Uvod

[boki77]

Kao što sam rekao, u pitanju je uvod. Svaka kritika je dobrodošla. Naravno, zanima me koliko vam je ovo čitljivo, i šta su mu prednosti/mane u poređenju sa Savom.
Hvala unapred.



1.   Увод

Кверн је начуо да је велможа Хон добио неку почаст на двору, и да се радо одазвао позиву Великог већа и краљице Венарисе. Повео је на рочиште све људе које је успео да окупи. Тарана има колико песка у пустињама на југу, причало се, и сваки великаш Малитона мораће да опаше мач и поведе људе у бој. По први пут у ко зна колико година Малитонци ће изаћи из својих градова и сучелити се са непријатељем на отвореном. Велики и добро утврђени градови имаће малобројне посаде, а мушкарци из села и мањих градова, способни за рат, сачекаће Таране у пољу. То би могло да буде то. Ако Кверн улети у Хонову кућу након што овај одјаше у битку, неће бити никога да га спречи да покраде што му је воља.
,,А зато ми требате вас двојица", рече Кверн браћи Миону и Филену. Старији, Мион, је држао кажипрст на уснама и правио се да размишља, док је млађи гледао у брата, док му се јабучица на врату високо подизала и спуштала.
,,Крчмару!", викну Кверн. Док је Мион думао, крчмар приђе њиховом столу, наслони шаке на сто и упита за поруџбину. ,,Још један врч истог овог вина", рече Кверн. Вино је било од прошле године, не најбоља берба, чак је мало и кисило, али било је најјефтиније. ,,Колико си рекао да кошта врч?"
,,Тридесет бакрењака", рече крчмар одсечно.
,,Три..." Кверн извади на сто све што је имао и поче да броји. Имао је малих потешкоћа при рачунању. ,,Колико је ово..."
,,То је таман толико да те избацим напоље", рече крчмар. ,,Ако нећете да пијете – губите се! Ти посебно", показа он на Кверна. Човек масних бркова и оштре кратке косе рашири руке и тупо се насмеја, што је видно живцирало крчмара.
,,Причам са својим пријатељима", рече Кверн, враћајући осам бакрењака у једини џеп који му није био шупаљ.
,,Нису теби они пријатељи, гњидо. Немаш ти пријатеља." Крчмар се окрену Миону. ,,Слушај, момак – ти то можда тешко можеш да утувиш, али ово", показа на Кверна, ,,ти неће донети ништа паметно. Зато узми свог брата и губи се кући!" Крчмар је рекао своје те окрену мрко лице од Миона и пође ка другом столу. Након два корака се окрете и упери прст у Кверна: ,,Ти, вуцибатино, ако те затекнем када се опет осврнем – летећеш наглавачке! 'Си чуо?!"
Кверн му се узалудно улизивао смешећи се и климајући главом, а онда, сачекавши да се крчмар удаљи, поново предложи смели наум младим саговорницима.
,,Дакле – шта кажете? 'Сте за или против? Немојте много да ми размишљате, за то нема времена!"
,,Не знам, чика Кверне", рече Мион гледајући у крчмара. ,,Мени то није баш по вољи..."
,,А шта ти је по вољи", зарежа Кверн, ,,да скупљаш милостињу и живиш од ваздуха и траве, будало једна глупа?!" Он пропусти ружан лисичији осмех, па утиша глас. Кратким прстима десне шаке ухвати Миона за раме и благо га продрма. ,,То је кућа за одмарање велможе Хона у његовом селу које ретко и обилази – није чувана као она у којој увек седи, у граду. Ово сигурно не брани нико, а ти не мораш чак ништа ни да радиш – само мени да јавиш да ли неко иде! Схваташ? Само то!"
Филен је још увек гледао у брата, мирно га држао на видику својим зеленим очима, буљавим, али незлобивим, а Мион је поново ставио прст на уста.
Погледавши у крчмара заузетог причом са муштеријама, Кверн обриса зној са избораног чела. ,,Момци, не бих вас ја водио у било шта. Старији сам двоструко од вас. Ево, Мионе, колико ти имаш година?"
Момак је два пута кратко лупнуо кажипрстом по уснама, и рекао: ,,Дваес' три. Не, четири. Он има петнаес'."
,,Па, ето", рашири руке Кверн. ,,Вас двојица заједно имате..." Он погледа у ближу дрвену греду која је држала кров, рачунајући, а онда махну руком. ,,Није ни битно – битно је да је ово наша прилика да се коначно докопамо нечег већег, па да бар два месеца не мислимо шта ћемо јести", рече он. ,,ДВА месеца!", показа прстима.
,,Не знам...", рече Мион. ,,Ипак, ми не бисмо, чика Кверне..."
,,Шта?!", згрануто рече Кверн па поново опсова момка, али се брзо окрену да види да ли га је крчмар чуо. Није имао много времена да закључи посао. ,,Ако нећеш за себе, онда барем због тог твог брата." Дубоко у себи, Кверн је мислио да би слабоумне момке као што је Филен требало удавити по рођењу, али то није смео да каже. Филен је имао две руке, две ноге, а то што му је глава била празна тренутно није било од важности. Оно што јесте било важно, јесте да увуче још два човека у посао – било би превише ризично ући сам у кућу велможе Хона, ма колико биле сигурне вести да је одвео све људе са собом. ,,Због момка, побогу, Мионе", понови видевши да се старији брат ломи. ,,Нас двојица смо", рече смејући се, ,,искусна два пацова, али зар не би волео да твој млађи брат поједе бар неко лепо и укусно јело у животу? Зар то није заслужио, Мионе?"
Мион се мучио док је размишљао, а на крају погледа у Филена. Братове очи једнако су га посматрале испод сламастих шишака. Старији брат се полако окрену Кверну, па поново мете кажипрст на уста.
Кверн се дивље осврну на крчмара, па врати поглед Миону. Знојао се. ,,Дакле?", упита, брзо цупкајући ногом. ,,Леп ручак за брата..."
,,Не знам, чика..."
,,Хајде, знаш да је то паметно. Паметни сте ви момци, а само треба да ми држите стражу, не треба чак ни да уђете у кућу. А? Шта кажете? А??" Склони тај проклети кажипрст са уста, дабогда ти се ошуг'о!
,,Еј, бре!", викну крчмар. ,,Шта сам ја теби рекао, гаде?! ЧИБЕ НАПОЉЕ!!!"
Кверн је још увек седео, али су га ноге саме дизале. ,,А? Шта кажеш??" Већ је устао до пола.
,,Па...ајде", рече Мион отегнуто. ,,Али да не морамо..."
,,Ништа ви не морате, само ми правите друштво!", рече Кверн и брзо се измигољи од стола и скоро потрча ка вратима уочивши да му се крчмар приближава. ,,Ајте за мном!"
,,Шта...вечерас?", упита Мион намрштивши се.
Већ скоро на дохват руку невоље, Кверн се насмеја, и каза: ,,Да! Хајдете брзо, сад ћу вам све објаснити! Брзо!" Он истрча ван, бежећи, надајући се да Мион неће поново стављати кажипрст на уста. ,,Глупаци глупави", поче Кверн да проклиње сматрајући да га ипак неће пратити, али два брата тада изађоше.
,,Ту смо чика Кверне", рече Мион. ,,Идемо са тобом. Само, ваљда није далеко?"
Педесетогодишњи Малитонац их погледа и скоро му би жао. Момци су били сувоњави, неухрањени, глупи, обучени у рите, али имали су руке и били послушни. То ће му једино бити потребно када буде крао Хонове хаљине, посуђе и све од вредности што буде нашао. ,,Пратите ме", рече суво.

