ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Tekstovi koje ću postavljati na ovaj topik ne pripadaju književnoj teoriji, ali praksi svakako pripadaju.


O KRATKIM PRIČAMA

Neko će se zapitati zašto o kratkim pričama, ako je opšti ukus (trend) i pisaca i čitalaca, a to znači i izdavača (ko još sumnja u činjenicu da izdavači odlučuju o vašem ukusu?) - roman.  I to ne roman kao celina, nego roman u više tomova. Logika je jednostavna, ako se nešto kupuje i čita zašto bi se menjali pisci i pisanija? Neko mi je skoro sugerisao da se "komercijalnoj literaturi" ne možemo suprotstaviti. Nisam čuo goru sintagmu od ove, ako nije i suštinski oksimoron sa kojim se suočavamo.

Uvek sam verovao da je pisac deo svog rukopisa. Pa, kako verovati komercijalnom piscu, jer i takav postoji, ako postoji "komercijalna literatura"? Ona je tu, među nama i vi je čitate. Pa, gde je onda taj pisac koga možemo da prepoznamo u njegovim delima? Naravno, u nekomercijalnom izdavaštvu, kod malih izdavača koji u kalkulacijama izdanja nemaju stavku autorskog honorara i u široko rasprostranjenom samizdatu, jer je danas prilično lako izdati knjigu, ali i praktično nemoguće izvući uložene novce. To za pisce koji pripadaju svojim knjigama i nije neka prepreka.

Zašto, onda, kratke priče? Zato što knjige nisu samo za čitanje nego i za pisanje. Kako pisac da u svoje delo unese svoje misli i osećanja ako nije pravovaljano pripremljen? Kako da dosegne do književnog dela duge forme, ako nije savladao kratku formu? Često se suočavamo sa pričom o talentima, ali talenat nikada nije dovoljan ili presudan da bi se napisalo dobro i uspešno delo. Kao i svi drugi kreativni poslovi i dobro pisanje zahteva, pored talenta, određena znanja i veštine. To Ameri skuckaju u TKS (talents, knowledge, skills) formulu. Talenat je poželjan, a znanje i veštine su obavezni. Talenat je nešto s čime se u određenoj meri rađamo, a znanje i veštine se stiču. Zato pisac mora najpre da savlada pisanje kratkih priča, da bi dospeo do dugih književnih formi, romana, na primer.

Ako se vratim tridesetak godina unazad, kada sam poželeo da se izrazim i u žanru naučne fantastike, naravno da je pisanje kratkih priča bilo samo put koji mora da se pređe da bi se dospelo do romana. Pišući i objavljujući sve duže priče, nekako sam dospeo i do romana. Do objavljenog romana, da, u obliku štampane knjige. Usput sam smetnuo s uma da su i zbirke priča knjige. Doduše, malo ređe u izdavačkim programima, ali se ne može reći da nisu postojale. Jednostavno, ciljevi koje smo sebi postavljali su kratku priču videli kao iskušenje kroz koje se mora proći.

Postoji kod kratke priče još nešto zbog čega smo počeli da je izbegavamo u izboru obima rukopisa. Svaka kratka priča odnese sa sobom i dužu formu koju osnovna ideja obično nosi u sebi. Zašto bismo pisali kratku priču, ako bismo mogli, opušteno, da napišemo dužu? Činilo se da kratkom pričom arčimo mogućnost da se napiše i objavi duža ili mnogo duža priču. Na ovom mestu bih skrenuo pažnju na nešto što smo obilno zanemarivali. Vremenom se ispostavilo da svaka dobra ideja ima svoj mogući obim u pisanoj interpretaciji i da nije svaka ideja roman, pa ni svaka priča loš pazar.

Trebalo je da prođe dvadesetak godina da bih shvatio da kratka priča u sebi nosi nešto više od fizičkog obima. Online književna radionica na forumu Znak Sagite, negde 2011. godine, postavila je nove izazove. Mesečni ritam radionice se učvrstio na 6000 karaktera, sa proredom, što za spisateljske početnike znači nekih tri i po stranice da bi se priča oblikovala. Teme su, zbog poređenja, bile zadate, a u okviru njih bilo je potrebno napisati dobar uvod, to znači nešto zbog čega bi čitaoci čitali, proći kroz zaplet i rasplet, u literaturi se to naziva twist ili preokret, i efektno zaključiti priču. Takođe, bilo je očekivano da likovi koji nose priču budu pažljivo oblikovani, da bi čitaoci, udruženi sa njima, ispratili priču.

Radionica je, za oko četiri godine donela skoro trista kratkih priča, veliki broj je u štampanim izdanjima dospeo i do izdavačkih programa, a ja sam završio sa petnaest napisanih kratkih priča. Nakon pauze od dvadeset godina bilo je to veliko iznenađenje za mene. Ispostavilo se da su kratke priče značajnije za kvalitetno pisanje nego što sam mislio. One usredsređuju pisca na priču koju pripoveda, sprečavaju bespotrebno natrpavanje teksta, ograničavaju preteranu upotrebu prideva i skreću pažnju na neumerenu upotrebu anglicizama. Čista fajda za pismenost kako pisca tako i čitalaca.

Zašto, još, kratka priča? Zato što je pisanje literature kao bavljenje vrhunskim sportom. Pauze u pisanju znaju da budu pogubne za pisca. Koliko ste filmova gledali, a u njima pisac ima spisateljsku blokadu?  Ništa od toga. Pisac koji ne piše gubi mekoću u rukopisu, kao što sportistima zakaže mišićno tkivo, povrede postaju češće, a kondicija nikakva. Ne možeš trčati maraton ako prethodno ne pretrčiš stotine kilometara, različitim deonicama i tempom. Svojevremeno smo se divili Isaku Asimovu koji je preko dvadesdet godina pisao prosečno stranicu dnevno. Pa, ako je pisanje romana maraton, pisac mora da piše i kratke priče.

Ako sam, još na početku, pisca i čitaoca stavio u istu ravan, koja je, onda, fajda čitaoca od kratke priče? Najpre, još jedno pitanje: koliko ste knjiga započeli da čitate, a koliko i dovršili? Čini mi se da nedovršeni pisci imaju isto toliko ,,dobrih početaka" priče, koliko i čitaoci nedočitanih knjiga. Nekako je bolje u nekoj zbirci priča pronaći nekoliko dobrih priča kojih će se čitalac sećati, nego imati gomilu knjiga za koje se nećemo sećati ni zašto ih nismo pročitali do kraja.

Na drugoj strani, postavlja se i pitanje koliko, gde i kada čitamo. Retko se ima prilika da se čitanju može posvetiti više sati odjednom, čak i kada priča ,,uhvati pa ne pušta". Čita se na mah, na svakom mogućem mestu gde nema ometanja. Viđam ljude koji čitaju na dugim i kratkim putovanjima, u gradskom prevozu (ako se ne zamajavaju mobilnim telefonima i igricama), na plažama gde se uz dobru knjigu obavezno pregori na suncu, a znam da čitaju i u kući, u toaletu gde nema ometanja, retko u krevetu dok ne zaspu.
Ako se već tako čita, da li je čitanje kratkih priča pogodnije od čitanja romana? Nije, ali ima razlika. Ne moraju se čitati redom, ne mora se čitati više priča odjednom, one dobre, pročitane, obavezno se duže motaju po glavi, razmišlja se šta je još moglo biti napisano u tim pričama, praktično, čitalac nastavlja da misli svoju knjigu o pročitanom.

Na kraju, zašto pišem o kratkim pričama? Naravno, zato što sam nedavno objavio Zbirku sa 42 kratke priče za koju se nadam da će podjednako prijati kako čitaocima, tako i pscima koji još nisu prodrli u dostupne tajne pisanja. Ovim drugim posebno.

SADRŽINA ILI KARAKTERI

Današnji čitaoci veruju da priču nosi dobra ideja. U to, u priličnoj meri, veruju i pisci. Posebno oni koji se spremaju da postanu pisci. Koliko je biografija i autobiografija objavljeno lako bismo mogli poverovati da je to tačno. Izdavači, bibliofili, pa čak i knjižare izdvojiće takve knjige u posebne police sa dokumentarističkom prozom. A dobra dokumentaristička proza nikad nije dokumentarna ili je dosadna. Odnosno, mogao bih da potpišem i da nikad nije pouzdana. Bez doze fikcije svačija biografija je dosadna ili sadrži detalje koji autoru nisu po meri ili mogu da ga kompromituju. Mora se nešto i izmisliti ne da bi priča bila zanimljivija, nego da bi likovi bili primamljivi i stekli poverenje.

Ako prihvatimo da je literatura nemoguća bez fiktivnih elemenata, onda je razlog da se njima opravdava bilo priča, bilo likovi koji je nose. Detaljno gledano, Čerčilovi memoari podjednako sadrže fikciju, koliko i i životne priče osoba poznatih iz tabloidnih izdanja. Niko nije imun od potrebe da ulepša svoju sliku i svoj svet. Time mogu da okončam priču o dokumentarnim delima. Na drugoj strani, na više mesta u svojoj prozi naglasio sam da legende znaju da budu pouzdanije od istorije. Ako je to tako, a jeste, onda su, više od legendi, istorije, netačne istorije i nepouzdane istorije, beskonačni izvor tema za priče i pisanu reč.

Zašto je sa legendama teže? One su u postavci već nepouzdane i teže ih je nekom novom interpretacijom dovesti u pitanje. Već su naizgled nepouzdane. Ovde ću dati jedan izvrstan primer. Bilo koga da pitamo odakle je i kako Jason krenuo sa Argonautima po Zlatno runo, svi će reći da je to Jolk. Dotle je legenda stabilna i najverovanije je da se tako nešto dogodilo. Sastav posade je pomalo klimav, kao i usputni doživljaji i osvajanje Zlatnog runa. Nepouzdanost eksalira sa povratkom, tako da se legende račvaju čak u četiri pravca. Prvi nas vodi istim putem kojim su i došli, ta nema ambicija za nove doživljaje. Sledeća dva koriste okolnost iz osnovne priče da je potera za Jasonom okončana negde kod ušća Ištara (Dunava) u Crno more. Vode nas Dunavom sve dok je plovan, što ukazuje da je i tada Grcima to bilo poznato, jedino je prelaz do Jadranskog mora zagazio u potpunu fantaziju. Neko je morao da nosi Argo preko gudura do mora, ko Klaus Kinski svoju operu na Amazon. Ali, ako je on mogao... Četvrta varijanta povratka nas ponovo obaveštava o antičkim spoznajama sveta. Vodi preko Kaspijskog jezera, Arabije i Egipta. Dakle, mašta može svašta, ali je osnovna priča nedodirljiva. Zato ću ja snažno verovati da je Jolk postojao negde pod obroncima Piliona, tamo gde je danas Volos, iako nikada nije pronađen nikakav trag postojanja.

Na ovom mestu moram da naglasim da iako se čini da prethodni odeljak nema nikakve veze za naslovom, on tu vezu itekako ima. Iako je postavka ili kako bismo to moderno rekli – seting, potpuno održiv i podsticajan, da sad ne ukazujem na neke druge mogućnosti izmeštanja i pripovedanja, likovi su krokiji ličnosti prisutnih u korpusu legendi tadašnjeg vremena, bez ikakve povezanosti sa samom pričom.

Da bismo se potpuno vratili temi, pomenuću i potpuno savremeni slučaj. Nedavno sam imao razgovor sa osobom koja piše knjigu o svojim doživljajima. Slušao sam skoro sat i po i, moram da priznam, njegova priča je bila obilata, sa puno neverovatnih detalja, ali sadašnjost je neverovatna, pa nisam imao razloga da mu ne poverujem. Na kraju sam ga pitao: ,,A koji likovi nose priču?". Čovek se zabezeknuo i rekao: ,,Pa, ja." Uopšte nije bio svestan da se kroz dobru priču ne može bez dobrih likova.

Naravno, mora se napomenuti da u pripovedanju ili narativu, podjednako mogu da budu prisutni kako sveznajući tako i nepouzdani pripovedač. Isto tako, mora se uvažiti da pripovedač i nije lik u pravom smislu. Zgodno je pisati iz prvog lica, može čitalac uveravati ili obmanjivati, ali, kad čitalac izgubi poverenje, bilo koji da je slučaj, ceh plati knjiga. Takođe, da iskoristim priliku, pripovedanje u prvom licu osakaćuje priču u svim detaljima gde pripovedač nije prisutan. Zato je, ponekad, daleko zgodnije pisati iz trećeg lica. Tada narator postaje samo jedan od protagonista i poverenje se uspostavlja na nivou učesnika u priči. Mnogo cenim pisanje iz drugog lica. Tada narator postaje sagovornik u izravnom kontaktu sa čitaocem. Može da bude prelepo, ali je teško za pisanje i ne bih ga preporučio neiskusnima.

Zašto su, onda, likovi u priči toliko važni da ih stavljam u isti red značajnosti kao i sadržinu priče? Po svoj prilici zato što čitalac ima potrebu da bude vođen kroz priču. Zapravo, ne vidim odnos sa knjigom kao čitanje nego kao druženje pisca sa čitaocem. Ako likovi koje je pisac odabrao nisu dobro odabrani, nema te priče koju će čitalac podneti od početka do kraja. Čitalac počne da se sudara sa protagonistima, počne da u njih sumnja, da preispituje njihove motive i postupke i odustaje. Mada, to nije nemoguće i kad su likovi savršeno odabrani.

O čemu se radi? Napišem da može da bidne, ali ne mora da znači. Svašta! Kad pisac bira glavnog protagonistu za svoju priču mora da bude siguran da je ovaj u stanju da vodi priču od početka do kraja. Kad ga jednom postavi mora da mu prepusti priču. Nedopustivo je da pisac u toku pripovedanja povremeno ,,šapne na uvce" svom junaku šta mu je činiti. Takvi ispadi degradiraju priču i ona pravolinijski dospeva u oblast neuverljivosi. Nezavisan protagonista ponekad učini ono šta pisac ne želi. Ko je kriv piscu? On daje protagonisti to ovlašćenje. Ipak, zgodno je imati nezavisne likove, oni su ponor u koji se pisac svojevoljno upušta. To je onaj ,,božanski put u nesvesno" o kome je pisao Frojd. Kad god se tako nešto dogodilo u mojim delima znao sam da sam dosegao željeno.

Ako je toliko važna karakterizacija jednog protagoniste, koliko je važno dobro postaviti sve likove – casting? U dobroj priči svi likovi moraju biti dobro odabrani. Broj likova važnih za priču srazmeran je dužini priče. Kratka priča podnosi do dva lika. Ako je manje od dva priču preuzima narator. Meni su jako zanimljivi TV serijali. U njima, po nepisanom pravilu, operiše oko šest likova. Osim zajedničke, svaki nosi i sopstvenu priču. Roman nema ograničenja, ali postavka mora da vodi računa u kom planu priče se likovi postavljaju. Glavni likovi se oblikuju do detalja, sa njima se čitalac, uglavnom, druži tokom čitanja. Sporedni, kao manje važni daju se u opštim crtama, najsporedniji kao crtice. Lako je zamisliti napisano ako sve posmatramo kao fotografiju sa nekog prazničnog skupa ili kao crteže u nekom stripu. Značajni likovi su u središtu, sa svi potrebnim detaljima, sporedni samo kao informaciju da su prisutni. Ako, kojim slučajem, pisac pretera sa karakterizacijom nevažnog lika, rizikuje da čitaoca usmeri u pogrešnom pravcu i da se u nekom trenutku raziđu.

Da bi likovi bili u stanju da odigraju namenjenu ulogu, pisac pri odabiru likova mora da vodi računa o tome da budu delotvorni. To znači da njihovi karakteri moraju da budu oblikovani tako da ispune zahteve koje je pisac pred njih postavio. Ako se od njih očekuje da se u nekom trenutku sudare u priči, onda ti likovi moraju biti skloni takvim sudarima. Na drugoj strani, previše slični likovi mogu da postanu dosadni. Jesti li prisustvovali razgovorima koji zamiru zbog suvišnog saglasja u mišljenju? Karakterno dovoljno različiti likovi su dobitna kombinacija za uspešno vođenje priče. Previše različiti će, ličnim raspravama i konfliktima izvan potrebe priče, ometati pisca.

