći u nemoguće anatomske analize i košmarne transformacije tela sa posvećenošću ozbiljnog kriptobiologa. Ovo je svet u kome su čudovišta iz vaših košmara imala košmare i ti košmari su prohodali i krenuli da ruše po gradu. Ultramega, dakle, ima naglašenu crtu body horrora, koja stripu daje jaku dozu nelagode i tenzije, a koje se onda opet razreše kroz spektakularnu, veoma visceralnu akciju. I reći ću ovde, mislim da tokom godine nisam video strip koji ima snažnije, upečatljivije akcione scene. Ultramega naprosto kanališe savršenu interpretaciju R-rated tokutatsu tučnjave gde se udara nezamislivom snagom, projektuju se nezamislive količine energije, udovi se proždiru sa nezamislivim apetitom a tela eksplodiraju sa nezamislivim ukusom. Harrenovo kadriranje i tranzicije između scena su savršeni a kolori Davea Stewarta su, pa… najbolji? Verovatno je ovo stvar ukusa ali ne znam na šta bi ovaj strip ličio da Stewart nije radio kolore i Harrenovom pokolju dao jednu toplu, organsku dimenziju a da letering nije radio Rus Wooton. Ako kažem da mi je ovim stripom Harren stao rame uz rame sa Danielom Warrenom Johnsonom, mislim da je to pohvala koju ne treba dalje obrazlagati.

Ultramega je, dakle, još jedan trijumf Image Comicsa koji daje punu kreativnu kontrolu autorima ali im obezbeđuje i produkciju kakva, vidimo, proizvodi najlepše stripove na tržištu u ovom trenutku. Ovo je snažan, zabavan i intrigantan strip koji, svakako, zahteva da imate određene afinitete ka japanskim predlošcima ali nije puko omažiranje Ultramana i ima dovoljno snage da priča sopstvenu priču. Nastavak sledi tek 2022. godine, ali urgiram da u međuvremenu pogledate kako to dobro izgleda, makar kroz digitalno izdanje na Comixologyju.


 

[Meho Krljic]

Pre par nedelja izašla je kolekcija prvih pet brojeva novog Imageovog serijala Time Before Time a koju sam iščekivao sa priličnim uzbuđenjem. Serijal je počeo da izlazi proletos, u Maju, i njegov kreativni tim mi je već u životu doneo popriličnu količinu slasti a sada, nakon završene prve priče mogu da kažem da je u pitanju još jedan od primera kako Image ima kapacitet da nam pruža nove, originalne, creator owned radove koji imaju svu potrebnu upeglanost i glanc aktuelnih mejnstrim stripova, a da pružaju punokrvni naučnofantastični triler publici koja traži od života i nešto drugo osim superherojskih radova.



Declana Shalveyja ja i dalje po inerciji doživljavam prevashodno kao crtača – ovaj Irac jeste na kraju krajeva većinu svoje superherojske karijere proveo crtajući, najvećim delom, ali ne isključivo za Marvel – iako je istina i da je on poslednjih godina sve češće i autor scenarija. Na Time Before Time Shalvey se udružio sa kolegama sa ostrva, Roryjem McConvilleom kao koscenaristom i Joeom Palmerom kao crtačem, timom koji sam onomad solidno pohvalio za pustinjski noir krimić Write it in Blood, a koji su sa sobom doveli i koloristu Chrisa O’ Hallorana i leterera Hassana Otsmane-Elhaoua, takođe saradnike na Write it in Blood, pa je ovde prisutna sva kvalitetna ekspertiza sa ovog serijala, ojačana za Shalveyjev star-power i naslovne strane koje je on nacrtao.

Shalvey i McConville su ovde podelili scenarističke dužnosti i naravno da neću da nagađam šta je ko i koliko ovde radio ali Time Before Time ima isti efikasni, ekonomični pripovedački kvalitet koji je krasio Write it in Blood, samo sada sa naučnofantastičnim prelivom koji mu odlično stoji i zaista dodaje klasičnom krimi-trileru treću dimenziju.

Ako je Write it in Blood bio „pustinjski noir“, izmeštajući klasične noir trope iz urbane košnice na drumove i zabačene kolibe američkog juga onda je Time Before Time, kako i iz imena nagađate, vremeplovni noir triler koji svoj trilerski, nasilnički i intrigantni zaplet sa suprotstavljenim bandama i nesrećnim – mada ne i nužno nedužnim – antiherojem uhvaćenim u kovitlacu njihovog večitog rata uspešno meša sa idejom putovanja kroz vreme i svim standardnim žanrovskim plesanjem oko paradoksa i potencijala koje ova ideja ima.

Glavni junak Time Before Time je Tatsuo, momak, reklo bi se mešovite rase a koji u 2141. godini radi za kriminalnu organizaciju jednostavno nazvanu The Syndicate. The Syndicate nije samo jedna od najvećih bandi na zapadnoj hemisferi dvadesetdrugog veka već i ozbiljan biznis koji umesto da se bavi prikupljanjem reketa i ilegalnim kockarnicama, najveći deo svog profita ostvaruje na ime korišćenja opreme za putovanje kroz vreme. Strip ne ide u velike detalje da nam se objasni tehnologija putovanja niti nauka koja stoji u njenoj pozadini – mada se pominju tahioni za svaki slučaj kako bismo dobili žanrovsku legitimaciju koncepta – i zapravo nije ni eksplicitno jasno ko je sve to izumeo. Tek, reklo bi se da je u pitanju tehnologija koja nije još “zvanično“ dostupna građanima i firmama koje poštuju zakone i da su kriminalci do nje došli ili samostalnim razvojem ili, verovatnije, otimanjem, ucenom ili špijunažom. Kako god bilo, jedini za koje vidimo da imaju vozila za putovanje kroz vreme su kriminalci, dok FBI i korporacije, reklo bi se, kaskaju za njima a normalni građani načelno nisu ni svesni da sve to postoji.



Naravno, biznis koji The Syndicate razvija je onda baziran na tome da građani pronalaze njih i iz raznih razloga im plaćaju za korišćenje vremeplovne tehnologije. Neki žele da pobegnu iz 2141. godine koja je obeležena zagađenjem, užasnim posledicama klimatskih promena, korumpiranim vlastima i nezaustavljivim kriminalom, pa će platiti velike pare da diskretno budu prebačeni u neku prošlu eru. Ovo je na početku težište zapleta i jasno je da The Syndicate za ovu uslugu naplaćuje i najviše novca – kako krijumčari ljudi i danas rade*. No, druge usluge su prozaičnije i odnose se na šverc dobara iz drugih vremenskih era, recimo lekova koji će biti izmišljeni tek za nekoliko decenija a koji mogu da reše neke probleme što ih danas ima neki od članova vaše porodice.
*sa sve podmuklim poskupljivanjem usluge u poslednjem trenutku, naravno

Strip vešto postavlja određena ograničenja putovanju kroz vreme u smislu da vozila ne mogu da tek tako izaberu godinu i mesto na koje želite da odete, a vremenski paradoksi se u jednoj dijaloškoj razmeni rešavaju tako što se postulira da se sve što se dogodilo već dogodilo i da budućnost ne može da izmeni prošlost. Ovo daje stripu solidnu osnovu za dinamični triler koji se dešava u nekoliko era u isto vreme, sa protagonistima koji putuju iz decenije u deceniju i stoleća u stoleće kao da je u pitanju biranje stanica u podzemnoj železnici.

Time Before Time time ima jednu izrazito dinamičnu, uspešno postavljenu strukturu pripovedanja gde su protagonisti navikli na ideju da postoje na na neki način istoj ravni postojanja sa ljudima iz budućnosti i prošlosti, te sa njima komuniciraju uz punu svest o tome šta treba a šta ne treba da se objašnjava. Ovo je posebno bitno jer Tatsuo, posle neuspelog pokušaja da napusti život švercera i odvoji se od Sindikata, postaje begunac kroz vreme, zajedno sa neočekivanim saputnikom koji ovde služi i kao straight man (ili, u ovom slučaju woman), kome je potrebno objašnjavati principe vremenskog putovanja i komplikovanu strukturu kriminalne organizacije čiji članovi iz različitih stoleća jedni sa drugima razgovaraju kao da su kolege iz različitih zgrada ili vremenskih zona.

Ovo daje osnovu za vrlo klasičan krimi-triler zaplet u kome čitalac po prirodi stvari navija za Tatsua ne zato što je on neki ispravan i dobar lik već jer je ipak nešto bolji od ostalih članova ganga, sa momentima empatije koji ga legitimišu kao na kraju dana ipak normalno ljudsko biće koje je samo imalo nesreću da bude rođeno gde je rođeno i da bude uterano u život sa one strane ionako klimavog zakona.

Rizik, sa druge strane, postoji, a kako i uvek postoji kada imate ljude navikle da rade sa žanrovskim tropima. Time Before Time je svakako u opasnosti da se pretvori u „običan“ krimić u kome likovi prolaze kroz standardne scene i set pisove tenzije i akcije sa sve izdajama i meksičkim stendofovima, a gde je naučnofantastična komponenta priče sasvim trivijalizovana i svedena na puku tehnologiju pripovedanja gde su dva različita stoleća, u ravni ovog narativa, tek dve različite lokacije u priči.



Shalvey i McConville su očigledno svesni ovog rizika pa i odvajaju lep deo vremena u poslednjoj trećini priče da nam daju epizodu koja u punoj meri uzima u obzir činjenicu da je ovo vremeplovni narativ i da u njemu mogu da se dogode stvari koje ne možete videti u normalnom krimiću. Jedan Tatsuov susret sa nekim koga je nekada poznavao ima snažan uticaj na njegov psihološki i emotivni odgovor na stvari koje će se desiti do kraja stripa i ovo postavlja Time Before Time na pravo mesto pre nego što stignemo do razrešenja prve priče.

A u kome se neće MNOGO toga razrešiti. Ovo je tekući serijal koji ide dalje i kraj pete epizode i ove kolekcije je samo zapeta, nikako nekakva tačka u pripovedanju. Do ovog momenta autori su odradili fin posao sa likovima, produbili njihove karaktere, dopustili nam da vidimo ključne momente iz njihove prošlosti a koji ih em humanizuju em pokazuju kako i zašto ljudi prave greške kad su mladi ili kad nisu više tako mladi, ali su i postavili temelje za kompleksni vremeplovni rat u kome će učestvovati najmanje dve velike kriminalne organizacije sa tehnologijom za putovanje kroz vreme. I, mada je jasno da će nam samo na kašičicu biti deljene dalje informacije o prirodi futurističkih društava i efektima prisustva vremeplovne tehnologije u ljudskoj istoriji, Time Before Time je za sada veoma dobar u tome kako samo malim gestovima i pažljivim senčenjem daje čitaočevoj mašti prostor za popunjavanje praznina i kreiranje kompleksne slike multitemporalnog sveta u svojoj glavi.

Kad smo već kod senčenja i malih poteza, kombinacija Palmera na crtežu i O’Hallorana na koloru ovde funkcioniše izvrsno. U logičnoj ekstrapolaciji estetike Write it in Blood, ovo je strip još primereniji tamnim atmosferama i jačem korišćenju senki i negativnog prostora, pa Palmer vrhunski koristi konture i crnilo da nam podari odlične scene i pametne kompozicije. Njegov rad olovkom i tušem je generalno još svedeniji u ovom stripu kada su u pitanju teksture i Time Before Time solidno profitira od vrlo ekonomičnog, maltene simboličnog rada sa senčenjem i pozadinama, dok, naravno, O’Halloran ovde ispunjava ulogu kreatora atmosfere tmine i represivnosti života pod kriminalnom porodicom koja na neki način vlada vremenom. Hassan Otsmane-Elhaou po tradiciji pazi da ne privlači pažnju na sebe dajući nam ekonomičan, nenametljiv a funkcionalan dizajn teksta.

Sve u svemu, Time Before Time je izuzetno siguran projekat sa pažljivo promišljenim visokim konceptom u koji je onda spuštena kvalitetna krimi-noir priča. Biće mi veliko zadovoljstvo da nastavim ovo da čitam i, zapravo, u danu dok ovo kucam šesta epizoda izlazi u prodavnice na ulicama i internetu, pa, ako vas je sve ovo zaintrigiralo, najjednostavniji način da vidite valja li Time Before Time zaista (a valja!) je da odete do Imageovog sajta i prvu epizodu pročitate za dž, a onda imate na Comixologyju sve redom.


 

[Meho Krljic]

Čitajući Destroy All Monsters: A Reckless Book, treći grafički roman u serijalu Reckless sam, doslovno, zastajao svakih nekoliko strana da sebi kažem koliko UŽIVAM čitajući, da se divim pojedinačnim crtežima i, generalno, da usporim čitanje što više mogu kako bi mi ova priča od nekih stotrideset strana što duže potrajala. Nisam jedini, recimo, na zadnjoj korici imamo citat nedavno hvaljenog Joea Hilla koji kaže da Sean Phillips i Ed Brubaker rade najbolji posao svog života i poredi Reckless sa ključnim radovima Travisa McGeea i najboljim pričama Richarda Starka, tvorca kultnog Parkera.



Reckless je jedan od VRLO retkih stripova koje priorderujem pre izlaska jer nemam ni najmanju sumnju da će ono što budem čitao biti ne samo veoma dobro već i gotovo stopostotno ugođeno sa mojim preferencama koje se tiču modernog kriminalističkog stripa. Naravno, to je u neku ruku i samoispunjavajuća predikcija jer je na moj današnji ukus vezan za krimiće u američkom stripu u ogromnoj meri uticao prevratnički rad na serijalu Criminal, a koji su kreirali baš Brubaker i Phillips.

Sa Reckless je i pored mog usporavanja čitanja da mi potraje duže, situacija gotovo bliska idealnoj. U okviru godinu dana dobili smo tri punokrvna grafička romana koji koriste iste likove ali pričaju distinktne i zaokružene priče i kako i sam Brubaker kaže u pogovoru za Destroy All Monsters, bilo bi dobro da je ovde u putanju nekakav rekord jer on ne može ni da zamisli da treba da radi više od ovoga. Dodaje i da je pored praktično nezamislivog obima posla koji je ovakav tempo nametnuo njemu, crtaču Seanu Phillipsu i koloristi Jacobu Phillipsu, Reckless i najzabavniji projekat na kome su radili.

I, ne znam, nekako se to vidi. Reckless je duboko ličan i reflektivan strip iako decidno u pitanju NIJE nekakav autobiografski rad zamaskiran u krimić. Pre nekoliko meseci pisao sam o kolekciji A Complete Lowlife koja je bila upravo Brubakerova autobiografija i ko je taj strip čitao sasvim mu je jasno da Reckless nije prepričavanje scenaristinog života, već utoliko da je glavni junak serijala, Ethan Reckless, osetno stariji od Brubakera.

Ali sa druge strane, Reckless definitivno jeste strip koji u ogromnoj meri počiva na Brubakerovoj vezanosti za Los Anđeles i njegovu istoriju i sa ovom trećom pričom se to još jasnije vidi – ovo su krimić i ljudska drama upleteni u složen narativ o muljanju sa građevinskim projektima i efektima koje korupcija u ovom domenu, politička i druga, imaju na urbanu zajednicu.

No, Brubaker je sa Reckless napravio fini odmak od svog uobičajenog pisanja krimića, notabilno onog u serijalu Criminal, ali i radovima poput The Fade Out, ili Kill or Be Killed. O tome sam već pisao u osvrtima na prvi i drugi roman u serijalu Reckless, ukazujući da je ovo u ogromnoj meri strip o unutrašnjem životu glavnog junaka gde se tradicionalni elementi noira i krimića (fatalne žene, gadni negativci, nesavršen antiheroj koji na kraju čini pravu stvar, ne bez žrtvovanja nečeg vrednog) prisutni ali se glavno „meso“ svakog od ovih narativa nalazi na relaciji analiza karaktera protagoniste – istorija Los Anđelesa/ Kalifornije/ popularne kulture vezane za njih.



Destroy All Monsters: A Reckless Book samo još više naglašava ovaj ugao, već i imenom koje je preuzeto od naslova filma Ishiroa Honde iz 1968. godine, a koji je bio na neki način planiran kao finalni (deveti!) rad u serijalu o Godzili. Naravno, nije bio finalni, jer je ostvario dovoljan komercijalni uspeh da serijal ne umre na tom mestu i zapravo, ovaj film danas uživa određeni kultni status među kaiđu publikom, gde ga mnogi smatraju poslednjim „pravim“ Godzila filmom pre nego što je krenula reciklaža ideja. Film je bio popularan i u Americi i tamo su ga, kaže vikipedija, vrteli po kablovskoj televiziji sve do ranih osamdesetih.

Destroy All Monsters: A Reckless Book se događa kasnije, 1988. godine i, mada veliki broj stranica otpada na scene u kojima Ethan gleda filmove u svom polurashodovanom bioskopu, ni jedna od tih projekcija, koliko umem da kažem, ne prikazuje Hondin film. Čudovišta iz naslova su ovde, neiznenađujuće – ljudi: bogati investitori čije mešetarenje sa javnim fondovima kreira prave pravcate urbane katastrofe. Ethan je ovde angažovan od strane crnog političara koji ga vodi u deo grada svojevremeno naseljen crnom srednjom klasom a sada pun napuštenih kuća, narko-štekova i klinaca sa ambicijama o kriminalnoj karijeri. Naravno, ovde je originalno planirano građenje prostora za život i rad, da bi najnoviji planovi, nećete se iznenaditi, govorili o ogromnom tržnom centru. Ethan, koji je neka vrsta „nezvaničnog“ privatnog detektiva, a koji prihvata i poslove što nisu nužno baš 100% po zakonu, shvata da se u ovom poslu radi pre svega o osveti za nepravdu što je počinjena još pre neku deceniju, ali i da će na neki način svojim učešćem ovde on biti sa prave strane istorije.

Kao što nagađate, a i kao što se vidi iz činjenice da strip zapravo počinje scenom požara u Ethanovom bioskopu/ kancelariji, posao ne ide baš sasvim predviđenim tokom. Destroy All Monsters: A Reckless Book je i priča o zaverama i priča o preokretima i ukradenim identitetima, o pohlepnim rasistima i beskrupuloznim kapitalistima, međutim on je pre svega priča o prijateljstvu između Ethana i njegove saradnice Anne, a koja je u prethodna dva toma bila važan ali po minutaži tek sporedni lik.

Utoliko, Destroy All Monsters: A Reckless Book razbija kalup na nekoliko načina. Prvi je da ovde nema femme fatale tropa i mada Ethan ima i svojevresni „ljubavni interes“ koji se desi na ovim stranicama, ovo je zapravo potisnuto u pozadinu i radi se o sporednom rukavcu priče koji, verovatno, možemo očekivati da se razvije u nešto detaljnije u nekim narednim Reckless pričama.



Drugi je to da, iako je do sada Reckless bio priča isključivo pričana iz Ethanove vizure, nikada ne napuštajući protagonistu tako da je čitalac uvek video i čuo samo ono što Ethan vidi,* Destroy All Monsters: A Reckless Book Anni daje ne samo mnogo više prostora u narativu već, u jednom kratkom ali značajnom delu, i protagonizam. I na ovim tablama titlovi potiču od Ethana koji prepričava šta se sa Annom dešavalo, ali ovo je prvi put u serijalu da imamo značajan broj stranica na kojima se odvija značajan deo radnje a da sam Ethan nije tu prisutan.
*sa, doduše, benefitom da Ethan ove priče priča memoarski iz pozicije u našoj sadašnjosti pa može da u nekim scenama sugeriše šta se dešavalo kasnije itd.

Meni su te promene izuzetno osvežile čitanje ovog romana. Reckless je i do sada, rekosmo, bio u velikoj meri fokusiran na svoje likove i njihove unutarnje živote* a sa novim romanom on se još više odmiče od klasičnih tropa koje očekujete od krimića i ima realističnu a opet, sa žanrovskim elementima besprekorno povezanu analizu prijateljstva između dvoje ljudi različitih generacija i čudnih biografija, a koje spaja veoma duboka ljubav prema klasičnim filmovima.
*a što je u ironičnom kontrapunktu sa činjenicom da glavni junak od prve priče veli da u sebi ne oseća skoro ništa nakon povreda koje je pretrpeo u jednom eksplozivnom incidentu

Iako se ovaj Reckless roman događa veoma duboko unutar VHS ere, ljubav prema starom filmu je odlično pogođena spona između dvoje glavnih likova, i ona svemu daje dozu duboke gikovske opsesije nečim fundamentalno efermernim a koja će današnjem čitaocu, bez obzira na njegovo godište i sopstvena gikovska interesovanja biti intuitivno jasna. A ovo je samo delić rekonstrukcije ere koja se, kao i uvek do sada ovaploćuje i u odeći, izgledu grada, pločama i posterima koje vidimo po zidovima, Black Flag majici koju Anna nosi u jednoj sceni.



Po ko zna koji put ću reći da ne znam kako da pronađem nove superlative da pohvalim crtež Seana Phillipsa koji će sa Brubakerom uskoro da slavi srebrnu svadbu uspešne saradnje. To da su sa Criminal i svim drugim noir i crime stripovima koji su za njim usledili njih dvojica stvorili opus kakav ni jedan drugi autorski par u američkom stripu u ovom momentu nema je već dovoljno govori samo za sebe. Phillips je kao i uvek, na idealnom mestu između pažnje za detalje i korišćenja negativnog prostora da čitaocu ostavi mesta da sam „vidi“ Los Anđeles od pre tri i kusur decenije, suptilne emocije likova, ali i dinamiku grada. Jedna od scena u narativu tiče se brutalne saobraćajne gužve u kalifornijskoj prestonici i Phillipsova spleš-tabla sa praktično skicama puta 405 i rojem vozila na njemu je evokativnija od bilo koje fotografije koju možete da zamislite.

Naravno, kolor Jacoba Phillipsa je ovde kao i uvek presudno važan, sa jasnim prelazima između scena i vremenskih planova, ali i raspoloženja koji se postižu upravo kolorisanjem. Brubaker i Phillipsi su u ovom trenutku uigrana, paklena mašina koja se razume praktično telepatski pa to i objašnjava kako su unutar godinu dana uspeli da izbace tri ovakva stripa.

Destroy All Monsters: A Reckless Book možda neće biti skroz po svačijem ukusu. Krimi zaplet je ovde precizno ispisan i lepo izbalansiran ali, čisto u razmerama, on je u drugom planu u poređenju sa Ethanovim i Anninim odnosom i generalnim posmatranjem Los Anđelesa kao složenog organizma koji raste i razvija se haotično, ali, zapravo, ne TOLIKO haotično da se ne može govoriti o pozitivnom ili negativnom uticaju koji jedan dobro odmeren potez može imati na naredne decenije urbanog razvoja. No, kako sam rekao, Reckless i jeste zaseban naslov u odnosu na Criminal jer ima drugačiji fokus, bliži je svojim likovima i više se interesuje za istraživanje tajnih i manje tajnih istorija grada. Ako su vam se dopala prva dva Recklessa, mislim da je Destroy All Monsters: A Reckless Book sigurna investicija vremena i novca. Comixology ga prodaje ovde.



 

[Meho Krljic]

Rorschach, maksi serijal Toma Kinga i Jorgea Fornesa koji se pre par nedelja završio dvanaestim brojem je verovatno jedan od najbizarnijih stripova koje sam pročitao u poslednjih godinu dana, gotovo grčevit napor DC-ja da u grabljenju RELEVANTNOSTI obema rukama spoji sve moguće „intelektualne“ signale u jednom, eh, poprilično pretencioznom ali, neću lagati, fascinantnom pakovanju. Tokom svojih godinu dana izlaženja Rorschach je spojio strip-o-stripovima sa kompleksnim, vrlo odraslo intoniranim istražiteljskim proceduralom, postmoderni čin oživljavanja nekih mrtvih strip autora pod drugim imenima u fikciji ove priče, ali i zatim umetanja još uvek živih autora, pod njihovim pravim imenima kao likova u istoj toj priči, kritiku post-istinitog društva u kome živimo a gde je konspiratologija legitiman, široko prihvaćen pogled na svet, pa i kritiku američke visoke politike kao puke igre saundbajtova i poteza usmerenih na podizanje rejtinga, a sve to spakovano u oživljeni leš Watchmena Alana Moorea i Davea Gibbonsa. Ako je Moore uopšte svestan postojanja ovog stripa, verujem da mu je pritisak odleteo pravo u crveni deo skale jer, za razliku od Jonesovog Doomsday Clock koji je bio samo pomalo snishodljivo pružanje ruke Mooreu i ublažavanje njegove dekonstrukcije dok Watchmen ne postane samo još jedan od mogućih svetova u DC-jevom omniverzumu, Rorschach je strip koji uspeva da kroz svoj agresivni spoj političkih slika i postmoderne doktormoroovske hirurgije na istoriji američkog stripa na kraju ne kaže apsolutno ništa ni o politici ni o stripu, svakako ne o Watchmenu, ali ni o Steveu Ditkou ili o Franku Milleru (!) pa čak ni o Tomu Kingu koji je na neki način i sam delimično injektovan u njegovu fikciju putem slika i pominjanja događaja koje upućenija strip-publika ume da poveže sa njegovom biografijom.



King je, kad pošteno izanaliziramo njegov opus u DC-ju, na kraju više toga rekao svojom ambicioznom, svakako previše raspričanom sagom o Betmenu-koji-se-zaljubionego stripom što je očigledno dobrim delom baziran na njegovim iskustvima rada za američku Centralnu obaveštajnu agenciju početkom ovog stoleća*. Iznenađenje? Možda, a možda i ne, ali svakako ne veće od toga da sam u ovom stripu zapravo uživao od početka do kraja, uzimajući svaku sledeću epizodu sa anticipacijom da će mi očekivanja biti presretnuta u letu i preokrenuta, sa novim slojevima konspiracije koji će biti razgrnuti da bi se prišlo bliže ISTINI a za koju će već naredna epizoda pokazati da nije istinita.
*sa sve doslovnim vizuelnim omažom fotografiji koju je King koristio kao dokaz kada se na tviteru pričalo da laže kako je bio agent CIA

Hoću reći, u tehnološkom smislu, Rorschach je impresivan i zabavan rad, vrlo uozbiljen politički triler o neuspeloj asasinaciji predsedničkog kandidata koji se nada da na izborima 2020. godine konačno prekine vladavinu Roberta Redforda što, u skladu sa zakonodavstvom koje pamtimo još iz originalnog Watchmena, evo, hvata zalet za već peti mandat. Strip prati neimenovanog istražitelja unajmljenog od strane kampanje guvernera Turleyja da utvrdi ima li ikakvih dokaza da su Redfordovi ljudi stojali iza pokušaja atentata u kome su ubijeni jedna devojka maskirana u kaubojku i jedan penzionisani crtač gusarskih stripova maskiran u Rorschacha.

Jedan od razloga – samo jedan od mnogo razloga – što je Watchmen bio takva bomba koja je označila prevrat u američkom superherojskom stripu* je i to da je u pitanju bila vrlo ubedljiva alternativnoistorijska priča. Superherojski strip je do tog trenutka već ozbiljno baštinio koncept multiverzuma – Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza je jednu sezonu prethodio Watchmenu – i shvatanje da superheroji postoje u beskonačnosti alternativnih realnosti je bilo deo percepcije medijuma neophodan za suspenziju neverice. No, Watchmen je išao drugim putem, kreirajući jedan vrlo pedantno dosledan univerzum u kome je ideja da se radi o „našem“ svetu, kome je samo izrasla nova „grana“ istorije, zahvaljujući nekolicini događaja od istorijske važnosti, bila posredovana sa neverovatnom pažnjom za detalje i posvećenošću da svaki element ima svoje mesto i doprinese osećaju da je ovo zaista „moguća“ drugačija istorija naše planete.
*a rekosmo već, najpre u tome da su superherojski stripovi posle toga postali nasilniji, preuzimajući samo najpovršniji glanc „odraslosti“ od Watchmena i uglavnom ne znajući šta da rade sa tematskom i izražajnom višeslojnošću Mooreovog i Gibbonsovog dela



To je verovatno i razlog što je King odabrao da svoj istražiteljski triler stavi baš u Watchmen univerzum, iako ni po jednom osnovu za to nije bilo nekakve velike potrebe. Sržna priča o neuspelom atentatu na guvernera Turleyja, najozbiljnijeg proivkandidatg Robertu Redfordu, a koji su pokušali da izvedu ostareli autor stripova i klinka vaspitana u survajvlističkom, „frontier milita“ duhu južnog dela SAD je ne samo mogla da postoji i potpuno nezavisno od Roberta Redforda, Rorschacha i svih tih naslaga mooreovskog nasleđa, već je, verovatno, mogla da bude i jasnija, pa i poštenija na taj način. Naravno, posezanje za Watchmenom je sa jedne strane sasvim razumljiv komercijalni gest – još jedna avantura u univerzumu koji je ostavio TAKAV trag na američkom stripu je ipak garancija pažnje javnosti – a sa druge se koristi da bi celom projektu dala i nekakvu umetničku legitimaciju.

Dodatno, kako sam već rekao, King i Fornes (ali, svakako prevashodno King kao arhitekta celog ovog projekta) jedan klasični politički triler sa jakim ’70s vajbom presvlače u postmodernu diskusiju o istoriji američkog stripa, koristeći stvarne ljude kao protagoniste, a što celu priču stavlja u poseban kontekst. Imajući u vidu da se Watchmen događa u univerzumu u kome manifestno ne postoji superherojski strip, postavljanje nekoliko stvarnih autora superherojskog stripa u važne uloge u Watchmen univerzumu je svakako bila prilika da se ispitaju okolnosti koje su dovele ne samo do nastanka superherojskog stripa već i njegovog dominantnog položaja u strip-mejnstrimu od šezdesetih godina prošlog veka naovamo.

Međutim, ove dve ravni Rorschacha kao da se ni u jednom trenutku zaista ne poklapaju. Kingov scenario se bavi kompleksnom zaverom koja je dovela do toga da dvoje ljudi – od kojih je svako na svoj način bio izvan glavnih političkih i društvenih tokova, da ne pominjem na sasvim različitim mestima na socijalnoj lestvici – stave na lica maske i pokušaju nemoguć atentat na konzervativnog guvernera koji posle toliko godina kao da može da ugrozi Redfordovu vladavinu i, kao što sam već rekao, potpuno je fascinantno gledati kako protagonist, metodični istražitelj razgrće naslage zavere, pronalazi skrivene tragove, ali i koristi snažne deduktivne sposobnosti da razume da gotovo svako otkriće koje napravi zapravo krije još bolje skriveni trag ka dubljem sloju konspiracije a koji poništava sve što je čitalac mislio da shvata u vezi sa ovim slučajem.



Ovde je King na svom terenu i koristi pun arsenal pripovednih tehnika po kojima je postao poznat, uključujući mrežu sa devet panela po stranici, ali i pažljivo dekomprimovanu naraciju, paralelne (i simetrične) događaje na nekoliko lokacija i vremenskih ravni pa i fiktivne dijaloge između istražitelja i počinilaca (koji su od početka stripa mrtvi) da na jedan aristotelovski način prikaže put postavljanja teze, njenog dokazivanja i daljeg obaranja kada se pojavi bolja teza. Fornes je ovde savršen izvođač radova sa stripom koji svoju „odraslost“ prodaje i tom ozbiljnom, vrlo tihom atmosferom. Ako su superherojski stripovi velikim delom definisani na ime akcije koja ih izdvaja od drugih žanrova, ovaj Rorschach je anti-superherojski strip u tome koliko forsira statičnost, kontemplaciju i scene u kojima su tišina, neaktivnost i izvesna melanholija osnovni gradivni elementi. Fantastični Dave Stewart na koloru je idealan saradnik za Fornesa čije mirne, snažne kompozicije uvija u takođe snažne ali umirene tonove dajući tom ’70s trileru dodatnu vizuelnu legitimaciju. Uopšte, vizuelna komponenta stripa, i u estetskom i u pripovednom smislu je vrhunska i Fornes kao da je uspešno izvukao Kinga iz 9-panel-grid manirizma u koji je ovaj pretio da zapadne, inspirišući originalna i funkcionalna pripovedna rešenja a onda crtajući izvrsno kadrirane, upečatljive kadrove za svako od njih. Da ne pominjem koliko su naslovne strane ovde fenomenalne.

No, ovo je, kako rekoh, priča kojoj nisu potrebni ni Rorschach ni Watchmen, ni Moore, pa ni diskusija o američkom stripu uopšte i mada sam uživao u pripovedanju, korišćenje ovako teške narativne artiljerije za strip koji nema nikakvu poentu na kraju deluje pomalo promašeno. Sam triler je zaokružen narativ koji je mogao biti predložak kakvog filma baš sa Robertom Redfordom pre 45 ili 50 godina, pre nego što je Watchmen uopšte postojao i iako je zanimljivo gledati šta sve King dodaje Mooreovom univerzumu, ovo nema suštinske vrednosti za sam taj narativ.

A nema suštinske vrednosti ni u smislu analiziranja ili komentarisanja samog Watchmena. Primera radi, Robert Redford kao predsednički kandidat u originalnom Watchmenu je bila jasna satirična žaoka vezana za tadašnje predsedničko službovanje Ronalda Reagana u „našem“ svetu, koji je sa njim delio inicijale (i praktično ništa više) i bio meta komentara da je smešno i pomisliti da bi Amerikanci mogli da izaberu glumca da predvodi naciju. Na neki način, ova šala je još smešnija – ali i strašnija – kada joj se vratite posle Trumpa, ali nije jasno šta King pokušava da kaže time da je Redford zapravo pobedio na izborima a onda nanizao četiri mandata, najviše zahvaljujući glasovima Vijetnama koji je, posle američke pobede u Vijetnamskom ratu (a koju je izvojevao Dr Manhattan, naravno) postao 51. američka država i iz nekog razloga stalno glasa za Redforda.

Ozbiljno – nemam ideju šta King ovde hoće da kaže. Redfordova reputacija kao levičara se možda može povezati sa vijetnamskim komunističkim režimom nakon američkog poraza u „našem“ svetu, ali ovo nema nikakvog smisla u stripu gde je Vijet-Kong očigledno poražen a država pridružena „slobodnom“ i demokratskom svetu kao prekomorska teritorija SAD.



I ostali elementi istorije ovog sveta, a posle Alana Moorea, su zanimljivi ali ne idu, zapravo, nikud. Iako je sam Watchmen bio smešten u osamdesete (koje su tada bile, jelte, sadašnjost), Rorschach koji se događa u 2020. godini deluje „starije“, ne samo po frizurama i odeći već i generalno – svi koriste uređaje za snimanje i reprodukciju sa magnetnim trakama a mobilni telefoni ne postoje i pejdžeri su primarni „hi-tech“ način komunikacije. Ovo stoji u prilično čudnoj opoziciji sa činjenicom da su u originalnom Watchmenu već postojali određeni tehnološki skokovi – poput naširoko rasprostranjenih električnih automobila – a kao posledica postojanja Dr Manhattana i njegovih supermoći ali i uticaja Adriana Veidta na svet pa svet tri i po decenije kasnije deluje neobjašnjivo lo-tech.

Ne da je TO najbitnije, naravno, ali jeste još jedan indikator da se ovde radi o priči koju je King, verovatno, imao u skici i pre ovog projekta a koja je onda malo na mišiće ugurana u Watchmen kalup.

Ali to „na mišiće“ se oseća u svakom segmentu stripa. Politička diskusija, ako je u ovom stripu zaista ima, kao da ni sama ne zna koje su njene teze i antiteze. Je li loše što Robert Redford vlada Sjedinjenim Američkim Državama tolike godine i pretvorio je američki politički sistem, takoreći, u jednopartijski šou? Tko zna? Je li guverner Turley, konzervativni kandidat koji očigledno ide na glasove belih, malo ksenofobnih građana – i samo što ne izgovara trumpovsko „MAGA“ – stvarni negativac ovog stripa? Tko zna? Rorschach je strip koji izrazito pazi da ne kaže ništa konkretno pa i činjenica da u glavnoj ulozi ima protagonistu koji je praktično tabula raza, a koji prema kraju praktično na silu razvije neku vrstu etičkog čula deluje više kao plaćanje dugova ’70s političkim trilerima nego kao ikakav iskaz iza koga bi ovaj strip možda stao.

No ovaj „i da stisnem i da prdnem“ pristup je svakako najvidljiviji u ravni koketiranja sa istorijom američkog stripa i ako smo navikli da su političari legitimna meta kritike kroz umetnički rad – makar i ovako nedorečene kritike, ako je ovo uopšte kritika – moram da priznam da sam se osećao prilično neugodno kada sam video šta strip radi sa nekim živim, a pogotovo sa nekim mrtvim ljudima iz istorije američkog stripa.

Frank Miller koji „igra“ samog sebe, kao autora koji je osamdesetih godina napravio ršum sa gusarskim stripom Dark Fife a što je preokrenuo detinjaste trope „swashbuckling“ avanture u nešto mračnije i nabijenije simbolikom je makar simpatičan omaž i, pretpostavka je da je Miller, koji je još živ i zdrav i sarađuje sa DC-jem, odobrio svoj kameo u ovoj priči, mada i ovde na kraju dobijamo bizarno skretanje u pravcu omažiranja samog Watchmena i poznate scene hapšenja i demaskiranja Rorschacha.



Bizarnost ovog celog podzapleta je ne samo u tome da je Miller kao referenca na originalnu eru „uozbiljenja“ američkog stripa ipak i pomalo lenjo rešenje – s obzirom da on nije imao nikakve veze sa Watchmenom – a da je preskakanje svega što je Miller kasnije u životu postao – desničarski, ksenofobni konspiratolog, između, jelte, ostalog – i savijanje njegovog lika u sasvim drugom (takođe konspiratološkom) smeru naprosto lišeno ikakvog značenja i ne sadrži ni kritiku niti ikakav komentar na stvarni svet ili stripove iz stvarnog sveta.

No, mnogo je gore ono što Rorschach radi sa Steveom Ditkom, ko-kreatorom Spajdermena i Doktora Strejndža, te jednom unikatnom figurom u istoriji američkog stripa sa svojim objektivističkim političkim stavovima i izolacionističkim životnim stilom u kasnijim godinama. Wil Myers, jedan od dvoje neuspelih atentatora na guvernera Turleyja je, nimalo prikriveno, Steve Ditko, prikazan kao nestabilan, pa i legitimno mentalno bolestan lik čiji je čitav život proveden u senci kreacije gusara po imenu Pontius Pirate a koji je decenije nakon njegovog nastavka proveo praveći strip o „Citizenu“, maskiranom superheroju koji će biti medijum za prenošenje Myersovih ideja o društvenom razvoju i odgovornosti građana za njega, a bez ikakvog komercijalnog uspeha.

Sasvim neiznenađujuće, Citizen je grafički dizajniran da podseća na Rorschacha i King ovde pravi još jednu površnu paralelu, koja ne samo da ne pokušava da makar svoje teze postavi na jasan način (ako već nema jaja da ih istraži do kraja) već i potpuno fristajluje sa istorijom, prikazujući Myersa kao karijernog luzera i čoveka koji nikada ništa zaista nije postigao. Sad, Ditko jeste umro sam u svom stanu i pronađen je tek dva dana kasnije, i jeste decenijama bio agresivno izolovan od sveta, ali Ditko je bio i neumorni kreator.

Wil Myers to nije i ova pojednostavljena, pa i malo uvredljiva varijanta Stevea Ditkoa nije postigla praktično ništa u životu nakon Pontius Piratea. Uzgred, ako nije očigledno šta inicijali PP ovde sugeršu, naslovna strana magazina Astonishing Suspense je vrlo slatka referenca na poslednji broj magazina Amazing Fantasy iz „naše“ realnosti.

Ali opet, „slatka referenca“ je sve što dobijamo. Steve Ditko je bio čovek koji je kreirao masu važnih likova nakon Spajdermena – uključujući likove Charlton Comicsa kao što su bili Shade the Changing Man, Creeper i, notabilno The Question a koji je poslužio kao predložak za Rorschacha kada je Mooreu u DC-ju rečeno da njegov originalni plan da koristi Charlton likove – što ih je DC kupio 1983. godine – ne može da prođe jer su urednici čuli da će neki od likova biti ubijeni u Watchmenu.

Utoliko, to da Myersov Citizen izgleda kao Question/ Rorschach je, pa, samo još jedna slatka referenca i ništa drugo. Myers nije Steve Ditko već jedna uprošćena, gruba i grubo svedena varijacija na Ditka, bez jasne ideje šta uopšte ovaj strip hoće da kaže o velikom i kontroverznom autoru i njegovom uticaju na istoriju američkog stripa.



Naravno, Ditko je maltene i dobro prošao jer u ovom stripu se ni kriv ni dužan pojavljuje i Otto Binder, kreator Supergirl i autor mnogih stripova koji su se bavili porodicom Marvel i Kapetanom Marvelom (koga danas znamo pod imenom Shazam!), a koji je ovde predstavljen pod svojim imenom kao deo grupe konspiratologa čije aktivnosti na kraju dovedu do planiranja atentata. Zašto? Zašto Otto Binder? Tko zna?

Ovaj sumanuti mišmeš stvarnih imena, polovično vernih biografija i agresivne konspiratologije je ne samo konfuzan već i, kako rekoh, pomalo i uvredljiv za neke istorijske figure koje, iako nisu bile, jelte, anđeli, zaslužuju malo suptilniji tretman. No, King, a koji je tokom svog rada za DC imao prilike da nastavlja i samog Kirbyja, očigledno misli da je ovo delom omaž a delom nekakav kritički rad, samo nije jasno kakav.

Ako Kingov Rorschach ima ikakav jasan kritički stav i iskaz on je vezan pre svega za činjenicu da je Mooreov i Gibbonsov strip u svom centru imao ideju da će kreiranje lažnog napada iz svemira na planetu Zemlju biti katalizator ujedinjenja zemaljskih nacija, a koje su u Watchmenu prišle opasno blizu globalnom termonuklearnom ratu, i gde će supersile ali i sve druge države na stranu staviti razlike i trvenja i zajednički raditi na odvraćanju pretnje iz svemira. Kingov Rorschach pokazuje da velike nacionalne traume, sa velikim brojem žrtava zapravo proizvode samo još više nepoverenja, straha i tenzije i da je plan Adriana Veidta iz Watchmena ultimativno bio ekstremno naivan, proizvodeći čitave generacije konspiratoloških budala koje se pripremaju za invaziju iz kosmosa što nikada neće doći.

Ali, valjda je bilo jasno još 1987. godine – Alan Moore nikada nije bio Adrian Veidt a Adrian Veidt nikada nije bio „pozitivac“ u Watchmenu. Uostalom, da li bi britanski anarhista zaista kao spasioca ljudske rase odabrao old money trust fund klinca koji je sebe nazvao imenom faraona smatranog praktično božanstvom? Čitav Watchmen je bio konstruisan upravo oko kritike ideje da ljudi mogu (ili treba) da uzmu božanske prerogative i usmeravaju istoriju ljudske rase sredstvima koja nisu „istorijska“ (u marksističkom smislu) – ovo je razlog što Dr Manhattan sa sebe stresa odgovornost mesije, a Adrian Veidt je ultimativno neko ko nikada nije živeo životom „običnog“ čoveka i čija se ideja spasavanja ljudske rase bazira na žrtvovanju nevinih i kreiranju izmišljene pretnje – dakle na ideji da se ljudima ne može verovati da će sazreti ni kao pojedinci ni kao društvo.

Utoliko, Adrian Veidt kao buržoaski mesija i egzekutor aistorijske, sasvim halucinantne ideje da će ljudsku rasu spasti čudovište iz palp-literature predstavlja još jedan aspekt raspada društva u Watchmenu, ne njegovog spasitelja. I utoliko, Kingova opservacija o kreiranju kulture straha od invazije iz svemira kao novog negativnog elementa opšteljudske kulture nije zaista „kritika“ Alana Moorea koliko objašnjavanje Mooreove poente za publiku sa jeftinijim ulaznicama.

Rorschach me je zaista zapanjio tom svojom površnošću i drskom a ultimativno ispraznom rekombinacijom istorije i fiktivne istorije u koktel koji na kraju ne kaže ništa ili makar ništa novo. Kvalitetan i izvrsno tempiran politički triler koji se nalazi u srži ovog stripa, sa sjajnim crtežom, kolorom i leteringom (Clayton Cowles, naravno, sa sjajnim uklapanjem u opšti odrasli, umireni ton pripovedanja) je nažalost, zarobljen u telu sasvim neusmerene pa i dosta brljive rasprave koja ne zna ni šta govori ni kome se obraća. Opet, ovo je strip koji, kako rekoh, fascinira i tim izvrsnim kvalitetom pripovedanja i tim neverovatno doslednim odsustvom poente pa ga svakako vredi proveriti.


 

[dark horse]

Stiče se utisak da je ovo baš odlutalo od prvobitne koncepcije Roršaka kao Betmena u stvarnom svetu, svojevrsni Murov srednjak stripofilima, zapuštenim vonjavim luzerima bez devojke.

[Meho Krljic]

Apsolutno je odlutalo. Kako valjda i u tekstu negde piše, ovo deluje kao scenario koji je King već imao negde pripremljen pa je odozgo samo prilepljen Roršak i strip zaista ni malo ne profitira od smeštanja u Watchmen univerzum.

Uzgred, naravno, Rorschach je baziran na Questionu, ne na Betmenu, mada tvoja poenta stoji.

[dark horse]

Slažem se da je baziran i na Questionu, to nije sporno.

Ja sam referencirao Murov intervju iz 2008, u kome je odao i sledeće:

“You could put a superhero in the real world for a dramatic effect, because they are kind of stupid. They got these tight costumes, stupid names; they’re kind of unbelievable, so if you actually put them in the real world and have people reacting to them the way that people would, you’d laugh at them, you’d be scared of them. It would be a different way of looking at them, so that’s what went mostly into Watchmen.

“[Gibbons and I] thought about superhero types like Batman, so I thought, ‘What would he be like in the real world.’ And he’d be very much like Rorschach—if you’re a revenge-driven vigilante, you’re not quite right in the head. Yeah, alright, your parents got killed when you were a kid, whatever, that’s upsetting. But for most of us, if our parents were killed when we were little, would not become a bat-themed costumed vigilante—that’s a bit mental.

So, I thought, ‘Alright, if there was a Batman in the real world, he probably would be a bit mental.’ He wouldn’t have time for a girlfriend, friends, a social life, because he’d just be driven by getting revenge against criminals… dressed up as a bat for some reason. He probably wouldn’t be very careful about his personal hygiene. He’d probably smell. He’d probably eat baked beans out of a tin. He probably wouldn’t talk to many people. His voice probably would have become weird with misuse, his phraseology would be strange.

“I wanted to kind of make this like, ‘Yeah, this is what Batman would be in the real world.’ But I had forgotten that actually to a lot of comic fans that smelling, not having a girlfriend—these are actually kind of heroic. So actually, sort of, Rorschach became the most popular character in Watchmen. I meant him to be a bad example, but I have people come up to me in the street saying, ‘I am Rorschach! That is my story!’ And I’ll be thinking, ‘Yeah, great, can you just keep away from me and never come anywhere near me again for as long as I live?’”

Inače, ako malo bolje pogledaš, to je upravo i jedna od paralela koju nimalo slučajno i sasvim uspešno koristi Časovnik sudnjeg dana, uz mnoge druge, npr. Doktor Menhetn-Supermen, Ozimandijas-Leks Lutor, Komedijaš-Džoker i sl.

[Meho Krljic]

Da, sećam se i ja tog intervjua, možda je čak i linkovan negde na forumu. Mračna faza Alana Moorea.

[dark horse]

Vrlo verovatno da sam ga čak pročitao ovde na forumu.

[Meho Krljic]

Scott Snyder je proveo skoro deset godina na najvažnijim zadacima u DC-ju, pišući prvo vrlo cenjen strip o Betmenu a zatim preuzimajući u letu Justice League i, kroz događaje kao što su bili Metal i Death Metal, i odgovornost za uspostavljanje nove filozofije tretmana DC-jevog multi/ omniverzuma. Sasvim je razumljivo da tokom tog perioda nije imao previše vremena za druge projekte sa strane, no, otkada je ove velike serijale u DC-ju prepustio drugima (Kingu, Bendisu itd.),  zanimljivo je pratiti njegove creator owned projekte i videti koliko različitih pristupa žanrovskom stripu Snyder nastoji da pokrije.

Naravno, Snyder se vratio svom utemeljujućem radu, istoriji vampirizma u Severnoj Americi po dnaslovom American Vampire, a sa kolegom iz Marvela, Charlesom Souleom radi i serijal Undiscovered Country za Image, no, danas pričamo o drugom njegovom aktuelnom Image stripu.



Nocterra je serijal pokrenut proletos a na njemu se Snyder udružio sa još jednim uglednim DC-jevim autorom. Crtač (ali i scenarista) Tony S. Daniel je aktivan od devedesetih ali je njegovo zlatno doba krenulo polovinom prve decenije ovog veka kada je prvo sa Geoffom Jonesom radio Teen Titans a zatim postao kolaborator Granta Morrisona na ključnom serijalu priča o Betmenu koji je kulminirao sa Batman RIP, a nakon čega je Daniel ne samo nastavio da crta novog Betmena, već je jedno vreme bio i scenarista. Na Nocterri Daniel je „samo“ crtač ali njegova superstar harizma i upečatljiv, glamurozan crtež zaslužni su za dobar deo šarma ovog serijala.

Nocterra, a što bi bila nekakva aluzija na Zemlju na kojoj vlada noć, je jedan vrlo jasno zaokružen koncept i, može se slobodno reći, projekat koji je očigledno pravljen korišćenjem čekliste tako da se pokrije veliki broj publici potencijalno zanimljivih ideja. Neću da kažem da je ovo cinični, komercijalni projekat proračunatih medijskih profesionalaca, ali svakako se ne radi o nekakvom organski nastalom izrazu najdublje Snyderove i Danielove nutrine već o jednoj uspešnoj kompilaciji, pa tu i tamo i pastišu proverenih ideja i pristupa.

Utoliko, Nocterra se može opisati kao The Walking Dead koji sreće Mad Maxa a što je, složićemo se, sasvim solidna polazna tačka. Ovo je postapokalipsa u kojoj tehnologija i dalje šljaka i, ako čovečanstvo više nema na raspolaganju satelite, mlazne avione ili širokopojasni internet, makar ima moćne kamiončine na električni pogon i pouzdanu UHF radio-mrežu.

Takođe ovo je postapokalipsa kreirana 2021. godine i u njoj je rodna ravnopravnost, hvala proviđenju, već izborena pa je glavni junak u Nocterri zapravo glavna junakinja, mlada žena po imenu Val Riggs, drusna i energična vozačica postapokaliptične drumske krstarice od nekoliko tona koja šparta još uvek koliko-toliko očuvanim drumovima Severne Amerike u svetu koji već deset godina nije video sunce.

No nije ovde u pitanju prirodna, što bi narod rekao zdrava, neprskana apokalipsa, već je tmina na planeti posledica bizarnih naučnih eksperimenata koje je izvodio tim pod vođstvom vrhunskog fizičara koji je istovremeno imao i diplomu iz teologije. Utoliko, na Zemlji ne vlada nekakva nuklearna zima ili išta slično, mrak koji je prekrio planetu ima jednake udele fizičke i metafizičke komponente i njegov je uticaj na okruženje i životni, jelte, prostor, zapravo dublji i opasniji nego što bi bilo da je u pitanju prosto zaklanjanje sunca oblakom čestica.