Пратили су земљани пут северозападно, крећући се по мраку. Поноћ је прошла још док су напуштали град, а свега четири врсте имали су до села Левлестикрила. Месечина им није много осветљавала пут, спречена тешким дебелим облацима. Ретка магла згушњавала се како су се три Малитонца удаљавала од града.
,,Мионе, разбојници ће нас", застења Филен. ,,Ништа се не види."
Ми смо разбојници, будало, помисли Кверн, надајући се да ће имати среће да на путу до села налети на некога – неког глупог као Филена и ненаоружаног као Миона – кога ће моћи да оплени пре велможине куће и узме му кесу са златом, или можда коња. Он сам је имао нож, јутрос наоштрен и спреман за употребу, само је требало да нађе жртву и све би било готово. Сматрао је себе вештим са сечивом. Један путник намерник, довољно глуп да путује ноћу, не би представљао невољу.
Тада, као и много пута потом, Мион је смиривао брата говорећи му да нема никога, и да их од мрака и магле нико не може видети ни са пет корака раздаљине.
Ипак, Филен и једанаести пут рече: ,,Мионе, разбојници ће нас. Ништа се не види."
,,Да прекинеш, стоко безумна!!", зарежа Кверн, па се лати кратког ножа, али га није вадио из корица. ,,Ја ћу те, ако будеш још једном закукао к'о нека баба! Јеси ме чуо?!!"
Кверн није могао јасно да види младићево лице, али претпоставио је да се добро упрпио, и да му је јабучица поново поскочила на врату.
,,Шта је са нашом бабом, Мионе?", упита Филен. ,,Нисам је одавно видео."
,,Умрла је", рече му брат. ,,Од куге, као и родитељи."
Кверн их је познавао. Тачније, они су познавали њега. Родитељи момака, иако једноставни људи, умели су да намиришу градски шљам, и зато су увек и мрзели Кверна, претећи му да се клони њихова два сина. Њему су увек недостајале бар две помоћне руке и бар још једна глава која му неће постављати глупа питања и тражити да буде по њеном. Још од детињства је у пљачкама пратио друге. Сада је било време да поведе скупину ка плену и уради онако како је учио свих ових година. Када похара велможину кућу, продаће све што буде понео, ову двојицу будала ће да заврне и остави их, можда и убије. То би било најбоље. Убити их и цео плен задржати. Дивио се вечерашњем науму и томе како је све повезао и срачунао. Све је ишло глатко. Није их било много спретних као он, сматрао је сећајући се накадашњих истоделатника. Већ је могао да чује звекет златника у, за сада, празној врећици, а узео је да је налет топлог ветра који га је помиловао, добар знак. Све ће ићи као по лоју.
,,Мионе, разбојници ће нас", рече Филен.