Ne postoji savršen savet za odabir likova. Većina pisaca će se snalaziti kako zna i ume, može i to da bude uspešno, ali za one koji žele da posvete malo više pažnje na početku pisanja, da bi se manje spoticali, evo par mogućnosti koje mogu da pomognu. Zodijak i nije nešto naročito pouzdan, ali i većina čitalaca se sa njim negde u životu susrela, pa može da bude delotvorno. Neka pisac pročita nešto o zodijačkim karakterima i neka odabere, kao u supermarketu. Nešto pouzdanije i upotrebljivije je iščitati u Jungovim sabranim delima, odeljak o karakterima. Tamo su opisana četiri vrlo prepoznatljiva karaktera, udvojena odnosom prema okolini, odnosno, ekstravertnošću ili introvertnošću. Od osam karaktera u ponudi, pisac će lako prepoznati svoje likove.

NEKO, NEKI, NEŠTO, NEKOLIKO


Čitam domaćeg autora i tu i tamo se spotičem o sitnice koje je lako bilo izbeći. Ne boli, ali svrab je svrab. Jedan savet piscima:


Kad god vas uhvati nezdrž da upotrebite jednu od četiri reči u naslovu, zaustavite se i razmislite da li baš morate da je upotrebite. Jer, ako je upotrebite nećete reći čitaocu ništa pametno; ni oni neće znati ono što vi niste znali da napišete. Samo ćete pokazati da ne znate.

Što?

"NEKOLIKO LEŠEVA", "NEKO KOGA SAM VOLEO", "NEŠTO ŠTO PUZI U MRAKU"...

Ovo sam smislio u trenu, ali siguran sam da su to sasvim dobri naslovi....

Baš zgodno. Volim kad smisliš u trenu. Sad mi pomozi oko toga šta sam saznao iz tvojih naslova. Koliko je "nekoliko"? Više od jedan. Manje od sto, od deset? Koliko? U čemu se razlikuje ako je naslov LEŠEVI. I to je više od jedan. NEKO koga si voleo je žensko, muško, dete, roditelj, glumac? Biće da je muško, čim je "koga", a ne "koju". Jel' to LGBT priča? U trećem naslovu je suvišno i "što". Pokušaj na engleskom: SOMETHING THAT CRAWLS IN DARKNESS. Taj naslov nikada ne bi prodao. Može li IT CRAWLS IN DARKNESS?

Nisam napisao da je zabranjeno, nego da treba razmisliti.

Pa u tome i jeste štos kod naslova. Zašto bih ja već u nazivu otkrio da li je LGBT priča, ili koliko je leševa u pitanju?

Ajde, da navedem jednu primedbu urednika na jedan od mojih naslova.

Prvobitni naziv priče je bio "Brat Ignjat". Nažalost, taj Ignjat je bio najvažnija figura priče i glavni zlikovac, što se tek na kraju otkrivalo. Dakle, naziv je otkrivao ključni prelom priče, pa mi je sugerisano da se naziv promeni, tako da je priča  najzad objavljena kao "Neobični događaji u Gradištanskom manastiru".

Naravno da može da bude "ONO ŠTO PUZI U TAMI", ali sam pokušavao da nađem naslove sa rečima koje si prozvao kao nepoželjne.

Ti si u vrhu srpske scene fantastike i može ti se. Pišem za one koji se tog vrha nisu domogli i za one koji misle da bi mogli bolje da pišu. Doći će i naslovi na red, samo još nisam siguran da li da koristim primere naših objavljenih naslova ili da se bavim samo sa svojim naslovima.

SF LITERATURA, FILMOVI I TV SERIJE


Ovih dana se skoro svakodnevno sporim sa osobama koji mi kao primere za SF literaturu nude SF filmove ili SF TV serijale. Meni to blage veze nema jedno s drugim, izneo sam niz argumenata zašto je tako, ali nesporazum traje. Da li je razlog što se malo čita, a mnogo gleda ili je nešto drugo u pitanju? Voleo bih da saznam da li još neko misli kao ja ili sam samo ja u krivu.

Teško je napraviti oštar rez, dragi moj Scallope. Sećaš li se šta si mi više puta prebacivao? Da na moje pisanje preteran uticaj imaju upravo filmovi. Koliko god se ti sad žestio, ja nisam jedini koji to vuče na leđima poput krsta. Medij je medij, a fantastika je fantastika. ma koliko mi pokušavali da razdvojimo stvari.

Ako si pažljivo pogledao Mićin spisak SF literature u poslednjih trideset godina primetio si da se odnosi na originalne SF romane. To znači da ne podrazumeva pretabavanje tuđih motiva. Po takvom kriterijumu tvoje priče vuku na drp off. Razumem ja da je originalnost teret, ali u SF-u on postoji da bi se sa njim nosio. Hajde da pogledamo jednu banalnu sliku.


Zombi je izvorno karibski motiv oduzimanja ličnosti pojednica ritualnim provođenjem kroz smrt. Nekome se motiv kojim se ne mora dokazivati zlo antagoniste dopao, pa su generisane priče sa zombijima kao smrtnom opasnošću. Onda je ispalo da ne funkcionišu bez masovnosti, pa je uveden motiv zombifikacije infekcijom. Tako je pretnja postala masovna i prilično zgodna za vizuelno prikazivanje. Samo dobra šminka koju i u Srbiji spretni mogu da realizuju. Posledica je masovno filmovanje pa i TV serijalizacija jeftine pretnje i sudaru sa njom. Veza sa SF literarnošću, osnovnim motivom ritualne i individualne zombifikacije i traljavi pokušaj da se masovnost ostvari infekcijom nestaje u produkcionoj potrebi da se zadovolji dostignuta gledanost. Danas se bave "brzim" zombijima, Bože pomozi. Tako, kad upotrebiš zombije u svom pisanju, samo si čalabrcnuo iz prekuvanog lonca.

Priznajem da nisam imala strpljenja da pažljivo ispratim raspravu na temi ''SF je mrtav žanr'', mada je bilo dobrih momenata...Recimo ono kad je Bata napisao da je SF socijalno irelevantan. Ili kad nas je Stipe podsetio na ''Šljivu''. :lol:

Da sam bila strpljivija možda bi mi se samo kazalo, a pošto nisam, moram da pitam: kako je uopšte došlo do toga da sa posebno podvlači kako film i knjiga nisu isto? :-?

Ja sam postavio tezu da je SF literatura individualno delo, a SF film i SF TV serije kolektivno. Nažalost, nisam uspeo da na tom nivou zadržim raspravu. Svi su imali primere sa filma, TV, pa čak i kompjuterskih igara (da ne kažem - igrica).

For vot its vrt, ja sam na Skalopovoj strani ovde - jasno je da mnogo više ljudi danas troši nekakvu fantastiku putem televizije i bioskopa, ali jasno je i da su kinematografija/ televizija i književnost odvojeni mediji sa odvojenim istorijama žanrovskog razvoja i da mnoga pravila u žanru ne važe u oba medija već na ime te istorije. Plus ta logistička komponenta - pisanje i objavljivanje napisanog je uglavnom posao koji obavlja mala grupa ljudi, nekoliko stotina puta manja od onog što je potrebno da bi se snimio film ili serija - koja ima veze i sa budžetima, a koja u mnogome utiče na ono što delo pokušava da kaže.

@Meho

Eh, sećam se vremena kad ti ovo:

Quote from: scallop on 07-07-2015, 14:30:45
pa čak i kompjuterskih igara (da ne kažem - igrica).

ne bi oprostio nikom...

Što se tiče ostalog, pa, da, scallop je u pravu, ali u određenom kontekstu. Kada se gleda u kontekstu publike - kako ova prihvata i shvata SF, popularnost žanra i ostalo - ne može se bez filma. Dobro, može, ali propustiće se mnogo toga.

Ridiculus, poenta je da li je literarni SF žanr mrtav ili ne? Dok to ne utvrdimo ne zanima me ništa drugo. Smatram da me SF film i SF TV serije spopliću. To ne znači da kasnije ne možemo o tome. Aman, studiram godinama strukturu SF TV serije Stargate i njegovih spinova!

Pa valjda je jasno da Scallop dodaje to "da ne kažem - igrica" samo da se naslađuje mojim reagovanjem. Al pošto sam došao da ga podržim, ne bi išlo da se tu nešto sada odvlači pažnja od te podrške reagovanjem na odveć jasan šlagvort.

Apropo diskutovanja o žanru, može naravno da se sve stavlja u istu diskusiju al da budu jasne te istorijske i logističke razlike i da se jedan isti argument ne poteže za oba medija jer ne stoji.

Dobro, priznajem. Treba vas cimati povremeno.


Hajde sad da pretpostavimo da bi neko domaće SF delo moglo da postane podloga za SF film. Shodno procesu cimanja, neka to bude priča "Predveče se nikako ne može". Domaći autor, sjajna priča, privuklo pažnju jednog od najodgovornijih domaćih dramaturga, dobili nešto para i - snima se. Do sada znamo da glavnu žensku ulogu igra Stanija. Da li bi dramaturg mogao da nas obavesti koliko je morao da odstupi od osnovne priče?

Quote from: scallop on 07-07-2015, 13:33:45
Po takvom kriterijumu tvoje priče vuku na drp off. Razumem ja da je originalnost teret, ali u SF-u on postoji da bi se sa njim nosio.

E Scallope, Scallope...  Čak ni drp off ne može svaka budala napraviti. I za to treba imati šlifa. Kao što jednom rekoh, orginalnost je precenjena kategorija i najčešće vodi u zatvorenost i nerazumljivost. 

Quote from: Stipan on 07-07-2015, 16:11:43
najčešće vodi u zatvorenost i nerazumljivost. 

S ovim delom bih se složio.

Mene preplitanja snova i jave provociraju pošto mi se čini da tu još ima dosta prostora za originalna rešenja.

Ali, kompleksne koncepte je teško nedvosmisleno prikazati ako postoji element velike nepouzdanosti.

Nemam ja ništa protiv da Stipan postavi SF podžanr obavezne neoriginalnosti, niti da Linkin generiše novi žanr koji će se zasnivati na snoviđenjima, ali to neće biti SF. Ti stavovi demonstriraju nerazumevanje osnovnog modela, što razjašnjenja nikako ne čini lakšim.

Quote from: scallop on 08-07-2015, 10:23:42
niti da Linkin generiše novi žanr koji će se zasnivati na snoviđenjima, ali to neće biti SF. Ti stavovi demonstriraju nerazumevanje osnovnog modela

Pa dobro, šta ću sad, nek onda generišem novi žanr, ako to nikako ne može biti uključeno u osnovni model SF-a.

Eto, nikad mi ne bi palo na pamet da se tako lako generišu novi žanrovi. Smem da vas parafraziram da sam svojim pričama zapravo otkrio novi, autentičan žanr?

Ne. Bolje da napišeš da nikada nisi pisao SF. Ionako kažu da je mrtav.

Svašta se nagađa, ali malo ko zna tačno. Ako je verovati mojoj priči "Poslednji dani Domino Fluksa" nije još umro, već se ponovo probudio nakon dugog sna.

A, ako nije verovati tvojoj priči? Ti imaš priču? Gde je to izašlo? Zar ti nisi jedan od kursista kod Bobana?

Quote from: scallop on 08-07-2015, 10:23:42
Nemam ja ništa protiv da Stipan postavi SF podžanr obavezne neoriginalnosti, niti da Linkin generiše novi žanr koji će se zasnivati na snoviđenjima, ali to neće biti SF. Ti stavovi demonstriraju nerazumevanje osnovnog modela, što razjašnjenja nikako ne čini lakšim.

Neću se složiti s ovim. Nije svaka moja priča SF, ali dobar deo jeste. Priznao ti to ili ne, ti to dobro znaš. Ako tvrdiš da se moje priče ne uklapaju u "osnovni model", onda te moram podsetiti na dve svoje apsolutno svemirske priče: "Dah lokomotive" i "Carstvo Venere". Daj, reci mi gde one odudaraju od opšte prihvaćenih kanona?

Zar nisi primetio da ne moraš da se složiš? Sa mnom niko ne mora da se složi. Apsolutno mi je svejedno. Ali, ako neko od mene nešto nauči, garantujem da je dobro pazario. Sam si kriv što sam prestao da čitam tvoje priče, pa mi neke priče više ne dopiru do čitanja.


Meni je na ovom topiku sada cilj da definitivno razdvojim SF literaturu od SF filmova i TV SF serijala. Ovi drugi su previše zavisni od producenata, režisera, nadobudnih scenarista i tržišne utakmice, pa od originalnosti ništa. Da ne pominjem uverljivost. To ne znači da ih izbegavam, ali SF filmovi su posrnuli zbog novih tehnoloških mogućnosti i češće vidim šta je neko učinio mogućim na filmu, nego uverljivim u SF prostoru. Na drugoj strani, volim neke SF TV serijale, ali se pogubim koliko radi drp off, pa mi ti i nisi ekstrem. Recimo, "Stargate" mi je bio zanimljiv, ali je u njima procenat originalnosti na beznačajnom nivou. Neverovatno je da su dva puta (u SGT1 i Atlantis) uspeli da ponove iste drp offove. Pukli su na SGT Universe, gde su mislili da će serijal sam da se postavi. Od novijih serijala uhvatio me je Person of Interest zbog fine postavke AI. Međutim, i taj serijal posrće zbog toga što je u prvom planu gangsterski, pojicijski i korumpirani svet. I zbog potrebe da serijal traje. To je najgori ustupak koji se čini u oblasti SF TV serijala. Kad zamislim kako bih ja to uradio, a kod mene SF literatura ima prednost, onda bismo imali jedan dobar SF roman, ali i sa svim šansama da se u TV interpretaciji pretoči u isto što smo već dobili, a u SF filmskoj verziji u sikvele, prikvele i ostalo. SF literatura nestaje u tržišnoj varijanti. Znam to jer sam "Oko za drugi svet" pisao sa "namerama". Kao scenarista TV serijala mogao bih da ga vozam do beskraja. :(

Quote from: scallop on 09-07-2015, 22:04:00
Sam si kriv što sam prestao da čitam tvoje priče, pa mi neke priče više ne dopiru do čitanja.

Pa sad... To je tvoj gubitak, ne vidim kako bih mogao da te utešim.

Nikako. Sa tim velikim gubitkom sam se već pomirio.

Tražio sam gde je načeta tema o pripovedanju i prepričavanju, ali je nisam našao ili sam suviše lenj.


Kako je i ona moj trip, mesto nije sasvim loše.


Prepričavanje se smatra nepoželjnim u literaturi i često se koristi kad neko delo treba omalovažiti. Svakako da je loše kad autor prepriča ono šta je MOGLO da bude napisano. Nije zgodno kad se osetimo zatrpanim informacijama bez kojih pisac nije u stanju da ispriča svoju priču. Verovatno bi bilo uputno da pisac pre nego što počne da piše sagleda šta će ga sve spoticati i da smisli način kako da zamke izbegne. Dakle, problem je u količini, a ne u potpunom isključivanju.


Pošto ja vidim priču kroz pitanja ŠTA? KO? GDE? i KADA?, a KAKO? ostavljam piscu i stilu koji je izgradio, otprilike je jasno na šta sve će pisac da se spoplete. Pošto je kod mene uvek reč o SF-u srećna okolnost je da više ne moramo da objašnjavamo tehniku svemirskih letova, crvotočine, potprostorne skokove, vrtloge, strune, univerzume, multiverzume i druge kontroverzume. Baš nas briga za vremenska putovanja unapred ili unazad, ako izbegnemo zamku vremenskog paradoksa, smestimo je u paralelni svet. Premetačinu kroz istoriju i praistoriju smestimo u alternativnu. Pojavu nove ili stare bolesti krstimo i napred. Ako sam nešto zaboravio jasno je: ko zaglavi u prepričavanju zbog ŠTA? sam je kriv.