Čime se hoće reći da je ovo vrlo „stripovska“ postapokaliptična postavka u kojoj je svetlost glavni, najdragoceniji resurs. Živi organizmi predugo izloženi mraku u ovom stripu bivaju transformisani u košmarne verzije samih sebe, sa biologijom koja biva potpuno izvitoperena tako da se čak i zečevi transformišu u feralne predatore, a ljudi koji se pretvore u „senke“, kako ovde žargonski zovu transformisane organizme, imaju najgoru moguću kombinaciju povišenih fizičkih kapaciteta, još uvek očuvanog dela intelektualnih kapaciteta, i fokusa na potpuno uništenje ostataka civilizacije i ljudskog društva, a u ime, reklo bi se, neke mračne agende koja dolazi s onu stranu naše realnosti.

Ovo je, naravno, skoro kao da čitate neki Image strip iz devedesetih godina, sa sve kamiondžijama i kamiondžijkama koji nose pripijene trikoe i koriste budžene raketne pištolje da spale košmarno izvitoperene, gotovo demonski formatirane organizme što ih napadaju dok prevoze teret ili ljude opasnim, mračnim drumovima i Danielov stil, iako je značajno uredniji i glamuru skloniji od onog što su radili Liefeld ili Portacio pre 25-6 godina, svakako ima nešto od klasičnog Image, well, imaginarijuma, sa izduženim figurama, biološki neverovatnim anatomijama, dinamičnom akcijom koja, iako ovo nije superherojski strip, izlazi podaleko izvan granica nečeg što bismo smatrali „realističnim“.

No, Snyder i Daniel ovome daju dovoljno karaktera i generalnog narativnog „mesa“ da ne deluje kao puka stilska vežba iz apokalipse. Snyder, recimo, svoju protagonistkinju odmah čini bliskijom čitaocu time što pokazuje da je od rođenja imala oštećenje vida koje je značilo da je do pete godine, kada je operisana, videla uglavnom mrak i možda povremeno neki tračak svetla i nejasni oblik, te da je uvijanje sveta u tamu tik pošto je ušla u pubertet na neki način ona doživela ličnije nego ostatak planete. Strip prati Val i njenog brata iz porodice usvojitelja, Emeryja (koji je Afroamerikanac, i lepo je da glavni junaci ne upadaju u uobičajeni WASP kontingent), skačući između „sadašnjosti“, odnosno sveta posle pomračenja u kome Val vozi kamion a Emery je „tehničar“ koji pravi i održava njenu opremu i oružje, i „prošlosti“, odnosno prikaza vremena neposredno nakon apokaliptičnog događaja, gde su Val i Emery prošli kroz traumu gubitka roditelja – koji su se transformisali u senke – a onda i kroz kolaps ljudskog društva nespremnog na „bolest“ koja dolazi od izlaganja mraku i ljude transformiše u demonske neprijatelje.

Iako sve ovo zvuči ultra cheesy, Synderov tekst stoji sa prave strane palp melodrame, dajući Valeriji energičan, preduzimljiv karakter koji stoji u odličnoj ravnoteži sa stripom baziranim na jurnjavi budženim kamionima po drumovima prepunim zastrašujućih pretnji. Daniel, svakako, veliki broj svojih likova, pogotovo glavne junake, crta maltene kao manekene i ovo nije naturalistički, gritty postapokaliptični narativ, već naučna fantastika koja balansira između perfektno odrađene drumske akcije, prepune kinematičnih prizora vožnje, borbe i viscere sa jedne strane i egzistencijalnog horora nadevenog filozofiranjem o religiji i teologiji sa druge.



Činjenica da se u stripu praktično vide „šavovi“, to jest da je tehnologija pripovedanja vrlo transparentna, sa balansiranjem sadašnjeg i prošlog, postepenim otkrivanjem istorije sveta ali i slojeva zavere u koju su Val i Emery ušetali samo pokušavajući da prežive u negostoljubivom svetu, sa preokretima i iznenađenjima koje očekujete jer vam ovo verovatno nije prvi postapokaliptični akcioni horor koji čitate – sve to ne smeta. Nocterra nije nekakvo originalno umetničko preduzeće ili eksperimentalni rad već klasičan žanrovski produkt bez ambicije da razbija kalupe i probija granice formata, ali sa kvalitetnim radom unutar tih granica i tog kalupa. Otud je i Snyderov odmereni palpoidni tekst sasvim prijemčiv i što se tiče količine i što se tiče tona, karakterizacije su ugodno prepoznatljive a klasični negativci i pozitivci koji se, očekivano, izmeću u još veće negativce su očekivani ali vrlo funkcionalni u narativu koji se u dobroj meri oslanja na upečatljivost Danielovog crteža.

Daniel, naravno, perfektno crta tu vozačku i borilačku akciju, lepe protagoniste i košmarne onostrane neprijatelje, uspevajući da likovima da mnogo karaktera a da sačuva tu superherojsku savršenost njihovih fizionomija. Kolor je radio Tomeu Morey, a koji je meni nepoznat, pa ću pretpostaviti da je u pitanju neki Danielov proteže i on vrlo lepo dopunjava lepršav crtež snažnim, pa i teškim tonovima koji sugerišu svet umotan u tminu a bez toga da table pretvore u nerazaznatljive brljotine. Odličan letering koji je radio AndWorld Design (pretpostavljam Deron Benett, koga sam već više puta hvalio za odličan, čitak, a upečatljiv i ukusan dizajn) zaokružuje ovaj vizuelno i narativno vrlo prijemčiv paket.

Nocterra, dakle, nije strip koji ruši nekakve granice i krči nove puteve u medijumu. Ovo je samo vrlo kvalitetan žanrovski rad sa dobro postavljenim svetom, simpatičnim likovima i dobrim odnosom akcije i filozofije. Ne treba u njemu tražiti neke prevelike dubine, ali on nije površan već samo usmeren prevashodno da bude brz, efikasan i intrigantan, kako biste svaki sledeći broj čekali sa jakom anticipacijom. Kolekcija Full Throttle Dark koja sakuplja prvih šest brojeva, i jedan vrlo zadovoljavajuće zaokruženi narativ izašla je pri kraju Oktobra, a sedmi broj i početak sledeće priče nam stiže u Januaru, pa svakako sugerišem da proverite koliko se sve to vama dopada odlaskom na Comixology.


 

[Meho Krljic]

Pročitao sam lepi grafički roman The Whale Library (aka La Baleine bibliothèque) a koji je ove godine izašao za belgijski Le Lombard, dok ga je na Engleskom jeziku pred kraj Oktobra objavio Europe Comics. Ovo je perfektan laki obrok, takoreći marenda za kišne jesenje dane, sa manje od osamdeset strana vrlo laganog teksta i vrlo lepih slika a koji su spravili ugledni belgijski scenarista Zidrou (aka Benoît Drousie) i crtačica, takođe Belgijanka, Judith Vanistendae, a koja je do sada na sebe privukla pažnju nekolicinom dosta lepo ocenjenih grafičkih romana, uključujući Penelope.



Zidrou je, naravno, neka vrsta zvezde u ovom tandemu, čovek koji radi još od početka devedesetih i koji je karijeru nastavnika u školi proširio prvo pisanjem knjiga za decu a onda pisanjem stripova. Ovo je važno za pravilnu percepciju The Whale Library jer se radi o priči(ci) koja je u velikoj meri formatirana upravo kao narativ za decu, sa sve ilustracijama koje u nekim slučajevima zaista pre podsećaju na slike za dečije knjige nego na strip.

Ovim ne želim da kažem da je crtež koji je Judith Vanistendae isporučila neadekvatan za potrebe sekvencijalnog pripovedanja, naprotiv, neke table su veoma dinamične i njeno smisleno probijanje geometrije panela i „animiranje“ likova u „akcionim“ scenama vrlo doprinosi tome da ovo izgleda kao „pravi“ strip a ne kao serija ilustracija. Opet, ovo je generalno jedan poetski narativ, sastavljen od mentalnih slika više nego od direktnog prenošenja „stvarnih“ događaja na papir, pa se crtačica zapravo vrlo lepo snalazi kreirajući table na kojima glavni junak, morski poštar, prolazi kroz svoje svakodnevne radnje, a koje uključuju pripremanje i konzumiranje doručka, pa i mačku koja mu se mota oko nogu i simpatično mazi sa njim.

Generalni grafički prikaz stripa je svakako najpre ugođen sa idejom monumentalnosti i nedokučivosti, stavljajući radnju najvećim delom na more i u njen centar postavljajući plavog kita (zapravo ženku kita – kiticu?). Otud je i dobar deo upečatljivih tabli urađen sa malim brojem panela, često dva, a koji su postavljeni tako da se forsira vertikalna dimenzija koja sugeriše dubinu mora, i sa dovoljno prostora da se sugeriše veličina, masivnost i voluminoznost kita, kako spolja i iznutra. Crtež je rađen, reka bih, pre svega voštanim bojama i ovo sa jedne strane daje lepu, prijemčivu teksturu i snažan kolorit tablama, a sa druge znači da je finiji rad sa linijama nemoguć. Vanistendaeova stoga mora da se snalazi sa debljim linijama i da svoje predmete i likove crta i pomalo prenaglašeno, a što opet snažno doprinosi tom utisku da je reč o dečijoj ilustrovanoj literaturi koju radi slikarka. No, kako već rekoh, njena naracija ima lepu dinamiku i strip ni malo ne pati od slikarske statičnosti ponekada karakteristične za slične radove.

Ključna reč u vezi sa The Whale Library je svakako da je ovo „poetski“ narativ. Zidrou ne piše nužno u stihovima koji se rimuju ali je njegov tekst naglašeno poetičan kako u smislu ritma i metrike (i Engleski prevod koji potpisuje M.B. Valente ovo vrlo solidno uspeva da prenese) tako i u pogledu slika koje evocira. Sam početak stripa, pre i jedne (grafičke) slike sadrži nekoliko praktično stihova u prozi a koji sa svojim (poetskim) slikama kreiraju atmosferu za ostatak priče a kada stignete do njenog kraja, biće sasvim jasno i šta svaki od njih znači.



Zidrou ovde generalno piše u dobro raspoloženom, poetskom, blago humorističkom ključu, namenjenom, na prvi pogled bi se reklo, prevashodno deci. „Zaplet“ stripa, u meri u kojoj se o tome može govoriti, tiče se pomenutog morskog poštara, pripadnika službe koja čamcima raznosi poštu brodovima na pučini, te njegovog poznanstva sa ženkom plavog kita koja je stara sto hiljada godina, živi duboko u moru i samo noću izlazi po vazduh, da je kitolovci ne bi primetili, i služi kao bibliotekarka za ribe.

Ribe u fikciji – ili poetskom imaginarijumu – ovog stripa, vole da čitaju knjige i iz utrobe ženke plavog kita koja ima „milione“ knjiga pozajmljuju zanimljive naslove i čitaju ih često i same sedeći u njenoj utrobi. Strip se ne bavi mundanim elementima egzistencije – lancem ishrane itd. – i ovo nije fantastički narativ koji ima nekakvu ambiciju da se predstavi kao „realistično“ ili makar konzistentno okruženje gde važe nekakvi prepoznatljivi zakoni fizike ili biologije. Ovo je pre svega bajkovita pripovest u kojoj poštar pozajmljuje ljubavni roman od žene kita, i čita ga sa svojom trudnom ženom, pa zajedno uživaju u romansi sirene i pirata.

The Whale Library je pre svega priča o važnosti priča, imaginacije koja nije samo nesputana u smišljanju svojih slika i zapleta, već je zatim kodifikovana u narative koji se prenose drugima i, ključno, beleže na čvrstom materijalu – papiru – time dobijajući neku vrstu konačne forme. Strip podvlači važnost medijuma u pogledu dostupnosti priča – a koje su artefakti ljudske mašte, emanacije duha itd. – ali i njegovu propadljivost. Jedan od važnih motiva u stripu je upravo to da je na ljudima odgovornost da čuvaju ne samo priče već sam medijum koji te priče drži i prenosi dalje, pa su slike u kojima ljudi pronalaze knjige što ih je plima nanela na obalu, a zatim ih pažljivo suše iznad vatre kako bi ih čitali lepa, i svakako romantična.

Pogotovo, jelte, jer živimo u vremenu kada je veći procenat ljudske rase pismeniji nego ikada i knjige verovatno imaju veće tiraže nego ikada a opet je, neobično, utisak da ljudi zapravo sve manje čitaju knjige.

Ovaj utisak je svakako pogrešan – verovatno ne samo knjige već i „ozbiljne“ knjige čita više ljudi nego ikada nego smo tek sada postali svesni koliko mnogo ljudi ne čita ništa a mnogi koji su bili posvećeni čitaoci u mladosti danas sebe zatiču rasute pažnje, u nemogućnosti da mentalno isprocesuju više od Fejsbuk statusa ili, još gore, tvita, pa misle da je sa svima tako. No, čini mi se da je fakat kako su knjige izgubile status glavnog, osnovnog, sržnog medijuma što se tiče kulture i umetnosti za tu neku generalnu populaciju, zamenjene modernijim, ali, paradoksalno, efemernijim medijumima koji se oslanjaju ili na digitalne formate što izlaze iz mode brže nego što uspevamo da shvatimo, ili na nestalnu superstrukturu interneta.



Utoliko The Whale Library dosta toga govori idejom o knjizi kao fizičkom objektu koji se koristi sa srazmerno malo „predznanja“ i tehnoloških preduslova a koji, iako naoko veoma propadljiv, zapravo zahteva samo malo održavanja. Na kraju krajeva, ja u sopstvenoj biblioteci imam knjige štampane još u devetnaestom stoleću, koje je kasnije skupljao moj deda i možete se kladiti da su one pristupačnije čitaocu nego što će biti bilo koji od danas aktuelnih digitalnih formata za nekih 40-50 godina…

I biblioteka je ovde važna metafora, kao i bibliotekar u formi nekoga ko je „star“, ali ne zastareo, ko je otelovljenje i znanja o i ljubavi prema knjizi kao medijumu. Specifično, ovde, knjiga je medijum u kome su solidifikovane mašta, emocija, i ljubav, i gde se one vrednuju više nego puki transfer znanja, a što se često (pogrešno) smatra za najvažniju funkciju knjiga. U The Whale Library knjige se tretiraju onako kako ih često tretiraju deca, kao portali u svetove koji su savršeniji od onog u kome sami živimo pa se scene pred kraj priče, sa ljudima u maltene religioznom odnosu prema knjigama i valjaju gledati u tom ključu detinjstva gde svako čudo – a ima ih – zahteva adekvatno čuđenje.

No, pre nego što pohitate da ovaj strip podelite sa svojim detetom, evo i dva mala upozorenja:

U prvom redu, ovo je strip sa „grafičkom nagotom“, odnosno sa prikazima golih ljudskih tela, konkretno genitalija, a konkretno, bogami i  muških. Što se mene tiče, ovo je prikazano u ključu sasvim prihvatljivom za decu jer scene nisu erotizovane (a sasvim su dobro raspoložene) niti su golotinja i genitalije centralna tema ovih slika, ali pošto ja nemam decu svakako treba moj osećaj uzeti sa zrnom rezerve.

U drugom redu, strip ima predvidivi, ali svakako mračni preokret u priči koji sam, izopačen kakav jesam, ionako čekao od prve strane. On ne menja pozitivnu i optimističku poruku finala priče, ali svakako, da imam sedam godina i da su mi pokazali ovaj strip, plakao bih kao kiša bar 5-6 sati. I ovako sam se malo rastužio.

Sve to ne oduzima na kvalitetu The Whale Library a koji je manje „grafički roman“ više „grafička poezija u prozi“ i strip koji, možda možete da čuvate za dete kada je MALO starije, da mu pokažete sve lepote kitova i pismenih riba. Davanje linka za ovaj strip u digitalnom formatu deluje skoro kao da se šalim, ali evo ipak Comixologyja.


 

[Meho Krljic]

Pre par nedelja se sedmim brojem završio DC-jev miniserijal Justice League: Last Ride i u pitanju je jedan možda ne obavezan komad superherojske lektire ali spretno napravljen operetski narativ koji uspeva da istovremeno bude i dekonstruktivan u dovoljnoj meri da budemo svesni kako je trenutno 2021. godina, a da opet ima onaj klasični Justice League šmek gde najveći heroji planete Zemlje štite nejač diljem univerzuma od zastrašujuće ogromnih pretnji. Ovo je, odmah da napomenem, i „stand alone“ priča, bez direktnih veza sa ijednim tekućim narativom, smeštena u neku (moguću) blisku budućnost DC-jevog glavnog univerzuma, pa čitalac koji ima samo osnovna znanja o DC-ju i Ligi pravde može sasvim udobno da prati ovaj serijal siguran da će unutar njegovih korica dobiti sve neophodne informacije i da neće biti potreban dodatni „research“ po wikijima  i drugim ekstrinzičnim izvorima.



Justice League: Last Ride sam pročitao pre svega jer je scenarista na ovom miniju bio meni omiljeni Kanađanin Chip Zdarsky. Zdarsky je tokom prethodnih nekoliko godina uspeo da razvije plodne paralelne karijere u creator owned sferi sa radovima poput Sex Criminals ili Stillwater koje sam ozbiljno pohvalio ranije ove godine, i u sferi superherojskog mejnstrima, pišući razne stvari za Marvel, ali notabilno Spajdermena i Daredevila koji se upravo završava. Pisanje za DC mu je očigledno sledeći korak u osvajanju sveta i ako sam ga hvalio za nedavni rad sa likom Red Hooda u Batman Urban Legends, priznajem da sam sa interesovanjem i malčice skepse pristupio čitanju Justice League: Last Ride. Na kraju krajeva, jedno je pisati strip fokusiran na relativno opskurnog antiheroja iz Betmenove orbite, a sasvim drugo dohvatiti se najvećeg superherojskog tima na svetu – a ovde računam i Marvelove stripove – i pokazati kako on umire pod težinom nakupljenih plemenitih ambicija i konstantnih trauma, a zatim ga voskrsnuti poput nekakvog optimističkog Feniksa.

Mada da bude jasno, glavni izvor moje skepse nije bio sam Zdarsky, iako jeste tačno da on nema previše iskustva sa team-book radovima i da je većina njegove superherojštine bila fokusirana na rad sa pojedinačnim likovima (Spajdermen, Daredevil, Red Hood, Howard the Duck…), već pre činjenica da ga je DC za ovu priliku upario sa crtačem po imenu Miguel Mendonca. Priznaje da mi se čelo malo nabralo u naporu da se prisetim jesam li ikada već video ovo ime i da je ovaj napor bio jalov, mada Mendonca radi za DC barem pola decenije unazad. Čovek ima i već dosta iskustva sa radom za Zenescope i mada ja njihove stripove ne smatram preterano zanimljivim ili ugođenim sa mojim ukusom, ne može se reći da kvalitet njihovog crteža ne drži izvestan standard.

Mendonca u ovom stripu ne puca od nekakvog posebnog karaktera ili identiteta, prateći nešto što bismo mogli da se složimo da je  nekakav trenutni  DC-jev House Style, na pola puta između realističnijeg, mračnijeg atmosferičnog stripa i dinamične akcione avanture. Sa kolorima koje je provajdovala Enrica Eren Angiolini a koji su, u skladu sa samom pričom, u primetnoj meri uzdržani i, pored obaveznih bljeskova crvene i žute, forsiraju tamnije prelive plave, ljubičaste i crne boje, Justice League: Last Ride se odlikuje tim nekim „blue“ vajbom, sugerišući već od prve strane da se radi o priči u kojoj ne samo da će se desiti neke strašne, tragične stvari već da su se one – već desile.

Zdarsky i Mendonca nas spuštaju in medias res i ovo se pokazuje kao vrlo dobro odmeren izbor za pripovedački postupak. Od samog početka stripa smo svesni da nešto nije sasvim u redu, sa Supermenom koji ima košmare i Ligom pravde koja je, kako saznajemo iz dijaloga protagonista, zapravo neformalno raspuštena a sada se nevoljko okuplja na sastanku sledeći poziv Johna Stewarta, prominentnog člana Zelenih svetiljki, kosmičke policijske, je li, sile.



Zdarsky ovde ide direktno u centar ravnoteže, sledeći pravilo da je osovina oko koje se cela Liga pravde okreće upravo transverzala Superman-Wonder Woman-Batman, trojka koju često zovu i trojstvom, sa svim sakralnim konotacijama ovog termina, sa Supermenom kao nosiocem čiste vrline i optimizma na jednoj strani, Betmenom kao martirom koji na plećima nosi sve ono najgore što svemir može da smisli i konstantno smišlja kako to da se predupredi na drugoj, i sa Wonder Woman u sredini koja balansira njihove dve ekstremne pozicije kombinacijom snage i empatije. Na početku ovog stripa, pak, Betmen i Supermen su ne samo „posvađani“, ne u prostom „bifu“, već je njihov odnos fundamentalno polomljen i zbog toga je i sama Liga raspuštena.

Naravno, osamdeset godina unazad gledamo scenariste kako kontrastiraju Betmena i Supermena i igraju na kartu njihovih razlika, često ih stavljaju u antagonističke pozicije ali čak i kada je to borba na smrt, kao u kultnom finalu Dark Knight Returns Franka Millera, preovlađujući utisak je o tome da su u pitanju prijatelji čije je prijateljstvo na kraju dovoljno snažno da se prebrode čak i takve, naizgled nesavladive razlike. No u Justice League: Last Ride Zdarsky i Mendonca postižu vrlo uverljiv jaz, sa Supermenom koji je vidno iritiran, pa čak i besan i Betmenom koji je, ako je to ikako moguće, još mračniji, ciničniji i povučeniji u sebe. Mendonca ovde kreira nekoliko odličnih karakternih kadrova gde dobijamo kratke ali snažne uvide u sasvim odrasle, decenijama neprekidne borbe i često bolnih gubitaka frustrirane ličnosti velikih heroja, uz odličan kolorni doprinos Angiolinijeve.

Ispostavlja se da je jaz, i posledični raspad Lige pravde vezan pre svega za događaj od pre nekoliko godina, ogromnu, apokaliptičnu bitku sa Darkseidom koji je, u jednom od svojih pohoda na ostatak univerzuma ugrozio i samu planetu Oa, sedište Čuvara univerzuma, večite rase koja administrira rad Zelenih svetiljki. Pokolj koji je Darkseid organizovao na kraju je zaustavljen od strane zemaljskih superheroja ali po strašnu cenu, uključujući potpuni raspad Čuvara, privremeni prestanak rada Zelenih svetiljki koje na početku stripa tek reorganizuju svoju strukturu, potpuno opustošenu Darkseidovu planetu Apokolips, ali i ličnije gubitke, sa jednim članom Lige pravde koji je morao biti žrtvovan da bi ostatak univerzuma bio spasen.

Ovo je tradicionalni superherojski narativ, naravno, ali Zdarsky ga tretira sa suptilnošću i, pogotovo, pažnjom kojima je obasut rad sa likovima, pa Justice League: Last Ride na početku zaista deluje kao da smo izašli iz nepromenljivog status kvoa, ne toliko na ime preminulih članova Justice League koliko na ime toga šta je to učinilo psihologijama Betmena i Supermena i njihovom odnosu. Videti Betmena kako krivi sebe nije TOLIKO retka pojava, ali ovo je najčešće rezervisao za njegove lične stripove. U Justice League stripovima on je tradicionalno prikazivan kao neprobojan za analizu, preteće tih, često neprijatan, pogotovo u kontrastu sa herojskim personama Wonder Woman i Supermena ili sa žovijalnijom dispozicijom Wallyja Westa i Hala Jordana. Tako je prikazan i ovde osim u scenama kada ga vidimo kako se lomi, pa čak i priznaje da nema plan u jednom odsudnom trenutku. Rečenica u kojoj osuđuje sebe rečima „Supermen želi da uvek bude na najvažnijem mestu u pravo vreme… ali se oslanja na mene da predvidim gde i kada će to biti“ je jedan sjajno sažet odnos ova dva heroja kao članova Lige pravde i objašnjenje zašto ovaj tim, bez obzira na sve , funkcioniše ovoliko decenija.



Naravno, spojleri na stranu, Justice League: Last Ride je i priča o tome kako će se na kraju odnos ova dva heroja zakrpiti i šta će sa Ligom biti posle, ali publika će do kraja dobiti ekstravagantnu svemirsku akcionu priču koja ima sve što joj je potrebno: očajničke borbe malobrojne ali vrlinom vođene grupe heroja protiv neverovatno nadmoćnog ali podlog neprijatelja, lukave strateške preokrete, ali i apsurdno spektakularnu pa često i samo apsurdnu borbu u svemiru artefaktima od čvrste svetlosti, noževima napravljenim od kriptonita ali i dobrim starim čeličnim mačevima. Zdarsky, srećom, pored sve te vagnerijanske dimenzije stripu ne zaboravlja da podari i malo humora pa je zapravo osnovni zaplet vezan za prilično dovitljiv plan Johna Stewarta da (na silu) ponovio ujedinjenu Ligu pravde iskoristi za zadatak čuvanja ekstremno opasnog intergalaktičkog zločinca kako bi se savetu Ujedinjenih planeta demonstriralo da Zemljani imaju i moć i odgovornost, pa da bi u budućnosti sedište organizacije Zelenih svetiljki bilo baš na Zemlji.

Naravno, nagađate da je opasni intergalatkički zločinac – Lobo i njegova parodična persona ne samo da daje dobrodošli kontrateg ozbiljnom i melanholičnom tonu narativa već Zdarsky njegov lik pametno koristi da napravi nekoliko (ne)očekivanih preokreta u priči. Strateško nadmudrivanje između nekoliko najvećih stratega u svemiru je upravo ono što priči o šaketanju kostimiranih likova u svemiru daje potreban kontekst da ona ima dovoljno težine i grandioznosti, a centralna trauma stripa, vezana za smrt člana tima je ovde iskorišćena ne samo za psihološku disekciju glavnih likova već i kao izuzetno važan element zapleta i raspleta priče. Zdarsky uzima sebi neke nove slobode vezano za to kako funkcionišu Zelene svetiljke i njihov prstenovi, te konstrukti od čvrste svetlosti koje oni kreiraju, ali ovo je sasvim u službi poente koju se trudi da napravi, o herojstvu koje se ne meri snagom već požrtvovanošću ali i aktivnim traženjem pravde nasuprot puke reaktivnosti na nepravdu ovde-i-sada. Zapravo, rekonstruisani Justice League na kraju ovog stripa sebi dodaje još jednu reč na kraju i ovog puta to nije ni America ni International, čak ni United, već Universal, sa idejom da se nepravda valja ispravljati svuda u univerzumu i da je parohijsko vezivanje samo za jednu planetu neka vrsta kosmičkog nacionalizma.

Naravno, nama odavde ideja o intervencionističkoj sili koja se pojavljuje i rešava stvar na mestima gde je niko nije zvao i gde ona nema jasnu sliku o kontekstu svakako deluje i pomalo zastrašujuće i ako vam se čini da završnica Justice League: Last Ride ima zapravo neutemeljeno optimistički ton, podstičem vas da pronađete epizode aktuelnog tekućeg Justice League serijala koje je pisao Si Spurrier i koje se tiču upravo analiziranja ovog problema. No, Justice League: Last Ride, u okviru onog što jeste je jedna prijatna, vrlo spretno sklopljena priča o traumi, lomu i zalečenju unutar grupe starih prijatelja, napisana i nacrtana kao staromodni, spektakularni superherojski akcijaš. Nije, što se kaže, u pitanju nekakav prevratnički i revolucionarni rad ali u okviru svoje sasvim tradicionalističke estetike, ovo je lep i zabavan strip. Pa ga na Comixologyju možete naći ovde.


 

[Meho Krljic]

Jedna od najmanje nepredvidljivih posledica Diznijevog pripajanja Foxa svojoj globalnoj medijskoj imperiji je i to da su prava na stripove rađene po motivima filma Alien Riddleyja Scotta posle podugačkog perioda u kome su bila na raspolaganju Dark Horseu – prešla u Marvel. Ovo je, pretpostaviću i malo sumorna pravilnost sa kojom Dark Horse gubi velike i važne licence sa kojima je uradio mnogo dobrog i uspešnog tokom decenija pa se posle Star Wars i Conana, evo sada i Alien stripovi prave u Marvelu. Ovo poslednje verovatno boli više od svega jer za razliku od Conana i Star Wars koji su i originalno svoje stripovske živote započeli u kući ideja pa ih je kasnije, kada je Marvel pogubio kompas, preuzimao pribraniji i efikasniji Dark Horse, Alien nikada nije bio Marvelov strip. Njegovi strip počeci su zapravo vezani za Alien: The Illustrated Story, prestižni grafički roman izašao 1979. godine, dakle u istoj godini kada je film ušao u bioskope, a koji su za ugledni Heavy Metal uradili takođe vrlo ugledni Archie Goodwin i Walter Simonson.



Ovaj legendarni tandem (o kome sam pre nekoliko meseci pisao a povodom njihovog stripa Manhunter za DC) je napravio praktično strip-verziju originalnog filma, a u vreme kada franšiziranje skupih holivudskih produkcija još nije bilo pravilo. Naravno, Star Wars je u tom trenutku već počeo da menja istoriju industrije zabave na zapadu pa će i Alien za koju godinu dobiti akcioni nastavak u vidu sjajnog Cameronovog Aliensa, a zatim su krenuli i Dark Horse stripovi pa intenzivna eksploatacija franšize, krosoveri sa Predatorom itd. itd. itd. Kroz decenije kreiranja nastavaka, stripova, video-igara i jeftinijih krosover filmova, ali i sa Scottovom revitalizacijom „originalnih“ ideja kroz problematični Prometheus i Covenant koji nisam uspeo da se nateram da pogledam, Alien franšiza je nepovratno (?) razvodnjena a njena sržna filozofija se usput zagubila pa je za veliki deo javnosti Alien danas tek yet another monster movie koji se od konkurencije izdvaja tek možda odjecima originalnog Gigerovog vizuelnog dizajna i duboko zakopanim aluzijama na motive seksualnog nasilja i posledičnog ropstva što su bili u podtekstu originalnog filma.

Zapravo, može se argumentovati da je sloj filma koji se odnosi na socijalnu kritiku korporativne budućnosti u kome će firme što se bave potrošačkom tehnologijom, sofisticiranim AI-jem, uslugama i vojnim projektima biti nerazaznatljive jedne od drugih i snažnije od bilo kakvih izabranih vlasti jedna trajna i trajno prepoznatljiva „poruka“ Alien franšize a što, naravno, nije neko čudo s obzirom da danas u dobroj meri živimo negativnu utopiju koju su sumorno predviđali SF i cyberpunk radovi sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih.

U takvom kontekstu, Marvelovo pokretanje novog tekućeg strip-serijala, naslovljenog samo Alien i sa izraženim kritičkim stavom prema korporativnoj politici deluje pomalo i kao ironija znajući ko je vlasnik svega toga.

Ako ništa drugo, Marvel se za ovu priliku, svoje prvo izdavanje Alien stripa, prilično isprsio pa je ilustrator na svih osam do sada izašlih brojeva serijala Alien vrlo cenjeni španski crtač Salvador Larroca koji je u poslednjih četvrt veka za ovu firmu nacrtao ogroman broj vrlo uspešnih stripova. Larroca nije uvek i obavezno moj najdraži crtač u Marvelu ali pričamo o čoveku sa izraženim stilom i radnom etikom koji je i nacrtao neke od meni najomiljenijih Marvelovih radova iz ovog stoleća, recimo Invincible Iron Man koji je pisao Matt Fraction, ali i prvi tom Dartha Vadera koji je pisao Kieron Gillen i gde je Larroca zablistao na ime atmosfere i monumentalnosti prikazivanih prizora.



Scenarista na Alien je Phillip Kennedy Johnson, jedan relativno nov, ali već za Ajznera nominovan scenarista koji je po vokaciji muzičar i vojnik, dakle, član nekolicine vojnih orkestara sa kojima ide na turneje, a trenutno je scenarista DC-jevog „drugog glavnog“ Supermen serijala Action Comics, sa radovima za DC, Marvel, IDW, Aftershock itd. u portfoliju. Kao i dobar deo novajlija, Johnson se u prvo vreme tesao radeći licencirane stripove poput spinofova za Konga i Planetu majmuna a što je verovatno, na neki način bila i dobra priprema za rad na Alienu.

Pitanje je, naravno, šta Alien u 2021. godini treba da ZNAČI ili PRESDSTAVLJA i Johnsonov i Larrocin odgovor je, čini se, delom povratak korenima, a delom worldbuilding koji ignoriše ne samo Dark Horse stripove već i igre, krosover filmove itd. i otvara mogućnosti za modernizovane, savremene metafore koje će se uklapati sa danas aktuelnim strahovima i brigama.

U tom smislu, nije naročito iznenađujuće da prvih šest epizoda serijala Alien, a koje tvore jednu zaokruženu priču (sa, možda, potencijalnim nastavkom negde nizvodno) veoma forsiraju taj korporativni element Alien sveta, sa firmom Weylan-Yutani koja se ovde pokazuje kao maligno prisustvo na Zemlji u toj meri da postoje grasroots terorističke ćelije kojima je jedini cilj da ovu korporaciju nekako razvlaste i, ako je moguće razgrade, ne bi li ljudsko društvo slobodnije disalo. Johnson i Larroca se drže naturalističkog tona originalnih filmova i ovo nije prestilizovan mizanscen već uverljivo ljudsko društvo koje je od našeg udaljeno proverbijalnih 5-6 minuta u budućnosti, iako se radnja stripa odvija krajem 22. veka. Na primer, severna i južna Amerika su ujedinjene u „Ujedinjenu Ameriku“ i tehnologija koju viđamo predstavlja nešto naprednije verzije onoga što danas koristimo (bez retro-omaža originalnoj estetici prvog filma), pa Alien deluje kao „prirodna“, shvatljiva ekstrapolacija našeg današnjeg društva a ne kao nekakav razmahani SF koji resetuje sve što znamo o ljudskoj zajednici.

Glavni junak (ili, eh, „junak“) ove priče je Cruz, bivši, penzionisani šef obezbeđenja na korporacijskoj orbitalnoj istraživačkoj stanici za koga kroz flešbekove saznajemo ne samo da je izgubio jednog sina (delom sopstvenom krivicom) zbog čega se drugi sin od njega jako otuđio, već i da je imao vrlo blizak susret sa tuđinima, do mere da mu je larva bila posađena u torzo i da je spasen smrti putem „chestburstinga“ samo pravovremenom hirurškom intervencijom. Ovaj incident, u kome je primerak živog aliena u njegovoj chestburster formi uhvaćen i smešten u laboratoriju za ispitivanje poslužiće kao odskočna daska za naredne dve decenije R&D rada na orbitalnoj stanici i projekte kreiranja, jelte, bio-oružja po ustaljenom obrascu.



U zapletu stripa se snažno potencira da Cruz ima konstantne flešbekove na taj svoj bliski susret sa užasnom kosmičkom smrću, ali i činjenica da Alieni ljude ne napadaju iz čiste obesti ili gladi već da im ljudska tela-domaćini služe kao neophodna međufaza u razvoju. Ovde simbolika seksualnog napada i nasilne trudnoće ponovo dobija dovoljno prostora da se podsetimo zašto je originalni Alien bio tako jezovit, a Johnson uvodi i nov element „uma košnice“ među tuđinima u kome i sami ljudi koji su jednom participirali u njihovom ciklusu razmnožavanja, i nekako su, poput Cruza preživeli, participiraju na određen način.

Ovo je zanimljiv motiv i može da, u eventualnim nastavcima posluži za dalje istraživanje preživljene traume i PTSP-a koji iza nje može da ostane godinama i decenijama, sa trajnim promenama u ponašanju i ličnosti. No, u ovoj priči, fokus je pre svega na odnosu Cruza sa svojim preostalim sinom, i povlačenju paralela između toga da je tuđin koga su izvadili iz Cruzovog abdomena a on poslužio kao temelj vrlo efektnih dvodecenijskih istraživanja, na neki način važniji i uspešniji Cruzov „potomak“ od sina koji oca ne voli i spanđao se sa, jelte, skepticima i teroristima.

Strukturalno, ovaj Alien je bliži originalnoj klaustrofobiji malog, zatvorenog prostora, ali sa jasnim prepoznavanjem da smo odavno izašli iz perioda kada je samo jedan tuđin bio dovoljna pretnja. Strip ponavlja uspelu kritiku militarističkog mentaliteta koju je Cameron imao u Aliensima, samo sa manje likova i na skučenijem prostoru a, kako rekosmo, u fokusu kritike je pre svega korporacija, njeno programsko odsustvo etičkog i tretiranje ljudi pre svega kao zamenjivih delova alata. Androidi su od početka neraskidiv deo Alien mitopoetike, kao ultimativni primer čovekovog izigravanja boga, pa i u ovoj priči igraju vrlo važne uloge, sa sve uspelim apsorbovanjem motiva iz drugog velikog Scottovog filma od pre četiri decenije – Blade Runnera.



Prva priča u ovom stripu je, dakle, dosta uspešno prepakivanje originalnih motiva i njihovo ekstrapoliranje na prihvatljivo maštovite načine. Malo me je žacnulo kada sam shvatio da je ovde u glavnoj ulozi muškarac a jedina bitna žena ima ulogu, praktično negativca, a što za ovakvu franšizu predstavlja politički korak nazad, no makar je u drugoj priči u centru žena. Ovaj drugi narativ, od koga su do sada izašle dve epizode, nije direktno vezan sa prvom pričom, nema istih likova ili „nastavka“ radnje, i u pitanju je samo druga priča u istom univerzumu. Za ovu priliku, Johnson i Larroca se bave farmerskom kolonijom na veštačkom mesecu u Zemljinoj orbiti a koju čine pripadnici kulta (ili, oni bi rekli, crkve) „Spinnera“ a koji su aluzija na bilo koju od američkih hriščanskih sekti što su se zapatile među ruralnim stanovništvom i imaju jednu konzervativnu ali u suštini naivnu, idealizovano „prirodnu“ dispoziciju prema svetu. Alien u ruralnom, verski vrlo snažno intoniranom okruženju može da bude dobra ideja – sve je bolja ideja od Scottovih nespretnih baratanja sa hrišćanskom simbolikom u Prometeju – mada ova priča za sada pomalo pati i zbog svesti čitaoca da je većina likova koje vidi ispred sebe puko topovsko meso i da praktično niko od njih neće imati prostora da postane zanimljiv pre nego što padne za zajedničku, jelte, stvar. Nadam se da će se Johnson brzo vratiti elementima prve priče i kreirati njen nastavak jer, za sada, ovo deluje kao „glavni“ narativ u ovoj inkarnaciji Aliena.

Grafički, Larroca je ovde posvećen svom naglašeno realističnom stilu a koji, uostalom, ima puno smisla za franšizu koja se od početka odlikovala snažnim naturalizmom. I dalje, nažalost, nisam zaljubljen u Špančev pristup senčenju koji, pogotovo kod lica, čini da ljudi izgledaju plastično i lutkasto, ali uz kolor Guru-eFX-a i letering Claytona Cowlesa, Alien svakako izgleda dosledno atmosferi jeze i pretnje, dok su akcione scene prljave, energične i naglašeno neuredne. Sam dizajn tuđina je interesantan, mada imam dosta rezervi u odnosu na „žensku“ formu koju Cruz viđa u svojim snovima najpre jer mi konceptualno ideja „seksi alienke“ deluje kao potpuno naopaka i suprotstavljena svemu što je ova franšiza originalno simbolisala. Još bih pohvalio naslovne strane koje radi  InHyuk Lee a koje su veoma posterski napravljene i hajlajt su svakog broja.

Alien, dakle, u ovom trenutku u mom viđenju stvari ima status interesantnog stripa koji vredi pratiti da bismo videli kuda će da ode. Iako nisam zadovoljan svime što su Johnson, Larroca i ostali napravili, svakako sam više zadovoljan nego nezadovoljan, a world building i paralelne teme potrage za ljudskim identitetom naspram korporacijske amoralnosti, te obeleženosti invazivnom traumom koja se proteže kroz ceo život dovoljno su interesantne da nastavim da ga čitam. Pa, možete i sami da probate.


 

[Meho Krljic]

Well, nisam to očekivao ali Greg Land je nacrtao neke od meni najdražih strip-tabli u 2021. godini. Takođe nisam očekivao da Symbiote Spider-man, retro koncept koji su Peter David i Greg Land započeli pre par godina, bude ovako uspešan. Upravo sam pročitao poslednju, petu svesku četvrtog miniserijala o simbiotskom Spajdermenu, Symbiote Spider-man: Crossroads i mada se može reći da formula koju tandem David-Land koristi sada već pokazuje sve svoje slabe i jake strane i da čitalac već unapred može da zna šta da očekuje od svake naredne priče, i dalje imamo posla sa zabavnim, energičnim i, ako ste pravilno naštimovani (ili makar dovoljno matori, poput mene), duhovitim stripom.



Symbiote Spider-man je od samog početka 2019. godine bio neprikriveno prodavanje nostalgije. Aktuelni stripovi o Spajdermenu, uključujući out of continuity miniserijale o kojima sam povremeno pisao se dobrim delom bave sudbinskim, teškim temama i lomovima u karijeri ovog omiljenog lika. Na kraju krajeva, ispitivanje tržišta iznova pokazuje da se stripovi u kojima se status kvo gromoglasno lomi najbolje prodaju. U kontrastu sa tim, Symbiote Spider-man su stripovi smešteni u kontinuitet, ali se dešavaju u eri kada je Spajdermen nosio crni, simbiotski kostim, još uvek ne znajući da je u pitanju živi organizam koji će mu doneti mnogo jada kasnije u životu, i mada su u pitanju ekstremno dinamične avanture koje uključuju i putovanje kroz vreme i alternativne realnosti, one nemaju uticaja na kanon, kontinuitet i status kvo.

Drugim rečima, ovo nije retkonovanje već samo dobronamerni eskapizam, podsećanje na vreme kada je sve, uključujući Spajdermenov ekstremno komplikovani život, bilo jednostavnije a naš je junak u rasponu od stotinak strana umeo da se bori protiv Kameleona, zlih čarobnjaka, Hulka, ljudoždera, i asgardskih božanstava, a da kroz sve to prođe časno, mašući snažnom desnicom i izbacujući dosetke u letu. O prva dva miniserijala sam pisao ovde, a treći je bio spretno uvezan u King in Black krosover, bez obzira što se Symbiote Spider-man događa u sasvim drugoj epohi. U Spajdermenovom kontinuitetu ovo su događaji od pre nekoliko godina, dok u našem svetu pričamo o vremenu od pre tri i po decenije, no činjenica da dovoljno ljudi ovo kupuje da smo dobili već četvrti miniserijal znači da David i Land ipak rade nešto dobro (na kraju krajeva, Joe Kelly i Chris Bachalo su dali sve od sebe pa je Non-Stop Spider-man ipak otkazan posle svega pet brojeva).

O Gregu Landu sam već mnogo puta pisao i on je, uostalom, jedan od najpoznatijih crtača u američkom superherojskom stripu, jednim delom zbog upečatljivog, glamuroznog stila na osnovu kog se i probio, a jednim delom i zbog čestih i sasvim korektnih optužbi da mnogi njegovi crteži nastaju precrtavanjem slika iz modnih magazina a što ume da rezultira i neskladom između teksta i crteža. No, poslednjih godina, a i to sam već pominjao, Land je vidno unapredio svoj rad, držeći se i dalje te glamurozne estetike, ali demonstrirajući da nije puki precrtavač i da korektno pa i atraktivno ume da predstavi akciju i, generalno, radi pripovedanje kakvo je potrebno.



A, iako Symbiote Spider-man: Crossroads nije neki kompleksan, višeslojan narativ, dobra naracija JESTE potrebna već na ime toga koliko često ova priča menja lokaciju i na koliko će različitih mesta protagonisti, često i paralelno vršiti svoje, jelte, radnje. Land je svakako dobar izbor za crtača koji će raditi Spajdermena – pogotovo Spajdermena u crnom kostimu, gde ne moraju da se crtaju sve one crtice – jer je ljudska anatomija očigledno već godinama njegova pasija pa vitka, mišićava figura koja stalno zauzima neke poze i izvodi različite neverovatne poteze u vazduhu naprosto peva pod njegovom olovkom. Naravno, ne treba ovde izgubiti iz vida ni tušera po imenu Jay Leisten koji vuče ogroman deo zasluge za čistoću kontura i to kako likovi odskaču od pozadine i nose atraktivnu akciju. Kolore je radio Frank D’Armata i ovde nema nekih specijalnih iznenađenja, dobijamo jako atraktivan, lep strip gde Land i pored čestih smelih ideja u lejautu – jaka iskakanja likova iz kadra, iskošene ivice itd. – postiže vrlo čistu, vrlo jasnu naraciju. Dodatno, pošto je Land svakako i dalje veoma zainteresovan za klasičan glamur, koji podrazumeva lepe i oblinama bogate žene, svakako mu u prilog ide to što u ovom stripu pored asgardske čarobnice Karnille – a koja je ipak kraljica Norni pa i pored njihove kanonske ružnoće, sama izgleda vrlo atraktivno – imamo i veliku minutažu koju dobija Black Cat, Spajdermenova ljubavnica iz ovog perioda, žena sa svim tradicionalnim atributima mačke ako u njih računate stepenastu, perfektno isfeniranu frizuru od jedno 150-200 dolara (i to ONIH para!) i sise od kojih bi se i Russu Meyeru malko oznojilo junačko čelo.

Rekao sam da je ovaj strip povratak vremenu koje je bilo jednostavnije za Spajdermena, ali to tehnički i nije sasvim tačno – pre će biti da je ovo vreme bilo jednostavnije za čitaoce koji su u to vreme bili klinci i nisu znali koliko je život komplikovan. Spajdermenu je od samog početka život bio UŽASNO komplikovan, to je, uostalom, jedan od osnovnih motiva ovog stripa, da pokaže običnu osobu koja je raspeta između naprosto previše obaveza i briga, a i ovaj period je, ne zaboravimo, došao nakon što je naš junak bio na drugom kraju svemira i vratio se noseći crni kostim za koji nije bio svestan da je živo biće, veza sa Mary Jane mu se raspala i ušao je u upitnu, prevashodno seksualnu kombinaciju sa Crnom Mačkom a koja je nominalno osoba što se bavi kriminalom, sa strinom su mu odnosi bili na vrlo niskom nivou itd.

No, Davidova rekonstrukcija ovog vremena zapravo akcenat udara na ludu akciju i atraktivne, bizarne zaplete koji često nisu sa ovoga svijeta, radije nego na socijalne i emotivne dimenzije stripa, uspevajući tako da zaista postigne taj eskapistički senzibilitet koji je verovatno zaslužan za uspeh ovog stripa. Ovde zapravo imamo vrlo mali broj strana na kojima se pojavljuje Peter Parker, i većinu stripa nosi kostimirani Spajdi, što se nosi sa superherojskim dužnostima a koje opet nemaju nužno direktne veze sa njim, njegovim privatnim životom i istorijom. Drugim rečima, Symbiote Spider-man stripovi su najbliže tome da prikazuju Spajdermena „na poslu“ i umanjenje dimenzije sapunske opere u ovim miniserijalima njih svakako čini površnijim – rekosmo već, ovde nema nikakvih pretnji status-kvou – ali ih istovremeno i oslobađa da budu atraktivne toboganske vožnje gde su ulozi nominalno veliki ali najčešće nisu lični.



David svakako nije čovek koji ne poznaje materiju i ne radi domaće zadatke pa ovaj strip pored Karnille ima i ozbiljnog trećepozivca u ulozi negativca u prvom broju. Zli čarobnjak Moondark je toliko slabo poznat lik da sam čitao kritike prvog broja koje kažu da čitaoci neće imati nikakvu emotivnu investiciju jer nemaju pojma ko je to, ali čini mi se da je to promašivanje poente. Ovi stripovi profitiraju upravo na tome da David odbija da se veže za uobičajene negativce u likovima Doktora Oktopusa, Sandmana, Vulturea ili Jackala i ima slobodu da kreira ekscentrične avanture sa manje poznatim likovima a što opet savršeno odgovara jednom komičnom, pa na momente i blago parodičnom tonu. Konkretno, u Symbiote Spider-man: Crossroads prvi set pis tiče se Kameleonovog plana da napravi haos praveći se da je predsednik SAD i mada je ovo zaplet sa SULUDO visokim ulozima, David ga koristi gotovo frivolno, kao komični intro u kome vidimo da su Spajdi i Black Cat ozbilno uigran par a što je bitan preduslov za akciju koja od te tačke na dalje počinje da skače između raznih dimenzija.

Ako niste čuli za „Crossroads“ dimenziju u Marvelovim stripovima, ne krivim vas, radi se o još jednom minornom konceptu a koji ovde David koristi samo da bi imao izgovor da opet izvuče Spajdermena iz uobičajenog urbanog okruženja i zatim ga pošalje na sumanutu turneju okršaja sa sve egzotičnijim likovima. Ako je Moondark na početku ostavio utisak da ćemo ovde imati posla samo sa anonimusima, David nas vrlo brzo razuverava pa se u ovom stripu pojavljuju i Hulk – i njegov otac, a koji je baš u Davidovom radu na Incredible Hulku postao značajan deo istorije Brucea Bannera – i Odin i sada već stalni član kasta, Dr Strange, a za ljubitelje Jacka Kirbyja će posebna poslastica biti to što prominentnu ulogu u priči dobijaju ne samo Eternals i Deviants, već i Moon Boy i njegov „ljubimac“ Devil Dinosaur.

Ovo je svakako previše likova za strip koji bi radio nešto ozbiljno, ali Symbiote Spider-man: Crossroads je prevashodno komedija. Svi su ovde praktično komični likovi, počev od Hulka i njegovog oca Briana koji su dezorijentisane, besne i trapave kreature, preko Moondarka i Karnille koji su teatralni i prenaglašeno „fantastični“, Crne Mačke koja je blago nespretna i ne obraća previše pažnje ni na šta, Dr Strangea koji je blaziran i sve ga smara, pa do Ikarisa i samog Spajdermena.



I, da se razumemo, često frivolni humor i Davidovo insistiranje na gegovima mogu i da zasmetaju čitaocu koji je ipak očekivao više „drame“ u ovom stripu. Drama dobija potrebni minimum, ali ovde nema teških scena i prolivanja suza, osnovni preokret u stripu zasniva se na ideji da dvoje kostimiranih likova sa Menhetna mogu da ubede nordijske suđaje da njihova gospodarica možda nije u pravu i ovo se događa kroz svega nekoliko strateški odrađenih panela, bez stvarne tenzije i muke.

No, Landov crtež uglavnom opravdava ovaj pristup, i crtač kreira gomilu jako lepih i zabavnih tabli sa akcijom koja je istovremeno atraktivna i duhovita. Davidov tekst sve više naginje ka „dad jokes“ senzibilitetu ali pošto sam i ja stariji čovek meni je sve to uglavnom bilo prijatno. Scena u kojoj Spajdermen pokušava da pesnicama savlada asgardsku čarobnicu koja je stekla ogromnu moć i sebe proglasila boginjom, i sebi govori da ima šanse, je prosto klasičan momenat vizuelno-tekstualne komedije koji ne može da ne bude smešan. S druge strane, omaži nekim klasičnim scenama iz starih Spajdermen stripova će staroj publici izmamiti i više od osmeha, možda i neki duboki uzdah – na primer cela scena sa Spajdijevim upadanjem u živo blato i pokušajem da se iz njega izvuče je direktan omaž istoj takvoj sceni iz klasičnog The Amazing Spider-man 103 iz 1971. godine koji su uradili Roy Thomas i Gil Kane. Jesam, malo sam zadrhtao čitajući je, pa nisam ni ja od kamena.