После мало више од пола часа стигли су у Левлестикрил. Из дворишта, пси су превише бесно лајали на три тамне мршаве прилике које су се вукле између кућа. Кверн је знао да је Хонова кућа са супротне стране села, и да ће морати да прође поред најмање тридесет домова, одавно уснулих, али некако сумњиво непомичних. Надао се да ниједан пас неће напустити окриље куће коју је чувао. Стално се окретао и ослушкивао.
Складно поређане у овом равничарском делу Малитона, куће су углавном биле од дрвета, али ускоро су набасали на две од опеке. Разликујући се од осталих стотинак, Кверн их је загледао, схватајући да оне мора да припадају властеличићу или неком сеоском старешини. Можда би и ту вредело гвирнути, помислио је.
,,Ево је", рече Кверн, показавши на кућу од камена, претпоследњу у селу, са десне стране. Имала је дрвену ограду, широко двориште са шталом, а иза воћњак.
Кверн тихо звизну, сачека пар тренутака, па, уверивши се да у довришту нема пса, прескочи ограду и показа младићима руком да га прате. Они се шуњаше као и он, а десет корака потом дођоше под предњи прозор. Кверну нешто није било по вољи.
,,Шта ћемо сад?", упита Мион.
,,Тише, будало!", одврати искусни лопов. ,,Је л' видиш прозор?"
,,Видим, чика Кверне. Стакло."
Кверн пређе руком преко лица, псујући Миона. ,,Стакло?! Какво стакло – је л' видиш ти замагљење на прозору, будало? Значи да неко одржава ватру у огњишту! Значи да неког има..." Кров је био на две воде, са димњаком на супротној страни од оне на којој су се налазили. Кверн је чупао, скоро кидао десни брк, а онда одлучио да оде иза и погледа мало боље. Неког је заиста било унутра; све и да је ноћ била без магле, редак дим из димњака тешко би био уочљив из правца из којег су дошли.
,,Али рекао си да никог неће бити", рече Мион малодушно. Седе на земљу, па стави прст на усну.
Одсећи ћу му га чим завршим посао! А умоболног ћу да закољем! ,,Ћути, глупердо! Пусти ме да мислим!"
Некако, Кверн је то и почео, али Филен је поново закукао када је чуо да неко протрчава крај ограде. Било је више људи, који су, Кверн је то ускоро закључио, трчали ка супротном крају села. Ставио је руку преко Филенових уста и сачекао да људи одмакну – судећи по звуковима могло их је бити и више од двадесет. Магла се разилазила, а када је Филен поново распршио тишину кукњавом, Кверн устаде и зграби младића за шију. ,,Проклет да си више и ти и твој мрак! Сад ћеш да одеш у мрак!!"
,,Мионе!!!", цикну Филен, али старији брат није успео да отклони Квернове руке које су чврсто стезале Филенов уски врат. Три бакље бачене на кров изнад њих јесу. Магла се већ претворила у измаглицу, ретку и распршену под налетом неких војника који су доносили пламен са собом. Мноштво бакљи прилазило је са свих страна, спајајући се на тренутке на нешто налик огњеном потоку. Тупи звукови ударања коњских копита о земљани пут и лавеж свих паса Левлестикрила испунише ваздух. Већ је стотине јахача било у селу, помисли Мион безнадежно, питајући се шта му је ово све требало, али времена за стављање кажипрста на усне није имао. Врева се уздигла.
Двадесет корака од куће велможе Хона, пет домова је већ било у пламену. Ватра је великом жестином прождирала, гутајући куће од дрвета и сламне кровове готово истог тренутка када би их дотакла. Вичући и јурећи у стравичном броју, војници су у неколико тренутака наложили половину кућа. Малитонац чији је дом запаљен међу првима, истрчао је у запаљеној кошуљи, једва успевајући да искочи из пламене тканине. Пратила га је вриска некога ко је у кући остао окружен ватром. Тренутак касније, стрела му је пробола гркљан. Мион је залеђено посматрао како ватра почиње да дивља у селу, док су коњи нападача почели да њиште још гласније (или ближе?).
Опуштеним рукама држећи Филена за врат, Кверн се избечио када је угледао како испуњавају Левлестикрил. У том тренутку, Мион га гурну и Кверн се затетура ка средини дворишта, да би тамо запео и пао. Старији брат узе млађег за руку и поче да бежи ка воћњацима. Кверн се подигао и погледао лево-десно питајући се на коју страну да бежи, али онда му дуго копље проби утробу, а затим му и мач одсече главу. Да ли су га војници из пакла потом запалили, Мион није смео да гледа, јер му се учинило да му је петнаест гонича за петама. Оно што је до малочас било успавано село, сада је било незасита ломача. Левлестикрил више није постојао. Очајно вриштање жена и лавеж паса допирали су до два брата једнако гласно као и када су били крај Хонове куће. Нису се обазирали.
Дивље и под смртним страхом, Мион је држао Филена за руку и бежао колико су га мршаве ноге носиле. Трчао је право, трчао и трчао, не осврћући се нити ослушкујући коње иза себе. Јурио је као нечитав, претрчао преко потока који је текао сто корака од села, а онда га пратио када је ушао у високу шуму топола. Само је бежао.
Брат му је већ неколико пута рекао да не може више, да ће црћи, али то промаши Мионов слух. Није било времена да се стане и стави кажипрст на усне. Пристајање на Квернов наум умало га није стајало живота, и сада је морао да се спасава. Нога за ногом, удови су му се болно смењивали користећи и последњу трунку снаге, а онда, изашавши из шуме, старији брат је успорио корак и застао да се надише ваздуха. Свежина му је у плућима била ништа до ледено сечиво. Парала га је тачно по средини.
,,Није више мрак", зацвиле Филен, ,,али ја се још више бојим; бојим се оних људи, Мионе!"
Мион га повуче у истом правцу у којем су и до сада ишли, док је небо руменело под буђењем сунца. Ускоро, ушао је у још једну шуму, крупним корацима кретао се по влажној трави, и гледао у земљу. Зора је наступила. Видевши да је дрвеће ређе, Мион подиже поглед, и изађе из шуме. Нашавши се на широкој пољани, он помисли како одавно није чуо звук гонича иза себе; ишчезао је заједно са најцрњим делом страха. Сунце се помолило на истоку и црвени зраци пролише се ливадом. Они се обазреше...
...само да би видели запањујућ призор.
Поток је текао крваво, људи у њему и около њега лежали су непомично, већином полуголи, са стрелама и копљима забоденим у леђа, врат, трбух... Левлестикрил није једини горео ноћас – стотине ретких димова пружало се у ваздух са пољане. Звук остареле ватре се чуо са више страна. Као опијени оним што виде, два брата одлучише да лагано пођу право, супротно од сунца, прескачући лешеве или их пажљиво обилазећи.
Призор је био језив, иако сиромашнији за присуство изненађења, који је језу у селу чинио троструко снажнијом. У Левлестикрилу људи су горели, овде су били једноставно убијени. Када би морао да бира, Мион би увек изабрао хладно железо наспрам пламена ватре, али поглед на мучне изразе лица побијених натерао га је да посумња у то.