KO? je već delikatnije i odgovornije. Najčešće se dogodi da autor pokuša da na brzinu otalja karakterizaciju svojih likova i to je uvek prepričavanje. Odvali poveliki pasus i imamo ga na tacni. Starost, visinu, debljinu, školsku spremu, boju kose i očiju, brkove, ožiljke, veličinu sisa, način odevanja, broj cipela i vrstu dezodoransa. Za posebne "moći" saznamo kad zatrebaju, pa se i to objasni. Ispadne potpuno nevažno, ako se dogodi da je lik nevažan za priču. Zaboravi se na njega, pa ako se neki čitalac zakači baš o taj lik sam je kriv. Zamka je i potreba da se lik "doradi" ličnom istorijom. Onda se posvetimo naklapanju o roditeljima, babama i dedama, daljoj rodbini, prijateljima i komšijama. Piscima je zgodno da ubace detalje o ranom zlostavljanju, gubitku porodice usvajanju, patologiji posttraumatskog sindroma ili silovanja i drugim uzrocima oblikovanja karaktera. Tako da je prepričavanje najčešće iskušenje u obradi likova.


Pitanje KO? je i osnovno mesto gde se SF literatura i SF film ili TV serijal dijametralno razlikuju, ali o tome bih kasnije. Malo sam se umorio.

Mudro zborite, no koliko god pisali i pričali o prepričavanju čini mi se da pisci početnici i dalje nisu svesni da povremeno u zaglibe. Jeste li nekad razmišljali da napišete par praktičnih primera (napišete jedan pasus prepričavanje, i uporedo isti taj pasus napisan kako valja)? Ovako izgleda kao da je sama priča o prepričavanju prepričavanje. Show, don't tell, right?
Beta-čitam (i radim prevod na eng) roman jednog početnika, i koliko god mu pričao da mu ne treba broj cipela glavnog lika, on već kod sledećeg novog napiše i koju dioptriju nosi (dramatizujem).
E da, i napisali ste UNAZAD malim slovima, budite dosledni :)

Mene treba razumeti, a ne čitati. Na primer, i UNAZAD treba razumeti. Tamo ima više dobrih primera. Recimo, upravo da bih demistifikovao loše i dobre strane prepričavanja, generisao sam lik Naratora. Otvoreno obavesti čitaoca kad će nešto da "objasni".Sa druge strane, prepričavanje se može neutralisati drugom u literaturi prokaženom stavkom - dijalogom. I njega sam koristio u ogromnim količinama. Likove sam gradio postepeno i najdetaljni opis glavnog lika u priči dat je kroz kafansku zajebanciju na 142. strani.


Dalje, ja nisam recenzent ni urednik, pa da se zadržavam na "konkretnim" primerima. Kad vam na Štavionici napišem da je cela priča prepričavanje, neću ništa da dokazujem onima kojima je baš ta priča favorit. Sedite pa pročitajte i prepoznajte sami.

Quote from: ratiger on 29-04-2018, 11:35:08(napišete jedan pasus prepričavanje, i uporedo isti taj pasus napisan kako valja)

Pa ne može neko drugi da napiše "kako valja", to može samo pisac, ili to neće biti piščevo delo, nego savetodavčevo. Da i ne spomijemo da to nije matematika pa da postoji samo jedno tačno rešenje.

Ni ne mislim ja na jedno tačno rešenje; jedan pasus prepričavanja može bolje da se napiše na stotinu načina, a bilo bi lepo videti i jedan da se uporedi sa prepričanim. Mislim da bi ovakve radioničarske vežbe bile korisne.

@Skalop: može li se još nekako razbiti prepričavanje izuzev dijaloga (ne sporim da je dijalog dobar)?

Quote from: ratiger on 29-04-2018, 13:30:31

@Skalop: može li se još nekako razbiti prepričavanje izuzev dijaloga (ne sporim da je dijalog dobar)?

U započetom tekstu pokušavam da tipiziram mesta gde se pisac uvali. Nisam dovršio ni odeljak povezan sa pitanjem KO? Generalno, pisac nasedne kad juri svoju priču da mu ne pobegde. Zna bar nekoliko strana unapred, boji se da mu ne izmaknu, pa skrlja ono šta misli da je "važno".


Dijalog je banalno rešenje jer se pisac suočava sa preskakanjem u čitanju, a dijalog se teže zaobilazi. Čitalac će preskočiti pasus od tuce redova, da bi se nadovezao na dijalog. Međutim, dijalog je teže prekinuti kad se zalaufa. Nadam se da primećuješ da pišem o tehnici, a o kvalitetu ću kad i ako stignem do KAKO?

Lajk

Quote from: Palmer Eldrič on 29-04-2018, 13:46:13
Lajk

xuss

Laik

Quote from: Palmer Eldrič on 29-04-2018, 13:49:08
Laik

Imao si ti mnogo boljih nagoveštaja, ali dobro je biti i laik. Nije dobro biti laik, a misliti "profesionalno".

Što? Dobro je i ne misliti ponekad... "profesionalno".


Šalu nastranu, čitam sad Grigorija Božovića, i prepoznajem ovu objašnjenu razliku ozgo između objašnjavanja... tj. prepričavanja i pripovedanja. Kad je objašnjavanje u pitanju uvek se setim onog Kortasarovog poređenja između deponije nagomilane đubretom  i objašnjenja.

Najpre da saberem babe i žabe. Do sada su se javila dva pisca i jedan "laik". Pregršt i naramak pisaca koji tumaraju po ZS se nije osetio potaknutim. Izvinjavam se ako nešto izgleda haotično. Pišem izravno u topik, ja to nazivam razgibavanjem. Zaustavio sam se kod ove rečenice:


Pitanje KO? je i osnovno mesto gde se SF literatura i SF film ili TV serijal dijametralno razlikuju.

Možda primećujete da insistiram na medijskoj razlici i da je vizuelno slabo mesto za inspiraciju pisca. Pisca ćemo kaštigovati za prepričavanje, u vizuelnom se podrazumeva. I dok pisac mora da nađe pogodno rešenje kako da nas upozna sa izgledom lika, kamera izvrši zadatak očas posla. Zato je moj savet da se ne žuri sa karakterizacijom glavnih likova, da se postepeno upoznajemo sa detaljima koji imaju značenje za razvoj dela. Sa sporednim likovima situacija je completely different.

Iako je na prvi pogled manje važno, pisac u njihovoj karakterizaciji ima veći rizik da upadne u prepričavanje. Osim ako ih ne utepa na vreme. Pogledajte samo neka dela epske fantastike, pa i višetomnih spejs opera, u kojima postoje čitava poglavlja o likovima. Umesto da se napinje da njihov opis smesti u tekst i samim tim poremeti ritam čitanja, pisac ih izdvoji u neku vrstu telefonskog imenika. U takvim odeljcima ćemo naći i rodbinske veze, uzajamnu povezanost, ko koga i ko s kim, pa i svašta što ima veze i sa pitanjima KADA? i GDE?. O tome ću kad stignem do tih pitanja. Naravno, postoje pisci sa dobrim ili odličnim ugovorima sa izdavačem koji nemaju problem sa objavljivanjem, ali pisci u pokušaju ne smeju da računaju sa tim.

Iskoristiću još priliku da uporedim tekstualno sa vizuelnim. Savremena tehnika snimanja ima rešenja koja nisu dostupna piscu čak i kad su sporedni likovi u pitanju. Kamera zna da se spretno zadrži na takvim likovima taman toliko da ih lako prepoznamo u delovima filma ili TV serije kasnije, kad dobiju "svoj trenutak". Lako se umeša narator koji nam "objasni" potrebno, dok je na ekranu već nešto drugo. Ubaciće i na titl ako procene da tako treba. Ipak, kao i svuda u stvaralaštvu postoji nevolja sadržana u ugovorima za glumcima.

Nijedan glumac sa iole nekakvom reputacijom neće pristati da odradi samo vizuelna prepričavanja. Makar bio potrošen glumac (glumica) zahtevaće svoje "tri sekunde u reketu". Tada scenaristi imaju problem da isfabrikuju njegov udeo. Moguće je da je to kompenzacija za sirotog pisca, njemu se sporedni likovi ponekad "otmu", ali to je druga priča. Ova vrsta filmskog prepričavanja naročito je vidljiva u TV serijama sa višegodišnjim ambicijama. Budući da je za takve serije bitno da postoji osnovni tim od pet do šest likova, a da svaki od njih ispada iz nekih drugih glumačkih kombinacija, mora da dobije "svoju" epizodu sa ličnom istorijom, iskušenjima i neznanim patnjama. Uveren sam da te epizode scenaristi otaljavaju, pa često dobijem mešavinu prepričavanja i drp-offa. Mogao bih da ukažem na niz primera, ali se nadam da svi koji malo ozbiljnije čitaju ili gledaju imaju ista iskustva.

Quote from: scallop on 09-07-2015, 22:04:00
Recimo, "Stargate" mi je bio zanimljiv, ali je u njima procenat originalnosti na beznačajnom nivou.

Чак су и изглед звездане капије (тј. звезданих капија) направили по узору на скаламерију иза џизуза, која се налази на фресци Преображење у Високим Дечанима.

(https://s9.postimg.cc/bksxknw1r/Preobra_enje-_Manastir-_Visoki-_De_ani.jpg)

Od likova u literaturi nikad neću odustati. Kažu: "Imaš mnogo likova." Kažem: "Nemam." Gde je problem? Neko vidi likove gde ih ja ne vidim. Kažu: "Nisi dovoljno razradio likove." Kažem: "To nisu za mene likovi." Problem sa likovima postaje složen. Da li je pisac nešto propustio ili se čitalac zakačio za protagonistu koji i nije protagonista? Moguće je i da je pisac preterao sa nekim likovima u priči, ali i da se čitalac zakačio za lik bez značaja.


Hajdemo od konkretnog. U UNAZAD postoji snaja Damjana Fileva. Neko ko je na spisak plaćenog putovanja u SAD dospeo zbog zajebancije pisca da vidi dokle ponuda "izdavača" seže. I, sad, stiže primedba beta čitaoca da su ženski likovi zapostavljeni. Prihvatanje dovodi do detaljnijeg prisustva lika u romanu, mada pisac nema nameru da tom liku da značajnost. Dobijemo lik koji je više obuzet ličnim nego zajedničkim. Da li priča time dobija? Teško. Ipak, vidimo raznolikost, jer supruga postaje brižna i obzirna, kćerka sklona rešenjima na uštrb ličnim potrebama. Da li je ustupak dodao nešto romanu? Nije. Osim opšte slike.


Mogao bih i o grupi komandosa. Najpre sam mislio da mogu da budu bezlični, ali se ispostavilo da postepeno postaju likovi. Dobili su imena, nešto karaktera i do kraja, pisac smatra da se izvukao. Moguće i da nije, ali da li raspravljamo o likovima koji do nas dospevaju iz prevoda? Čini mi se da su samo domaći pisci nezaštićeni. 

Evo jednog zlobnog pitanja piscu: da li su komandosi ''vazniji'' od ženskih članova porodice i da li imaju više prava na ličnost u romanu? Sa stanovišta radnje, u romanu ''Unazad'' i muška i žesnska grupa su jednako nebitne (ili bitne). Šta je to što određuje mesto koj će imati ''gost na svadbi''?

Dovoljno zlobno.  :mrgreen: 


Pisac nije razmeravao na kašičicu. Mada bi se moglo reći da su članovi porodice prtljag, a komandosi kamile u karavanu. Možda je poželjno pratiti refleks glavnog lika. Članovi porodice su prisutni iako potisnuti, a komandose od početka do kraja ne registruje. Drugim rečima, i jedni i drugi su gosti na svadbi, ali nisu ni mladenci ni kumovi ni stari svatovi ni deveri ni deveruše. Računa se ko se u kolo uhvatio, ko kolo vodio, ko zapevao i ko se zapio pa ga u ambar sklonili da se otrezni. Ipak, mora da se razlikuje ko je pred popa izašao i završio u bračnom krevetu. Valjda je to sumarni zbir likova u priči?

Jutros sam dao savet za koji sam mislio da ga nikada neću dati. Prijatelj sa romanom u nacrtu ima problem sa osmišljavanjem antagoniste. Pisci smatraju da je važnije dobro postaviti junake priče, a za antagoniste pasuju i stereotipi. Budući da protagonista nije problem, hajdemo malo o antagonisti. Kriminolozi nam ispostavljaju tri motiva "ubistva": pare, požudu i pohlepu. Kad imamo osvetu ili uverenje odmah se suočavamo sa prelaznim oblikom do "serijskog ubice". Po mom iskustvu obrazloženje motivacije serijskog ubijanja je krajnje banalizovano. Neću detaljisati da neko ne bi uleteo u copycat.


Postaviti antagonistu nasuprot protagoniste tako da sadrži dovoljno originalnosti je krajnje naporan zadatak za pisca. Kad premetnem svoja pisanija nisam se bogznakako istakao. Jedan mi se izvukao, jednu sam morao da ubijem na nekoliko načina, druga ubija iz iskonskog uverenja... Sve u svemu, piscu neželjeno prirasta za srce i antagonista. Primetio sam da su pisci serijala skloni da svoje antagoniste ubiju, pa oni nekako prežive ili vaskrsnu što samo znači da i njima "prirastaju" i da ih se teško odriču.


Zato sam savetovao više antagonista kako bi se pisac, ubijajući ih jednog po jednog, navikao da iz priče ukloni sve. Stidim se jer sve filmove i TV serije postavljaju na isti način. I svi ti zlotvori znaju da pucaju, kolju, kung fu, karate i karaoke, posebno glavni antagonista inače kancelarijski pacov sa stravičnim planovima.

Američka (Zapadna, holivudska...) vizija dobra i zla ima jasnu podeljenost na bele i crne šešire. A šablonizovanost je iritirajuća mana većine dela. Pozitivcu okolina obično ne veruje, a negativcu sve polazi za rukom i situacije mu se nameštaju... U dalekoistočnim, pre svega japanskim postavkama sve je drugačije. Pa crtać Digimon ima neshvatljivo naprednu gradnju likova i situaciju u odnosu na većini Oskarom ovenčanih filmova. Kod Japanaca zapravo nema dobrih i zlih, svi smo isti a situacije i ishitrene odluke u zbrzanim trenucima nas dovode u poziciju da postanemo jedno ili drugo.
Da, američka umetnost definitivno pati od ustaljenih fraza na svim nivoima, a mi pošto smo zadojeni uglavnom time tako i osmišljavamo svoja dela.
Pisci kada teže originalnosti, oni zapravo misle na nove situacije u smislu zapleta i raspleta a malo ko se bavi pokušajem da likove odradi drugačije i da se odlepi od stereotipa.

Čim se složiš sa mnom ja se zabrinem. Zapad nema rečenicu: "Kud pogubih od sebe boljega!" Dilema ne postoji. Pre par dana sam gledao film "Ilajeva knjiga" (The book of Eli). Pravolinijski, cilj se ostvari, a poentira se stvaranjem "nove biblioteke" u Alkatrazu. Verujem da se priča o poslednjoj knjizi može mnogo bolje napisati nego što je prikazana u filmu.

Quote from: Boban on 09-09-2019, 12:18:37


Kod Japanaca zapravo nema dobrih i zlih, svi smo isti a situacije i ishitrene odluke u zbrzanim trenucima nas dovode u poziciju da postanemo jedno ili drugo.

Japanska i naša kultura imaju dovoljno razlika da mora postojati razlika u poimanju dobra i zla. Ako ne suštinska, onda bar u nekim segmentima.
Inače, ovo je veoma složeno pitanje, ne možeš ga ni postaviti u nekoliko rečenica, a kamoli dati odgovor.


