Čovek koji je ubio leptira

[Boban]

Evo prave poslastice, priča koju sam napisao pre 35 godine, ponudio Politikinom Zabavniku, nikad dobio odgovor i napustio je. Naslov sam iskoristio 20 godina kasnije za roman koji nema nikakve veze sa ovom pričom. Sada vidim da je pričica rađena u Lavkraftovskom maniru, mada tada zasigurno nisam bio ni čuo za tog gospodina; očigledno je da klinački umovi funkcionišu na isti način.

Postiram je ovde na javnu vivisekciju i određeno upoređenje; možete videti kako sam pisao sa 16 godina (imam original, prekucala ga je daktilografkinja pre neku godinu a ja sam izmenio možda desetak reči ukupno) i uporediti sa onim kako to radim danas; izvesti određene zaključke, ispuniti se nadom ili možda očajem.


ČOVEK KOJI JE UBIO LEPTIRA (1975)

Zamahnuo sam sa krpom u ruci da je udarim i verovatno bi taj udarac za nju bio koban da je izveden do kraja podjednakom žestinom kojom je započet i zamišljen. Međutim, kao i mnogo puta ranije, pred očima mi zatrepta slika jednog događaja koji se odigrao, davno po kalendaru ali kao juče u mom sećanju, kome sam prisustvovao i u kome sam imao određenog udela, bar mislim da se sve odigralo onako kako sam video... bilo kako bilo, odustadoh od svojih ubilačkih namera i ruka mi samo blago mahnu kroz vazduh. Muva nesmetano odlete, nesvesna opasnosti u kojoj se nalazila i nenadane sreće koja ju je snašla.

Grad je bio daleko a dan tmuran i vetar je urlao nadjačavajući svaki drugi zvuk. Na momente, stvarao se neprijatan osećaj da kola idu tamo kuda ne želite, da podrhtavaju na putu uprkos nepomičnom volanu, da će ih nekakva nadnaravna sila otrgnuti sa kolovoza i baciti u beznađe. Zadovoljio sam se mirnijom vožnjom, svega sa sedamdeset na sat grabio sam u susret oluji.

Predeo je bio valovit sa retkim drvećem i nepreglednim poljima na kojima ništa nije sađeno. I nikoga nije bilo, drugih vozila, stoke na bogatim pašnjacima, kuća, ničega... Tako je to trajalo već satima, jednolično u svojoj raznovrsnosti.

Benzinska pumpa je izronila preda mnom kao priviđenje. Preleteo sam preko jednog brežuljka i ona je bila tu. Brz pogled na pokazivač goriva uverio me je da je rezervoar pun tri četvrtine i da nema potrebe za dolivanjem, posebno zbog dodatnih deset litara u prtljažniku u dva balončeta, ali ipak sam počeo da usporavam. U meni je tinjalo loše iskustvo iz mladosti i prvih godina vožnje kada mi se nekoliko puta dešavalo da ostanem bez goriva na sred puta i otad gotovo paranoično dolivam gorivo na svakoj pumpi koju vidim.

Službenik je sa neodobravanjem propratio moje zaustavljanje, stegao mantil oko vrata, ali je ostao u unutrašnjosti svoje kućice. Iskoračio sam iz automobila da bih otključao poklopac rezervoara i vetar me u trenu produva tako da mi se učinilo da mi se kosti odvajaju od mesa. Ipak, bio je to samo prvi utisak. Vetar jeste i sada bio silovit, ali dosta slabiji nego pre dva sata kada sam krenuo. Horizont preda mnom se crnio i taj nadirući mrak je pretio da se uskoro nadvije nad nama.

"Koliko?" začuh glas uz sebe i trgoh se. Čovek sa pumpe je bio prišao tik do kola i sada stajao tu, držeći crevo u ruci.

"Do vrha... nek' se nađe."

Grad je bio daleko a dan se smrkavao naglo i prerano. Čuo sam huk vetra, nisam osećao njegov dodir i hladnoću koju je nosio, samo udaljeni jenjavajući urlik. Oblaci su nadirali kao plima i, činilo se, dodirivali i tek iznikle vlasi trave...

"Biće gadno", reče čovek, "svake godine u ovo vreme izbesni se nekoliko puta. Prvo vetar čupa drveće, nosi krovove kuća i obara ljude... A kada kasnije sve to prođe, shvatite da je to sa vetrom bila samo predigra."

Stresoh se pri pomisli da sve to preživim napolju, sam, izgubljen, ukopavajući se u koren nekog grma. I, poželeh da što pre odem odavde.

"Koji je najbrži način da se kolima stigne do autoputa?"

"Samo pravo..."

Punjenje beše gotovo - osamnaest litara. Maših se za novac, ujedno se prisećajući nekih priča o ovom kraju kroz koji sada prvi put prolazim.

"Čuo sam", rekoh, "da postoji i nekakva prečica. Lošiji put, ali četrdeset kilometara kraći."

Čovek prihvati novac stežući ga jednako kao i ja da ga ne bi iznenadni nalet vetra odneo u nedohvat, ubaci ga polako u torbu ali mi ne odgovori.

"Postoji li zaista takav put?"

"Put postoji, ali vi ste me pitali za najbrži način da se stigne do autoputa."

"Zar je prečica u tako lošem stanju?"

I bih razočaran. Lepo bi bilo smanjiti put za četrdeset kilometara, ali rizikovati zaglavljivanje po ovakvom vremenu, ne isplati se.

Čovek se nasmeja, ali beše to smeh izveštačen, smeh kojim se prikriva nelagodnost.

"Živim u ovom kraju dvanaest godina i naučio sam jedno: u olujnom danu ne ide se tom prečicom. Ja sam to učinio samo jedanput. I ne znam nikoga ko je pokušao dva puta da na taj način uštedi četrdeset kilometara, ali znam neke koji se nisu vratili."

Rekavši to, okrenuo se i žurno ušao u kućicu, a ja sam ostao da stojim kraj automobila. Njegove reči su me pomalo zbunile, možda malo uplašile i zaintrigirale. Izgleda da sam dugo stajao tako, jer se službenik pumpe ponovo pojavio na vratima, i ovoga puta sa osmehom na usnama, ali sada je to bio zlobni osmeh, kao da je želeo da kazni moje nepoverenje.

"Ako baš hoćete da okušate sreću, ja nemam ništa protiv. Osam kilometara odavde, kada uđete u prvi veći šumarak, odmah na početku zapazićete put s desne strane. Asfaltiran je ali uzan i verovatno prilično propao poslednjih godina. Niko ga ne održava, niko ga i ne koristi... Ovo je olujni kraj."