Да ли је дошло до неке битке – није био борац да би знао, али на пар тренутака помислио је да јесте дошло до окршаја. На отприлике сваких петнаест корака лежао је понеки војник са два орла нацртана на штиту, а који је Миону био однекуд познат. То нису Малитонци, помисли он. Оно што га је бунило било је то што су убијени Малитонци били у обичним одорама, већином без оружја, неоклопљени или само са штитовима. Имао је много бржи ум од Филена, али ипак му је требало нешто времена да споји ноћашње догађаје са оним што је сада гледао. Закључио је да је ово учинио исти непријатељ који је спалио село. И овде је ударио изненада и био опажен када је већ било касно. Сваки отпор био је узалудан. Понеки храбри војник можда се и супротставио нападачу из таме, што би објаснило мртве ратнике са орловима на штитовима, али то је била реткост. Већина је бегом покушала да се извуче. Зато су они људи протрчали поред велможине ограде, синуло му је – бежали су. Мион се трже када на десет корака од њега два коња пројурише и ускоро се изгубише иза благе косине северно од њих. Шатори око њега лагано су догоревали.
Заобишавши одсечену руку, два војника наслагана један преко другог и одсутни поглед неког младића прободеног дугачким копљем, Филен и Мион погледаше у човека са кратком уредном брадом.
,,Велможа Хон", рече Мион равним гласом. Препознао га је по бради која му се троугласто завршавала.
,,Неко га је убио", примети Филен.
Био је у лепој свиленој црвеној одори и лежао непомично, дубоко пререзаног врата, широм отворених очију. Крв му је упропастила одећу и, сливајући се, крај леве руке направила локву. Испод десног рамена крв је натапала оборену заставу испод мртвакових леђа. Заставу су два брата видела и раније – на белој површини човек извезен плавим светлуцавим концем са четири руке, који двема рукама држи лук и стрелу, а у другим двема држи мач и штит. Поред човека са брадом, велики светли штит стајао је наслоњен на неоштећено шаторско крило. Био је углачан и широк, тако да је Мион могао да види одраз себе и брата. Али није спасио господара, помисли младић суморно.
Док је јабучица на врату старијег брата сведочила о тежини прогутане пљувачке, Мион се сети да би ипак могао да заврши са нешто имовине велможе Хона. Он прескочи два тела и приђе шатору, и поче да чапрка. Непријатељ још увек није покупио плен. Журно претурајући, Мион ускоро нађе две свилене кошуље и једне добро очуване кожне чизме, омању кесу са златом, мех вина и неколико парчади усољене свињетине. Сети се заставе, коју је извукао испод велможе, па је његовим ножем одвоји од стега. Онда узе плен, стави у платно од заставе, начинивши од ње врећу.
,,Бежимо", рече Филену. ,,Непријатељ ће се ускоро вратити да плени. Ако нас затекне – готови смо!"
Још док је говорио, зраци младог сунца потамнеше, и Мион осети да му се наједном повраћа. Сенка или неко чудовишно велико тело, као да је у тренутку прогутало сунце, учинивши помрачење кад му време није. Мрак се надви над пољем. Мион осети навалу мучнине. Пре него што је стигао да помисли било шта, пола утробе већ му је излетело кроз уста, а Филен, како то никада није урадио, одлучно повуче брата, и они се стропошташе на леву страну, право у локву Хонове крви. Сунце је прогутано, болесно помисли Мион, а онда зачу нешто што га је подсетило на хуку седам ветрова, свирепих и бучних и тупих. Нешто је лупило о тло. Земља као да је поскочила. Локва се узнемири. По први пут у животу Мион није мислио на Филена, само се молио боговима, колико год да их има, да га спасу од ужаса. Поразила га је чињеница да га је баш тада Филен топло, готово очински покрио руком по глави. Девет година млађи брат учинио је да део очаја падне са Миона.
Осетио је поглед. Осетио је страх. Нешто је гледало у Миона, нешто грозоморно, сами пакао, ако такво место постоји. Живи ужас излио се на пољу смрти да би вребао и наново истребљивао све живо. Једини знак присутности онога што је тромо лупнуло о земљу и прогутало сунце, био је дубоки звук, сличан најдубљем свиру гајди пре уобличавања у свирку. Тупо се оглашавао. Мион је заплакао. Од страха, није смео да мрдне леву страну лица иако се цела налазила у крви. Помисао на смрт од хладног железа или ватре била је лака прича за пред спавање наспрам онога што је осетио. Желео је да нестане. Крв из локве заударала је на смрт. Једњак му се усколебао. Поново му се повраћало.
Док су му тренуци одзвањали попут најцрњих мртвачких звона цркве Јединог коју одавно није посетио, Мион је буљио у Хона, у његове непокретне зелене очи, које као да су виделе нешто. Мртвак је зурио у чудовиште. Мион помисли да му се разум губи, када му се учини да се Хонове беживотне очи криве у јези. Да ли је велможа жив? Страх од поново оживљених мртваца није могао да му нанесе зебњу услед оне која га је већ целог прожимала, а која је допирала од нечега што још увек није ни видео; што није смео да види. Мион погледа у велможин штит. Огромно обличје стајало је и имало огромну главу...не, то су биле две главе. Имало је и крила. Или...  Само је стајало и посматрало. Као да му се нешто пушпило из главе...ноздрва, ако их је имало...
Мион грцну. Нешто је чуо. Нешто му је допирало до уха, али није знао шта. Да ли је чудовиште схватило да је једино он жив на пољу? И Филен, зачу старији брат савест како га уједно пече и освешћује. Да ли се чудовиште приближавало? Осетио је ветрове, осетио је очај. Изгубљен у безнађу, Мион је једва успео да се обазре и мало боље ослушне. Није то било чудовиште. Филен је нешто говорио.
,,Отишао је", рече млађи брат. ,,Мионе?" Петнаестогодишњак повуче старијег брата за раме. ,,Отишао је."
Мион се некако сабра, и откри да брат чучи поред њега. Никада није мислио да ће се осећати осрамоћено пред њим, али сада јесте. Филен је њега загрлио док су лежали, није га заборавио пред налетом чудовишта, и сада је чучао и покушавао да га ободри. И није плакао.
Мион обриса сузе и некако се усправи на колена. Хонова крв лењо му је цурела низ леви образ. Одсутно је обриса, окрећући се око себе. Чудовишта није било. Све стране света биле су чисте, јутарње сунце неометано је сијало. Мион се некако осови на ноге и журно зграби заставу са четвороруким човеком. Није имао времена.
Два брата потрчаше на исту страну куда су се изгубила и два коња пре више од четврт часа. Нада да ће их наћи и побећи са места где је мирис смрти пробадао ваздух није била велика, али два млада Малитонца нису имала избора. Што су одмицали даље од потока, лешеви су лежали разређеније, а сто корака касније, више их није било.

