ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ka će nova radionica ljudovi moji?

Znaci nikom nije do nove radionice?  :?

Verujem da ljudima jeste do radionice, ali nije im do iskanja.

Pogotovo kada znaš da je uzalud.

Sto uzalud?  :P

Zato što sve zavisi od Bobana, a on ima i pametnija posla...

steta, mora se priznati da je radionica iznjedrila nesto dobrog sf-a, stipana i stotinjak solidnih ljubica...

bas nesto mislim, ako se radionica "izlizala", sto ne podignete na jedan novi level?
ako vecina ucesnika formirana do solidnog autora, fokus vise nije na prostoj vjezbi, sto ne krenete sa, recimo, romanom antologijom?

amerikanci i nijemci imali su slicne obrade sf-a i polucili odlicne rezultate.
navodim njemacki primjer u kojem sudjelovalo 11 autora, uwe anton, herbert w. franke, ronald m. hahn, thomas ziegler...

roland rosenbauer - computerspiele (roman-antologija)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170708%2Ftrwaayyf.jpg&hash=44dce5d98e92b0bc6e69fe9853ca704aa41332ee) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170708%2Fpahgdgez.jpg&hash=1602d07485e85dd4ec9e37f9bd7602bbe8d26a18)

rosenbauer je koordinirao rad i napisao uvod gdje navodi motive sf-a kroz vrijeme, novi val (kiberpank jos nije zazivio)... uglavnom, razne pristupe motivima sf-a, nacine prezentacije kroz, ugrubo, roman ili kratku pricu, pa i preferencije publike.
sad, ideja nije skroz nova, slicno je strukturirana 1001 noc.
ali rijetko odradjena u sf-u, posebno uz doprinos vise autora.

znaci trebate skora za rosenbauera i dobrovoljce koji rado pishu.
skor ponudi prolog koji zavrsava klifhengerom, svaki autor razvije kratku pricu, skor ili vise autora price poveze/u kratkim medjupoglavljima u cijelinu.

nijemci su to odradlili na nacin da kroz prolog uvedena radnja kako tri austronauta pristizu nakon probnog leta na zemlju koju zaticu pustu. pa se nadovezuju individualne price sa potpuno razlicitim fokusima. tehnologija, psihologija, romansa, filozofija, akcija, surealizam... sve po specificnosti i preferencijama pojedinih autora. i tako se u jednom romanu zatekne sve od tehnicko-utopijske price, preko novog vala, kiberpanka, pa do fentezija i ljubica.

kroz kratka medjupoglavlja price su naknadno uvrstene u globalnu radnju, konkretno kroz prikaz znanstvenika koji vrse kompjuterske simulacije, pa spram price koja slijedi trigeruju parametre.

sto se tako ne okusate?
vrlo je zabavno, bilo pisanje, prezentacija pojedinih prica, kritika, doradjivanje, povezivanje u roman, pa i citanje.
i tu vam fokus nije na vjezbi, iako i vjezba ne izostaje, tek se kao grupa kroz kritiku "ispravljate", a grupa na slican nacin ima vecu motivaciju kritizirati, ne izmice joj nista; samo se koordinirate i mozete poluciti fantastican roman.

Cekaj zosko, ti hoces reci da radionicari krenu pisati zajednicki roman??

u biti ne. :lol:
ovo bi bila promisljena varijacija radionice, koja se nudi za slicno, pri cemu se nisu okusali mnogi sf-autori.

ne postoji zadatak u dosadasnjem smislu, tek prolog; no nadovezuje se isto: pisanje kratke price. anonimno postavljanje, kritika, diskusija, pa i bodovanje, polemika, sta god.

u doradi mogu i zajednicka medjupoglavlja, pa i ideja oko prologa kroz raspravu prije pisanja.
krajnji rezultat je roman, pa tako i nema biranja sta se objavljuje. uzmi ili ostavi, sve ili nista. no kroz slican rad roman bi u pravilu trebao biti vrlo jak.

ne znam postoji li slicno u domacem ex-yu sf-u, ovako se nije okusalo mnogo autora i ideja je pokrenuta kroz razmisljanja kako prezentirati sf sto shiroj publici, pa i razviti nove pristupe kreaciji price. zahtjevnije je no sto mozda djeluje na prvo citanje, a vrlo zabavno. a u biti tek blaga varijacija postojece radionice.

edit: predlozio sam skora kao potencijalnog urednika, isto tako mogao bi i netko od tortasa, tko god motiviran.

u biti ne, ali u biti da. rezultat je roman.
možeš li li dati primijer kao bi izgledao prolog. npr. kao u toj knjizi. pokušaj opisati...:)

u biti da, rezultat je roman, ali je nacin rada radionicarski, ne razlikuje se mnogo. ali to je bitan novum, krajnji rezultat uz takav nacin rada.

njemacki prolog opisuje scenu kako se svemirski brod sa tri clana posade vraca u orbitu zemlje (nakon tek osam sati izbivanja), posada se budi iz sna, ne uspijeva uspostaviti kontakt, slijece i nalazi zemlju bez populacije. nigdje nitko.
ulazi u centralu koja trebala nadgledati let, zaticu sve pogaseno, i tu se zbiva nesto neobicno, jedan bijese odignut od zemlje i uvucen u nekakav tunel, drugi pronalazi poruku koja glasi "u vjecnosti je nada - potrazite zivot u vremenskom toku" i tu ostaje klifhenger.
prolog je jedna nedovrsena kratka prica.

e pa, zvuči jako zanimljivo...

vjerujem da bi nastao odlican roman. i tako se mogu obraditi mnogi motivi.

sad konkretnije:

recimo, izjasnite se za sudjelovanje. kad se skupi, primjerice, osam ucesnika, odaberete urednika/koordinatora.
mozete i oko motiva, prologa koji isti razvija, sve diskutirate.

sad, kako povezati price u roman?
nijemci su uzeli znanstvenike koji kompjuterski simuliraju razvoj od postavki prologa.
vi krenete od postavke "koliko autora, toliko karaktera". osam autora, u prologu osam karaktera. prolog zavrsava sa klifhengerom gdje se karakteri razilaze da bi, recimo, pronasli sveti gral, ubili zmaja, spasili princezu, pronasli kljuc, istrazili zdanje, sreli boga... pri cemu svaki postaje protagonista.

ovo je interesantno moram priznati...

imate sve uvjete za takvu varijaciju radionice, odlicnu platformu, volju i iskustvo za/pri pisanje/u, a ovo je nesto pri cemu se nije okusalo mnogo autora, tek nekolicina vrhunskih i vrlo strastvenih zaljubljenika u fantastiku.
motivi sf-a su istroseni, tek ovaj pristup poseban.

pri nj-primjeru pojedine price nisu fokusirane na po jednog protagonistu, a mislim da bi se tako odlino razvili: osam karaktera, osam protagonista, svaki autor preuzima jednog, a sve bih postavio pred isti zadatak.
primjer, banaliziram:
nakon havarije svaki mora nabaviti bateriju/rudu/sta god za svemirski brod.
ili imamo svijet, univerzalnu vladu, sa trampom u ulozi tita, i svaki mu na sirius 8 mora dostaviti stafetu, sto razne grupacije, domacih, aliena... pokusavaju sprijeciti. ili stafeta ide od protagoniste do protagoniste. jedan ugradjuje paklenu napravu, druga se zaljubljuje i zanemaruje misiju, treci umire u plavoj pustinji betegeuze 18, cetvrti kuje plan sa otporom, peti zavrsava u desetom vremenskom toku...
...

i tako bi u jednom romanu imali, recimo, kimurin i dzekov razvoj price, razna tezista, a price kao takve bile bi usporedive i mogle biti i bodovane.

Koliko se sećam, ovakav pristup je više puta predlagan tamo negde 2012-te, ali je Boban odbio svaku pomisao na nešto slično. Pretpostavljam da je za to imao svoje razloge. Doduše, sećanje je varljiva stvar, možda i grešim. Svaka ideja da se oživi Radionica za mene je dobrodošla.
 

joj, ovo je nacin rada koji ljude zblizava, koliko se sjecam, ti si stvarao probleme i oko torte.

Ja sam prauzor problema.... Ali kakve to ima veze sa oživljavanjem Radionice?

takve da te ne zelim citati na topiku koji sam ozivio i gdje poticem druzenje.
razjurit ces pola potencijalnih ucesnika koji ne zele raditi s tobom.

Ajd kad je tako. Odoh ja...

hvala. ako ideja zazivi, zazivjela je, ako ne, bar se neces osjecati neugodno.

zelim istaknuti kako je ovo prijedlog koji daje prilicno autonomnu radionicu.
ako se javi nekolicina zainteresiranih, nema osobe o kojoj ovisi bit radionice. bira se urednik pri svakom krugu.
takodjer nema biranja najboljih prica za izdavastvo.
rezultat je roman i to potencijalno odlican za tisak. bilo u cijelini, bilo u nastavcima.

sto smatram da se podrazumijeva: radionica je dijete zs-a, t.j. bobana.

ako se modificira na ovaj nacin, postaje tek autonomna, ne moze se lako blokirati, bilo da koji ucesnik izgubi volju, udje u nestasicu vremena, sta god.

sto takodjer podrazumijevam: ako ste dobri, boban bi vas mogao izdati ili progurati ili reci radite s pricom sta god zelite, nije za mene.
a tko sudjeluje, u startu da se slozi kako nema slanja price na konkurse, glumatanja kako nece da se izdaje, sta god, sto takodjer podrazumijevam u prijateljskom ophodjenju.

kako god, radionica je potonula, ovo je mozda prijedlog koji vrijedi razmotriti.

ideja je prilično dobra. mislim, ne mora baš roman da bude, to je već projekcija u nerealno, ali kao postavka za jedan ili dva kruga radionice, vrlo je dobra. bilo bi zanimljivo da vidimo šta ispadne na kraju :D

S druge strane, većina učesnika na radionici se jasno izjasnila da neće da učestvuje bez šefa od foruma, što, kako stvari stoje, neće uskoro da se promeni

nego, je l' ima ta knjiga prevedena negde da se nabavi? :D

Ajmo da zakuvamo ovo, ne mislim da Boban i Scallop ne bi ovo podrzali ako bi se ucesnici ozbiljno prihvatili posla...

Naravno, za.
Ček, nešto slično sam predlagao tortašima kada sam bio pun entuzijazma i volje za te ekskurzije, ali nebitno je to, nego me zanima interakcija između karaktera. Ako Hidden vodi svog protagonistu, a ja svog, kako ćemo se usaglasiti oko toga kada se sretnemo u priči? Recimo, ja ga ubijem iz plazma gana jer mi je to ćejf :) a on u sledećem poglavlju skakuće po svemirskom brodu i svira balalajku? Ili sam nešto debelo propustio?

@scor: nije mi poznato postoji li prevod; a roman-antologija stvarno nije losa, ovi su to bas lijepo odradili, to je bas bila ekipa "luda" za sf-om.