Symbiote Spider-man: Crossroads, kao i ostatak Symbiote Spider-man opusa nije strip za dekonstrukcije, pa čak ni za neke preduboke analize. On ne govori ništa specijalno novo niti duboko ni o svetu ni o samom Spajdermenu. Ono što on radi dobro je uspešno vađenje jednog nezanemarljivog elementa Spajdermen stripova i njegovo umešno korišćenje u svakoj od sada napravljenih priča. Spajdermen je svakako u mnogo svojih inkarnacija bio i prevashodno zabavan strip i ne mogu da kritikujem Davida i Landa što nam dinamičnu zabavu bez prevelikih obaveza vraćaju kroz ove radove ma koliko oni u suštini plitki bili. Sa zadovoljstvom ću čitati i sledeći miniserijal kada ga bude, a do tada, ovaj je dostupan na Comixologyju na ovom mestu.


 

[Meho Krljic]

Koliko vas je sebi govorilo „baš mi se čita nova epizoda Taličnog Toma, kad će već jednom nešto novo da izdaju?“ da bi, ni ne gledajući pažljivo naslovnu stranu novog albuma Lucky Luke: Swiss Bliss, posle nekoliko strana uplašeno zaurlalo „ali ne ovako! NE OVAKO!!!“? Lucky Luke: Swiss Bliss je nova epizoda Taličnog Toma, svakako, ali ona nije deo „kanonskog“ kontinuiteta omiljenog kauboja i kao i ranije ove godine izašli album Lucky Luke: Wanted, predstavlja alternativno čitanje originalnog predloška. Za razliku od Wanted u vezi sa kojim sam imao i izvesne rezerve (uz uobičajene pohvale na Bonhommeov izuzetni rad), Swiss Bliss je legitimno postavljen i zaokružen rad a ako vam se dogodi da od njega odskočite u užasu, to je najpre na ime osećaja da je nešto što smatrate dečijom literaturom odjednom, bez upozorenja i objave rata, krenulo da se bavi vrlo pipavim temama seksualnih preferenci i praksi.



No, već smo više puta pričali o tome da Talični Tom, kao i dobar broj drugih franko-belgijskih stripova, ali Talični Tom partikularno, na ime svog oslanjanja na jednu vrlo specifičnu mitologiju koja relativno recentni istorijski period osvetljava iz jednog vrlo specifičnog ugla, dakle, da Talični Tom ima ne samo pravo nego u solidnoj meri i obavezu da se pozabavi i ponekom ozbiljnom, odraslom temom.

Drugačije rečeno, ako je ovo strip koji je inicijalno i bio namenjen prevashodno deci – a to je stvar za debatu imajući u vidu ko je sve čitao ove stripove u prvo vreme i koliko su slojeva teksta i podteksta imali – on je svakako kroz svoje priče već tretirao ozbiljne teme kolonizacije, rasnih tenzija i, jednako značajno, neke očigledne teme preskakao i na njih nije ništa imao da kaže – kako su uostalom i filmovi kojima je bio inspirisan uglavnom birali da se ne bave genocidom i istrebljenjem starosedelaca u Severnoj i Centralnoj Americi. Te se tu ta pomenuta dužnost da danas o sličnim ili istim temama pričate iz nove perspektive donekle i nameće, POGOTOVO jer ne treba izgubiti iz vida da mnogi od nas ove stripove i dalje čitaju, a nismo deca. Ako sam sasvim lojalno proveo poslednjih 45 godina čitajući Taličnog Toma, nije, mislim, previše da od njega volim da dobijem i neka radikalnija čitanja vestern tropa.

Hoću reći, ako tretirate vesterne generalno, a Taličnog Toma partikularno isključivo kao eskapizam, proverbijalno toplo ćebe u koje se umotate na kraju odvratnog dana i na određeno vreme potpuno zaboravite da mučni stvarni svet postoji – ja svakako nisam ovde da vas nazovem kukavicom i tražim da se uvek i svugde suočavate sa svojim i tuđim traumama. Ali isto tako valja shvatiti da ni vesterni generalno ni Talični Tom partikularno nisu nastali niti rađeni isključivo da bi bili eskapizam i da se kroz njih istorijski dešavalo mnogo kritike i diskusije vezano za istoriju, društvo itd. itd. itd.

Ili da kažemo ovo na najjednostavniji moguć način: gej kauboji su toliko tradicionalan trop u popularnoj kulturi i kvir kulturi da je svakako bila istorijska neminovnost da se bar jedna epizoda Taličnog Toma pozabavi ovom temom.

Swiss Bliss je ta epizoda i kogod da oseća kako ga obliva leden znoj što posle prošlogodišnjeg A Cowboy in High Cotton koji se ozbiljno i nijansirano bavio temom rasizma, belog nacionalizma, ropstva itd. dobijamo novu „woke“ epizodu, prvo nek se malo umije, pogleda u ogledalo i zapita jel’ mu dobro, a onda neka zna da Swiss Bliss ne spada u, kako već rekoh, kanonski kontinuitet. Ovo je album koji nije izdao sam Lucky Comics, već je ova firma lik licencirala a originalni izdavač, u Nemačkoj, je bio Egmont, ranije ove godine, da bismo ga na Engleskom jeziku mi dobili posredstvom Europe Comics, polovinom Novembra. Ovo nije „numerisana“ epizoda i slično Bonhommeovim radovima, radi se o alternativnoj verziji Taličnog Toma, u kojoj se ne pravi napor da se 100% verno rekonstruišu Morrisov vizuelni jezik i autentični ton stripa iz zlatnog doba kada ga je pisao Goscinny.



Autor Swiss Bliss (naslov originala je Zarter Schmelz) je, nećete se iznenaditi, Ralf König, jedan od najprestižnijih nemačkih strip-autora i, najverovatnije, jedni nemački strip-autor za koga neka mejnstrim publika zna. A što je malo i ironično, imajući u vidu da je König otvoreno gej od kraja sedamdesetih godina i da su njegovi radovi tokom osamdesetih bili mahom vezani za gej-tematiku i objavljivani u gej publikacijama i da je, uprkos sticanju dosta popularnosti u gej zajednici, već tada postojala sumnja da njegov rad ima ikakve šanse da se probije u kulturu glavnog toka.

No valja se setiti da je nemačko društvo zapravo vrlo otvoreno za seks kao, jelte, hobi i životne stilove koji se u dobroj meri vrte oko rekreativnog seksa – termin „alt“ se često koristi da opiše sve od svingera, preko fetišista pa do amaterskih porno glumaca i glumica – pa je König ne samo napravio ozbiljnu karijeru u strip-medijumu a koja i dalje traje, sa redovnim izbacivanjem novih radova i dobijanje nagrada, već je i po njegovim radovima snimljeno nekoliko pristojno uspešnih filmova.

Iako je statistički najverovatnije da Königa znate po naslovima kao što je Kondom des Grauens (tj. Kondom ubica), a po kome je devedesetih snimljena istoimena horor-komedija, autor je Taličnom Tomu pristupio sa velikim poštovanjem prema originalnom materijalu i pažnjom da se očuva dobar deo kul tona „klasičnog“ vesterna. Zaplet sa gej kaubojima je ovde apsolutno centralni deo priče, dakle ne samo nekakav šum u pozadini, i u neku ruku Talični Tom je ovde tretiran kao objekat više nego subjekat, ali Swiss Bliss je odlično vođen narativ koji zapravo sasvim uspelo drži senzibilitet ako ne dečijeg ono svakako „young adult“ stripa u kome je seks tretiran kao prirodan, svakako očekivan deo ljudskog životnog ciklusa. Činjenica da se ovde radi o seksu između dva muškarca je formatirana kao deo jednog značajno dubljeg odnosa koji uspeva da prikaže ne samo ljubav nego i nežnost, vernost i lojalnost na jedan istovremeno zreo ali i pažljivo karikiran, dobronamerno komičan način koji poštuje tradiciju medijuma sa kojim radi.

Swiss Bliss je pričan kao dugački flešbek u kome jedan od dva gej kauboja objašnjava ne samo kako su se on i njegov partner upoznali, kako su shvatili da su suđeni jedan drugom i kakve su kulturološke prepreke morali da preskaču da bi na kraju bili zajedno, već i kako je Talični Tom bio u neku ruku presudni katalizator za utvrđivanje njihove veze. Podzaplet sa kravama koje treba čuvati dok mirno pasu kako bi dale kvalitetno mleko od kog će se praviti najfinija čokolada po švajcarskom receptu je zapravo otvoreno komičan pa i farsičan i služi pre svega kao umešno upotrebljen trop u kome kauboji, dugo odvojeni od zajednice tokom nedelja i meseci provedenih sa kravama u preriji, razviju seksualnu žudnju pa i romantičnu ljubav jedni prema drugima.



König pažljivo, dakle, uzima stereotipe o gej muškarcima i kooptira ih unutar jedne humane, pa i romantične priče da pokaže da na kraju dana snaga i iskrenost emocija koje ljudi osećaju jedni za druge hoće i TREBA da bude važnija od svega drugog. Talični Tom je ovde zanimljivo iskorišćen ne samo kao predmet „male gaze“* interesovanja – jedan od protagonista primećuje da slavni kauboj ima bradavice, a koje se nikada, veli, ne vide na crtežima kada novine ilustruju njegove doživljaje – već i pre svega kao simbol „saveznika“ koji dolazi iz zapravo i malo konzervativnog ugla.
*postoji li „queer gaze“? Ako ne, računajte da sam trejdmarkovao termin, sigurno će jednom zatrebati.

Ne da je Talični Tom ikada bio nekakav razjareni desničar, ali on jeste u ovom stripu formatiran kao legenda Zapada o kojoj se najviše zna kroz sekundarne izvore – fikcionalizacije njegovih avantura kroz priče, romane i strip – i koja je po definiciji deo establišmenta. Talični, naravno, ima nekoliko prilika da pokaže da ne toleriše diskriminaciju i njegovo prirodno sarađivanje sa gej-kaubojem ali i zaštita ovog od nasilja, a bez nekakvog patronističkog stava koji bi u prvi plan gurao njegov ego su primeri kako je König dobro shvatio i iskoristio suštinu ovog lika, sa sve pomalo melanholičnom epizodom u kojoj saznajemo da Talični nakon prve ljubavi živi praktično u celibatu.

Strip ima i nekoliko simpatičnih epizodnih likova koji su „queer“ po formatu iako se njihova seksualnost zapravo ne komentariše niti razotkriva – uključujući Calamity Jane kao duhovitu butch lezbijku, te neke likove iz zajednice starosedelačkog stanovništva – ali njegova srž je svakako pre svega u toj romansi iz koje se izrodila celoživotna veza za dvojicu vrlo jednostavnih ali ne plitkih muških likova. König ovde postiže golove iz nekoliko pozicija, pre svega uzdržavajući se od eksplicitnog „woke“ propovedanja a zatim izbegavajući da prenaglasi romantične elemente veze ova dva lika. Američki queer/ queer friendly stripovi koje ponekad čitam – mada daleko od toga da sam nekakav autoritet – često umeju da budu preslađeni u ovom domenu i Königovi likovi su uspešni baš zato što nisu ni sveznajući dispanzeri kvir teorije niti idealizovani gej-stereotipi već dva kauboja koji nemaju baš mnogo škole niti su jaki na rečima, ali kojima je JAKO stalo do onog drugog.

Ako znate kakav je Königov stil crtanja, onda niste ni očekivali glamurozne „kvir“ stilizacije kakve su u američkom stripu česte. König je svoj karikaturalni stil prilagodio Taličnom Tomu i kolorit i organizacija stranice su dovoljno blizu originala da ova priča deluje uverljivo, a opet dobijamo vrlo tipično königovski izražajne likove sa velikim, razrogačenim očima i ustima postavljenim na jednu stranu lica, pa će njegovi ljubitelji biti na svojem.

Hoće li na svojem biti i generalna publika Taličnog Toma? Nekakvo volim da mislim da hoće. Gej tematika danas nema transgresivnu dimenziju koju je imala do pre samo par decenija i mada je ovo svakako jak iskorak za serijal utemeljen na prilično konzervativnim vestern tropima (a koje je, ne zaboravimo, često parodirao i ismevao), on je urađen pažljivo, nijansirano i tako da se jasno alternativni pogled na Taličnog Toma smesti u prošireni kanon prirodno i bez previše frikcije. Meni je sve to veoma prijalo, a slobodni ste da strip i sami proverite odlaskom do Comixologyja.


 

[Meho Krljic]

Znate šta, počinjem da mislim da za Gartha Ennisa više nema nade. Batman: Reptilian je narativ koji je slavni škotski scenarista pripremao još pre nekoliko godina, šaljući pič DC-ju za potrebe jedne priče u serijalu Legends of the Dark Knight, a sa planom da se za ovaj posao angažuje Steve Dillon, crtač sa kojim je Ennis napravio neke od svojih najboljih stripova. Dillon je, avaj, u međuvremenu preminuo i ova je ideja sedela neiskorišćena pola decenije, samo da bi odjednom izronila u formi miniserijala za DC-jev Black Label, prestižni imprint na kome ugledni scenaristi dobijaju pristup odličnim crtačima ali i slobodu da o superherojima pišu izvan kontinuiteta, sa idejama i narativima koji lome uobičajeni kalup i donose nam inovativne, hipotetički i prevratničke radove o poznatim likovima. Već sam pisao o Johnsovom Three Jokers i Kingovom Rorschachu i ako ste primetili, nisam bio oduševljen ni jednim od ovih radova. Za potrebe postizanja het-trika, reći ću odmah da Batman: Reptilian i sam spada u kategoriju stripova za koje nakon što ih pročitate – a bogami i dok ih čitate – reagujete okretanjem lica prema nebu i jednim tihim, nečujnim, a bolnim „ali zašto?“ Kao i u pogledu prethodno navedena dva serijala, Batman: Reptilian je primer stripa koji prosto puca od kvaliteta, ne samo u tehničkom već i u umetničkom smislu ali koji, kada se posmatra kao celina, naprosto nema SMISLA.



Ennisu je za ovaj projekat dodeljen Liam Sharp na ilustratorskim dužnostima i ovo je možda najveći greh koji je DC mogao da počini, uzimajući jednog od najsvestranijih, najizvrsnijih crtača koji su poslednjih godina radili za njih a zatim ga plaćajući da ilustruje jedan smušen, simbolički konfuzan a narativno neefikasan scenario. Sharpa sam SUMANUTO hvalio za rad sa Grantom Morrisonom na The Green Lantern i on ovde u nekim momentima prevazilazi samog sebe, kreirajući scene koje treba da stoje u svakom muzeju o Betmenu, ali u nekim momentima teško je malo ne zaplakati se nad činjenicom da je ovako teška grafička artiljerija mobilisana za strip koji se nije sa sobom dogovorio ni šta zapravo hoće da kaže. Utoliko, iako nije izašao za Black Label, Ellisov i Hitchov The Batman’s Grave mi je nekako najbliža komparacija sa Batman: Reptilian, strip koji se upinje da bude odrastao, zreo i mračan, ali koji očajnički na kraju ne uspeva da išta kaže.

Ennis je svakako i malo neobičan izbor za scenaristu bilo kakvog Betmena s obzirom da je u pitanju čovek koji je svoju slavu u američkom mejnstrimu osvojio najpre na ime nesuperherojskog rada (Preacher) a kada je i radio za superherojske izdavače to su bili uglavnom stripovi o likovima koji ne spadaju u klasičan superherojski asortiman – Hitman za DC, Punisher ili Nick Fury za Marvel. Dalje, ne samo da su neke epizode Hitmana predstavljale otvorenu sprdnju sa Betmenom, već je i jedan od najuspešnijih Ennisovih radova u stripu uopšte na kraju bio serijal The Boys, nimalo prijateljska satira i dekonstrukcija superherojštine, od koje je kasnije nastala i izuzetno popularna televizijska serija.

Kada se u obzir uzme i da je Ennis autor koji svojim stripovima uvek nešto želi da kaže, ali da u poslednje vreme pati od toga da to što kaže više deluje kao ogorčenost već omatorelog privilegovanog muškarca a manje kao pravednički gnev koji stiže „iz baze“, nije previše reći da je ponekad teško gledati svoje heroje kako stare.

A opet, Ennis je iz nekog razloga poželeo da napiše priču o Betmenu a neko u DC-ju je njegovu ideju prihvatio pa joj još dao premijum-tretman, angažujući Sharpa i sve formatirajući kao Black Label miniserijal, kao da Batman: Reptilian predstavlja nekakav značajan iskaz. Opet, kad vidim da su američki sajtovi koji se bave stripom ovom miniserijalu dali ipak nešto više pozitivnih nego negativnih kritika, teško mi je da krivim DC za taj primenjeni cinizam. U firmi su verovatno svesni da bi se bilo šta što Ennis i Sharp naprave smatralo dobrim, pa je otud, uz podsećanje da je u proseku američka strip-kritika upokojena i sahranjena i da nekoliko glasova koji još nešto vrede postoje maltene na nivou statističke greške, i sasvim jasno kako ovakav strip na kraju dođe do čitalaca.



Hoću reći, Batman: Reptilian je strip koji ne funkcioniše maltene ni na jednom nivou. Krenimo prvo od dramaturgije i pripovedanja: oni su izlomljeni i hromi, sa neefikasnom, često nejasnom naracijom, prevelikim brojem strana utrošenim ni na šta i ignorisanjem osnovnih načela pričanja priča. Ennis izmišlja scene i u priču ubacuje likove onako kako mu u tom trenutku odgovaraju, da ilustruje neke trenutne poente, bez obraćanja pažnje na, jelte, „veliku sliku“ pa tako, recimo, strip počinje scenom u kojoj figurišu seksualno nasilje i „toksična muškost“, sve iza paravana institucija i društvene uređenosti a gde bogati uspevaju da ne odgovaraju za svoje zločine, dok sirotinja po pravilu bude izjebana, metaforički i stvarno, a onda strip skrene na neku sasvim drugu stranu i Betmen je do kraja u punoj meri zatočnik sistema koji čak i predaje neke od negativaca vlastima svestan da će na njima biti vršeni eksperimenti, uz ciničnu opasku da su se ionako dovoljno izvlačili. Verujem da su početak i kraj scenarija pisani sa nekoliko godina razmaka, ali valjda bi neki urednik trebalo da ustane, reaguje ukaže? No, veliki broj urednika u superherojskom stripu redukovan je na službenika koji se bavi pukim zakazivanjem rokova i smaranjem autora da ih poštuju – eventualno da brinu da se ne naruši „kontinuitet“ – a ovaj miniserijal čak i nema potpisanog urednika što valjda govori samo za sebe.

Utoliko, Ennisu su ovde date odrešene ruke da radi šta hoće i on metu tako spektakularno promašuje da čovek mora malo da se zapita da li je iko pročitao ovaj scenario pre ulaska u štampu. I dalje na nivou dramaturgije i pripovedanja: jedan od glavnih elemenata identiteta stripova o Betmenu je već decenijama njegova veoma pitoreskna galerija negativaca koji svi imaju komplikovane persone, motivacije i istorije. Kako je ovo premijum-serijal tako je i Ennisu dopušteno da upotrebi i Jokera, i Pingvina, i Scarecrowa i Killer Croca, i Poison Ivy i Riddlera, ali on ih, uz retke izuzetke, koristi prevashodno kao topovsku hranu. Većina njih u narativu figuriše doslovno kao post-mortem bekgraund jer su već mrtvi (ili besvesni) kada Betmen ulazi u priču i čitalac ili vidi njihova unakažena tela, ili samo čita o tome kako su oni unakaženi. Ovo je proverbijalno ubijanje vola zbog kile mesa – Ennis u piču koji je poslao DC-ju napominje da bi radi efekta bilo dobro kada bi neki od jačih likova mogao da bude ubijen ili osakaćen, ali kada je Batman: Reptilian unapređen u out-of-continuity naslov, scenarista je očigledno otpustio sve kočnice.

Potpuna dehumanizacija ovih likova i njihovo svođenje na visceralnu scenografiju bi možda imali opravdanje u priči u kojoj se Betmen radikalno menja jer prolazi kroz situaciju kakvu nikada nije iskusio i mora da preispita svoje paradigme, ali, ironično, Batman: Reptilian je sve osim toga. Ovo je u stvarnosti zaplet u kome su za Betmena ulozi vrlo niski i gde, i pored visokog body counta, stradaju uglavnom zločinci. A njega za to, zapravo nije briga.



Što nas dovodi do drugog nivoa na kome strip žestoko fejluje: karakterizacije.

Najkraće rečeno, Ennis ovde ne dekonstruiše Betmena već ga izrazito boli kurac da pronađe način da pronađe fini, komplikovani balans između njegovog nihilizma i herojske požrtvovanosti. Poslednjih sam meseci i nedelja pominjao razne Betmene koje su radili Darick Robertson ili Chip Zdarsky i njihovi stripovi su u odnosu na Ennisov izrazito trapavi rad prava remek-dela suptilnosti. Ennisov Betmen ovde ne samo da je zloban, lažljiv, pasivno agresivan i aktivno agresivan, već i povremeno govori u konstrukcijama koje su izrazito britanske. Sad, nisam od onih zilota koji imaju u glavi jedan jedini „Betmenov glas“ i upiru prstom u sve ostalo vrišteći da to nije „pravi“ Betmen, ali svakako postoji razlika između toga da klasični lik predstavite iz nove perspektive koja se na plauzibilan način nastavlja na ono što znamo, i toga da naprosto stavljate svoje reči, ton i dikciju u usta lika kome one uopšte ne odgovaraju. Razmene između Betmena i takođe ciničnog Alfreda su me najviše i podsetile na Ellisov i Hitchov The Batman’s Grave utoliko što su podjednako postiđujuće za čitanje a Ennis uspeva da nikud ne ode sa aluzijama na uobičajenu kritiku Betmena da svoje Bogatstvo troši na ekstravagantne načine da tuče kriminalce umesto na unapređenje socio-ekonomskih uslova u društvu koji dovode do kriminala. Hoću reći, ovde se samo nasumično mahne u smeru ovih starih rasprava i ide se dalje.

Možda bi, da budemo jasni, strip bolje funkcionisao da ga je crtao Dillon. Ennisov i Dillonov Punisher je bio tako dobar strip jer je Dillonov crtež perfektno radio sa Ennisovim scenarijom, dajući tekstu jedan vidljivo, i efektno satiričan ton. Tako da, ovde treba i reći da koliko god da lično obožavam Sharpa i mislim, kako već rekoh, da je u Batman: Reptilian napravio neke od najboljih tabli u istoriji Betmena, ovaj strip jako loše funkcioniše u kombinaciji teksta i slike.

Sharp je, rekosmo, izuzetno svestran crtač sa sposobnošću da se prilagodi različitim pripovednim postupcima i da koristi veoma širok spektar tehnika. Pošto je ovo Black Label strip, Sharp je svih šest epizoda uradio u slikarskoj tehnici i ne bi vam, što reče jedan kritičar, bilo zamereno da ste bacili jedan ovlašan pogled na neku do tabli i uzbuđeno pomislili „Whoa, Dave McKean ponovo radi Betmena? DAJTE DA TO VIDIMO!“

Siguran sam da je taj arkamasajlumovski ton Sharpovih ilustracija zaslužan za prodaju velikog dela kopija ovog stripa, ali on zapravo slabo radi sa tekstom. Naravno, ideja ovog stripa je između ostalog da predstavi ciničnog, jako mračnog, pretećeg Betmena i Sharp ovde svakako postiže željeni efekat ali je posledica odabrane estetike i to da mnoge table nisu jasne, da se u njima naracija dešava samo u tekstu dok je grafički deo sveden na teksturu i neodređenu atmosferu pretnje i bolesti.



A što bi na kraju možda i bilo prihvatljivo, da Ennis nema ambiciju da onda pravi crnohumorne gegove i metapošalice koje Sharp junački hvata u letu ali koje na kraju dana imaju efekta pre svega kao izolovane slike (na primer omaž Alfredu E. Neumanu, maskoti magazina MAD) ali ne i smisla u generalnom tonu stripa. Možda bi ovo sa Dillonom zaista bilo bolje…

…a možda i ne, jer još ništa nisam rekao o zapletu, a on je možda i najgori deo celog paketa. U najkraćem – u Gotamu se pojavljuje neka ogromna, reptilska pretnja koja decidno NIJE Killer Croc a koja sakati ili ubija gotamske kriminalce. Betmen te ljude ne voli ali ne može u njegovom gradu neko drugi da nanosi bol čak ni kriminalcima i njegova detektivska istraga – koja podrazumeva malo hemije, malo čitanja poverljivih dokumenata, a malo i pretnji fizičkim nasiljem, te ucena – dovodi ga do fascinantnog otkrića.

Na ovo mestu ću spojlovati glavni preokret u priči ali pošto je on toliko glup, ne osećam preveliku krivicu, no, ako ipak želite da u Batman: Reptilian ugazite kao u devičanski snijeg, stanite sa čitanjem sada i idite da pročitate strip. Ima razloga što sam potrošio preko 1.800 reči da vas ubedim da je ovo loše a bez pominjanja zapleta.

Jer, da se razumemo, zaplet uspeva da istovremeno bude gnusan, neoriginalan i besmislen, a što je het-trik kakav nisam očekivao od Ennisa. Ispostavlja se, naime, da je reptilsko čudovište koje hara Gotamom, zapravo, er… beba koju je rodio Killer Croc, a da toga nije svestan. I da ta beba, eto, ne zna kako da se snađe, pa traži majku po gradu i napada sve koji su bili u kontaktu sa Crocom tokom njegove trudnoće pošto su oni nekako obeleženi reptilskim estrogenom koji je Croc lučio za vreme blagoslovenog stanja.



Ovo je toliko besmislen narativ da Ennis i sam uviđa da mora nečim da ga podeblja pa se upliće u komplikovano naučnofantastično objašnjenje koje poteže predugačak flešbek sa početka sedamdesetih i Croca predstavlja kao nekakvu kombinaciju ljudske i vanzemaljske biologije. Naravno, ideja da mužjak reptilske vrste može da ima potomstvo bez seksualnog kontakta meni deluje kao da je Ennis napola upamtio zaplet Jurskog parka i u magnovenju povikao „Reptili! Reptili rešavaju sve!!“ a onda oko ove ideje konstruisao strip koji…

…zaista ne zna šta želi da kaže. Ako je Ennis želeo da ironizuje ekstremno naglašenu mačo personu Killer Croca pretvarajući ga u „ženu“, to je moglo da se uradi na niz značajno elegantnijih načina. No, nisam siguran da je Irac zaista imao ikakvu dublju ambiciju sem da prikaže Betmena koji se cinično smeška dok savetuje Croca da podoji svoje dete.

I ta suženost vizije, to fokusiranje na scenu koja je šokantna i (možda) satirična uveliko oštećuje ovaj strip. Čak i da stavimo na stranu potpunu zbrku simbolika – reptili generalno, a krokodili partikularno ne rađaju živo potomstvo već nose jaja, da ne pominjem da ponovljene neukusne aluzije na laktaciju tek nemaju smisla s obzirom da reptili decidno NISU sisari i ne hrane mladunce mlekom – akrobacije koje scenario mora da napravi da nas dovede do eksplozivnog finala su naprosto neprihvatljive. Croc ne samo da nije bio svestan da je u drugom stanju tokom, jelte, „trudnoće“, nego je i rodio dete veličine minibusa a toga se ne seća. Betmen, na kraju, doslovno ulazi u „trbuh zveri“ da bi rešio slučaj i ovo je verovatno mesto na kome je Ennis sebi čestitao na tome kako je idiom pretvorio u visceralni set pis iako za način na koji se finalna borba rešava uopšte nije bilo neophodno da Betmen fizički bude unutar, jelte, čudovišta.

Naravno da Batman: Reptilian ima neke dobre strane, neki dijalozi su uspešni i, kada ne mora da se bavi Ennisovim pokušajima satire, Sharp crta neke od najlepših tabli sa ove strane Arkham Asyluma, ali ovaj strip sada svedoči o već zabrinjavajućem pomanjkanju vizije unutar Black Label tima i ne inspiriše u meni previše poverenja u budućnost ove DC-jeve edicije. Comixology stranica je ovde.


 

[Jerome Drake]

Kad smo već kod Batmana, novi scenarista Joshua Williamson je krenuo osvježavajuće avanturistički u svom debiju na redovnoj seriji. Nakon umarajućeg Tyniona, konačno malo dobre priče. Za početak, kutarisali smo se Ghostmakera i Clownhuntera, a u Punchline je dobila šut kartu. Williamson je krenuo ponovo da vraća Batmana u tamu Gothama ali i da podigne Batman inc. iz mrtvih. Crtež je sjajan, priča dobra, dijalog tu i tamo zaškripi, naročito s Oracle ali konačno je tu jedna dobra priča, jedna avantura i jedan zanimljiv slučaj za detektiva. Tynionu Batman izgleda nikako nije ležao, pa koliko je briljirao u svojim autorskim djelima poput Something Is Killing the Children, toliko je fulao u mračnom vitezu. No, i za Williamsona je ovo tek početak, vidjećemo šta je naumio dalje.

[Meho Krljic]

Williamson se dosta dobro pokazao na Flashu mada je meni Nailbiter do sada njegov vrhunac. Videćemo indeed kakav će mu dalje biti Betmen.

[Jerome Drake]

Sviđa mi se što nije mnogo mudrovao u prvom dijelu ove priče. Postavio je jasnu radnju, ubacio twist na kraju ali sve nekako tečno i ugodno. Flash mu je bio ugodan za čitanje.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Marvelovu kolekciju M.O.D.O.K. Head Games a koja je izašla početkom leta, prikupljajući četiri dela istoimenog miniserijala što je sa izlaženjem počeo prošlog Decembra i završio proletos, kao i par humorističkih one-shot stripova o M.O.D.O.K.-u koji su popunjavali prostor iza ozbiljnijih radova. Naravno, M.O.D.O.K. je danas koncept koji po prirodi stvari zaziva humorističku obradu pa je i svakako bilo interesantno videti kontrast između stripa koji ima ozbiljniji, in-continuity zaplet, i stripova koji se dobronamerno ali sasvim otvoreno sprdaju sa celim konceptom.

Sam miniserijal Head Games je taj „ozbiljniji“ rad i mada je i ovde u pitanju svakako komedija, ona uspešno provlači dimenziju patosa, humanizuje svog protagonistu i u čitaocu izaziva saosećanje sa likom koji je od svojih samih početaka bio zaoštreno postavljen da bude nosilac ne-humanosti i secište više degenerisanih ambicija vezanih za eugeniku, transhumanizam i suprematističke ideologije.



Jedan pogleda na M.O.D.O.K.-a je dovoljan da čak i neupućenom čitaocu pojasni da je u pitanju lik koga je originalno dizajnirao Jack Kirby. U pitanju je zapravo karakter iz poznijeg perioda Kirbyjevog originalnog rada u Marvelu, nastao 1967. godine, kada je Kirby već počeo da razmišlja o napuštanju Kuće ideja o čemu će sa DC-jem početi da pregovara naredne, 1968. godine pre nego što konačno prebegne u 1970-oj. Kreiran u tandemu sa Stanom Leejem, kao i većina tadašnjih Marvelovih likova, M.O.D.O.K. je tipično groteskno ali upečatljivo stvorenje koje je predstavljalo ne samo prirodnog antagonistu za Kapetana Ameriku već i neku vrstu sažetka ondašnjih strahova i kritika vezanih za (zlo)upotrebu napredne nauke za militarističke ciljeve. Iako su Marvelovi – pogotovo Kirbyjevi – stripovi tog vremena često doživljavani kao intenzivno psihodelični i namenjen pre svega deci, istina je i da su njihovi autori, bez obzira na sasvim naivnu formu u kojoj su radili, da ne pominjem brutalni tempo kojim su proizvodili ove stripove, svesno i nesvesno u njih ugrađivali mnoge elemente tadašnjeg cajtgajsta. Kako su Lee i Kirby bili Jevreji, nije preterano iznenađenje da su još i krajem šezdesetih njihovi stripovi imali jako prisustvo nezalečenih trauma vezanih za Drugi svetski rat i nacizam, holokaust i čitav suprematistički diskurs koji je on nosio. Činjenica da su mnogi naučnici koji su radili za naciste ugrađeni u posleratne američke istraživačke programe, bez previše moralnih dilema, svakako se reflektuje i u nastanku lika koji je – u svom univerzumu – dizajniran od strane organizacije AIM (Advanced Idea Mechanics), terorističkog entiteta sa namerom da putem naprednih naučnih koncepata i rešenja preoblikuje svet u njegovu „najbolju“ formu, a da je AIM formatiran i kao ogranak suprematističke kriminalne organizacije Hydra koja je, opet, direktan naslednik nemačkih nacista.

Utoliko, M.O.D.O.K., predstavljen kao ogromna glava, bez stvarnog tela, sa slabim, zakržljalim udovima i imenom koje je akronim od Mental Organisam Designed Only for Killing sažima – i satirizuje – mnoge neonacističke trope, vezane za rasne fantazije o intelektualnoj superiornosti ali i fizičkom izgledu i spremnosti. M.O.D.O.K. se, istini za volju, sa svojim visokoparnim izražavanjem i narcisoidnim egom nije preterano izdvajao po karakteru od tadašnjih superzločinačkih superstarova poput Doktora Dooma, ili Magnetoa, ali dok su ovi likovi sa decenijama koje su prolazile dobili više dimenzija, bili humanizovani, pa, u nekim periodima transformisani i u relatabilne (anti)heroje, M.O.D.O.K.-ova fizionomija i direktne veze sa neonacistima su diktirale da ovaj lik do danas ostane praktično samo materijal za parodiju i ironični humor.



M.O.D.O.K. Head Games menja ovaj status kvo i u pitanju jeste priča koja M.O.D.O.K.-u daje nešto dubine i pokazuje da se ispod mutirane fiziologije i kibernetskih augmentacija ipak i dalje krije ranjiva ljudska duša koja je u stanju da oseća, pati, pa i sanja.

Da bude jasno, veliki deo artiljerijske pripreme za ovakav razvoj lika uradio je već Chrisopher Hastings u svom uticajnom serijalu The Unbelievable Gwenpool i mada je u tom serijalu, pa i u ovom miniserijalu u pitanju ne originalni M.O.D.O.K. već tzv. M.O.D.O.K. Superior, ovo su tipične marvelovske zavrzlame koje nemaju mnogo uticaja na samu srž lika. Hastingsov strip je sa svojom kombinacijom komedije i postmoderne, intertekstualne disekcije medija uspeo da od M.O.D.O.K.-a napravi svež i interesantan lik, a M.O.D.O.K. Head Games uzima ovu temu i ekstrapolira je u prirodnom smeru, pokazujući nam superiorni, jelte, mentalni organizam dizajniran samo za ubijanje, kako ima momente samorefleksije, sumnje, pa i žudnje.

Ovaj serijal pisali su Patton Oswalt i Jordan Blum, prilično jaki igrači u današnjoj američkoj popularnoj kulturi, a koji su i izvršni producenti i kreatori animirane serije o M.O.D.O.K.-u producirane za servis Hulu. Crtač je bio Scott Hepburn a kolorist Carlos Lopez, sa leteringom Travisa Lanhama, i ovo je vrlo dobra, uigrana ekipa gde svaki od grafičkih poslenika smisleno i funkcionalno doprinosi celini. U pitanju je vizuelno užurban, detaljima natrpan strip sa mnogo likova, mnogo grotesknih figura i fizionomija i, generalno, mnogo buke (spoljašnje i unutrašnje) i akcije, pa ovde Lanhamov trud na tome da se „zvuk“ stripa organizuje i prezentira čitaocu u najprirodnijoj, najintuitivnijoj formi upada u oči. Hepburn i Lopez, pak funkcionišu uigrano, kreirajući dinamične, natrpane table, ali uspevajući da sačuvaju jasnoću pripovedanja i obezbeujući i kratke trenutke „tišine“ koja ponekad služi u komične svrhe a ponekad ima i funkciju kreiranja melanholičnih interludija.

Ovo je potrebno već zbog toga što M.O.D.O.K. u ovom stripu, uprkos tome što o sebi stalno govori kao o superiornom biću koje ne sanja niti ima ikakve sumnje, u stvarnosti ima povremene snove i sećanja na porodični život za kakav zna da ga nikada nije imao. Da li je u pitanju glič u hardveru ili M.O.D.O.K. ima prošlost koje niko od nas nije bio svestan? Ova pitanja su osnova potrage u koju će se protagonist upustiti, ratujući usput sa rivalskim frakcijama AIM-a ali i sa drugim superzločincima.



Priča je formatirana po uobičajenom ključu za likove koji se ne smatraju dovoljno supstancijalnim da sami iznesu ovakav narativ, pa je Head Games zasnovan na kameo-pojavljivanjima „brendiranijih“ superheroja, kao što su Iron-man ili Gwenpool. Oswalt i Blum ovo odrađuju prilično uspešno, uklapajući glasove i karaktere ovih likova uz priču koja uprkos svojoj jakoj parodičnoj komponenti (M.O.D.O.K. ima narcisoidne monologe o samom sebi u trećem licu čak i kada niko drugi nije prisutan) treba da pokaže i humanije lice protagoniste. Ovde je intervencija Gwenpool i presudna, jer je u pitanju lik koji je svestan da je u stripu i čije promišljanje M.O.D.O.K.-ove istorije i statusa daje literarno opravdanje za produbljivanje njegovog karaktera a onda je tehnologija kojom se to izvodi tipično postmoderno poigravanje sa pravilima medija.

M.O.D.O.K. do kraja dobija emotivnu zadovoljštinu mada na način koji je istovremeno i tragičan i tužan, uklapajući ovaj narativ uspešno u marvelovsku tradiciju gorkih pobeda i likova koje smo počeli da volimo uprkos zločinačkoj prošlosti, iako vidimo da to što sada znamo da imaju „normalne“ ljudske emocije samo znači da oni konstantno pate uhvaćeni u bizarnom svetu superkriminalaca, terorista i neonacista i gde su njihovi pokušaji da imaju iskrene i tople odnose sa drugim ljudima u najboljem slučaju osuđeni na simulacije, kako vidimo i u finalu ovog stripa.

Oswalt, Blum i kolege su, dakle, iznenađujuće uspešno izveli humanizaciju M.O.D.O.K.-a i dali nam jedan mali, zabavni strip sa fino odmerenim odnosom komedije i tragedije. Kraće priče na zadnjim stranama koje je uradio Ryan Dunlavey zapravo vrlo uspešno ponavljaju ove elemente tragedije i komedije i humanizacije jednog po prirodi grotesknog lika, ali s pojačanim parodijskim i humorističkim tonom i, moram da priznam, ova kolekcija je na kraju vrlo dobar primer kako Marvel može dobro da radi i sa manje bitnim, a svakako i pomalo zastarelim likovima, i da to bude ubedljivo i aktuelno. Comixology strana je ovde.


 

[Meho Krljic]

Ove godine su franko-belgijski stripovi sa romantičnom, dirljivom osnovom nekako bili hit sezone pa smo tako krajem Oktobra  dobili i englesko izdanje (Europe Comics, naravno), stripa Quelqu'un à qui parler prevedenog kao Someone to Talk To, još jednu nežnu, romantičnu, malo gorku ali na kraju prilično slatku i optimistični skasku koja spaja ljubav, žudnju, samoću, nostalgiju… sve ono što publika voli. Kao i neki drugi stripovi koje sam čitao ove godine a došli su iz istog geografskog i mentalnog prostora, Someone to Talk To je umešno sklopljen i mada nije bez svojih problema, predstavlja odličnu demonstraciju kako se može uraditi „ljubavni“ strip koji pritom nije napadno patetičan, da je naturalistički skoro do granice banalnosti po tonu a da ima dobro odmerenu, funkcionalnu komponentu fantastike.



Jedna od stvari koja svakako u startu daje prednost ovom stripu je to da je on adaptacija uspešnog proznog rada. Quelqu'un à qui parler je roman iz 2017. godine a čiji je autor Cyril Massarotto. Massarotto je, pak, uspešan francuski spisatelj srednje generacije – rođen 1975. godine – čiji je prvi roman iz 2008. Dieu est un pote à moi (Bog je moj ortak) bio instant-hit i preveden je, kaže njegova biografija, na petnaest svetskih jezika. Naravno, pričamo o autoru ugođenom sa frekvencijom svoje generacije, čovekom koji je radio kao nastavnik u školi a kasnije bio direktor obdaništa, a da je sve to vreme radio sa svojim bendom Saint-Louis, pisao sve njihove tekstove a onda, osetivši se malo i ograničeno u formatu rok-pesme, počeo da piše prozu. Sada se Massarotto bavi isključivo pisanjem i muzikom i Quelqu'un à qui parler mu je bio osmi roman, urbana, jelte, gorkoslatka drama o usamljenom čoveku po imenu Samuel Verdi.

Strip-adaptaciju potpisuje Belgijanac Grégory Panaccione, jedan ilustrator od karijere, koji je od mladosti želeo samo da crta, završio studije na Školi lepih umetnosti u Parizu, kratko radio u advertajzingu pa pobegao u svet animacije, gde je zarađivao za hleb kao autor storibordova, istovremeno počinjući da radi svoje prve stripove za francuski Delcourt. Danas je Panaccione ugledni autor koji je sarađivao sa različitim scenaristima (sa Wilfridom Lupanom je uradio Un Océan d'amour, sa Brunom Bozzettom Minivip & Supervip itd.) a Someone to Talk To mu nije prvi samostalni rad. Panaccione danas živi u Italiji, ali ovaj album od skoro 240 strana objavio je belgijski Le Lombard i u pitanju je ne samo vrlo autoritativna adaptacija literarnog predloška u vizuelni medijum – sa kvalitetnim pripovednim postupkom i tempom naracije – već i vizuelno jedan od upečatljivijih radova na koje sam položio svoj pogled poslednjih dana.

Panaccione i inače danas eksperimentiše sa različitim crtačkim tehnikama, baveći se između ostalog i jednom formom „automatskog pisanja“, odnosno crtanja direktno na tablu, bez prethodnog rada sa skicama, kako bi se, jelte, „zadržala maksimalna izražajnost“ i mada Someone to Talk To nije nekakav izrazito eksperimentalni rad, u njemu se svakako vidi da je autor za različite delove stripa, a koji korespondiraju sa različitim stanjima svesti glavnog junaka, imao radikalno različite pristupe.

Hoću reći, kako se ovaj strip najvećim delom događa u Parizu, Panaccione je uradio mnogo tabli koje su prosto savršene u prikazivanju pariskih urbanih polaroida, sa karakterističnim krovovima, fasadama, ulicama, malim lokalima, kolorisanim uzdržano i prirodno tako da se, uprkos stilizovanom prikazu dobije jedan veoma naturalistički utisak. Ovo su često scene bez teksta na kojima je ambijent „glavni“ sadržaj i one savršeno funkcionišu kao utemeljujući momenti koji nam bez mnogo „objašnjavanja“ pokazuju da je priča smeštena u naš, „stvarni“ svet.



Na drugim mestima, kada protagonist Samuel prolazi kroz intenzivne emocije, lejaut stranice je često poremećen, bez jasne razdele na panele i često bez jasnih (ili ikakvih) pozadina, ali i sa čestim, vrlo karikaturalnim prikazom njegovih misli. Ovo poslednje je posebno efektno u scenama gde Samuel sluša pridike svog EKSTREMNO nesimpatičnog šefa i čitalac ima uvid u njegove misli gde je šef izložen raznim formama srednjevekovne ali i novovekovne torture i pogubljenja. Ovim se Samuelu daje sasvim ljudski, sasvim relatabilan karakter a što je bitno jer iako on nije stereotipni stripovski „junak“, na početku ove priče on je sveden na samo jednu dimenziju.

A to je dimenzija luzerstva. Samuel na početku stripa slavi svoj 35, rođendan, potpuno sam u svom stanu na spratu, bez prijatelja ili porodice, nalivajući se šampanjcem i tako pijan, i već na rubu suza zovući telefonom svoju (jedinu?) bivšu devojku. Koja se, a nije to nešto što on ne zna, odavno udala za uspešnog, preduzimljivog muškarca i sa njim zasnovala porodicu. Samuelu samo treba malo, jelte, ohrabrenja i topline, ali od svoje bivše cure dobija prijateljski ali otrežnjujući metaforični šamar u lice. Ovo ga, ipak, ne otrežnjuje dovoljno pa on, otvarajući novu flašu šampanjca uspe da penušavim vinom zalije svoj telefon i time izgubi pristup kompletnom adresaru. U pijanstvu i još dubljem očajanju, ovaj usamljeni muškarac na kraju uzima „stabilni“ telefon koji ionako skoro nikada ne koristi i pošto ne zna broj ni jedne jedine osobe u svom adresaru okreće jedini broj koji i dalje pamti – broj kuće u kojoj je živeo u detinjstvu. Sa druge strane javlja se desetogodišnjak koji se, oooh, takođe zove Samuel.

Naš Samuel je inače zaposlen u firmi koja pravi odeću za kućne ljubimce kao kopirajter i dizajner i zapravo, kada ga vidimo u radnom okruženju nemamo utisak da je toliki luzer. Priča ga umešno postavlja u format „odrasle“, funkcionalne osobe dok nam sve vreme pokazuje i njegov unutrašnji život, a koji je ispunjen nesigurnostima, žudnjama, jakim emotivnim reakcijama na šefova smaranja… Firma u momentu kada strip počinje ulazi u partnerstvo sa kineskom kompanijom i Samuelu u dužnost da se stara o kineskoj koleginici po imenu Li-Na, koja je ozbiljna, preduzimljiva, ljubazna ali profesionalna, savršeno priča Francuski a ume da drži kolegijalnu distancu i Samuel, naravno, od prvog dana počinje da snažno fantazira o njoj.

Strip ovu – sasvim jednostranu – romansu prikazuje vrlo pažljivo, postavljajući Samuela kao zaista po definiciji luzersku figuru, izgubljenu u svojim emocijama i fantazijama, ali tako da protagonist ne bude ponižen. Njegove fantazije jesu erotične i naivne, ali nisu uznemirujuće, a njegovo generalno ponašanje, mada na momente emotivno i ekscentrično uglavnom je socijalno uklopljivo. Kroz ponovljene telefonske razgovore sa dečakom Samuelom, saznajemo da se naš Samuel odavno razišao sa svojim prijateljima iz detinjstva, da mu nije lako da nađe devojku, da je nekada maštao da bude pisac ali da je svoj prvi roman napustio na pola pisanja i sveo se na kopirajtera koji smišlja stvari kao što je da se linija kaputića za kućiće nazove „Seksi kučka“. Mladi Samuel njega bez mnogo takta naziva luzerom.



Ali s druge strane, Samuel nije patološki nefunkcionalan, on je zapravo zdravo emotivna osoba koja hrani mačku što mu se pojavljuje – sasvim nezvana – na terasi i dvaput nedeljno ide u goste kod penzionisanog para u prizemlju sa kojima ruča i ima vrlo topao komšijski odnos. To da se Samuel skroz veže u čvorove kada mu se Li-Na obrati je na kraju simpatično i čitalac ne može a da ne navija za njega.

Pogotovo kada, na nagovor mlađeg Samuela, protagonist reši da ipak preuzme kontrolu nad svojim životom. Ovo uključuje promenu frizure pa od raspućinovski razbarušenog „umetnika“ Samuel postaje kratkokosi, i dalje smušeni, ali ženama znatno privlačniji macan, ali i pronalaženje starih ortaka preko Fejsbuka pa odlaske na mali fudbal jednom nedeljno, čak i pokušaj da se nastavi pisanje starog romana, onda bacanje celog foldera u đubre i započinjanje novog romana od nule. U nekom od tih trenutaka, njegove fantazije o Li-Na, koje su postale samo neka vrsta šuma na pozadini njegovog, sad nešto aktivnijeg, života zapravo se pokazuju kao nešto više od puke mašte…

Roman po kome je ovaj strip nastao očigledno u sebi ima solidnu količinu autobiografskog i priča i u stripu odiše uverljivošću i naturalističkim prikazom života starijih milenijalaca koji, uprkos svim načinima na koje su ljudi danas povezani, zapravo mogu ozbiljno da boluju od samoće. Zbog toga je i narativ o Samuelovom preuzimanju kontrole nad svojim životom, konačnom shvatanju da je on sam odgovoran za sve što mu se dešava, ali i da ima SLOBODU da odluči šta će da se dešava intenzivno oslobađajući. Povezivanje sa proverbijalnim „detetom u sebi“ izvedeno je uspešno, bez patetike i stereotipnih povlađivanja infantilnim nagonima, a što je važno jer ovo jeste pripovest pre svega o tome kako prepoznati dete u sebi a onda mu dopustiti da odraste. Samuel i Li-Na su na kraju ekstremno romantičan ali ni malo patetičan par i mada priča u svom inače uzbudljivom i emotivno zadovoljavajućem finalu ponavlja kliše o muškarcu koji se žrtvuje za ženu i time „zarađuje njenu ljubav“, ovo je, ako stavim na stranu svoje feminističke nagone, urađeno simpatično i romantično na jedan lepo odmeren način koji „žrtvovanje“ postavlja u skladan odnos sa ostatkom Samuelove karakterizacije i onoga što smo do sada naučili kako o njegovom životu do sada tako i o njegovim potencijalima. Epilog koji dobijamo na poslednjih nekoliko strana i gde Samuel nije ni lično prisutan je zapravo vrlo lep kraj za priču koja uspeva da nam proda ideju „novog početka“ uverljivo i bez prenaglašene patetike.

Panaccione je vrlo dobar crtač i, pokazuje se, i solidan pripovedač koji, naravno, ovde profitira od velikog broja strana koje ima na raspolaganju. No, Someone to Talk To je obeležen njegvim radom sa pre svega tušem, gde se tradicionalna „čista linija“ franko-belgijskih autora namerno i uspešno distorzira nemirnim ali vrlo efektnim „prljanjem“ koje umanjuje oštrinu kontura ali daje mnogo na atmosferi i karakteru stripa.

Sve u svemu, Someone to Talk To mi je prijao, pogotovo uz očigledan napor da se kineska protagonistkinja prikaže sa ozbiljnom dubinom i nijansama i poštovanjem za njenu autohtonu kulturu. Comixology ovaj strip nudi na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Sa zanimanjem sam pročitao prvih devet brojeva (plus godišnjak) novog DC-jevog serijala Suicide Squad i ovo je jedan od onih primera kako korporacijska politika i planirane sinergije umeju da jednu dobru stvar ukinu i zamene jednom… nešto manje dobrom stvari.

Ko me čita dovoljno dugo zna da sam poslednjih nekoliko godina relativno uredno beležio izlaženje svakog od Suicide Squad serijala. Ni jedan od njih nije nužno bio dobar kao original Johna Ostrandera iz osamdesetih godina prošlog veka ali recimo da je tu bilo bar isto toliko pogodaka koliko i promašaja. Poslednji tekući serijal koji je najvećim delom napisao Rob Williams je na kraju bio prilično zabavan strip, sa pravim odnosom crnog humora, akcije i nihilističke splatter-horror ekstravagance.