Lošu literaturu, kao i loše filmove, odlikuje crno-belo predstavljanje likova. To nije sporno. Međutim, okolnost da pisac svoje delo zasniva na hrišćanskom moralu, na primer, ne podrazumeva da će stvarati stereotipe. Borba dobra i zla je večita i intenzivna u svakoj varijaciji, ima tu materijala za bezbroj priča. Sad, to što neko voli i koristi oprobani obrazac, možda nema veze sa kulturnim pretpostavkama, koliko sa nekim drugim momentima.


Pitanje za Bobana: kako ubijaš svoje likove (svirepo ili na podmukao način, iz nehata, sa umišljajem, u pravednoj borbi ili...)? Da li ubicu kažnjavaš ili uspe da se izvuče?
Zaboravih najvažnije: šta ti je obično motiv?

U stvari, razlika između dobra i zla je univerzalna kroz sve kulture. Samo u Srbiji i u ISIS-u se, u skorašnje vreme, ta razlika relativizuje do brisanja razlike.

Mislim da Boban nije pričao o toj razlici, već o motivima za činjenje zla (i dobra) i kako je ta motivacija u zapadnoj kulturi (američkoj najviše) zanemarena i 2D (stripska), te su likovi zli zato što im je to imanentno i karakterizacija likova ne ide dalje ni dublje (crno-belo); a u japanskoj je zlo situaciono i/ili stvar ličnog izbora (kako je inače in RL; siva zona). I u pravu je.

Hvala lepo, ali bih volela da čujem samog Bobana. Možemo mi loše da se razumemo i bez posrednika. :)


Kad staviš Srbiju i ISIS u isti kontekst, sa mnom nemaš o čemu da razgovaraš.

A ko si ti da određuješ ko može da diskutuje na topiku?

Jednom prozborila na nekoj promociji tri nemušte reči iznenađujuće prostim tonom i stilom i pomislila da je faktor. :)

Dakle, ostavi ti meni moje pravo da pišem šta i kako želim i komentarišem šta i kako želim.

pisao sam post deset minuta i sve je nestalo.
Uvek se setim Nikolaja Ostrovskog i izgubljenog dela rukopisa "Kako se kalio čelik"... šest meseci rada, pa sve nanovo.
Elem, ja ne verujem u hrišćansku podelu na dobro i zlo, primera ima bezbroj koji ovo opovrgavaju kao osnov za bilo šta.
Ja verujem u okolnosti i slučaj, trenutak sreće ili malera koji nas pogodi. Početkom 1981. godine, nekoliko dana pre nego što sam se sastao sa Monjom i započeo akciju stvaranja "Lazara Komarčića" koji je posle iznedrio svašta nešto, pa čak verovatno i Živkovićevo privatno izdavaštvo koje je potpuno promenilo sliku domaćeg SF okruženja... dakle, nekoliko dana pre toga, u nekom neracionalnom opijanju i lutanju novobeogradskim blokovima upao sam u raspravu sa čovekom koji je krenuo na mene da mi objasni stvari a ja izvadio nož i zamahnuo da ga ubodem u grudi. Jasno se sećam tog trenutka, preživljavam ga evo već 38 godina, otvaram nož na rasklapanje koji sam kupio u Varaždinu za vreme vojnog roka da bih imao čime da isečem lubenicu, dakle, tim nožem sam zamahnuo sa jasnim naumom da ga ubodem u grudi. To je taj trenutak gde je moj život mogao otići potpuno drugim tokom, a i podosta toga uz njega. U pisanju me fasciniraju takvi trenuci i dosta im posvećujem pažnju.

A sad direktan odgovor: iskreno volim dobru osvetu, ali ne brzopletu i skarabudženu, no svestan sam da u životu "negativci" vrlo često ostanu nekažnjeni i da scene kao u španskim telenovelama, glavni negativci umiru sa bolom i kajanjem na licu nisu stvarnost.
Najgluplje su mi one situaciji: tip je bio zločinac, pobio ne zna se koliko ljudi i onda ga nađu kao izlapelog starca, dva minuta pre nego što bi prirodno umro i sad je kao pravda ispunjena, eto, zločinac je dolijao. Budalaština...

Kao i obično, tema polako klizi u svoju suprotnost. Želeo sam da u okviru pitanja KO?, odnosno u određenju likova u priči, naglasim da formnulacija antagonista ne sme da bude stereotipna. Kad je u knjizi tako onda su i zombi dobar izbor. Ako je ZStef u pravu kad traži bolji odnos između Bobana i mene, jer smo pisali dobar deo domaćeg SF, onda je sasvim primereno da pitanja o izboru likova budu postavljena nama. Sklon sam da zapazim da smo obojica deficitarni kad je fatalno nasilje u pitanju. Dobro je pitanje zašto se to dešava.

Slatka je osveta. U mojoj generaciji ''Grof Monte Kristo'' je bila jedna od omiljenih knjiga. Upravo ona predstavlja dobar primer trijumfa hrišćanskog morala. Glavni junak se sveti i sveti i sveti, svi uživamo u njegovim postupcima, a onda zajedno sa njim uviđamo da bi dosledno sprovedena osveta značila da ubijajući svog neprijatelja zapravo ubija samoga sebe. Ljubi bližnjeg svog, okreni drugi obraz, pokaj se, oprosti. Zar ne čuješ zvona katedrala?


Nikad ne gledaj sa visine na hrišćansku misao, ima je tamo gde i ne sanjaš. Mi smo svi na njoj odgojeni, svest i nesvest nam je prožeta upravo njome. Ne možeš joj prosto okrenuti leđa i praviti se da ne postoji.


Ja ne volim da kažnjavam. Svim negativcima koje sam ikad zamislila je zajedničko to što su se nekako izvukli.


Fatalano nasilje mi vašim knjigama uopšte ne nedostaje.

U grofu mi je najsmaračkiji deo kada počne da se preispituje.
Meni se više dopada Tarzanova osveta mislim u knjizi Tarzan nepobedivi, sa nacistima u Africi kada Tarzan veruje da su mu ubili ženu i sina. Dakle, on vodi tog glavnog negativca na mesto gde će ga pogubiti bez ijedne reči, emocije, ičega, ne odgovara na pitanja, ne druži se, ne komentariše, jednostavno ga vuče tamo gde je naumio i ubija. Nema kajanja, nema dileme, nema drugog obraza. To je ljudska osveta.Duboki prezir hrišćanstvu i svemu što nosi sa sobom.

Taj Tarzan je velika literatura.

Nema ''Grof'' smaračkih delova. Dima ne smara ni na sekund, čak ne ''davi'' bilo kakvom emotivnošću. Urežu ti se rečenice kao što je: sentimentalna ljubav je ružičasta sveća - prijateljstvo je sunce  (kaže La Molov katolički prijatelj u ''kraljici Margo''), a imaš i ono veoma interesantno ubistvo -izvršenje pravde u ''Musketarima''. Sećaš se kako su ubili markizu? Ona se brani do poslednjeg daha, svim sredstvima i gotovo da joj uspe da probudi sažaljenje, kada onaj ko je najbolje poznaje i najviše voli, presudi da mora biti zbrisana sa lica sveta. Ne iz osvete, ne zbog bilo kakvih emocija, već prosto zato što je štetna. Tu se izlazi iz pripovedačkog šablona.


Ali, udaljili smo se od teme, pa i od onoga što sam ja htela da kažem.

Udaljavanje od teme je poželjno. Ovo je kafana, ne naučni skup... sedimo i ćaskamo.
Kada kažem smaranje u Grofu mislim na te delove njegovog kolebanja i dvoumljenja. Sva ta stara literatura je prepuna preispitivanja i uglavnom mi je to previše.

Zar "Crni cvet" nije preispitivanje?

nikad o toj knjizi nisam razmišljao na takav način...

Vidi, ne bi trebalo da se bacakaš zbog mene, pa i zbog Kimure. Mi smo na tvojoj strani. Zaziri od onih koji će formalno hvaliti tvoju knjigu, a ne bi mogli da kažu o čemu je. Ja ukupni deo tvog opusa sa kojim sam uspeo da izgradim odnos pisac/čitalac vidim kao preispitivanje. Tamo gde ga ne vidim i nemam mnogo simpatija. I čudi me da se Mića koji ga jednako dobro poznaje uzdržava od komentara.

Mladi plemić raste svestan velikih očekivanja i nade koja se u njega polaže. Ima gotovo sve što se može poželeti, ali ne i ono što je za njegov položaj od presudnog značaja- hrabrost. Zahvaljujući (priželjkivanom) slučaju dolazi u kontakt sa demonskom silom koja mu daruje - ne hrabrost - nego ono što momak zamšlja kao njenu materijalizaciju. Dobija, dakle, natprirodnu snagu, tako da ''nema čega da se plaši''. A da li će se on ipak plašiti, iako nema čega? Niti koga? Zna se kakvi su demonski darovi. Na kraju se od momka očekuje da otera demona postupkom koji iziskuje ni manje ni više nego - hrabrost. I žrtvu (kojom će valjda platiti što se koristio silom na kakvu nije imao pravo).


Poslastica za psihoanalitičara, ali koje književno delo nije?

Quote from: Boban on 09-09-2019, 22:04:11
nikad o toj knjizi nisam razmišljao na takav način...

Kad bi tako razmišljao, ne bi pisao.

Evo, kimura zna da Boban ne bi pisao i kako Boban razmišlja. Lol.

Treba prvo definisati preispitivanje, pa nastaviti diskusiju. Ne može ovako površno.

Quote from: Kimura on 09-09-2019, 19:04:45
...
Nikad ne gledaj sa visine na hrišćansku misao, ima je tamo gde i ne sanjaš. Mi smo svi na njoj odgojeni, svest i nesvest nam je prožeta upravo njome.
...

larry niven / jerry pournelle - lucifer's hammer
koliko je ovo daleko od svake zamislive misli van krscanske podloge (ili monoteisticke opcenito), a koja se u gluposti trudi biti vise od profanog, plitog i obicnog, ne mogu opisati ni tri univerzuma, paralelne dimenzije, brzina svjetlosti i q. :cry:
jedno poglavlje, brzi i mrtvi, uvodi se odlomkom dies irae:

(https://s17.directupload.net/images/190909/o62tq3ul.jpg)

Dies irae dies illa,
Solvet saeclum in favilla:
Teste David cum Sibylla.

Quid sum miser tunc dicturus?
Quem patronum rogaturus,
Cum vix iustus sit securus?

kimura, on bira hrabrost ili snagu; čini mu se da je snaga dovoljna za sve... hronološki na početku on je uplašen i slab, dobija demonsku snagu i počinje polako da stiče hrabrost, ali kada dolazi do kraja potrage i saznaje šta se od njega očekuje, vraćajući se nazad polako počinje da gubi hrabrost uprkos snazi i shvata da je pogrešno izabrao. Nema tu mnogo preispitivanja, više je samospoznaja...

Samospoznaja je cilj preispitivanja.
Zato se piše. Valjda.

Zosko, ja verujem da je ''poslednji hrišćanin umro na krstu.''

Brkate osnovne pojmove u psihologiji. A kada sam predlagala da se introspekcijom bavimo na radionici, svi su glat odbili. Gle, kako se sada razmišlja pravolinijski i crno-belo.

"Samospoznaje" se različitim putevima. Preispitivanje je samo jedan od puteva. Pri tom, može da se preispituje odluka, izbor, identitet, vrednosti, lična etika, reakcija, lični motiv, emocija itd.

I ne, zlo nije imanentno zlim ljudima, kao što to nije ni dobro. I hrišćanstvo uči da su dobro i zlo stvar izbora. Nama je lakše da ne razmišljamo o nečijoj motivaciji i emocijama u karakterizacijama, već da samo opisujemo reakcije i dela likova, ali vrhunska književnost mora da se bavi psihologijom likova.

kad pišem ja to radim iznutra, iz duše, ne stavljam u neku fijoku i ne pokušavam da spoznam koji je segment čega...

Ti u svojim delima, mahom, preispituješ izbore. Bar se meni tako, kao čitateljki, pričinjava.

Mene zanima da li protagonistu(e) i antagonistu(e) možemo teoriski posmatrati na isti način?

scallop je, naprimer, primetio jednu jako zanimljivu stvar, vezanu za ubijanje antagoniste(a), ali zar potpuno ista stvar ne važi, npr, i za ubijanje protagoniste(a)? Imamo tako primer R R Martina, koji to radi do besvesti. Strip senarista Hugo Prat je bolovao od nemoćnosti da ubija svoje protagoniste (i antagoniste, zapravo kod njega je ova podela gotovo da i nema nikakvog smisla, sem kad su likovi totalno epizodne šablonske karikature) da toga gotovo i nije bilo...

Sviđaju mi se i Bobanova zapažanja vezano za sticaj okolnosti, i koliko samo jedan trenutak, skopčan sa našim moralnim vrednosnim sistemom, može da presudi... iz toga može slediti da su protagonisti i antagonisti uslovljeni moralom i sticajem okolnosti, da protagonista može biti i antagonista u nekavoj antiherojskoj priči koja prati njegovog antagonistu...

Ne bih o Martinu. On je TROŠIO likove svestan da mu se trajanje serijala finansijski isplati. Više mi odgovara Pratova bolećivost. Budući da priču nose likovi pisac skoro da ima istovetan odnos prema protagonisti i antagonisti. Okolnost jeste okidač, odnosno jedan od okidača. Još se sećam tipa filmskih priča u kojima kroz otvor prozora taksija izleti poslednja novčanica ili papir sa bitnom adresom i priča počinje. "Preispitivanje izbora" je ipak samo preispitivanje. Samospoznaja isto. Izbori, mogućnosti, biranje staze, monsunska kiša na putu ili put preko pustinje Gobi od Sibira do Indije, sve su to izbori. Mogao bih do beskraja o izborima likova. I moj Damjan Filev je odabrao na nasedne na besmislenu ponudu izdavača knjiga u SAD. Putovanje kroz priču je uvek stvar izbora. Neću o tome da je introspekcija pogled u sebe, a ne promišljanje odluka. Razbio sam se time još u spejs operi "Legija Ida".


Ovim putem možemo nastaviti, a možemo i prekinuti ako prekoračimo granice pristojnosti. Još jedan izbor i na vama je.

Zašto ne bi nastavili ovim putem? Zasad nam dobro ide. Kad malo bolje čovek razmisli ceo topik je prepun forumaških protagonista i njihovih antagonista u jednoj civilizovanoj raspravi...   :|

Ja očekujem drugi rasplet. Prefinjeniji. Boban shvata da mu nisam konkurencija i počinjemo da gradimo "Znak Sagite" iz početka. I, naravno, postoji izbor koji on mora da napravi. Ako mu je potpis "Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti", taj put ne gradi sam, tako je i napisao. Dajte da skinemo tu kletvu sa foruma i sajta u celini.

To nije moguće jer biste vi forum krojili po svojoj meri i svom liku i bez trunke tolerancije. To je jedan od razloga zašto je i propao.

Da i bez tebe. Nešto kao iskupljenje.

Pa i to je nemoguće.

Quote from: scallop on 10-09-2019, 00:42:09
Ja očekujem drugi rasplet. Prefinjeniji. Boban shvata da mu nisam konkurencija i počinjemo da gradimo "Znak Sagite" iz početka. I, naravno, postoji izbor koji on mora da napravi. Ako mu je potpis "Put ćemo naći ili ćemo ga napraviti", taj put ne gradi sam, tako je i napisao. Dajte da skinemo tu kletvu sa foruma i sajta u celini.

Tja... koliko puta je on napravio taj izbor, sa mnom kao jedinim svedokom svega, od početka... ne s vama, naravno, s nekim drugim ekipama koje su sad u arhivama sajta... biće da mu se sve smučilo i da mu je ovako puno zanimljivije... da li ga treba kriviti?

Ne, oporavak ZS je posledica. Cilj je da ponovo piše, neopterećen. Ja ionako verovatno neću više pisati. Besmisleno mi je započinjati dugu formu.

ali MENE optužiti za netoleranciju...