"Šta nije u redu s tim putem?" povikah za njim, ali on ponovo beše zamakao u svoju prostoriju.

Grad je bio daleko a prepodne se pretopilo u sumrak i vetar beše potpuno iščezao. Uskočio sam u automobil i krenuo. Ne prevalih ni sto metara a kapi kiše počeše da dobuju po staklu. Nepun minut kasnije siloviti pljusak se spustio na mene. Još više usporivši, nastavio sam dalje, ispunjen osećanjem da vozim podmornicu.

Bilo je nekakve čudne slutnje u glasu čoveka na pumpi, nekakvog tona koji je podsticao na razmišljanje, ali nikakvo rešenje mi nije padalo na pamet, nikakvo logično objašnjenje, naprosto zato jer nikakav problem nisam video. Put može biti prohodan ili na nekakav način neupotrebljiv, obrušen, poplavljen, ispresecan trulim mostovima, zakrčen oborenim stablima... ali ništa u svemu tome nimalo ne pobuđuje tajanstvenost i neizvesnost.

Misli su se komešale u meni, nisam mogao da donesem nikakvu preciznu odluku u smislu da li da okušam prečicu ili ne. Argumenti za su bili: kraći put, moja želja za razbijanjem monotonije i određena doza radoznalosti; argumenti protiv su imali dva lica: mogućnost da se nastrada na opasnim delovima puta ili da naiđem na nepremostivu prepreku i da se vratim uz gubitak vremena i zadovoljenje radoznalosti.

O svemu tome tada nisam razmišljao baš na taj, racionalno–logički način. U meni su se borila uglavnom dva osećanja: uznemirenost i radoznalost, ali, kada sam na samom početku šumarka uočio put sa strane, jednostavno sam usporio i skrenuo na njega. Nestalo je uznemirenosti i radoznalosti, povećao sam pažnju i nastavio dalje ispunjen iščekivanjem.

Put je bio uzan i sve više se sužavao, granje se nadvijalo odozgo i poklapalo me, često zakačinjući krov automobila, šiblje je nadiralo sa strane i odozdo, ponegde gotovo potpuno prekrivajući put.

Nekoliko minuta kasnije, šuma se poče proređivati, a neravnomerno dobovanje kiše jenjavati, zatim naglo šume nestade, puče zamućeni, vlažni pejzaž valovitih nepreglednih polja na kojima ništa nije sađeno.

Počeh se brinuti za ne baš dovoljno pune amortizere mog automobila jer je ovaj put, kozja staza, bio sačinjen od mnoštva rupa najrazličitijih oblika, veličina i dubina, prekrivenih slojem vode. Ponegde su rupe bile tolike da se čulo udaranje neravnih ostataka nekadašnjeg asfalta o pod automobila.

Ne znam da li sam se ijednog trenutka upitao da li ima svrhe nastavljati. Put je bio preuzan, okružen šibljem i preplavljenim jarkom, za okretanje nemoguće, za vožnju unazad već predaleko i bezrazložno. Jedva se išlo napred... ali išlo se, i desetak minuta kasnije ugledah jednu ljudsku priliku kako mi se primiče, idući uz samu ivicu puta. Hod čoveka je bio težak, noge je sa naporom izvlačio iz bara, kao da je u pitanju blato, a ne voda, primicao se, činilo se ne primećujući me. Zaustavio sam automobil pred njim i otvorio prozor, otrpevši vlažni udar hladnoće.

Viknuh nešto i on zastade. Imao je kabanicu koja je dosezala do kolena s kapuljačom koja je prekrivala pola lica. Upitah ga koliko još ima do glavnog puta, a on se još više okrenu prema meni. Lice mu nisam mogao sagledati, ali činilo mi se da je dosta star, oronuo, a i glas mu je odavao iznemoglost:

"Ovim putem, previše... sve ovde je prokleto", reče i ode dalje, ne osvrnuvši se nijednom. Voda se cedila niz njegovu natopljenu kabanicu, a meni se grad učini daljim nego ikad. Ipak, zabrinutost prođe za tren i ja nastavih dalje samo malo zamišljeniji nego ranije.

Sa poboljšanjem puta i moje raspoloženje poče da se vraća, te kretoh brže. Sudeći po broju pređenih kilometara, za nekoliko minuta ću ugledati glavni put. Uštedeo sam skoro sat vremena, nekoliko litara goriva i čuo zanimljivu izjavu.

Kiša je bila gotovo prestala kada ugledah još jednog čoveka kako ide uz put, u istom smeru kao ja. Išao je žurno, ali s mukom. Kada me je primetio, još sa pedesetak metara rastojanja, okrenuo se prema meni i počeo grozničavo da mi maše i daje znake da se zaustavim.

Dok sam se ja dvoumio šta da činim, on se pomerio na sredinu puta i gotovo počeo da me preklinje da stanem. Mnogo više je delovao kao čovek u nevolji nego kao potencijalni napadač. Takođe, bilo je besmisleno da iko, na ovom putu koji se gotovo i ne koristi, iščekuje prolaznike i pljačka ih, te ispunjen takvim mislima, stadoh.

Grad je bio daleko, na mom časovniku podne, a kiša je još samo malo rominjala. Ne beše ni traga onom strašnom nevremenu kroz koje sam prošao.

Dok je čovek ulazio, ponovo me zapljusnu talas mokrog, lepljivog vazduha, s tom razlikom što se sada osećala i memla, kao zadah godinama ustajale močvare. Potražih pogledom izvor takvog mirisa, ali pejzaž beše nepromenjen: grmlje uz put, retko drveće raštrkano bez reda na sve strane, nepregledna polja na kojima ništa nije bilo sađeno.

"Hvala", reče nepoznati, čovek svojih trideset pet–šest godina, i ja nastavih dalje. Lice mu je bilo neobrijano, zapušteno, odeća prljava i potpuno mokra, prosto natopljena vodom, te se ja za tren pokajah što sam ga pustio u kola. Presvlake na sedištima će se potpuno skvasiti, no, šta je tu je, ne prigovarajući, ne gledajući ga više, i ne razmišljajući o tome, vozio sam sve brže.

Ubrzo sam počeo sve češće i sve podrobnije da razgledam okolinu, pokušavajući da odredim bar približno predeo kroz koji se krećemo. Livade unaokolo, retko drveće, šiblje pored puta, brda u daljini, nedostižno daleka, uronjena u zamućeni horizont... sve to ponaosob, bilo je tako obično i svakidašnje, ali sada, u nikad dosad viđenoj kombinaciji, stvaralo je čudan utisak o svemu.