No, posle njega je DC, čini se, bio spreman da proba nešto novo pa je tandem koji je napravio vrlo cenjeni i uspešni strip Injustice, Tom Taylor i Bruno Redondo dobio priliku da radi svoj Suicide Squad, strip koji je tradicionalni nihilizam i pesimistički ton ovog stripa zamenio iznenađujuće optimističkim i pozitivnim svetonazorom. Ovo je na neki način bio anti-Suicide Squad rad, priča koja je manifestno išla u suprotnom smeru od trejdmark cinizma koji vezujemo za ovaj koncept, sa reprezentacijom šarenih, novih likova iz različitih delova sveta koji sa sobom nisu nosili stigmu kriminalaca što iskupljuju grehe radeći za black ops tim američke vlade, već su mahom bili omladina iz marginalizovanih društvenih grupa.

To da ova inkarnacija Suicide Squad nije dobacila ni do prve godišnjice izlaženja su, nagađam, mnogi tumačili kao dokaz da se zlurada „get woke go broke“ krilatica pokazala kao tačna i da mejnstrim publika superherojskih stripova ne voli da joj se u lice nabijaju likovi iz etničkih, seksualnih i rodnih manjina. Da bude jasno, za Taylora sam čak sam i iz LGBTIQitd. i zajednice, kao i od predstavnika etničkih manjina (bar kad pričamo o anglo-svetu) čuo poneku pritužbu da je lepo što se Taylor trudi da u svojim stripovima ima predstavnike manjina u osnažujućim ulogama, ali da to kod njega zna da bude svedeno na puki gest i da njihov prikaz nije izveden sa zbiljskim razumevanjem.

Što je sve možda tačno, možda i ne, ali otkazivanje tog Suicide Squad, koji je uspešno završio svoju priču, verovatno nije imalo nikakve veze ni sa kvalitetom priče ni sa njenim „političkim“ sadržajem već sa činjenicom da je DC hvatao zalet za izlazak filma The Suicide Squad koji se pojavio  leta ove godine i da je novi strip serijal kreiran očigledno da bude dovoljno blizak i razumljiv gledaocima filma koji nemaju nužno neku veliku istoriju sa Suicide Squad u stripu. Drugim rečima, ovaj Suicide Squad ima u sebi neke od likova koje smo gledali u Gunnovom filmu a veliko prekomponovanje DC-jevog kontinuiteta izvedeno početkom 2021. godine je taman poslužilo da se sastav tima protrese ali i da se motivacija Amande Waller, vladine službenice koja u tajnosti rukovodi ovim timom kredibilno promeni.

Jedna od možda najprimetnijih promena u novom Suicide Squad je da u njemu nema nekih fan-favourite likova. Deadshot više nije u ovom stripu, a što nije TOLIKO iznenađujuće jer je ubijen u Taylorovom serijalu, ali to da ovde nema ni Harley Quinn, koja je bila prominentan lik i u ovogodišnjem filmu već jeste pomalo za čuđenje. Rick Flagg je, iako se pojavljuje u bukvalno prvoj sceni, kasnije potisnut u pozadinu i zapravo je deo šireg zapleta koji se razvija u senci aktuelnih dešavanja, a, u skladu sa filmom u ovoj verziji Suicide Squad solidnu minutažu dobijaju likovi kao što su Peacemaker i nešto kasnije Bloodsport.



Peacemaker je svakako veliki DC-jev i Warnerov adut u ovom trenutku s obzirom na činjenicu da je jedini od celog filmskog kasta dobio spinof u vidu sopstvene televizijske serije pa je on i nešto najpribližnije „pravom“ protagonisti ovog stripa. Ovo ima svoj rezon s obzirom da za razliku od uobičajene postave ubica i psihopata koja čini Suicide Squad, Peacemaker više ima auru antiheroja, nekog ko je opsednut ali pre svega idejom mira i uređenog društva pa otud njegova saradnja sa Amandom Waller nije bazirana samo na brutalnoj uceni životom (uobičajenim eksplozivom postavljenim u lobanju kojim se obezbeđuje docilnost članova ovog tima) već i na Peacemakerovoj dobroj volji i poverenju da on zaista na neki način može da doprinese miru u svetu radeći za Task Force X.

Šarm Bloodsporta, sa druge strane, je upravo u tome da on nema neku visoku etičku motivaciju za išta što radi i njegov lik u ovom stripu je prikazan kao večno opterećen traumom gubitka svog brata, a rad za Amandu Waller, koja ga samog šalje na misije u paralelne univerzume, mu je način da vidi alternativne verzije svetova u kojima je njegov brat još uvek živ.

Ovo se uvezuje sa generalnom temom ove inkarnacije Suicide Squad u kojoj Amanda Waller više nije zadovoljna ulogom praktično čistača brljotina koje pravi američka vlada i uklanjanjem pretnji kada se pojave. Njena ambicija u ovoj priči je da kreira neku vrstu sopstvenog pandana Justice League, tim zbilja supermoćnih individua koje će odgovarati jedino njoj i pomoći joj da proaktivno uređuje svet (ili svetove?) po svom nahođenju.

Na ovo se prirodno nadovezuje činjenica da Wallerova za ovu verziju Suicide Squad ima u timu čak i Superboyja (Connera Kenta) a što je baš ona remetilačka dimenzija koja celu ekipu izvodi iz ravnoteže.

Uopšte, definišuća odlika Suicide Squad je da je u pitanju nefunkcionalan tim individua koje niti jedne drugima veruju niti zaista brinu za to da li će neko drugi poginuti sve dok oni sami ostanu živi pa je i ova verzija pisana upravo na taj način, sa članovima skupljenim s koca i konopca od kojih su neki terminalno besni, drugi frustriranost sakrivaju frivolnim humorom, a treći su na rubu katatonije.

Ovaj tim po definiciji ne može dobro da funkcioniše i zapravo on JEDVA da funkcioniše – Suicide Squad ovde ima više poraza nego pobeda, planovi koje Wallerova pravi raspadaju se čim ekipa dođe na teren jer članovi ne mogu da se uzdrže da se sukobljavaju jedni s drugima, a stalni sadistički gestovi kojima ona uspostavlja svoju dominaciju nad njima izazivaju prirodan otpor i rezignaciju.

Štaviše, posle određenog vremena postaje jasno da je ovaj strip zapravo permanentna, evoluirajuća kriza: neki likovi nisu ono što se misli da jesu, Rick Flagg u tajnosti okuplja alterntivni Task Force X da bi pokazao Wallerovoj kako se „etički“ može voditi black ops tim psihopatskih ubica, Wallerova sama otvoreno kaže da više ne radi za američku vladu a vlada zauzvrat na nju šalje lojalnije timove, naši junaci su u jednom trenutku doslovno poslati na misiju u pakao, a gde neki od njih i ginu i duše im se odmah pojavljuju na istom mestu…



Robbie Thompson koji ovo sve piše je meni generalno vrlo drag autor najpre na ime njegovih radova na Spajdermenu u Marvelu, no ovaj Suicide Squad je generalno haotičniji i konceptualno konfuzniji strip nego što bih ja možda voleo. Naravno, delom je u pitanju to da Thompson igra dugu igru i da će mnogi elementi zapleta pokazati svoj značaj tek kasnije, ali ovo je mač sa dve oštrice imajući u vidu koliko je danas DC spreman da serijale otkazuje naizgled bez najave. S druge strane, stalno uvođenje novih likova a da se neki podzapleti sa starim likovima nisu razrešili (Talon, na primer, koji je praktično od prve epizode u psihotičnom transu) ne pomaže previše da čitalac stekne osećaj da zna kuda ovaj strip zaista ide. Partikularno, momenat u kome Thompson u priču uvodi Ambush Bug, te rušenje četvrtog zida i metatekstualni humor koji po prirodi slede sa ovim likom, sve to dosta menja ton stripa ali utisak je da je za scenaristu ovo bio pre svega način da se pozabavi likom koga je dugo priželjkivao da piše (što je on i pominjao u intervjuima) a ne nužno neophodan element narativa koji bez njega ne bi funkcionisao.

Za crtež je zadužen pre svega Eduardo Pansica, iskusni DC-jev vojnik koji već deceniju i po marljivo radi na svemu što mu ovaj izdavač ponudi. Pansica ima vrlo izgrađen stil veoma blizak DC-jevom idealnom, „kućnom“ senzibilitetu u ovom trenutku i njemu naizgled sa lakoćom ide rad sa srazmerno velikim ansamblom u ovom stripom, ali i scene na kojima ima mnogo akcije ali i mnogo dijaloga iz različitih izvora. Naravno, leterer Wes Abbott ovde odrađuje kvalitetan posao dok kolorista Marcelo Maiolo i različiti tušeri funkcionišu kao dobro podmazana mašina da ovaj strip uvek izađe na vreme i da izgleda primamljivo. Nije ovo, da bude jasno, grafički najupečatljiviji strip koji DC izdaje ali radi se o poštenom, radničkom i seljačkom mesečnom naslovu koji u svakom broju izgleda lepo, ubedljivo i čitko.

Nisam sasvim raspamećen aktuelnim Suicide Squad serijalom, ali ovo je drugoligaš koji mi dovoljno prija da nastavim da ga čitam iz meseca u mesec. Thompson u svakoj epizodi ima bar jedan ili dva zabavna, duhovita dijaloga, Pansica uvek ima neku upečatljivu tablu a generalni zaplet iako ide jako sporo i stalno ga u stranu odvlače novi podzapleti i krosoveri (sa Teen Titans Academy itd.) ostavlja utisak da Thompson ima u glavi veliku sliku i kreće se ka nečem zanimljivom, što, kako obećavaju, treba da ima reperkusije i izvan samog Suicide Squad serijala. S obzirom na novu ljubav prema multiverzumu koja je u temelju mnogih aktuelnih DC stripova i činjenicu da je Amanda Waller baš bacila oko na Zemlju 3 – onu na kojoj su svi superheroji zapravo superzločinci – moglo bi tu da bude dosta uzbuđenja. Comixology stranica je ovde.


 

[Meho Krljic]

S obzirom koliko sam muke imao sa recentnim stripovima Gartha Ennisa, nije neko preterano iznenađenje da mi je trebalo ovoliko vremena da se odvažim na čitanje miniserijala Punisher: Soviet. Prvi od šest brojeva ovog Marvelovog stripa izašao je još  Novembra 2019. godine, dakle u onome što se danas naziva predpandemijskim periodom, a kolekcija je izašla pre više od godinu dana, negde u Avgustu 2020. godine.



U nekom normalnom univerzumu penjao bih se preko plotova i gazio po blatnjavim barama samo da se što pre dokopam novog Ennisovog stripa o Punisheru. U ovom u kome smo se smešnim sticajem okolnosti zatekli, samog sebe sam uhvatio kako sa strahom pomišljam „A šta ako i ovo zasere? Šta ako to na neki način retroaktivno zasere i sve ostale Punishere koje je Ennis ikada napisao? Šta ako svemir implodira u singularitet jer više ne može da izdrži sramotu koju ja osećam umesto Gartha Ennisa i onda poslednja pomisao svakog svesnog bića pre nego što sve bude spljeskano u neko novo kosmičko jaje iz koga će se roditi, možda, neki srećniji univerzum bude ’prokleti, Mehmet, sve je ovo zbog njega’?“

Strah je bio još veći jer je ovaj serijal nacrtao Jacen Burrows, Ennisov dugogodišnji saradnik i verovatno jedini čovek koji na neki način može da dostojno zameni pokojnog Stevea Dillona a sa kojim je Ennis uradio neke klasične Punisher priče. Tako sam se našao raspet između nade i strepnje i onda je to trajalo, evo praktično dve godine.

Odmah da raspršimo brige koje čitalac možda deli sa mnom – Punisher: Soviet nije egzemplar zaseravanja i u pitanju je sasvim solidan strip iz Punisher MAX univerzuma. Nije u pitanju najbolja stvar koju je Ennis sa Punisherom uradio, ali je ovo ipak pristojna, konzistentna priča sa jasnom temom i prominentnim elementima horora koje je Ennis uneo u Punishera kada je preuzeo MAX liniju u prvoj deceniji ovog veka, a što, uz Burrowsov kvalitetni, upečatljivi crtež daje sasvim zadovoljavajući paket. Nije u pitanju strip koji bih preporučio kao inicijaciju ljudima što nikada nisu čitali Ennisovog Punishera, ali je za staru publiku ovo svakako pošten adendum na postojeći opus.

A Ennisov opus u Punisheru je ne samo masivan već i, po mišljenju mnogih, definišući (i definitivan) za ovaj lik.

Hoću reći, Punishera je kreirao Gerry Conway još sedamdesetih ali u to vreme on je bio samo antiheroj koji se pojavljivao u stripovima o Spajdermenu i predstavljao ranu inkarnaciju urbanih viđilante likova sa traumatičnim origin story događajima i zavetom da osvete nepravdu ubijajući zle ljude. Winnerov film Death Wish je ovaj trop „ozvaničio“ na velikom platnu da bi osamdesetih on u solidnoj meri dominirao popularnom kulturom. U to vreme je Punisher konačno i dobio svoj prvi samostalni strip, u scenariju Stevena Granta i njegov svetonazor i metod rada su počeli da se solidifikuju.

Nacrtano je dosta stripova o Punisheru tokom osamdesetih i devedesetih, postavljenih na različite pozicije u rasponu od „prave“ superherojštine do gritty krimi stripa sa puno pucanja i leševa, ali je dolazak Gartha Ennisa u Marvel i njegov rad sa Steveom Dillonom na tekućem Punisher serijalu tako snažno odskočio kvalitetom i karakterom od svega što je do tada rađeno da je bilo jasno da se posle ovoga ne može nazad. Ennis i Dillon su Punisheru dali ne samo mračno humoristički, gritty, sadistički element, već su strip i produbili pokazujući protagonistu kao posvećenog i mudrog taktičara koji svoj urbani rat protiv kriminala vodi uspešno velikim delom upravo jer ga shvata baš kao rat i primenjuje nauku ratne strategije na borbu protiv brojnijeg ali neorganizovanog neprijatelja.



Posle poslednjeg maksi-serijala koji je zapravo bio neka vrsta crne komedije, Ennis je prešao na Marvel MAX imprint, out of continuity stripove koji se ne smatraju delom kanona i dopušteno je da imaju „odrasliji“ ton i sadržaj pa se njegov rad tokom narednih nekoliko godina u ovom stripu, sa različitim crtačima, smatra nekim do najboljih Marvelovih stripova u ovom veku. Ozbiljan, zreo, sa urednim internim kontinuitetom u kome se prihvata da je Frank Castle ratovao u Vijetnamu i da je po prirodi stvari sada on već postariji čovek, ali i okrutan do gađenja na momente, Punisher MAX je nakon Ennisovog završetka serijala posle pedesetak brojeva bio i veliki izazov za buduće Marvelove autore. U MAX orbiti jedino je Jason Aaron uspeo da napravi smislen „nastavak“ iako je išao prilično različitim putem od Ennisa (ali je imao i Dillona koji nije pre toga radio MAX stripove), dok je u mejnstrim Marvelu sledilo nekoliko godina posrtanja i traženja pravog tona, gde su i odlični scenaristi poput Matta Fractiona i Ricka Remendera kreirali stripove tek polovičnog kvaliteta. Tek je pre nekoliko godina prvo Becky Cloonan (ponovo sa Dillonom na olovkama, ali je on umro posle nekoliko brojeva) strip vratila na pravi kolosek, da bi serijal koji je sledio, sa Mattom Rosenbergom na scenarističkim a Szymonom Kudranskim na crtačkim dužnostima bio pristojna akciona priča sa elementima crne komedije posle koje Marvel ipak ponovo ne zna kud bi udenuo Punishera (ako ne računamo Cosmic Ghost Rider stripove…).

Elem, u takvom ambijentu, Ennisov povratak Punisheru je svakako morao biti zanimljiv koncept. Ennis je jeste već par puta vraćao ovom liku, zajedno sa Dillonom, kroz par miniserijala, ali ovo su bili stripovi u glavnom kontinuitetu, sa nuždom da budu malčice „pitomiji“ pa je u njima bio naglašeniji element crne komedije. U kontrastu sa tim, ovo je prvi povratak u MAX univerzum i utoliko je zanimljivije videti šta je Ennis tu imao da kaže krajem druge decenije 21. veka.

Ispostavlja se da je irski scenarista ovde iskoristio priliku da spoj svoje dve omiljene teme: urbani viđilantizam gde loš čovek ubija još gore od sebe da bi ostatak populacije imao nekakvu šansu da živi mirno, i ratni strip. Konkretno, ratni strip u kome vojska dolazi u drugu, „egzotičnu“ državu i tamo ratuje godinama pre nego što se povuče u porazu, dok preživeli nose traume decenijama, pojačane time da shvataju kako je rat bio uzaludan, a vojskovođe i političari nikada u njega nisu ni verovali.

Vijetnam? Ne, pričamo o Avganistanu.



Burrows i Ennis su već imali ratni strip smešten u Avganistan, miniserijal 303 iz 2004. godine za Avatar Press, nazvan po britanskom karabinu Lee-Enfield 303 i u pitanju je mali ali uticajan strip koji je za ono vreme imao progresivan i produbljen pogled na rusko ratovanje u Avganistanu sa za Ennisa standardnom tenzijom između mržnje prema ratu ali ljubavi prema vojnicima. Ennis i Burrows će nešto kasnije kreirati serijal Crossed koji će zatim izrasti u najveći Avatarov hit ikada (čak se i Alan Moore upisao radeći jedan od spinofova) i mada se njih dvojica kasnije nisu vraćali ovom serijalu u tandemu, nema nikakve sumnje u to koliko je ta saradnja obeležila njihove karijere.

Tako da, lepo ih je videti ujedinjene na Punisher: Soviet. Burrows ne liči po stilu na Stevea Dillona ali sa njim deli taj uredni pristup crtežu, sa čistim linijama, jasnim lejautom i likovima koji imaju realistične, izražajne reakcije na stvari što im se dešavaju. Tuš je radio Guillermo Ortego a kolore Nolan Woodward (uz letering Roba Steena) i ovo je strip koji odiše tim ozbiljnim, a opet naglašeno krvavim, visceralnim tonom u priči koja je, a ovo ne kažem laka srca, jedna od najuznemirujućijih što ih je Ennis do sada napisao o Punisheru.

Možda najviše jer je ovo priča pre svega o likovima. Naslov koji, možda, sugeriše alternativni univerzum u kome Punisher nastaje u Sovjetskom savezu, navodi na krivi trag. Ovo je direktan nastavak Punisher MAX stripova iz prve decenije ovog veka, sa Frankom Castleom koji i dalje stari u realnom vremenu ali ne zaustavlja se u svom ratu protiv mafije, i početak ga dovodi u kontakt sa ruskom bandom koju predvodi Konstantin Prončenko, bivši oficir Crvene armije a danas vođe ganga što je u američkim gradovima osvojio ogroman deo teritorije pre svega na ime neviđene svireposti u obračunavanju sa konkurencijom. Policijski doušnik sa kojim Castle sarađuje u ovom stripu daje čitaocima dajdžest i ovo je svakako očekivana tirada tropa i stereotipa o ruskim gangovima koji su puni bivše vojske i pripadnika specijalnih jedinica, a koji su u SAD potisnuli „nativne“, italijanske, latino itd. bande delom na ime disciplinovanosti a delom na ime prelaženja svih granica u surovosti.

Ovo svakako zvuči kao kliše, osim što u njemu ima, nažalost, i dosta istine, i mada se danas meksički gangovi (u Meksiku) doživljavaju kao zlatni standard u svireposti (vele da su Belivuk i saradnici kod nas pucali od ponosa kada bi srpski tabloidi njihove metode mučenja i pogubljenja rivala poredili sa Meksikancima), Ennis radi u jednom klasičnijem pa i klišeiziranijem ključu koji je već četvrt veka osnova mnogih akcionih filmova, ne najmanje onih sa Stevenom Seagalom i Dolphom Lundgrenom.

Ključni element ovog stripa nije tek da Punisher mora da nađe način da bude suroviji od najsurovije bande u Njujorku, već to da on sreće srodnu dušu. U pitanju je još jedan bivši crvenoarmejac, pripadnik specijalnih jedinica koji je odradio nekoliko godina u Avganistanu, jedva preživeo zarobljeništvo i ranjavanje, kasnije pokušao da ima „normalan“ civilni život ali se to okončalo padom u alkoholnu adikciju* i saobraćajnom nesrećom u kojoj je ubio sopstvenu ženu. Ovaj čovek, Valerij Stepanovič, će svoj životni poziv otkriti tek posle svih ovih tragedija, kada sazna da je njegov pukovnik iz Avganistana, Prončenko, zapravo kriv za ono što se desilo njegovoj jedinici (a desilo se da su svi sem Stepanoviča masakrirani na užasne načine) i njegova će misija postati da, ubijajući jednog po jednog Prončenkovog lakeja, demontira celu njegovu bandu u Rusiji i SAD da bi na kraju došao do samog Prončenka i mučio ga do smrti onako kako su mudžahedini mučili njegove klasiće.
*Rusi u ovom stripu, naravno, cepaju votku. Frank Castle, pak, dosledno sebi naglašava da nije okusio alkohol od polovine sedamdesetih.



Nije naročito teško videti zašto se ovaj plan dopada Franku Castleu koji, tipično za Punisher MAX inkarnaciju, ne radi sa sajdkikovima, ali u Stepanoviču vidi osobu ravnu sebi sa, očigledno, uporedivim životnim putem.

Ennis ovde pravi jasnu paralelu između američkog angažovanja u Vijetnamu i sovjetskog u Avganistanu i Castle i Stepanovič su ujedinjeni u toj dubokoj ogorčenosti što su korišćeni kao oruđa u ratovima koji na kraju nisu imali razrešenje, i gde su okrutni ljudi protiv kojih su ratovali na kraju ostali na vlasti, delom i jer na strani SAD ili SSSR nije bilo dovoljno odlučnosti i jer su političari i visoki oficiri ratovali samo zato što je to na kraju krajeva dobar biznis. Ovo je česta tema kod Ennisa, ali, nažalost, ovde se ona obrađuje uz gotovo rasistički prikaz mudžahedina koje Stepanovič opisuje isključivo u terminima mržnje. Sad, može se svakako reći da strip opravdano prikazuje ovog bivšeg vojnika kao nepovratno zadojenog mržnjom nakon što je video kako čitavo njegovo odeljenje umire odrane kože ispred njega, ali u trećoj deceniji dvadesetprvog veka treba svakako zastati na trenutak i zapitati se koji je najpametniji način da se priča o ratovanju u Avganistanu, da li je korišćenje tradicionalnih klišea o muslimanima možda isuviše lak i lenj pristup pisanju stripa, da li su termini kao što je „kozojebci“, iako nije nerealno da ih Stepanovič koristi, na kraju dana tek dolivanje ulja na postojeću antiislamsku vatru koja bukti svugde oko nas…

To na stranu, strip nam nudi sasvim jednostavan ali ubedljivi i zanimljiv akcioni program u kome dva okorela veterana što nemaju šta da izgube i uostalom su svoje živote posvetili ubijanju loših ljudi, van čega nemaju nikakve druge strasti ili želje, masakriraju gomilu ruskih gangstera u interesantnim dobro osmišljenim set-pisovima. Tipično za Ennisa, ovde se taktičko razmišljanje i metodičan pristup ratovanju jednako cene kao hladnokrvnost pri ubijanju. Takođe možda tipično, strip ima jedan iznenađujuće snažan ženski lik koji, manje iznenađujuće, prolazi onako kako očekujete (ili da li je baš tako?) a Punisherov sasvim izvitopereni osećaj za pravdu se u poslednjim epizodama realizuje u scenama skoro pa šokantnog sadizma.

Naravno, za očekivati je da Ennis nastoji da prevaziđe šokantne momente koje je imao u starim Punisher MAX stripovima, a to nije lako s obzirom šta smo sve tamo gledali pokušavajući da suzbijemo povraćanje, pa je ovde finale u kome se na neki način Stepanoviču ispunjava želja možda zaista i preterano u svojoj svireposti, no makar je ono ideološki dosledno. Ennis sledi tezu koja je postavljena u stripu o tome da ratovi mogu imati i pravednu komponentu i da vojnici koji se u njima bore mogu imati sasvim plemenite postupke sa časnim ciljevima, ali da su oni koje stoje u pozadini na kraju ti koji izdaju i vojničku čast i ikakve ideje o pravdi, pa čak i o zaštiti nacije. Ima ovde nekoliko lepih momenata i rečenica u kojima se vidi da bogati ljudi – bez obzira da li su se obogatili „pošteno“ ili kroz kriminal – verovatno više nemaju zaista nacionalnu pripadnost, a u jednoj uspeloj replici Stepanovič kaže da su njegovu zemlju ukrali oni koji nisu prolili ni kap krvi za nju. Što sa jedne strane jeste „zapadni“ način da se priča o Rusiji ali je, ako ćemo pošteno, i tačno i treba ga imati na umu u svakom trenutku.

Sve u svemu, Punisher: Soviet je brutalan strip pričan disciplinovano iako u njemu nema previše priče. Nema ovde mnogo preokreta i trilerskih iznenađenja, jer je priča zasnovana pre svega na susretu dva lika veća od života i njihovom pronalaženju sličnosti u svetonazoru i životnim istorijama koje su taj svetonazor usmerile. Ovo je stavljeno na pozadinu te dublje teze o ljudima koji ratuju i krvare za, možda, i pravične ciljeve i ljudima na pozicijama moći koji te ljude na kraju izdaju, zajedno sa čitavim nacijama. U svetlu svega ovoga, iako je finale strpa ekstremno brutalno, ovo je svakako u skladu sa Ennisovom istorijom šokiranja i prenosi jasnu i nedvosmislenu poruku. Njegov Punisher je, kako sam to pre petnaestak godina već pisao, neko sa kime se ne poistovećujete jer je suviše užasan ali kome se, možda, u sebi zahvaljujete što radu stvari za koje vi nikada ne biste imali stomak. Ovo ostaje netaknuto u Punisher: Soviet pa ako imate apetita, Comixology ga prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Pročitao sam prvh devet brojeva (plus godišnjak) novog DC-jevog serijala Green Lantern, najviše ponesen radoznalošću u vezi toga kako će DC ispratiti dve godine tokom kojih je strip sa skoro istim imenom (The Green Lantern) radio tandem Grant Morrison i Liam Sharp i napravio artistički haos u životu i radu Hala Jordana. Ispostavilo se da je DC odabrao najjednostavniji način, naime da neće. Neće ga nikako ispratiti. Novi Green Lantern je team book koji bi se u nekoj drugoj inkarnaciji zvao preciznije: Green Lantern Corps. U njemu Hal Jordan ne da nije glavni junak nego se jedva i pojavljuje a  ako serijal uopšte ima glavnog junaka onda je to John Stewart*. Da bude jasno, ovim ne pokušavam da sugerišem kako je novi Green Lantern loš, nije uopšte, samo da ukažem da se radi o sasvim različitom stripu sasvim različitog senzibiliteta i ambicija.
*mada ne samo John Stewart



Ono što je dobro kod DC-ja, i to već godinama unatrag, je da njegovi urednici uspevaju da univerzumu (tj. Omniverzumu) u kome se ove priče događaju podare osećaj konzistentnosti na ime toga kako se stvari koje se dešavaju na jednom nivou reflektuju i osećaju na drugim nivoima. Kako je Green Lantern strip o svemirskoj, jelte, policiji, tako je i prirodno da će ovaj serijal u dobroj meri biti posvećen tektonskim promenama na kosmičkoj, jelte, političkoj sceni, a nakon osnivanja nad-planetarne organizacije United Planets, koje smo videli u Supermenu i koja je neka vrsta pan-kosmičke inicijative slične zemaljskim Ujedinjenim Nacijama.

Stripovi o Green Lantern Corps. ne spadaju u meni najomiljenije radove jer sam ja ipak skloniji stripu usredsređenom na jednog glavnog junaka i dublji rad sa njegovom karakterizacijom itd. i nije ni teško shvatiti da je posle serijala fokusiranog na Hala Jordana DC odlučio da radi ovakav strip kako bi se postigla nekakva sinergija sa televizijskom serijom Green Lantern najavljenom za HBO Max za ovu godinu (ali ne i izašlom), a koja se, ako dobro razumem i sama više bavi korpusom nego pojedinačnim likovima. No ovaj serijal svakako na svojoj strani ima nekoliko značajnih resursa, a taj oportuni momenat kosmičke politike u kome je zanimljivo videti kako se do tada neprikosnovena svemirska policija privikava na novu realnost je samo jedan od njih.

Drugi je kreativni tim, a pre svega scenarista Geoffrey Thorne, iskusni televizijski scenarista i producent a koji je do sada odradio i dovoljnu količinu stripova – uključujući za Marvel i DC – da ne pričamo o tome kako je unajmljen samo da bi inače slabašnom stripu udahnuo malo star-power života. Thorne je zapravo svoj rad na televiziji započeo prvo kao glumac da bi kasnije krenuo da piše, radio i na crtanim i na igranim serijama, napisao nekoliko uspešnih Star Trek romana, a u poslednjih desetak godina uradio i masu stripova za Lion Forge, Dark Horse, Marvel i DC. Thorne je, kao Afroamerikanac, svakako ovom stripu dodeljen i zbog tog napora da se u korporacijskoj produkciji obezbedi više prostora za manjinske glasove koji će doneti autentičniju reprezentaciju i zanimljive nove perspektive, ali treba da bude jasno da se radi o prekaljenom profesionalcu koji ne mora da vadi svoju „crnačku“ legitimaciju svaki put kada pičuje novi serijal. Kako su ovde u glavnim ulogama zaista dva afroamerička lika, sve se vrlo lepo sklopilo.



Pored Thornea, serijal rade razni crtači, a glavni među njima je Marco Santucci, pa za njim Dexter Soy, obojica prilično iskusni DC-jevi radnici koji neće oboriti čitaoca na pod nekakvim osobenim i inovativnim pristupom crtežu ali će iz broja u broj nuditi korektan rad sa gomilom likova i lokaliteta, jasnim pripovedanjem bez obzira na ogromnu količinu rezova između različitih delova svemira, i obezbediti da serijal izlazi na vreme i bez kašnjenja. Kasnije će se kao crtači pojaviti i Tom Raney i Chriscross i Andy MacDonald, takođe provereni i pouzdani i mada Green Lantern samo na momente pokušava da se po nečemu izdvoji od DC-jevog „kućnog stila“, ovo je funkcionalan i dovoljno lep superherojski i naučnofantastični strip koji je svakog meseca prijatno otvoriti.

Što se tiče priče, mora se primetiti da su neke kreativne odluke malo podelile publiku, ali to valjda tako i mora ako je već osnovna premisa stripa da se prolazi kroz period velikih promena i, jelte, nemira u galaksiji. Green Lantern nema veliku flozofsku dimenziju, ili, tačnije, tamo gde je ima, ona je utkana u zaplet koji je pre svega politički pa se tako tok priče što se bavi odnosom magije prema tehnologiji – a što je i inače jedna od čestih i voljenih tema u DC stripovima generalno – zapravo vrlo dobro utapa u generalnu pripovest o političkim tenzijama i natezanjima što slede odmah po proglašenju osnivanja Ujedinjenih planeta.

Thorne nema ambiciju da piše slow-burner i ovo je strip koji već od prve epizode kreće dinamično, sa atentatima, političkim prevratima i haosom koji nastupa kada iznenada nastupi vakuum političke moći. Već prva dilema koja se u stripu nameće je zanimljiva i zapravo bih voleo da serijal ima više vremena da se njome bavi: naime, Green Lantern Corps., kao kosmička policija, je praktično nametnut od strane Čuvara univerzuma, samozvane grupe (rase, štaviše) besmrtnih bića koja administriraju radom oružane sile što treba da brani red i poredak i čuva slabe od jakih, no osnivanje Ujedinjenih planeta dovodi u pitanje autoritet Guardiansa pa i samih Zelenih svetiljki. Drugim rečima, kada svetovi ujedinjeni u inicijativu Ujedinjenih planeta praktično čitav poznati svemir poguraju iz perioda prvobitne zajednice u period mlade demokratije, gde se o odlukama glasa i ne postoje podrazumevani autoriteti, šta će autoriteti koji su do juče bili podrazumevani i na neki način vladali jer su svi prećutno priznavali njihovu ingerenciju, dalje da rade?

Predvidivo, nije baš čitav kosmos spreman da bespogovorno prizna autoritet Guardiansa i Zelene svetiljke zapravo gube pravo da patroliraju mnogim sektorima svemira, a neke druge, jelte, organizacije, uključujući svetiljke drugih boja ali i recimo vojsku sa Tangara preuzimaju dužnost u ovim sektorima. Ovo je zanimljiv fenomen koji reflektuje i neke procese decentralizacije iz našeg, jelte, univerzuma, i ostaje da se vidi u kojoj meri će strip u budućim pričama ispitivati pozitivne efekte decentralizacije ali i negativne efekte „balkanizacije“ kosmosa.



No, za sada nije bilo mnogo vremena da se Green Lantern ovim bavi jer je, uprkos činjenici da mnoge epizode imaju znatno veći broj strana od severnoameričkog standarda, ovaj strip naprosto ima mnogo drugih linija zapleta kojima se bavi. Glavna se tiče napada – za koji još ne znamo tačno odakle je došao – na Oa, planetu na kojoj je glavni štab Guardiansa, i uništenje centralne Zelene svetiljke, ogromne baterije koja napaja prstenove svih pripadnika trupa i daje im njihove natprirodne moći. Odjednom su, kao posledica ovog napada, hiljade Zelenih svetiljki resetovane na samo biološke kapacitete koje imaju i svoje policijsko iskustvo. Mnogi od njih će umreti istog trenutka, zatičući se usred vakuuma svemira bez tehnologije koja im je davala moć i održavala život. Druge će se naći nasukane na svetovima čiji će najgori stanovnici odmah krenuti da koriste priliku da su do malopre svemoćni policajci odjednom, praktično nemoćni. Ono malo organizacije što je preostalo na Oi se trudi iz petnih žila da spase svakog člana trupa do kog može da se dođe, ali i da otkrije prirodu napada, ko iza njega stoji, i šta će taj sledeće uraditi...

Iako zaplet u kome sve Zelene svetiljke gube svoje moći nije baš naročito originalan, ovaj strip se oslanja pre svega na nekoliko centralnih likova da mu podari dovoljno težine ne bi li čitalac internalizovao dramu kroz koju organizacija prolazi. Ima ovde i viših koncepata, Thorne piše novu istoriju Guardiansa i kosmosa generalno, dodajući na već poznate „podatke“ i dograđujući i narativ o posebnom položaju planete Zemlje u istoriji kosmosa (ona je jedini svet sa koga je, u okviru svega nekoliko decenija, regrutovano čak sedam pojedinaca u Zelene svetiljke), ali se glavni delovi narativa vrte oko dva dela priče i dva lika.

Jedan od tih likova je John Stewart, po profesiji arhitekta, po karakteru sposoban i trezven oficir i predvodnik kosmičke policije koji je poslednjih godina uspešno postavljan kao prirodan kontrast svojeglavom i igra-samo-po-svojim-pravilima Halu Jordanu. Stewart je čovek organizacije, ali nije bezkarakterni birokrata već rođeni lider koji svoje kolege inspiriše i predvodi primerom, a Thorne mu ovde daje prostora da zapravo prodiše izvan ove uloge, ostavljajući ga nasukanog na tuđinskom svetu, usred zajednice koja raspolaže srazmerno niskom tehnologijom a nalazi se na udaru kosmičkih robovlasnika. Iako je ovo uobičajeni naučnofantastični kliše, Thorne ga dobro koristi da humanizuje Stewarta istovremeno sa narativom u kome se Stewart pretvara u nešto više od ljudskog, više i od pukog kosmičkog superheroja, sa narativom koji se dotiče Novih bogova i Apokolipsa i moram da priznam da je smer u kome Thorne vodi ovaj lik zanimljiv i intrigantan.

No, drugi deo stripa fokusiran je na Sojourner „Jo“ Mullein, Zelenu svetiljku koju smo upoznali u Young Animal serijalu Far Sector a kreirala ju je N.K. Jemisin i moram priznati da sam se ja prilično obradovao kada sam video da će Jo imati prominentnu ulogu u ovom stripu, a onda i pomalo sneveselio videvši da je po internetu na njen račun izrečeno dosta negativnog.



Doduše, nije da to ne mogu da razumem: Jo Mullein je najnovija Zelena svetiljka sa Zemlje, kreirana za strip o kome sam pisao da je dobar ali da su njegove veze sa Green Lantern stripovima i DC stripovima generalno praktično fakultativne, i nije sasvim neočekivano da će deo čitalaca biti razočaran što umesto Hala Jordana, Kyla Raynera ili makar Simona Baza ovde u drugoj glavnoj ulozi imamo lik sa kome većina njih ima ekstremno malo ili nimalo istorije. Verujem i da je činjenica da je u pitanju još jedan afroamerički, pa još i kvir lik, takođe malko uticala na blagi bekleš koji se osetio na internetu.

No, dobra vest je da Thorne nju piše vrlo dobro, sasvim pogađajući glas ovog lika, sa svom njenom istorijom rada u policiji na Zemlji ali i službenog učestvovanja u složenim političkim i koruptivnim aferama na drugom kraju kosmosa, pa je mesto na kome se sada nalazi – da je jedina Zelena svetiljka čiji prsten još uvek radi i time jedina sa supermoćima* – prirodno za nju, i njen ples između političkih frakcija i trud da usred neobjavljenog a očiglednog rata iz pepela podigne svoje trupe su zanimljivi za čitanje.
*zahvaljujući drugačijoj tehnologiji kojom je njen prsten napravljen on može vremenom da sam obnavlja energiju bez „punjenja“ na centralnoj bateriji, a u svrhu mogućnosti rada na dugačkim terenskim misijama na drugom kraju kosmosa

Ako išta mogu da blago zamerim, to je da strip i dalje ima mnogo likova za moj ukus. Ovo nije „objektivna“ primedba već samo priznavanje da ja zaista više volim stripove koji se drže jednog (ili, hajde, dva) lika i bave se njima na dublji način. Green Lantern često skače sa mesta na mesto radnje i mada su ovo dobri rezovi, ne pričamo o stripu takve tematske i motivske zaokruženosti kakav je bio, recimo, Watchmen, pa da svaki prelazak iz scene u scenu direktno podupire centralnu priču. Ovde su neki likovi očigledno uvedeni da budu seme za neke buduće zaplete a koje možda neće ni raditi Thorne niti će se desiti u baš ovom serijalu, pa tako, iako sam srećan da vidim likove Geoffa Johnsa – Simona Baza i Jessicu Cruz – koji su relativno neiskorišćeni poslednjih godina, pa hajde-de i  Keli Quintelu, jedanaestogodišnjakinju klinku iz Bolivije koja je u Bendisovom Young Justice hakovala centralnu Zelenu svetiljku i sada se vodi kao „Teen Lantern“ (iako očigledno nije tinejdžerka), njihovi podzapleti uglavnom nemaju dovoljno veze sa centralnom pričom da bi u ovom trenutku bili zanimljivi i trenutno su više tu da popune prostor i daju (nesigurno) obećanje da će u nekom nedefinisanom momentu budućnosti biti prostora da se oni podrobnije istraže i razviju u nešto supstancijalnije.

Ali naravno da možda i neće i možda ostanu samo balast ovog serijala. No, to nije retkost u superherojskom stripu, a posebno u serijalima koji se bave timovima...

Kako god bilo, Green Lantern je u ovom trenutku zabavan, interesantan i najvećim delom siguran strip o dramatičnim kosmičkim promenama ali i ljudskoj drami vezanoj za bar dva dobra i kvalitetno vođena lika. Uz prijatan, lep crtež i dobre kolore, ovo je superherojska konfekcija solidne kakvoće koju ne mogu da hvalim kao prevratnički ili inovativan rad sa konceptom, ali valja se podsetiti da su nam preko potrebni i stripovi koji samo rade klasičnu naučnofantastičnu superherojštinu, zanatski, uredno i svakog meseca ubedljivo. A ovo je baš takav strip. Comixology ga prodaje na ovom mestu.


 

[Meho Krljic]

Pre izvesnog vremena sam obećao osvrt na nedavno kompletirani rad Nicka Spencera na magazinu Amazing Spider-man pa kako se kraj godine ozbiljno približio i retrospektive ionako čine gro sadržaja koji čitate ovih dana, šta vam teško da pročitate još jednu... Pogotovo kad se radi o trogodišnjem radu na stripu koji je imao sve što se danas očekuje od rada prominentnog scenariste na Spajdermenu: uzbuđenje, uzlete nade i entuzijazma, neočekivane i neželjene preokrete, skršene nade, uredničke intervencije, neispunjena obećanja, na kraju čak i malo sasvim iskrenih suza... Pre neku godinu sam napisao kako Spajdermen odavno u stripovima nije imao ovako zdravu situaciju, a dobar deo tog zdravlja se legitimno pripisivao prvim brojevima Spencerovog rada na serijalu. Čitajući reakcije mnogih dugogodišnjih ljubitelja Spajdermena na završetak cele priče i Spencerov odlazak sa serijala imam utisak da nikada više zaista nećemo imati period u kome će čitaoci – makar oni koji posle nešto sednu pa napišu o tome što su pročitali – biti ne zadovoljni nego barem ne gorko razočarani učinkom nekog scenariste na tekućem Spajdermen serijalu. Spencerov rad i jeste na mnogo načina, jelte, amblematičan za to kako stvari danas stoje, sa ne samo kulturom stalnih DOGAĐAJA koji moraju da nagrizu status kvo inače nemaju vrednost, nego i sa stalnim zaranjanjem u stare priče i njihovim prepričavanjem na, pretpostavka je, nov način. Ili makar dovoljno nov da se ne kaže da samo prepisujete od starih majstora. A ako možete da spojite obe stvari u jednom, obrnuli ste, što mangupi kažu, igricu.



Spencerov rad mnogima deluje kao zapravo iznenađujuće kratak, s obzirom da je trajao samo tri godine, a pre čega smo imali Dana Slotta koji je, doduše ne sasvim sam, proveo deceniju na serijalu, ali jedna od karakteristika tog Spencerovog rada bio je i agresivan tempo. Scenarista je za ovo vreme ispisao više od osamdeset brojeva standardne – ili duže – dužine, hvatajući u letu pomoć drugih scenarista (a to su uglavnom bili prekaljeni Christos Gage i pouzdani Ed Brisson), te prolazeći kroz čitave čete crtača, tušera i kolorista, trošeći ih kao da sutra ne postoji. Ryan Ottley, koji je bio sa prilično pompe doveden da bude glavni crtač na početku serijala ne samo da je već posle nekoliko brojeva morao da se menja sa Humbertom Ramosom, već je i nakon godinu i po dana najavio svoj odlazak sa serijala verovatno smrvljen sumanutim tempom. Ako ništa drugo, Patrick Gleason je ovde iskoristio priliku da se pokaže kao veoma lepo ugođen crtač sa potrebama Spajdermen stripova pa je njegovo ime dosta snažno isplivalo na površinu u drugoj polovini serijala, kada su „krediti“ na naslovnim stranama počeli da izgledaju kao gotovo nasumična niska italijanskih muških imena pored imena Marka Bagleyja. Da ne bude zabune, strip nikada nije prestao da izgleda lepo, ovo je suviše važan serijal da bi Marvel tako nešto dopustio i crtači, tušeri i koloristi, ponekada smenjivani bukvalno u okviru jedne epizode su održali kvalitet na sasvim prihvatljivom nivou a svakako treba ukazati da je ovde pravi heroj leterer Joe Caramagna koji je za svaki od ovih brojeva uradio izvrstan letering što je u mnogome pomogao da čitalac uspešno navigira kroz priču što je prema kraju postala naprosto serija nikad-zaista-konačnih krešenda i preokreta kojima se nikako nije nazirao stvarni kraj.

Kada sam pre malo više od dve godine pisao o početku ovog serijala, imao sam prilično optimistički ton a to je bilo u skladu sa tonom samog stripa. Spencer je k Spajdermenu došao nakon prilično negativno primljenog finala njegovog rada na Kapetanu Americi gde je poigravanje sa prirodom realnosti i pretvaranje Kapetana Amerike u nacistu za potrebe drame i diskusije vrlo loše selo velikom delu vrlo glasne, jelte, javnosti, čak i izvan srazmerno male zajednice čitalaca superherojskih stripova. Spencer je ovde pravio kontroverzu ne radi kontroverze, već se nadao da napravi zbilja nijansiran narativ koji će autentično prodiskutovati elemente fašistoidnosti u savremenom američkom društvu (ne zaboravimo da se Spencer pre ulaska u stripove aktivno bavio politikom), pa su, u retrospektivi, delovi njegovog Secret Empire zapleta na neki način predvideli delove budućih događaja, ali ovaj strip je bio prilično osakaćen egzekucijom i, sasvim moguće, uredničkim mešanjem u nešto što je već po prirodi bila osetljiva građa.



Utoliko, nazivanje prvog narativnog luka u njegovom Amazing Spider-manu (a koji je, kako to danas Marvel radi, počeo opet sa brojem jedan) „Back to Basics“ i uzimanje Ryana Ottleyja za crtača je, reklo bi se, bio signal da Marvel želi da Spajdermenu bar na neko vreme dopusti ulazak u mirnu luku. Prve priče koje su Spencer i Ottley radili u ovom serijalu su bile dinamični, duhoviti i gegovima nabijeni ali karakterni rad kako sa likom tako i sa njegovim uobičajenim ansamblom. U kontekstu onog što je bilo pre, vraćanje Petera Parkera na univerzitet, da završi doktorske studije,* ponovo uspostavljanje njegove veze sa Mary Jane Watson, kanonsko, eksplicitno uspostavljanje da se protagonist nalazi u svojim „srednjim dvadesetim“ godinama, te njegova nezaposlenost i život sa još dva cimera u iznajmljenom stanu, sve je to delovalo kao povratak u normalnost koji biste legitimno mogli nazvati ciničnim resetovanjem na stare, oprobane, konzervativne pozicije, ali su Spencer i Ottleyju ovim konceptima udahnuli autentičnu energiju i svežinu, pokazujući kako dobro može da se radi sa „starim“ glavnim likom i sa poznatim međama u kojima se njegova priča razvija.
*i spere ljagu sa svog imena na ime „plagijata“ doktorata a koji je, stari čitaoci znaju, zapravo rezultat teško objašnjivog perioda u kome je u telu Petera Parkera živela ličnost Doktora Oktopusa

No, jedno od prokletstava modernog superherojskog stripa je što su novi scenaristi odrasli čitajući serijale koje sada pišu i imaju tendenciju da ponavljaju i prepakuju priče koje su na njih ostavile presudan utisak kada su bili deca. Hoću reći, za MENE je „pravi“ Spajdermen onaj koga su pisali Stan Lee, Len Wein i Gerry Conway, a crtali Ditko, Romita, Andru itd. i u nezamislivom slučaju da ja dobijem mogućnost da pišem Spajdermen strip, on bi bez sumnje imao ambiciju da postigne taj ton iz prvih dvestotinak brojeva Amazing Spider-man. Kako je Spencer nešto mlađi od mene, unapred sam se pripremao za priče koje će biti prepakivanje radova J.M. DeMatteisa, Petera Davida ili Rogera Sterna i one su, ne sumnjajte u to, došle.

Već sam više puta pominjao da nisam preveliki ljubitelj horor-zapleta u Spajdermenu jer se oni ne uklapaju sjajno sa tim mojim shvatanjem šta je „pravi“ Spajdermen, njegovo kontrastiranje kompleksa krivice i heroizma glavnog junaka, njegove plemenite sapunske opere i optimističkog humora čak i u najmračnijim momentima.* DeMatteisovo skretanje u horor smeru je u velikoj meri naglašavalo nemoć glavnog junaka, pasiviziranje Spajdermena, i destrukciju njegovog identiteta na zaista stravičan način. I, da me se ne shvati pogrešno, DeMatteisove dekonstrukcije su svakako imale svoje mesto u periodu kada su nastajale. No, one su i legitimisale specifičnu vrstu horora vezanu za Spajdermena a koju od tada prilično besomučno recikliraju mlađi scenaristi.
*A što nimalo nije bila prepreka da se ispričaju neke jako mračne priče u vreme Leeja, Weina i Conwayja, uključujući smrt Gwen Stacy ali i originalnu klon—sagu

Utoliko, to da je Spencer već od početka provlačio nit horora kroz inače vedar i zabavan narativ je bila i najava određenih problema.



Ne samo problema preferenci, da ne bude zabune. Spencerov rad sa Spajdermenom je, nemoguće je to ne primetiti, imao neke veoma ekstremne tonalne promene i divlje oscilovao između krajnosti, dajući nam u nekim pričama žovijalnu, „stripovsku“ zabavu gde Spajdermen i Bumerang pobeđuju na pab-kvizu i imaju minijaturnog Goga kao kućnog ljubimca, a u drugim do gađenja odvratno nasilje i sadističko mračnjaštvo, ali nije taj veliki raspon problem sam za sebe. Problem je, ponovo, egzekucija, koja je bila neujednačena i sve, rekao bih, primetno neujednačenija kako je serijal odmicao.

Ono što Spenceru ne mogu da zamerim, naprotiv, ono za šta mislim da je legitimno da ga pohvalim je da je od početka imao na umu „veliku sliku“ i da je kroz kroz više od osamdeset brojeva serijala* pričao priču što je imala jasne ciljeve prema kojima se kretala. I ti su ciljevi, takođe, bili veoma plemeniti. Ako je prva priča bila „back to basics“ uspostavljanje „klasičnog“ status kvoa onda treba i primetiti da je već u njoj Spencer posejao seme budućih priča koje su, ambiciozno, namerile da izbrišu neke od najgorih elemenata Spajdermen kanona i izbruse „zvaničnu“ istoriju Spajdermena i njegovog ansambla tako da dobijemo „čistije“ likove i jednu humaniju istoriju.

*ovde računam i nenumerisane Giant size specijale koji su služili kao finala nekih od priča, te četiri broja Sinister War krosovera koji... uopšte nije bio krosover i izlasci ovih epizoda pod drugim naslovom samo zbunjuju normalnog čitaoca koji naivno misli da će kupovanjem Amazing Spider-mana dobiti čitavu priču

No, kako i poslovica kaže, ljudi planiraju, život se događa. Do kraja Spencerovog rada se život dogodio u nekoliko ravni, kulminirajući sa njegovom relativno naglom odlukom da napusti Marvel i prihvati ponudu Substacka koji je ranije ove godine rešio da od „platforma za njuzletere koja pušta i ljude sa kontroverznim stavovima da na njoj rade“ rešio da se apgrejduje i u „platformu koja će objavljivati ekskluzivne digitalne stripove“, uspevajući da surovo velikim avansima (najverovatnije iz džepova nekih venture kapitalista za koje ćemo jednom čitati da su bili u dosluhu sa onom ili ovom službom ili bandom jer je to danas sve već skoro isto) i obećanjem kreativne slobode namami neka vrlo jaka imena iz sveta američkog superherojskog stripa, uključujući Jonathana Hickmana i Jamesa Tyniona IV koji su napustili svoje vrlo prominentne scenarističke pozicije na Batmanu i X-Men.



No, Spencer je verovatno otišao – maltene bez pozdrava, čak ne ostavljajući ni uobičajenu zbogom-kolumnu za čitaoce u poslednjem broju koji je potpisao – i zbog više nego očiglednih uredničkih intervencija na priči koju je pisao i tim ciljevima prema kojima je išao a što je, mora biti delom posledica činjenice da su urednici čije je negdašnje loše odluke pokušao da retkonuje svojim radom, i dalje na vrlo prominentnim položajima u Marvelu.