Quote from: Boban on 10-09-2019, 01:27:12
ali MENE optužiti za netoleranciju...

Nije tebe optužila za netoleranciju, samo mene. Ti si samo neodlučan. Seti se, odabrao si snagu, a ne hrabrost.

Quote from: Boban on 09-09-2019, 23:22:09
kad pišem ja to radim iznutra, iz duše, ne stavljam u neku fijoku i ne pokušavam da spoznam koji je segment čega...

Mislim da svi tako rade, da drugačije i ne može. Ja nisam ni govorila o svesnom preispitivanju u smislu preračunavanja i vaganja šta ti je bolje... Verovatno i Scallop misli upravo na to kad kaže da pri pisanju pušta da ga vodi nesvesno.
A svest sigurno nečemu služi. Upravo SLUŽI, ne valja kada je gospodar. Tako nastaju angažovane, dosadne i uopšte slabe knjige.
Unutrašnja logika  i spoznaje do kojih si ti kao pisac intuitivno došao dopuštaju čitaocu da te, takođe inutitivno, prati i zato si i mogao da ispretušaš poglavlja a da ništa ne poremetiš.

Možda ja ne tumačim dobro CRNI CVET, možda nisam u pravu, mada teško...
Imaš onu kratku, veoma simpatičnu scenu kad junak nasrne na čudovište da bi spasio devojku. Zašto si je ubacio? Samo zato što je interesantna ili zato što se ''čudovišta'' ne mogu golom snagom savladati i prosto ubiti?

pa maltene svaka scena ili bar ambijentalni okvir za pojedine opisane događaje ima "potporu" u srpskim epskim i narodnim ostvarenjima, s tim da je gotovo uvek ishod ili poriv drugačiji. Kad već kopamo, moj inicijalni motiv za pisanje Crnog cveta bio je da obradim "dvojnost" stvarnog i legendarnog Marka Kraljevića, da sazdam svet u kome su mogli postojati i jedan i drugi, naoko i u realnosti sasvim suprotni pojavni oblik, hemijskim žargonom "alotropska modifikacija".
A sam pojam preispitivanja mislim da je karakterističan za svakog inteligentnog junaka, samo budala srlja bez prerazmišljavanja. A kao što je davno Borivoj Jurković rekao da "Budale ne putuju svemirom" nema ni svrhe pisati o protagonistima koji su budale. OK, možda nekom ima, ali mene to poprilično iritira. Lepo se sećam domaćih serija od "Kamijondžija" koje su počele za junake da imaju socijalne retarde, pa Šurda i takvii likovi, možda nekim slojevima čitalaca prijaju glupanderi koji se krevelje, ali naprosto meni je to odbojno na svim zamislivim nivoima.

p.s.
U ovom trenutku, sajt znaksagite.com beleži najveću frekventnost od postanka, dospeo je do nekog 550. mesta u Srbiji (računajući i sve strane sajtove kojima se odavde pristupa) što nije bio slučaj ni u najvećim uzletima u vreme kada je bilo milijardu sajtova manje na svetu i kada je bilo lakše peti se na toj lestvici, a sam ovaj topik za 24 sata otvorilo je 206 ljudi (ne računajući botove)... dakle, to što u diskusiji učestvuje šestoro od toga troje iz marginalne zone, ne utiče na činjenicu da nas pomno prati cela srpska SF&F javnost.

Uvek sam bio ubeđen da ZS nose matične, a ne uzgredne teme. Ne bih rekao ni za jednog učesnika u raspravi da je iz marginalne zone. Možda se ne slažemo, možda ponešto izgleda agresivno, ali sveukupno ima dobru težinu.

Ja nešto sumnjam da je čitava SF Srbija došla na jednu reaktiviranu temu. Odakle su IP adrese posetilaca?

Quote from: mac on 10-09-2019, 10:22:39
Ja nešto sumnjam da je čitava SF Srbija došla na jednu reaktiviranu temu. Odakle su IP adrese posetilaca?

mac, sumnjičavi partibrejkeru!  :evil:

mac, kakva rekreativna tema, pa to što može ovde da se pročita je esencija srpske SF&F misli u trajnom i konačnom obliku.
Nećeš valjda na twiteru da čitaš ili po fejsu one što dolaze ovde i doslovno prepisuju izrečeno i proglašavaju svojim mislima?

Zašto ''reaktivirana tema''? Pričamo o pisanju. To je uvek aktuelno.

Quote from: Boban on 10-09-2019, 10:03:25
pa maltene svaka scena ili bar ambijentalni okvir za pojedine opisane događaje ima "potporu" u srpskim epskim i narodnim ostvarenjima, s tim da je gotovo uvek ishod ili poriv drugačiji. Kad već kopamo, moj inicijalni motiv za pisanje Crnog cveta bio je da obradim "dvojnost" stvarnog i legendarnog Marka Kraljevića, da sazdam svet u kome su mogli postojati i jedan i drugi, naoko i u realnosti sasvim suprotni pojavni oblik, hemijskim žargonom "alotropska modifikacija".

Nesvesno najbolje pliva kad zađe u mitološke vode.


Koristio si domaći mitološki okvir, pa ipak su priču, kako je ovde pominjano, lako pratili i stranci. Zar nije upravo Džek, nemačko dete, otkrio da uopšte ne poznaje pesme (npr. odsecanje ruke kovaču) o Marku Kraljeviću, a da mu se CRNI CVET veoma dopao? Jezik simbola koje mitovi koriste je univerzalan, a ti si, mislim, tim jezikom ispričao svoju priču.


Meni CRNI CVET deluje kao niz prizora iz sna i to ne bilo kojeg sna, nego jednog od onih u kojima rešavamo suštinska pitanja, obračunavamo se sa sobom i slično.
Ja, na primer, s vremena na vreme sanjam u osnovi isti, mom dnevnom ponašanju tako suprotan san. Iznova i iznova na razne načine ubijam osobu bez lica (ima samo ljudske konture, kao silueta - da ne kažem baš senka!) i onda ftustrirano zaključim da mi je ''to'' umaklo i da još živi.

Tvoja podsvest hoće nešto da ti kaže, a ti je ignorišeš. Umesto da ubijaš čoveka bez lica oslobodi se straha od nepoznatog, i dozvoli strancu (koji si zapravo ti) da ti pomogne.

Quote from: mac on 10-09-2019, 11:06:47
Tvoja podsvest hoće nešto da ti kaže, a ti je ignorišeš. Umesto da ubijaš čoveka bez lica oslobodi se straha od nepoznatog, i dozvoli strancu (koji si zapravo ti) da ti pomogne.

Tipično ZS trolovanje.

Čovek bez lica je samo primer, ali cenim tvoje interesovanje i spremnost da rešiš problem. Mac, programeru moj!

snovi su nepovezane slike iz kore velikog mozga, nemaju nikakvo značenje, simboliku ili prekognitivnost.

Ja ipak verujem da su snovi ''kraljevski put u nesvesno''.
Ali, pisci nisu nikakvi kraljevi, pa moraju pešice, kroz blato i prašinu, jaruge i močvare...

znam da će ovo što ću sad reći zvučati kao sf, ali ja sam imala nekoliko puta proročanske snove. ne bih u detalje, mogla bih biti tretirana kao Truman.  :?:

Quote from: Boban on 10-09-2019, 11:24:39
snovi su nepovezane slike iz kore velikog mozga, nemaju nikakvo značenje, simboliku ili prekognitivnost.

Mada sam puno pisao o nesvesnom (Idu) nikada ga nisam predstavio kao simboliku ili prekogniciju, već kao dobrodošlog koautora.

ljudi precenjuju moć slučajnosti... igra velikih brojeva. Nas milion sanja nešto noćas i mora bre bar svakom hiljaditom da se ostvari i onda taj misli da se eto desilo.

Jednom davno, na Narodnoj opservatoriji, dolazim, već sam bio kao stariji astronom i tamo klinci igraju yamb... ja u prolazu uzmem dve kockice i kažem: "Evo kako se to radi, biće dve jedinice"... bacam kockice daleko od sebe, one se kotrljaju i ispadaju dve jedinice. Zgranutost na licima prisutnih, a siguran sam da neki od njih i dan danas misle da imam natprirodne moći. A nemam, majke mi. Jednostavno sam lupio i desilo se... verovatnoća za tako nešto je 3%.

Možda neko iskoristi u pisanju, a ono je cilj mog tripovanja. Nasuprot slučajnosti ili omaške postoji sinhronicitet. To je niz slučajnosti koji se mogu međusobno povezati. Kad mi se tako nešto dogodi obavezno shvatam kao signal nesvesnog.

Imaš ljude uvežbane da uvek bace jedinice.


Ni ja ne govorim o proricanju niti o nekim uvidima sumnjivog porekla i kvaliteta. Sasvim sam u okviru realnog. Ne znam zašto bih veću vrednost dala misli (koju mi šalje svest) nego snu (samo zato što dolazi iz nesvesnog?). Čak mi je logičnije da bude obrnuto. Nesvesno retko greši, a koristi se jezikom simbola.


Često ističeš, Bobane, kako glavnog junaka CRNOG CVETA nigde nisi imenovao. Sa stanovišta srpske publike i ne moraš: izvesni detalji jasno ukazuju na nama znanog junaka. Tu nema ništa neobično.
Međutim, ispada da ga ne moraš imenovati uopšte, ni za čitaoce koji nikad nisu čitali pesme o Marku Kraljeviću. Zašto?


edit: nesvesno o kome sam upravo govrila je lične prirode, nema veze sa sinhronicitetom.

Quote from: Boban on 10-09-2019, 10:03:25
p.s.
U ovom trenutku, sajt znaksagite.com beleži najveću frekventnost od postanka, dospeo je do nekog 550. mesta u Srbiji (računajući i sve strane sajtove kojima se odavde pristupa) što nije bio slučaj ni u najvećim uzletima u vreme kada je bilo milijardu sajtova manje na svetu i kada je bilo lakše peti se na toj lestvici, a sam ovaj topik za 24 sata otvorilo je 206 ljudi (ne računajući botove)... dakle, to što u diskusiji učestvuje šestoro od toga troje iz marginalne zone, ne utiče na činjenicu da nas pomno prati cela srpska SF&F javnost.

Ma to Batica gviri iz prikrajka i lupa refreš....  xrofl

snovi nisu nesvesno, snovi su naprosto nepovezane slike iz kore velikog mozga, a čovek ima potrebu da ih sklapa u neke celine i tumači.

pobogu, pa gdje bata nestade?! :shock:
da nije blokiran?

Quote from: Boban on 10-09-2019, 12:51:24
snovi nisu nesvesno, snovi su naprosto nepovezane slike iz kore velikog mozga, a čovek ima potrebu da ih sklapa u neke celine i tumači.

ne bih se svađala, ali mislim da vi to ne razumijete, pogotovo ne u vezi onih snova koji se razlikuju od svakodnevnih i uobičajenih tipa; propadanje u ponor, davljenje u velikim valovima i slično. ništa ja nisam imala potrebu sklapati ni tumačiti. ono o čemu sam pričala spada u neobjašnjivo, nešto što razumom ne možeš dešifrirati, i ja sam točno znala što će se dogoditi. kako? nemam pojma. iskreno, ne bih voljela da mi se slično ikada više dogodi. jer su u pitanju ružne stvari, a ne lijepe i ugodne.

Ja i ne kažem da su snovi isto što i nesvesno. Te naizgled nepovezane slike iz kore velikog mozga šalju pruke iz nesvesnog, kao munja kad osvetli mračni predeo.

ma ne šalju nikakve poruke nego mozak ima potrebu da povezuje nepovezivo.
Pogledaj seriju BRAIN GAMES, biće zanimljivo i tvom klincu, ali i tebi, kako se mozak poigrava s nama i kako nadomešćuje nedostajuće. Fenomenalna serija...

Nemam problem da razumem Bobanov surovi materijalizam, mada sam živeo u uverenju da sam u svoje priče ugrađivao više tvrdih argumenata. Sada naši hroničari imaju više podataka za diferencijaciju domaćeg SF-a.


Posle iskoraka koji je pokrio udele nesvesnog, možda je vreme da se pozabavimo settingom. Meni je naporno da potpuno izmišljam i okruženje priče. Ako se ne obeznanim prenosom i rezultatom košarkaškim susretom sa Argentinom, možda do večeras skrpim nešto.

Bata nipošto nije nestao.
Do prošlog kola vodio je u našoj internoj fantasypremierleague.
Događaj koji ne spada u naučnu fantastiku već u čistu fantastiku, ako ne i horor.
Sada polako klizi ka svom realnom mestu.
Kada padne na pretposlednje, eto ga opet sa nama.
Ako Bata može da vodi u našoj ligi, zašto saturnica ne bi mogla da sanja proročanske snove.
Svet je pun čudesa... :)

I ovo je trolovanje. Očekivao sam nešto pametnije.

Nemam šta pametno da dodam. Slažem se u potpunosti sa tvojom osnovnom postavkom...
U žanru "dobar" antagonista je jednako važan kao i protagonista...
U "glavnotokovskoj" književnosti, uglavnom imamo antagoniste kao protagoniste, ako uopšte imamo "agoniste"...  :)

Koliko li je, onda, forum puko, a i vi sa njim, kada vas ljudi čitaju zbog učešća tih marginalaca? :)

pukao je potpuno... ali i tako sjeban, posećeniji je od svakog drugog okupljališta koje su napravili oni koji su otišli odavde u nadi da će im sopstveni put doneti neslućeni boljitak. Dakle, kako li je tek njima ostalima...

 xrofl

Boban je izignorisao moje pitanje s kojih IP adresa su posetioci. Boban iznosi tvrdnje bez pokrića. Možda nas posećuju Kinezi.

pre svega, kinezi uopšte nemaju pristup na moj server... dakle, ili logovani nikovi ili gosti koji ne ulaze s proksija, žive, postojeće adrese, 87% ex-Yu.

Quote from: Mica Milovanovic on 10-09-2019, 15:13:55
Ako Bata može da vodi u našoj ligi, zašto saturnica ne bi mogla da sanja proročanske snove.
Svet je pun čudesa... :)

tako je Mića.. :lol:

Da ne razapinjemo ovaj topik, postoje već izrečeni aksiomi, zapisani u vreme dok je Paramecijum hodao među ljudima:
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=1197.0

Dakle, morao si da osmisliš alter ego da bi skupio hrabrost da kažeš svetu u lice šta misliš? Nije moglo pod tvojim imenom?

Quote from: Ksenija Atanasijević on 10-09-2019, 20:50:35
Dakle, morao si da osmisliš alter ego da bi skupio hrabrost da kažeš svetu u lice šta misliš? Nije moglo pod tvojim imenom?

nas-rofl

Otkad je ovo tema za Bobanove tripove, a ne scallopove?  xfrog

Jedino ako ćemo Bobana da posmatramo kao protagonistu, a Paramecijuma kao antagonistu...

Quote from: Linʞᴉn on 10-09-2019, 21:15:46
Otkad je ovo tema za Bobanove tripove, a ne scallopove?  xfrog

Jedino ako ćemo Bobana da posmatramo kao protagonistu, a Paramecijuma kao antagonistu...

hahah
najdraži aksiom mi je; slike iz kore velikog mozga!

Quote from: saturnica on 10-09-2019, 21:19:39

najdraži aksiom mi je; slike iz kore velikog mozga!

Petnaest godina nije naučio ništa bolje. Možda se ne zna ali pisci SF su najveći skeptici kad su u pitanju svemirska istraživanja. Sa druge strane, na okupljanjima tipa SFERA ili BEOCON niko ne priča o pisanju nego o svemirskim rešenjima po kojima bi pisali priču. Neki nisu nikad mrdnuli iz tog zabrana.

Quote from: Ksenija Atanasijević on 10-09-2019, 20:50:35
Dakle, morao si da osmisliš alter ego da bi skupio hrabrost da kažeš svetu u lice šta misliš? Nije moglo pod tvojim imenom?