[Ygg]

Uf. Ovo je odlično!

Piši i ovaj roman i roman o Savi uporedo. 

[boki77]

Hvala, Ygg.

[Savajat Erp]

па, сад...не бих баш рекао одлично, први пасус ми се у почетку чинио као класично еф кењање, док није вешто скренуо на тему пљачке, има неких израза који су ми засметали, не могу сад тачно да цитирам, али типа "трчао је као нечитав", "доћиће да плене", "мрак кад му време није" и сл. добро ми је оно кад се покушај пљачке изненада претвара у покољ, баш добро изведено...свеопшти утисак је добар, мада реченице су ми мааало мршавије него што сам навикао код Бокија77. ипак ми је сторија о Сави занимљивија, мада треба имати у виду да су то два потпуно различита света. среди и настави...

[scallop]

U odnosu na prošlo kačenje EF-a ovo je mnogo bolje. Priča o lopužama u epskoj fantastici može biti pun pogodak. Pomalo liči na dobru kombinaciju sa Savom. Ako jeste, to onda znači da si savladao domaći zadatak. Drugo pitanje su izrazi koje pominje Erp. "Slamasta" kosa je bezveze. Ima toga da se pomete iz teksta, ali promena vizure je jako dobra. Čitači epske fantastike će bolje znati, ali se pitam jesu li skoro naišli da roman teče iz pozicije nekoga ko nije genije mača i magije.