Vrlo konkretno, Spencerov strip je u nekoliko navrata sasvim eksplicitno u usta svom protagonisti stavljao pritužbe na to da se stalno kreće u krugovima, da stalno prolazi iste priče, da mu nikad nije dopušteno da probije začarani krug u kome se nalazi i mada se može reći da je Slottov rad na Spajdermenu pokazao da to ne mora uvek nužno biti slučaj, ispada da je veliki deo Spencerovog rada koji JESTE bio reciklaža starih priča, likova i koncepata, bio nametnut od strane uredništva. Utoliko, ta razlika u egzekuciji o kojoj pričam, između delova serijala, može da bude i jasan signal za to koliko je samom scenaristi bilo stalo do kog dela pripovesti.

Da se razumemo, ne mislim da je Spencer bio „nateran“ da radi priče koje nije želeo, ali vrlo je očigledno sa koliko nijansiranja i dubine je pisao epizode koje se bave Peterom Parkerom i njegovim odnosom sa aktuelnim ansamblom u kome su reformisani J. Jonah Jameson, Randy Robertson, Boomerang, Kingpin itd. a da ste onda maltene mogli da čujete „klik“ kada bi se prebacio na autopilot za potrebe pisanja „mračnih“, ozbiljnih priča koje se bave prošlošću što je pokušavao da je ispravi.

Ponovo, nešto od toga je bilo nesumnjivo plemenito i ovaj serijal nam daje konačna (ili da li su?) razrešenja za nekoliko elemenata Spajdermenove istorije koja već decenijama žuljaju čitaoce. I ovde ne pričamo samo o poslovično razmaženom fandomu koji agresivno zahteva da se „realnost“ upodobi sa njihovim head-canon/ fan-fiction shvatanjem istorije, već o incidentima iz prošlosti koji su već tada bili prepoznati kao marketinški stantovi, namerno kreirane kontroverze da se osvoji koji centimetar novinskih stubaca, a što se nisu uklapale u opšteprihvaćenu karakterizaciju i istoriju. Utoliko, Spencerove vratolomije da preokrene smrt Neda Leedsa iz kultnog Spider-Man vs. Wolverine iz 1986. godine, ali i mnogo goru kontroverzu vezanu za decu Normana Osborna i Gwen Stacy iz priče Sins Past sa početka veka se makar mogu posmatrati kao dobrohotne ambicije čoveka sa autentičnom ljubavlju prema Spajdermenu koji je konačno, posle toliko decenija dobio priliku da nešto uradi i pokaže da ove priče nikada nisu bile istina.

Možemo reći da ovde Spencer radi ono što bi uradio svako od nas da ima moć koja je u tom trenutku njemu bila data u ruke – ali treba biti i fer i prepoznati da je Spajdermenov kontinuitet toliko besmisleno komplikovan i interno nekonzistentan da se na kraju mora postaviti pitanje: je li bilo vredno truda? Ako ogroman broj stranica ovog serijala ode na naprosto apsurdne preokrete, prevrtanja svega naglavačke, prebiranje po klonovima, robotima napravljenim da izgledaju kao živi ljudi, kameleonskim dvojnicima, klonovima kameleonskih dvojnika hipnotisanim da misle da su neko drugi – da li je to na kraju vredno čitanja? Ili bi naprosto bilo bolje da je Spencer sve to ignorisao i posvetio se pažljivo pisanim pričama koje se bave karakterom Spajdermena, Mary Jane i drugih sržnih likova (ovde računam i Boomeranga koga Spencer očigledno jako voli još od Deadly Foes of Spider-man) i koje bi bile usredsređene na hic-et-nunc krize što nisu samo dekonstrukcija i dobronamerna rekonstrukcija priča koje je neko drugi već napisao pre više decenija...



Najgori element ovoga je svakako to da je Spencer, vrlo očigledno, na nišan od samog početka uzeo One More Day, kotroverzno finale rada J. Michaela Strazcynskog na Amazing Spider-man iz pretprošle dekade, kojim su Tom Brevoort i Joe Quesada prebrisali decenije rasta i razvoja lika Spajdermena/ Petera Parkera, izbrisale njegov brak sa Mary Jane Watson (čak i vezu) i resetovale ga na veselog dvadeset-i-nešto-godišnjeg luzera koji živi sa strinom i ne zna odakle će doći pare za sledeću kiriju. Ovaj je strip bukvalno (ali bukvalno bukvalno) izazvao ritualna spaljivanja pred kamerom na još uvek relativno mladom Jutjubu, i njegovo uvođenje pakta što će ga protagonist sklopiti sa samim Nečastivim kako bi se uradio temeljiti retkon potreban Marvelu da bi imao mladog i brakom neopterećenog Petera Parkera do dan-danas stoji kao izuzetno omrznuti trn u oku čitalaca sa dužim stažom.

U tom smislu, Spencerovo baziranje narativa na demonima-sa-agendom i Mefistu koji se kocka sa Doktorom Strejndžom, iako snažno odudara od onog gde ja vidim Spajdermena, makar može da se prepozna kao komplikovan, izokolni način da se pronađe priča u kojoj će se pokazati kako je ideja da bi Peter Parker/ Spajdermen zaista imao ugovor sa Đavolom naprosto apsurdna.

Nažalost, Spencer eksplodira u letu pokušavajući da ovu priču i ispriča.

Delom su tu sigurno u pitanju pomenuti problemi sa uredničkim intervencijama – Quesada i Brevoort su danas na još višim pozicijama u Marvelu nego što su bili u vreme One More Day i način na koji priča pivotira pred našim očima u finalu, izmiče se ispred zaključka koji smo svi očekivali i poentira na drugoj strani je prilično upadljiv. Spencer će Mesfista i ideju o paktu sa Nečastivim na kraju iskoristiti na sasvim drugi način, kreirajući neku vrstu priče o iskupljenju za porodicu Osborn, time svakako zatvarajući jedan deo neuralgičnih tačaka vezanih za stare prekršaje*, ali ne i onu glavnu prema kojoj kao da je sve išlo.
*tu sam negde i pustio tu pominjanu suzu

No, ne mogu urednike da krivim baš za sve i ovde se mora reći da je dobar deo problema i u Spencerovom pripovedanju. Naime, njegov rad na ovom serijalu je u dobroj meri karakterisao osećaj prenadutosti, prevelike količine svega, pogotovo u prelomnim pričama. Najbolji delovi stripa su, kako rekoh, vezani za manje, karakterne momente – pomenuti kviz na kome Boomerang i Peter Parker zajedno učestvuju, Peterova nervoza kako će Mary Jane da reaguje kada on izvadi verenički prsten, dinamičan odnos sa J. Jonah Jamesonom, Mary Jane i njena epizoda u pozorištu – i ovde Spencer na malom prostoru radi mnogo sa promišljenim tekstom i dobrom organizacijom pripovedanja. Ali kad se pređe na „velike“ i dramatične momente u zapletu, dubine odjednom nestaje a strip prelazi u širinu.



Ovo se vidi već kod prvog velikog DOGAĐAJA u serijalu, Hunted, a koji je naprosto predimenzionirana dekonstrukcija i rekonstrukcija DeMatteisove i Zeckove visoko cenjene priče Kraven’s Last Hunt iz 1987. godine. DeMatteis i Zeck su je ispričali u šest epizoda – što je u ono vreme smatrano raskošnim volumenom – ali Spencer zauzima dvostruko više prostora svojim narativom i pokazuje kako će stvari do kraja njegovog rada izgledati. Vedre, nadahnute i tekstualno višeslojne priče će biti smenjivane sa mračnim, predugačkim pričana u kojima je tekst neinspirisano ređanje funkcionalnih floskula a fokus na jedan problem ili koncept će biti zamenjen insistiranjem na velikim brojevima.

Ovaj pristup, nažalost, preovladava prema kraju Spencerovog rada. Utemeljenje cele priče na pojavljivanju demonskog neprijatelja koji progoni Spajdermena, prvo u snovima a onda na javi diktira sve više tih dramatičnih, sudbinskih i hororom okupanih situacija kako se ide prema finalu, a pošto strip naprosto nema osećaj za tempo i u njemu sve traje dvostruko duže nego što je neophodno, čitalac stalno dobija iste monotone monologe i od strane samog Spajdermena i od strane „Kindreda“, kako se tajanstveni neprijatelj zove. Kada se stvari dovedu do usijanja u Sinister War, postaje jasno koliko je ovo neefikasan pristup jer tu na kraju imamo osam brojeva opšte tuče u kojoj više nije jasno ni dokle će trajati ni o kakvim rizicima ili motivacijama uopšte pričamo.

Hoću da kažem, iz moje konzervativne perspektive, Spajdermen je bio najbolji kada su autori pazili da u fokus stave po jednog njegovog protivnika sa kojim je ovaj morao da pronađe način da izađe na kraj – bilo to smišljanje kako da Sendmena usisa snažnim usisivačem, zbunjivanje Spider-Slayera ulaskom u terarijum pun paukova ili izmicanje u poslednjem momentu ispred zahuktalog Hammerheada koji će glavom lupiti u nuklearni reaktor. Čak su i kompleksnije priče gde jedan neprijatelj radi iz pozadine a drugi napadaju Spajdija na ulici – u vreme kada je originalni Šakal regrutovao Gibona, Skorpiona, Tarantulu itd. da smekšaju Spajdija – umele da održe ovu tenziju i kvalitetno pripovedanje, pa su onda momenti kada se Spajdermen suočavao sa grupom neprijatelja, kakav je, recimo bio Sinister Six bili posebna krešenda.

U kontrastu sa tim, u Sinister War ništa nema nikakvu težinu jer se Spajdermen bori protiv doslovno četrdesetak neprijatelja odjednom i ma koliko se crtači ovde trudili, priča se svodi na puko ređanje tabli koje ne tvore istinski narativ.



Drugi gresi koje je Spencer počinio? Pokušaj okupljanja nekakve „paučije“ ekipe, sa praktično svim likovima iz univerzuma 616 koji nose „totem“ pauka (uključujući Ghost-Spider verziju Gwen Stacy jer je ona u tom univerzumu na studijama...) a koji ne odlazi nikuda. Ovo je verovatno bilo ispipavanje terena za nekakav budući krosover a koji je pokošen u kolevci Spencerovim odlaskom iz Marvela. Možda je najveći pokazatelj koliko se u ovakj strip ubacivalo više stvari nego što on može da iznese korišćenje Therese Parker, sestre Petera Parkera, a koju je tokom svog inače solidnog serijala Peter Parker Spider-man od pre nekoliko godina kreirao Chip Zdarsky. Problem sa Theresom Parker, bivšom agentkinjom S.H.I.E.L.D.-a je po definiciji to što izvlači Petera Parkera iz njegovog „normalnog“ života i ubacuje ga u špijunski narativ u kome se tvrdi da su i roditelji njih dvoje bili obaveštajci, a što dramatično retkonuje same temelje glavnog lika ovog stripa. Tendencija da se maltene svi „civilni“ likovi oko Spajdermena ubace u nekakvu žanrovsku akciju (Ned Leeds kao jeste-bio-nije-bio Hobgoblin, ali jeste, po Spenceru, bio praktično špijun, Flash Thompson kao Venom itd.) je na kraju problematična jer sasvim čupa protagonistu iz njegovog „građanskog“ utemeljenja. No, Spencer ovo dodatno problematizuje daljim preokretima vezanim za to DA LI JE Theresa ono što misli da jeste i koliki deo njene lične istorije je zapravo izmišljen – a što bi bio sasvim okej element nekakvog špijunskog stripa, recimo T.H.U.N.D.E.R. Agents koji je pre desetak godina pisao za DC, ali ovde je samo frustrirajući, nedorečeni apendiks na narativ koji već ima previše likova, zapleta i preokreta.

I ne treba ovde biti preoštar ali svakako treba ukazati da strip i u svojim centralnim narativima pati od te nedorečenosti. Nagle smene raspoloženja u momentima kada mračni, horor intonirani događaj dođe do svog kraja pa je sledeća epizoda stripa ponovo žovijalni, momački provod sa Boomerangom deluju kao da su strip pisala dva različita čoveka, ali čak ni taj mračni-horor-intonirani-događaj često nema jasno razrešenje. Verovatno najočigledniji primer je upravo to kako Kindred, novi misteriozni negativac skoro do samog kraja insistira da Peter Parker prizna svoje grehe, a koji su, očigledno, osnovna motivacija za sve što Kindred radi – a radi ODVRATNE stvari čak i pre nego što vam kažem da kontroliše džinovske stonoge – a što se na kraju ne desi i strip naprosto odustane od toga da Petera Parkera natera da se ikako promeni. I to nakon što ga je Kindred, ne šalim se, nekoliko puta ubio i oživeo.

Hoću reći, postoje istoričari Spajdermena koji vrlo pažljivo vode evidenciju o tome koliko puta je on umro i kako je posle oživljen. To je svetla i cenjena tradicija. Lapidarno ubijanje i oživljavanje glavnog junaka u okviru jedne jedine epizode, a bez ikakvog objašnjenja ne samo kako nego i ZAŠTO se to dogodilo je naprosto više ne ni šok-taktika nego insistiranje na stalnom udaranju čitaoca u isto mesto sa nadom da mu to mesto neće SASVIM utrnuti.

No, ne želim da budem negativan jer mi Spencerov Amazing Spider-man, u sumi svih stvari, nije bio loš. Jeste bio neujednačen, jeste bio ambiciozan da menja kanon a na kraju to učinio samo delimično, žrtvujući često dobru priču na oltaru retkonovanja po svaku cenu, ali je i dao nekoliko dobrih priča i rad sa karakterizacijom Spajdermena i Petera Parkera koji je često bio nijansiran, svež, energičan i, očigledno ispunjen ljubavlju. Uz crtež Ryana Ottleyja, Marka Bagleyja, Patricka Gleasona i mase drugih crtača, ovo jeste bio strip koji često umesto dubine ide u širinu i spektakl pretpostavlja preciznom poentiranju, ali Spencer ga je, mislim, uvek pisao iz pozicije duboke ljubavi prema likovima, poštujući ih i nastojeći iz sve snage da im podari momente dostojanstva i, kad je to bilo potrebno, iskupljenja.



Ironično je da je sam Spajdermen ovde zapravo najmanje „napredovao“ i da su njegovi herojski momenti često bili podrazumevani a momenti mučeništva dugački i, pa, mučni, kao i da je vreme koje je Peter Parker proveo sa Mary Jane na kraju bilo zapravo iznenađujuće kratko. Iznenađujući zaključak na kraju je da je Spencer bolji strip napisao kada je radio serijal koji je imao „Spider-man“ u imenu ali se Spajdermen u njemu nije pojavljivao (Deadly Foes of Spider-man) a gde je mogao da se jako fokusira na glavne likove i komediju, radije nego da kreira raskošnu, teatralnu operetu koja se u Amazing Spider-man na momente sasvim očigledno otimala kontroli. Naravno, ne mogu ni samo Spencera da kritikujem, jasno je da je tu bilo natezanja sa urednicima i izdavačem, i poštujem da je napravio častan napor da se porve sa nekim od najproblematičnijih delova Spajdermenove istorije i na kraju neke od njih i ispravi.

No, pouka je, kao i uvek, da istorija ili kanon ne smeju da budu prepreka dobrim pričama, pa ćemo videti šta će dalje Spencer da radi na Substacku a Spajdermena za sada, kao i u Brand New Day vreme, piše nekoliko scenarista na smenu, od kojih je većina vrlo dobra ali videćemo tek koliko njihovi individualni glasovi mogu da se uklope u harmoničnu celinu. O tome nekom narednom prilikom a do tada, serijal možete – i unazad i unapred – na Comixologyju pratiti ovde.


 

[Meho Krljic]

Bezbedno je reći da nisam imao pojma u šta se upuštam kada sam krenuo da čitam strip-album Under-world (ili na Francuskom Sous-terre) koji je originalno objavio Dargaud ranije ove godine a nama, primitivnima ga je u digitalnoj formi i na Engleskom jeziku krajem Septembra doneo pouzdani Europe Comics. Gledajući iskričavi, zabavni, karikaturalni crtački stil i prelistavajući prvih nekoliko strana ispunjenih gegovima, dobro, malo i emocijama, ali pre svega humorom, uključujući Hada, gospodara podzemnog sveta u jednom skoro stend-ap nastupu, očekivao sam da će Under-world biti neka vrsta parodije na antičke mitove, komična, modernizovana varijanta priče o Orfeju i Euridici gde će rodne uloge biti protresene, Orfeja će zameniti šesnaestogodišnja devojčica Suzanne, a Euridiku njen preminuli pas i da ćemo se lepo zabaviti nošeni vrlo dobrim prevodom duhovitih dijaloga na Engleski i tim jasnim, lepim a jednostavnim crtežom.



Onda sam video da autor stripa pored svojih, jelte, autorskih, jelte, kredita, navodi i naučnog savetnika koji mu je pomogao u kreiranju ove priče i, uh, ispostavilo se da je Under-world preko stopedeset tabli vrlo didaktičke, a onda i malo ideološke grafičke proze usmerene da čitaocu pokaže neizmernu vrednost onoga što nam se nalazi pod nogama i što svakodnevno gazimo ni ne razmišljajući o njegovoj ogromnoj kompleksnosti, kao i da nas do kraja nimalo prikriveno poduči koji je jedini način da izbegnemo kataklizmu što je pravimo sopstvenim rukama već popriličan broj generacija.

Under-world nije strip o aktuelnim klimatskim promenama a koje su rezultat ubrzane industrijalizacije i sa njom ogromnog skoka u korišćenju fosilnih goriva, te ispuštanja velikih količina ugljendioksida (i metana i još nekih gasova staklene bašte) u Zemljinu atmosferu. Da jeste, to bi bilo sasvim na mestu i na kraju krajeva nimalo preuranjeno jer se čovečanstvo nalazi ne na ivici pada u ambis iz kog nema povratka već bukvalno visi nad tim ambisom i drži se za tu ivicu sa dajbože dva-tri prsta.

Ali nije, Under-world je strip čija je vrednost u tome da pokazuje da je čovečanstvo počelo da fundamentalno menja svoje okruženje, remeteći ekosisteme i sekući proverbijalnu granu na kojoj sedi mnogo pre nego što je počelo sa masovnim korišćenjem uglja i nafte, te da je veliki deo istorije poljoprivrede, pogotovo onaj kada je ona pretvorena u privrednu granu, istovremeno i istorija čovekovog sebičnog ali i kratkovidog unošenja drastičnih promena u svoju okolinu a koje će kasnije – nekada i generacijama kasnije, ali svakako ne prekasno – doći da ga ugrizu za stražnjicu.

Autor ovog stripa, dakle, scenarista, crtač i kolorista je Mathieu Burniat, Belgijanac koji na svojoj promotivnoj fotografiji izgleda kao dobroćudnija verzija mladog Klinta Istvuda a kojeg smo ljubaznošću RTS-ovog Odgovornog urednika filmskog programa mogli sa slašću da gledamo prošlih nekoliko vikenda. Burniat je, kaže njegova sažeta biografija, od rane mladosti voleo da crta – kao, valjda i svako dete – pa je onda učestvovao na radionicama animacije, završio industrijski dizajn u školi La Cambre i onda kroz svoj posao industrijskog dizajnera putovao u Kinu gde je, pak, kroz kupovinu raznih suvenira i slika prikupio inspiraciju za svoj prvi strip, Shrimp, koji mu je Dargaud izdao 2012. godine. Do sada je Burniat uradio još dva dobro primljena albuma i pokazao se i kao uspešan scenarista a poslednji, Le Mystère du monde quantique odnosno Mysteries of the Quantum Universe radio je u tandemu sa Thibaltom Damourom i na Engleskom ga je izdao ugledni Penguin.



Uspeh ovog naučno-popularnog grafičkog romana očigledno je poslužio i kao indikacija da ovakav pristup nije ni zastareo niti namenjen samo maloj deci pa je, sarađujući sa univerzitetskim profesorom po imenu Marc-André Selosse (koji radi za Pariski prirodnjački muzej i predaje na dva fakulteta u Poljskoj  i Kini) Burniat kreirao Under-world kao i dirljivu priču o lojalnosti, požrtvovanosti, prevazilaženju strahova i generalno sazrevanju, ali i kao vrlo informaciono gust pamflet o tome kako funkcioniše složeni ekosistem zemljišta i zašto je važno da ljudi toga budu svesni i pronađu način da mu ne smetaju previše.

Generalno, Under-World je formatiran kao herojska potraga sa jakom humorističkom dimenzijom. Uokvirujući narativ je da je Had, gospodar podzemnog sveta, odlučio da se penzioniše i raspisao konkurs za svog naslednika a na koji mogu da se jave „obični ljudi“. U početku nije najjasnije kakvi se uslovi traže od kandidata, pa jedan momak koga Suzanne upozna dok čekaju da im se Hades obrati sedi i nervozno buba antičku mitologiju i žali se da ne može da popamti ko je sve od olimpijskih bogova sa kim u kakvom srodstvu. No, kada se Had pojavi, praćen vernim Kerberom koji je ovde više otmeni batler nego razjarena neman što čuva ulaz u podzemlje, njegov je nastup šarmantan, humoristički intoniran, maltene kao da je u pitanju puka farsa i da je njemu zapravo sasvim svejedno kome će predati ključeve svog carstva.

Dok se stvari u sekundi ne preokrenu. Kandidati odjednom bivaju uvučeni u nešto što najviše podseća na televizijski šou negde između kviza, potrage za skrivenim blagom i trke preko prepreka, sa sve komentatorom koji prati događanja, ali u ovoj emisiji gubitnici ne gube samo dostojanstvo već i živote.

Strip od ove tačke pa nadalje poprima nešto ozbiljniji, mračniji pa i setniji ton, ali ne napušta sasvim humor. No, ključno je da se njegov fokus prebacuje na podučavanje učesnika i čitaoca o tome kako zapravo funkcioniše tlo, šta sve u njemu živi, kako to što živi zavisi od drugih živih stvari, ali i mrtvih stvari, kako materija i energija u njemu cirkulišu, koliko je ovo sistem bogat životom i raznolikošću i, koliko, a što je vrlo akcentovano, čovekovo obrađivanje zemljišta zapravo remeti ravnotežu od koje zavisi i njegovo postojanje.



Burniat se ni malo ne plaši da uđe u neke vrlo partikularne detalje, dajući opširne ekspozee o mineralnom sastavu tla, simbiotičkim odnosima biljaka i gljiva, načinima na koji sastav i gustina zemljišta distribuiraju vodu onako kako to pogoduje živom svetu u tlu, pa onda prikazujući raznolikost i bogatstvo mikroorganizama i složenu ali osetljivu međuzavisnost između onoga što živi i onoga što umire, koju ljudska intervencija često fatalno remeti.

Under-world je dakle, IZRAZITO didaktički strip i mada u njemu ima ljudske drame i emotivnih scena, infodampovi koji se tiču geologije, botanike, organske hemije itd. nisu nimalo stidljivi, naprotiv, veoma su prominentni u narativu. No, iako ovde ima mnogo teksta, Burniat ume da ga rasporedi tako da table ne budu opterećene a njegov razigrani, karikaturalni crtački stil jako dobro funkcioniše da protagoniste prikaže kako menjaju dimenzije i iz prve ruke vide i dodiruju ono o čemu narator priča, ali i da ih energično vuče unapred kroz brojna iskušenja, čime se format herojske potrage uspešno održava do samog kraja.

Iako je taj kraj veoma „ideološki“, sa praktično spiskom stvari koje bi trebalo raditi kako bi se obezbedila održivost tla i njegovo prirodno obnavljanje, ovo je samo pančlajn na argument koji je strip već do tog mesta uspešno napravio, objašnjavajući koliko je vremena potrebno da se stvori „plodno“ tlo i da je i dužnost današnjeg stanovništva planete da ga sačuva za buduće generacije. Korišćenje Hada kao gospodara ovog sveta ima i lepu simboličku komponentu jer i on sam kaže da mu je u početku bilo malo bezveze što je baš njemu zapalo carstvo mrtvih da bi kasnije shvatio koliko njegov domen zapravo kipti od života. Strip svakako uspešno prikazuje važnost razumevanja principa kruženja materije, neorganske ali i organske koja menja „status“ i iz života prelazi u smrt da bi se iz nje ponovo rađao novi život i ovo je lepa metafora sa kojom nas Under-world ostavlja. Pa, ako to zvuči zanimljivo, pogotovo ako imate nekog mlađeg pored sebe a ko žudi da nauči nešto novo s čim će posle smarati sve u dometu glasa, Comixology ovaj album prodaje na ovom mestu.


 

[milan]

Potpisujem sve sto si napisao za Spenserovog Spajdija

[Meho Krljic]

To je ta generacijska harmonija 

[Meho Krljic]

Desolation je interesantan strip-album u originalu nazvan La Desolation i publikovan od strane francuskog izdavača Dargaud ranije ove godine. U Engleskom prevodu dobili smo ga polovinom Novembra a u pitanju je onaj „klasični“ evropski strip za zreliju publiku, dakle, ne-žanrovski, literarni rad koji priča jednu zaokruženu priču o glavnom junaku i situaciji u kojoj se on našao, bez ambicije da od ovoga pravi serijal ili bilo kakve druge komercijalne namere sem da publika od ukusa naleti na ovaj strip, kupi ga, pročita i uživa u njemu u dovoljnoj meri da to kaže i drugima.



Desolation, da bude jasno, nije nekakav marginalni, „arty“ rad, u pitanju je strip realističnog stila, kvalitetnog crteža i kolora, čitkog, lepog leteringa, dakle, u tehničkom pogledu pričamo o onome kako očekujete da bi jedan mejnstrim rad trebalo da izgleda ako smera na publiku koja inače čita „ozbiljne“ knjige i smatra uobičajene stripovske stilizacije primerenim pre svega deci. U vizuelnom smislu i pripovednoj formi ovo nije konfrontativan rad sa crtežom koji bi trebalo da čoveka protrese i izbaci iz ravnoteže, natera ga da se ispravi u stolici i protrlja oči. No, ovim se ne želi reći da je Desolation vizuelno neupečatljiv strip. Naprotiv, Christophe Gaultier koji je ovo nacrtao je iskusan ilustrator što je u svojoj karijeri radio i za Soleil i za Humanoids i za Paquit i njegov rad u ovom stripu je VRLO upečatljiv sa jakim, debelim linijama, puno snažnih šrafura i snažnim kolorom koji svi na gomili sugerišu i pomalo „slikarski“ stil, ali najviše u ključu pop-arta koji bi (pre)naglašavao stripovske tehnike. Ovo, zajedno sa veoma urednom organizacijom table daje stripu jedan veoma upečatljiv kvalitet, maltene televizijski, realističan pogled na događaje koje priča opisuje, a da zapravo pričamo o naglašeno stilizovanom radu.

Scenarista je ovde Apollo aka Olivier Appollodorus, Francuz rođen u Tunisu ali odrastao na ostrvu Reinion, francuskoj prekomorskoj teritoriji u Indijskom okeanu za koju važi da je najdalje mesto na planeti od Evropske unije a koje u nju tehnički spada i ima Evro kao valutu. Nakon studija u Parizu, Apollo je radio stripove sa crtačem Madom a sa kojim je početkom devedesetih kreirao serijal Une aventure de Louis Ferdinand Quincampoix. Nakon Madove smrti, Apollo se vratio na Reinion da predaje, ali i da radi dalje stripove, sarađujući sa različitim izdavačima ali i crtačima od kojih su najpoznatiji Lewis Trondheim i Brüno. Apollo je kreirao popriličnu količinu žanrovskih stripova, a Desolation je na neki način i za njega blagi iskorak iz žanrovskog rada i u popriličnoj meri i lična priča.

Naime, glavni junak ovog stripa, Evariste Payet je stanovnik ostrva Reinion i mada se radnja zapravo ne događa na njemu, jasno je da ukorenjenost u poznatom i „realnom“ ovom scenariju daje tu posebnu crtu gotovo dokumentarističke uverljivosti koja ga izdvaja. Payet je na rođenju dobio ime Jean-Louis ali je kasnije odlučio da samog sebe nazove Evariste, nezadovoljan činjenicom da je Jean-Louis tako rašireno ime da on sa njim nikako nije uspeo da se potpuno identifikuje.



Evariste je i inače čovek sklon radikalnim odlukama, reklo bi se, jer kada strip počinje, zatičemo ga na prekookeanskom brodu Marion Dufresne, zadubljenog u misli, objašnjavajući sebi i čitaocu da je upravo svoj čitav život skrenuo u sasvim drugom smeru. Potresen teškim raskidom sa svojom devojkom, Evariste je prodao svoja kola i od tih para sebi uplatio turistički aranžman koji će ga odvesti na, praktično kraj sveta. Ne govoreći nikome ništa, svestan da će se rodbina i prijatelji pitati kuda je nestao, ali nespreman da se sa ikim suoči, ovaj muškarac na prvim tablama stripa kontemplira o putovanju koje će trajati mesec dana i izolaciji koju će susresti na njegovom kraju.

Naime Marion Dufresne putuje prema arhipelagu Kergelen, grupi ostrva duboko na jugu Indijskog okeana, negde pre nego što se uđe u polarni krug. Ova ostrva otkrivena su krajem osamnaestog stoleća od strane francuskog moreplovca po imenu Yves-Joseph de Kerguelen-Trémarec tokom njegove prve ekspedicije u Indijskom okeanu, ostavljajući pisanu poruku budućim pomorcima da je ova teritorija sada francuska, a četiri godine kasnije je do njih stigao i James Cook, potvrđujući svojim potpisom ovo otkriće. Od 1955. godine se ova ostrva vode kao francuska prekomorska teritorija (spadaju u tzv. Francuske južne i antarktičke zemlje) a tokom svoje istorije je ovo bilo popularno lovište američkih, norveških i britanskih kitolovaca i lovaca na foke. Štaviše, pošto se radi o delu okeana jako udaljenom od kontinenta, lov je ovde umeo da se sasvim otme kontroli pa su lokalne foke gotovo istrebljene. Od polovine pedesetih godina kada je ovaj lov zaustavljen, populacija foka se obnovila, ali poenta je dakle, da se ova ostrva nalaze JAKO daleko od civilizacije i da su do njih, istorijski dobacivali samo suludo odvažni kitolovci i lovci na foke, spremni da se otisnu daleko u okean radi profita. Francuzi ova ostrva zovu i Îles de la Désolation, dakle Ostrva pustoši jer je u pitanju srazmerno gola, surova zemlja na kojoj ima malo vegetacije i jednako malo faune. Štaviše, strip nam i sam pokazuje da je populacija ovaca i jelena na ovom ostrvlju zapravo uvedena „veštački“, od strane Evropljana koji su računali da je dobro da kitolovci koji se zapute ovako daleko na jug imaju mogućnost da se nahrane kopnenim životinjama, za slučaj da lov na foke bude neuspešan.

U svakom slučaju, Francuska država na glavnom ostrvu, Grande Terre, a koje je otprilike veličine Korzike, ima istraživačku stanicu i mali kontingent naučnika i vojske, koji tokom godine brojčano oscilira između pedesetak i stotinak ljudi. Kako na ostrvu i u njegovom „glavnom gradu“, na istočnoj obali, Port-aux-Français nema aerodromske piste, tako je i putovanje brodom jedini način da se do ostrva dođe i sa njega ode, pa stanovnici približno svaka četiri meseca imaju smene. Pričamo o, dakle, jako zabačenom mestu na planeti, čitavih 3.300 kilometara udaljenom od najbliže naseljene teritorije, a Evariste, ukrcavajući se na ostrvu Reinion, ima da pređe oko 3.400 kilometara do Desolationa.



Prvi deo stripa se zato dešava na brodu, sa putovanjem koje traje približno mesec dana i gde Evariste zajedno sa drugim „ekstremnim“ turistima ali i naučnicima koji idu na svoju smenu, provodi vreme u socijalizaciji (za koju kaže da ga podseća na mali grad na obali mora), pijančenju, flertovanju i brojnim razgovorima o tome na šta će naići kada jednom stignu na odredište. Leti Port-aux-Français naraste u pogledu populacije zahvaljujući turističkim posetama ali svima je i dalje jasno da je ovo nešto najbliže „netaknutoj prirodi“ što će biti u stanju da mu priđu u svojim životima. Evariste je na put krenuo impulsivno, bez stvarnog plana, naprosto u reakciji na raskid i mada večeri provodi na laptopu špijunirajući bivšu devojku na Fejsbuku, utisak je da distanca od Reiniona i njegovog stvarnog života i sve dublji ulazak u „prirodu“ zaista menja njegov psihološki profil.

Strip, po prelasku na Desolation prilično radikalno menja smer i pretvara se u jednu naglašenije filozofsku raspravu o odnosu čoveka i prirode, civilizacije i ekosistema i zapravo se ovde Evaristeova „istorija“ sa devojkom i prethodnim životom na neki način i ironično „briše“ odnosno čini nevažnom. Ovo je, pokazuje se, strip koji promišlja odnos čoveka prema okruženju sa modernističkim tonom ali i pesimističkom dispozicijom koja zapravo ima interesantan odmak od standardne brige za to da li će potonje generacije imati gde da žive ako mi danas sve zaseremo.

Desolation se tako pretvara u jednu prilično brutalnu analizu odnosa modernog čoveka prema svojoj prošlosti ali i prema etičkom imperativu vezanom za konzervaciju „prirodnog“ pred nadirućom plimom „civilizacije“. Još u prvom delu stripa jedan od likova kaže da je bizarno da su na osrtvlje poslati lovci da smanje populaciju jelena jer se smatra da oni ne pripadaju ovom ekosistemu (pošto jedu lokalni kupus), iako su oni tu već stotinama godina i deluje veoma „veštački“ to da ljudi sada uvode intervenciju kojom, kao, pokušavaju da stvari vrate u „prirodnu“ ravnotežu.

Ovo, na kraju u pesimističnom i okrutnom finalu stripa ima snažnu refleksiju u onome što se dešava samom Evaristeu, nakon iskušenja koja je preživeo. Evariste, na kraju, nije žrtva sirove, nefiltrirane prirode, već, naprotiv, žrtva ljudske racionalnosti, čak dobronamernog napora očuvanja „prirodnih“ sredina i zajednica. To da je u pitanju čovek afričkog porekla koji na kraju najebe u incidentu što ima i jasne rasističke odlike je samo bonus u priči koja je pre svega ironično postavljena prema generalnom trudu moderne civilizacije da sačuva „prirodu“ na načine koji su naglašeno veštački i, na kraju krajeva, protivprirodni.

Desolation je, dakle, mračna, realistična ali pesimistična priča o lošim stvarima koje radimo kao kolektiv, pokušavajući da očuvamo netaknutost prirode što smo je odavno dotakli na sve moguče načine. Zanimljiv i snažan strip, a koga na Comixologyju imate ovde.


 

[Meho Krljic]

Već sam pre nekoliko meseci pominjao da Junji Ito doživljava svojevrsni apeks svoje popularnosti na anglofonom tržištu pa je samo prirodno da američki Viz Media nastavlja sa objavljivanjem njegovih starih kolekcija u kvalitetim novim izdanjima, sa finim prevodima, dobrim kvalitetom štampe i tvrdim povezom. Pred kraj Decembra upravo završene godine smo tako dobili Deserter: Junji Ito Story Collection, skoro četiri stotine strana Itovih kratkih priča u vrhunskom, neprevaziđenom spoju horora, folklora i društvenog komentara koji je zaštitni znak ovog autora.



Tokom prošle godine sam o Itou pisao dva puta, pa se za nekakav istorijat njegovog rada i teme koje voli da obrađuje možete pozabaviti i tim tekstovima. Jedno je sigurno, Viz Media ne voli da se naročito cima oko obogaćivanja svojih izdanja Itovih kolekcija pa ni Deserter ne sadrži ikakve predgovore, eseje, čak ni išta više od tri kratka pasusa biografije autora na zadnjim stranama ove kolekcije. To je svakako pomalo za žaljenje jer ma koliko da se o Itou na zapadu zna – u odnosu na druge savremene manga autore – treba i imati na umu da je taj isti zapad i dalje zapravo zabrinjavajuće izgladneo u pogledu informacija o njegovom stvaralaštvu ali i sintetičkih tekstova koji bi to stvaralaštvo stavljali u pravilan kontekst i tako čitaocu, pogotovo onom kome je ova kolekcija prvi susret sa Itom, otvorili horizonte i pomogli mu da od pojedinačnog – tema koje Ito obrađuje u samim pričama – ode i ka opštem, tj. japanskoj kulturi, istoriji, folkloru i mentalitetu a koji predstavljaju plodno tlo sa kog Ito zahvata i gradi svoje zastrašujuće ali neodoljive minijature.

Za razliku od dužih radova, Itove kratke priče imaju tu slobodu da mogu da variraju stil, atmosferu i estetski ključ u kome rade pa su kolekcije ovog tipa uvek prijatno podsećanje na to koliko je on ne samo dobar već i raznovrstan crtač. Naravno, delom je u pitanju i to da su ovo i radovi iz različitih perioda njegove karijere, mada, ponovo, s obzirom da izdavač ne daje nikakve podatke, ja nemam naročito pouzdan način da kažem iz koje je tačno godine koji od stripova sakupljenih u ovoj kolekciji. Ono što može sa sigurnošću da se kaže je da ni jedna od ovih priča nije novija od 2011. godine, jer je Deserter praktično engleski prevod kolekcije Ito Junji Kessakushu 5, jedne u seriji koje je objavio Asahi Comics, strip-grana moćne izdavačke kompanije Asahi Shumbun iz Osake. Odležali Junji Ito je svakako dobra ponuda jer on, kao i vino, stari na najbolji moguć način.

Deserter, reći ću, može da posluži kao idealan način da se nov čitalac upozna sa Itovim radom. Iako su radovi poput Uzumaki ono čime se on upisao u panteon strip-božanstava na ime neverovatne vizuelne inventivnosti i jake tematske doslednosti, ovo je donekle i težak strip sa atmosferom opresivnosti i neizbežne propasti što nad čitaocem visi od samog početka do kraja, bez varijacija u mučnini i sa razrešenjem koje na kraju dolazi ne toliko kao krešendo, koliko kao milosrdni način da se tortura okonča. U kontrastu sa tim, Deserter ima kratke, kompaktne priče koje pokazuju različite načine na koje Ito postavlja zaplet, istražuje motive i na kraju narative dovodi ne toliko do raspleta koliko do pesimističnih, mračnih pančlajna što u čitaocu neće izazvati olakšanje sem u pogledu toga da mu je milo što je u pitanju fikcija a ne realnost.

Ito je jedan od onih japanskih autora koji su se inpirisali u primetnoj meri i zapadnim uticajima. Iako je Kazuo Umezz njegov glavni uzor u japanskom horor-stripu (o čemu smo malo opširnije pričali pišući o kolekciji Venus in the Blind Spot), već je Uzumaki pokazao snažne lavkraftovske elemente u Itovom doživljaju horora, tu dimenziju neizbežnosti kosmičke strave koja ne samo da ubija već poništava živote. No, Lovecraft svakako nije jedina zapadna referenca na koju bi Ito mogao da se pozove pa je prva priča u ovoj kolekciji, Bio House, zapravo vampirski narativ sa interesantnim, gotovo parodičnim preokretanjem gotskih tropa i crtežom koji se oslanja na tvrd, vrlo oštar tuš i izuzetno snažne kontraste između crnih i belih površina. Itova interpretacija vampirizma je primetno dekonstruktivna, sa debelim, antipatičnim muškarcem koji više ima energiju egzibicioniste nego opasnog, smrtonosnog zavodnika i žeđi za krvlju koja je prikazana u veoma bestijalnom ključu.



Posle ovakvog otvaranja sledi priča Face Thief, duboko ukorenjena u japanskoj omladinskoj kulturi – nekim od njenih najgorih elemenata – a koja se tiče senpai- kōhai odnosa u japanskim srednjim školama i komplikovane ravnoteže moći i odgovornosti koja uz njih ide. Itov pristup ovde je alegoričniji i pokazuje patologije koje su, nažalost, često imanentne u omladinskim zajednicama, a to da je škola, kao institucija sistema, ne samo nemoćna da te patologije iskoreni već i da u njima učestvuje je obrađeno na maštovit, pa čak i duhovit način sa razrešenjem za koje legitimno možete da kažete da ga niste očekivali.

Where the Sandman Lives je narativ o ljudima, pogotovo mladim, koji se povlače u sebe posle onog što percipiraju kao traumatične, prelomne momente u svojim životima, i mada su sam zaplet i rasplet relativno generički (pančlajn je posebno klišeiziran i kao da dolazi iz nekog američkog horor stripa iz pedesetih godina prošlog veka, sveden na jednu jedinu sliku), Ito ovde obara sa stolice snagom crteža. Već sam pominjao koliko kod njega igranje sa ljudskom anatomijom može da bude zastrašujuće i impresivno, i ovaj kratki strip ne razočarava, sa scenama izvučenim direktno iz najmračnijih zapisa japanskog folklora smeštenim u savremeno urbano okruženje.

The Devil’s Logic je u kontrastu sa tim praktično realistična i pesimistična priča o fenomenu samoubistava među mladim osobama u Japanu, bez stvarne „dramske“ strukture. Ovde postoji teza, ali ne i protivteza, a pogotovo ne preokret i Ito radi u ključu praktično tradicionalne narodne priče ali koja je, takođe, smeštena u savremeni, urbani mizanscen. Ova kolekcija, inače, vrvi od veoma lepo nacrtanih srednjoškolskih omladinaca i omladinki a u ovoj priči to počinjete da primećujete.

The Long Hair in the Attic je zato skoro „klasičan“ folk-horor sa vrlo tradicionalnim motivom duge kose koja dobija sopstvenu volju. I u evropskom i u japanskom fokloru je duga ženska kosa jedan od važnih motiva a pogotovo je u Japanu postala simbol horor-intoniranih narativa i vezuje se za neke od najstrašnijih Jokaija koje ćete ikad videti. Ito u ovoj priči vrlo uspelo spaja moderan, savremen mizanscen i veoma starinske motive pružajući neverovatno atraktivan i istovremeno neverovatno repulzivan vizuelni imaginarijum koji zaista može da izazove košmare kod čitalaca slabijih nerava.



Scripted Love je, pak, na neki način više „mystery“ nego horor narativ iako u njemu ima i malo, jelte, krvi, i ovaj rad podseća na neke druge stripove koje je Ito napravio zasnivajućih na pričama što ih je pisao Edogawa Ranpo, izazivajući u čitaocu drhtavicu pa i odbojnost na ime prikaza ljubavi i strasti koje su suptilno, impresivno izvitoperene.

The Reanimator’s Sword je najviše „akcioni“ narativ u ovoj kolekciji, priča koja opet spaja savremeni, urbani mizanscen sa mitološkim motivima i nudi crtež iz čijih iskrivljenih, nesimetričnih panela energija prosto šiklja. Akcija svakako nije Itovo najjače  oružje ali ga je lepo videti da povremeno, što se kaže, raspusti kosu. No, zato je naredna, A Father’s Love, remek-delo urednog, disciplinovanog, karakternog crteža i pripovedanja koje i pored jako mračne teme i praktično demonske energije u svom središtu uspeva da čitaoca opčini atmosferom melanholije. Iako je tehnički ovo jedna od retkih priča u zbirci koje imaju „hepi end“, poslednja tabla je potresna na vrlo osvežavajući način.

Unendurable Labyrinth je budistički horor i jedan osvežavajuće maštovit „japanski“ pogled na religijske sekte. Naravno, Japan je u verskom smislu društvo gde budizam, šintoizam pa i hrišćanstvo imaju relativno uspešan suživot te su tamo i verske sekte nešto drugačije postavljene i percipirane nego u zapadnim državama, no za ovu priliku Ito odlazi duboko u šumu, pronalazi budistčki hram sa praksom koja je istovremeno zastrašujuća i impresivna i više ga interesuje osećaj izgubljenosti i beznađa nego nekakva društvena kritika.



Village of the Siren je, zato, ono gde se kritika svakako može pronaći, ili, ako ne BAŠ kritika, a ono makar rezignirana, tužna opservacija. Japan je najstarije društvo na svetu po prosečnom broju godina a depopulacija seoskih područja sa odlaskom mlađeg stanovništva u gradove i ostavljanje starijih u zamirućim selima je fenomen koji mi u Srbiji nažalost isuviše dobro i sami poznajemo. Ito ovde priču što ovaj fenomen pokazuje bez sentimentalnosti, pa čak i sa malo ironije, kombinuje sa satanističkim narativom koji je istovremeno zastrašujući i blago parodičan u odnosu na zapadne predloške. Za publiku koja misli da je hrišćanstvo u Japanu srazmerno recentan fenomen, podsećanje da tamo postoje crkve stare i po četiri veka će svakako biti korisno a nama, kojima obećavaju da će izgradnjom novih fabrika neka zapuštena ruralna područja biti vraćena u život će ova priča biti posebno bolna.

Sledeća, Bullied, je jedna od najstrašnijih priča u celoj kolekciji prevashodno jer u njoj nema ničeg natprirodnog i bavi se patologijom osoba koje druge zlostavljaju, pokazujući jedan zatvoreni, ponavljajući krug što temelje ima u detinjstvu i ne prekida se ni sa roditeljstvom.

Konačno, naslovna priča, Deserter je folklorno intonirana, vrlo zanimljivo postavljena varijacija na motiv koji je i Kusturica baštinio u Podzemlju, sa ponovo suptilno melanholičnim tonom i podsećanjem da pravi horor nisu demoni i raspadnuta tela već nesazrele ljudske emocije i socijalni odnosi koji odlaze u nepovratno patološkom smeru iako su možda krenuli iz najplemenitijeg mesta.

Ito, dakle, sa ovom kolekcijom pruža zbilja raznovrstan program motiva, mizanscena i tona, a crtež mu je uvek upečatljiv i memorabilan. Viz Media, nažalost, ovo ne stavlja na Comixology, pa se digitalna kopija mora kupovati putem Apple ili Kindle servisa što nikako nije moja preferirana varijanta. Ostaje nada da će naši Delfi imati i ovu kolekciju u svojoj ponudi jer trenutno neko tamo čini dobra dela uvozeći sve Itove kolekcije koje su u distribuciji. Do tada, ko je nestrpljiv, može da hardcover naruči sa nekoliko mesta koje izdavač preporučuje.

[Meho Krljic]

Pročitao sam prvih jedanaest epizoda* DC-jevog serijala Nightwing, a koje je napisao Tom Taylor, i ovo je superherojski strip koji bih svakome preporučio, pogotovo u ovo vreme praznovanja, lepih želja i optimizma. Zvučaće kao kliše ali Nightwing je poslednjih desetak meseci bio strip uz koji se smejete, uz koji plačete, uz koji vas je malo i blam da pomislite kako vas podseća da ljudi nisu baš imanentno LOŠA bića i da to što je potrebno puno posla da svet bude podnošljivo mesto samo znači da nećemo u skorije vreme patiti od dosade i dokolice.
*tj. od broja 78 do broja 87 tekućeg serijala, plus godišnjak



Nightwing je jedan od onih serijala koje DC izdaje jer je u pitanju dovoljno marketabilan superheroj iz bliske Betmenove orbite da se njegov magazin prodaje taman toliko da isplati svoje troškove i možda zaradi neki dinar odozgo, ali sa kojim retko dobijate jako nadahnute ili eksperimentalne radove. U poslednjih deset godina Nightwing je izlazio praktično bez prestanka, ali sem tokom perioda kada ga je pisao Tim Seeley, to je zaista bio strip čije ste priče mogli da prepričate maltene odmah nakon što bi vam oko okrznulo naslovnu stranu.

Da ne bude zabune, ne mislim da je to nešto samo po sebi loše. Zapravo, imajući u vidu da veliki broj tentpole stripova koje DC izdaje praktično živi od toga da remeti status kvo i donosi revolucionarne promene u živote svojih junaka, pomalo je i umirujuće imati stalno u cirkulaciji jedan zdravo konzervativan serijal sa kojim praktično uvek znate na čemu ste i kome se uvek možete obratiti za malo stare dobre street level akcije bez straha da će Darkseid ili Neron da vam upadnu na žurku. I, kako je Betmen poslednjih nekoliko godina akcentovao neke sasvim druge stvari, imati Dana Jurgensa na scenarističkim dužnostima u Nightwingu je zaista delovalo umirujuće i familijarno, ako već i pomalo ustajalo.

U svako slučaju, DC je osetio potrebu da tu ipak nešto protrese pa je od broja 78 na serijalu novi kreativni tim. Australijskog scenaristu Toma Taylora sam gore već pomenuo i on je naš stari znanac a za ovaj projekat ponovo mu se pridružio izvanredni španski crtač Bruno Redondo pa je ekipa koja je od serijala Injustice napravila onakav fenomen ovde ponovo na okupu.

Priznajem da sam u vreme izlaska drugog Injustice serijala fantazirao o tome da Taylor i Redondo dobiju sopstveni Justice League serijal jer su pokazali kako im sjajno ide kreiranje ansambl-stripa. No, ispostavilo se da će njih dvojica ponovo biti ujedinjeni na drugoj ansambl-priči, odnosno na serijalu Suicide Squad sa kraja 2019. godine a koji je bio kratkog veka, no ne i slabog kvaliteta. Taylor je, uostalom, DC-ju kreirao jedan od najvećih hitova koje su imali poslednjih nekoliko godina, upečatljivi DCEASED i on je čovek koji u ovoj firmi maltene sam sebi može da ispisuje čekove – upravo su sa njim potpisali i ekskluzivni ugovor – pa je, kako sam i nedavno spekulisao, brzi završetak Taylorovog i Redondovog Suicide Squad verovatno najpre bio posledica želje da se tim u ovom stripu približi onome što je publika gledala na filmu a Taylor i Redondo su očigledno već u tom trenutku imali planove za Nightwinga.



Ako među čitaocima ovog teksta ima ikoga ko se plaši da čitanje serijala započne od 78. broja, odmah da umirimo te strahove. U prvom redu, Nightwing je ZAISTA naglašeno konzervativan serijal u kome se sa godinama – pa i decenijama – malo toga zbilja menja. Ako ste najmaglovitije svesni da je Nightwing zapravo Dick Grayson, prvi klinac koga je Betmen uzeo za saradnika pod imenom Robina a koji je kasnije izrastao, zamomčio se, te osamostalio i odselio iz Gothama i susedni grad Blüdhaven da se tamo bori protiv kriminala pod imenom Nightwing – to je praktično sve što treba da znate. Taylorov i Redondov rad počinje nakon dosta burnih događaja u kojima je Grayson izgubio pamćenje i jedno vreme se nije bavio Nightwingovanjem, sa nežnim pivotiranjem na stare, klasične pozicije, a u okviru „mekanog“ resetovanja DC univerzuma sa Infinite Frontier. Dick je, dakle, ponovo u Blüdhavenu, a grad je ponovo pun korupcije, nasilja, siromaštva i šefova bandi koje već decenijama kontrolišu i organizovani kriminal, ali i policiju i ključne političare u gradskoj hijerarhiji.

No, ako znamo Toma Taylora, a znamo ga, onda znamo i da on nije autor koji će pisati strip uronjen u cinizam, beznađe i viđilanzitam što dolazi sa mesta koje je samo milimetar ili dva udaljeno od nihilizma. Na kraju krajeva, kad je pisao Suicide Squad to je bila priča o grupi marginalizovanih, rodno vrlo divergentnih jedinki iz trećeg sveta koje se bore za pravdu, a njegov Wolverine se i dan-danas pamti kao strip u kome se pojavljuje stvarno žderavac kome je ime – Džonatan. Čak su mu i Injustice i DCEASED, stripovi bazirani na nedvosmisleno nihilističnim premisama (Šta ako Supermen postane zli tiranin? Šta ako maltene čitavu populaciju planete Zemlje, uključujući Betmena, rastrgnu zombiji?) na kraju bili tople i optimistične priče, za ime sveta!