Pre nego što sam postao Boban bio sam Paramecijum, imao stotine hiljada postova, prodrmao internet zajednicu do te mere da su novine pisale o tome. Ali ti tada još nisi znala šta je računar.

Quote from: Boban on 10-09-2019, 22:33:09

Quote from: Ksenija Atanasijević on 10-09-2019, 20:50:35
Dakle, morao si da osmisliš alter ego da bi skupio hrabrost da kažeš svetu u lice šta misliš? Nije moglo pod tvojim imenom?

Pre nego što sam postao Boban bio sam Paramecijum, imao stotine hiljada postova, prodrmao internet zajednicu do te mere da su novine pisale o tome. Ali ti tada još nisi znala šta je računar.

Kad god Boban pomene neki broj - laže. Jednostavno, ne može da odoli.

Naravno da si drmao internet zajednicu kada je ona u toj praistoriji brojala stotinak članova. :)

Quote from: Boban on 10-09-2019, 19:41:53
Da ne razapinjemo ovaj topik, postoje već izrečeni aksiomi, zapisani u vreme dok je Paramecijum hodao među ljudima:
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=1197.0 (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=1197.0)

Ovome je 15 godina. Ustvari i nije mnogo prošlo, a svet se izmenio toliko da ovaj izliv solipsizma uznemirava duhove manje od bilo koje dnevnopolitičke senzacije. Mediokriteti, lenjivci, dupelisci i ostali zagađivači su opasno popustili.

Quote from: Ksenija Atanasijević on 10-09-2019, 23:55:40
Naravno da si drmao internet zajednicu kada je ona u toj praistoriji brojala stotinak članova. :)

Nemaš pojma, serbiancafe je pre 20 godina bio među 1000 najposećenijih sajtova na svetu sa brojem učesnika koji nakon toga nijedan ex-yu portal nije dosegao.
Nekada su brojevi bili mnogo veći, danas je sve usitnjeno i razdeljeno na interesne grupice.

Jesam li ja tebi na ignore?

zašto bi bio... a ionako se sve slažemo pa nema osnova za raspravu.

Obožavam kad ne znam oko čega smo se složili. Ako neko zna neka mi objasni. Trolling je najefikasniji kad nije primetan. Bili smo negde pred kraj priče o protagonistima i antagonistima, kada je Boban skrenuo pažnju na stavove Paramecijuma. Ako neko želi da nastavimo neka se javi. Meni je naporno da budem usamljen.

Malo udaljavanje od teme nije smrtni greh, ali ja bih da se nastavi.
Protagonisti i antagonisti, uh!
Malo ko od nas razmišlja na taj način dok piše, lako je praviti naknadne analize, pa još ako je tuđe delo u pitanju - ništa lakše!

Ako pri osmišljavanju dela jasno rasporedite uloge na protagoniste i antagoniste, rizikujete da im dodelite šablonske reakcije, a to je već pola posla do trivijalnosti i šund literature. Ja volim da razmišljam o likovima i životnim okolnostima koje ih nagone da urade jedno ili drugo.
Ali vratimo se na početke, na Mahabharatu, to je najveći ep o pozitivcima i negativcima ikada ispevan, koji pokazuje da pozitivci, ma kako bili sposobni i vrednovani od svih i sa gomilom navijača za svoju stvar na kraju, da bi pobedili moraju da se ponesu nečasno i u tri ključne borbe, pozitivci koji su moralno uzvišeni celu knjigu pobeđuju na radost svih, ali kurvinski.

Moj mali zloduh šapuće da je ''časna borba'' melem koji uglavnom koriste poraženi.
Idelani junak, pobednik koji ne pribegava niskostima, ne samo da ne postoji, nego bi bilo veoma dosadno pisati i čitati o njemu, ako bi baš i postojao. Može da prođe kao Don Kihot, eventualno.
Isto važi i za antijunaka. Nije zanimljiv ako se u njegovo zlo ne unese makar trun kolebanja.
Stokerov Drakula, na primer. Esebcija zla, neupitno sila mraka, odbojna i mrska od prve misli do poslednjeg postupka, što je u savršenom skladu sa narodnim predanjem. Vampir je otelotvoreno zlo, ne ''slatko momče bledog lica'' ili Kazanova.
Mnogi su, međutim, imali potrebu da prepravljaju takvog negativca i tu se došlo do apsurda.

ne znam zašto se nečasnost postupka brka sa zlom. Stvor može biti zao i ubijati bez razloga ali sa stilom, uz davanje šanse žrtvi da se spase. Suština je u sledećem: kriminalac ne misli o sebi kao o kriminalcu koji se bavi nezakonitim stvarima, već kao osobi sa specifičnim odnosima u poslu. Silovatelj nikada ne kaže "Silovao sam", već "Jebao sam bez pristanka"... Malo je osoba koje su iskreno zle i svesne toga i rade sve u skladu s tim.

Svodi se na etiku pisca. Tako sam i mislio.

Dakle, da rezimiramo: svaki tabor posmatra sebe kao pozitivce i smatra da je dozvoljeno nekažnjeno koristiti nečasne niskosti protiv antagonističkih moralnih nula, jer to onda i nisu niskosti... opet, protagonisti i antagonisti su isti soj, samo je pitanje perspektive i time ispada da je zlo apsolutno relativan pojam, subjektivan doživljaj nastao u očima posmatrača... na kraju, kao u Mahabharati, protagonisti i antagonisti se izmire na onom svetu, oslobođeni stega ega, sujete, osveta i svega ostalog... eto, sve se zna već nekih dve do četiri hiljade godina...

Mogao bih da se složim. A počeli smo od pitanja koliko su važni antagonisti, odnosno, da li su samo potrošna roba.

Slučajno sam citirao nekoga, a ne znam kako da obrišem post.

Quote from: Slobodan on 11-09-2019, 20:26:23
Slučajno sam citirao nekoga, a ne znam kako da obrišem post.

Ovaj topik je pravo mesto za pitanje.

malo sam vas ispratio i iscitao nesto doticnih djela i jedno me fascinira: opcenita razina lokalne epske fantastike u deklarativno znanstvenoj.

kako nitko nije dosao na ideju, cak u odnosu na davno prevazidjene trendove (novum) iner-spejsa u sf-u, ali bar pri kaskanju, obraditi jugokomuniste? ako bi uklopili u protagonista-antagonista pricu: zasto protagonista jednom nije junak po jugokomunizmu, znaci imbecil koji se smatra genijem, kao krajnji domet jugokomunisticke svijesti, a antagonista po iner-spejsu prosjecan covjek kojeg protagonista nije u stanju ni obuhvatiti, recimo iq 85, vanzemaljac iz, pojma nemam, madjarske?

sve se nekako previse vrti u krugu te epske fantastike; evo, jedan primjer koji bi vjerojatno imao i publiku, bar u inozemstvu. jer, ipak, genij po jugokomunizmu, znaci imbecil, cita blic ili ne cita, gdje tek sf...

Kao dva vanzemaljca, koja su usvojili kulturu i ideologiju svoje okoline na Zemlji, sretnu se prijateljski, ali do kraja se sukobe zbog tih usvojenih zemaljskih ideologija.

Fenomenalna ideja! Jesi li je pozajmio ili si je sam osmislio?

braća strugacki su mnogo puta varirali tu temu.

kao i milan kundera... ali to su vanzemljaci.

Scallope, ako mene pitaš, ovako uobličeno ne sećam se da sam igde video, ali ima onaj Ajnštajnovski presek Semjuela Dilejnija, koji me je verovatno inspirisao. I naravno Šovinistička farsa.

Ne pitam. Za ovaj nivo rasprave sam Forest Gamp. Ali, ako mene neko nešto pita dopala mi se jedna priča sa neke radionice. Neadekvatan naslov, Zemljanin i vanzemaljac igraju šah u nekoj svemirskoj bazi, dok njihove vlade odlučuju 'oće li ratovati. Mislim da ju je pisao Filip Nikolić, ali izgleda da je i on odavde utekao.

kazu ljudi da se povukao na prokletije prouciti gorski vijenac, pa ce se vratiti s novumom - 4d-sahom!

''Prvo lice – lice je meditacije. Lice treće – lice je akcije. Knjige pisane iz prvog lica deluju uvek pomalo monotono, ukoliko se pisac – kao što se mahom i radi – ne postara sa iz nje najuri svaku misao koja se neposredno ne tiče aktuelne radnje. Jer ta misao je ono što prvo lice čini monotonim. Misao i jeste monotona. Ona nije kadra ništa da preduzima, niti ikakve posledice da izaziva. Ona se bavi isključivo mogućim varijetetima neke akcije. U principu, ona je hamletovski ambivalentna i razdražujuće neodlučna. Ona ne poznaje spasonosne trikove dramskih situacija. Niti poseduje crne kosmičke rupe, u koje bi pisac mogao da pobegne i malko odspava dok se njegovi junaci u međuvremenu bave besmislenim radnjama.''

Nadam se da mi Scallop neće zameriti što sam ubacila jedan Pekićev među njegove tripove.

Uverena sam da bi nam on mogao precizno reći kada i zašto je pribegavao prvom licu (meni se čini da nije bilo prečesto), dok za neke ovdašnje pisce, ljubitelje akcije a ne meditacije, nisam sigurna.

i onda ti to kaže pekić koji je etalon pisanja bez akcije... umesto unutrašnjeg monologa iz prvog lica dobijamo beskrajne lamente u trećem licu doslovno ni o čemu bitnom.
Pekić nas uglavnom nagradi kada izdržimo mrcvarenje kome nas je podvrgao, ali često je to sasvim moglo kraće...

Ubi me izolacija. Žena uze laptop i vežba online pilates za starije. Traje preko pedeset minuta i zijam naokolo. Čitam priču koju pominjem i u svojoj prvoj priči. I kasnije. Za potencijalne pisce ovde dve verzije:


Od Akula do Velusa ima oko dvadeset pet kilometara. Nalazio sam se negde na sredini između ta dva grada kada je moj automobil stao. Bio sam sam, oko mene kiša što lije nemilosrdno i noć koja tek počinje. Nedostaci električnih automobila najlakše se uočavaju upravo u ovakvim, prekomerno vlažnim situacijama. Kada se akumulator isprazni ili otkaže na nekakav drugi način, celo vozilo ostaje u mraku i sve se zaustavlja. Mrak me nije toliko brinuo koliko ono drugo što je lagano nadiralo: hladnoća.



Od Akula do Velusa ima oko dvadeset pet kilometara. Nalazio sam se na sredini između dva grada kada je automobil stao. Bio sam sam, oko mene kiša lije nemilosrdno, a noć tek počinje. Nedostaci električnih automobila najlakše se uočavaju upravo u ovakvim, prekomerno vlažnim situacijama. Kada se akumulator isprazni ili otkaže vozilo ostaje u mraku i sve se zaustavlja. Mrak me nije toliko brinuo koliko lagano nadiranje hladnoće.

Birajte!

meni je prva verzija definitivno bolja... naučničkom racionalizacijom utuljuješ efekte nesputanog pisanja.

i ne možeš da izbaciš "ta" ispred "dva grada" u drugoj rečenici. Ni smisleno ni estetski...
i ono "moj" automobil - mnogo ti stvari podrazumevaš, nedostatak tih tananih niti za povezivanje čine tvoja dela nedovoljno razumljivim.
ti si tačno u toj drugoj rečenici izbacio dve reči koje svojim postojanjem ne teraju čitaoca da razmišlja ni nanosekundu šta je pročitao. Upravo si sada detektovao šta je tvoj problem u pisanju.

I meni je prva verzija nesputanija, ispunjena žarom nepismenosti. Sve u svemu, sa prvom verzijom treba otpočeti, a sa drugom postati zreo pisac.

Quote from: Boban on 20-03-2020, 13:43:12
Upravo si sada detektovao šta je tvoj problem u pisanju.

Naravno, ne znam da napišem roman, nerazumljive su moje kratke priče, a naći ćeš manu i za sve ostalo. Zašto sam tvoj najobjavljivaniji pisac?

ali ne možeš da izbaciš "sada" jer ta reč pojačava utisak.
Ne može se pisati književnost tako što ćeš izbaciti svaku reč koja ti se učini suvišnom.
Umetnost je poigravanje sa raznim stvarima, ne prosta matematika koliko priloga, glagola, gde ide subjekat, gde predikat... ja pišem instinktom, u zanosu, ti kalkulišeš.

Da li znači da se upravo ja borim protiv upotrebe suvišnog (što je neknjiževno po tvom mišljenju), a ne oni koji prisvajaju isto? Namesti se jednom. Tebe bi isključili i iz dvoboja.

Samo su suvišne stvari suvišne.

pa ima raznih "suvišnih" reči u nekoj rečenici... ali insistiranje na tome da je potrebno detektovati svaku suvišnu reč i odstraniti je vodi u drugu krajnost jer je i ovde na delu pravilo sive zone. Ima vrlo jasno lako izbacivih reči i nedvosmisleno neizbacivih, ali postoji i nešto između, ponekad neki dupli pridev stvori drugačiju atmosferu. S tim što se ja time uopšte ne opterećujem; kao samouk ja sam pisac na osećaj; ne znam mnoga pravila za građenje rečenica i vremena ali ću retko pogrešiti. Znam neke (ovoga puta ne mislim na tebe) koji se grozničavo upinju da svaka reč bude na mestu i na kraju im tekst izgubi životnost. Ja se ne bojim literarne nesavršenosti i omaški u svom pisanju; OK, tako rizikujem padove i slabija mesta ali obezbeđujem i prave visine do kojih se uzdržanošću nikada ne dolazi.

Sad je prihvatljivije. Kad bismo pisali kako lektor kaže svi bismo pisali isto. Ipak, ne možemo se baškariti dok ne naučimo. Počeo sam da kršim pravila tek kad sam ih naučio. Danas bi svaka moja rečenica bila nervni slom za lektora. Ne možeš biti Pikaso dok ne iscrtaš sveske iz anatomije.

Slažem se. Nekada taj "višak" može doneti mnogo.
Evo primera iz jedne od najlepših priča srpske proze: Zapisi o darovima moje rođake Marije.


Moja mati doznav ublede i samo promrmlja: "Jesam li kazala!" Šta je to imalo s njene strane značiti, pokajanje ili zluradost, nedokučno mi ostade, jer više pokojnicu nikad ne pomenu. Ali bi uoči praznika i na zadušnice palila na našem groblju po sveću više. Jednom se oslobodih zapitati je: "Za koga to?" - "Za tuđe mrtve, sinko!" kaza mi rasejano i ne gledajući me u oči, moja majka.
Kada me ovo snađe i njoj odavna paljena je sveća za dušu.


Iz teksta je sasvim jasno ko govori i rečenica bi mogla da se završi iza "oči" tačkom i sve bi bilo čisto, jezički besprekorno, ali taj "nepotrebni" dodatak, odeljen zarezom, čini ključnu razliku izmešu običnih tekstova i tekstova velikih pisaca.

I posle sam ja nerazumljiv! S čime si se složio? Da "višak" MOŽE da ima značenje? MORA da ima značenje. Ako ga nema, onda je višak.


Kad citiraš, nemoj mi davati zadatke. Da nađem, priču, da nađem pisca, da prokljuvim da je pasus sto godina star, da je reč o specifičnom srpskom pripovedanju, o čemu sam pisao i razjašnjavao, ukazujući na razlike između mojih SF priča i "prigovaranja" u "Grbovniku".


Mogao si da dodaš da su reči iza "oči" zapravo stilska figura koju nazivamo eklipsa, jer na tom mestu, čitalac treba da zastane, udahne i uzdahne, kao što je učinio pripovedač ispisujući reči, da pojmimo njegovu muku zbog gubitka roditelja, moj stari druže.


U svakom slučaju, dobro je da se podsetimo pisanja. I ne zameri nego ponovo pročitaj priču "Zrno", ona je samo dijaloška gradnja dva lika u kratkoj priči.