@dzek: dogovori se u startu; u primjeru koji navodim, postoje kratka medjupoglavlja koja povezuju price na nacin da svaka prica za sebe sadrzi sve karaktere, jer je kao jedan od rezutata kompjuterske simulacije. kraj price, kraj jedne simulacije. sljedeca prica, svi prisutni od trenutka prolog-klifhengera.
a pred kraj prologa, aktere bi se moglo poslati i u razne univerzume ili vremenske tokove ili umnogostruciti ili... pa tako povezati pojedine price. ili...

ideja gdje svako preuzima jednog aktera/protagonistu, primjer stafeta, mogla bi ici bez medjupoglavlja, nakon prologa ne postoji interakcija sa ostatkom grupe, tek pri preuzimanju stafete. a to bi se moglo napisati u smislu "konacno, predao." bez navodjenja tko preuzeo. sljedeca prica pocinje "evo je u mojim rukama...". koja bi to prica bila da osam autora tako slozi trku kroz univerzum.

Sviđa mi se, rado ću učestvovati ako bude zainteresovanih.
Nego, ko bi reko da Zosko ima i organizatorskih sposobnosti!  :lol:

pa evo, ako polazimo od osam ucesnika, skoro ste se vec i okupili.  :|

ma kakve organizatorske sposobnosti! ovo je nesto kao glasno razmisljanje, bas me zanima hocete li se dogovoriti, a volio bih procitati i komentirati takve price, mislim, kritizirati! :lol:

zasto sam negdje potegao pricu: svi vi imate mnogo godina staza pisanja, razvili ste prepoznatljiv stil, isklesali zanat.
u tom pogledu je stara radionica isluzila.

ova varijacija bi znacila da se okupi nekolicina dobrih autora, sto nakon toliko godina radionice jeste, i razvije jaku pricu.
znaci, ucesce nije u smislu moglo bi se pokusati, vec privilegija koju imaju "stari" radionicari, dok se bi netko novi ako zeli uci u koji krug morao dokazati solidnom pricom van ovakvog rada, komentarima na price, etc. 
svi koji ste do sad ispoljili interes znate zanat i mozete ponuditi odlicnu pricu.

oko organizacije, mozda, ovako, prijedlog (a izadjite i vi sa prijedlozima): ogranicen broj ucesnika, u prvom krugu recimo osam, struktura potencijalnog rezultata kako predstavio.
kad se formira krug ucesnika, svako ponudi jednu ideju za prolog. diskutiramo, prihvati se jedna ideja, ciji autor pise prolog i preuzima koordinaciju kruga. ili se opcenito izglasa urednik za taj krug.
uredniku se salju price koji ih postavlja anonimizirano. kritiziramo :lol: bodujemo, itd.

Dakle, "opšti" prolog koji okuplja sve autore, tj, njihove protagoniste,  a piše ga jedan od nas. Na primer, svi protagonisti žive u istoj zgradi na različitim spratovima. Dolaze sa posla, bežeći od oluje koja se sprema. Čekajući lift, a i unutar njega, ćaskaju, pitaju se za zdravlje, vire krišom u kese koje komšija nosi iz marketa, potegnu pitanje oko parkinga ispred zgrade, čiji je ono nepoznati kombi sa antenama na krovu i tako. Kako ko izlazi iz lifta, započinje svoju advenćer, lift ne nosi svakog na njegov sprat, nego u neki nepoznati svet, paralelni itd?

Tako, je l'?

 :|

Odlična ideja, samo ima tu par pitanja-problema personalne prirode.
Ko će napisati inicijalnu priču -prolog?
Ko će biti neka vrsta koordinatora (morate se dogovoriti ko učestvuje i ko će koji lik obraditi)?
Plašim se, znajući soj spisatelja da saplitanje i poplitanje već počinje na prvom koraku.
Zato ovaj kako li se zove Abu Nidal ili ali roku, tj. zloćko, treba da napravi uvod , odredi broj likova i raspodeli učesnicima ko će voditi koji lik. Njegov predlog, logično da on treba da bIdne vožd.

ma predlagao sam da svi zainteresirani ponude ideju za prolog, te najbolja bude demokratski izabrana, pa tako i koordinator. :roll:

dzek je ponudio lijepu ideju, a moji likovi bi bili, hm, pomalo neobicni. :)
ovako bi ca. izgledao moj prijedlog:

donald tito kramp - predsjednik vlade humanoida u izganstvu, ima rodjendan, slavi se na merkuru, ceka se stafeta.

protagonisti pojedinih prica koji bi krenuvsi od neptuna morali prosvercati stafetu do sljedece planete, gdje je predaju novom nosiocu (i prelaze u pratnju):

djordje schluck (neptun) - alkoholicar koji usao u depresiju sto mora sve dalje hodati ne bi li pronasao poznanika koji bi bio spreman platiti pice. trijezni se od hodanja i ne moze odrzavati pijanstvo.

vragoslav bozic (uran) - misionar, svecenik sa dvije vanbracne zene, sestoro djece, od kojih u bijegu.

velimir nikolajevic brzi (saturn) - pop, vozi utrke saturnovim prstenom, promoter tradicije.

dunja rakijasic-prcic (jupiter) - nimfomanka, ljubavnica bozica i schlucka. sanja o privodjenju ostataka ekipe, izmedju ostalih. a nije isprobala ni aliene koji vladaju suncevim sistemom.

john c. smith (mars) - crnac

elodia ndapewa (zemlja) - aboridzanka

eberegbulam ifeanyi madox (venera) - kinez

osam (merkur) - alien, metamorf, solidarizirao se sa covjecanstvom, clan pokreta otpora. 

mogla bi predaja stafete, ali i predaja i ulazak u pratnju. tako bi birali s koliko karaktera radite.
netko bi imao samo schlucka, netko osam, znaci osam.
kad bi se javilo osam ucesnika, karakteri bi se dodijelili privatnim porukama, izvlacenjem, kako god. uglavnom anonimno, da ne znamo na prvu koja prica cija.

mozda su karakteri neobicni, ali su jedini koji spremni na tako rizican pothvat (svakom obecana odgovarajuca nagrada). alien-tiranija i kontrole su surove, a uvjet bi bio da svi prezive sve etape.

Autostoperski vodič kroz galaksiju part II.
To bi neko još i čitao, ovako iz daljine gledano.

meni se sviđa džekov prijedlog. džumbusi u liftu...  :evil:

+1
rekao bih da dzekov prolog do sad vodi.

Alo, Saturnice i Zosko (glupo mi da ga zovem nekim nadri nikovima, Zole je Zole)

Nije to bio predlog za prolog, nego pitanje - primer. More biti i da smo zajedno uplatili loto pa se bahatimo na nekoj jahti koju zahvata oluja a jahta ima osam čamaca za spasavanje... Mislim, drago mi je što se moje ideje dopadaju, ali nije mi drago što nema drugih ideja.

Završavamo posao u fabrici, ispred čeka autobus koji nas razvozi po gradu. Osam karaktera izlazi na osam stanica i zatiču pusti grad. Isto. Prolog nije težak.

Moram, ne mogu da odolim. Može i kao prolog, samo što su dva lika u pitanju, dva arhanđela, Mihajlo i Gavrilo. Nasumično odabran deo romana što pišem, 220 hljada karaktera do sada a trebaće još cca 70000 da završim. Gruba izvedba, ništa peglano ni utegnuto. Ovo je sa početka ujdurme. I nisu jedini likovi, imam ih petnaestak kojima određujem sudbinu. Neka ovo kao mali podsterk. Ponavljam, napisano iz cuga, čeka šmirglanje.


- Pa ko je? - znatiželjno će Gavrilo, pritišće stop taster na video rekorderu i grabi dve konzerve piva iz kese. Na ekranu televizora ostaje zamrznuti Mel Gibson kao pobesneli Maks sa luđačkim izrazom lica.
- Abadonova desna ruka. Evo ti, gledaj.
Mihajlo se odmiče od glomazne puške montirane na sto ispred grubo završenog prozora. Celu prostoriju na drugom spratu budućeg motela čeka unutrašnje malterisanje.
Gavrilo mu dodaje pivo i čkilji kroz optiku, u kojoj nalazi mlađeg vodnika Zorana u zagrljaju sa demonom nižeg ranga, preoblikovanog u pogrbljenu staricu.
- A gde je desna ruka, tu je i Abadon. Hiljadama godina čekam da ga uhvatim i propustim kroz šake! Što si pustio onu pogan da inficira vodnika? I to poljupcem! Fuj!
- Ima oraha u džepu. Jeste da je dobar čovek, ali nije došao materi na sahranu.
- Slušaj Mihajlo, nije na nama da sudimo, ima Petar iz administracije za to!
- Ne započinji opet! Što nisi stražario? Moja smena, moja odluka!
Gavrilo ne odgovara, ne želi da ponovo započne hiljadugodišnju raspravu o njihovim pravima i obavezama. Zna da će  Gospod odobriti svaku akciju svojih arhanđela i da je Mihajlo oštar po tim pitanjima. Nišani pogrbljenu babu i sa zadovoljstvom povlači okidač. Tane od 12, 7 milimetara nepogrešivo pogađa i rastače joj glavu u stotine komadića koji se rasprskavaju naokolo. Telo joj klone iz vodnikovog zagrljaja, pada na tlo i pretvara se u crni dim koji razvejava noć.
- E tako! Ode pogan nazad u pakao!- samozadovoljno se smeši Gavrilo i odmiče se od puške.
- Sad idemo odvade, siguran sam da se Abadon mota ovuda, ne bih da nas otkriju pre vremena! - Mihajlo ispija pivo i prstima gužva konzervu.
- A vodnik?
- Neka ga, neka mu njegovi sude. Svakako će pred Petra, iako moram da priznam , žalim ga. Teško detinjstvo i tako. Založiću se za... - Mihajlo prekida rečenicu i zabezeknuto gleda u Gavrila. U magnovenju je promenio odeću. Čizme do kolena, kožne pantalone, kožna jakna na golom telu bez jednog rukava i kubura za širokim opasačem.
- Na šta to ličiš?
- Pa na Mad Max-a!  Dobro je ovo, a? - Gavrilovo lice se širi u dečački osmeh.
- Jesi li poludeo brate? - Mihajlo se takođe smeši; u njegovom osmehu se krije bezgranična ljubav ka bratu, ljubav koja podrazumeva i žrtvovanje sopstvenog bitisanja zbog bližnjeg. Svaka Gavrilova radost je i njegova, a smrtni oblik, koji su poprimili zbog zadatka i prikrivanja, omogućava zemaljska zadovoljstva za koja im se retko pruža prilika da ih iskuse.
- Kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin. Apokalipsa je u toku! - odgovara Gavrilo uzdignutim kažiprstom, i ozbiljnijim tonom dodaje:

Ma neka ide život, evo još malo:


* * *

Gavrilo uživa. Daje gas do daske i mali automobil ubrzava auto putem. Gromovit zvuk koji ispušta para tišinu i čuje se na kilometar naokolo pa se Mihajlo duri na suvozačevom sedištu. Grčevito se drži za rukohvat iznad glave:

- Ne mogu da verujem da si mu počupao auspuh, samo da bi ovoliko brundao.
Gavrilo ga ne čuje, mota volan naizmenično levo i desno da zaobiđe zamišljene prepreke. Vozilo se opasno naginje i preti da se otme kontroli.
- Šta si rekao, ne čujem? - Gavrilo će pa Mihajlo ponavlja svoju nevericu jačim glasom i dodaje - i od svih automobila, ti si našao ovog raskantanog Jugića?
- Skromnost, brate moj, skromnost. To je naša vrlina! - stiže odgovor vozača. Grabi ručku menjača, pokušava da ubaci u petu.
- Ovaj krš nema petu! Ne mogu da verujem!
Mihajlo odmahuje rukom i hvata se cigareta. Nudi brata pa pripaljuje obojici. Iznenada, prednji kraj vozila počinje da vibrira i Jugo 45 se otima kontroli.
- Ode letva volana! - Gavrilo je oduševljen, a Mihajlo uzvikuje - Džeronimo!
Vozilo se zanosi, udara o bankinu i prevrće nekoliko puta. Naposletku se umiruje.
Anđeli se nepovređeni izvlače iz olupine. Mihajlo kroz krov koji jednim udarcem odvaljuje, a Gavrilo kroz smrskani vetrobran.
Čisteći krhotine stakla sa sebe, Mihajlo ga kudi:
Zašto taj cirkus sa auspuhom, jesi li podetinjio, brate moj? Kako ćemo sada dalje, horde vrebaju, izgubićemo vreme! Eto ti tvoja skromnost!
Gavrilo se zagleda u olupinu i smeje se.
- De, smiri se. Stići ćemo. Eto, sad ti biraj vozilo i daj cigaru, moja je ispala prilikom prevrtanja. Ovo je bilo nezaboravno iskustvo, prevrtanje na sto četrdeset, priznaj!
Mihajlo mora da prizna. Lagao bi sam sebe kada bi porekao da nije uživao u cirkusu koji mu je Gavrilo priredio. Veže svoju dugačku, od udesa rasutu kosu u rep i vadi cigarete iz jakne. Pripaljuje im po jednu i napominje:
- Nađi kesu sa pivom iz olupine, pa da krećemo. Kurir samo što nije, a treba i da stignemo, nemoj da nas čekaju više nego što treba.
Gavrilo čini traženo pa kreću sredinom auto puta kroz noć. Nakon druge cigarete, ćaskanje im prekida bleštava svetlost na nebu. Sićušna je ta svetla tačka koja se spušta ka njima, ali dovoljna da osvetli prostor oko njih. Napokon se tačka zaustavlja u visini njihovih glava i preobražuje se u mladog anđela najnižeg ranga. Vitko, bespolno telo koje se presijava kao biser sa ogromnim krilima, sakupljenim na leđima. Oči su mu srebrene a glava ćelava, kako dolikuje pripravnicima.
- Pa dobro, gde si ti! - osorno će Mihajlo. Nikada nije imao toleranciju prema učenicima, smatra da se gvožđe kuje dok je vrelo.
Mladi anđeo se spušta na jedno koleno:
- Hiljadu izvinjenja, gospodaru. Bilo je teško da pronađem te osobe. Skrivali su se na različitim mestima, trebalo je vremena da prihvate moje postojanje i shvate moje reči!
Gavrilo ga hvata za mišicu i diže:
- De, ustani i kloni se formalnosti. Na Zemlji smo a apokalipsa je u toku. Uzmi neko ovdašnje obličje i ponašaj se prirodno.
Pripravnik se uspravlja da se preoblikuje u mladića kratke crne kose. U ruci mu je omotnica koju pruža Gavrilu. Mihajla ne sme da pogleda, njegov pogled je strašan i prodoran.
- Čiji si učenik, anđele? - odjekuje Mihajlovo pitanje kroz noć.
Mladić, i dalje ne dižući pogled, odgovara - Serafimov.
- Nije čudo što si tako uštogljen - smeje se Gavrilo i otvara omotnicu. Mihajlo prilazi i zajedno listaju stranice.
- Sve cvećka do cvećke - mumla u bradu i nastavlja - ali, poslužiće. Jesu li krenuli?
- Jesu, gospodaru. Na putu su do dogovorenog mesta, ali je neizvesno da li će stiči. Video sam horde i ne verujem...
- Stiči će - kratko odgovara Mihajlo.
- Strah je dobar saveznik - nadovezuje Gavrilo i vadi pivo iz kese. Pruža ga mladom anđelu i nudi ga cigaretom:
- Zapali i popij!
- Gospodaru, protiv pravila je, ne smem!
- Naređujem ti. Pokaži neposlušnost da osetiš moj gnev!
Mladić guta knedlu; rastrzan je između svog učenja, Mihajlovog prodornog pogleda i skromnosti. Naposletku, prihvata cigaretu i pivo. Uvlači dim, grči se i kašalj umiruje velikim gutljajem iz konzerve.
- E tako. Kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin! - smeje se Gavrilo, a Mihajlo napokon popušta pa se pridružuje smehu.
- Kako se zoveš? - Mihajlo će, blažim tonom.
- Još mi nije dodeljeno, ali me gospodar Serafim zove Tulipan!
Mihajlo i Gavrilo se zagledaju nekoliko trenutaka da bi se potom grohotom nasmejali. Mladi anđeo je postiđen, obara pogled na asfalt. Čuo je svakakve priče o ovim arhanđelima, slušao o njihovim podvizima ali i kršenju discipline i zakona gde god stignu, natežući milost Gospoda do krajnjih granica pa i iza toga.
Gavrilo briše suze iz očiju:
- Serafim je baš inovativan, uvek bio i ostao! De, ne stidi se, sada si sa nama. Zvaćemo te Luiđi!
- Je 'l tvoj mač okusio demonsku krv? - nadovezuje Mihajlo.
Zabezeknut, mladić diže pogled u Mihajla:
- Ne, gospodaru. Rano je a gospodar Serafim je rekao...
- Sad ti ja govorim. Ostaješ sa nama dok ne zariješ mač u demona. A posle, ako se pokažeš dostojan, zarićeš ga ponovo u neku demonku! Pij to pivo, Luiđi! I kako te je Serafim pustio?
Mladiću je potrebno nekoliko trenutaka da shvati smisao Mihajlovih reči. Njegov zadatak beše jednostavan, da odabere skrajnute popove, odnese arhanđelima informacije o njima i obavesti te iste popove da dođu na određeno mesto i da se vrati u Prvu sferu, gde anđeli obitavaju. Brine se šta će gospodar Serafim da kaže, a ne sme ni da zamisli šta znači ubosti mač u demonku. Zar su sve te priče koje se samo šapatom prenose po Prvoj sferi istinite, zar postoji neko mesto gde gospodari povremeno odlaze da se prepuste svim telesnim zadovoljstvima sa demonkama? Ipak, jedna misao ga raduje, misao da će konačno upotrebiti svoj mač i poslati nekog demona nazad gde mu je mesto. Hiljadama godina strpljivo uči, priprema se i čeka. Nenadano mu pripada čast da pomogne najpopularnijim arhanđelima i dobije priliku da svoj mač oboji krvlju neke pogani. Njegovim drugarima, učenicima, će takođe da bude drago. Obuzdava sujetu i ponos, ali bezuspešan je taj naum.
- Dodeljen mu je zadatak na koji nisam poveden, gospodaru - odgovara i ispija konzervu u jednom gutljaju pa ponovo uvlači dim cigarete. Strah pred ovim gospodarima se povlači u velikim koracima, ali poniznost ostaje.
- E tako. Uzmi ovu kesu i nosi. Kad ožedniš, slobodan si da piješ - naređuje mu Mihajlo i okreće se Gavrilu:
- Dakle, kakvi nam to cirkuzanti stižu?
Gavrilo, zamišljen, lista stranice u omotnici. Mršti se sve više i više, što mu je nesvojstveno:
- Imamo dva bludnika, koji nastoje da prevrnu svaku ženu u selu, ne obilaze ni udate pod izgovorom Božanstvene utehe i milosti. Imamo i jednog kockara koji dere vernike kao Musa jarca, ni sirotinja mu nije sveta, a imamo i nevernika koji popuje samo zarad prestiža, ugleda i para. I pazi sada, imamo jednog koji voli decu, posebno dečake.
Mihajla obuzima gnev. Blud i porok teško oprašta Božijim ljudima na zemlji, lakrdijašima koji se popovima zovu, ali decu nikako. Gavrilo deli njegovo mišljenje, ali brat, za razliku od njega, maskira svoj bes i mržnju ka tim izrodima. Neće biti za njega milosti u kancelariji svetog Petra, lično će se pobrinuti za to, uprkos što je sam Petar oštar po tom pitanju. Srediće posebnim vezama da večno loži ugalj u pećima kotlovnice pakla, bez i jedne pauze za vek vekova.
- Luiđi, dobro si odabrao, zadovoljni smo. Ti klovnovi će biti mamac i biće žrtvovani.
- Mamac, gospodaru?
- Da, mamac. Demoni vole da ih zaposednu. Kamara popova na jednom mestu će im biti neodoljivi, a mi nemamo vremena da ih jurimo pojedinačno. Imamo preča posla. Idemo.
Tri anđela, obasjana mesečinom, koračaju auto putem. Neobavezno čavrljaju, šale se i piju. Najmlađi, Luiđi, fasciniran i ponosan, sluša njihove priče a ljubav ka arhanđelima, koja se podrazumeva ka braći, raste sve više i više.   

* * *

Jebiga, znam da nije ni mesto, ali jeste vreme. Ponavljam, sve napisano je iz cuga, bez osvrta iza leđa koji bi nosio ispravke. Jesam zloupotrebio ovu temu, ali kontam, prolog može da bude zabavan.

da, bas, svi kriju ideje "kao zmija noge". :roll:
a saturnica malo "bocne" i bris. alo, ideje na sunce! :lol:

evo moje ideje, prijedloga:


1. odmah u startu odrediti osobu koja će napisati prolog.
2. nakon što ta osoba to prihvati, on fino razdradi prolog, za koji mu se daje dovoljno vremena.
3. od dana kada prolog bude objavljen na sagiti, daje se rok od 48 sati da se prologaru jave zainteresirani pisci.
4. prologar bira pisce. ne znači da svatko tko se javio, može u projektu i sudjelovati. (uključujući i moju malenkost).
5. nakon odbira pisaca, prologar određuje s piscima etape pisanja, što znači redosljed u grubim crtama.
6. dakle, za mene je ovo ključno za početak; imati dobar prolog.
7. ukoliko se nitko u sljedećih para dana ne javi s nekim prologom, ja i dalje predlažem da se stisnemo u džekov lift i pritisnemo dugme. netko će željeti gore, netko dolje, a netko voli samo stajati na mjestu. eto zabave. :)

meni se cita odlicno zamisljeno; sad jos nekoliko ideja za potencijalni prolog, pa da izaberemo prvu, hm, zrtvu. :evil: :lol:

imamo tek dvije ideje, dzekovu i moju, od kojih dzekova nesto vrijedi, dok u mojoj svi karakteri stizu zivi do cilja, sto nikako ne valja. moraju se i alieni nahraniti. a kod dzeka su sve opcije otvorene i fantazija se bas moze razviti bez slicnih ogranicenja.