Nisam znao šta je posredi, međutim, nekoliko minuta kasnije, posle slučajnog pogleda na pokazivač pređenih kilometara, shvatih da je trebalo već odavno da dospem na autoput.

Da nisam zalutao, skrenuo negde sa puta u nepoznato, zapitah se, zapažajući kod sebe početne znake nadolazeće nervoze. Ipak, koliko sam mogao da se prisetim, dobro sam pazio sve vreme od skretanja sa glavnog pravca i nikakvih drugih puteva i staza nije bilo. Samo ovaj put, uzan i oronuo davnim preteranim korišćenjem i dugogodišnjoj izloženosti vremenskim nepogodama. Bilo mi je glupo da svog ćutljivog saputnika upitam gde se nalazimo i kada ćemo napustiti ovu pustaru.

Grabili smo dalje, u nepoznato, kako se činilo...

Ta polja na kojima ništa nije sađeno, raštrkano drveće, natopljeni put... kao da sam sve to negde već video, ne dan ili godinu ranije, ne na nekoj fotografiji ili u bioskopu, ne u snu ili mašti, već upravo sada, pre nekoliko minuta, i nekoliko minuta pre tih nekoliko minuta. Nisam li na neki način dospeo u krug, neprekidno se vraćajući po već prevaljenom delu puta, ne dešava li se nešto čudno u ovom predelu nepoznatom... prokletom, kako reče onaj starac.

Posle jednog od čestih udara o pod automobila, začu se pucanj, a zatim automobil postade nestabilan. Zaustavih se, tiho opsovavši.

"Puče guma", rekoh, protresavši se pri pomisli da treba izaći napolje i petljati oko zamene.

Pogledah čoveka do sebe i uočih promenu. Liče mu je bilo u grču, pogled nestabilan, a celokupna pojava odavala je strah.

"To je zbog mene", govorio je drhtavim glasom. "Đavo me progoni i donosi nesreću svima koji mi pomažu..."

"Glupost", rekoh posle kraćeg razmišljanja, suzbijajući nelagodnost u sebi, pripremajući se da napustim toplu i suvu unutrašnjost vozila. "Idem napolje."

Otvorio sam vrata i iskoračio, ugazivši u baru skoro do kolena i da se ne pridržah za vrata, prevalio bih se u jarak. Da sam ovakvu scenu video na platnu, verovatno bih se nasmejao, ali sada glasno opsovah, osećajući kako voda ispunjava cipelu, da su mi nogavica i čarapa mokre, da nepovratno gubim živce.

Odvukao sam se do zadnjeg dela automobila i pogledao. Leva guma je bila ispumpana. Promuljao sam nogom po bari dva koraka iza točka i na videlu se pojavi deo dna pivske flaše.

Prokletstvo, odakle staklo na putu koji niko ne koristi? Brda u daljini, nedostižno daleka, između njih i horizonta prostirao se rub nekakve šume. Grad u koji sam želeo da dospem nalazio se neznano gde, u danu koji ni na šta nije ličio, uz kišu koja je bila gotovo prestala. No, šta je tu je, treba prionuti na posao.

Moj privremeni saputnik je takođe izašao i prilazeći govorio:

"Imate li rezervni točak?"

"Trebalo bi da ga imam. Sinoć kada sam krenuo na put, bilo ga je."

"Hajde onda, brže da ga promenimo... progone me."

Ukočenim pokretom sam otvarao prtljažnik preispitujući sebe jesam li uspeo u potpunosti da prikrijem reakciju na poslednje izgovorene reči. Progone ga... U ovoj državi progone se samo lopovi i ubice. Doduše, čovek pored mene nikako nije odavao utisak profesionalca, delovao je vrlo nesigurno, rastreseno, kao osoba izgubljena u vremenu i prostoru.

"Ko vas progoni?" upitah oprezno.

Samo se nasmejao, nekontrolisano, nervozno i odmahnuo glavom.

Ponovio sam pitanje.

"Rekoh vam... đavo, do đavola. Znate li kako izgleda đavo? U kom obličju se krije na svetu?"

Nisam znao.

"Progone me leptiri..."

I dalje sam radio svoj posao ne menjajući izraz lica. Leptiri? Šta li sve ljudi neće smisliti?

"Vi mi ne verujete." Nije to bilo pitanje, već zaključak izgovoren prigušenim, gotovo pretećim glasom. Oči su mu plamtele.

"Ne!" požurio sam da objasnim. "Leptiri? Malo je neobično. Leptiri su jadni mali insekti, toliko nežni da i od najobičnijeg dodira ostaju onesposobljeni za ceo život. Ovaj pljusak ih je verovatno skoro sve potamanio."

Nepoznati je duboko uzdahnuo i slegnuo ramenima. Nastavio sam da pričam:

"Ja bih bio izuzetno zadovoljan kada bi me u životu progonili samo leptiri. Kome ti sićušni stvorovi mogu da naude... Sem toga, čini mi se prilično neprihvatljivo da oni uopšte nekog jure. Insekti su, bez izuzetaka, apsolutno bez ikakve inteligencije i bilo kakvih mogućnosti evolucionog razvoja... i ne vidim nijednog", govorio sam okrećući se oko sebe.

Nepoznati se sagao, kleknuvši na put i pomažući mi da namestim ručnu dizalicu u odgovarajući položaj. Govorio je:

"Znam da izgleda glupo, kada se o svemu razmisli s razumske strane, ali ja nisam imao vremena da razložno razmišljam o tome. Svi leptiri ovog sveta, udruženi sa paklom progone me želeći moju smrt. Sada ih nema, bila je kiša, ali ubrzo će se pojaviti: crveni, beli, plavi, šareni, veliki, mali, dnevni, noćni, svi... Tri dana sam bio zarobljen njihovom opsadom u šumi u nekoj jazbini. Iskoristio sam pljusak i pobegao odande, ali nikako da stignem do nekog sigurnijeg zaklona, nekog milionskog grada."

Ništa nisam govorio, tupo razmišljajući o rečima ovog čoveka. Priča je bila suviše neverovatna da bi bila izmišljena. Ovaj čovek nema nikakvog razloga da me laže, da je hteo da se prikaže kao gonjen, pomenuo bi nešto drugo kao progonitelja. Vukove ili ljude... Ovako, leptir je zaista besmisleno, na izgled bezopasna životinja koja nije u stanju da naškodi ni drugim insektima, a kamoli čoveku.