Izvini, mislio sam da je naslov "Zapisi moje rođake Marije" dovoljan. Kadijević je napravio film po toj priči...

Jedna od najlepših priča srpske fantastike...

Pa naravno, višak mora da ima značenje.
Ono može da bude, kao što kažeš, stilska figura, ali to "značenje" može da bude i promena ritma, nešto što doprinosi stvaranju tenzije...


Ako imaš mogućnost na TV-u da gledaš emisije unazad, jutros u 7:30 emitovan je Trezor sa Ljubom Radičevićem. Nemontiran materijal. Snimak iz oktobra 2018. Priča i o Cipelicama...

Quote from: Mica Milovanovic on 20-03-2020, 18:37:21

Pa naravno, višak mora da ima značenje.
Ono može da bude, kao što kažeš, stilska figura, ali to "značenje" može da bude i promena ritma, nešto što doprinosi stvaranju tenzije...

Aha, stigli smo i do ritma. Sećaš li se jedne Lidijine priče, o nekom dvorištu, ogradi... Zbog ritma je upotrebila 83 puta svezu "i". Brojao sam, pakovao u svoj mozak. Objasni Bobanu.


Dosta mi je "Cipelica", sad nosim bakandže. Neki dan sam ponovo gledao "Ljubav i moda" i doživeo prosvetljenje. Godinama sam mislio da sam ja bio loš glumac u filmu, stideo se pomalo, a činjenica je da je Radičević uvek bio loš reditelj, kome nisu mogli da pomognu ni Beba Lončar, ni sjajni glumci, ni sjajna muzika.

Kako da ne - Udno palisada. Jedna od meni najdražih priča...


Joj... Mnogo si kritičan. Pogledaj ostale filmove iz tog vremena. Ne možeš očekivati da ljudi gotovo bez škole ili sa školom Vjekoslava Afrića mogu biti spektakularni reditelji... Tokina pustili da skonča... Slavko Vorkapić u Americi... Trebalo je da prođe dosta vremena - i dosta filmova da se pogleda - da se dođe do kvaliteta...

Quote from: Mica Milovanovic on 21-03-2020, 00:27:53

Joj... Mnogo si kritičan. Pogledaj ostale filmove iz tog vremena. Ne možeš očekivati da ljudi gotovo bez škole ili sa školom Vjekoslava Afrića

I ti bi da si pedeset godina verovao da samo ti ne valjaš. Bio sam bolji u predstavi kod Afrića, u pozorištu "Boško Buha".

I kako da ne popizdim? Jutros u "Šarenici" predstavili Kecmanovića kao pisca koji je rekao da "nijedna priča nema početak", ali da se negde mora početi. Ispoljava li se kod mene sindrom paranoje, prepisuju li oni mene ili ja njih?

Nije paranoja, ceo svet vas plagira.  :roll:

Inače, Kecmanović lupeta da bi zvučao mistično. Besmislene mistifikacije su vam zajedničke, zato zvuči kao vi.

Svaka priča IMA POČETAK. Početak priče je razlog za priču, ne može se bez početka.

Jednostavno je. Treba sabrati mene i tebe. Ko u kafani.

Quote from: scallop on 21-03-2020, 11:29:26
... "nijedna priča nema početak", ali da se negde mora početi.

Čovek je u pravu. Pitali jednog Poljaka - zašto Poljaci  ljube ruku ženama, on odgovorio: "Znate, odnekud morate početi."

Ne znam šta je u citiranom "mistifikacija".

Jasno je da pisac želi reći da je svaka priča u suštini kompleksnija nego što se prezentuje čitaocu, da stvari o kojima priča govori hronološki izviru pre samog početka priče.

Upravo to je glavni razlog zašto se, npr. rade prikveli, tj. nastavci koji se hronološki dešavaju pre originalne priče. I objašnjavaju i te delove priče.

Jedini relevantan početak je:


Trilion dana posle Big Benga svemir se još tresao po obodima, a ja sam...

Quote from: scallop on 21-03-2020, 11:29:26
I kako da ne popizdim? Jutros u "Šarenici" predstavili Kecmanovića kao pisca koji je rekao da "nijedna priča nema početak", ali da se negde mora početi. Ispoljava li se kod mene sindrom paranoje, prepisuju li oni mene ili ja njih?

ja sam ovo napisao u svojoj priči Noć koja neće doći 1981. godine... To je mali uvodić pred priču. Predrag Marković, tadašnji urednik Vidika, koji je ovu priču objavio izbacio je taj uvodić i vidim, dva broja kasnije, u nekom njegovom izboru pesama postoji uvodić sa istom poentom. Sada vidim da si me i ti plagirao, a i Kecmanović...

Mislim da je tebi neophodna knjiga SMISAO SLIČNOSTI U KNJIŽEVNOSTI (https://www.kupindo.com/Istorija-i-teorija-knjizevnosti-i-jezika/57892483_SMISAO-SLICNOSTI-U-KNJIZEVNOSTI-DRAGISA-VITOSEVIC) gde se vrlo potanko i postupno na skoro 600 strana objašnjava kako dolazi do preklapanja književnih ideja i postupaka a da to nema veze sa plagiranjem i prepisivanjem, čak ni inspirisanjem.

UVOD u UNAZAD
Priča nikada ne počinje događajem koji odabere pisac.
Neposredne okolnosti i podsećanja navode pisca da se pomeri
unazad u vremenu, tako da se slobodno može reći da priča nikada
ne počinje nego se nastavlja. Slično je sa otkrivanjem povoda i
uzroka kad su ratovi u pitanju. Povod za neki rat je samo datum,
prva rečenica priče, uzroci se naknadno otkrivaju. Moglo bi se s
pravom pretpostaviti da i uzroci imaju prelomnu tačku u vremenu
kad postaju povod, sa uzrocima koji sežu dalje u prošlost.

Damjan Filev je sasvim slučajno zapazio da mu Future
Publications više ne nude objavljivanje prvog romana kojim će, uz
svoj popriličan ulog oduševiti i usrećiti svoju mamu. Mora da su
shvatili da sam suviše mator i da bih pre mogao da usrećim unuke.
Promena je bila izražena time što ova poruka nije bila kopipejst i
nije je potpisao štambilj vlasnika Dena Kana nego njegov asistent
Majkl Forbs. Najpre je pomislio da je alavi gazda konačno odustao i
da će ga ostaviti na miru, kao što su ga ostavili na miru i svi domaći
nadri izdavači uvereni da su pisci lovina, a ne dragoceni posed. Ili
mi je pao rejting. Onda je pročitao poruka koja je ličila na još jedan
mamac za somove, ali ga je potakla da prihvati igru.

Zapravo, početak priče je mogao da se odigra i na promenadi
budućeg Savskog šetališta gde je slučajno zapazio šetnju poznatog
političkog komentatora i nepoznate osobe. Učinilo mu se, tada, da je
čuo rečenicu onog poznatijeg:

,,Šta bi mogla da znači poruka koju smo dobili juče?"

Da je Damjan mogao da čuje ceo razgovor i da je znao sa
kim politički komentator razgovara, možda bi njegova priča otišla u
sasvim drugom pravcu. Ovako ga je reč ,,poruka" vratila u Forbsovu
ponudu. Činilo se nemogućim da neko ponudi ĕnansiranje, prva reč
je odjednom postala ključna, prevođenja, objavljivanja i marketinga,
poslednja reč mu je izazvala trnce negde u preostaloj kosi, svih
njegovih romana. O tome je razmišljao i sanjao ali uvek uz cinični
osmeh. Suviše dobro da bi bilo istinito


Da li je Kecmanović čitao UNAZAD. Nalakše je negirati. Pre par nedelja tražili su mi intervju i ja pristao. Pitao sam ko se men setio i dobio odgovor da me je preporučila možda najpoznatija spisateljka u Srbiji. Da li je ona čitala? "Ako me lažu i ja...". Siguran sam da ga neće objaviti, jer ja ne lajem nego grizem. Uspeo sam filologu da kažem kako za stanje literature u Srbiji smatram odgovornom trajanje srpske postmoderne.  xukliam xukliam xukliam

Quote from: Boban on 21-03-2020, 13:06:52

ja sam ovo napisao u svojoj priči Noć koja neće doći 1981. godine... To je mali uvodić pred priču. Predrag Marković, tadašnji urednik Vidika, koji je ovu priču objavio izbacio je taj uvodić i vidim, dva broja kasnije, u nekom njegovom izboru pesama postoji uvodić sa istom poentom. Sada vidim da si me i ti plagirao, a i Kecmanović...

Tebe je i Bog plagirao kad je Mojsiju pisao Deset zapovesti.

A 38 godina ranije ja pisao:
Pripovedači počinju svoje priče od početka. Obično tako. I
nižu događaje redom podjednako neizvesnim za učesnike
i čitaoce. Poneko se, pak, polako priseća svega, razjasnivši
prvo konačne posledice. Izbor pristupa zavisi od pripovedača i
priče. Ako radnja teče ukrug, onda nema značaja odakle se počinje
i kuda vodi — napred ili nazad — jedino treba kraj spojiti
sa početkom...
Ali kada postoje samo događaji svakidašnji i uobičajeni i
posledice koje nemaju nikakvog prethodnog uzroka, kada postoje
samo udarci i bol, svetlost bez izvora i noć bez jutra... kako
onda pripovedati o svemu tome? Ako ih samo navedemo, nameće
se potreba za objašnjenjem koga nema. Znači, treba ispričati
događaje da bi se uvidelo kako oni nemaju nikakve veze sa
posledicama.

Quote from: Boban on 21-03-2020, 13:12:34
A 38 godina ranije ja pisao:

Nisu ti objavili? Moji urednici meni sve objave.

Objavljeno u Emitoru 4, dakle postoji dokaz, a i ti ga imaš pa si pročitao i podsvesno usvojio.

Ala lupetate. :D

Mada bih mogao da dovedem u pitanje sve tvoje tvrdnje, baš me briga. Tvojih nekoliko rečenica govore o nečemu što blage veze nema sa nestabilnošću početaka priče. Govoriš o "pojašnjavanju priče", a naknadno pojašnjavanje je znak da je pisac nešto propustio. Lako je oko prikvela "Star Wars", našli su način da naplate. Sasvim je različito sa pisanjem. Pisce treba poučiti da ne smeju posezati za dopričavanjem. Uvek je prepričavanje i štrči. Pa, ako želiš da utičeš, nemoj se kačiti o mene, ima mnogo više posla sa onima koje ne primećuješ.

imaš neverovatno moć da pogrešno shvatiš napisano; dakle, jasno je da i tvoje pisanije u istom procentu mnoraju ostati neshvaćene; literarna termodinamika...

Nego, jesi li u stanju da ukloniš morona sa foruma? Lako je sa mnom.

kog kretena, ja ih vidim nekoliko?

Ja znam da ti ne možeš bez nje. Kad ti je beznadežno prizoveš D. Više nije tajna da si bespomoćan bez njene podrške.

prilično jadan način da me motivišeš da je šutnem.

Inače, kada sam rekla da je početak priče njen razlog, nisam mislila samo na činjenice i strukturu priče, mislila sam i na motivaciju pisca. Motivacija (razlog) pisca da napiše priču je, takođe, njen početak. Priča ne može bez početka.

Znam da je svaki moj predlog signal da ga ne prihvatiš. Obiće ti se o glavu. Razmotri svoje planove za budućnost. Bez mene je vrlo perspektivno.

Quote from: Ksenija Atanasijević on 21-03-2020, 15:07:58
Inače, kada sam rekla da je početak priče njen razlog, nisam mislila samo na činjenice i strukturu priče, mislila sam i na motivaciju pisca. Motivacija (razlog) pisca da napiše priču je, takođe, njen početak. Priča ne može bez početka.

Jaooo, kakvo lupetanje.

Zašto lepo ne napišeš "moja motivacija kao pisca" i onda bi, možda, i imalo nekog smisla. Ovako, kad se ti "sveznajuća" obraćaš kao da govoriš u ime svih pisaca, pa još ubeđuješ neke od njih da lupetaju, to je čisto spamovanje. Ne postoji druga reč.

Pri tome, nemaš knjigu i nisi pisac.

Motivacija pisca jeste primarna. Jebeš pisca koji nešto napiše da bi napisao. I to je moja poruka kad sam protiv regionalnih tematskih konkursa. Pisac mora isključivo da priča svoju priču, a tematski konkursi ga ometaju.

Gle, nema linkina da oponira skalopu. Podvije rep svaki put, poltrončina.

Naravno, jer Linkin ne privezuje konja gde mu gazda Boban kaže, da napada scallopa i to copy-paste Bobanovim argumentima, bez trunke uključivanja sopstvenog mozga, već ima svoje ja...  xyxy

Kada ispadneš spamer i trol u komunikaciji sa lilit, ti još pokušaš da joj mensplejnuješ "autoritetom" nekoga kome su "poslodavac i sestra od tetke rekli", ovde ućutiš kao kitica. Loool

koje ste dve bakterije vas dvoje...

Dobro, ja sam, bar, povremeno, on topik.

Zapamti: svađa je znak uzajamnog nepodnošenja. Ja se svađam i sa skalopom.

Ista si kao i Boban, pokušavaš da me zavadiš s scallopom, ali ti (vam) nešto ne ide.  :lol:

Btw, koja je svrha Bobanovog klona? Ako nam zatreba Bobanovo mišljenje, imamo Bobana. Idi samoubij se odmah, nepotrebo jedna...

Ko poltrončinu može da zavadi sa objektom svog poltronisanja?

Bolje ponovo iščitaj Živosahranjeni, možda si nešto propustila...

Da se vratim tripovima.


Svaka rečenica koja sadrži odričnu rečcu "ali" je kratka priča. Ima uvod, zaplet, prelomnu tačku, rasplet i poentu.

Dok se mučimo da prokljuvimo krive korone:


Neko vrlo vispren promućurno je zaključio da nas čeka decenija romana o korona virusu i svim drugim pandemijama koje se mogu smisliti. Imam utisak da smo sve te romane, za samo mesec dana, već napisali i objavili svoje vizije negde na internetu. Ko nije ima još par nedelja. Čitaocima je toliko dokurčilo ili dopizdilo da će pre odabrati o lalama, zumbulima i ponekom lokvanju.

Za nepostojeću temu na radionci PAKT SA KORONOM


siže za nepostojeću priču KAKO SAM NAGOVORIO KORONU DA MI IZEDE RAK


Navrati društvance korone dok sam zinuo i negde s nepca pita:


"Mi bismo plućica na kiselo."
"Nema. Sve je rezervisano."
"Jel' može od rezervisanog?"
Ne može. Imamo samo dva i oba su za Sektor disanja. Zato imamo divne morske plodove..."
"Kakve morske plodove?"
"Sve što se može zapatiti u našim uzgajalištima. Imamo i selekciju metastaza gambora. Naručite kilo i mi ćemo vam probrati."
"Od čega da počnemo?"
"Prvo gambori, dok spremimo glavno jelo."


Šta da vam pričam? Otada smo promenili biznis. Navučeno društvo korone smo brendirali i marketinški plasirali u zemlji, regionu, EU i prekoatlantski.

Quote from: scallop on 05-04-2020, 09:51:13
Dok se mučimo da prokljuvimo krive korone:

Neko vrlo vispren promućurno je zaključio da nas čeka decenija romana o korona virusu i svim drugim pandemijama koje se mogu smisliti. Imam utisak da smo sve te romane, za samo mesec dana, već napisali i objavili svoje vizije negde na internetu. Ko nije ima još par nedelja. Čitaocima je toliko dokurčilo ili dopizdilo da će pre odabrati o lalama, zumbulima i ponekom lokvanju.

postoji jedan izuzetan rad koji u zadnje tri godine (u nj) upravo izasao u cetvrtom izdanju:

laura spinney - 1918, die welt im fieber (https://www.amazon.de/1918-Fieber-Spanische-Gesellschaft-ver%C3%A4nderte/dp/3446258485/ref=tmm_hrd_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=1586172575&sr=8-1)
(pale rider. the spanish flu of 1918 and how it changed the world)

(https://s19.directupload.net/images/200406/rygu66pc.jpg)

moze se reci: zivotni rad. najbolja ikad napisana knjiga o pandemiji, sve na primjeru spanjolske gripe. ne zaobilazi ni jedan aspekt, prosto je izuzetna, neponovljiva, analizira sav razvoj, uticaj na sve zamislivo. remek-djelo.

srocena prije aktualne pandemije, nije nesto sto bi plivalo na valu zbivanja, nedostizno, marginalizira sve sto ce biti napisano sljedecih deset godina u tom pogledu.
nije roman, a cita se kao najbolji sf.