[boki77]

Saveti sedih glava (kako to Boban kaže) su ipak urodili plodom . 
Hvala na mišljenju (što ih je više - to bolje). Radiću i na ovom i na Savi, mada Sava ide nekako lakše, prirodnije (za sada).

[Eriops]

Odlično je. Priča izuzetno lepo teče, od krčme pa nadalje, a i meni se kao
i Erpu dopada kako je izvedeno iz pljačke u pokolj..
Ono što bih predložio možda za promenu, su prvih nekoliko rečenica, do razgovora između Kverna i Miona. Suvoparne su, objašnjavajuće i u klasičnom maniru EF, možda bi se to moglo odraditi drugačije.
Ostatak - odlično  .

[boki77]

Slažem se - možda ću skratiti početak za rečenicu-dve (ili tri), da bih dobio na tempu.  

[pokojni Steva]

Po cenu i sigurno ispadanje gluperde u društvu - ovo je segment knjige koji mora da se razvija na dobrih 50 strana, a ovde je na silu utučen na eventualnih 5. Gubi se na pitkosti i razumljivosti. Priče će biti i ima je (ako je uvod za roman, mora je biti!). Ubiše me insistiranja na dijalozima. Stil, na bljeskove.  

[boki77]

50 strana?! Nikako se necemo sloziti. Insistiranja na dijalozima? Ni tu se necemo sloziti. Mozda ne razumem tacno sta hoces da kazes, ali nikako nisam ljubitelj romana koji pocinju sa: "Bio je to te i te godine, u toj i toj zemlji..." Uvod sluzi da se citalac zainteresuje, da se prikaze neka dinamika koja ce mu reci da knjigu vredi procitati. A ako bih 5 strana razvodnio na 50 - od dinamike bi ostalo samo "di" (nisam siguran za "i").
Ipak, svako misljenje je dobrodoslo. Ne moramo se uvek sloziti.

[Lord Kufer]

Nemoj da razvodnjavaš. Eto im nek čitaju Tomasa Mana ili Prusta, ako su ludi.

[sivka]

18.000 karaktera za uvod nije malo. Potrebno je uraditi neke sitne korekcije. Pogledaj poruke.

[Eriops]

Ima naravno mesta za popravke, ali baš je dobro. Posle Ivice, ovo su mi najbolje početničke priče na forumu.

[sivka]

Svi imamo korekcije. Tekst koji ne prođeš pet puta, kao da nisi ni sređivao. Zanatske i tehničke korekcije se uče "usput". Dobar je uvod, obećava

[pokojni Steva]

Ko što rekoh, po svaku cenu, ne stidim se Gluperde kao srednjeg imena.

Prva stavka kaže, Uvod. I taman lepo počne sa,

"Кверн је начуо да је велможа Хон добио неку почаст на двору, и да се радо одазвао позиву Великог већа и краљице Венарисе. Повео је на рочиште све људе које је успео да окупи. Тарана има колико песка у пустињама на југу, причало се, и сваки великаш Малитона мораће да опаше мач и поведе људе у бој. По први пут у ко зна колико година Малитонци ће изаћи из својих градова и сучелити се са непријатељем на отвореном. Велики и добро утврђени градови имаће малобројне посаде, а мушкарци из села и мањих градова, способни за рат, сачекаће Таране у пољу. То би могло да буде то. Ако Кверн улети у Хонову кућу након што овај одјаше у битку, неће бити никога да га спречи да покраде што му је воља."

kad me sačekaju bespregledne pustopoljine replika koje bi trebale da me dalje uvedu u radnju. E pa, nisu. Supa se pristavila, a neko je pre neg što se pokupi pena ubacio lovor lista.

Prošli post sam započeo (pa ipak obrisao) copy/paste-ujući sva imena koja su mi servirana na ovoj količini teksta. Stojim uz tvrdnju da unose konfuziju pri praćenju teksta. Neko je u supu ubacio i celer lista pre okuvavanja.

"Брат му је већ неколико пута рекао да не може више, да ће црћи, али то промаши Мионов слух. Није било времена да се стане и стави кажипрст на усне. Пристајање на Квернов наум умало га није стајало живота, и сада је морао да се спасава. Нога за ногом, удови су му се болно смењивали користећи и последњу трунку снаге, а онда, изашавши из шуме, старији брат је успорио корак и застао да се надише ваздуха. Свежина му је у плућима била ништа до ледено сечиво. Парала га је тачно по средини."
E, ovo je baš lepo. 

Ali ga uskoro sledi: "Да ли је дошло до неке битке – није био борац да би знао, али на пар тренутака помислио је да јесте дошло до окршаја". I ja se pitam... Biće da jeste, ja nisam upratio.

Da ne serendam dalje, posle nekoliko čitanja (ja the Gluperda, jelde, potrebujem repetiranja), upratio sam priču. Koja je jaka al to nisam osetio iz teksta, nego disciplinom iščitavanja. Jel to cilj? Kao da mi neko oduševljeno priča o najboljoj supi koju je ikad kusao, a kad ga pitam jesul u njoj bile rezanice il tarana, kaže "Knedle!".