Подржавам ову идеју, пошто се без подстрека не могу натерати на пискуљање... :)

e pa super, jos malo i opet se okupili mnogi koji stvarno vole fantastiku.

https://en.wikipedia.org/wiki/Wild_Cards

to tek djeluje slicno, no druga je pozadina.

Saturnice, dubok naklon. Bas si lepo ovu taktiku slozila...

Quote from: hidden on 12-07-2017, 07:06:30
Saturnice, dubok naklon. Bas si lepo ovu taktiku slozila...

hvala hidden, no, tek sada vidim da je osoba kojoj ne smijem spomenuti ime puštena s lanca da harači sagitom. vidimo se na nekom drugom mjestu i vremenu...:)

Taman postade zanimljivo a ti odleprša Saturnice. Napiši taj prolog pa da se dodam na listu zainteresovanih.

Quote from: D.S.B. on 12-07-2017, 20:30:19
Taman postade zanimljivo a ti odleprša Saturnice. Napiši taj prolog pa da se dodam na listu zainteresovanih.

i dalje ostaje zanimljivo. tko nam, dakle, brani da ovu ideju realiziramo na nekom drugom mjestu?  :)

Saturnice, bez veze je napuštati ovu malu oazu na ZS forumu; dala si dobar scenosled projekta, a ja imam još nekoliko ideja za prolog.

Lift je bio samo primer; primer da se karakteri okupe na jednom (javnom) mestu, pa od tamo svako na svoju stranu.
Ne vidim kako bi drugačije krenuli.

Može i bioskop, osam karaktera odgleda neki čudan film, neka slabašna interakcija se dogodi, na primer, dobacivanje, pošalice i tako, pa nakon projekcije izlaze vani i zatiču... (neka ostane za doradu)

Ili

Restoran pokraj auto puta. Dolaze ljudi (naši karakteri), sede, odmaraju, jedu, piju i ne kontaju da više nema saobračaja, sve dok ne izađu vani. Zašto nema saobračaja? Svako na svoju stranu, svojim strahovima, radoznalosti, šta znam.

Quote from: saturnica on 12-07-2017, 09:08:45

Quote from: hidden on 12-07-2017, 07:06:30
Saturnice, dubok naklon. Bas si lepo ovu taktiku slozila...

hvala hidden, no, tek sada vidim da je osoba kojoj ne smijem spomenuti ime puštena s lanca da harači sagitom. vidimo se na nekom drugom mjestu i vremenu...:)

Od kada je ta osoba uklonjena sa foruma, bar u 270 slučajeva je bila prozvana (neko je pažljivo beležio), često na vrlo direktan i brutalan način.

Moj prvobitni stav je da na forumu nema moderisanja i ograničenja. To se možda u konačnom pokazalo kao kontraproduktivno, jer su oni sa tanjim živcima otišli, a oni debelokošci spremniji da ujedaju ostali. Ali ako kažemo da nije bitan cilj nego put, iz ovih 15 godina foruma Znak sagite mogu se izdvojiti stotine veličanstvenih rasprava od kojih su neke bile epskih razmera. Da nije bilo te moje opredeljenosti da pustim ljude da govore i rade šta im se prohte, ne bi bilo ni tih uzleta.

saturnice, postoje okolnosti koje nisu transparentne zašto je nešto nekada urađeno. Evo, recimo, scallop je bio prva osoba koja je počela da me ucenjuje za svoje učešće na forumu da maknem ovoga ili onoga (još pre 7-8 godina, pre svih ovih "najnovijih" zbivanja). I ja sam, vođen višedecenijskim prijeteljstvom s tim čovekom, učinio neke stvari koje su potpuno izvan mojih principa. Ali on je imao stano nove i nove zahteve. Neke sam ispunjavao, ali ne sve. I šta je na kraju ispalo? On je uvređen otišao. Da li bi bilo bolje da sam ga pustio da ode prvi put kada su se stekli uslovi? Bar ja ne bih bio frustriran što sam zbog skalopovih ucena uradio poprilično brljotina. Mnogo više je ljudi otišlo jer im nisam ispunio želje (recimo da se omogući da neko postira a da ne može niko da replicira - dakle, da se drži praktično blog...). U ovom trenutku većina ljudi koristi Znak sagite kao arenu za skretanje pažnje na svoje poduhvate vezane za SF&F, ali oni izgleda nisu svesni da uskoro više neće biti nikoga da klikće na linkove do njihovih stranica jer nisu ništa učinili da stvore atmosferu prijatnog mesta gde bi ljudi dolazili da diskutuju.

bobane, što bih ja sad trebala pustiti suzu jer je nju netko na ovaj ili onaj način prozvao? taj koji je bilježio te stvari, nije normalan, odmah ću vam reći. nije imao pametnijeg posla u životu nego te pizdarije bilježiti. zar stvarno mislite da bi bilo drugačije da to nikada nitko više nije učinio? zar stvarno mislite da bi njena fatalna opsjednutost sagitom, pa i vama u krajnjem slučaju, nestala? ne spominjite mi brutalne i direktne načine na koji je prozivana, jer je to upravo način na koji ona udara u ljude. ona je samo dobila vlastitu porciju brutalnosti. nevjerojatna je vaša slabost koju nakon svega iskazujete prema njoj. nakon sve štete koju je prouzročila i koju čini i dalje uz pomoć doušnika ili direktno iz lažnih profila, vi i dalje zauzimate obrambeni štiti prema njoj. u redu je da imate slabost prema njoj, da je na neki način i sažalijevate, ja to mogu razumjeti, ali s druge strane čini se da ne pokazujete ni malo razumijevanje za ljude koji su vam tu svaki dan i koju su upravo od nje proživjeli traume, ljude kojima je ona točno ubola njihove slabe točke (u tome je majstorica) preko kojih ih se na njima iživljavala. i to je sada veliko zlo što je ti ljudi tu i tamo prozovu kao što se priziva u sjećanje noćna mora? neš mi ti velike stvari. nije ona ni slaba, ni jadna, ni osjetljiva kao što nam pokušavate reći. stvar je u vama. vi imate slabu točku iz koje ona manipulira.

@džek


dakle predlažem ovo:
ti napiši prolog. zato jer kako sad stvari stoje, neće nitko drugi. možda smo svi ostali prelijeni za smišljanje, a iz tebe očito pršte ideje. sjedni i razmisli, što god od zamišljenog da ti najbolje sjedne. uzmi si vremena i ne žuri. meni bi odgovaralo da prolog, pa i cijela ideja, ne bude previše plošna, da pokušamo kroz fantastiku dati i neku pozadinu u smislu da se referiramo i pozovemo na stanje u regiji ili svijetu u kojem živimo. mislim, ne mora biti uopće tako, samo predlažem.
drugo, kad budeš gotov, prolog ovdje objavi
zatim daj rok od 2-3 dana da ti se jave potencijalni pisci i to ne javno, nego tebi osobno u inbox.
ti ćeš birati ljude, ali bi bilo dobro da se ne zna tko su oni.  objavljivat ćeš u komadima kako se već bude pisalo, tu na radionici pod svojim imenom, tako da komentari ne budu obojani eventualnom netrpeljivošću prema nečijem liku i djelu.
predlažem također da se ne uzme previše ljudi u obzir jer bi se sve moglo razvodniti. recimo, neki 6 bi bilo sasvim dovoljno, koji bi se u pravilnim razmacima izmjenjivali u svojim stvaralačkim fazama.
ne treba se previše opterećivati hoće li ili neće ovo uspijeti. mislim, nije kraj svijeta i ako od svega ne bude ništa. ali je zato ovo dobra prilika za zabavu i učenje istovremeno.
za sada toliko. ukoliko nas gazda ne zaskoči i ne ušutka, jer realno, i to je moguće. :)

Ali, ja bih samo da pišem :)

Šali na stranu, mnogo odgovornosti za moje skromno slobodno vreme; završavam roman, pa ću da prepeglam prvi talas i stavim ga izvesno vreme na led. U međuvremenu, treba da padne i novelica za T.

A taj prolog, može ljude da odbije pa mi i to muka.
Ali, neka se jave i ostali zainteresovani.

Slažem se da je šest dovoljno.

Pisanje prologa je jako bitno i istina je da ce on povuc ili odbiti ljude. Ali uredu, pricekajmo, mozda se jos netko javi.

Bila bi mi čast da ga napišem, ali isto tako me je strah iz upravo navedenog razloga.
Ne bih da budem krivac za propast ideje u njenom začetku pa predlažem i prolog konkurs. Odabrani autori, u stvari, ne samo oni, da glasaju i odaberu najbolji!

Moze i tako..

Људи, крените да пишете више и кренете у реализацију те Али Рацку-ове идеје (или Џекове, свеједно)

Срамотно је што много више времена по форуму трошите на бесмислице него на писање и реализацију тих идеја.

Још срамотније је што за вашу лењост тражите оправдање у мом повратку на форум.

Изволите пишите, радите, стварајте.

Не будите сами себи највећи непријатељи.

Sramno je to sto ti je Boban dozvolio da se vratis na forum.

Quote from: saturnica on 13-07-2017, 09:27:51

Quote from: D.S.B. on 12-07-2017, 20:30:19
Taman postade zanimljivo a ti odleprša Saturnice. Napiši taj prolog pa da se dodam na listu zainteresovanih.

i dalje ostaje zanimljivo. tko nam, dakle, brani da ovu ideju realiziramo na nekom drugom mjestu?  :)

Povlačim svoj odgovor na ovo pitanje, onaj o oazi i tako. Sad mi pitanje dobija smisao, neće ovde biti mira da se ozbiljno pristupi tome. 

sto se mene tice, ideja je na ledu.
lijepo je to opisao hidden na drugom topicu; ajde bogati, pa necemo tu glumiti klaune nekakvom bobanovom shizu i dokonim ocvalim pankerima na maminoj sisi. baci im se kost, jedna-dvije, onako u prolazu, a oni laju... jedna kost, tri sata laveza. budale se malo ostvare i tako, mi se nasmijemo.

Quote from: T2 on 14-07-2017, 18:12:24
Људи, крените да пишете више и кренете у реализацију те Али Рацку-ове идеје (или Џекове, свеједно)

Срамотно је што много више времена по форуму трошите на бесмислице него на писање и реализацију тих идеја.

Још срамотније је што за вашу лењост тражите оправдање у мом повратку на форум.

Изволите пишите, радите, стварајте.

Не будите сами себи највећи непријатељи.

fifi, fifi, kus, kus, boban se nije izjasnio je li te naucio aportirati. inace ga slusas, trkne te, nestanes, zafijuce, dotrcis i mases repom.
zelis li da se pozabavimo aportom? jesi li se napajkio? dobro si? da probamo?