(https://s19.directupload.net/images/200406/2ot6obi6.jpg)

(https://s19.directupload.net/images/200406/8u43jyr2.jpg)

Pale Rider review – painful lessons of the flu pandemic  (https://www.theguardian.com/books/2017/jun/04/pale-rider-laura-spinney-spanish-flu-review-absorbing-study)

Pale Rider by Laura Spinney review – the flu pandemic that killed 50+ million (https://www.theguardian.com/books/2017/jul/22/pale-rider-laura-spinney-review)

Quote from: scallop on 05-04-2020, 09:51:13
Dok se mučimo da prokljuvimo krive korone:

Neko vrlo vispren promućurno je zaključio da nas čeka decenija romana o korona virusu i svim drugim pandemijama koje se mogu smisliti. Imam utisak da smo sve te romane, za samo mesec dana, već napisali i objavili svoje vizije negde na internetu. Ko nije ima još par nedelja. Čitaocima je toliko dokurčilo ili dopizdilo...

dobio sam kritiku da ne postoji veza izmedju navedene knjige i skalopove opaske oko buducnosti knjizevne obrade korona-pandemije. elem, nisam bio dovoljno jasan:

skalop zapaza kako nas ceka desetljece pandemijske literature.
ja se nadovezujem kako su uglavnom napisane slabe i trivijalne price, one prvoloptaske.

tko se bude zelio upustiti u obradu pandemije, taj mora procitati pale rider koji reklamiram. zasto? to je najbolja osnova koju morate poznavati da ne bi otkrivali toplu vodu. knjiga je izuzetna jer obradjuje zbivanja bez fokusa. to nije rad medicinskog strucnjaka, historicara, mikrobiologa i sl. vec su tu sve discipline.

temelji na stoljecu strucnih radova po najuglednijim znanstvenim casopisima raznih disciplina. medicina, biologija, psihologija, ekonomija, politika, itd. i ultimativni je temelj za sf-nadogradnju, jedinstveni i najobuhvatniji osvrt na minulu pandemiju.

otkud tebi ideja da pisac mora biti stručan iz oblasti u kojoj piše svoj roman?

gdje to tvrdim? pisac ne mora biti strucan u odredjenoj oblasti, konkretno, biti epidemiolog u ovom slucaju. tek ne moze pisati dobar sf ako mu nedostaje poznavanje strucnog temelja, stanja "gdje smo". a to je mnogo rada, citanja. zato vecina i bjezi u budalasti fentezi, gdje moze izmastati doslovno svu osnovu.
ne mora biti strucan, tehnolog, vec imati odlican uvid u postojece stanje, da bi mogao razmisljati u pravcu sf-a.

Ako dozvolite da se umešam u svoju temu, ja sam nagovestio da nam sledi niz korona fantastike.


Nemam ništa protiv da Zosko ima svog favorita. Moj pogon je malo složeniji. Najpre Majkl Krajton i Adromeda soj, dosta kasnije Richard Preston i Hot Zone. Oba epohalno o pretnji masovne zaraze. Potražim im biografije da vidim koliko su povezani sa predznanjem. E, pa, Majkl Krajton odjebao studije književnosti kad je Orwella poturio kao sebe i dokazao da mu je profesor literature duduk za književnost. Diplomirao je biološku antropologiju i razbio literarni svet. Paradoks, a? Sa druge strane, Preston je diplomirao književnost, a svoj masterpis napisao pošto je upoznao par stručnjaka i proboravio neko vreme po afričkim pećinama sa slepim miševima i ebolom.


Dakle, ne moramo imati diplomu, ali moramo da opipamo materiju o kojoj pišemo. Literarno lupetanje je nedopustivi faul. Zato je Boban počeo da piše o planinama i šumama pošto je izmileo iz Novog Beograda, a ja o SAD kad sam proveo tamo više godina.

Quote from: džin tonik on 06-04-2020, 21:20:35zato vecina i bjezi u budalasti fentezi, gdje moze izmastati doslovno svu osnovu.

Ali ćeš i dalje imati bisere poput neverovatno jakog lika koji dvoručni mač koristi kao jednoručni. Jer zašto bi nešto bar nešto naučio o mačevanju pre nego što krene da opisuje borbe mačevima, to je fantasy, može sve da izmisli.

ma zosko je priučeni poznavalac svega; on kad čuje neki pojam, onda izgugla i misli da je popio svu mudrost.
Svaki svet, bilo SF ili fantazijski mora imati unutrašnju logiku. 99% stvari koje ABN proglašava za SF sadrže elemente nauke koji su naprosto i tehnički nemogući, ali svako delo nudi konvenciju na početku. Kada Bredberi kaže: "Crnci su kupili rakete i iselili se na Mars" a onda nastavi da se bavi jednim dečakom koga gazda ne pušta zbog duga od 5 dolara tu nema nikakavog, ali baš nikakvog mogućeg SF elemenata, ni sada ni za milijardu godinu; jednostavno nije osnova SF-a da se opisuje moguće, niti je suština fantazija da tamo može sve; mislim, može, ali to su slaba dela, izmišljanje mora da ima unutrašnji obrazac i logiku. Ne može to zosko da shvati jer do pre deset godina i nije znao ništa više o ovom svetu osim nekoliko stripova koje je pročitao.

Bredberi je postavio uslov i poštovao ga pričom. Ursula je napisala otprilike da možemo, zbog priče, da izmislimo bilo šta, ali da se u priči toga moramo držati kao pijan plota. Priča neće valjati, ako usput, po potrebi, menjamo pretpostavljeno.

a gdje se odnosim na unutrasnju logiku price? to sad dodje kao vic o perici koji naucio sve o pcelama, a dobije pitanje o slonovima, pa kaze, da ti slonovi, ali pcele...

unutrasnju logiku podrazumijevam. odnosim se na nesto drugo, sto mnogima, jer uglavnom pishu epsku fantastiku, alternativnu povijest, temeljenu na zvanicnoj epskoj fantastici koju nazivate historiografijom, izmice.
toliko o kvaliteti mojih stripova i vasih knjiga, izmastanih ili cenzuriranih.

elem, tvrdim da za sf-obradu pandemije nuzno odlicno poznavanje pandemije i oko pandemije. inace ce taj sf izgledati kao sf onog kolege sagitasa kojem se sad ne mogu sjetiti nicka, a koji nedvano mrtav ozbiljan esejisao o svojoj knjizi i fenomenalnim novim idejama. idejama koje kaskaju za stvarnoscu; neke i po sto godina.

Ja se ne bih nervirao. Boban kad ne može visoko udara nisko.

ma ja bih rekao da boban ne moze dokuciti problematiku koju isticem, slicno ne dozivljava kao faktor, jer uglavnom nebitno ako ti je osnova za fantastiku fantasticna...

kada radiš naučni radi iz pandemije onda je potrebno silno znanje, za dobru priču treba mnogo manje. Stalno brkate velsovski i vernovski pristup; u jednom je bitno opisati kako mašina radi u drugom kakve su posledice na ljude... Isto je sa pandemijom... neka je zaraza, ljudi umiru, ti opisuješ pojedinačnu borbu za preživljavanje ili priče vezane za to, jebe mi se za detalje.

Upravo si napisao da treba pisati onako kako si prethodno napisao da neće valjati. Napiši ti meni priču o tipu koji ne bi da preživi pandemiju.

ja vidim da sam napisao identičnu stvar, pročitaj ponovo jedan i drugi post, pokušaj da izađeš iz svoje ljuštrue i sagledaš stvari drugačije; na moj način...

Jebote, jesi li uopšte u stanju da prestaneš da vređaš mene? Dok si ti cupkao na šalteru kod Boga da bi pokupio sav talenat za srpsku fantastiku, ja sam na susednom šalteru pokupio i tvoju porciju pameti.

"jednostavno nije osnova SF-a da se opisuje moguće, niti je suština fantazija da tamo može sve; mislim, može, ali to su slaba dela, izmišljanje mora da ima unutrašnji obrazac"

Izvoli, pa kusaj.

vidi, preglup sam ja za tvoje opaske, osustajem.

Quote from: Boban on 08-04-2020, 14:27:22
vidi, preglup sam ja za tvoje opaske, osustajem.

Naravno. Ali si beskrajno talentovan.

Sledi samo moj trip i niko ne mora da ga prihvati.


SF je kao chili con carne - mešavina gulaša i pasulja. Motivacija mu je sazdana od literarnih osnova i naučno-tehničke podrške.


U literarne osnove zamešate sledeće komponente:


1. Eros i tanatos;
2. Četiri jahača apokalipse;
3. Sedam smrtnih grehova i
4. Mojsijev spisak sa deset Božjih zapovesti.


Naučno-tehnička podrška razlikuje:


1. Tehničko-mašinske inovacije sredstava za putovanje, potrebnu energiju i opstanak u izmenjenim uslovima;
2. Biološke i evolutivne promene;
3. Medicinska istraživanja, terapije i evolutivne promene;
4. Arheologija, istorija i društvena uređenja i
5. Međuljudski odnosi i umetničke tendencije.

I dobiješ Terija Pračeta.

Sasvim primereno.

Quote from: scallop on 23-12-2020, 11:38:18
Sledi samo moj trip i niko ne mora da ga prihvati.

Konačno si postigao da te ništa ne razumem...

Znam. Ovo je za početnike.

Zar nismo svi početnici i neznalice u odnosu na tebe?

Quote from: Boban on 23-12-2020, 21:12:03
Zar nismo svi početnici i neznalice u odnosu na tebe?

Pa, onda, iskoristi. Ko ti brani? Ionako već koristiš. xremyb

Quote from: ALEKSIJE D. on 23-12-2020, 17:31:25
I dobiješ Terija Pračeta.

Propustio sam nešto vrlo važno. ALEKSIJE je ukazao na Pračeta. Ako u Srbijici na Pračeta ne podseća Tika, onda nemamo Pračeta. Naš primerak Aristotelove "Komedije" izgoreo je još u onom srednjevekovnom požaru. A bilo koja knjiga nije živa, ako joj nedostaje bar jedan osmeh. Jebeš knjigu zbog koje se niko nije nasmejao.


Pokušao sam da se dosetim nekog domaćeg autora sa smešnim detaljem u svojoj priči i ćorak. Možda je AVKF objavio ili upravo objavljuje nešto, bar je naslovnica vedra. Hajde, hroničari domaće fantastike, dosetite se neke vesele priče!

Ja svečano objavljujem odsustvo kompetencije po pom pitanju, pošto meni ni autostoperski vodič nije smešan, a kamoli domaći pokušaji na tu temu...
Patetika, tragedija, ekspresionizam, to je moj fah, kako Boban kaže...

Teška situacija. Ni literatura ni film nisu nizašta bez trunke humora, a ti se dekompetitiraš. Gledam neku seriju, teroristi mu ubiju kevu, a svi trtljaju viceve. Bre, Mićo, bez humora ne valja. Evo, ja sam na radionici podržavao priče Džeka i Lonija dok su se zezali. Onda prvi odvesla u patetiku, a drugi u politiku i možeš da ih baciš na đubre. Neko mora da pazi da smešak postoji.

prica o humoru u sf-u bez spomena fredric browna ne vrijedi mnogo. sto je bog za bibliju, fredric brown je za humor u sf-u, brown je mjerilo...

Zosko, jesi li primetio da mi se živo jebe za svetski SF, a da sam zabrinut za domaći, srpski, koji je u kurcu bez "kompetencije"?

joj, oprosti, mislio sam da domaci = zemaljski, u planetarnom smislu.

Bih, ali domaći SF nije zemaljski u planetarnom smislu. Izgubili smo kontakt, jer smo prestali da budemo svoji. Komplikovano je utoliko što je postalo izdavačko, klansko, drugarsko... Šta imamo od toga da li je Kuramami ili Kuratati? Cilj nije da budemo kao oni nego kao mi. Eto, Boban će napisati da je marketing za neke knjige bez čitanja složen na Goodreads. I u pravu je. Gde su komentari za roman PAGANIN? Ako bismo uložili 10k evra bio bi najbolji ove sezone. Želim ozbiljna čitanja, a ne da Bobanov roman bude "pulp", a moj "mejnstrim". Jednostavno, nemamo pošten odnos prema domaćoj fantastici.

Quote from: Mica Milovanovic on 25-12-2020, 13:43:31
...pošto meni ni autostoperski vodič nije smešan...

NAJZAD!!! I ja odavno to mislim, al' ne smem da kažem!!

Taj vodič bolje funkcioniše kao radio serija. Kao Indeksovo radio pozorište.

Quote from: varvarin on 26-12-2020, 01:41:08

Quote from: Mica Milovanovic on 25-12-2020, 13:43:31
...pošto meni ni autostoperski vodič nije smešan...

NAJZAD!!! I ja odavno to mislim, al' ne smem da kažem!!

Koliko se mi ne razumemo!!! Smešni su romani koji se čitaju bez ijednog osmeha.

Jel' nešto ovako?

HOLOFAUST - Milenko Sokić
Izdavač:: Društvo za afirmaciju kulture Presing
Godina izdanja:: 2020.
Broj strana: 218

Roman slobodne forme, erotska SF komedija HoloФaust, autora Milenka Sokića.
Imajući u vidu da se, u periodu između 2069. i 2071. godine, odigrao Treći svetski rat, koji je zbrisao dobar deo čovečanstva a preživele osudio na svakojake vidove telesno-duševnih nedostataka, penzionisana profesorka istorije, Radmila Cimerman Milutinović, trenutno raspolaže sa tri glave. Godine 2090, Srpska napredna stranka proslavlja veliki jubilej – 78. godišnjicu svoje vladavine i 70. godišnjicu spektakularnog trijumfa nad VSO (virtuelnom srpskom opozicijom). Za proleće iste godine zakazana je i Finalna Bitka, u nordijskoj mitologiji poznatija kao Ragnarok. Gospođi Milutinović je, krajnje sumanutim spletom okolnosti, ukazana neobična čast, jer je za poprište bitke izabrana njena avlija sa okolnim proplancima, dok je njena gostoljubiva hacijenda prerasla u Valhalu, menzu za predah poginulih ratnika. Visoka radijacija je, čini se, naudila svima izuzev njenom unuku, mladom Neuspelom Faustu, koji je jedan od retkih kome je pošlo za rukom da nakon nuklearnog holokausta ostane sa jednom glavom. Ako izuzmemo feminiziranog Atilu Biča Božjeg, vrelog lezbo androida Lauru, Bulgakovljevog mačora Behemota koji šmrče kokain u pauzi između deflorisanja prelepih devojaka, i skeleta ćutologa, može se reći da univerzum okupljen oko babe i unuka ni po čemu nije apsurdan i paranormalan. Radmila je lernejska hidra, a ne kerber, te odsecanjem svake njene glave izrastu dve nove. Parnoglava Radmila na sve načine potkopava ugled koji Bič uživa, optužujući ga da je edipovac i beta muškarac koga je rođena supruga godinama seksualno ponižavala, oblačeći ga u žensku odeću, nad njim sprovodeći peging i slične femdom tehnike...
Gde prestaje lična, a počinje kolektivna drama?

Još da dobije NINovu nagradu, pa da bude zaista smešno. Za terapiju, uzmi moju priču "Veslo vreme", kratka je i vesela.