Boki, talenat je bez daljnjeg jak, sasvim fino vibrira. Ja znam da hoćeš roman, al ovo je po meni nesvesno kompresovano u pripovetku pa kao uvod u roman ne pije vodu. Mani se saveta Veća Staraca, vrati se korak unatrag, isteraj ovo po svome, do kraja! Drž busiju! 

[Boban]

Ovo je u stvari jako loše.
Ja sam tradicionalista i smatram da treba da postoji jasan lik na početku s kojim ću se identifikovati i koji će mi biti tačka gledišta i oslonac u probijanju kroz knjigu.
Ovde nam pisac nabacuje gomilu likova i već posle dva pasusa imam potrebu da stanem i nacrtam šemu svega što je pomenuto. Ko je gde, ko protiv koga i zašto.
A prvi opis koji nije pominjanje nekog novog lika je: "док му се јабучица на врату високо подизала и спуштала."... e pa zabole me za jabučicu na vratu, to je poetika dostojna Doka Holideja i sličnih roto-romančića.
Ovom delu nedostaje uspostavljanje odnosa pisac-čitalac, ja knjigu sa ovakvim početkom bacam pa da je autor i sam Martin. A domaćeg nekog nepoznatog autora da čitam posle ovoliko baljezganja o istoriji jednog sveta u nekoliko redova, neuko interpretiranoj... nema šanse.
Ovde su ljudi izgleda smoreni totalnim nepismenjacima i onda im je ovo dobro.
Ovo obećava, ali pisac treba da pročita Ajvanhoa i da pokuša da skine takvu poetiku, građenje i saživljavanje sa likovima. Ili En Mekafri. Puko nabrajanje bezbroj ličnosti koje rade nesuvisle stvari me ne dotiču. Izdržao sam 5000 karaktera s ovim delom i to me totalno ne zanima.. neuki haos likova, događaja, prošlosti i namera.

Kao što sam već rekao, što si bolji pisac, zahtevi su golemiji.
Ovo kao ideja možda može da opstane, ali prepričavajuće-nabrajajući ton smara.
U ovakvom stanju NEUPOTREBLJIVO.

[scallop]

Boki je napredovao. Ranije bi na ovom prostoru pomenuo oko 15 likova. Ovde je pomenuo pet. Dva vladara koji i nisu subjekti već objekti koje treba opljačkati i tri lika koji idu u krađu. Sasvim OK. Priznaj Bobane da nisi pročitao.

[Boban]

dve strane jesam; zar moram da se mučim na deset strana da bih shvatio da mi nešto ne prija?
Ja ne volim dela u kojima ne postoji tačka gledišta već se nabacuje o svemu i svačemu kako se stigne.

[boki77]

Nije mi bio uzor, ali "Igra prestola", uvodni deo. Kome je ovo konfuzno, neka se snadje tamo.
Meni je to ok. Ne mislim da je nuzan jedan lik odmah na pocetku (bice da to zavisi od ukusa citaoca).
Sivka, hvala na poruci.
WQ - jos uvek se ne slazemo, ali hvala na trudu.
Za sad toliko...nemam net ni vreme za obimniji komentar.

[Lord Kufer]

Racionalizacija ne obezbeđuje konzistenciju dela, a naročito je apsurdna kada je u pitanju fentezi.

Boban je u pravu. Pisac mora da obezbedi svoje kritičko stanovište, a ono ne može biti u "opisu" sveta, koje je u suštini samo nepotreban izgovor za potrebu da se piše.

[Boban]

Ništa nije nužno... ali za kada kršiš ustaljena pravila treba da budeš mnogo jak; daleko spisateljski jači nego što jesi.
Nauči osnove, da ubaciš auto u brzinu, pa onda vozi zid smrti, ne obrnuto.

[pokojni Steva]

WG, kao Vegeta, ne WQ.

"Za sad toliko...nemam net ni vreme za obimniji komentar"

Bogme, od tebe se sad i ne očekuje neki komentar. Ti šta si imao, dao si nam. Na nama je sad da lajemo, zavijamo, naskačemo, ližemo, ujedamo... Resistance is futile!

[angel011]

Sa "Igrom prestola" mi je bilo mnogo lakše da se snađem, jer mi je bilo zanimljivo.

Ako će toliko prostora da se posveti liku na početku koji u toku samog uvoda gine, taj lik bi trebalo ili da po nečemu bude jako zanimljiv, ili da kasnije ispadne da ima veliki uticaj na nekog bitnog.

Tekst mi je predugačak i prespor (recimo, kompletan onaj dijalog u krčmi mi izgleda kao višak, bilo bi sasvim dovoljno u jednoj rečenici reći da je Kvern nagovorio budalastog momka i njegovog retardiranog mlađeg brata da mu pomognu u pljački lokalnog velmože); više bi mi se dopalo da je na jednoj, maksimum dve strane, i to ubojite.

Knjigu koja ovako počinje bih posle dve strane ostavila osim ako po službenoj dužnosti pišem prikaz ili ako se smrtno dosađujem i nemam ama baš ništa drugo da radim.

[Mica Milovanovic]

batali epsku fantastiku...