Hajde Džek ne drami po svom ustaljenom običaju, nego ako si voljan napiši prolog, ili ako još neko ima želju za tim neka se javi pa da organizujemo glasanje kao što si predložio. Po mogućnosti u razumnom roku a ne da se skupljaju predlozi tokom sledećeg meseca a glasanje za pisca prologa da bude u septembru...

DSB, dramim? Vidi, onaj je odbanovan i visiće ovde da sere i provocira. Kako onda išta da dogovorimo, a dogovor je nužan?

Quote from: Džek on 14-07-2017, 20:45:18
DSB, dramim? Vidi, onaj je odbanovan i visiće ovde da sere i provocira. Kako onda išta da dogovorimo, a dogovor je nužan?

Pa samo ga ignoriši, kao da ga nema, nemoj čitati njegove postove itd. Koliko to može biti teško?

Vidiš i sam koliko je ozbiljnih ljudi zainteresovano za ovo, nemojmo sada da zapnemo za neku sitinicu kao neka deca i oko nje se vrtimo dok ne padne mrak...

Može, ako si meta poremećenog, ali, potrudiću se. Uprkos što postoje lakši načini komunikacije i dogovora. Obrazložio sam zašto ne mogu da se posvetim svemu tome, sem pisanju. Preuzmi ti onda štafetu, rado ću da učestvujem. Dramatično ili ne.

Prvo što, siguran sam, mnoge zanima: Koliki prolog? Ako će od svega da ispadne roman, cenim nekoliko stranica, najviše deset, dakle, 16000 karaktera, otprilike.
U tom prologu će se navesti svi karakteri, naravno. U kom obliku, koja imena, itd. Prezent, prošlo vreme?

Ja ne bih postavljao nikakva ograničenja pred pisca prologa osim vremenskog. Takođe mislim da je vreme da se izjasne svi oni koji hoće da učestviju. Treba svako reći jasno i glasno da želi učestvovati tako da se stvori slika o broju učesnika. Dok ne stvorimo jasnu predstavu o tome ko učestvuje nigde ne možemo da krenemo.

mislim da previše mudrujete oko prologa. da se razumijemo, to je samo obična, uvodna priča čiji bi kraj trebao biti otvoren. u njoj ne moraju biti odmah u startu navedeni svi likovi. neki će se uvesti pomalo, inače neće biti zanimljivo. ne mora biti ni jako duga. znači, obična, mala kratka priča  s otvorenim krajem.
DSB, što se tiče sudjelovanja, tko će i kako će, o tome ćemo kada dobijem uvodnu priču. to je prvo. sve drugo dolazi nakon toga i nakon što se izjasnimo da je priča dovoljno zanimljiva i s potencijalom. 

'oću i ja da učestvujem. al napišite prolog, i nemojte da ga dužite previše, neka bude kratko, slatko i jebitačno :D

Quote from: Džek on 14-07-2017, 20:45:18
visiće ovde da sere i provocira.

Чему то непрестано потезање мене као алибија за ваш евентуални неуспех и немогућност да се усагласите и договорите око писања, а камоли да започнете писање?

Нити ћу да висим овде, нити ћу да провоцирам.
Зашто бих уопште провоцирао писце док пишу?

Мислим, видим и колико али рацкуу све ово значи.
Припремио се; покуповао је са неке швабске пубеле половне књиге од по ојра, па је из њих презентовао поговоре и предговоре на теми "шта читамо 2015".
Из толико књига је канула и нека идеја, те је реализујте, без да у мени тражите алиби.

Једино, имајте на уму ове речи, које управо написао али рацку:

Quote from: ali roku on 12-07-2017, 11:07:00
kritika je u skladu spisateljskih sposobnosti. napises nesto, predstavis, izlozis javnoj kritici.
nije to nista osobno, vec sve zbog podizanja kvalitete sf-a u okruzenju i vremenima kad se sagita pretvorila u kuvarsko-igracki forum.

Зато - мејк СФ грејт еген.

Желим вам свима срећан рад и добро писање.

T2, ako još jednom vidim na forumu neki tvoj post sa omalovažavanjem Džeka, slobodno sam otiđi odavde, jer ja to neću da dozvolim.
Ne zanima me čak ni ko je u pravu od vas dvojice, tebi je oduzeta opcija da se negativno izražavaš o Džeku... tačnije rečeno, ne da se negativno izražavaš, već da se meni učini da si mu zgazio na senku.

Bobane, da li je pretjerano traziti od vas da tom covjeku zabranite pristup na radionici? Da je nekako za njega zakljucate. Da otprilike njegovo laprdanje ostane iza njenih vrata.

Ako obećaš da nećeš napustiti ZS forum, uradiću to.

Quote from: Boban on 15-07-2017, 19:54:23
Ako obećaš da nećeš napustiti ZS forum, uradiću to.

Obecanje ide na drugom mjestu, ovdje samo :)

Quote from: T2 on 15-07-2017, 18:16:09
...
Мислим, видим и колико али рацкуу све ово значи.
Припремио се; покуповао је са неке швабске пубеле половне књиге од по ојра, па је из њих презентовао поговоре и предговоре на теми "шта читамо 2015".
...

svidja mi se ovo; volim se pohvaliti, pa da iskoristim priliku. :lol:

vidi, ovo je prvo njemacko izdanje covjeka u visokom dvorcu. 1973.
od kratkovjecnog izdavaca koji nam podario nekih 8 sf-knjiga.
odlicno ocuvano kosta oko 100 eura, vrlo dobro oko 50.
ovako izgleda jedno neotvarano, i jedno prelistano:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170715%2F7hjb6mwq.jpg&hash=7ce3dbe21e36011ce9e083a8484f628f3444953e)

dok si ti ocigledno zalutao u sf i iza tebe stoji nista drugo do reklamno-trgovacki bubanj i rusenje konkurencije (ne sad da tvoji isprazni izdavacki pokusaji jesu neka konkurencija bilo kome, ali si jezivo bucan; ko probuseni lonac.)

Meni je jako čudan taj prevod naslova; švapski jezik je dovoljno bogat da "poklopi"original.

Orakel? Šta je cenjeni prevodioc imao na umu sa tim?



Nevezano, čestitam na vlasništvu knjige. Ako je tvoja, naturlich.

do u devedesete, velika vecina naslova nije prevodjena ni priblizno izvorniku, vec se tvorio naslov koji se tek oslanja na original, te po procjeni izdavaca nj-publici djeluje izazovnije.
orakel (u smislu osobe) umjesto covjek daje misticnost, kao, potice zelju za citanjem, privlaci paznju, budi interes, a nije bez oslonca na radnju, gdje referira na autora knjige koja se provlaci kroz roman.

hvala na cestitkama. :lol: nije da imam "para za bacanje", kako se cesto ucitava gastarbajterima, vec mi je ovo izdanje vrijedno, posto moram imati sve od pkd-a. :lol:
a volim se pohvaliti kad me se proziva nestrucnim za sf.

Norman Spinrad kaže: "Nemačko izdanje Čoveka u visokom dvorcu, konačno je objavljeno više od decenije nakon prvog američkog izdanja. Fil, koji je znao nemački, rekao mi je da je insistirao na tome da lično proveri probno izdanje, jednostavno nije verovao Nem­cima. Rekao sam mu da se stvarno ponaša paranoično. Kada je probno izdanje stiglo veliki delovi teksta o nacistima bili su uklonjeni.

dakle, zosko, knjiga koju ti imaš je iskasapljeno, skrnavljeno izdanje.

oh. ali prva je prva. :lol:
postoji i vise prevoda covjeka u visokom dvorcu (najprodavanijeg pkd-romana u nj), koje je lijepo usporediti; svjedocanstvo vremena/doba:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170716%2F2ts76gg5.jpg&hash=aa9f1d77eb3631a6a256f852797c15f6437076db)

Imao sam jednu nezavršenu priču koju sam malo prepravio tako da bi mogla poslužiti kao prolog. Ako ne bude odgovarala može poslužiti da se iskristališu zahtevi za prolog tako da ćemo tačno znati šta se traži. Priča ukupno sadrži devet likova, od toga osam njih mogu da budu nosioci zasebnih poglavlja.