"Ja sam lovac", nastavljao je priču moj saputnik. "Pre tri dana predveče krenuo sam u lov na fazane. Još se nije bilo potpuno smrklo, išao sam polako kroz šumu i osmatrao. Nenadano, začuh neko komešanje ispred sebe i neobično cviljenje. Zapeh pušku i prođoh kroz grmlje. Našao sam se oči u oči sa jednim leptirom. Da, upravo je tako bilo: oči u oči. Imao je raspon krila od nekoliko metara i jedva se provlačio kroz šiblje. Ne verujem da i u prašumama južne Amerike postoje veći. Pošao je na mene, uplašio sam se i opalio. Sačma ga je raznela. Stajao sam tako nekoliko minuta posmatrajući agoniju kralja leptirova."

Uznemireno se osvrtao oko sebe. Nabacili smo novi točak i žurno je otpočeo sa pritezanjem, nastavljajući svoju priču:

"Tada je počelo. Prvo me ispunio neki neodređeni nemir, zatim zvuk na granici čujnosti, koji mi je dosta smetao. To je trajalo dugo, možda minut ili dva, a onda sam primetio prvog leptira. Mali, sasvim običan leptir. Međutim, njegovo ponašanje je bilo iznenađujuće. Zaletao mi se u oči kao sumanut. Nekoliko trenutaka kasnije uspeo sam da ga zakačim i on je pao. Nisam stigao ni da pokušam da razmišljam o čudnoj pojavi, kada je oko mene sve oživelo. Ako si ikada video roj pčela na drvetu, e, na to je podsećalo. Samo bili su leptiri i ja. Ispalio sam preostali metak u tu masu ali sve je bilo uzalud. Bacio sam beskorisnu pušku i dao se u beg tražeći spas u gustom grmlju..."

Priča je zaista delovala dovoljno neverovatno da bi bila istinita. Možda malo izmenjena, verovatno preuveličana, ali sigurno sa realnom osnovom. Ogromni leptiri... svašta. Do čega sve neće dovesti ti pesticidi.

Točak je bio zamenjen i mogli smo nastaviti put. Pomalo me je brinulo to što ne znam tačno gde smo i koliko nas još deli od autoputa. Ipak, uspeo sam da taj nemir sačuvam samo za sebe. Činilo mi se da moj saputnik zna još manje o tome.

"Dolaze", začuh drhtavi glas tik uz mene. Pogledah lovca, a njegov pogled je unezvereno bludeo u daljinu. Tada sam i ja zapazio prvog leptira, zatim još jednog. Izranjali su iz mutne daljine vlažnog dana, sa svih strana, bez žurbe, bez ikakvog reda... samo su prilazili.

Uskočio sam u auto i dobro zalupio vratima. Dok smo unutra, ništa nam ne mogu, ma koliko ih bilo. Okrenuo sam ključ. Automobil se nije odazvao na komande, kontakt svetlo je samo malo začkiljilo i utrnulo. Problem sa akumulatorom, očigledno, ako je popustio kontakt na nekoj od klema biće lako, ako je do njega doprla vlaga, biće nezgodno.

Moj saputnik je ukočeno gledao pred sebe, očigledno paralizovan panikom. Nije bilo vremena za razmišljanje.

"Pogledaću o čemu se radi, sada dok još nema mnogo leptira", rekoh i otvorih vrata.

Usledio je neuobičajeni zvuk na granici čujnosti, zatim udar stotina nežnih tela. Leptiri su se vešto prikrili na krovu i sada su munjevito punili unutrašnjost, ne dozvoljavajući mi da zatvorim vrata. A kada je momenat iznenađenja minuo, bilo je kasno, unutra više nije bilo mesta za ljude.

Moj saputnik je kriknuo, već potpuno izbezumljenim glasom, otvorio vrata i iskočio napolje, posrnuo, ustao, pao u baru, preskočio jarak i nastavio da trči prema šumi koja se prostirala na, otprilike, dve stotine metara udaljenosti.

Ja sam, potpuno zbunjen, izmakao nekoliko koraka u stranu i samo posmatrao šta se dešava. Bio sam siguran da ukupno u životu nisam video ovoliko leptira, koji su sada uznemireno leteli unaokolo, grupišući se i raspršujući se, ne prilazeći meni, ne prateći mog saputnika.

Sve se odvijalo munjevito, tako da nisam imao vremena da razmišljam o besmislenosti situacije u kojoj se nalazim, o neverovatnom sledu događaja koji je jednostavno prostrujao kroz moj život u tom trenu, ne ostavljajući tragove ni dokaze, ne ostavljajući ništa sem sećanja i strahovanja.

Prvo je nastupila promena u vazduhu, nekakvo kretanje ali ne vetar, zatim jedva čujni pisak visoke frekvencije koji je delovao razarajuće na mozak. I moj saputnik, pedesetak metara udaljen, u svom paničnom trku ka šumi, osetio je nešto, zastao, osvrtao se oko sebe tražeći opasnost. A ona je dolazila sa neba.

Na tmurnom nebu zalelujala je ogromna, tamna senka. Bilo mi je potrebno bar minut vremena da shvatim šta je to i bar još tri puta toliko da poverujem rođenim očima. Nad poljima na kojima ništa nije sađeno i na kojima ništa ljudsko nije postojalo, nadvijao se leptir neodređene boje, raspona krila preko trideset metara.

Stajao sam kao oduzet, videći samo da se moj privremeni saputnik dao u nekontrolisan beg prema šumi koja je obećavala spas, bar u ovom času. Ali kakav bi to spas mogao biti u ovom svetu inteligentnih i ogromnih leptira, svetu lavirintskih polja, svetu u kome ima premalo mesta za ljude.

Nesrećni čovek je trčao skačući i posrćući, ali bilo je jasno da nema nikakve šanse. Bez žurbe, leptir se spuštao prema njemu i šuma udaljena pedesetak koraka bila je nedostižna.

U očajničkoj želji da potrči brže od sebe, čovek se sapleo i pao. Okrenuo se nebu i vrišteći i mlatarajući nogama pokušavao da otera nestvarno biće nad sobom. Leptir ga je skoro dodirnuo kada je čovek napravio još jedan neprirodan trzaj i naglo se ukočio.

Insekt se spustio na njega, nadmašujući ga u veličini mnogo puta, zadržao se samo tren na tlu, zatim prhnuo u nebo, kao leptirić sa cveta uplašen iznenadnom pojavom opasnosti. Kada je treptaj vazduha dosegao do mene, leptir je već bio stopljen sa nebom.