[Eriops]

Ovde ima i jedan subjektivni problem pri ocenjivanju Uvoda.
Neki ljudi jednostavno ne vare nikako epsku fantastiku, kao što je
neki i vole. I onda im je u startu teško naći pozitivno u priči.
I veliki pisci EF, sa velikim ugledom i tiražima, imaju ,, praznog hoda '' u delima, suvišnog objašnjavanja, prepričavanja, gomilu često i nebitnih likova.
Klasičan primer je pokojni Robert Džordan.
Ono što je meni bitno u EF, je da to nije u meri koja bitno ruši kvalitet, i da me pisac ubedi u osmišljenost i strukturu svog sveta, i da naravno izgradi smislen karakter likova.

[Boban]

Prvo, Robert Džordan je bezvrednan pisac na svim zamislivim nivoima.
Drugo, EF nema svoja posebna pravila koja štite od nesposobnih i neukih skribomana.
Treće... nema osmišljavanja bez inteligencije.

[boki77]

I veliki pisci EF, sa velikim ugledom i tiražima, imaju ,, praznog hoda '' u delima, suvišnog objašnjavanja, prepričavanja, gomilu često i nebitnih likova.
Klasičan primer je pokojni Robert Džordan.
Ono što je meni bitno u EF, je da to nije u meri koja bitno ruši kvalitet, i da me pisac ubedi u osmišljenost i strukturu svog sveta, i da naravno izgradi smislen karakter likova.

Ne samo Dzordan, vec i Martin (kao i verovatno svaki drugi pisac - savrsenstvo ne postoji).
Ipak, verujem da je svaki pisac i svoj citalac, te da pise ono sto voli zato sto voli. Tehnika je tu bitna, svakako, ali i osecaj i licno dozivljavanje sveta koji postoji. Sablona, u principu, nema.

Ako će toliko prostora da se posveti liku na početku koji u toku samog uvoda gine, taj lik bi trebalo ili da po nečemu bude jako zanimljiv, ili da kasnije ispadne da ima veliki uticaj na nekog bitnog.

Pomenuta "Igra prestola" te tu demantuje, jer prva tri lika se pojavljuju i ginu bez ikakvog uticaja na dalju radnju. Ono sto Martinov uvod pruza jeste uvid da ce u delu biti neka ledena bica i otprilike je to to.
Slozicu se sa Bobanom da ne mogu efektivno da radim ono sto iskusni pisci rade, ali to ne znaci da moram da se pokorim nekom sablonu. Uostalom, u sablone ne verujem. Tako, ne smatram da mora da postoji neki lik u uvodu koji je vazan, ili koji ce ostaviti utisak na nekog vaznog. Iz takvih kritika mogu samo da prihvatim da ima razlicitih citalaca, i to je to (svako misljenje je, kako sam vec rekao, dobrodoslo). Dobro je, medjutim, to sto neki od prisutnih koji su pohvalili ovu glavu nisu obozavaoci EF. To mi je drago.

[angel011]

Martinov uvod je kraći od ovog, ili mi je barem delovao znatno kraće - progutala sam ga, dok sam se sa tvojim tekstom kilavila.

A tu je i razlika između najave nekih stravagadnih ledenih stvorenja, stvorenja sa kojima ljudi ne znaju kako da se bore niti da li ih je uopšte moguće pobediti, i pokolja učinjenog običnim oružjem.

[Boban]

Od Sidnija Šeldona naovamo redovno imamo tu holivudsko-amerićku praksu da se krene sa likom koji je nevažan osim što odmah strada... ali ponekad saznamo sve o njemu, takođe nepotrebno.

Boki, ovo tvoje NE VALJA jer nije dovoljno dobro izvedeno, a ne zbog toga što sadrži sve te elemente koje pominjemo. Ne brani se od sadržaja već poradi na načinu.

[scallop]

Ne daj se, Boki! Kad se komentari svedu na poređenje sa Martinom i Šeldonom ne znači da si izgubio bitku, već obratno. Ti se lepo potrudi da sledeći put bude potegnuto i teže oružje. Kad te tresnu atomskom bombom, pobedio si.

[Boban]

tebi je, bre, višegodišnje čitanje bezvezarija na književnim radionicama poptuno utulilo kriterijum i sad, čim naletiš na prostoproširenu rečenicu bez zareza, kolabiraš od sreće.
Ovo jeste bolje od drugih stvari ponuđenih okolo, ali je i dalje daleko ispod nivoa objavljivosti.
I nije ga niko poredio s Martinom; on je sam sebe uporedio; stao je uz Martina i zaličilo mu je da su isti red veličine.

[scallop]

Što jes - jes. Jesam ćit'o svašta i koješta, pa je sevap svaki put kad nešto mrda. E, pa, tu i tamo ima ponešto sveže i dođe mi teško kad se ostrvite k'o da će nam sutra zakriliti sunce. Naravno, teško je nekoga ubaciti u sledeću brzinu, a da se ne slupa na prvoj krivini. Što se tiče Bokija mislim da sam ga dosta klepao i red je da ga podržim. Biće on u redu jer traga za boljim pisanjem. Šta ćeš više? Sa druge strane ima tu i drugih, pa im nijedna naznaka ne vredi. Od takvih digneš ruke, pa nek voze kud ih volja.

[pokojni Steva]