Beograd 16 oktobar 1987

   Dobrivoje! Dobrivoje! Probudi se! Budi se!
Otvorio je oči. Mrak spavaće sobe preseče munja, taman toliko da ugleda Martino lice, lepo lice, čak i sada umiveno brigom, strahom, umorom, tugom, panikom, ljubavlju, bolom...
-Budan sam...- procedi kroz osušeno grlo.
Bila je zadihana. Gledala je u njega još koji trenutak pa se svalila na izgužvani jastuk. Napolju je potmulo tutnjanje neba paralo  tišinu noći nagoveštavajući oluju. Dohvatio je čašu vode sa noćnog stočića pored ležaja i iskapio je. Nije puno pomoglo, i dalje je bio žedan, usne su mu bile suve i slane a jezik otečen, zadebljao. Okrenuo se prema Marti.
Ćutala je. Borila se sa sobom. To ga je brinulo.
-Četvriti dan. – prošaputala je. Glas joj je drhtao, bio je tanak i gotovo je pukao.- Dobrivoje...- spustio joj je ruku na lice i osetio koliko je vlažno. –Dobrivoje...
   I on je vodio borbu, borbu sa kriminalcima, lopovima, ubicama na ulici , sa kolegama, partiskim drugovima, nadredjenima na poslu, sa strahom, strahom i Martom u kući.
   Nije se on plašio prokletih košmara, nikada ih se nije zaista ni sećao, plašio se zbog Marte. Ona je bila prestravljena. Mislila je da bi mogli predstavljati simptome neke bolesti, ali znao je da ih zapravo vidi kao glasnike nesreće, predskazanje jada. On nije bio sujeveran kao ona, ni religiozan, ali se ipak ponekad u sebi znao pomoliti nekoj višoj sili, nemo i neprimetno, kao što je sada činio.
   Jutra su uvek bila dobra. Svetlost zore je mističnom snagom potiskivala nemire noći i terala ih da nekako blede, čak i u sećanju, bar za nijansu ili dve. Dok je Marta pržila omlet sa parčićima šunke i rendanim sirom, on je prišao telefonu i pozvao kancelariju. Javila se njegova sekretarica.
- Nina, imam nekih porodičnih obaveza, neću doći na posao danas.- Dobra stvar kada ste Glavni inspektor Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove je da se od vas ne očekuje da svaki dan dolazite na posao.- Možete  me pozvati kući ako je nešto hitno.-
-Nadam se da je sve u redu?
-...Da, moja supruga... ima manjih zdravstvenih problema, to je sve.- Nina ništa više ne reče pa on spusti slušalicu.
*
   Dobrivoje Elezović je imao čist zdravstveni karton pa je želeo da tako ostane i ubuduće. Iz tog razloga je izabrao malu, nedavno otvorenu privatnu kliniku smeštenu u blizini Surčinskog aerodroma. Marti je bilo svejedno samo da se ta noćna serija strave već jednom okonča.
   Pljusak od sinoć se pretvorio u uporno rominjanje i dok je novi crveni Jugo 45 vijugao kroz još neobrana kukuruzna polja Dobrivoje je teško držao otvorene očne kapke izmučene nesanicom. Klinika je bila usamljena zgrada okružena borovima za čije su se visoke krošnje uhvatili pocepani oblaci magle. Bezlična siva fasada i rešetke na prozorima terale su neupućenog posetioca da pomisli kako se našao pred ustanovom sasvim drugačije namene od one koju unutrašnjost zdanja zaista ima. Ili možda samo mene podseća na zatvor, pomisli, profesionalna deformacija.
   Čim je kročio unutra stvari su došle na svoje mesto, što se izgleda tiče. Sve je bilo novo, sjajno i moderno, klinika dostojna bogatih stranaca koji su činili većinu klijenata. I dobro je što je tako, pomisli on, šta bi domoroci pomislili o državnim bolnicama kada bi videli ovo? Ništa lepo, u to je bio siguran.
   Prišao je recepciji za kojom je sedela mlada i veoma lepa medicinska sestra, bivša stjuardesa koja i nema mnogo veze sa medicinom, slutio je.
-Izvinite, želeo bih...- nije uspeo da završi rečenicu, devojka za pultom je razvukla pune usne u širok osmeh čim ga je pogledala.
-Gospodine Elezoviću, kako se osećate danas? – On je bio zbunjen, ukočeno je gledao u nju poluotvorenih usta.
-Želite ponovo da vidite doktora Davida? – upita ona kada vide da neće dobiti nikakav odgovor. – Čini mi se da nemate zakazano za danas ali sigurna sam da može uskoro da vas primi. – reče ona ponovo se osmehujući pa podiže slušalicu i pozva doktora.
   Dobrivoje je sedeo u udobnoj kožnoj sofi ispred ordinacije doktora Tome Davida i čekao da ga prozove. Psihijatar. Pročitao je na vratima ispred sebe dok je u ukočenim šakama stezao neki časopis. Bio sam ovde? Šest puta, tako je rekla sestra na recepciji. Jednom mesečno u proteklih šest meseci.
Zagledao se u ogromnu vazu i veliko ukrasno drvo koje je stajalo u holu levo od njega, slika ženske glave sa ogromnim buljavim očima naslikana u modernom stilu čudno ga je gledala sa zida desno, ogromni okrugli prozor okovan debelim kovanim željezom sa spoljne strane stakla stajao je pravo ispred njega. Pravo umentničko delo, mislio je dok je gledao vitke iskovane šiljke koji su ga podsećali na trepavice velikog oka.
Nikada. Bio je siguran. Da je kročio u ovaj hodnik znao bi, ali nije nikada.
   Vrata ordinacije se otvoriše. Pogrbljena baka ogrnuta dugačkim crnim mantilom i tamno plavom čipkanom maramom ogrnutom preko glave, teškim korakom izađe napolje, ali on je nije ni pogledao, gledao je u doktora koji je stajo na vratima osmehujući se.
-Gospodine inspektore! Sigurno ste se uželeli mog viskija? – prijatan, šaljiv ton, prijateljski. – Moram te upozoriti, zalihe gospođe Dunam nisu neiscrpne.- ušao je unutra rukujući se sa doktorom. Visok, mršav, proseda kovrdžava kosa, glatko izbrijan, u četrdesetim. Mojih je godina, i mog stasa shvati Dobrivoje.
Uskoro je neobeležena boca domaćeg škotskog viskija starog dvadeset godina bila između njih, stigla iz podruma gospođe Meri Dunam, bogate udovice koja je iz Dobrivoju nepoznatog razloga često posećivala Beograd.
Potegao je gutljaj, dugačak, jak gutljaj pa se zagledao u praznu čašu.
-Doktore, šta se do đavola događa?
*
   Soba za ispitivanje osumnjičenih je bila mala prostorija, zidova ofarbanih masnom, belom farbom od koje se zaslepljujuće reflektovao sjaj prevelikog broja neonki sa plafona. Na sredini sobe nalazio se metalni sto pravougane ploče, bele, čije su nogare bile zašarafljene za pod. Sa jedne, duže, strane stola nalazile su se dve stolice, na njima su sedela dvojica inspektora,a sa druge strane još jedna identična stolica, u njoj je sedeo osumnjičeni, zvao se Bogdan Zec. Od ostalih detalja u sobi u oči je upadalo ogromno ogledalo koje je zauzimalo polovinu jednog zida a prema kome je osumnjičeni bio okrenut.
   Bogdan je bio vozač kamiona po profesiji, imao je četrdeset četiri godine, oženjen, dvoje dece, i policija ga je uhvatila pri pokušaju kidnapovanja mlade devojke, na njenu veliku sreću. I to nije ono što bi iznenadilo savezne inspektore i privuklo njihovu pažnju. Bila je to činjenica da je u kamionu, u posebno napravljenom delu u podu otkrivena još jedna kidnapovana žena. Živa ali još uvek neidentifikovana, budući da je patila od potpune amnezije.
   Stariji inspektor od dvojice koja su ga isleđivala, veoma krupan i mišićav, tamnokos, dugih, prosedih zulufa i uredno potkresanih prosedih brkova, ustade, zapali lulu već ranije napunjenu pa se osloni levim ramenom na zid, zagledan u osumnjičenog. Mlađi, mršav i visok kratke smeđe kose i sa foto grej naočarima na nosu, raširio je po stolu fotografije unutrašnjosti kamiona, čitao glasno izveštaj forenzičara i povremeno dizao po neku fotografiju kratko je zagledajući.
   Osumnjičeni je ćutao i gledao ispred sebe ukočeno. Medved od čoveka, stomaka velikog kao rakijsko bure, stolica se nije videla ispod njega. Ruke su mu bile vezane lisicama, a one dužim lancem spojene sa alkom ubetoniranom u pod.
Mladi inspektor odloži izveštaj, zavali se u stolicu i uzdahnu, duboko, glasno, kao da je iscrpljen.
-Hajde Bogdane, počni. – Bogdan se ne pomeri, nije ni trepnuo. Nijedan mišić na njegovom podbulom i loše izbrijanom licu nije se mrdnuo. Inspektor se nalakti obema rukama na sto pa preplete prste i oslonu bradu na njih. Trenutak je samo gledao čoveka ispred sebe. 
-Bogdane, nas je dvojica inspektora ovde, ali nećemo te obadvojica ispitivati. Razumeš li šta ti govorim Bogdane? – čovek nije reagovao. Mlađi inspektor gledao ga je još jedan kratak trenutak pa kratko pogleda starijeg kolegu. Ovaj kao da je to očekivao. Odloži lulu koja se još dimila na ćošak stola, izvadi tanke, crne kožne rukavice iz zadnjeg džepa pantalona i navuče ih sporo na krupne šake, pa krenu polako prema osumnjičenom.
-Pričaću – progovori odjednom Bogdan Zec ne menjajući svoj ukočeni položaj – ali ne vama dvojici nego čoveku iza ogledala. – Dvojica inspektora se pogledaše.
-Samo njemu. – ponovi Bogdan Zec pa se zagleda jezvim, zakrvavljenim pogledom kroz ogledalo pravo u Inspektora Elezovića koji je stajao iza.

*

   Inspektor Elezović je bio nervozan. I nije to bila ona vrsta nervoze sa kojom se probudiš ujutru ili je stvoriš tokom dana, iz više združenih razloga, ova je imala svoj tačan početak i Dobrivoje ga je jasno osetio onoga trenutka kada je kročio u blještavo osvetljenu sobu za isleđivanje.
   Zatvorenik se nije pomerio kada je seo za sto. Nije okrenuo glavu prema njemu pa čak ni trepnuo koliko je on video, samo je uporno zurio u jednu tačku, tupog izraza lica, neodređenog, neopterećenog emocijama nego prosto praznog, kao u leša, pomisli Dobrivoje.
   Poče da prepipava sako pa izvadi paklicu Kamela mekog pakovanja, nenačetu ali prilično zgužvanu, kao da se duže vreme premeštala po džepovima. Dobrivoje inače nije pušio ali je povremeno voleo da zapali. Pepeljara je bila mesingana i ležala je na udaljenom delu stola kako bi bila van dometa zatvoreniku. Dobrivoje je privuče i postavi između njih. Zippo škljocnu i mirisni dim pokulja iznad njega, potom se cigarete i upaljač nađoše ispred zatvorenika.
   Glava mu se tek tada pomerila i zagledala u pakovnje cigareta. Uze ih desnom šakom dok su lanci zvonko čegrtali pa poče da ih okreće u ruci.
-Turske. – glas mu je škripao kao u nekog ko nije dugo govorio, on se malo nakašlja da pročisti grlo. – Video sam ovakve, dok sam vozio, tamo u Istambul. Skupe su, i nema ih kod nas.
-Nema ih u trgovinama, ne. – potvrdi inspektor, pa otrese pepeo sa cigarete. Čovek ispred njega konačno zapali pa uvuče dubok dim od koga ne ostade skoro ništa kada ga konačno ispusti iz pluća. Pušili su tako neko vreme u tišini, Bogdan Zec je povremeno pljuckao duvan iz usta nenaviknut na cigarete bez filtera, Dobrivoju  su usne bile suve tako da se ništa nije lepilo za njih. Kada konačno ugasiše cigarete čovek u lancima se ponovo zagleda ispred sebe tako da inspektor pomisli kako je ponovo potonuo u onu svoju paralizu, ali Bogdan nakrivi glavu prema njemu pa se nekako tužno osmehnu.
-Kako vam je supruga inspektore? – Dobrivoje nije razumeo pitanje, ili ono nije doprlo do njegovog mozga u tom svom jednostavnom obliku. Skoncentrisao se na zločin, na nešto što pripada ovoj prostoriji, ,,silovao sam devojku", ili, ,,planirao sam to" ili, ,,ubio sam jednu pre" ili možda i sve to zajedno. ,,Kako vam je supruga?" Kao da sedi sa komšijom uz kafu i rakiju, ili pre sa starim prijateljem kog dugo nije video, ,,hej, kako ti je supruga čoveče?".
Gledao je Camel i želeo da zapali još jednu, i sasvim sigurno nije hteo da odgovori na pitanje, ali osumnjičeni je ćutao i čekao, i neće progovoriti ni reč više dok ne dobije odgovor, osećao je to. Zippo kresnu i dim se ponovo razli već zadimljenom prostorijom iz njegovih pluća.
-Dobro je, hvala na pitanju. – osumnjičeni klimnu glavom na to.
-Volite je, znam. Pravite joj doručak?
-Zapravo ona pravi meni, loš sam kuvar. – Dobrivoje sada ugasi cigaretu ispušenu do pola, izgubila je ukus, a on je gubio strpljenje.
-Šta ste...?
-Pečeni tost hleb sa margarinom i čajem! – Inspektor privuče stolicu pa se nagnuo preko stola i zagleda u široko lice ogromnog čoveka. – Zašto ne prestaneš sa sranjima i počneš da pričaš bitne stvari, ovde se ne radi o meni! – Osumljičeni samo trepnu a lice mu se razvuče ponovo u taj osmeh, tanak na debelim usnama, jedva primetan.
-Grešite inspektore, zbog vas smo svi ovde. – o čemu ovaj priča do đavola?
-O čemu pričaš? – oštro ga upita Dobrivoje.
-Zato što nećete da nas pustite, ni svoju ženu nećete da pustite.- inspektor naglo ustade i stolica na kojoj je sedeo pade uz zaglušujući tresak. ,,O čemu ovaj priča!!"
-Pustite nas! – lice osumnjičenog se sada pretvorilo u jezivu i natprirodnu grimasu bola, ,,Pustite nas" odjekivao je njegov vapaj skučenom prostorijom. Dorivoje prekri uši šakama i zatvori oči, ,,Ne, ne, ne..."