Grad je bio daleko, a dan sumoran kao pozna jesen i ja sam stajao pored svog automobila, nemajući nameru da prilazim telu čoveka koje je ležalo u polju, nemajući snage da razmišljam o proteklim događajima. Fasciniran doživljenim, okrenuo sam se automobilu, mehanički ušao unutra i krenuo. Tada nisam razmišljao o tome da u kabini nema više nijednog leptira, da je automobil odmah krenuo, da sam nekoliko minuta kasnije izbio na glavni put, nisam razmišljao ni o svom saputniku koga više nema, nikada ga nije ni bilo, zaspao sam za volanom i usnio košmar.

Mada, većim delom svog razuma i sada mislim da se nije dogodilo ono što sam video, da ne postoji božja kazna ili Sotonin poklon, verujem u sve, u paralelne svetove, u mnoge dimenzije, u zagrobni život, u pakao, u sve što zamislite, u mojoj kući mravi slobodno žive svoj život, a paučina sa zidova otpada sama.

[Boban]

hm... obećavam da nikome neće leteti glava zbog iskazanog lošeg mišljenja o ovoj priči; slobodno navalite.

[zakk]

Ma ogromno je, ko će to da čita?

[Milosh]

Taman za LK radionicu u maju...

[Boban]

Valjda će se neko naći...

[scallop]

Našao se.

Ne znam kako me uvek iznova zajebeš, "Ivice", da čitam tvoja nedela, neispravljena, nedoterana? Eh, ne mogu ja da te rasteram onako kako ti rasteruješ početnike.

Da je ogromno, ogromno je i jasno mii je zašto ti PZ nije odgovorio. Predugačko za premalo. Ta Lafkraftovska atmosfera je utuljena dobrim krajem. Naročito mi se dopada što kod junaka "paučina pada sama sa zida". Nekako mi je ostalo nepoznato šta je priča htela da ispriča. Ako je to na temu "ni mrava ne bih zgazio", onda je Tripp u jednoj svojoj noveli to učinio daleko konkretnije, ali Tripp nije klinac, a ti si, tada, svakako bio.

Ono na šta bih ja da skrenem pažnju, a to je, verovatno, cilj ovog topika, da podstakne početnike da nastave sa postovanjem svojih pokušaja, jeste način na koji je napisana i na prisustvo svih i danas prisutnih omaški u njihovim "nedelima".

Iz priče ne saznajemo odgovore na osnovna pitanja: ko, kako i zašto. Znam da je teško birati imena kada samo ideja stoji u glavi i kada se kuca na pisaćoj mašini, tako da ne znam zašto početnici to i dalje čine iako redovno kucaju po tastaturi.

A sada, generalno, na osnovnu omaške koja mi već neko vreme bode oči. Počela je da mi izuzetno smeta upotreba prošlog vremena, da ne govorimo o rogobatnim glagolskim oblicima tipa "behoše", "kretoh", "zakačinjući" i slično. Najpre, o prošlom vremenu. Imam utisak da je upotreba prošlog vremena posledica previše čitanja prevoda strane literature, a premalo domaće. Možda sam tu ličan, pa bih voleo da koju o tome napiše i neko ko se u to stručno razume. Pripovedanje o događaju koji je prošao nije jedini način pripovedanja. Pripovedanje o događaju koji se upravo dešava nastaje onog trenutka kada pisac ima nameru da napravi mesto čitaocu u samoj priči, te da i on putuje sa njom. Sadašnje vreme daje dinamiku priči, odnosno, taj toliko poželjan suspense u današnje vremenu. Mogao bih na ovom ili sličnom topiku da postujem jednu svoju novu priču ispisanu u tom maniru, ali to je već pitanje da li nekog uopšte zanima.

Posebno me iritira, na primer, ovakva struktura: "Vetar jeste i sada bio silovit." Jebiga, ako je "sada" onda na može "bio"! Našao sam identičnu konstrukciju u poslednjem Emitoru. Voleo bih da vidim mišljenje stručnih, ako smo se već borili da ih zadržimo. I, "ne osvrnuvši se nijednom". Ili "ne osvrnuvši se" ili "ne osvrčući se", ne znam što je tu potreba reč "nijednom".

Konstrukciju "behoše" (iz PS) pokušao sam da proverim na Netu. Ima nekoliko stotina istih. Više ne verujem guglanju. Onda bi pravilno bilo "behoh", a ne "bejah", odnosno, "bejahu". Ili je to neki drugi glagol ili je toliko nepravilan da je sve moguće. Zakačio sam se i na "zakačinjući". "Zakačiti" je, valjda, glagol koji u trajnom i trenutnom, povratnom ili nepovratnom, ima drugu funkciju. Ako auto u vožnji stalno "kači" nešto, onda se i "otkači", a kad se "zakačinje" onda ga treba i "otkačinjati". Ili sam ja suviše picajzla?

Obično na takve konstrukcije ne obraćamo pažnju kad su postovane priče u pitanju. To je greška, jer se one kasnije ponavljaju i traju 35 godina. Možda je Kunac ipak u pravu kad govori o "uredničkim rukama", tako da odgovori na topicima nisu urednički, a možda bi mogli da budu. Tek, moj savet početnicima da kad ih uhvati želja da upotrebe u tekstu nešto što im nije u svakodnevnom govoru, neka više puta ponove takvu reč naglas, dok im ne postane besmislena, a potom neka potraže neku bolju reč ili prihvatljiviji glagolski oblik.

[Boban]

Ima nečega u ovome što Radmilo priča. O tome da neke mane opstaju uprkos svemu.
Ali valjda i vrline.
I naravno da se možemo sporiti, posebno oko prošlog vremena jer to zapravo i nije pravo prošlo vreme, to je pripovedački postupak.

[Usul]

Da je dugačko, jeste. Posebno za čitanje sa ekrana. Da li je dobro? Po mom mišljenju ovo treba gledati kao prvi spisateljski pokušaj jednog (tada) omladinca.

Kao takvo nije toliko loše. Uz određena skraćivanja ovo bi bila veoma dobra priča jer sama ideja je interesantna. Problema svakako ima. Ono što bode oči je  - višak reči/rečenica
    Na primer ovo - sam početak priče:
Zamahnuo sam sa krpom u ruci da je udarim i verovatno bi taj udarac za nju bio koban da je izveden do kraja podjednakom žestinom kojom je započet i zamišljen.

Boldovan deo mi baš smeta. Zašto je neophodno reći započet i zamišljen?