Neiznenađujuće, i njegov Nightwing je strip koji ideju o street-level heroju čiji su najveći adut snažna desnica i sarkastični komentar upućen protivniku posmatra kroz svežu prizmu odgovornosti i ambicije da se dela proaktivno, ne samo reaktivno. U ovom smislu, zanimljivo je da Taylor sa Nightwingom radi ono što ljudi već godinama insistiraju da bi bio najprirodniji smer za samog Betmena: korišćenje ogromnog kapitala koji ima na raspolaganju ne za efikasniju borbu protiv simptoma (uličnog kriminala) već uzroka (socijalne isključenosti, siromaštva, slabog pristupa zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju za određene delove populacije itd.).

Utoliko, Dick Grayson je ovde sasvim solidan kandidat za protagonistu koji svoj „white guilt“ pokušava da upotrebi na konstruktivan način. Dok je Betmen legitimno ušančen u svojoj karakterizaciji kontrol frika koji, svakako, razume da novcem može da se učini mnogo dobra za zajednicu i kada ne navlačite kostim, ali istinski ima tu potrebu da nadzire, nadgleda, prikuplja podatke i bude spreman za SVAKU eventualnost, Grayson je neko ko je odrastao ne sa jednim već sa tri oca, počev od ubijenog Johna Graysona, preko Betmena do Alfreda Pennywortha, batlera koji je već decenijama srce Bet-familije i očinska figura ne samo za silne Robine koji su protutnjali kroz Wayne Manor već i za samog Betmena. Utoliko, njegovo izlaženje na kraj sa traumom je legitimno zdravije od onog što Betmen radi, pa je i spremnost da milijarde dolara uloži u socijalne i razvojne programe u Blüdhavenu u skladu sa njegovim karakterom.



Sad se vi malo preračunavate i spremate se da pitate OTKUD zapravo momku rođenom u porodici cirkuskih artista MILIJARDE, kad i sam u jednom momentu u 79. broju kaže da u novčaniku ima dajbože trideset dolara a vidimo i da mu je stan – sofisticirana elektronska oprema protiv provale na stranu – onako, baš „momački“, dakle, da jedva ima nameštaj i čiste krevetske čaršave, ali ovo se vrlo zgodno uklapa sa smrću Alfreda Pennywortha kojoj smo svedočili u Betmenu, a koji je svojim testamentom zaveštao sve pare što ih je, kao deoničar Wayne Enterprises, uredno ređao na bankovnom računu decenijama, zadovoljan da radi kao batler, pomoćnik, bolničar i surogat otac za porodicu najvećih superheroja na istočnoj obali – upravo Dicku. Ovo je ispisano uverljivo i čak i malo dirljivo i automatski suočava Dicka Graysona sa odgovornošću na koju, očigledno, nije nikako spreman.

Ovo jeste Taylorov forte, ta sposobnost da spaja motive iz stvarnog sveta sa klasičnim superherojskim pričama, a u ime promidžbe progresivnih socijalnih i političkih ideja. Ljudi koji ga ne vole su ili izrazito desnije na političkom spektru ili naprosto misle da Taylor ove stvari radi isuviše bukvalno, a što je u nekim slučajevima i sasvim tačno. No, u Nightwingu imamo srećan spoj dobro pogođene karakterizacije glavnog lika i ubedljivog zapleta u kome u realno vremenu gledamo korupciju i siromaštvo u Blüdhavenu i gde je Graysonova odluka da nešto ZAISTA učini za svoj grad prirodna.

Taylor radi nekoliko stvari da bi ovaj narativ o socijalno progresivnom Nightwingu prodao čitaocu. Prvo je da zaista dobijamo pogled sa nivoa ulice – iako u ovom stripu figurišu i glavešine najvažnijih mafijaških porodica u Blüdhavenu, dobar deo akcije koju isprva gledamo tiče se običnih siledžija, a onda Taylor dodatno humanizuje svog protagonistu pokazujući da on, iako zapravo odrastao u izobilju nakon što ga je Betmen usvojio, novac zaista ne doživljava kao nešto o čemu se razmišlja i što se priželjkuje. Ovo jeste elegantan način da se bez reči sugeriše da je odrastajući uz Betmena/ Brucea Waynea (i Alfreda!), Grayson dobio ono idealno vaspitanje u kome je materijalno bogatstvo oko njega iskorišćeno da se u njemu razviju plemenitost i kritičko razmišljanje, a Taylor ga uspešno i „prirodno“ stavlja u situacije gde ima kontakte sa Blüdhavenovom populacijom beskućnika i njegova komunikacija sa njima je neposredna, nenameštena i vrlo ljudska. Na kraju krajeva, plauzibilno je da će čovek koji je proveo najveći deo prethodne dekade sprečavajući ulične siledžije i sitne krimose da muče i pljačkaju sirotinju imati razvijenu empatiju prema toj sirotinji.

Naravno, i ovde se može reći da Taylor olako poteže beskućnike kao marginalizovanu populaciju koji je odabrao da prikaže „pred kamerom“ onako kako je radio sa etničkim i rodnim manjinama u X-Men ili Suicide Squad i da on nema neposredna iskustva sa njom, a još manje imanentno pravo da govori u njeno ime i to jesu kritike koje treba imati na umu svaki put kada superherojski stripovi potežu za manjinama. Hoću reći, nekada to jeste prosti „virtue signalig“ i pranje savesti od „bele krivice“ ali kod Taylora se svakako oseća jedna iskrena, zaista humana dimenzija kada radi ovakve stvari i treba prepoznati prvo da on nije Amerikanac i da su njegovi stripovi često kritika američkih nedostataka na koje ostatak sveta vrti glavom u neverici i neodobravanju, te drugo da veliki broj superherojskih stripova na kraju krajeva nema na svojoj strani njegov talenat da te marginalizovane populacije prikaže makar dostojanstveno ako već ne 100% autentično. Mora i to da se broji.



No, nije samo to u centru ovog stripa i zapravo u Nightwingu se tokom ovih desetak brojeva već svašta dogodilo, a što uključuje i ozbiljan flešbek na vreme čak i pre Dickovog rođenja i ozbiljno retkonovanje njegove porodične istorije (srećom, na najmanje iritantan način) i vezivanje sudbine Blüdhavena čvršće za njegovo porodično nasleđe makar obećava da Taylor ovde ima na umu dugoročnije planove sa ovim serijalom (a što je i sam potvrdio na tviteru).

Druge stvari koje su bitne je da je, pomalo iznenađujuće ili ne, Nightwing sada i sam neka vrsta ansambl-stripa. Dick Grayson i Barbara Gordon se ovde konačno pošteno (i prirodno) smuvaju, a pored nje, kao maltene ravnopravnog ko-protagoniste, ovde se dosta prominentno pojavljuju i Robin (Tim Drake), dve aktuelne Batgirl devojke, a kameo pojavljivanja imaju i, naravno, Betmen, Supermen, pa u godišnjaku i Red Hood. Najvažnije od svega? U 78. broju Dick udomljava uličnu džukelicu kojoj daje ime Haley, mada joj onda Tim Drake daje i primereni „ulični“ alias, Bitewing, i ako ste voleli žderavca Džonatana, obožavaćete kujicu Haley, a koja ima i sasvim lepu minutažu pred kamerom. Drugi važni likovi u ovom stripu su novi i ubrajaju novu gradonačelnicu Blüdhavena Melindu Zucco (nije bez razloga to isto prezime nosio kriminalac koji je ubio Dickove biološke roditelje), njenu ćelavu i opasnu telohraniteljku, ali i novog negativca po imenu Heartless a koji je nekakav gadni psihopata što ide unaokolo i čupa srce beskućnicima.

Iako ovo poslednje deluje kao nešto što biste očekivali od ovog stripa u ekstremnim devedesetima, Taylor vrlo pažljivo balansira ton tako da uvek na kraju dobijate dozu autentične ljudske topline i optimizma. I mada Redondo crta MOĆNU akciju kad Nightwing krene da se tuče, jedan od najupečatljivijih momenata u prvoj priči je kada se gomila rečnih brodova odazove na Nightwingov poziv u pomoć preko radija da pomognu u spasavanju beskućnika od požara na dokovima Blüdhavena.

Prva, dakle, priča u ovom serijalu zauzima šest brojeva i daje nam novi status-kvo za Nightwinga, odličan ansambl, zanimljive izazove, kao i intrigantne negativce, pa bih ja to nazvao izvrsnim početkom. Naredna tri broja otpadaju na tie-in za Betmenov Fear State i događaju se u Gothamu. Ovo nije crtao Redondo već Robby Rodriguez pa ne pričamo o istom widescreen šmeku, ali je u pitanju solidan strip koji izleda pristojno a i Taylor, iako je očigledno manje zainteresovan za nešto što decidno NIJE deo njegovog plana za Nightwinga, ovde ubacuje dosta dobrih karakternih momenata i dalji razvoj odnosa između Barbare i Dicka kao i sasvim pristojnu kritiku društva stalnog nadzora. Za sada najnovija epizoda, u broju 87 je standalone priča o tome kako Nightwing i Barbara spasavaju kuče Haley od zlih i glupih kidnapera, i ako sad treba da hvalim Redonda, a treba, ovo je verovatno epizoda sa kojom je najbolje početi. Napisana tako da su sve scene spleševi od po dve strane gde se u okviru jedne kompozicije protagonisti kreću sa leve na desnu stranu i imaju smislene interakcije, ova je epizoda primer vrhunskog majstorstva u kome crtač i scenarista rade u savršenoj sinergiji i pružaju jedan perfektno odrađen narativ kroz pripovedačku tehniku koja je toliko rizična da je viđamo ekstremno retko. Ako se i dalje sa radošću sećate momenata u Fractionovom i Ayainom Hawkeyeju kada su njih dvojica radili ovo isto, zamislite sada ceo broj urađen na tom nivou majstorstva.



No, Redondo je fantastičan i izvan ovog eksperimentalnog pristupa. Sa godinama njegov je rad postao još čistiji, linije JOŠ sigurnije, a anatomija i kompozicije još izvrsniji i ovo je crtač čiji stripovi imaju praktično posterski kvalitet a da se tome ne žrtvuju dinamičnost i čistota samog pripovedanja. Saradnja sa koloristom po imenu Adriano Lucas još dodatno ulepšava Redondov crtež, dajući mu vibrantnost i energiju kakvu do sada nije imao. Ovo je, ukratko PRELEP superherojski strip koji i po čistoti i čisto tehničkom kvalitetu naracije daleko nadilazi uobičajeni prosek za treću deceniju XXI veka.

Nightwing je dah svežine u i inače solidnoj DC-jevoj ponudi ovih dana. Taylorovo insistiranje na humanizmu i optimizmu, manjak straha da u svoje stripove stavi stvarne socijalne probleme, pa makar ponekada njegove rasprave o njima delovale i naivno, sve su to stvari koje kod njega volim i cenim bez obzira na to da li su uvek jednako uspešno plasirane. Taylor je do sada napravio dovoljno stripova gde je poruka do čitalaca stigla u pravoj formi da nemam ni najmanju zamerku na to da on sa svaki sledećim pokuša da nešto kaže umesto da samo ponavlja superherojske standarde koje su drugi, decenijama ranije, postavili. Povrh toga, Nightwing je solidno duhovit strip gde se čak i šale koje nisu MNOGO smešne spasavaju tme što su likovi dobronamerni i ispoštovaće ih da ne povrede osećanja onih što su ih smislili. Ova vrsta samosvesti kod Taylora mogla bi da bude iritantna, ali nije, simpatična je, i to onda scene poput one u kojoj Heartless pita Nightwinga da li on svaku borbu prati naracijom, a ovaj odgovara „Samo one dosadne“, čini tako savršenim. U praćenje Nightwingovih društveno odgovornih avantura možete se uključiti klikćući na ovaj link do Comixology stranice.


 

[Meho Krljic]

Pred kraj godine nas je Europe Comics obradovao još jednim lepim biografskim albumom a koji se bavi životima likovnih umetnika iz meni najomiljenijeg perioda evropskog slikarstva. Degas and Cassatt: The Dance of Solitude je priča o jednom od najvažnijih slikara iz vremena kada se paradigma u slikarstvu u (prevashodno) Francuskoj nepovratno menjala, impresionisti su gazili preko, jelte, akademskih i tradicionalističkih barikada i osvajali galerije ali i srca (i novčanike) obrazovanije i imućnije publike, a ratovi uvreda i međusobnih optužbi koji su se vodili unutar same slikarske zajednice po intenzitetu prevazilaze sukobe na bilo kojoj hardkor pank sceni bilo kog grada stotinak godina kasnije.



Degas and Cassatt: The Dance of Solitude uradili su dvojica Španaca, Salva Rubio i Efa, a koje sam početkom prošle godine prilično hvalio na ime njihovog biografskog romana o slavnom gitaristi Djangu Reinhardtu, Django: Hand on Fire. No, ova dva čoveka su 2017. godine na sebe skrenula pažnju grafičkim romanom Monet: Itinerant of Light, biografijom jednog od ključnih impresionističkih slikara i ovaj je album izašao i u Americi za NBM dobio veliku pažnju, uključujući Efinu nominaciju za Ajznerovu nagradu. Utoliko, sa ekspertizom već dokazanom u pogledu prikazivanja života značajnih istorijskih figura iz novije prošlosti starog kontinenta – a koja je taman dovoljno nova da imamo mnogo legitimno zapisanih podataka, a taman dovoljno stara da ne možemo biti sigurni u svaki detalj – Rubio i Efa su za belgijski Le Lombard napravili i novi roman koji se bavi ne samo vrlo rokstar životom i karijerom slavnog francuskog slikara, po imenu, jelte, Edgar Degas, već i njegovim višedecenijskim odnosom sa Amerikankom Mary Cassatt koja je i sama bila slikarka što je odabrala da svoje artističko sazrevanje provede u burnim talasima pariske avangarde. Štaviše, ovaj je roman velikim delom i pričan upravo iz perspektive same Mary Cassatt koja na njegovom početku posle sahrane Edgarove sahrane kreće unatrag, putem, jelte, gorkoslatkih uspomena i postavlja mnogo pitanja, od toga da li je ikada iko Edgara ZAISTA poznavao, preko toga da li je Degas imao prijatelje, stvarne prijatelje, pa do toga da li je ćudljivi, ekscentrični slikar ikada ikoga voleo i da li je primetio, da li je znao i da je neko njega voleo.

Emotivan početak ove biografije je značajan već utoliko što je Degas bio jedan od onih umetnika koji su čitav svoj život posvetili baš svojoj umetnosti i čija je socijalna, recimo, izdvojenost, daleko prelazila granice simpatične ekscentričnosti kakve možda po definiciji vezujemo za velike umetnike, i imala elemente patološkog. Ne u nekom naglašeno destruktivnom smislu, Degas nije živeo u podrumu dekorisanom ljudskim organima, ali jeste u pitanju čovek koji se od prilično rane mladosti odlučio da nikada ženi ne dopusti da mu oslabi kreativnu viziju, niti porodici da ga skrene sa potrage za savršenim slikanjem. Degas je na neki način bio poster-boy devetnaestovekovne verzije onog što bismo danas zvali „redpiller“ ili „MGTOW“ (ili čak „nofap“) populacijama, dakle, nosiocima toksične muškosti koji ženama pripisuju svu silu maltene mističnih „moći“ što postoje samo da bi oslabile muškarce i skrenule njih lično pa onda i čitavo ljudsko društvo u neželjenom, negativnom smeru*. Dapače, činjenica da je stalno slikao žene – balerine, štaviše – a da je, živeo i umro praktično u celibatu, bez obzra na česte posete bordelima – gde je išao maskiran, da posmatra – svedoče o tenziji koja je čitavog njegovo života postojala između onoga kako je video žene i onoga kako ih je, da kažemo, osećao.
*U danu dok ovo pišem narodni poslanik skupštine Srbije koji nosi nadimak simpatičnog četvorononžog preživara, recimo, tvituje lavinu intelektualnog izmeta o feminizmu koji preti našem društvu i patrijarhatu kao zlatnom standardu kome treba težiti ako ćemo da odbranimo Srbijicu



Ako već to nije dovoljno da Degas bude kenslovan od strane modernog posmatrača, vredi istaći i da je u pitanju bila često agresivno neprijatna osoba koja je ogroman broj svojih kolega i savremenika otvoreno nazivala najpogrdnijim imenima (imbecili, kreteni itd.), smatrala čitav tadašnji umetnički establišment praktično kanceroznom izraslinom na tkivu društvene zajednice, ali i da su novi slikari, impresionistička avangarda koja u to vreme još nije imala svoje ime, maltene listom budaletine bez talenta i tehnike u rukama, da je u pitanju bio ogorčeni antisemita, a što je u ono vreme nažalost bilo češće među prosvećenim ljudima nego što danas volimo da mislimo, te da su ga, kada je već postao poznat, na prijeme i večere u Parizu zvali velikim delom zbog toga što je njegovo prisustvo garantovalo bujicu uvredljivih, ciničnih ili skandaloznih opaski, izjava i napada na druge ljude, a koji bi onda nedeljama i mesecima hranili ogovaračke krugove pariskog visokog društva.

No, Degas je bio i jedan od najznačajnijih slikara svoje ere, jedan od osnivača pokreta koji će biti nazvan impresionističkim iako on nikada nije prihvatio ovaj termin, sebe smatrao realistom i zapravo bio u zavadi sa popriličnim delom ključnih slikara impresionističke provinijencije. Istini za volju, a što ovaj strip i jasno prikazuje, Degas je imao radikalno drugačiji pogled na slikarstvo od većine realista. Dok su oni bili impresionirani (jelte) prirodom i provodili vreme na poljima i rekama, slikajući travu, cveće, brdašca, sunce i oblake (tzv. slikanje „En plein air“), Degas je intenzivno zazirao od „spoljnjeg“ sveta u stvaralačkom procesu, insistirao da je atelje jedino pogodno mesto za slikanje* a predmeti njegovog interesovanja su pre svega bile ljudske figure i urbani prizori. Da podsetimo, govorio je, doslovno, da bi, da je on neka vlast, instruirao žandarme da sitnom sačmom pucaju na slikare koji rade pod vedrim nebom.
*strip pokazuje kako u jednom momentu demonstrira da se pejsaž sasvim korektno može nasikati i ako bezbedno sedite u svojoj sobi i gledate kroz prozor

Pored impresionista, Degas je po sopstvenim rečima mrzeo i kučiće, udovice sa debelim golim rukama, pa i žene partikularno itd. itd. itd. ali je slikarstvo doživljavao kao najvažniju stvar na svetu još od detinjstva kada ga je otac, ugledni bankar, inficirao ljubavlju prema slikama koje je redovno kupovao i sakupljao. Mladi Edgar je tako, završavajući koledž i sam izrazio želju da se školuje za slikara na šta je otac, zapanjen rekao da to ne dolazi u obzir i da ima da studira prava ko normalan svet i da bude cenjen pripadnik društva. Strip prikazuje Edgara koji je u protestu pobegao od kuće i živeo pod mostom sve dok se otac nije smilovao i omogućio mu da gradi svoj karijeru onako kako je želeo, no u stvarnom životu, on jeste upisao pravni fakultet ali je toliko kilavio i svaki svoj slobodni trenutak posvećivao slikarstvu da se otac zaista na kraju složio da pređe na Školu lepih umetnosti u Parizu i uči za slikara.

Kao i impresionisti, Degas je svoje slikarstvo gradio na ostavštini Courbeta i Corota, ali dok su oni njihove radove doživljavali kao tačku od koje treba evoluirati u smerovima koji ne fetišizuju tehniku niti podupiru realizam, Degas je bio opsednut kvalitetom tehnike i prikazivanjem „stvarnosti“. Čak i mnogo kasnije u životu, kako se vidi u jednom od obraćanja Manetu u stripu, Degas veli da ni jedan jedini pokret kičicom nije napravio dok nije satima u agoniji promislio svaku konsekvencu tog jednog pokreta. Otud nije neko čudo da je slikao godinama a da ni jednu sliku nije završio i živeo najvećim delom od očevog novca.



U kontrastu sa njim, Manet, jedna od impresionističkih zvezda i jedan od retkih pravih (ili gotovo pravih) prijatelja koje je Degas imao u slikarskoj zajednici, bio je neko kome slikanje naizgled ide sa lakoćom, kome slike izlaze maltene same iz četkice, a takođe je bio u pitanju čovek omiljen u društvu, ali i među ženama, koji je uprkos braku bio poznat po čestom i radom odlasku u štetu kako sa kurtizanama tako i sa svojim modelima. Štaviše, Manet će u ovom stripu i umirati pred našim očima, izlomljen sifilisom koji je pokupio u jednoj od svojih avantura. Degas je, podsetiće nas strip, bio jedan od vrlo retkih slikara svoje generacije koji nije upražnjavao seks sa svojim modelima niti je oženio jednu od njih.

Ovde dolazimo do Mary Cassatt koja je još pre nego što je upoznala Edgara bila slikarka izvesne reputacije a čije je slike on cenio, kao što je i ona cenila njegove. Njihov višedecenijski odnos bio je težak i komplikovan i strip pokazuje samo dobro odmerene i tempirane momente u kojima se vide kako najbolji tako i najgori trenuci između ovo dvoje. Degas je, onako kako su njegov umetnički uspeh i reputacija rasli – pogotovo posle iznenadnog pivotiranja prema skulpturi na jednoj od osam čuvenih impresionističkih izložbi koje su kreirale tektonski poremećaj u francuskoj i evropskoj umetničkoj zajednici ali i na tržištu – i prema Cassattovoj promenio svoj odnos. U početku je bio njen poštovalac i doživljavao je kao jednu od najvažnijih slikarki generacije, možda čak i ravnu njemu, da bi sa godinama sebi sve više uzimao slobodu ne samo da je oštro, nepravično pa i otvoreno zlobno kritikuje, već i da svojeručno „ispravlja“ njene slike. Sa svoje strane, Cassattova je ne samo imala puno strpljenja i takta u ophođenju sa ćudljivim muškarcem, već je i dobar broj njegovih slika prodat zahvaljujući njenom posredničkom radu.

Kasnije u životu putevi ovo dvoje su se razdvojili i Cassattova je zapravo vrlo svesno izašla iz kruga pariske slikarske avangarde, s jedne strane svesna da je dovoljno izgradila sopstveni stil ali i interesovanja koja se ne poklapaju nužno sa orijentacijo većine slikara sa kojima je bila asocirana, a sa druge, prilično umorna i od ratovanja unutar zajednice, možda najviše od svega od Edgarovog sve ekstremnijeg ponašanja, uključujući prema njoj. Degas, i inače sklon izolacionističkom ponašanju je nakon što su mu lekari konstatovali oštećenje vida, prema kraju života sa jedne strane zaista sve slabije video, a sa druge se vado na loš vid i naprosto ignorisao ljude oko sebe sa kojima nije želeo da ima kontakte, pa strip i prikazuje jednu scenu gde se on hladno i neki bi rekli neoprostivo bezdušno na ulici prema Mary Cassatt postavlja kao da nema pojma ko je ona, okreće se i odlazi od nje.



No, ovaj grafički roman ipak dolazi do svog kraja pronalazeži izvesnu toplinu u odnosu koji je na kraju sasvim zamro – Cassattova je u besu između ostalog spalila sva Edgarova pisma koja je čuvala godinama – prikazujući Mary kao uspešnu slikarku što je, i pored modelovanja (između ostalog i za samog Edgara) zapravo sebe ostvarila pre svega kao autorku osobenog stila i distinktnog tematskog interesovanja. Cassattova, iako ne „eksplicitno“ feministkinja jeste neka vrsta važne feminsitičke figure već utoliko što je dobar deo svog radnog veka morala da trpi kritike da na slikama prikazuje majke a da sama nikada nije postala majka, ali i svakako jer su kritika i publika na kraju morali da prihvate da je njeno slikarstvo obeleženo karakterom, osobenom estetikom i temom. Njen „povratak“ Edgaru posle njegove smrti je dirljiv i mada strip možda isuviše naglašava dobru, pozitivnu stranu slikara i čoveka koji je sam vrlo snažno naglašavao svoje loše strane, poslednjih nekoliko tabli koje prikazuju taj titularni „ples samoće“ (iako ga Degas ne pleše sam) su elegantne i služe kao lepa koda za čitav ovaj roman.

Degas je svakako bio jedan od esencijalnih slikara svog vremena, već i po tome da je za razliku od impresionista nastojao da sasvim usvoji i perfektuira tehniku i formalizam „starih majstora“ a zatim da je, iako je prvo nameravao da bude slikar istorije, postao slikar savremenog života, neko ko je oživljavao urbane scene ali sa tamnijim tonom od svojih vršnjaka i često sugerisanim (ili makar impliciranim) narativnim elementima oko kojih struka i danas diskutuje. Iako su se njegove slike balerina vrlo dobro prodavale, naslikao ih je, vele, više od 1500, i predstavljale jedan od sigurnijih izvora prihoda za ovog autora – posebno važno jer je bratovljeva neodgovornost celu familiju gurnula u finansijski ambis – ovo nisu bila samo prikazivanja ljupkosti i elegancije idealizovanih ženskih tela, naprotiv. Degas najčešće nije radio u standardnoj portretskoj formi i njegove slike balerina su bile studije tela, pokreta, snage, discipline, ali i sa sugestijom unutrašnjeg žvota. Sam strip vrlo insistira na slikarovom objašnjenju da su savremene balerine poreklom sa sela i iz radničkih porodica i da je  njihov rad u pozorištu u nezanemarljivoj meri povezan sa pronalaženjem klijenata za seks-rad pa njegova platna imaju u sebi implicirane ali vidljive elemente socijalne opservacije i, ako hoćete, impresije. Pred kraj života, sa značajno oštećenim vidom slikao je gotovo isključivo žene koje se kupaju, insistirajući na prirodnim pokretima i figurama koje ne poziraju niti su „svesne“ da su slikane, tražeći dosledno „realizam“ koji su drugi, pre njega, nezadovoljavajuće hvatali na svojim platnima.

Efa, naravno, vrlo lepo kombinuje čisto i elegantno grafičko pripovedanje sa lepim omažima impresionističkoj eri u kompozicijama koje često aludiraju na poznata platna likova čije živote pratimo. Sa svoje strane Rubiov tekst je prepun direktnih citata poeta, slikara i mislilaca što su satkali duhovni prostor u kome je Degas postojao i sebe prepoznavao, doprinoseći portretu umetnika koji se na kraju krajeva zaista nikada nije usudio da upozna stvarnog sebe pa je refleksno gradio i visok zid prema ostatku sveta, bacajući se u smeru idealizovane, agonijom prožete umetnosti i bežeći od autentično ljudskog kontakta. Trop „izmučenog umetnika“ je sa Edgarom na neki način dosegao svoj vrhunac, dolazeći na ivicu karikature, no ovaj strip, bez obzira na svoje ipak emotivno prijatnije finale, podseća na činjenicu da su umetnost koju danas smatramo vrhunskom istorijski često stvarali ljudi sa ozbiljnim socijalnim deficitima te je i jedna od pouka da valja i dalje vežbati veštinu razdvajanja umetnika od njegovog dela. Comixology ovaj lepi album prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Pročitao sam do sada izašlih trinaest brojeva novog Marvelovog tekućeg serijala Black Widow i imam prilično pozitivno mišljenje. Ovo je, rekao bih, solidan primer kako se može raditi strip koji je istovremeno moderan, ugođen sa „filmskim“ senzibilitetom modernog Marvela kako ga publika glavnog toka shvata, a da opet ima i klasičan šmek, gde su ozbiljne teme i odrasli ton upetljani sa tipičnim palp motivima i tradicionalno operetskim negativcima.



Black Widow je zapravo iznenađujuće izdržljiv properti kada se uzme u obzir da je nastao u dubinama hladnog rata i bio način da Stan Lee igra na kartu seksi sovjetske špijunke koja će relativno brzo nakon svojih prvih pojavljivanja u antologiji Tales of Suspense postati saveznik Avendžersa a onda i zvaničan „prebeg“ iz komunističkog Mordora u zemlju slobodnih i odvažnih. Čovek bi pomislio da će pet i kusur decenija kasnije šarm kontra-obaveštajke rođene u Staljingradu (odmah nakon velike bitke za ovaj grad koja se smatra jednim od prelomnih momenata Drugog svetskog rata) a koja se zaljubila u Hawkeyeja i odlučila da joj se više sviđaju liberalna demokratija i liberalni kapitalizam od opresivnog staljinističkog čitanja komunizma, izbledeti, ali iako nikada nije imala popularnost „A“ postave Avendžersa, Natalija Romanova se već decenijama vrlo uspešno prilagođava svim kulturnim evolucijama i promenama ukusa publike.

Black Widow je, uostalom, jedan od najizdržljivijih članova postave Avengersa a u ovom stoleću je imala vrlo zapažene uloge u stripovima o Hawkeyeju i Kapetanu Americi (pogotovo dok je Bucky Barnes nosio kostim i ime najvećeg američkog heroja), zabadajući povremeno i korektne solo-serijale od kojih vredi izdvojiti dvanaestodelni maksi iz 2016. godine što ga je radio nepogrešivi dvojac Mark Waid i Chris Samnee.

Naravno, nije škodilo to što je Natasaha dobila vrlo zapaženo bioskopsko prisustvo kao prvi notabilni ženski superheroj u Marvelovom kinematskom univerzumu* a u veoma ubedljivom tumačenju Scarlett Johansson. Iako je trebalo da protekne podosta vode ispod bruklinskog mosta da Black Widow dobije svoj solo-film – a koji meni nije bio specijalno dobar – stoji i da je ona svakako povela taj talas (mekog) feminizma u superherojskom bioskopskom kontekstu, prikazujući snažnu, samovlasnu, snalažljivu ženu među muškarcima koja ne služi ni kao“love interest“ ni kao „dama u nevolji“ za muške protagoniste i koja je zapravo ostvarila snažan karakter i identitet na ime naglašene autonomije, snalažljivosti i preduzimljivosti.
*neki bi rekli i jedini notabilni do sada, ali tu je i Captain Marvel, a pretpostavljam da filmska Scarlet Witch sada, posle Disney+ serijala ima ozbiljne fanove. I, ako već pominjemo i televizijske serije onda se vredi setiti i Jessice Jones...

Ovo nije nevažan detalj jer se može argumentovati da je u stripovima Black Widow u 21. veku notabilna najpre na ime upravo ovih karakteristika. Hladnoratovski elementi njene istorije nisu nestali iz stripova, ali je u poslednjoj deceniji, pa i duže, Natalia Romanova obeležena zaista pre svega tim (mekim) feminističkim identitetom, osnažujućim prikazom žene koja je pažljivim radom postavljena u poziciju da je i dalje percipirana kao antiheroj iako je u pitanju apsolutno i nepobitno „čista“ herojska figura koja stvari radi iz najnesebičnijih, najplemenitijih pobuda.



Aktuelni serijal, začet prošle godine, u pripremama terena za film, zapravo vrlo svesno igra upravo na ovu kartu i osvaja dosta simpatija upravo ovim dobro odmerenim podtekstom. Trop (životni, ne žanrovski) da žena u muškom svetu uspeva ne kada pokaže da je „jednaka“ muškarcima nego samo kada pokaže da je uvek i u svakoj situaciji besprekorna i bolja od muškaraca je u aktuelnom serijalu stalno prisutan u pozadini, neizrečen, svakako ne nametljivo guran u lice čitaoca, a opet nepromašiv i ovo je jedna od stvari zbog kojih cenim scenaristkinju Kelly Thompson.

Thompsonova je, naravno, već izuzetno dokazana unutar Marvelove produkcije, sa uspešnim serijalima vezanim za X-Men, Spider-mana, Deadpoola itd. Naravno, još je većma dokazana na pisanju „snažnih ženskih likova“, poput aktuelnog Captain Marvel ili Jessice Jones, pa je sasvim prirodno to da je ova talentovana žena u najnovijoj podeli raspoređena i na radno mesto scenaristkinje tekućeg serijala Black Widow.

Black Widow je u ovoj inkarnaciji strip koji se izdvaja na ime nekoliko izraženih elemenata. Prvi je to da je u pitanju skoro sasvim samostalan serijal koji se niti interesuje za to šta se događa izvan njegovih granica niti je naročito bitno da poznajete istoriju lika i njegove svite da biste pratili radnju. Thompsonova očigledno ovaj strip piše za novu publiku, možda prevashodno onu privučenu filmovima i njen Black Widow se događa u San Francisku u koji se Natalia seli na početku, a zapleti su mu interno konzistentni i ne zahtevaju poznavanje eksternih odnosa likova ili, generalno, stanja i istorija u Marvelovom univerzumu. Drugim rečima, ako imate samo najopštiju svest o tome da je Natalia Romanova (bivši) špijun koji danas (generalno) radi za dobre momke ali najviše radi samostalno, na osnovu internog etičkog kompasa, dovoljno ste upućeni da pratite ovaj serijal bez uzdisanja i potezanja za wikijima. Pojavljivanja nekih notabilnih likova iz istorije Black Widow, kao što su Bucky Barnes, Hawkeye ili White Widow su lepa obogaćivanja postave ali ne opterećuju pripovedanje nekakvim snažnim oslanjanjem na prošli kontinuitet.

Drugi izražen element je direktno hvatanje u koštac sa konceptom „ženskosti“, a unutar tipično muško-centričog akciono-avanturističkog prosedea gde su žene, kada ih ima, postavljene u submisivne uloge ili, ako imaju delatni, proaktivni karakter, to je tipično po cenu dela njihove ljudskosti – najpre vezanog za odnose sa drugim ljudima, građenje autentično romantične veze i zasnivanja porodice. Sad, da budemo fer, ni muški, delatni protagonisti žanrovskih radova tipično nisu porodični ljudi – to da je Betmen napravio dete je bio OGROMAN presedan u superherojskom, jelte, stripu a ne treba zaboraviti da je čak i taj eksces bio rezultat ženske manipulacije – ali kod njih seksualnost makar nije obavezno svođena na oruđe, što je praktično pravilo kod ženskih likova sa delatnim karakteristikama. Sama Black Widow je svakako od početka formatirana kao „seksi“ lik koji treba da svoj špijunski rad obavlja i na ime svoje seksualne privlačnosti – pa je tu zaljubljivanje u Clinta Bartona očigledan kontramotiv – a filmovi su kanonizovali ideju da je ona sterilisana u okviru ruskog programa kreiranja superšpijuna pa je otud zauvek onemogućena da se levelapuje u ono što konzervativnija publika smatra finalnom formom žene – majku.



Utoliko je prva priča koju Thompsonova priča u novom serijalu snažnija i provokativnija jer se, bez mnogo predigre, Natalia Romanova u njoj pretvara upravo u majku. Štaviše suprugu i majku koja je apsolutno zadovoljna u ovim ulogama i veliki deo tenzije u ovoj priči dolazi na ime pitanja je li ova vrsta „realizacije“ osnažujuća za protagonistkinju ako čitaoci vrlo rano postaju svesni da je Natalijin nov status posledica mračne zavere koja ultimativno za cilj ima njeno unesrećenje.

Scenario Thompsonove ovde razgrađuje stereotipe o majčinstvu i porodičnoj sreći, uspevajući da igra na vrlo tankoj ivici između „normalne“ karakterizacije likova koju biste imali u nekom slice-of-life stripu i tipično žanrovski nihilističkog rada gde će sve na kraju izgoreti u plamenu osvete. Natalia Romanova je ovde preduzimljiva i autonomna čak i u momentima kada je najranjivija i kada sasvim jasno svoju samovlasnost stavlja u funkciju očuvanja porodice i mada ovo nije najrevolucionarniji strip svih vremena, mislim da je jako značajno to kako on destigmatizuje ideju zasnivanja porodice od strane jedne super(anti)heroine kao što je Black Widow.

Hoću reći, iako je porodična situacija u kojoj se Romanova nađe strogo uzev „lažna“, njene emocije ali i zrele odrasle odluke koje pravi u vezi sa njom su autentične i, u svetu u kome imamo vrlo ozbiljan otpor od strane konzervativnije publike (podbadane iz pozadine alt-rajt aktivistima) nekakvim „novim“ karakterizacijama starih likova*, pogotovo ako su u pitanju žene na koje su decenijama bili fiksirani kao na seks-ikone, mislim da je vrlo bitno što je Thompsonova pošteno izgurala ovakvu priču. Satirični element u kome je davanje protagonistkinji prilike da bude majka NUŽNO zavera lupeža iz senke (da ne kaćemo uredništva koje deo publike konstantno optužuje za popuštanje feministkinjama) a da Romanova na kraju ima i jare i pare je svakako bio vredan cele ove gužve.
*naravno, ista publika se buni i kada stare likove zamenite novima da biste tim novima dali nove karakterizacije a da ne „oštetite“ stare i, jelte, jasno je da njih ništa neće zadovoljiti

Aktuelne epizode u Black Widow su nešto manje „lične“ i uglavnom se bave borbom Romanove protiv lokalnih vođa kultova i moćnika koji koriste druge obećavajući im i samima moć, ali ih onda surovo eksploatišući. Ovo su solidni zapleti pogotovo jer strip ima tu femicentričnu notu, sa timom koji Natalia predvodi u kome su pored nje i White Widow (Yelena Belova), Spider-girl (Anya Corazon) kao i novi lik, reformirani ženski lopov-sa-supermoćima Lucy. Muških likova ima, u sporednim ulogama, i Thompsonova se fino zabavlja kad god ispred kamere može da dovede Barnesa ili Bartona a tu je i odlično postavljen mladi naučnik koji među svim tim alfa-ženama koje idu unaokolo i šibaju se sa supermoćnim zločincima odrađuje časnu ulogu tehničke podrške.



Iako se strip bavi, očigledno, sa dosta teških tema, prevashodno manipulacijom sirotinjom (i ženama) od strane bogatih i moćnih, u njemu ima i dosta lakog, duhovitog i zabavnog teksta. Thompsonova uspeva da pored autentičnog patosa udene i odličnu dinamiku između žena u timu, da muškarce iskoristi i za komični predaha ali i za melanholične refleksije na prošlost i ovo je za sada strip koji ima vrlo dobro odmeren odnos akcije, intrige, drame i komedije.

Italijanka Elena Casagrande je uradila već mnogo stripova za američke izdavače, uključujući DC i Marvel i ona je odličan izbor za glavnog autora na ovom stripu. Potreba da se postigne ravnoteža između ozbiljne, „odrasle“ drame i tipično stripovskog preterivanja stoji u srži ovog serijala i Casagrandeova besprekorno radi i na karakterizaciji ansambla – od „realističnih“ protagonistkinja, pa do pitoresknih, glamuroznih antagonista od kojih neki dolaze iz zaista egzotičnih krajeva Marvelovog univerzuma – ali i na crtanju okruženja koje je uvek kadrirano zanimljivo, dinamično, dajući stripu eleganciju i osećaj visokog špijunskog trilera – sa samo malo neophodnog kempa – čak i u scenama gde glavne junakinje samo stoje u majcima i donjem vešu i pričaju. Kako Thompsonova više radi na karakterizaciji i dijalogu nego na akciji, Casagrandeova tipično ima priliku da akciju uradi u spleš-kompozicijama koje su uvek lepe i zanimljive čak i ako ja preferiram više „režirane“ borbene scene.  Kolor Jordieja Bellairea je takođe vrlo značajan za atmosferu ovog stripa, sav u veoma snažnim tonovima sa retkim gradijentima i izraženim kontrastima. I drugi crtači koji se pojavljuju u ovom serijalu su odlični, sa Rafaelom De La Torreom koji perfektno popunjava oko Casagrandeove ali i sa Rafaelom Pimentelom u trinaestoj epizodi koja je cela jedna dugačka borba i ovo je fantastično urađen akcioni program od prve do poslednje stranice koji me je podsetio na najbolje radove Mikea Grella.

Black Widow je, dakle, strip koji možete čitati bez poznavanja mnogo istorije ali i bez praćenja aktuelnih metadogađaja u Marvelovom univerzumu. On, ponoviću, nije revolucionaran ni po ambiciji ni po učincima, ali je ubedljivo kritički nastrojen i prema žanru i prema široj društvenoj zbiljnosti pa čitaocu nudi i zabavni, akcioni špijunski triler, i malo, jelte, hrane za mozak. Za jedan mejnstrim superherojski strip ovo je više nego dovoljno. Serijal na Comixologyju možete pratiti ovde.


 

[Meho Krljic]

Šaka mi je dopao grafički album Horrifying Delights, a što je samo na Engleski jezik prevedeno izdanje originalne češke kolekcije crtanih priča pod nazivom Děsivé radosti. Nagađate da je izdavač ovde SAF, odnosno Strip Art Features Ervina Rustemagića i da nije ovog engleskog prevoda, teško da bih ja ikada imao prilike da pročitam ovakve stripove.



Horrifying Delights je izašao još 2017. godine za SAF, dok je originalno češko izdanje iz 2015. godine i bezbedno je reći da je, kako ne znam apsolutno ništa o češkom stripu, ovaj album moju pažnju privukao na ime dva upečatljiva elementa. Prvi od njih je crtež koji je kreirao crtač Michal Suchánek i koji pleni stilom, energijom, jednostavno lepotom, ali u njoj ne umire i sve tri priče u ovoj kolekciji imaju britak, autentično stripovski pripovedački tempo. Suchánek deli ime i prezime sa znatno poznatijim glumcem rođenim šezdesetih godina prošlog veka, ali on sam je dete osamdesetih i mada nemam pojma da li su Bonelijevi stripovi izlazili i bili popularni u Čehoslovačkoj/ Češkoj tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, rekao bih da se njihov uticaj vidi u Suchánekovom crtežu. Meni on, da bude jasno, izrazito prija jer čovek crta velike, atraktivne panele, sa lepim, karakternim likovima – svakako ne smeta što su mu i muškarci i žene često izrazito karakterni i seksepilni – a futuristička naučna fantastika koja je u centru svake od tri priče je obeležena i prijemčivim dizajnom arhitekture, tehnologije, odeće itd. Ovo nisu stripovi sa puno akcije, doći ćemo i do razloga za to, pa ni malo ne smeta što crtež nije preterano dinamičan i što je kolor relativno sveden. U momentima kada Suchánek i crta dinamičnije scene, to je korektno i u službi pripovedanja. Ako ću da budem sasvim iskren, u glavi mi je već posle nekoliko prvih tabli bila pomisao „ovo je kao da je pokojni Steve  Dillon uzeo da radi Heavy Metal“ i to je, čini mi se, presudilo da zaronim bez mnogo kočnica u ove nestašne naučnofantastične pripovesti.

A tu dolazimo i do drugog upečatljivog elementa ovih radova, odnosno do činjenice da je kao scenarista ovde potpisan Ondrej Neff. Neff je prilično poznato ime u češkoj naučnoj fantastici, ali i publicistici generalno, pa i u javnom životu uopšte. Rođen 1945. godine u Pragu i sa karijerom novinara, urednika, prevodioca i fotografa (od 1970. godine i sa doktorskom diplomom), Neff je još šezdesetih godina prošlog stoleća bio, takoreći, u centru mnogih važnih događaja, uključujući učešće u radio-prenosu invazije Sovjetskih trupa (i drugih, jelte, saveznika iz Varšavskog pakta) na Čehoslovačku u odgovor na Praško proleće 1968. godine. Od polovine sedamdesetih do polovine osamdesetih je uređivao dugovečni i čak i danas veoma uticajni list Mladá fronta a nešto posle polovine devedesetih je osnovao sajt Neviditelný pes (tj. Nevidljivi pas) koji će izrasti u jedan od – još uvek – najpopularnijih portala za novosti i komentare u Češkoj. Krajem devedesetih Neff je bio i jedan od predvodnika uspešnog protesta protiv domaćeg internet-provajdera SPT Telecom i njegovog podizanja cene usluga za dial-up pristup internetu, a 2007. godne je podržao tadašnjeg predsednika Vaclava Klausa u borbi protiv čeških „zelenih“, insistirajući, u otvorenom pismu, da se radi o pukom trendu i onome što bismo danas zvali „virtue signaling“.

Dakle, pitoreskan lik, ali i čovek sa povelikim književnim opusom iza sebe. Neff piše beletristiku (ali i publicistiku) još od kraja sedamdesetih i objavio je desetine priča i romana, počev od Holky se perou jinak iz 1978. godine, baveći se naučnom fantastikom na svoj način, šetajući između omladinske i odraslije literature. Publicistički bavio se pisanjem o fotografiji, kao i o Žilu Vernu čijih je nekoliko romana priredio kao radio-drame, a, nagađate, napisao je i nekoliko sopstvenih radio-drama, te scenarija za stripove koje je crtao pokojni Karel „Kája“ Saudek.



Iako je na Horrifying Delights Neff potpisan kao scenarista, prilično sam siguran da je on samo dopustio d se njegove kratke priče adaptiraju za novi medijum i da nije aktivno učestvovao u pisanju scenarijaza ove stripove, a što potvrđuju i neki od komentara čeških čitlaca na Goodreadsu. Naravno, ovo znači da je doprinos Michala Sucháneka ovom projetu veći od proverbijalnih 50% i reći ću da se crtač/ scenarista vrlo pristojno snašao sa ovim materijalom. U Češkom izdanju, koliko razumem, Neff je dao i komentar na svaku od tri priče, ali u SAF izdanju ovo ne dobijamo, što je šteta. Takođe, mora se priznati da prevod na Engleski nije naročito ujednačen i da na svako čudno iskakanje iz gramatike koje možda sugeriše da likovi govore posebnim lokalnim govorom/ dijalektom, naletećemo i na bar po jedno očigledno nesnalaženje sa Engleskim jezikom na strani prevodioca. Ovo, da odmah napomenem, ne utiče presudno na čitalački užitak i narativ je sasvim jasan ako već ne savršeno ugođen sa Neffovom poetikom, a meni je dodatno bilo simpatično jer sam imao utisak da čitam nekakav piratski scanlation.

Gore sam pomenuo Heavy Metal i mada, naravno, Neff „fizički“ pripada tradiciji istočnoevropske, češke i slovenske naučne fantastike, rekao bih da je, makar u ovoj grafičkih adaptaciji njegovih radova legitimno reći da se ona uklapa u to Heavy Metal nasleđe cinične, pesimistične naučne fantastike koja o budućnosti, koliko god da je u nju zaljubljeno zagledana, zapravo ne pronalazi previše lepog. Naravno, mogao bi se pomenuti i britanski 2000AD, ali mislim da su njegovi najpoznatiji naučnofantastični stripovi naglašenije satirično intonirani, dok je Horrifying Delights više na liniji kombinacije seksa, nasilja, cinizma i mračnog humora, sa pančlajnima priča u kojima su protagonisti kažnjavani često bez obzira na to da li su tokom priče prikazani kao krivi ili nedužni.

Prva priča, tako, govori o ljubavnoj vezi između Zemljanina i tuđinke, koja je istovremeno i vrlo putena – dobijamo popriličnu količinu panela na kojima se eksplicitn prikazuje seks – ali i nezakonita. U svetu u kome se događa ova priča, različite inteligentne vrste sa različitih planeta dele iste habitate i, čini se, pripadaju istom društvu na Zemlji ali je „steloseksualnost“, odnosno upražnjavanje fetišističkog seksa između pripadnika različitih vrsta, zabranjeno zakonom, što nam saopštava razglas na već prvom kadru u stripu.

Društvo koje prikazuje ova priča je tehnološki veoma napredno, sa sve interplanetarnim saobraćajem i zatvorima na drugim svetovima, ali je u socijalnom smislu ono očigledno naglašeno rasistički nastrojeno. Autori ovde ne idu na neku tačno određenu metaforu i društvo u ovoj priči nije direktna aluzija na neku društvenu zajednicu koja je postojala u ljudskoj istoriji i zapravo, pokazuje se do kraja narativa, da poenta zapravo nije u kritici pa čak ni u analizi rasizma. Ovaj strip se zapravo više bavi pomalo eksploatacijskim radom sa fetišima a zaključak je iznenađujuće hladan, pa i pomalo, ako hoćete, mizogin. No, ponekad klasična naučna fantastika voli te preokrete u kojima se seksualizovani, čulni likovi pretvaraju u nešto drugo, a s obzirom da ovde imamo posla sa tuđinskim bićima, to možda ima i malo više smisla. Svakako, Suchánek uspeva da nam proda likove i preokrete u njihovom odnosu, velikim delom na ime upečatjivog crteža.



Druga priča je kamerna drama između troje likova u dubokom svemiru a koja se bavi pitanjem rizika i potencijalnog dobitka, u kontekstu gde je pomaljanje „prave“ veštačke inteligencije gotovo pa usputan, ignorisan element a u centru je ljudska pohlepa. Ovo je zapravo simpatično cyberpunkerski formatiran narativ i Suchánek to još više naglašava upečatljivim retrofuturističkim dizajnom likova. Da budem iskren, ne bih imao ništa protiv da je ova priča razrađena u duži grafički roman jer mi se čini da je imala još više potencijala.

Treća i poslednja priča je najkompleksnija po svojim motivima jer u centar stavlja putovanje kroz vreme i posledice temporalnih intervencija na sadašnjost, a sve u formatu direktnog televizijskog prenosa intervjua sa nagrađivani fotografom koji je, otišavši unatrag kroz vreme svoju nagrađenu sliku napravio u logoru smrti Aušvic, tokom Drugog svetskog rata, hvatajući trenutak čistog, bezdanog očaja na licu jedne majke. Ovaj se narativ bavi EKSTREMNO osetljivim temama i postavlja ih u jedan prilično frivolan mizanscen sa sve narcisoidnim fotografom i veoma seksualizovanom voditeljkom, ali broj preokreta koji se ovde dogode i Suchánekova veština u prikazivanju različitih era i atmosfera pomaže da nam se cela priča proda, pa i da je pročitamo po drugi put, pažljivije.

Horrifying Delights je, dakle, bez ostatka zanimljiv projekat. Ne sasvim dorečen i u produkcijskom smislu ne uvek savršen, ali sa mnogo interesantnih ideja i tonova, kao i sa uvek upečatljivim, lepim crtežom njegovog autora. Vredi ga potražiti.

[Meho Krljic]

Prošle godine sam pisao o dve važne kolekcije manga radova jednog od ključnih autora čitavog medijuma a koje je na Engleskom jeziku objavio kanadski Drawn and Quarterly. Pričam, naravno, o stripovima koje je napisao i nacrtao Shigeru Mizuki, možda najuticajniji autor mangi posle Osamua Tezuke, makar u pogledu dosega u kulturi glavnog toka. Prva kolekcija bio je Kitaro, objavljen za istog izdavača u Kanadi 2013. godine, sakupljajući Mizukijeve prevratničke folk-horor priče kojima je sebi izgradio ime u modernom Japanu, a druga Tono Monogatari, njegov kasni etnografski rad, pravljen na kraju dugačke karijere i oslonjen na ključnu kolekciju narodnih priča  koja je na neki način sačuvala „stari“ Japan od agresivne modernizacije i predstavljala jedan od najvažnijih artefakata napora da se očuva narodno kulturno nasleđe u ranom dvadesetom veku.