*

   Neeeeee – Dobrivoje se probudi uz glasan krik. Bio je mokar od znoja, zadihan i dezorjentisan. Levo od njega sedela je Marta u spavaćici, obgrlila je sklupčana kolena i plakala. Lampa je gorela pored nje prigušenom žutom svetlošću.
   Ujutru, obukao se na brzinu i izašao bez doručka, dok je Marta još petljala sa posuđem u kuhinji. Kiša je i jutros padala ali on je nije osetio dok je ulazio u auto parkiran ispred kuće. Ulice i zgrade promicale su pored automobila u nekom užurbanom trku, nestajući iza njega i pre nego što bi se pojavile. I on je žurio. Razmišljao je o onome što mu je doktor David rekao. Naravno, prvo mu je zvučalo kao glupost. Posle celog doktorovog iskaza, kao jeftina priča nekog horor fanzina, a sinoć posle onog sna, dobilo je oblik nečega što bi moglo imati smisla. Kada je zakočio na pošljunčanom parkingu klinike primeti da mu je lice mokro. Nije to bila kiša, nego suze koje su potekle dok je mislio na svoju suprugu.
   Krenuo je prema ulazu u kliniku, držeći rukama zadignutu kragnu crnog, kišnog mantila i posle nekoliko koraka zastao posmatrajući zapuštene i zarasle travnjake, i divlje, nepotkresane grane borova. Trepnuo je par puta prisećajući se kako je to juče izgledalo. Kako je prilazio zgradi otkri mu se još neverovatnih detalja. Umesto kovanih rešetki na okna prozora bile su poprečno zakucane daske, malter fasade je na mestima otpao otkrivajući ciglu ispod a drške vrata bile su obmotane zarđalim lancem i zaključane katancem.
   Dobrivoje je stajao na kiši i gledao napuštenu zgradu ispred sebe. Nije imao nikakvih misli, nikakvih ideja, nikakvog mesta odakle bi mogao početi, jer ovo je nemoguće. Samo je stajao tako i čekao nešto, da se svet vrati u normalu možda ili pre da s trgne iz još jednog sna.
-Gospodine? – glas iza njega. Dobrivoje se lagano okrenuo. Čovek je stajao iza njega odenut u sivi kišni kaput, zakopčan i stegnut u struku. U ruci je držao kišobran i zabrinuto je gledao u Dobrivoja. Iza njega auto je stajalo još uvek upaljeno, sa uključenim brisačima. – Je li vam dobro? – bio je to doktor Toma David, i nije ga prepoznao.
-Kada je klinika zatvorena doktore?  - upita ga inspektor dok mu se niz kičmu slivala hladna jesenja kiša. Doktor otvori usta i oblikova jedno ,,o,, ali ceo jedan trenutak ne progovori ništa.
-Zatvorena? – konačno, ponovi reč, pritom nabravši obrve.
-Da, zatvorena! – doktor pogleda prema zgradi, pa u čoveka pred sobom.
-Ne razumem. – odmahnu glavom – Koliko znam ovde je nekada bilo obdanište ali je davno zatvoreno, a ja sam tek nedavno kupio zemljište i...
- I?
- Pa, planiram otvoriti privatnu kliniku, ali to... - Dobrivoje nije više slušao, seo je u auto i uz prštanje šljunka krenuo ka zgradi Saveznog Inspektorata.

*
   Ceo dan je proveo u arhivu. Što se tiče policije Bogdan Zec nije postojao. Pregledao je slučajeve nestalih osoba, bilo ih je na hiljade. Trebale bi mu sedmice da sve to pregleda i opet ne bi ništa dobio sa tim. Bogdan je bio vozač kamiona i mogao je ugrabiti te devojke bilo gde.
   Dobrivoje protrlja slepoočnice, šta on to radi? Juri čoveka kojeg je video u snu? Uzeo je kaput koji je bio prebačen preko naslona stolice i krenuo kući.
   Zatekao je Martu u dvorištu, sa zelenim, platnenim rukavicama na šakama, kako uređuje ruže. Zagrlio ju je i poljubio kako nije dugo pre toga. Ceo dan proveli su zajedno. Prvo joj je pomagao sa biljkama, potom su zajedno pravili ručak a kasnije su izašli u grad na večeru. Tu noć su vodili ljubav, strastveno i dugo, kao pre mnogo godina, na početku njihove veze. Bio je to čaroban dan. Marta je bila presrećna i konačno je spavala spokojno celu noć, bez straha i jezivih noćnih mora koje su mučile Dobrivoja. Ujutru se probudila kasno, i odmah videla da nešto nije bilo u redu. Sve Dobrivojeve stvari bile su u kući, uključujući odeću, automobil, novčanik, sve osim njega. Dobrivoje Elezović nestao je bez traga.

Dva lika i uvod u kojem nema fantastike. Čak nije ni moje. Otipkala i podijelila. Čisto da se vidi da se može i ovako, drugačije od zadanih i očekivanih stereotipa. Što kažete?


Bitna je bila brzina, užitak sjedenja u automobilu i predavanja prostoru  koji mu je hrlio u susret. To je postala dragocjenost vrjednija od svih ostalih. Glad koju je pod svaku cijenu trebalo utažiti. Ništa oko njega nije trajalo dulje od trenutka, a kako su se trenuci smjenjivali jedan za drugim, činilo se kao da je jedino on taj koji i dalje postoji. Bio je stalna točka u vrtlogu promjene, savršeno mirno tijelo kroz koje svijet u jurišu prolazi i nestaje. Automobil je postao svetište neranjivosti, zaklon u kojem ga više ništa nije moglo pozlijediti. Dokle god je vozio, nije bilo tereta koji je morao nositi, ni jednog djelića njegova bivšeg života koji ga je pritiskao. Sjećanja su mu, doduše, i dalje navirala, ali kao da sa sobom više nisu donosila ništa od one stare tjeskobe. Možda je glazba imala nekakva utjecaja na to, beskrajne trake Bacha, Mozarta i  Verdija koje je slušao dok je bio za upravljačem i dok mu se činilo da zvuk izlazi iz njega samoga, da natapa krajolik i pretvara vidljiv svijet u odraz vlastitih misli. Nakon tri ili četiri mjeseca, bilo je dovoljno da uđe u automobil pa da osjeti kako se odvaja od svog tijela i kako će ga glazba, čim dodirne papučicu gasa i počne voziti, odnijeti u bestežinsko carstvo...

Problem je zapravo bio u živcima, pomisli i odluči vidjeti hoće li mu spora vožnja pomoći da se opusti. Zaputio se rano, odmah nakon doručka u gostionici. Više se puta putem izgubio, ali kako mu nije bilo važno gdje se nalazi, nije se ni trudio gledati u kartu. Negdje u blizini nekog sela, uspori na četrdeset i pet, pedeset. Vozio je po uskoj dvotračnoj cesti uz čiji su se rub nizale farme i livade, kojom već gotovo petnaest minuta nije prošao ni jedan automobil. Došavši na vrh blage uzbrdice odakle se pružao jasan pogled nekih petsto metara u daljinu, opazi priliku kako se kreće uz rub ceste.

Bio je to nakaradan prizor ured pastirske idile: jedan mršav i blatnjav čovjek trza se i posrće prema naprijed, povijajući se i teturajući kao da će  svakog časa pasti licem na zemlju. Prvo pomisli da je pijan, no onda se sjeti da je previše rano da bi se itko doveo u takvo stanje. Iako je obično odbijao stati autostoperima, nije mogao odoljeti a da ne uspori kako bi ga izbliza promotrio. Zvuk mijenjanja brzine upozori stranca na njegovu prisutnost i kad ga je vidio kako se okreće, odmah mu bude jasno da je čovjek u nevolji. Bio je puno mlađi no što se to činilo s leđa, nije mu bilo više od dvadeset dvije-tri godine i bilo je očito da ga je netko pretukao. Odjeća mu je bila poderana, lice prekriveno modricama i podljevima, a po načinu kako se držao dok se auto približavalo, izgledalo je kao da jedva zna gdje se nalazi. Iako mu je instinkt govorio da produži dalje, nije se mogao prisiliti da ignorira jadno mladićevo stanje. Prije no što mu je do svijesti doprlo što radi, već se zaustavio, spustio prozor do suvozačkog mjesta i, nagnuvši se, pitao stranca treba li pomoć. I tako je J. zakoračio u njegov život. Barem tako je čitava stvar počela. Jednog lijepog jutra u kasno popodne...

Evo i mog predloga.

Samo da naglasim da se može koristiti samo za ovu temu i ovu ideju. Za svaki slučaj. Roman što ga završavam počinje upravo ovako, ali sa izmenjenim imenima karaktera. Nije kopija, ovo je pisano nanovo sa dosta izmena.





Predlog za prolog.

Sede na rasklimanim stolicama i puše, Ne progovaraju. Njihovi pogledi što povremeno razmenjuju čine se  podmukli i preteči, ali to ipak nisu; dovoljno dugo poznanstvo nametnulo je samo njima znani, nemi, jezik.  Povremeo se pogledi otimaju ka praznoj pivskoj gajbi, zamašćenoj od motornog ulja kao što su njihovi kombinezoni.

- Džaba gledaš, neće se stvoriti - konačno progovara Damjan i halapljivo cedi preostali duvan iz opuška.
- Što nisi doneo, tvoj je red. Ajmo na posao, neće se sam odraditi.
- Zaboravio, sutra ću. Ajmo.
 
Ustaju i kreću među krševe. Zoran čekrkom da izvadi blok motora iz Opela, a Damjan da osposobi neispravne kočione cilindre sa Ladinih diskova.
Psovka kao da je kovana u samom paklu stiže preko auto otpada. Damjan se smeši i prilazi radnoj klupi. Ume drugar da ih osmisli; veština nije za divljenje ali savršeno ogleda njihov mali svet mrtvih vozila opasan žicom.

- Šta je, šta bogaraš? - dere se, prebirajući po alatu.
- Gde je nestao Aco, treba mi!