Ili ovo:
Brz pogled na pokazivač goriva uverio me je da je rezervoar pun tri četvrtine i da nema potrebe za dolivanjem, posebno zbog dodatnih deset litara u prtljažniku u dva balončeta, ali ipak sam počeo da usporavam.


Već znamo da je rezervoar pun tri četvrtine ali nam se dodatno u sitna crevca objašnjava da ima i inih rezervi. Ali ni tu nije kraj. Odmah sleduje i ovo:

U meni je tinjalo loše iskustvo iz mladosti i prvih godina vožnje kada mi se nekoliko puta dešavalo da ostanem bez goriva na sred puta i otad gotovo paranoično dolivam gorivo na svakoj pumpi koju vidim.


Čist višak.

Ipak vidi se da ovde postoji potencijal za nešto mnogo bolje.

[zakk]

Radmilo nešto pominja: ko o čemu - Boban o vožnji.

Evo još Kneževića koji počinju roman vožnjom

Đurđa Knežević - Meki trbuh jednoroga

[Agota]

Ima nesto u  voznji i nacinu kako muskarac vlada volanom jer je suzovac jedino tada potpuno nemocan a od vozaca zavisi koliko je spretan da zapali cigaretu ,drzi pravac i istovremeno snimi suvozaca,e  u tom slucaju je suvozac moze biti siguran.

Sjajna stvar za voznju

Fine Young Cannibals - She Drives Me Crazy

[Boban]

Vožnja je čin slobode; avionom se brže stiže ali automobil daje drugačiju vrstu kontrole.
Pešačenje jeste naizgled veća sloboda, ali se ne stiže daleko. Automobil je najbolji odnos slobode i dosegnute daljine.
Ljudi opsednuti automobilima su ljudi opsednuti slobodom.

[mac]

Automobil je najbolji odnos slobode i dosegnute daljine.

Bolji od harlija? Hm.

[Boban]

Harli je super za Texas gde ima dva kišna dana godišnje.
Auto je mnogo veća komocija, poređaš oko sebe piće i slatkiše, možeš da spavaš u njemu; motori traže neprekidnu koncentraciju, ne možeš da skreneš pogled na krajolik.

[asja]

mislim da je bobanova najveca fobija da mu nestane benzina negde u nekoj vukojebini pa da ga onda, recimo, presretne starac sa oziljkom:) dakle, u pitanju je strah od gubitka slobode i strah od nepoznatog, ka cemu isti ipak neprestano stremi - komotno i hedonisticki. mogao bi i zavesice okaciti u kolima, pa da mu onda sve bude onako, domacinski i potaman.
izes slobodu kad u njoj ne mozes da uzivas.

a harli, eh, harli! ipak ni vespica pickolina nije losa ko voli s vetrom uz lice.

[scallop]

Harli je super za Texas gde ima dva kišna dana godišnje.
Auto je mnogo veća komocija, poređaš oko sebe piće i slatkiše, možeš da spavaš u njemu; motori traže neprekidnu koncentraciju, ne možeš da skreneš pogled na krajolik.

Zato ga i ne vidiš.

I, Asja je u pravu. Kod tebe automobil simboliše prpu.

[Agota]

Ja nisam opsednuta automobilima , vec  voznjom, vrlo tesko  raspoznajem iste ko ono cigance sa klipa youtube znam da nabrojim par I to onih u kojim sam se vozila.
Harli jeste jedini izbor kad je u pitanju Teksas Meksiko Luzijana....i to se nekako podrazumeva, kao sto se podrazumeva da se vozom ide kroz Sibir.
I moj kompleks je sto me uvek voze ,a ja bih da se vozim sama.
Najgore od svega je sto sam pre dve godine polozila ,ok iz 5 puta al instruktor mi je bio uzas,policajac u penziji ,pa jos pesnik instruktor koji recituje ,a meni se bljuje ,pritom sve vreme pilji u tebe I preti mi kad napravim sranje na putu kako ce neko da mi izadje sa stanglom,I da se bar dere na mene kad pogresim ne taj se drpa po kolenima,a sa caletom jos veca trauma koji urla sve vreme,I ja tu od straha od udesa I smrti ne vidim glavu Sv Petra vec njegovu.Uzas!
Eto...sanjam da vozim a uvek sam vozena.

A kad vec pomenu Asja zastavice setila sam se  jednog ludog kamiona sa tim zastavicama I neki ludim lampama u boji,toliko je bilo uvrnuto da sam morala da slikam – snimila na trajektu na putu za Tursku.

[Boban]

Čekaj, položila si vožnju? Gde? Od kada su u Srbiji počeli da izdaju dozvole ženama?

[Agota]

nemo tako....
Nije mi lako kad vidim onog komsiju Jauka koji ima 70 godina i vozi reno-samo bije.
A to pricas tako jer nemas zensko dete
Isla sam u auto-skolu Renome L kod Mice

[Boban]

Ja sam saranio tri autoškole.
Išao sam i svojim autom na polaganje dok je to moglo.
Polagao sam sedam godina i položio iz 29. puta.
Dobio dozvolu 26. juna 1986. godine i istog trena zapalio za Italiju.
Mića bio sa mnom pa može da posvedoči.
Smestili se u hotel u Italiji i odjurili za Veneciju.
Tamo bilo šta je bilo.
Uveče u 11 krenemo nazad za Trst i na pola puta nas zaustave karabinjeri.
Gleda čovek moju dozvolu, gleda i gleda i gleda i nikako mu nije jasno kako je moguće da sam ja dobio dozvolu danas a da se već vraćam iz italije za Jugoslaviju.
Mi bili bez pasoša sa punim gepekom Antologije francuske fantastike pošto je nekoliko dana kasnije počinjao SFerakon u Zagrebu. Jedva nas pustili jer nismo znali ime hotela u kome smo, nego samo da se nalazi preko puta porno bioskopa Filodramatiko.

Trećina ljudi obožava moju vožnju, trećina je se seća sa užasom i odbija da ponovi iskustvo.
A ova pričica je dokaz da sam bio opsednut automobilima i pre nego što sam stekao uslove za polaganje vozačkog.

[zakk]

Sad da Radmilo ispriča "Pridrži volan" i BoB "Nemoj da me pipaš"...

[Boban]

ma najbolje su one priče koje nema ko da ispriča...

[Agota]

 
Tell me more, tell me more .......