No, Mizuki je bio čovek dugačkog života, komplikovanog životnog puta i biografije koja je i sama zavredela da se pojavi u stripovanoj formi. Iako je radio i neke doslovno biografske stripove u svom životu, Onward Towards Our Noble Deaths, aka Sōin Gyokusai Seyo! je verovatno najvažniji njegov rad u ovakvom ključu jer pokriva period Mizukijeve mladosti proveden na pacifičkom frontu tokom Drugog svetskog rata i predstavlja jednu snažnu, naturalističku, a opet stilizovanu priču o besmislu ratovanja, pripovedanu iz perspektive običnih, regrutovanih vojnika što se bore i ginu hiljadama kilometara daleko od svojih domova. Zapadni čitalac je navikao da ovakve priče čita iz pera zapadnjačkih, često američkih autora i time je Sōin Gyokusai Seyo! još važniji rad.

Nacrtan i napisan u jednom dahu, ovaj je grafički roman izašao 1973. godine u nedeljnom magazinu Shūkan Gendai, a koji i dalje izdaje ugledni izdavač Kodansha. U intervjuu na poslednjim stranama kanadskog izdanja Mizuku pitaju kakve je reakcije izazvao ovaj strip s obzirom da opisuje događaje koji su se u trenutku njegovog izlaska dešavali pre jedva tri decenije, no njegov je odgovor veoma kratak i veli da nije bilo nikakve posebne reakcije. Ipak, Kodansha je znala da u rukama ima nešto posebno i iste godine je ova priča izašla i u formatu kolekcije, a zatim je isti materijal ponovo publikovan polovinom osamdesetih pa polovinom devedeseth.

Zanimljivo je iz današnje perspektive pomisliti da je, može biti kao i Osamu Tezuka, i Mizuki početkom sedamdesetih godina počeo da oseća pritisak od strane mlađih manga autora, pogotovo onih koji su radili gekiga radove, stripove „za odrasle“, obeležene zrelijim temama ili, često, intenzivnim prikazima nasilja. Zna se da je Tezuka, koga smatraju najvažnijim mangakom u istoriji medijuma, na kritike da su njegovi radovi zastareli i da su dobri samo za decu uradio zastrašujuće upečatljivi, „odrasli“ strip MW koji je izlazio između 1976. i 1978. godine. Mizuki je i sam radio stripove prevashodno za decu, ali je u njegovom slučaju možda od pritiska gekiga autora bilo važnije to da je sa sobom bez prestanka nosio nezalečene traume iz rata.



Već sam pisao o tome da je kao dečak Mizuki bio nadaren za crtanje i da su ovaj dar prepoznali i u njegovoj školi, ali da je tokom rata preživeo užasne traume, ratujući na južnom Pacifiku, da je bio jedini preživeli iz jedinice kojoj je naređeno da izvrši poslednji, samoubilački napad na snažnijeg neprijatelja, da je kasnije, u sasvim odvojenom vazdušnom napadu bio teško ranjen i izgubio dominantnu, levu ruku, kojom je crtao. Kasnije je i njegov brat bio osuđen od strane okupacionih vlasti za nasilje i ubistva nad zarobljenicima tokom rata. No, Mizuki je, uprkos svemu, uspeo da se vrati crtanju kao stvari koju je najbolje – i jedino zaista – umeo da radi, naučio sebe da radi jednom rukom, i to onom koju ranije nije koristio za crtanje, te, postepeno gradeći svoju reputaciju i radeći slabo plaćeni posao ilustratora za knjige za iznajmljivanje i ulična lutkarska pozorišta, postao mangaka a zatim i neko ko je maltene svojeručno (i to jednom jedinom rukom) izgradio moderni „imidž“ japanskih tradicionalnih kamija i jokaija, natprirodnih bića za koje šinto religija smatra da se nalaze posvuda u Japanu (i ima ih, rekli smo, više od osam miliona). Njegovi radovi u okviru serijala o Kitaru su od folklora napravili novu popularnu kulturu i u značajnoj meri oblikovali sveukupnost japanske pop-kulture u narednih šezdesetak godina.

Onward Towards Our Noble Deaths je, pak, kako je Mizuki napisao u pogovoru napisanom 1991. godine, priča koje je 90% istina. U njoj se prati život vojne jedinice imperijalne armije na Papui Novoj Gvineji tokom 1943. godine gde slabo opremljeni i još gore motivisani japanski regruti iščekuju neumitnu sudbinu ratovanja protiv brojnijih i bolje opremljenih združenih snaga SAD, Ujedinjenog kraljevstva, Nizozemske i Australije. Mizuki objašnjava da se tih deset posto fikcije koju je ubacio u priču odnosi pre svega na to da je u njegovom slučaju samoubilački napad na savezničke trupe preživelo nekoliko desetina japanskih vojnika (postoje tvrdnje da je u nekim prilikama pričao da je on bio jedini preživeli, ali to ovaj pogovor eksplicitno opovrgava), dok u stripu ginu svi do jednoga, jer je to umetnički bilo urednije. Ostatak je naturalistički, direktno i bez uvijanja prenesen vojnički život kakav ne biste, kako se to obično kaže, poželeli ni najgorem neprijatelju.



Kao neko ko je odrastao čitajući ključne ispovesti o ratovanju ključnih predstavnika „izgubljene generacije“ – pre svih Hemingveja i Remarka i njihove radove o Prvom svetskom ratu, Španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu – prvo moram da primetim koliko je Mizukijev senzibilitet njima nalik. Kao neko ko je odslužio vojni rok u vojci koja je tokom tog roka promenila ime iz JNA u nešto drugo a zemlja čija je to vojska bila se neopozivo smanjila, moram da primetim i da je sličnost između svih vojski koje vode besmislene ratove neverovatno velika.

Antiratna proza i kinematografija koje možemo smatrati značajnim za formiranje samog tog koncepta uglavnom potiču iz zapadnih izvora i nakon radova Izgubljene generacije su nekako prirodno dolazile od autora levičarske provinijencije, ovaploćujući se u svojoj savremenijoj formi u filmovima i televizijskim serijama koje su se bavile korejskim i vijetnamskim ratom kao tim epitomima „besmislenih“ sukoba, makar za onu stranu koja je te radove kreirala. Srazmerno ređi su bili radovi koji će slične sentimente uobličiti u odnosu na Prvi ili Drugi svetski rat, koji se i dalje smatraju „pravednim“, a pogotovo je meni, koji sam odrastao na dijeti partizanskog filma, stripa i proze, gde je slavljeno herojstvo i požrtvovanost, vazda bilo drago da naiđem na dela koja bi o ovim konfliktima govorila iz drugačije, prizemljenije vizure.

Mizuki, naravno, dolazi iz ove perspektive i njegov kapitalni strip ima sve one elemente koje očekujete od antiratnog dela, ali pojačane za osobeno japanski senzibilitet i rakurs. Ovde njegovi junaci, većinom regrutovani iz civilistva i podvrgnuti surovoj hijerarhiji carske armije, veoma retko imaju ikakav stvarni kontak sa neprijateljem. Njihov život u pakao pretvaraju profesionalni oficiri koji ih smatraju nižim i manje vrednim od zaprežnih životinja, stalna nestašica hrane, brutalna klima ostrvske teritorije koju treba da „odbrane“ od saveznika iako niko od njih ne shvata kakve sve to veze ima sa njihovim domovima koji su hiljade kilometara severnije, kiša, groznica, krokodili...



Iz ovog stripa se može doneti taj poopštavajući zaključak da su sve vojske, na kraju krajeva, iste, jer Mizuki prikazuje sve one elemente vojničkog iskustva koji su nam dobro poznati: stalni osećaj umora i korišćenje svake prilike da se ne radi ništa i samo sedi, eventualno uz filozofske diskusije sa klasićima o besmislu rata i da li je važnije jesti ili jebati ako znaš da ćeš sutra umreti, stalnu glad i snalaženje da se u okruženju pronađu „prirodne“ namirnice koje će malo pojačati spartansku dijetu od jedne činije pirinča dnevno*, oficire koji su sadisti i čije je uterivanje discipline kod većine regruta stvorilo PTSP čak i pre nego što su videli ijednog neprijatelja, ispalili ijedan metak, hvatanja krivine, apatiju... Mizukijevi vojnici pevaju (autentične) pesme** koje satirično opisuju vojnički život i idealizuju civilstvo i ono što su ostavili kod kuće, peru oficirima usrane gaće (ali umeju i da im se popišaju u kupku pre nego što ovi dođu da se okupaju) i više vremena provode tražeći kolege koje su verovatno pojeli krokodili nego što se spremaju za ratovanje.

*Naravno, ovo uključuje jednu scenu lovljenja ribe ručnim bombama koja se završava... tragično... i apsurdno...
**Naravno, i ovu kolekciju je prevela izvrsna Jocelyne Allen, pa je autentičnost zagarantovana

Naravno, sve ste to mogli gledati i u MASH-u ili, ako ste provereni patriota, u domaćoj seriji Vojnici iz 1981. godine koja je svoj vrlo ideološki „ispravan“ predložak iz 1969. godine, seriju Kad sam bio vojnik,  mutirala dodajući elemente (dobronamerne) satire, ali Mizukijev prikaz japanske armije ima ključne osobenosti i razlike u odnosu na sve ostalo što pripada ovom žanru i utoliko je ovo unikatan, važan rad za svakog koga interesuje pogled iz prvog reda kada su u pitanju ratovi.

Imperijalna armija Japana je bila mesto na kome su svi nacionalistički i imperijalistički fantazmi razvijani nekoliko decenija unazad u Carevini došli do nivoa, praktično, apsurda i čitajući Sōin Gyokusai Seyo! (a što u prevodu znači otprilike „Čitava jedinica se mora boriti do smrti!“) ne jednom se zapitate kako je Japan ikada dobio ijedan rat. Jer ne samo da ovde konstantno gledamo vojnike koji su neuhranjeni, žedni, bolesni, minimalno motivisani ne da ratuju nego i da rade besmislene poslove koji im se daju da ne bi sedeli zaludni, nego i gledamo kako ih oficiri doslovno premlaćuju pred drugima, dodajući verbalnim poniženjima dimenziju okrutne fizičke kazne. Doktrina da vojnici, pogotovo regruti, vrede manje od konja se vidi na svim nivoima, od najnižih oficira koji će ih udarati pesnicama i bacati u blato za najmanju percipiranu neposlušnost, do samih vojskovođa koji smatraju da je važnije da čitava jedinica pogine u samoubilačkom napadu jer će to „onima kod kuće“ poslati poruku o nesalomivosti japanskog patriotsog duha, nego da se vojska povuče u džunglu i tamo, ratujući gerilski, možda uspori napredovanje neprijatelja tokom narednih pola godine ili godinu dana.

Mizuki ovo priča kroz niz povezanih epizoda, ne držeći se nužno jednog glavnog junaka, a što bi možda bilo i kontraproduktivno jer ovaj strip u mnogome profitira od prikazivanja koliko je život ovih vojnika jeftin i kako lako nestaju i oni i njihovi oficiri koji su, pretpostavka je, bolje obučeni i bolje nahranjeni da prežive surovo ratovanje. Ali ovde se gine i od metka i od neprijateljske artiljerije, koliko i od krokodila, vojnici dobijaju dijarerju i niko ih ne leči... U jednoj zastrašujućoj sceni, tokom jednog od prvih savezničkih granatiranja, bolničar dotrčava do ranjenog japanskog vojnika koji leži na ledini i umesto da pokuša da ga odvuče u zaklon, instruira drugog vojnika (što je pritrčao da pomogne) da mu ašovom odseče mali prst. Ovaj je zbunjen – ne manje od samog ranjenika koga ostavljaju još i osakaćenog i koji slabašnim glasom konstatuje da ga niko neće spasti – ali logika je jasna: ranjenici su opterećenje za slabo opremljene poljske bolnice a mali prst kao dokaz da je vojnik raznesen na komade granatom je bolji za narativ od priznanja da je ostavljen još živ na bojištu, možda i zarobljen a svakako osramoćen jer nije poginuo kako dolikuje junaku.



Ova epizoda je na neki način seme iz koga izrasta čitav treći čin ove priče u kome nakon odluke da se krene u samoubilački napad, neki od nižih oficira ipak jedan deo svojih vojnika odvedu da se prvo najedu i napiju kako bi bili sposobniji za rat, ali se situacija na bojištu naglo promeni i njih osamdesetak ostane duboko u džungli, podalje od fronta i od bilo kakve akcije.

Ono što se dešava do kraj stripa je moguće samo u japanskom društvu sa komandom koja je šokirana da je iko preživeo samoubilački juriš i koja šalje oficira iz pozadine u prašumu kako bi koordinirao povaratak ove vojske na front gde je neophodno da svi do jednog poginu kako se nikada i nigde ne bi saznalo da postoje vojnici kojima je naređeno da umru a oni su ipak preživeli. Tu vidimo dijalog u kome jedan niži oficir kaže kako je u drugim vojskama dopušteno vojnicima da se predaju i budu zarobljeni, a ovaj se koncept smatra toliko nečasnim za Japan da ćemo u scenama pred kraj videti odgovorne starešine kako izvršavaju ritualna samoubistva jedva par sati pre nego što će njihova jedinica biti poslata da izgine.

Svi na kraju zaista budu samleveni i razneseni na komade granatama – bolesni i ranjeni koji su instruirani da se sami raznesu na komade ako neprijatelj ne uspe da dođe kod njih, zdravi i pravi, svi zajedno na kraju nestaju u mašini rata braneći ne svoju teritoriju, ne svoje društvo, pa čak ni državu, nego fetiš ratničke tradicije koji u tom partikularnom momentu više nema nikakvog smisla.

Genije Mizukija kao crtača je svakako u tome da ovaj pakleno leden narativ prodaje velkim delom kao uzdržanu satiru držeći se lojalno svog karikaturalnog stila crtanja likova. Džungla i močvare, brodovi, avioni i tenkovi, čak i neprijateljski vojnici, ovo je sve nacrtano sa gotovo fotorealističnom vernošću stvarnosti, ali japanski vojnici, starešine i visoki oficiri su i dalje karikature sa prenaglašenim emocijama, prenaglašenim pokretima i gestovima. Da nije tako, sasvim je moguće da bi aka Sōin Gyokusai Seyo! bio nečitljiv strip. Ovde ima toliko beznađa, toliko nasilja, toliko cinizma i beščašća umotanog u poštovanje tradicije po kvadratnom centimetru hartije da bi „realističan“ strip sa ovakvim narativom bio maltene kao da gledate u sam pakao.



Mizuki će čitaoca poštedeti ovoga i daće mu ne humoristički, ali svakako dovoljno distanciran, stilizovan prikaz malih života koji ništa ne vrede i bivaju uludo protraćeni, da osećaj sa kojim zaklapate ovaj strip bude pre svega obnovljena vera u to da je život vredan sam po sebi i da u njemu treba pronaći način da se on slavi jer je vredan PO SEBI a ne kao puko gorivo za ideje i koncepte koje su drugi kidnapovali i pretvaraju se da su njihovi čuvari. Ovaj je vredni grafički roman, dakle, deo jednog dugačkog narativa koji se razvijao tokom čitavog dvadesetog veka i, s obzirom da se ovde, na Balkanu, nalazimo preopasno preblizu nekog novog pozivanja na prepakivanje mape putem sile oružja, rekao bih da je u pitanju obavezna lektira. Comixology ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Marvelov recentni krosover The Darkhold, a koji je praktično prvi veći projekat što ga je osmislio i koordinirao Steve Orlando otkada je počeo da radi za Kuću ideja. The Darkhold je strip sa dosta zanimljivih, tipično orlandovski maštovitih ideja, ali i strip koji teško da će biti zanimljiv „novoj“ publici što do Marvelovih stripova dolazi nakon interesovanja koje su razgoreli MCU filmovi, uprkos korišćenju gomile likova iz tih filmova. Štaviše, The Darkhold je maltene na tačno suprotnoj strani sa zapletom koji se oslanja na motive zakopane duboko u osamdesetim godinama prošlog veka, ansamblom drugopozivaca koji treba da iznese tu priču, a onda i dubokim zaranjanjem u istorije onih likova koji su publici najpoznatji, da se u njima pronađu mučne kontroverze i preteće simbolike. 



The Darkhold je, kad smo već kod „Kuće ideja“, kako Marvel sebe voli da naziva, evo već decenijama, dobar primer kako mnoge od tih ideja taj isti Marvel nađe kod nekog drugog, onda ih, dok niko ne gleda, uzme za sebe, malčice im promeni ime i predstavlja kao svoje, evo već decenijama. The Darkhold je, tako, nastao kao koncept u Doctoru Strangeu 1983. godine, kao vrlo slabo prikrivena imitacija knjige Necronomicon, jednog od centralnih motiva iz radova H.P. Lovecrafta. The Darkhold se naziva i Knjigom prokletih, napisao ju je Stari Bog Chthon, koji se levelapovao u arhidemona, a čitanje svega nekoliko redova iz ove knjige može čitaoca da otera u ludilo pa čak i da mu preotme dušu.

Sam Chthon je još stariji od Darkholda, u smislu da je polovinom sedamdesetih njegov lik kreiran od strane Marva Wolfmana za serijal Marvel Chillers, gde je u prvom broju bio predstavljen samo kao „The Other“. Kasnije će se objasniti zašto i kako je Chthon napisao Darkhold, a njegova će sudbina tokom narednih decenija biti vezivana i za tako različite likove kao što su Scarlet Witch aka Wanda Maximoff ali i Spajdermenov neprijatelj Carnage.

Negde na toj transverzali nalećemo i na razlog što se krosover The Darkhold pojavio upravo sada. Naime, analizom likova koji nose ovu priču postaje jasno da praktično sve protagoniste – iz inače prilično udaljenih delova Marvelovog univerzuma – povezuje to da su dobili svoje verzije na filmskom platnu (i televiziji) u okviru Marvelove recentne kampanje osvajanja sveta pod Diznijevim barjakom. Tu su Wanda Maximoff, Iron Man, The Wasp i Spider-man, tu je Blade koji je devedesetih godina praktično najavio budući uspeh Marvelovih filmova, čak i mučeni Inhumansi ovde dobijaju svog predstavnika u liku Black Bolta, i Dr Doom je praktično jedini prominentni lik u ovom stripu koji mi malo štrči a što možda samo znači da će uskoro biti najavljen film ili televizijska produkcija u kojoj će on imati značajnu ulogu.



Posmatran sa te strane The Darkhold je jedan vrlo generički pa čak možda i malo dosadan krosover. The Darkhold Alpha i The Darkhold Omega, početno i završno poglavlje ove priče, izašli u Septembru prošle i Januaru ove godine su i jedini koje je napisao Steve Orlando i oni se bave odnosom između Scarlet Witch i Dr Dooma, dvoje među najmoćnijim korisnicima magije u Marvelu i njihovim naporima da – ne verujući jedno drugom ni trenutka – spreče Chthona da prodre u naš univerzum i pokori ga. Dok je The Darkhold Omega prilično nabijen akcijom koju crtač Cian Tormey lepo i dinamično prikazuje, The Darkhold Alpha je tridesetak strana zatrpanih tekstom i ekspozicijom i ne predstavlja baš najprimamljiviji način da uvučete novog čitaoca u fabulu.

Naravno, Orlando i Tormey ovde jesu u pomalo bezizlaznoj situaciji jer treba da postave priču što se oslanja na uglavnom ne naročito poznate likove i koncepte a da istovremeno publici daju dovoljno familijarnih imena i likova da im se zagolica radoznalost, pa je ovaj broj prepun teksta i objašnjenja koja će se isplatiti tek nekoliko meseci kasnije kada stigne The Darkhold Omega*. Naravno, pošto ništa u ovim stripovima ne može da bude tu samo zbog svoje, jelte, literarne vrednosti, Omega ne samo da uspostavlja novi status kvo za Skerletnu vešticu već i udara temelje nekih budućih radova u Marvelovim stripovima, notabilno povratka Miraclemana koji, da bude prilično jasno, zaista nema baš mnogo veze sa svim ovim. Ali kad je već napravljen marketinški napor da se uradi ovaj strip, zašto mu onda ne pridružiti i Miraclemana, kao da su rezonovali u Marvelu.
*što se elegantno zaobilazi ako, kao ja, prvo sačekate da izađu sve epizode pa ih pročitate u cugu

Ako ste ljubitelj Scarlet Witch, svakako treba da pročitate ovaj strip pošto on dovodi do razrešenja dugovečni sukob što ga ona ima sa Chthonom, postavlja je u jednu vrlo dominantnu poziciju i najavljuje verovatne (ili makar moguće) buduće stripove u kojima bi ona mogla da bude protagonist a ne samo jedan deo ansambla. Bilo bi to osveženje, svakako, a čini se da je trenutak sazreo s obzirom na popularnost televizijske serije.

No, ako i niste ljubitelj Scarlet Witch i zapravo vas ne interesuje preterano kako je ona prevazišla svoje... razmimoilaženje u idejama sa Dr Doomom i kako je porazila starostavno božanstvo koje je Knjigu prokletih napravilo od tkiva drugog božanstva, The Darkhold zapravo i dalje ima dosta materijala koji vredi pročitati sve dok ste Marvelov ljubitelj generalnog usmerenja.



Naime, pored ta dva poglavlja koja priču otvaraju i završavaju, ostalih pet epizoda su standalone one-shot priče rađene od strane različitih kreativnih timova a koje se na interesantan način bave analiziranjem motiva vezanih za petoro „šampiona“ što ih Skerletna veštica regrutuje za borbu protiov Chthona.

Elem, u skladu sa legendom o tome kako je Chthon prvi put bio poražen, potrebno je da se okupe Sanjar, Lovac, Umetnica, Stoik i Budala, te će oni svojim združenim snagama doakati starostavnoj zloći. Za potrebe ovog konkretnog doakavanja Wanda prizove sebi ekipu u sastavu: Iron Man (Sanjar, jer, kao, stalno sanja o budućnosti), Blade (Lovac na, jelte, vampire), The Wasp (dizajniranje odeće jeste nekakva umetnost, makar i ona njena najljuća varijanta - primenjena), Black Bolt (Stoik, valjda jer ćuti) i Spajdermen (budala... al’ naša budala) i objasni im da bi čitanje originalnog Darkholda maltene na mestu anihiliralo svaki trag njihove ljudskosti a da čak i čitanje ove kopije koju ona ima može da ih otera u ludilo, te da je potrebno da pročitaju samo nekoliko redova, da osete ludilo ali da ih ono ne obuzme, i da će ih onda to teleportovati na ravan gde je Chthon zatočen i gde će, valjda, njih petoro moći da mu presude.

Ako ovo zvuči kao sumanut plan – to je zato što je u pitanju očigledno sumanut plan i čitanje svega po par rečenica ove zle knjige svakog od ovo petoro heroja transformiše u vrlo loše verzije njih samih koje onda u The Darkhold Omega pokušavaju da zapravo zauzmu Chthonovo mesto u demonskoj hijerarhiji a Wanda mora da ih izmanipuliše da ipak urade pravi stvar. No, ono što se događa u pomenutim one-shotovima je zapravo zanimljiviji program jer svaki od njih pokazuje na neki način izvitoperenu prošlost ili budućnost ovih likova, uzimajući neke od definišućih motiva njihovog postojanja i onda ih tumačeći u tragičnom, horor, ciničnom, melanholičnom ili nekom drugom „negativnom“ ključu. I ako ste Marvel-zombie od staža ovo će vam biti svakako zanimljivo.

The Darkhold - Iron Man je tako napisao Ryan North (široj javnosti poznat kao autor uspešnog web-stripa Dinosaur Comics a Marvelovoj publici kao autor serijala The Unbeatable Squirrel Girl). U priči koju je SJAJNO nacrtao Guillermo Sanna, dajući joj vrlo old school senzibilitet ali savremeno, tečno pripovedanje, prikazan je pad Tonyja Starka ne samo u ludilo već u potpunu telesnu i identitetsku disocijaciju, sve to iz perspektive njegove saradnice i, jelte, povremenog romantičnog partnera, Pepper Pots. North ovde izbegava da se dohvati već izlizane alkoholne adikcije koju ljudi automatski potežu kada hoće da pokažu ranjivu stranu Iron Mana i umesto toga odlazi na skoro sam početak njegove priče, prikazuje briljantni um ali i naivni, mada dobronamerni duh velikog inženjera i pronalazača, te uspeva da kroz jedan old school horor narativ dokaći čak i savremenu techbro kulturu i nepromišljene ideje o transhumanizmu koje danas često slušamo. Vrlo uzbudljiva i emotivno uzburkana pripovest.



The Darkhold – Blade je napisao Daniel Kibblesmith a nacrtao Federico Sabbatini i mada me sama priča nije naročito opčinila – zahtevajući previše ekspozicije da bi „radila“ – svet koji je Kibblesmith smislio jeste. Ovo je vampirska postapokalipsa modelovana po mustri „terigenske bombe“ samo što se ovde polovina stanovništva u istom trenutku pretvorila u vampire, dok je druga polovina pretvorena u, jelte, plen i ovo je zanimljiv svet gde je Kingpin sada vampirski kralj Njujorka i leži debeo, nag i okupan krvlju u postelji iz koje nikada ne izlazi jer ima koga da pošalje da obavlja poslove za njega. Amadeus Cho je mladi vampir sa ostacima etičkih principa, a The last Avengers su neobično sklopljen mali tim koji se i dalje grčevito bori da spase šta se spasti može ili makar osveti ono što je palo. Sabbatini obožava oštre uglove, tanke linije i samo minimum senčenja, kolor Ricoa Renzija je prilično napadan za moje oči ali ovo je makar dinamičan strip smešten u zanimljiv univerzum.

The Darkhold – Wasp je, pak, još jedan izvrsno nacrtan one-shot. Škotlanđanka Claire Roe kreira jedan superiorno pripovedani, veoma atmosferični, old school dizajnirani strip a koji se bavi vrlo dubokim zasekom u tkivo odnosa između Janet van Dyne (The Wasp) i njenog muža Hanka Pyma (Giant man, Ant Man, Yellowjacket...) i scenario Jordiea Bellairea uspeva da na manje od trideset strana pretrese ogroman deo istorije ovih likova u Marvelovom univerzumu, ponudi nam uverljiv, bolan portret muškarca koji naprosto nije dorastao svom socijalnom statusu, ali i fantazmagorično horor-razrešenje jednog mučnog, teškog braka. Priče o zlostavljanju i partnerskom nasilju nisu lake za napraviti već i utoliko što je refleks uvek da posegnete za klišeima ali Bellaire ovde uspeva da kliše natera da radi u prilog priče koja ima nekoliko zaista životnih, ubedljivih momenata. A Roein crtež je FANTASTIČAN.



The Darkhold - Black Bolt je nacrtan manje upečatljivo – David Cutler koji je radio crtež je vrlo korektan, da ne bude zabune, samo ne naglašava karakter naročito snažno – ali je priča iz pera Marka Russella zapravo vrlo interesantna. Iako najpoznatiji po svojim satiričnim i/ ili religijskim stripovima (The Flintstones, Billionaire Island, The Second Coming), Russell ovde radi u sasvim ozbiljnom maniru pažljivo prateći prirodni predložak stripova o Inhumansima i dvorske intrige koje su njima prirođene. Stalne spletke koje Maximus, brat Black Bolta pravi kako bi se nekako dokopao bratovljevog prestola (a koji ovaj čak i ne želi) u ovoj priči dolaze do šokantnog ekstrema i filozofska završnica je ispala vrlo simpatično. Skoro da mi je žao da je ovo moralo biti komprimovano u one-shot jer je ovde bilo materijala za vrlo pristojan miniserijal.

Konačno, The Darkhold - Spider-Man napisao je Alex Paknadel i ovo je mračna, ponovo na neki način postapokaliptična priča o Spajdermenu čija je paukova mreža jedini način da se sačuva Njujork koji je u jednom trenutku samo počeo da se raspada. Spajdi tako svakog dana mrežom ne samo vezuje zgrade i mostove da se ne raspadnu (pa onda sutra ponovo jer mreža ne traje dugo) već i ljudska tela koja su i sama podložna raspadanju, sa udovima ili vilicama koje treba učvrstiti na njihovim mestima i sutra se setiti da ponovo dođete i uradite isto za iste ljude što ionako, poput kakvih zombija, iz dana u dan ponavljaju iste radnje.

Paknadel je ovde istinski nagazio po depresiji i hororu, dovodeći na neki način do usijanja te elemente strave koje ja inače retko volim u Spajdermenu, ali je ovo iznenađujuće spretno i uredno sklopljen narativ što igra na kartu ekstremnog osećaja odgovornosti koji pokreće Spajdermena, čak i kada ga zadaci koje sebi postavlja očigledno uništavaju, i uspeva da onaj metakomentar o tome da se Spajdi stalno nalazi u krugu istih motiva i događaja što se ponavljaju (a koji je bio naglašen i u Spencerovom radu o kome sam nedavno pisao) plasira sa dosta elegancije. Sa svoje strane crtača Diogenesa Nevesa nikad nisam video u ovako razularenoj formi, pa malo treba imati i stomak da se ovo izdrži, ali ako ste horor-frik, uživaćete.

The Darkhold je, dakle, kao celina meni bio možda manje interesantan od ovih pojedinačnih, nekanonskih priča koje su uglavnom umešno baratale osnovnim motivima mitosa svojih protagonista i dale zanimljive varijacije na njihovu mitologiju. Pa, ako to zvuči primamljivo, evo Comixology stranice gde se sve to može kupiti.

[Meho Krljic]

Prošle godine pisao sam o kolekciji klasičnih manga-radova iz kolekcije SUPER SENTAI – Himitsu Sentai Gorenger a već na samom početku ove godine je isti kanadski izdavač, Seven Seas Entertainment izbacio još  jedan kapitalni rad istog autora vezan za možda još značajniji properti. Makar u Japanu. Kamen Rider - The Classic Manga Collection izašala je na Engleskom jeziku i u tvrdom povezu da obeleži pedesetogodišnjicu pojavljivanja Kamen Ridera na televiziji i u stripu* i mada je u zakašnjenju nekoliko meseci da bi se tačno podudarila sa ovim jubilejem, i dalje pričamo o nekim od najuzbudljivijih japanskih stripova koje ste mogli čitati pre pola veka, paralelno sa praćenjem televizijske serije koja je pokorila svet. Ili barem Japan.

*tri mekokoričene kolekcije sa istim materijalom su već bile izbačene 2012. godine



Na zapadu su Super Sentai/ Gorengeri svakako poznatiji jer su nastali kasnije, građeni na poukama i lekcijama koje je dao između ostalog sam Kamen Rider, a i jer ih je Haim Saban, transformacijom u Moćne Rendžere za zapadnu publiku pretvorio u svojevrsni fenomen ranih devedesetih godina na mnogim zapadnim tržištima koja naprosto nisu bila pripremljena na takvu eksploziju boja i energije.

No, Gorengeri i Power Rangeri verovatno ne bi postojali da nije bilo Kamen Ridera. U tekstu o prethodnoj kolekciji ukazali smo da je Shotaro Ishinomori bio apsurdno plodan autor, sa toliko stripova u svom portfoliju da i dalje, 24 godine posle smrti, drži svetski rekord u broju individualnih naslova koje je publikovao, no put do Gorengera je podrazumevao korake tokom kojih je autor usavršavao svoj pristup žanru i pronalazio pogodne izražajne tehnike. Kamen Rider je utoliko ekstremno važan kamen-međaš u ne samo Ishinomorijevoj kariejri već i u japanskoj popularnoj kulturi generalno.

Ishinomori je i pre Kamen Ridera već jasno identifikovao teme i senzibilitet koji ga interesuju kroz rad na strip-serijalu Cyborg 009. Ekipa iz ovog stripa je ponekad navođena kao prvi japanski superherojski tim, a Ishinimori je ovaj serijal započeo da radi 1964. godine i on je trajao sve do 1981, sa prvim anime-adaptacijama već 1966. 1967. godine u vidu dva filma od po šezdeset minuta a onda i sa prvom anime serijom iz 1968. godine, igranim filmom iz 1966. itd.  Cyborg 009 je, dakle, bio vrlo uspešan eksperimentalni rad za Ishinomorija, sa kombinovanjem naučne fantastike, špijunske intrige i akcije, a mnogi motivi ovog stripa će zaživeti i u njegovim kasnijim radovima. Tehnički, Kamen Rider je svoj razvoj započeo kao adaptacija Ishinomorijevog drugog serijala, Skull Man, o jednom od prvih antiherojskih (a supermoćnih) likova u japanskoj popularnoj kulturi), no, sličnosti sa Cyborg 009 se samo nižu što dalje idete kroz priču. Ishinomori će kasnije mnoge iste motive ponoviti i za Gorengere, pokazujući da se ni malo ne stidi iterativnog pristupa. Uostalom, uspeh ovih propertija mu je očigledno dao za pravo.



Kamen Rider je krenuo na televiziji kao igrana serija 1971. godine (i, ako govorite japanski ili umete da čitate indonežanski titl – gotovo celu originalnu seriju možete besplatno pogledati na JuTjubu) i u svojoj prvoj inkarnaciji nakucao čak 94 epizode, završavajući se 1976. spektakularnim finalom pete sezone – odnosno pete serije kako se to tada zvalo – Kamen Rider Stronger. No, to je bio tek početak i od sedamdesetih godina prošlog veka, Kamen Rider je gotovo konstantno prisutan u japanskoj popularnoj kulturi, sa novim serijama svakih nekoliko godina, a koje su uključivale nove protagoniste sa novim kostimima u ulozi titularnh Maskiranog jahača. Onako kako je Ishinomori vrlo iskalkulisano za Gorengere smislio da će ih biti pet jer to omogućava varijetet u dizajnu igračaka i akcionih figura, tako je i smišljanje novih Ridera i njihovog izgleda bilo pogodno za stalno osvežavanje sekundarnog tržišta ove franšize. Haim Saban je i ovaj properti doneo anglofonom tržištu formatirajući svoj Masked Rider kao zapravo spinof Power Rangersa, osiguravajući tako da publika kojoj se dopala jedna adaptacija Ishinomorijevih predložaka nikud ne pobegne kada se pojavi naredna. U svakom slučaju, poenta je da Kamen Rider ide na japanskoj televiziji, praktično neprekinuto od početka ovog veka, sa pauzom koja je pravljena tokom devedesetih ali sa ogromnim uspehom koji je napravljen u novom milenijumu gde su čak 23 posebne sezone kreirane od 2000. godine, sa Kamen Rider Revice što je započeta prošlog Septembra i završila se prošle nedelje, obeležavajući pola veka postojanja franšize, ali praveći i krosover sa prethodnom serijom, Kamen Rider Saber.

Sve u svemu, pričamo, dakle, o neverovatno uspešnom i dugovečnom serijalu koji je unutar svog poluvekovnog postojanja kreirao masu različitih, odvojenih kontinuiteta koji se nekada preseku, nekada ne, ali, pošto tu treba još pribrojati i mange, pa onda bioskopske filmove kojih ume da izađe i po dva godišnje (već znamo da Shin Kamen Rider dolazi 2023. godine), jasno je da je u pitanju ne bez razloga popularan rad. Kažu da je originalna serija maltene svojeručno lansirala drugi henšin talas, dakle, tokutatsu produkcije – crtane, igrane itd. – u kojima se glavni junaci transformišu u nešto VIŠE NEGO LJUDSKI onda kada je potrebno da se suprotstave zlu.



Stripovi o kojima pričamo, sakupljeni u ovoj kolekciji, izlazili su naporedo sa prvom serijom i ja i ovde moram da kažem da doslovno ne razumem kada je Ishinomori stizao da spava, imajući u vidu da je koordinirao rad na urnebesno popularnoj televizijskoj seriji a onda sedao i radio epizode stripa koji će pratiti njenu radnju i davati publici u drugom medijumu delić ukusa neverovatne akcije koja je krasila televizijski predložak. Ovaj strip je izlazio u Weekly Shonen Magazinu naporedo sa serijom – kolekcije su objavljene u četiri toma naredne godine – a njegova je karakteristika da se, posle određene tačke u narativu priča, ali i ton televizijskog „originala“ i mange koja ga prepričava zapravo dosta razlikuju.

Kako rekosmo, Ishinomori je voleo da koristi iste motive pa i vrlo slične zaplete i ako ste familijarni sa Cyborg 009 ili Gorengerima, Kamen Rider je, sasvim očigledno napravljen od istog materijala. I ovde imamo preteću, mračnu i neverovatno moćnu organizaciju koja planira stavljanje čitave planete pod svoju kontrolu a kojoj se suprostavlja dobro opremljeni, veoma moćni, ali najvažnije SRČANI, nepokolebljivi superheroj sjajnog dizajna i velikih borilačkih sposobnosti.

Organizacija se u ovom slučaju zove SHOCKER i Ishinomori, pogotovo u mangu, upreda dosta špijunske paranoje, pokazujući veze između „naučnofantastičnih terorista“ i svetskih vlada, vrlo konkretno japanske vlade. Jedan od likova u kasnijim epizodama je i agent FBI koji dolazi u Japan da pomogne nativnim superherojima da se bore protiv SHOCKER-a i mada i dalje pričamo o vrlo „shonen“ stripu, namenjenom mladoj publici i bez ambicije da se previše upliće u hight-tech intrigu i špijunažu, svakako je osvežavajuće videti kako Ishinomori lako i rado koristi razne motive poput kiborga koje SHOCKER proizvodi radeći rekonstruktivnu hirurgiju na običnim ljudima, poput kontrole uma i targetiranih asasinacija.

Glavni junak – makar na početku stripa – je Hongo Takeshi, mladi muškarac sa strašću prema motorima ali i sa nasledstvom koje mu je ostalo iza pokojnih roditelja, te sa batlerom koji će mu u superherojskoj karijeri što sledi biti glavna uzdanica i pomoć. Nemam pojma je li Ishinomori bio upoznat sa Betmenom i u kojoj meri ali Kamen Rider u stripu svakako deli mnoge motive sa američkim superherojem. Takeshi biva kidnapovan od strane SHOCKER-a na početku, sa ciljem da se transformiše u još jednog supermoćnog vojnika u njihovim redovima, no u njegovom slučaju, hirurški zahvat bude prekinut pre nego što mu se oduzme slobodna volja i on uspeva da pobegne sa svim supermoćima ali bez, jelte, uzice oko vrata, pa onda posvećuje svoj život borbi protiv ove terorističke pretnje.



Strip – kao ni TV serija – nema baš MNOGO konzistentnosti u pripovedanju i likovi i motivi ovde ulaze i izlaze kako je potrebno za trenutnu priču, a Riderove moći su, iako u jednom kasnijem momentu, taksativno nabrojane, u principu opšteg tipa. On je kiborg čiji kostim asocira na skakavca, vozi besan motocikl i mnogo se dobro bije – to je praktično sve što je o Kamen Rideru potrebno znati i narativni lukovi u mangi se uglavnom tiču sukoba sa po jednim supermoćnim „vojnikom“ koje na Ridera šalje SHOCKER, a koji imaju različite „životinjske“ aspekte i motive – Man-Spider, Eel-Man, Man-Bat itd. i strip je prevashodno hronika neverovatnih borbi između našeg junaka i ovih zločinaca, presecan napetim momentima događaja „u pozadini“. Ishinomori ovde ima vremena i da prikaže dirljivu priču o sestri i malom bratu koji umire od leukemije, ali i horor-inotniranu „folk“ epizodu u primorskom selu.

Ono što je u stripu svakako najšokantnije je da Hongo Takeshi biva ubijen u jednoj za njega praktično bezizlaznoj situaciji pa će ime i opremu Kamen Ridera preuzeti drugi lik, Hayato Ichimonji. U televizijskoj seriji ova zamena glavnog lika došla je kao posledica povrede glavnog glumca, Hiroshija Fujioke koji je na snimanju polomio obe noge pa je scenario brže-bolje Takeshija poslao u inostranstvo, a Hayato Ichimonji je zamišljen kao privremeno rešenje. I dok se u seriji Takeshi vraća u igru i on i Ichimonji će na kraju raditi zajedno, u stripu je pronađeno originalno i intrigantno rešenje, a ton i zapleti od te tačke na dalje se dosta razlikuju od televizije, dajući svemu jednu očajničku, možda i mučnu notu borbe protiv neprijatelja koji sa svakim porazom kao da postaje još snažniji i otkriva svoje veze u visokim krugovima moći.

No, ne bi se reklo da su baš ZAPLETI najvažniji deo ovog stripa. Ishinomori je jedan od najvećih manga autora u istoriji medijuma pre svega jer je, oslanjajući se na predloške koje je ostavio njegov mentor Osamu Tezuka, kreirao stil toliko nabijen akcijom i dinamikom da je svojeručno promenio senzibilitet mange uopšte, pogotovo njene „akcione“ strane. I ova kolekcija daje mogućnost da se čitalac upozna sa Ishinomorijevim eksplozivnim radom, po prvi put u finim, tvrdim koricama, sa sve kratkim bonus-stripovima na kraju.

Ishinomori je, naprosto, majstor akcije i umetnik energije. Njegove kompozicije su spektakularne a pripovedanje iako sasvim u skladu sa „filmskim“ dekompresijama i kadriranjima klasične mange, istovremeno i fantastično efikasno. Naravno da je potrebno u svakoj epizodi ostaviti dovoljno prostora za akciju i Ishinomori sebe ni malo ne štedi kada akcione scene dođu na red, crtajući tablu za tablom sumanutih vratolomija kakve su televizijski originali samo mogli da sanjaju da imaju.

Pričamo, dakle, o klasiku stripa za decu i omladinu, koji, uprkos svojim mračnijim momentima i zanimljivom (pod)žanrovskom svaštarenju zapravo nudi konzistentno moćno, zadovoljavajuće iskustvo. Preporuka je, svakako da se ovo kupi u tvrdo koričenoj kolekciji, a kome su draži digitalni radovi, evo kolekcije na Comixologyju.

[Meho Krljic]

Pošto sam se posvetio nešto lakšim sadržajima dok preguram najteže dane aktuelne bolesti, tako sam pročitao Marvelov miniserijal Gamma Flight a koji je u pet delova izlazio između Juna i Oktobra prethodne godine. Čitaoci koji paze na času, i koje ova tematika uopšte zanima, znaće da se radi o spinofu veličanstvenog tekućeg serijala Immortal Hulk a koji se istog tog Oktobra završio. O Immortal Hulk sam pisao neposredno po izlasku finalne epizode i, da ponovim još jednom tvrdnju koju sam u više tekstova izbacio sa puno samouverenosti: radi se o jednim od najboljih Marvelovih stripova iz poslednjih najmanje pola decenije, smeloj i izuzetno nadahnutoj reevaluaciji gotovo svih motiva iz Hulkove, ove godine će biti šezdesetogodišnje, istorije i prepakivanju te njegove istorije, fizike, fiziologije, simbolike i filozofije u jedan kompleksan ali konzistentan literarni spomenik jednom od najizdržljivijih Marvelovih likova ikad.



Naravno, Gamma Flight nije strip koji će na bilo koji način ikada i igde biti upamćen kao projekat slične ambicije ili uporedivih efekata, ali to je u redu jer nikada nije ni bio zamišljen da bude išta više od zabavne, energične vožnje po obodima Immortal Hulk narativa, sa ekipom surovih trećepozivaca sakupljenih u neočekivano (ne)funkcionalan tim, pa ako se tu zaradi koji dinar, još bolje. Utoliko, važno je pravilno postaviti svoje očekivanja ako ulazite u čitanje Gamma Flight sveže napaljeni od prolaska kroz čitav Immortal Hulk opus. Već u ovom stripu su epizode koje su se bavile timom Gamma Flight bile manje horor-intonirane, pa i manje simbolički i filozofski ambiciozne, sa atmosferom i dinamikom klasične superherojske priče o grupi likova koja se, sticajem komplikovanih okolnosti nađe sa sasvim pogrešne strane zakona i nišana oružja i opreme raznih vladinih agencija (i samih Avengersa, na kraju) a ipak joj je srce na mestu i, bez obzira na to što se sve vreme nalazi praktično u bekstvu, neće propustiti da učini pravu stvar. Ovaj miniserijal je, praktično to isto samo bez glavne zvezde originalnog serijala, dakle, jedna niskobudžetnija, zanatlijski odrađena priča u kojoj nećete videti samog Hulka ali će likovi iz drugog reda morati da se pojave i da ga zamene koliko najbolje umeju. Da, baš oni na koje ste prvo pomislili: ovde će se Gamma Flight suočiti i sa Abominationom pa i sa Hulkovim svemirskim sinom, Skaarom, u priči koja je jedan udoban i razgažen i sasvim generički narativ što se uklapa u osnove Immortal Hulk postavki ali bi funkcionisao i bez njih. Mračne vladine agencije i otcijepljeni operativci/ etički deficijentni naučnici koji u nekakvoj američkoj provinciji rade eksperimente na ljudima radi kreiranja armije supervojnika koje će moći da kontrolišu maltene kao robote je zaplet koji se u Marvelovim stripovima ponavlja bar dvaput mesečno, sa ili bez Hulka...

Ako, pak, niste čitali Immortal Hulk, treba imati dve stvari na umu. Prva je da ovaj Gamma Flight zapravo nema veze sa originalnim konceptom Gamma Flighta, a onako kako ga je John Byrne zamislio pišući svoj serijal Alpha Flight osamdesetih godina prošlog stoleća. Dakle, ako je Alpha Flight bio prvi ešelon kanadskog superherojskog tima sa podrškom državne administracije, Gamma Flight je bio program obuke regruta koji bi tek posle prolaska raznih testova mogli da budu razmatrani za prelazak u Beta Flight, pa za rad u prvoj ekipi. Ima smisla! U ovom stripu reč „gamma“ je odabrana, pre svega jer je gama-zračenje osnovni motiv stripova o Hulku i radi se o ad-hok sakupljenoj ekipi koja je sastavljena od nekih članova aktuelne Alpha Flight inicijative, ali i likova koji su usput regrutovani kada su ovi iz Alpha Flight odlučili da je važnije da se svrstaju uz Hulka nego uz nedovoljno trasnaprentne i prilično malevolentne agencije što tvrde da rade za javno dobro. Utoliko, u ovoj postavi su čak i bona fide negativci kpoput Titanije i njenog muža, Absorbing Mana, a koji su Torovi negativci, ovde uspešno postavljeni na put iskupljenja, osvežavajući standardnu dinamiku unutar Alpha Flight postave.



Druga stvar je da, pa, ako niste čitali Immortal Hulk i nemate već izgrađen emotivni odnos prema Gamma Flight kao timu i likovima u njemu, ovaj miniserijal ne samo da će delovati kao da vas je neko spustio in medias res i očekuje da se snađete na njuh i wikipediju, već će i zaista odavati utisak generičke priče o timu antiheroja koji u zabačenim američkim bestragijama naleću na Skaara i Abominationa i pesnicama se obračunavaju sa gama-vukodlacima.

Tu, bojim se, nema pomoći. Miniserijal Gamma Flight je definitivno kreiran da nastavi inerciju zabavne, akcione dinamike i lakog, komičnog dijaloga koje je ovaj tim prikazao u Immortal Hulk i mada ovde ima i sasvim „ozbiljnih“ karakternih momenata i emotivnih dijaloga među likovima, oni će zbilja imati težinu samo ako ste prethodno upoznati sa njihovim predistorijama u Immortal Hulk.

Gamma Flight je pisao scenarista Immortal Hulk, izvrsni Al Ewing, zajedno sa mladom dizajnerkom stonih igara, autorkom stripova, crtačicom i generalno kreativnom osobom po imenu Crystal Frasier. Slutim da je Ewing ispisao generalne okrvire narativa a da ih je onda Frasierova razdelila na scene i da su onda dijaloge možda radili zajednički, i ovo je ispalo sasvim korektno. Frasierova nije, koliko znam, ranije radila neke veće Marvelove propertije – ima samo par kratkih radova za Marvel i DC – ali je u svoje vreme radila web-stripove a kako je ona i jedan od autora narativa za gejming properti Pathfinder, radila je i gomilu stripova u ovom univerzumu za Dynamite. Sve u svemu, Frasierova je neko na koga ne biste baš PRVO pomislili kada vam na pamet padnu bilo Hulk bilo Alpha Flight, ali je osoba sa sada već priličnom karijerom u entertejnmentu i ovde se vrlo lepo snašla. Bonus dođe i na to da je nekako kosmička pravda da posle Byrneovih nepromišljenih i uvredljivih komentara o transrodnim osobama, na stripu koji je na neki način produžetak njegovog rada imamo trans autorku. Mislim, volim Byrnea, ali old-man-yells-at-cloud rutina mu baš nije trebala...

Enivej, kakav je ovde zaplet? Pa, to se zapravo i ne pomalja sve do treće epizode. Generalno, Gamma Flight su u ovom stripu ekipa koja pokušava da locira svoje mesto u, jelte, koordinatnom sistemu konfuzije koju izaziva cela ta frtutma sa Hulkom, gama-mutantima i činjenicom da postoji nekoliko vladinih i privatnih programa koji pokušavaju da iskoriste magično dejstvo gama-radijacije da kreiraju vojske za sebe (da ne pominjemo sada čitavu onostranu dimenziju priče). Opremljeni koliko-toliko funkcionalnom bazom operacija i jedva funkcionalnim teleportom, naši junaci stupaju u akciju nakon što na televiziji vide da se u Teksasu pojavilo veliko, gama-mutirano čudovište koje pravi haos po Ostinu. Njihov impuls je da pomognu, pre svega, jer većina njih i sama ima iskustva sa gama-zračenjem i mutacijama i svesna je da su često kreature koje deluju nekontrolisano i opasno samo, zapravo, uplašene i dezorijentisane. I upravo je tako i ovog puta!

Stockpile, kako je partizansko ime mladoj Afroamerikanki, pripadnici američke vojske koja je bila deo eksperimenta sa presađivanjem „gama“ tkiva, je zaista zbunjena, uplašena i samo želi da pobegne od onih koji na njoj eksperimentišu iako se isprva dobrovoljno prijavila za te eksperimente, verujući svom ocu, visokom oficiru. Posle, naravno, saznajemo da nejn otac nije baš ono što ona misli da jeste, a ako ste čitali Immortal Hulk, to vam je jasno i koju stranu ranije i, da ne prepričavam sad sve, Gamma Flight će, prolazeći kroz nekoliko nezgodnih sukoba i iskušenja – znate već, teleport gličuje, tim biva prebačen na nepoznatu lokaciju punu „gama zombija“, pojavljuje se Skaar kome prsti rastu iz čela, takve stvari – na kraju iskristalisati i ko je njihov protivnik i šta taj protivnik namerava da postigne, i zašto je to loše po kosmičku karmu, i kako da ga zaustave, i zašto su oni jedini koji mogu da ga zaustave.



Zaplet, zaista, nije najjača strana ovog stripa, ali likovi jesu njegova snaga. Odnos između Absorbing Mana i njegove žene ne prestaje da nam daje suvo zlato zdravih bračnih saveta, Puck je, sa svojim karakterom manje namrgođenog Wolverinea, uvek lep začin u svakoj priči, nesigurnosti i krivica Leonarda Samsona i  njegov komplikovani, ali na kraju iskreno topli odnos sa doktorkom Charlene Mc Gowan* su tu da nas malo uzemlje, a onda, svakako, bizarno slepljeni Rick Jones i Delbert Frye** koji su ovde jedno telo i dva, hm, lica, su porcija body horrora što ide uz Immortal Hulka. I lepo to sve, jelte ide.