[Boban]

Evo, pre neki dan, kada sam kasnio na tribinu u Francuskom kulturnom centru, krenem ja od kuće i vidim neki seljak nikako da se uključi u glavnu ulicu, te ga obiđem s leve strane i prođem. On mi trubne, ali ja ne obratim pažnju i odjurim dalje, siđem na autoput i krenem ka svom cilju. Vidim da me on prati, ali ga ja ostavim pola kilometra, isključim se kod Sava centra i stanem na neki semafor. Crveno, jebiga. Minut kasnije pojavljuje se onaj auto i obiđe sa strane i stane pred mene. izlaze trojica i pokazuju svoje FBI značeke, izvuku me iz kola, pretresu sve sa rukama na haubi, kao u filmovima.
Kaže mi čovek: - Gde jurcaš?
Ja: - Ne razumem, stojim na semaforu...
- Zašto bežiš od nas.
- Gde bežim.
- Pa od Omladinskih brigada, obišao si nas sa leve strane i pobegao.
- Pobegao. Ja sam vozio normalno kako obično vozim. Da sam znao da me jurite jer ti veruješ da bi me stigao, ti koji nisi bio u stanju da se uključiš u praznu traku.

E, oni popizde, počnu da prete da će mi oduzeti vozilo, zvati miliciju da me ispita, a ja nastavim da ga zajebavam, seljak jedan, juče je došao u beograd, nema pojma s vožnjom, pretresu mi oni auto u potrazi za oružjem, shvate da nemaju šta da mi natovare i odu.

Ja stalno imam neki problem s pandurima, evo pre neku godinu, u 7 ujutru bio da predam knjižicu u Majku i dete i jurcam po dodatni uput u dom zdravlja, pred opštinom panduri obučavaju nekog regruta svog i zaustavlja me, ja pogledam, vidim da nemaju kola i da ne mogu da me jure i zdimim, na Opštinu, pa levo prema gradu i vidim pandurski auto na raskrsnici ispred, pa skrenem desno ka merkatoru i tuda kroz neke prolaze izbijem na drugu stranu. I imam šta da vidim, 15 pandurskih automobila na sve strane, na svakoj raskrisnici, svi stoje i gledaju prema meni, te se ja naravno predam. Kakva glupost, tu iza je pandurska stanica milicije i krenula je jutarnja smena, njih gomila su ipravo izašli i krenuli na razne strane, doslovno su svi bili u krugu od 200 metara kada je usledio poziv za poterom.
jebiga, kad god sam uspeo u životu da im pobegnem, nikada nije stizao poziv, kazna ili bilo šta; samo kada uspeju da me uhvate, onda me naravno kazne.

[Boban]

Tell me more, tell me more .......

Izvedeš Boba na večeru i ima da se naslušaš stvari za ceo život.

[Agota]

'86 a ti u Italiji.
Najlepse secanje za '86 god I razred  kad smo skupljali staru hartiju za skolu I tako divljali po brdu I zgradama I ja i Igor se popnemo na vrh neke zgrade u kijevskoj a na krovu  gore trocikli i vozimo se do mraka na vrhu zgrade vristimo i smejemo se ko ludaci,naravno izgubimo drugare koji usput dojave roditeljima da smo nestali ,moja mila htela da umre zena ....
A Igorova keva jos gora koja mu preti ladno,,Videces ti dok ti dodje otac s posla ,,I tu se ja raspizdim da ga ne tuzi ocu.
Eto, znam da vozim bajs I to je nesto.

[scallop]

Budući da postoje tri trećine, a Boban nije pomenuo treću, tamo su oni koji još imaju amneziju. Ili ih je Crnji od olujne noći odvezao tamo gde niko ne ulazi.

[Boban]

Jednom se vraćamo Radmilo i ja iz Novog Sada u četiri ujutru, ja još nemam dozvolu, ali imam auto i vozim i negde na pola puta ugledamo u daljini i mraku uniformisano lice, a Radmilo, još pod utiskom svežih Bobobvih priča, pada na kolena: "Nemoj, molim te da bežiš, sve ćemo se dogovoriti s njima."

[scallop]

To je iz tvoje amnezije. Moja amnezija kaže da smo stajali ispod nekog nadvožnjaka dok ne prestane kiša i dok nam se ne osuše svećice, karburator ili štagod. I, izem ti naraciju: kako neko u kolima da padne na kolena. Znam da bi neki mogli, ali ja sam pogolem.

Imam priču gde je Boban jedan od glavnih likova. I tamo vozi kola, nadsvetlosnom brzinom, prostor se krivi i raspada u fraktale pred njim, kao u Kjubrikovoj "Odiseji 2001"... Mogao bi neko da načini tematsku zbirku: "Autostoperski vodič: Kako se voziti s Bobanom a ostati ceo"

[Mica Milovanovic]

Ova nova Bobanova kola su krajnje neinteresantna, mada i dalje zna biti uzbudljivo. Nekada je to bilo ipakl sasvim drugačije. Ako se dobro sećam, to vozilo za Trs' je bio 125 PZ koji je na polasku iz Beograda imao sve brzine, a u povratku samo dve, i to neke vrlo čudne...

Inače, za mene najbolja priča vezana za Bobanove automobilske doživljaje je tužna storija o popravljanju jednog od njegovih krševa. Stanje automobila je bilo toliko jadno da je popravka trajala 3 meseca i kada ga je konačno uspeo da popravi, ofarba i pripremi za tehnički pregled, saobraćajna dozvola je već odavno bila istekla. Naravno, ne mareći za to, dotični je krenuo u probnu vožnju i zaustavio se u levoj traci na semaforu na kraju Jurija Gagarina, gde se skretalo levo ispod pruge za Sava Centar (Milentija Popovića). Dok je, jadan, nevino i nemoćno stajao u toj traci, iz suprotnog pravca punom brzinom uleteo je u njega nekakav idiot i potpuno mu razneo čitavu levu stranu tek popravljenog, neregistrovanog automobila. Naravno, čovek se zaustavio da sačeka policiju, a Boban je samo dao gas i nestao... Kada se vratio tamo posle par sati policija je i dalje pažljivo premeravala mesto nesreće, verovatno se pitajući kakvi su to motivi mogli nagnati nekog da ni kriv ni dužan pobegne sa licima mesta...

[Джон Рейнольдс]

Mene su panduri jurili od Savezne skupštine niz Kneza Miloša, uveče, sa rotacionim svetlima and shit. Naravno, bio sam malo cirke kao i ostatak ekipe u kolima, ali nije to bio razlog zbog kojeg nisam stao, već ih je bilo dva. Prvi, bolelo me je dupe da im stanem. Drugi, kupili smo klopu u pekari i ruke i usta bili su mi puni peciva. Inače, upalilo se panduru crveno, ja sam se ponadao da ću pobeći, ali on je ladno prošišao. Kažem ja ovima u kolima - da znate, jure nas panduri, ili da bežim ili da stanem. Naime, palo mi je na pamet da kod Odeona skrenem desno u jednosmernu, pa preko trotoara ako mora, da pobegnem odma levo, pa onda dalje prema inspiraciji. Drugare je čisto bolelo dupe, hasali su svoje i bili u fazonu - kako hoćeš. Ja stanem, jbg.

[Alexdelarge]

Ova nova Bobanova kola su krajnje neinteresantna, mada i dalje zna biti uzbudljivo. Nekada je to bilo ipakl sasvim drugačije. Ako se dobro sećam, to vozilo za Trs' je bio 125 PZ koji je na polasku iz Beograda imao sve brzine, a u povratku samo dve, i to neke vrlo čudne...

Inače, za mene najbolja priča vezana za Bobanove automobilske doživljaje je tužna storija o popravljanju jednog od njegovih krševa. Stanje automobila je bilo toliko jadno da je popravka trajala 3 meseca i kada ga je konačno uspeo da popravi, ofarba i pripremi za tehnički pregled, saobraćajna dozvola je već odavno bila istekla. Naravno, ne mareći za to, dotični je krenuo u probnu vožnju i zaustavio se u levoj traci na semaforu na kraju Jurija Gagarina, gde se skretalo levo ispod pruge za Sava Centar (Milentija Popovića). Dok je, jadan, nevino i nemoćno stajao u toj traci, iz suprotnog pravca punom brzinom uleteo je u njega nekakav idiot i potpuno mu razneo čitavu levu stranu tek popravljenog, neregistrovanog automobila. Naravno, čovek se zaustavio da sačeka policiju, a Boban je samo dao gas i nestao... Kada se vratio tamo posle par sati policija je i dalje pažljivo premeravala mesto nesreće, verovatno se pitajući kakvi su to motivi mogli nagnati nekog da ni kriv ni dužan pobegne sa licima mesta...

[Agota]

 
Mico pa to je sjajno!
A sta je to 125 PZ ?

[Boban]

Nije bio PZ nego samo P.


Dešavalo mi se da me od Beograda do Zagreba niko ne pretekne.

[Agota]

Boja je genijalna ,a i farovi su dobri,nego gde su felne?

[Boban]

Ovo je fotka sa neta.
Moj 125p nikada nije izgledao ovako dobro.
Imam negde fotku, pa ću je priložiti kada je nađem.
Felne... bio sam srećan da imam sve točkove.

[Agota]

ti ko draguljce

[Tex Murphy]

Odveli mi pezejca!!!

Btw, podsjetite me da nikad ne sjedam u auto s nekim od vas.

[zakk]

Što?
Čini mi se ja sam jedan od onih koji može da se voza sa Bobanom kolkogod...

[Mica Milovanovic]

Neko se voza kolikogod, neko se voza dok ne naleti na kraj šina... 

[Agota]

Bobane,ako budes zujao po gradu svrati do delijske 3  galerija umetnosti slike juce je otvorena  memorijalna izlozba Sam Haskinsa da vidis kako je covek radio fotografije 60 i 70 mnogo pre foto sopa.famozno!
a na temu automobila  pogledaj galeriju kubizmo
Damian Giacov - Oil on Canvas

[Agota]

Procitala pricu,jednostavna je, al ok.
Prvo cisto sumnjam da si promenio samo desetak reci,tipa pogled koji bludi, il ono izbio na put koji beogradjanin kaze izbio to samo moja baba iz bosne tako kaze.
I da suvise je nekako zanatski dobro napisano za sesnaestogodisnjaka,al ako stvarno jeste -blago tebi ti si onda u tim neznim godinama znao da ces biti pisac kao i svi oko tebe

[Tex Murphy]

Svi oko Bobana su bili pisci???

[Agota]

 "paučina pada sama sa zida"
e sad sam procitala i scallopov komentar to mi je jedino sto mi se nije dopalo ,nekako bezpotrebno.

u stvari ceo ovaj deo mi se ne svidja,al samo to

Mada, većim delom svog razuma i sada mislim da se nije dogodilo ono što sam video, da ne postoji božja kazna ili Sotonin poklon, verujem u sve, u paralelne svetove, u mnoge dimenzije, u zagrobni život, u pakao, u sve što zamislite, u mojoj kući mravi slobodno žive svoj život, a paučina sa zidova otpada sama.

[Boban]

I da suvise je nekako zanatski dobro napisano za sesnaestogodisnjaka,al ako stvarno jeste -blago tebi ti si onda u tim neznim godinama znao da ces biti pisac kao i svi oko tebe

Mala, ja sam sa devet godina počeo da pišem svoj prvi roman, o doživljajima u Africi, izgurao sam gotovo sto strana u svesci.
I pre nego što sam naučio da pišem znao da ću biti pisac.
E, sad, što se izražavam ispod nivoa tvoje babe iz Bosne, šta da radim.

Nije ova priča stavljena ovde da pokaže koliko je dobra, nego upravo obrnuto, da su početna dela daleko od upotrebljivosti, ali da treba raditi i istrajavati.

[Agota]

Dobro,dobro...

Ja pre nego sto sam naucila da pisem sam mislila da cu biti hemicarka ,obozavala sam da se igram sa epruvetama,valjda sam to videla u nekoj seriji, filmu ,nemam pojma. I slagala sam mamu da mi kupi tuseve u boji da se igram kao treba mi za skolicu ,inace nema sanse da bi mi ovako  kupila , al kad je u pitanju skola-sve moze.

Ne zameri za babu,tako kad me posalju na selo na par meseci ,pa kad se vratim kuci sa ,,nekim izrazima'' .......

necu vise da komentarisem,ima ovde bre strucnjaka

[scallop]

Boban je znao da će biti pisac, a mi smo se igrali doktora i pacijenata sa devojčicama. Sve nas to prođe, a Boban se još igra.

[Boban]

U igrama je ključno ko se duže igra - taj je bolji.

[Josephine]

Pročitala, konačno! Slušaj bre, Bobane, da si završio ovaj roman, bre!:))) Jedino što ostaje posle čitanja je osećaj da 'oćeš da zadaviš autora što je tako neozbiljno pristupio povezivanju niti u celinu. Znam da si hteo da budeš misteriozan, al pretera ga, bre! Nema izgovora!!:*