*koja je, da podsetimo, trans, i, u stripu o likovima čija tela se menjaju poput plastelina pod uticajem gama-radijacije, služi kao podsećanje da su stripovi stripovi, a da STVARNI koncept telesne disforije nije za zajebanciju 
**momak koga se MOŽDA sećate iz druge epizode Immortal Hulka, koga je otac pokušavao da leči injekcijama preparata sa, jelte, gama svojstvima

Kad smo već kod body horrora, ovo je sve nacrtao Lan Medina i pričamo o filipinskom veteranu koji je pola godine stariji i od samog Hulka. Naravno da je Medina besprekorno uredan i efikasan u svom radu i mada njegovi stripovi nikada nisu imali neki poseban karakter – ovo je crtač kojo voli da se prilagodi propertiju umesto da nameće svoje vizije – ovde je sve što je bilo potrebno da uradi da naprosto ne pokvari dizajn likova i sveta koji je u glavnom serijalu kreirao Joe Bennett. Naravno, Medina je suviše dobar da bi napravio TU grešku pa su njegovi gama-mutanti ako ne maštoviti poput Bennettovih, onda sasvim na istoj liniji sa njegovom vizijom. Sama Stockpile je sasvim nadahnuto rešena sa uspešnim spajanjem amorfne, bezoblične mase tkiva sa karakterom potrebnom da poverujemo u iskušenja koja lik prolazi i patos sa kojim mora da živi.

Sve u svemu, Gamma Flight nikako nije neki esencijalan rad iz novije Marvelove kuhinje. Ovo nije strip koji menja sve, i pravi neverovatne prelome u status kvou svojih likova – uostalom radi se pre svega o trećepozivcima koji i nemaju značajan status kvo – i mada Rick Jones i Del Frye do kraja budu uspešno razdvojeni, sumnjam da je iko čekao petu epizodu grizući nokte i pitajući se ŠTA ĆE BITI S NJIMA. No, pričamo o funkcionalnom i dovoljno zabavnom spinofu veličanstvenog velikog serijala, koji neće rešiti ništa što je od esencijalne važnosti ali će dati Marvelovom univerzumu ta osećaj međupovezanosti likova, mesta i koncepata kakav je, na kraju krajeva, potreban da bi ljudi osećali naklonost prema čitavom univerzumu a ne samo prema pojedinačnim likovima. Ponekad je to dovoljno, a kolekcija je izašla ovog meseca, pa je na Comixologyju možete kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Iskoristio sam malo slobodnog vremena koje sam imao proteklih dana da se probijem kroz svih do sada izašlih osamnaest epizoda tekućeg Imageovog serijala Undiscovered Country. Iako sam se na momente osećao kao partizani tokom Igmanskog marša i sebi govorio da treba da radim stvari koje će me manje frustrirati, pogotovo sad kad mi je zdravlje ugroženo, nije ovo strip o kome se ne može napisati puno lepih stvari. Pa ću probati da to sada i uradim.



Undiscovered Country je počeo sa izlaženjem Novembra 2019. godine, pretičući aktuelnu pandemiju za nekoliko meseci a što se pokazalo kao prilično srećna okolnost u pogledu „neofocijelnog“ marketinga i kulturne, jelte, prepoznatljivosti ovog serijala. Štaviše, strip je izlazio relativno stabilnim tempom tokom onog prvog pandemijskog talasa kada je čitav distributivni sistem u SAD bio na prilično nesigurnim nogama, a globalna epidemija bolesti „Sky“ koja je jedan od elemenata zapleta u ovom serijalu fino je poslužila da priču Undiscovered Country i nehotice ofarba prelivom „realističnosti“ i da osećaj neugodno „stvarne“ urgentnosti onome što se u njoj događa. Tako se po ko zna koji put pokazalo da naučna fantastika sa svojim nabadanjem na sve strane, ponekada mora i da ubode nešto što je aktuelno, makar čistim slučajem, i da to može da joj solidno posluži. Rispekt.

No, nikako ne bi bilo fer reći da Undiscovered Country svoj status hit-serijala duguje isključivo „srećnoj“ slučajnosti da je u stvarnom svetu krenula da se razvija pandemija paralelno sa početkom izlaska stripa. Ovde se radi o veoma studiozno pravljenom, i veoma ambicioznom projektu iskusnih i cenjenih strip-profesionalaca i zaraza o kojoj pričamo čini samo mali deo njegovog zapleta. Undiscovered Country je na neki način kruna (barem dosadašnje) karijere njegovih autora i još jedan od onih primera za to kako bi „veliki američki roman“ izgledao da čovečanstvo – ili makar Amerika – nikada nisu razvili čistu prozu već sa pećinskih crteža pivotirali direktno na grafičke romane.

Charles Soule i Scott Snyder, kreatori ovog koncepta i scenaristi serijala su dva čoveka koje prilično često pominjem pišući o stripovima. Soule je pravnik, štaviše advokat koji je u slobodno vreme počeo da radi stripove i pronašao veliki uspeh, pišući najvećim delom za Marvel i radeći neke veoma cenjene serijale za ovog izdavača u protekloj deceniji. Od sjajnog She-Hulk maksija, preko herojskog rada na Inhumans, povremeno problematičnog ali povremeno impresivnog rada na Daredevilu pa do aktuelnog pisanja Star Wars, Soule je zaradio reputaciju veoma pouzdanog scenariste u kući ideja, a njegovi serijali za nezavisne izdavače, poput BOOM!-ovog Strange Attractors ili Onijevog Curse Words o kome, nažalost nisam pisao a trebalo bi, su ga pokazali i u vrlo lepoj, nadahnutoj formi kada radi izvan tuđih, etabliranih univerzuma.

Sa svoje strane, Scott Snyder je i pored svoje dosta bogate karijere izvan superherojskog stripa svakako najpoznatiji po svom cenjenom radu na Betmenu tokom New 52 faze DC univerzuma, a zatim po visokokonceptualnom radu na Justice League koji je sa obe strane bio obeležen velikim company-krosoverima (Metal i Death Metal) što su u dobroj meri obeležili i razvoj  i kretanje čitavog DC-jevog multiverzuma za naredni period. Snydera možete voleti ili ne voleti, ali makar nije, poput Bendisa pre neki dan, pažnju privlačio najavama da će pobiti sve članove Lige pravde (mada, ako TO niste očekivali od Bendisa, ŠTA ste, dođavola očekivali?).

Ipak, Snyder je, ne treba zaboraviti, pažnju na sebe privukao i pre rada na Betmenu, autorskim serijalom za Vertigo sa Rafaelom Albuquerqueom, pod naslovom American Vampire a koji je bio interesantna istorija vampirizma u SAD, pa je Undiscovered Country na neki način i prirodan nastavak njegovog rada i ono proverbijalno čuvanje Vertigo vatre od strane Image Comicsa.



I, zaista, Undiscovered Country je pre i posle svega, strip sa KONCEPTOM, ako već ne i čisti strip-koncept. On je ideja, i to ne jedna, već jedna VELIKA centralna ideja a onda i pregršt malih, za nju vezanih, koje su sve upletene u taj koncept i doprinose njegovoj analizi. Ima razloga što sam gore pominjao „veliki američki roman“, taj, jelte, specifično američki format romana u kome se esencija američkog duha i karaktera hvata na papiru i predstavlja naciji koja klima glavom u prepoznavanju pa i možda impresionirano aplaudira u epifaniji, jer Undiscovered Country u svoj centar stavlja upravo Ameriku, Sjedinjene američke države ili makar ono što je od njih nastalo u futurističkoj fikciji ove priče, formatirajući narativ upravo kao postepeno otkrivanje „neotkrivene države“.

Glavni element zapleta, onaj proverbijalni elevator pitch za Undiscovered Country je relativno jednostavan: 2029. godine su Sjedinjene američke države svetu objavile da se, praktično, otcepljuju od njega i oko ove velike zemlje podignuti su zidovi, što betonski, što elektromagnetni kako niko više u nju ne bi mogao da uđe i kako ništa, pa ni zalutala radio emisija ili telefonski poziv iz nje ne bi mogao da izađe. Amerika, poznata po svom, jelte, konceptu izuzetnosti, ovde je rešila da je suviše izuzetna da bi se i dalje držala ikakve svetske politike, ili trgovinske razmene, pa se naprosto zapečatila unutar sopstvenog mehura i nastavila svoj razvoj (ili, ko zna, rastakanje) samostalno.

Trideset godina kasnije, svet je uglavnom podeljen na dve velike naddražavne celine: Evro-afričku Alijansu i Pan-azijsku zonu prosperiteta. Ovi prvi su, jelte, prosvećena i demokratska ekipa, ovi drugi su malko autoritarniji, ali nekako sarađuju sve dok pomenuti virus „Sky“ ne krene da desetkuje svetsku populaciju. U sasvim neočekivanom trenutku, iz zapečaćene Amerike stiže video-poruka kojom se poziva ostatak sveta da sklopi delegaciju i pošalje je, sledeći tačno određene koordinate, na teritoriju ranije poznatu kao SAD, gde će Amerikanci biti ne samo spremni da sa svetom podele lek za Sky, već, ako sve bude išlo kako treba, i da možda ponovo otvore svoje granice prema ostatku planete. Delegacija, ili, ako ste skloniji terminologiji avanturističke proze, ekspedicija, biva sastavljena delom od dimplomata, delom od novinara, delom od naučnika, delom od vojnika a delom od, jelte, problematičnih avanturista koji jedini možda znaju nešto o Americi posle zaopečaćivanja iz prve ruke i ovaj tim kreće helikopterom prema američkoj obali, samo da bi ga tamo, na koordinatama koje su verno ispraćene, dočekao projektil zemlja-vazduh i rušenje na američku teritoriju, te susret sa divlje mutiranim životinjama i vrlo neprijateljskim domicilnim stanovništvom...

Undiscovered Country nije tek satira o Americi koja nakon odluke da traži sopstveni put krosz istoriju devoluira u varvarstvo – to bismo dobili da su ovaj strip pisali, recimo, Rick Remender i Jason Aaron – i „Destiny“, teritorijalna celina u kojoj se naši protagonisti pronađu na samom početku je samo jedan od trinaest eksperimenata koje je američko društvo napravilo nakon zapečaćivanja. U daljem razvoju priče saznajemo – naravno, veoma sporo – deliće novije američke istorije, pa se posle osamnaest epizoda može reći da shvatamo obrise projekta koji je preduzet posle otcepljenja. Umesto klasičnih federalnih jednica, Amerika je podeljena na trinaest celina od kojih je svaka sažetak nekog od velikih američkih principa i društva u njima razvijala su se, dalje, sasvim raziličitim putanjama, nezavisno jedna od drugih, u nekoj vrsti, reklo bi se, nadmetanja između različitih filozofija i temeljnih društvenih načela. Tako je prva zona koju naši protagonisti iskuse, puna mutiranih životinja i tribalnog nasilja – nazvana, prigodno, Destiny – emanacija čistog libertarijanskog duha, gde svako radi šta misli da je za njega najbolje i jaki prirodno dominiraju nad slabijima. Kako je strip formatiran tako da svakih šest epizoda čini jedan tom, i u okviru jednog toma se obiđe jedna celina, do sada smo upoznali, pored Destiny i još dve zone.



„Unity“, u kojoj se događa druga priča izgrađena je na principima jedinstva, zajedništva i kolektivizma. Ovo je vrlo utopijski komuntaristički koncept u kome su stanovnici, da ne kažem „građani“ povezani ne samo kao zajednica, već, praktično i kao živi organizam, sa deljenim neurološkim kapacitetima. Treća zona je „Possibility“, društvo izgrađeno na idejama i, eh, fantazijama, umetnika, muzičara, književnika, takoreći stvaralaca i kreativaca svih profila kojima je data ne samo neograničena sloboda da stvaraju već i tehnologija da svoje ideje realizuju a koja prevazilazi sve što mi danas imamo i zalazi u domen magije...

Kao što se vidi, jedna stvar koja Undiscovered Countryju nikako ne nedostaje je koncept. I mada su i Soule i Snyder ljudi sa solidnom istorijom koncepta-kao-vučne-sile u svojim radovima, fer je reći da je Undiscovered Country i primer stripa koji je u koncept uložio ogroman trud, da bi sama tehnologija pripovedanja vidno kaskala za njim.

Zaustavite me ako ste ovo već čuli, ali što sam stariji (a sve sam stariji!) sve manje strpljenja imam za stripove koji su pravljeni kao pič za televizijsku seriju. Mislim, ja televizijske serije sada gledam samo iznimno, kada za to imam baš dobar razlog, jer se većina onoga što površnim pregledom mogu da obuhvatim pretvorila u ređanje koncepata, beskrajnog broja likova sa beskrajnim podzapletima, sa sve manje nekakvog opipljivog, da ne kažem „ljudskog“ elementa u svim tim konstruktima kreiranim putem floučartova i tabela. Undiscovered Country je za mene i malo bolno podsećanje na to koliko je J.J. Abrams sa Lost temeljito redefinisao ideju televizijskog narativa i koliko danas veliki deo žanrovske produkcije sledi njegove lekcije o visokom konceptu koji služi kao kontejner u koji se smeštaju bezbrojni podzapleti i individualne drame.

Da ne bude zabune, nije ovaj pristup LOŠ po sebi: Twin Peaks ga je, na kraju krajeva, znatno pre Lost baštinio i to sa velikm uspehom, ali... Lynch je neko ko se ne zaustavlja na osmišljavanju dobrog koncepta i čiji bezbrojni podzapleti nisu tu tek da bi produžili minutažu serije... Hoću reći, ovaj pristup JESTE loš ili makar problematičan kada se pretvori u čistu mehaniku, u čistu proizvodnju „sadržaja“. Neretko me čujete kako kažem da danas umesto filmova od dva sata gledamo televizijske serije koje su samo filmovi razvučeni na deset sati i pretrpani banalnim i mehanički sklopljenim podzapletima. Undiscovered Country je, da bude jasno, još pre nego što je izašao, bio predmet rata ponudama između više filmskih i TV produkcija i Snyder i Soule su na kraju odšetali sa sedmocifrenim iznosom na sporazumu potpisanom od strane New Republic Pictures. I mada se ni film, ni serija, pa ni pilot nisu još materijalizovali, sam strip je izuzetno vidno pravljen upravo sa dinamikom moderne televizijske serije na umu.

I, odmah da kažem, možda je problem samo u meni i mom konzervativnom shvatanju (ne samo) kinematske naracije. Možda sam sa godinama naprosto postao nestrpljiv i džangrizav. Fakat je da publika širom sveta voli serije poput The Walking Dead ili The Witcher koje su meni bile maltene negledljive – bez obzira na moju ljubav prema njihovim izvornim i derivativnim predlošcima – da je Westworld bio veliki hit a da ja nisam mogao da dobacim do kraja druge sezone, da čak i ljudi u mojoj okolini rado gledaju Netflixove radove poput Dark ili Archive 81, od čijih se samo sinopsisa meni agresivno prispava.



No, Undiscovered Country sa ovim radovima deli iste mehaničke (i estetske) elemente i oni jedan interesantan koncept pretvaraju u jedan, hajde da ne kažem banalan, ali inferioran narativ u kome interesantne motive i potentne simbolike razvodnjava prevelika količina trivijalnih interakcija između neinteresantnih likova, puno beskorisnih podzapleta i lokalnih drama koje nemaju težinu. Ne mislim da su jedini dobri narativi oni u kojima imate kvalitetne glavne likove sa kojima se možete poistovetiti, ali kada strip ima SEDAM protagonista a oni nemaju karaktera ni da se napouni rakijska čašica, to se, bogami oseti kao problem.

Snyder i Soule su, naravno, suviše veliki i iskusni profesionalci da bi ono što pišu bilo „loše“ u nekom tehničkom smislu, pa su tako dijalozi ovde lepo odmerenog tempa i volumena, no likovi su uprkos razlikama u poreklu i temperamentu ravni, nezanimljivi, nedovoljno distinktni jedni od drugih. Čak i da apstrahujemo da su u pitanju Evropljani, Kanađani, Azijati i Afrikanci koji svi misle, ponašaju se i govore kao Amerikanci – iako Amerike u svetu nije bilo tri decenije – sa karakterističnim frazama ali i filozofijama koje ni na koji način ne demonstriraju njihove, teoretski, različite svetonazore, strip naprosto ne kreira nikakvu „stvarnu“ tenziju pri susretu „drugih“ sa fantazmagoričnim načinima na koje se američko društvo razvilo u odvojenim zonama. Pragmatizam, kao autentično američka filozofska škola je ovde u temelju razmišljanja svih neameričkih likova i ansambl je, zbog toga iznenađujuće bled, neinteresantan i nema snagu da iznese strip.

Zbog toga je teško da i čitalac nađe stvarnu motivaciju da prati likove – njihova motivacija je čisto literarna, objašnjena čitaocu eksplicitno, kroz dijaloge i deklamacije i ako likovi imaju ikakav unutrašnji život koji bismo mogli da naslutimo i o njemu špekulišemo, strip se time ne bavi. Otud nam neki primarni vektor ulaska u strip biva presečen i ostaje nada da će sam koncept i njegova obrada biti dovoljno dobri da spasu stvar.

No, u daljoj analizi, iako je ovo strip prepun misterija, polunaslućenih koncepata i elemenata zapleta (ne sumnjajte u to da svaka epizoda ima i suplementalni materijal na kraju kojim još opširnije pojašnjava koncept i istoriju sveta u kojem se priča dešava), njegove simbolike su izrazito bukvalne  a filozofske rasprave pešadijske i bez nekakvih interesantnih novih uvida. Da će libertarijanizam bez kontrole mutirati u smeru ubilačke anarhije i (doslovno) bizona koji jedu meso, a da će komunutarizam bez nadzora doslovno biti sagrađen na eksploataciji mrtve dece bez imena – to bi trebalo da budu samo zgodne simboličke slike u nekom dijalogu, ne stvarni pančlajnovi kojima autori objašnjavaju svoje stavove o ovim „američkim“ konceptima. U tom filozofskom smislu je najbolji treći tom, Possibility jer se ovde priča u jednoj meri ubacuje u za Snydera svakako već poznati strip-o-stripovima kolosek, mada je i ovde korišćenje simbola iz šire američke popularne kulture obilno i možda preobilno za ono što strip na kraju uspeva da kaže. Ponovo: preobilje KONCEPTA, premalo stvarnog rada sa konceptima, tezama, simbolima i arhetipima. Da kažem to drugačije: mnogi scenaristi u američkom stripu pokušavaju da budu Grant Morrison, ali samo mali broj (Gillen, Hickman...) imaju potrebnu semiotičku naobrazbu za taj posao. Undiscovered Country stoga izrazito pati od ponovljenog problema gde će POMENUTI mnogo toga ali da neće zaista uspeti da zadovoljavajuće prodiskutuje gotovo ništa od toga što je pomenuo ostajući na površnom nivou reference i citiranja, bez stvarne transformativne energije potrebne ako analizirate temeljne principe jedne nacije.



No, ako ništa drugo, Soule i Snyder su za crtača odabrali italijanskog majstora Giuseppea Camuncolija, pa je realizacija njihovih fantastičnih ideja uvek na jako visokom nivou. Camuncoli je blistao na Spajdermenu pre nepunih deset godina i u međuvremenu izrastao u vrsnog crtača primerenog sinemaskopskoj širini vizije potrebnoj za strip ovog formata. Njegovo pripovedanje je izvrsno i jasno, uprkos gotovo konstantno fantazmagoričnom imaginarijumu sa kojim radi a likovi su mu, uprkos tom pomanjkanju karaktera na strani samog teksta, distinktni i jasno zaokruženi. Sa Camuncolijem crtež radi i kvalitetni tušer Leonardo Marcello Grassi dok je za kolore zadužen Matt Wilson koga sam već izuzetno hvalio za The Wicked + The Divine, pa ovaj strip, uz letering koji potpisuje Crank, izgleda baš onako skupo i moćno kako treba.

I, da podvučem poentu: ovo nikako nije loš strip, naprotiv, on ima intrigantan koncept, sjajne ideje i jednu vrlo časnu ambiciju u svojoj srži, da dobro protrese i prodiskutuje neke temeljne američke principe, služeći se formatom herojske pustolovine tako primerenim američkom nasleđu. No, egzekucija je ono što se na kraju broji i mada ću reći da Undiscovered Country, kako vreme protiče, postaje bolji rad, jer autori očigledno nalaze sve udobnije načine da se uklope jedni sa drugima, u ovom trenutku nemam iluzija da će gusta mreža podzapleta i mehanički upletenih motivacija likova ikada biti zaista raščišćena da bi ovaj strip zbilja mogao da se posveti diskusijama o svojim centralnim temama na način koji bi mene zadovoljio. No, kako srećom ja nisam jedina osoba na svetu za koju se stripovi prave, Undiscovered Country je serijal koji ću rado preporučiti na isprobavanje svakome. Sa izlaskom osamnaeste epizode ovog meseca završen je, vrlo uredno, treći tom pripovedanja, pa je ovo i sasvim lepo mesto da uskočite na kompoziciju i vidite koliko vam se sve to doada. Comixology stranica je ovde.

[Meho Krljic]

Da bih malo, što se kaže, produvao dizne, pročitao sam petodelni serijal Maw u izdanju BOOM! Studios, a koji je sa izlaženjem krenuo u Septembru prošle godine i završio se pre neki dan. Kada strip počne upozorenjem da se materijal koji ćete konzumirati bavi silovanjem i seksualnim traumama i da, ako vam se od svega malo sloši treba da se javite najbližoj službi podrške, to verovatno ne signalizira tipični „dobar provod“, jelte, no, Maw je interesantno sklopljen feministički horor-narativ kakav mi je, ispostavilo se, bio potreban da se malo detoksikujem od visokokonceptualnog Undiscovered Country o kome sam juče živopisao. Ne da Maw nema KONCEPT ali ovo je strip koji udara malko niže, u donji stomak, pa i koji centimetar ispod njega i bez obzira na to šta na kraju on KAŽE, fakat je da taj senzibilitet traume hvata na zaista impresivan način.



Jude Ellison Sady Doyle, u daljem tekstu samo Jude Doyle, je jedan od onih autora koji predstavljaju noćnu moru za konzervativnijeg čitaoca. Ne samo da Doyle spada u savremene feminističke autore sa nekoliko knjiga iza sebe koje se bave analiziranjem neprijateljstva prema ženama, pogotovo aktivnim i glasnim, od strane (uglavnom zapadnog) društva, nego je i u pitanju seksualno-rodni koktel od koga, dizvinete, može da vam ispadne monokl: Doyle je transrodna, ne-binarna biseksualna osoba koja uprkos, jelte, feminizmu, koristi zamenice „on“ i „oni“ (a ne „ona“) a istovremeno je u braku sa muškarcem sa kojim ima ćerku. Pritom, u svom radu i aktivizmu Doyle se u velikoj meri bavi seksualnim nasiljem i pominje da je i sam bio žrtva seksuanog napada, zbog čega vuče posttraumatski stresni poremećaj za sobom.

Ideju da će Doyle biti idealan autor, jelte, stripa, koji čitate da se zabavite, dakle, treba baciti kroz prozor, ali o istom se trošku treba odmah razračunati sa idejom da je ovo neko ko je dobio priliku da radi strip za uglednog nezavisnog izdavača samo da bi neko zaradio malo „woke“ poena. Ne samo da je Doyle vrlo kompetentan u scenariju za Maw i donosi pred čitaoca jedan impresivno mračan i napet horor-narativ, nego bi svakom ko se imalo interesuje za feminizam i generalno, rodni aktivizam u modernom dobu trebalo da bude jasno da je Maw ekstremno teška i strašna priča čak i za najveći deo „woke“ publike. Ovo, da bude jasno, nije puki virtue signalling već autentičan, brutalan rad fikcije, fantazije, ali i izražene simbolike.

Crtač A.L. Kaplan, odnosno Alan L. Kaplan koji je drugi autor ove priče je za mene takođe bio prijatno iznenađenje. Iako sam maglovito bio svestan njegovog postojanja – Kaplan je radio na nekim stripovima po Storyteller propertiju Jima Hensona, i autor je dugovečnog web-stripa Full Spectrum Therapy – ovo je prvi put da zaista čitam neki strip koji je nacrtao. Kaplan je po vokaciji dizajner i stripove, kaže, radi u slobodno vreme, ali Maw je vrlo upečatljivo-izgledajući grafički narativ.

Maw na Engleskom, naravno, zhači čeljust ali su istovremeno u pitanju i inicijali protagonistkinje ovog stripa po imenu Marion Angel Weber. Marion je narogušena i besna devojka koja sa svojom sestrom, Wendy dolazi na ostrvo Angitia, neku vrstu privatnog feminističkog rizorta gde omatorele, jelte, lezbijke i sedokose feminiskinje okupljaju klinke koje su voljne da plate dobre pare za iskustvo raznoraznoh „osnažujućih“ rituala što treba da dotaknu žensku suštinu u svim prisutnima, pomognu im da prevaziđu traume i naoružaju ih čvrstinom i asertivnošću za budućnost. Marion je vrlo negativna spram čitave ove ideje i došla je samo na Wendyn nagovor, a koja je i sama za sve čula od svoje joga-instuktorke. Marion je ubeđena da je u pitanju puki biznis i razbibriga za domaćice kojima je dosadno pa bi sa malo feminizma da razbiju svoju kolotečinu. Svakako, Wendy i jeste jedna od njih, fina, udata, majka dva sina kojoj ništa u životu ne nedostaje osim što joj je možda pomalo dosadno.



U kontrastu sa njom, Marion je, pa, recimo problematična sestra koja pije i svađala bi se sa svima. Ne prođe previše vremena pre nego što saznamo da je Marion preživela seksualno nasilje za koje su vinovnici na kraju bili čak i osuđeni ali da ona ne samo da ne smatra da je pravda na bilo koji način bila zadovoljena, već je i iskustvo prolaska kroz istragu i suđenje samo produbilo traumu celog događaja i doprinelo njenoj izolaciji i PTSP-u. Znajući da je Doyle ovo pisao iz iskustva, čitav taj sloj priče vezan za seksualno nasilje i ono što iza njega sledi deluje još mračnije čak iako strip isprva nema nikakve očigledne fantastičke elemente i deluje sasvim naturalistički.

Ovome doprinosi dobar rad sa likovima. Doyle kaže da se nikada do sada nije ovako zabavljao nešto pišući i mada je ovo prilično kratak narativ, likovi koji se tokom njega formiraju su zanimljivi i uspešno nose priču što sa svakom sledećom epizodom postaje izrazitije fantazmagorična i fantastična. Dve sestre koje su u centru narativa su lepo kontrastirane i mada čitalac na početku misli da treba da odabere onu za koju će da „navija“, istina je da ni jedna od njih nije bolja ili lošija od one druge. Narativ ispituje različite aspekte ženskog, ako tako mogu da kažem, „stanja“ u savremenom društvu i mada Wendy i Marion imaju različite životne puteve, priča uspeva da nam ih proda kao različite aspekte podređenosti žena u savremenoj zajednici. Jedna od stvari koje žene na ostrvu u priči rade je i da imaju neke vrste grupnog obreda/ terapije, gde pričaju o svojim prošlim traumama a onda im osmišljavaju pozitivan kraj. Marion ovde ni ne želi da učestvuje jer je zatvorena u sebe i smatra ceo taj feministički cirkus, pa, cirkusom, dok Wendy želi ali naprosto ne može da se seti ni jedne STVARNE traume koju je preživela a vezana je za njen rodni identitet. A opet, Wendy ne samo da je odabrala da provodi vreme na ovom ostrvu nego i oseća autentičnu nesreću, pa i zarobljenost u svojoj ulozi supruge i majke.

Pored sestara tu je i lokalni diler vutre, jedni simpatičan muški lik u priči gde se muškarci, ne sumnjajte u to, pojavljuju gotovo isključivo kao uplašeni, nesigurni predatori i toksične budale, pomenuta instruktorka joge, a onda i te legendarne, sedokose feministknje koje vode celu paradu i koje su, reklo bi se, od klasične naučne teorije zalutale duboko u okultno i pseudomitološko.

Način na koji Doyle vodi priču je, pa, prilično fascinantan jer se iz jedne vrlo naturalističke, vrlo prizemljene naracije, utemeljene na nasilju, traumama i njihovim posledicama, vrlo lako i prirodno pređe u fantazmagorični horor. Ja se obično emotivno isključim kada inače realističan narativ pređe u fantastički horor i napusti nekakvu racionalističku plauzibilnost zarad simboličnosti, no u Maw je ovaj prelaz vrlo dobar. Doyle se vrlo spretno i pažljivo drži motiva sa kojima barata i prikaz polako odmotavajuće lokalne tragedije u kojoj Marion, začaurena u svojoj ulozi večite žrtve, puna bola i agresije, na ponovo veoma traumatične načine biva uterana u promenu perspektive, pa i u preuzimanje aktivne, asertivne uloge je odrađen odlično. Ovo nije prosta priča o osveti, isuviše je ovde više simbolike i diskusije o tome šta je zapravo suština ženskog iskustva, ali postoji komponenta osvete koja je, opet, ritualistički uobličena i nije samo naplata ličnog duga. Kraj stripa ima i pomalo nihilističku crtu sa rešenjem što je revolucionarno ali koje ne najavljuje nekakav rekonstruisani svet i pravedno društvo, već se najviše orijentiše na rušenje starog, trulog i toksičnog po svaku cenu i uživanju u osećaju snage koji ovo pruža.



Kaplan ovde odrađuje lavovski deo posla svojim fantastičnim dizajnom i odmerenim, pažljivim pripovedačkim postupkom, dajući čitaocu jedan visoko simboličan, fantasičan imaginarijum, a bez konfuzije oko toga šta se događa i u kom pravcu se narativ odvija. Njegov crtež je konstantno impresivan tokom celog miniserijala, sa pažljivim rukovanjem karakterizacijama i „glumom“ likova, ali i sa vrlo detaljno razrađenim lejautom gde se scene ispisuju kroz pažljivu smenu krupnih kadrova i zumova na detalje. Fabiana Masscolo i Federica Mascolo koje su radile kolor su dale presudan doprinos atmosferi stripa koja se menja između jutara i večeri ali i sa sve većim uplivom onostranog u narativ, dok je letering rado Cardinal Rae i ovaj je deo dizajna vrlo kvalitetan, u skladu sa reputacijom osobe koja je radila i za Marvel i za Dynamite i za Image i za DC...

Maw je izrazito mračan narativ koji u ljudima traži i uverljivo pronalazi one najgore impulse. To da muškarci ovde često bivaju prikazani u najgorem mogućem svetlu nije, pak, puki mamac za radikalne feminiskinje i Doyleova i Kaplan čine dosta napora da pokažu višedimenzione likove, od onih koji u sebi imaju mnogo dobrog (i samo malo lošeg) do onih koji loše stvari čine jer su slabi i i sami uterani u svoje društvene uloge, reklo bi se, bez stvarnog uticaja sopstvene volje. Kako ni žene nisu prikazane kao bezgrešne svetice kojima se samo zalomilo da ih maltretiraju gori od njih, pa i među njima postoji veliki raspon karaktera, od kojih su neki i negativcni, bez obzira što (misle) da rade plemenite stvari, Maw je zadovoljavajuće, i impresivno složena analiza rodnih odnosa i rodnog nasilja, provučena kroz uznemirujuću ali zavodljivu horor prizmu. Više nego dovoljno da se svako zainteresuje. Comixology serijal ima ovde.


 

[Meho Krljic]

Pročitao sam petodelni serijal Mazebook, u izdanju Dark Horsea i, neko će reći predvidivo, završio sam ga u suzama. Kada me je žena pitala šta mi je, prepričao sam joj radnju i zaključak stripa pa se i ona rasplakala. I dobro, mi smo stariji ljudi, hormoni verovatno prave haos po našim olupanim organizmima, ali ima nečeg u tome da čitate priču koja je sklopljena po vrlo očiglednoj, jelte, šemi, a da vas ona ipak snažno pogodi i izazove u vama energičnu emotivnu reakciju. No, valjda je tako nešto i za očekivati kada strip pravi kralj melanholije, Kanađanin Jeff Lemire.



Lemire je imao izuzetno uspeo flert sa mejnstrim stripovima, imajući u vidu da je do korporacijskog stripa došao na osnovu zaista melanholičnog, intimnog i dobrim delom autobiografskog rada Essex County. Od perioda između 2008. i 2011. godine kada je Top Shelf publikovao ove radove, Lemire je imao fantastičnu trajektoriju, radeći prvo autorske žanrovske stripove za Vertigo (Sweet Tooth, The Nobody), pa pišući superherojski menstrim za oba glavna izdavača (Animal Man, Green Arrow, Justice League Dark itd. za DC, te All-New Hawkeye, Extraordinary X-Men, Old Man Logan itd. za Marvel), a onda preuzimajući kormilo u svoje ruke i prelazeći praktično isključivo na creator-owned radove. Da Lemire poslednjih godina crta  piše oromnu količinu strpova u različitim žanrovima i pritom koordinira velike, kompleksnije poduhvate kao što je, recimo, Black Hammer je svedočanstvo ne samo o njegovoj izuzetnoj radnoj etici i izgleda nepresušnom rezervoaru kreativnosti i energije, već i o visokom nivou organizovanosti ovog autora koji ume da pravi najumetničkije od svih umetničnih stripova ali je istovremeno i genije u planiranju svog vremena.

Mazebook je, tako, projekat koji je Lemire kreirao gotovo potpuno samostalno. Jedini „spoljni“ saradnik na ovih pet epizoda je Steve Wands na leteringu, dok je Lemire uradio scenario i dijaloge, nacrtao, tuširao i kolorisao ceo strip, a onda i napravio glavne naslovne strane (dodatne naslovne radio je njegov stari saradnik sa Old Man Logan, Andrea Sorrentino). Doduše, Mazebook je, površno gledano, „jednostavan“ strip sa crtežom koji je često na nivou skice i ne zahteva pedantan, zamoran rad na detaljima i „realizmu“ kao što je, recimo, slučaj sa Sorrentinovim radovima, no ovde ne treba brkati pojmove. Mazebook je ličan i ekspresivan strip i to što, tehnički, njegove table MOŽDA potrebuju manje vremena da budu urađene ne znači da zahtevaju manje napora od strane autora koji lejautom, linijama i kolorom treba da postigne ne samo narativnu konzistentnost i jasnoću već i osobenu atmosferu jednog stripa koji se prkosno smešta na teritoriju između stvarnosti i halucinacije, realne, teške priče i očajničke fantazije. Lemire je, rekoh, kralj melanholije, i Mazebook je odlično podsećanje zašto je to tako – ovo je priča koja sa svojim povelikim brojem strana (epizode imaju po četrdesetak tabli) i vrlo odmerenim tempom pripovedanja stavlja čitaoca u zaista poseban mentalni prostor gde se razmatranje nekih izuzetno teških, realističnih trauma, njihova dosledna disekcija i analiza, vrše pažljivo, sa puno poštovanja za ranjivu ljudskost što se nalazi na dnu jame ispaštanja u koju se ljudi sakriju kada im se desi nešto strašno u životu. Ovo je strip koji je EKSTREMNO lako mogao da ispadne jeftin i eksploatativan na ime stavljanja motiva umrlog deteta u svoj centar, a na kraju je završio kao dostojanstvena, humana fantazija o prihvatanju gubitka i sazrevanju, biranju da se, ipak, ide dalje.



Elem, glavni junak – ili makar protagonista – ove priče je William Warren, ili samo Will kako ga zovu drugi ljudi u ovom stripu, pedesetogodišnjak koji izgleda kao sedamdesetogodišnjak na ime prilično dubokih bora na licu i prilično zapuštene frizure i brade. Will je građevinski inspektor u nekom velikom gradu na severu severnoameričkog kontinenta i poslednjih desetak godina on, kako i sam kaže, dane provodi u predvidivoj, dosadnoj rutini koja je praktično zamenila sve druge aspekte življenja.

Will je izgubio ćerku, Wendy, pre deset godina, nakon borbe sa leukemijom i ovo je za njega bio ekstreman udarac, onaj posle koga život ne samo da se menja već potpuno staje. Žena, Elena, ga je napustila tokom perioda žalosti i u međuvremenu se preudala tako da je Will ostao sam sa svojim bolom i sasvim nesposoban da ga prevaziđe. U prvoj epizodi stripa gledamo čoveka koji i dalje sve vreme misli o svojoj ćerki i samog sebe prekoreva što se seća njenog omiljenog crvenog, pletenog džempera a više ne može da joj prizove lice u sećanje i Will je jedan hodajući primer kako proces žalosti, u situacijama kada osoba nema adekvatnu podršku od strane okoline, može u potpunosti da je proždere i da se nikada ne završi. Will nikada nije prevazišao gubitak, nikada nije naučio da živi sa lepim uspomenama na svoje prerano umrlo dete, nikada nije uspeo da bolna sećanja na njeno umiranje upakuje u deo mozga gde će stajati odvojeno i neće ga rastrzati svakog dana. Will je depresivan, socijalno izolovan i, može se reći, i sam više mrtav nego zaista živ. Animiran u najboljem slučaju, bez prijatelja, društvenog života ili ikakvih interesovanja ili aktivnosti koje se ne tiču prisećanja Wendy.

Onda se jedne noći, u tri ujutro, Will javi na telefonski poziv sa nepoznatog broja i čuje glas svog deteta koje mu kaže da se nalazi u centru i da ga čeka tamo.

Wendy je u svojim poslednjim godinama, pogotovo tokom dugog ležanja u bolnici, bila entuzijast enigmatike i to naročito rešavanja problema vezanih za snalaženje u nacrtanim lavirintima. Will je svestan da je verovatnp žrtva psihotične halucinacije – i ljudi kojima pomene da mu se Wendy javila uglavnom misle isto – ali oon se opseda idejom da je njegovo dete zaista zarobljeno u lavirintu i čeka ga u njegovom centru. Sada samo treba naći lavirint, ući u njega, pronaći putanju i stići do centra...

Lavirint kao simbol je zapravo vrlo lep izbor za strip koji se bavi prevazilaženjem gubitka, delom zbog tog osećaja zarobljenosti i izgubljenosti što ga osobe u dubokoj žalosti mogu osećati, a delom, naravno i jer lavirinti u zapadnoj kulturi imaju duboke mitološke korene. Pritom, vredi pomenuti da se u Engleskom jeziku reči „labyrinth“ i „maze“ a koje mi obe prevodimo kao „lavirint“ koriste za dve različite stvari. Labyrinth označava konstrukciju koja je napravljena tako da uspori kretanje onoga ko se u njoj nalazi, sa puno skretanja i zavijutaka ali koja ga, generalno, sama dovodi do centra (ili željene tačke), dok „maze“ podrazumeva konstrukciju sa oštrim uglovima i brojnim ćorsokacima u kojoj je moguće izgubiti se. Ovo napominjem jer, iako Lemire u naslov ovog stripa stavlja „maze“, struktura koju Will tetovira na svojoj podlaktici kada krene u potragu je decidno „labyrinth“ i mada gledamo Willa kako prolazi kroz trenutke u kojima se plaši da nikada neće stići do svog cilja, on nema stvarne trenutke malodušnosti jer veruje u ono što radi.

Druga osoba koja donekle veruje u njega je komšinica koja se tek doselila u zgradu i koja mu pruža ljudsku, humanu podršku bez obzira što shvata da je moguće da Will malko halucinira. I ona je, saznajemo, u relativno nedavnoj prošlosti pretrpela izvestan gubitak i njena empatija je delom rezultat i shvatanja kako to izgleda.



No, Will nije psihotičan, ili makar ovaj strip odlučuje da nam ga ne predstavi kao takvog i kada se on uputi u svoju fantastičnu potragu ovo je jasno, i izraženo spajanje stvarnog i simboličkog u ključu, recimo, magičnog realizma. Lemire postiže fino uklapanje emotivnog, narativno-akcionog i simboličkog sloja ove pripovesti, vodeći Willa, konačno, kroz finalne korake procesa žalosti i pomažući mu da postigne onaj toliko željeni „closure“. Tu se negde puste i te suze o kojima sam pričao ali, da bude jasno, ovo nisu (samo) suze bola već i olakšanja i Lemire veoma uspešno pomera svog protagonistu iz mrtve tačke, pažljivo radeći i sa drugim likovima u priči da bi se pokazalo da Willov slučaj nije jedinstven i da su gubitak, bol, žalost i prihvatanje naprosto delovi životnog ciklusa a da pronalaženje malo sreće u svetu koji izgleda kao da je do vrha ispunjen bolom nije nikakav greh.

Lemire je majstor grafičkog prikaza melanholije i ovaj strip to još jedom pokazuje. Lica, položaji tela, značajne ćutnje njegovih protagonista ovde se susreću u tome kako je prikazan Will, ali i njegovo neposredno okruženje, sasvim banalna zapadna metropola sa sasvim običnim ljudima, ali u kojima nam Will legitimno deluje kao da mu je sve vreme neugodno, kao da se nalazi u prostoru koji mu nije namenjen. Will ima izražajno lice iako je, kako rekosmo, ono na početku tek zbrka zgužvanih bora, kose i brade, i Lemire – po običaju – uspeva da nam prikaže mnogo njegovog unutrašnjeg života samo kroz gotovo neprimetne promene u pogledu ili položaju tela. Kolor, koji je mahom ekstremno uzdržan i sastoji se od škrtog uvođenja prljavih, zagasitih tonova u opresivni crno-beli imaginarijum, radi vrlo efektno pogotovo u momentima koji se eksplicitnije pozivaju na snove ili mitologiju. Crveni džemper i crvena nit koja Willa vodi kroz lavirint, kao što je Arijadna vodila Tezeja, unapred nam sugerišu fantazmagorični krešendo pred kraj priče.

Lemire je čovek na vrhuncu svog kreativnog kapaciteta i Mazebook demonstrira kako se jedna jednostavna ideja, koja bi u tuđim rukama bila puko sklapanje readymade motiva naređanih u neku bullet point listu, može nadahnuto razviti u strip koji impresionira svojim vizuelnim jezikom, koji nudi zreo, emotivan a nepatetičan tekst i koji, na kraju, posle svog bola na kome se vozi, ima zrelo, humano finale. Svakom treba malo Lemirea u životu, a Mazebook je ono što bih vam ja prepisao da sam doktor. Comixology stranica je ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam šestodelni miniserijal Dark Blood koga je BOOM! Studios izdavao od Jula prošle do Januara ove godine i ovo je zanimljiv strip koji tako tipično američku temu – sticanje supermoći od strane pripadnika generalno marginalizovane populacije – posmatra iz afroameričkog ugla i analizira je u kontekstu rasne politike pedesetih godina prošlog veka.



Stripovi koji superherojske teme kombinuju sa rasnim pitanjima nisu baš TOLIKO retki, ali je tipično u pitanju neki veliki izdavač koji svoje velike likove, poput Kapetana Amerike, Betmena, Spajdermena itd. zamenjuje likom afroameričkog nasleđa i istražuje simbolike ove zamene. Miles Morales, crni Spajdermen je jedan od retkih primera da je ovakav lik zapravo zaživeo sopstvenim životom i ima identitet koji nije samo refleksija originalnog belog predloška. Naravno, postoji i respektabilan broj autentično crnih likova u Marvelovim i DC-jevim univerzumima – Black Panther, Luke Cage, Black Lightning itd. No, u poslednjih nekoliko godina su i nezavisni izdavači, koji tipično nemaju likove ovakvog formata čije bi „pocrnjenje“ imalo tu vrstu simboličke težine, ili koji su nastali u okviru originalnih talasa bleksploatacije ili afrofuturizma, počeli da istražuju ovu temu. Na pamet mi najpre pada diptih Black/ White za izdavača Black Mask, čiji je centralni motiv to da u već prilično korporatizovanoj i autoritarnoj Americi jedine osobe koje stiču supermoći potiču iz afroameričke zajednice.

Dark Blood je neka vrsta vraćanja na izvor jer ovo „tehnički“ nije superherojska priča, u smislu da nema kostima, nema zanimljivih tematskih neprijatelja, nema tajnih identiteta. Dark Blood svoj akcenat najpre stavlja na socijalnu analizu položaja Afroamerikanaca u SAD pedesetih godina prošlog veka a njegovi spekulativni elementi su bliži „čistoj“ naučnoj fantastici. Palpoidnoj svakako – supermoći su ovde posledica eksperimentalnog seruma namenjenog rekonstrukciji tkiva nakon teških povreda – ali i to je u skladu sa epohom koju ovaj strip oživljava.

LaToya Morgan, autorka scenarija za Dark Blood je mlada ali uspešna afroamerička televizijska scenaristkinja koja je radila za Warner i AMC i, kod ovih drugih bila deo tima scenarista, ali i izvršni koproducent na The Walking Dead, jednom od najuspešnijih geek-programa u poslednjoj deceniji. Dark Blood joj je prvi strip na kome je radila i svakako se u njemu mogu primetiti određeni upitni detalji vezani za tempo i ritam pripovedanja, kao i to da je, pogotovo u finalu priča naglašenije savijena u smeru „ideološke“ poduke i da je kraj prilično zbrzan, no i pored ovih nesavršenosti, pričamo o zanimljivoj priči koja čitaoca ponese, približi mu iskustva življenja afroameričkih porodica iz pedesetih godina prošlog veka i u njemu svakako izazove emotivni odgovor.

U tehničkom smislu, Dark Blood možda najveći „problem“ ima u tome da već posle prve epizode menja crtača. Južnoafrikanac Walt Barna koji je radio prvi broj i Čileanac Moises Hidalgo koji preuzima olovku i pero od drugog broja imaju sličan pristup pripovedanju ali im stil svakako nije isti, pa osetljivijim čitaocima ovo može da upadne u oči. No, kolor je radio Turčin AHG za sve brojeve pa je konzistentnost tona očuvana a isto važi i za letering koji potpisuje uvek pouzdani Andworld Design. Dark Blood je svakako sasvim lep strip čiji prikaz dve epohe na dva kontinenta (četrdesete i rat u Evropi, pedesete i urbana iskušenja afroameričkog stanovništva) odiše sa dovoljno uverljivosti i dinamike.



Glavni junak ove priče je Avery Aldridge, crni muškarac koga na početku stripa vidimo kako radi posao konobara u jeftinom restoranu negde u Alabami 1955. godine. U pitanju je, to je odmah jasno, snažan i ponosan čovek – kasnije vidimo, sa divnom ženom i ćerkicom – i tim je odvratnije što je ponašanje i vlasnika ovog lokala, ali i klijentele uglavnom puno prezira, nepoverenja pa i otvorene agresije. Strip kontrastira ove scene sa flešbekovima na Drugi svetski rat, konkretno 1945. godinu u Austriji, u vreme kada je Avery bio pripadnik američke ratne avijacije, sa sve činom kapetana i poslednjom misijom u kojoj je njegov lovački avion (P-51 Mustang koliko ja umem da se tu razaberem) srušen iza neprijateljskih linija. Tokom razvijanja priče u ponovljenim flešbekovima vidimo kako je Avery sa kolegom prošao priličan pakao, padao u ruke paravojnih formacija koje su i dalje harale austrijskom provincijom,* iz prve ruke iskusio nacistička, suprematistička zverstva itd.

*ne smem da tvrdim da je u 1945. godini bilo još uvek aktivnih ovih paravojski u Austriji, ali čak i da nije, ovo je sasvim korektna umetnička sloboda na strani autora

Naravno, to da je neko ko bi po svim parametrima koji bi važili za pripadnika kavkaske inačice Homo-sapiensa, bio tretiran kao ratni heroj koga dovode na obljetnice i napijaju alkoholom da im priča kako je tukao Švabe, na kraju završio radeći loše plaćen posao na socijalnoj margini je, nažalost manje umetnička sloboda a više refleksija toga koliko je ZAISTA pogotovo jug Sjedinjenih američkih država i dalje bio snažno rasistički i diskriminativno nastrojen. Skript ovog stripa spretno, prirodno i uverljivo prikazuje kako Avery od ekstremno minornog incidenta – prepirke sa gostom u bifeu – postaje begunac od zakona koga lokalna policija tretira kao nekog od koga se ionako u svakom trenutku očekivalo da se pokaže kao ubica i zver.

Kvalitet ove priče je prevashodno u tome da glavnog junaka pokazuje u višoj definiciji nego što je standard za superherojske „origin“ priče, a sa kojima Dark Blood deli popriličan broj motiva. Veliki broj strana otpada ne samo na prikaz vrlo mučne epizode iz Drugog svetskog rata i herojstva koje u SAD, vidimo, ne prepoznaju, već i na prikaz Averyjevog života kod kuće, sa suprugom koja je po vokaciji učiteljica i ima projekat obezbeđivanja crnim zajednicama besplatne biblioteke sa knjigama koje doniraju škole, biblioteke itd. te sa ćerkom koja i sama, iako je još uvek detence koje ni ne zna da čita, veoma voli da joj tata čita pred spavanje i ovo je zapravo, vidimo, hajlajt svakog njenog dana. Knjiga kao simbol znanja, medijum kojim se ono prenosilo efikasnije, dalje i brže nego direktnim kontaktom je, naravno, već dugo snažan literarni motiv, a pogotovo značajan za afroameričku zajednicu kojoj su robovlasnici u Americi oduzeli sve, od slobode, preko identiteta do jezika, redukujući ljude na hodajući alat i insistirajući da se radi o biološki inferiornoj populaciji. Dark Blood je lep prikaz napora koji će crna zajednica činiti da se edukuje u dvadesetom veku, a period u kome se priča događa poklapa se ne samo sa formiranjem i aktivnošću nekoliko pokreta koji su bili presudni za ostvarivanje građanskih prava na strani Afroamerikanaca, već je i smešten baš u vreme kada su superherojski stripovi bili na svojim najnižim granma, između kraja zlatnog i početka srebrnog doba.




Utoliko je i Averyjev „origin story“ bolan, grub i pun nasilja. Ovo na kraju jeste osnažujući narativ o čoveku koji svoju moć koristi u odbrani plemenitih društvenih vrednosti, ali Dark Blood je i narativ koji pokazuje koliko toga je Avery žrtvovao ideji da uz veliku moć, što onomad rekoše, mora dolaziti i velika odgovornost. Značajan element njegovog transformisanja u nešto više-nego-ljudski je i to da je agens transformacije, pomenuti serum koji treba da mu pomogne sa povredama što ih vuče iz rata, Averyju dat bez jasnog otkrivanja koji bi mogli biti njegovi drugi efekti. U odjeku stvarnih eksperimenata koje su u SAD izvodili na crnoj populaciji pod maskom pružanja zdravstvenih usluga (npr. ozloglašena Tuskegee studija sifilisa gde je četrdeset godina rađeno nešto EKSTREMNO neetički sa crnim pacijentima) ovaj strip sasvim prirodno u svom razrešenju naginje u stranu osvetničkog, visceralnog epiloga.

Ipak, autori elegantno izbegavaju da se sve svede na oko-za-oko pančlajn i pokazuju Averyja koji suštinski žrtvuje svoj dotadašnji život i podređuje lične interese radu za svoju zajednicu, a u okviru pokreta koji je u to vreme već bujao u SAD i na kraju zaista doneo opipljive i trajne promene.

Dark Blood je, dakle, poučna priča u kojoj navijanje za glavnog junaka dolazi sasvim prirodno. Ovaj strip pokazuje ne samo realnost diskriminacije koja je u ono vreme na jugu SAD i dalje bila doživljavana kao sasvim prirodna stvar već i jednu humanu, toplu porodičnu priču uprkos mračnoj prošlosti i mučnoj sadašnjosti u kojoj protagonisti žive. Za prvi rad Morganove u ovom medijumu, više nego dovoljno. Comixology stranica je ovde.