Napokon, uverivši se da mu je sve pri ruci, diže glavu i šara pogledom po placu. Možda se denuo do ograde da se olakša u kukuruze, ali je verovatnije da očijuka sa konobaricom u restoranu.
Zadržava pogled na leđima zdanja, velikom zidu čije belilo narušavaju dva mala pravougaona prozorčeta toaleta za goste.

- De, mani ga se brate, sigurno folira Vesnu, ja ću ti pomoći! - ponovo se dere da reči ne odnese jesenji vetar što duva preko placa.
- E pa neće, neka je muva posle! - nije primetio da je Zoran na dva koraka iza njega. Žustrina kojom je prišao zbori o besu koji se podigao u njemu.

Damjan sluti zašto je to tako, pa doliva ulje na vatru; čačkanje je sastavni deo njihove svakodnevnice, da razbije monotoniju i da razloga da se nešto zbori.
- Vidiš da pada na njega, ti si otpisan. Nisi njen tip. Idi namesti čekrk, saću ja.

Ne treba poznavati njihov nemi jezik pogleda da se u Zoranovom razume goli bes.

- Nije zbog toga, nego što ima da radi. Nema ni dva pišanja na poslu a već hvata krivine. Odo' po njega.

Poznata žustrina kojom Zoran odlazi da zaobiđe zdanje i uđe u restoran odmorišta pokraj auto puta baca senku zabrinutosti na njegovu svest. Koliko god da ga zabavlja njegova ljubomora, ipak je u pravu. Kolega muva konobaricu već dva meseca, uljudno i polako kako dolikuje ozbiljnom udaraču a Aco, koji je tu tek desetak dana, navalio je na nju takvom silinom da je njena predaja neizbežna. Ne jednom je novi pokazao karakter vetrojeba, nije u redu da tako brutalno sruši Zoranove nade i ozbiljne namere.

Samom mu se otima psovka preko usana, baca šrafciger na klupu i kreće za drugarom. Matori Cvetković, vlasnik kompleksa pumpe, restorana i auto otpada, strogo je zabranio da se u radnim kombinezonima pojavljuju u restoranu ali oni nikada nisu hajali za njegovu volju. Topli obrok što ih sleduje jedu među gostima u sali kojima nije smetala nazočnost zamašćenih mehaničara, a ne ispred ili unutar kamp prikolice, koja se svojom ispravnošću i čistotom šepurila na sred otpada. 

Ovaj put je drugačije. Zoran je besan, a njegov bes mu je itekako poznat. Ne jednom je video njegovu nekontrolisanu prirodu koja ruši sve pred sobom, mora da se nađe tamo i spreči oluju makar pred namernicima.
Zaobilazi zgradu i izbija među crpke. Namah primećuje izostanak vozila što čekaju red za točenje ali to ga ne čudi, bude ponekad tako; čudi ga pusti parking na kojem bi uvek bilo vozila. Konačno, vidi osoblje na gomili. Kuvar, pomoćnica, konobarica, troje pumpadžija i mala sa kase.

Stoje ispred restorana, puše cigare i čačkaju po mobilnim. Oluja koju je slutio je izostala, Vesna se privila uz Zorana i na njegovo čuđenje, drži ruku na njegovom ramenu. Njen pogled je unezveren i uplašen a Zoran kao da je ne primećuje, napeto gleda duž auto puta. Pre nego što shvati situaciju, talas odobravanja i radosti ga obuzima; Vesna je očito odabrala, ali uživanje u toj radosti odnosi talas ledene jeze.

Auto put je prazan i pust.

Ni jednog vozila, ni na jednoj strani središnje bankine. Godinama radi u ovoj oazi namernika i nikada nije video prazninu na reci što povezuje dva najveća grada u zemlji. Sve do sada.
Prilazi skupini koja ne obraća pažnju na njega.

- Šta se zbiva, neki udes?

Pre nego što je izgovorio shvatio je besmislenost pitanja. Oduvek beše udesa, ali samo bi jedna traka ostala blokirana.

- Nije udes. Nešto je drugo, kao da su zatvorili ceo put, ali zašto nema signala? - odgovara Slađa, kasirka a Miodrag, pumpadžija, dodaje:
- Sve tri mreže su pale. Ovo nešto debelo nije u redu.
- Struje ima? I od kada ovo traje? - pita Damjan, okrećući se u pravcu restorana. Nagon da izvadi svoj mobilni je jak, pa tako i čini. Kolege su u pravu. Mreže nema.
- Ima struje, a zadnji gost je otišao pre sat vremena - odgovara kuvar i shvata Damjanov naum, kreće ka sali i pozva ostale:
- Ajde da upalimo televizor, možda saznamo šta se zbiva.

Okupljeni su ispred velikog televizora što visi iznad šanka. Damjan prebacuje kanale. Na svakom je ista, statična slika sa beli natpisom na crnoj podlozi:

- Vanredno stanje. Molimo građane da ostanu unutar zatvorenog prostora. Informacije slede.

   

sve je ovo gore u redu, samo me brine kako ćemo pomiriti/složiti/usuglasiti, različite stilove pripovijedanja... :shock:

Mislim da uopšte ne treba usaglašavati stilove. Svako vodi svog protagonistu iz, recimo, prvog lica, ili trećeg, svejedno je. Različiti stilovi bi samo doprineli karakterizaciji i verodostojnosti, javile bi se tu jedinstvene perspektive.

Da sačekamo još neki prolog, nadam se da su do sada napisani neki podstrek.

Quote from: Džek on 18-07-2017, 13:19:58
Mislim da uopšte ne treba usaglašavati stilove. Svako vodi svog protagonistu iz, recimo, prvog lica, ili trećeg, svejedno je. Različiti stilovi bi samo doprineli karakterizaciji i verodostojnosti, javile bi se tu jedinstvene perspektive.

da, tako bi već bilo moguće....:)

Biće ovo zanimljiv eksperiment. Verujem, uspešan.
Samo da se jave autori.

DSBova priča je zatvorena kao orah - i što se tiče i likova i mesta i vremena i situacije, zaista ne vidim kako bi moglo logički da se ovo nastavi, kad je već završeno. nije loše inače

saturničin intro je odlično napisan, čak vrhunski, rekao bih. uverljiv mi je lik i situacija ima potencijala kao uvod u neku priču, ali mi deluje kao da se ona može razvijati samo u jednom smeru, sa dva ponuđena lika, a ideja je, je l', da uvod nekako ponudi širok spektar likova :)

džekovu još nisam pročitao, morao sam arbajtovati. kasnije ću, sada treba neka piva da se ukoka :D

Slične stvari su rađene i objavljivanje, ali rezultati nisu baš spektakularni. Ne bih da vas demorališem, ali to što nameravate prilično je teško dovesti u čitljivo stanje.

http://uzkafu.rs/2012/11/mensin-multiroman-%E2%80%9A%E2%80%9Atragom-41%E2%80%9A%E2%80%9A/

Quote from: Boban on 18-07-2017, 23:09:46
Slične stvari su rađene i objavljivanje, ali rezultati nisu baš spektakularni. Ne bih da vas demorališem, ali to što nameravate prilično je teško dovesti u čitljivo stanje.

http://uzkafu.rs/2012/11/mensin-multiroman-%E2%80%9A%E2%80%9Atragom-41%E2%80%9A%E2%80%9A/

Verujem da si u pravu, neće biti ništa posebno, ali mislim da to i nije cilj. Ja na ovo gledam kao na evolutivni produžetak radionice; vežbanje duže forme, bez ograničenja u broju karaktera. Bilo bi lakše kada bi imali koordinatora koji je već stajao iza organizacije prošle radionice... Mogli bi da pišemo svi ista poglavlja svaki krug, i na kraju meseca glasanje, najbolje ulazi u sastav romana. To bi sigurno bilo itekako čitljivo...

bojim se da ne bi, al ajde, kao vežba ima smisla.

Pisanje nije prosto bacanje na papir svega što vam padne na pamet, već treba osmisliti širu sliku i onda isporučivati dozirane i kontrolisane informacije. Ne kažem da se ne bi možda pojavila zanimljiva rešenja, ali verovatnoća je vrlo mala.

pa taman vreme da se uključiš i pomogneš im tako što ćeš koordinisati?

Koliko će, napokon, biti učesnika?
Zanima me zbog predloga prologa. Dopuštene su promene, može nas umesto osam biti šets, ali volela bih da imam neku predstavu za početak.

Ideja jeste jako kompleksna za realizaciju, i Kimurino pitanje je na mestu. Naravno, ako se puca na neko smisleno delo (kratku, novelu, roman). Valjalo bi osmisliti kraj, da učesnici znaju kuda idu a ne da se vrte u krug koji se širi u beskraj.

Povremena interakcija karaktera, tj, likova bi bila poželjna, inače bi imali nekoliko priča sa istim početkom i krajem.

Opet ću biti glas razuma.
Postoje teme koje su zgodne za grupno pisanje i one koje to nisu.
Recimo, noć na ostrvu, koncert koji se pretvara u šta ti ja znam šta (invazija vanzemaljaca, zombija, pirana, džinovskih majmuna koje iritira glasna muzika...), e ovo je tema koju ima smisla da piše više ljudi paralelno, dogovori se uvodno poglavlje i onda svako odrađuje svoju viziju na taj događaj iz svojih likova i uglova. Neko može da izabere da prati dvojicu koji sede na drvetu i duvaju posmatrajući celu zabavu, a neko može da prati aktivne učesnike u prvim redovima borbe protiv napasti ili štagod.
Svaka tema koja u sebi ima iskru kriminalnog zapleta je mnogo komplikovanija za grupni rad, posebno stihijski i slobodan.

Bojim se da je Boban u pravu kada je u pitanju tema. Bilo šta što zahteva neku glavolomku je za ozbiljnije planiranje i vođenje.

E sad i rašomonski pristup koji Boban predlaže, bi mogao da bude zanimljiv pokušaj. (film 'Rašomon' ili priča 'U šipražju')
Opet je neophodan neki uvod i da znamo okvirno kuda radnja vodi, a pripovedanje iz više perspektiva može da se prekida i nadopunjuje tačno u određenim delovima da podstakne dinamiku.

 te ovo te ono te ništa...:(

Nedostaje komandant. Ne gledajte u mene, nađite heroja. Boban uživa na moru, ja pišuću roman.

Komandanta valja slušati, a ovdašnje se društvo nije istaklo u poslušnosti, a pogotovo ne u mudrom i blagom, plodotvornom rukovođenju. Možda su mensovci pametniji, pa im je uspelo...


Dok se ne opametimo, predlažem da se okviri postave veoma široko - znači, ne dolazi u obzir tradicionalno romanče, čak ni nešto katastrofičarsko sa raznim likovima jer i to mora imati početak - zahuktavanje - zenit - rasplitanje - kraj. Dakle, moramo imatii glavnog urednika, gazdu ili kakogod.  A niko ne želi da šefuje.


Bolje je da bude nešto tipa Šeklijeve ''Trampe svesti''. Počneš kako hoćeš, pričaš priču dokle ti je volja i prozoveš sledećeg da nastavi. Dogovor neka bude tipa srećan ili nesrećan kraj. Ili poštovanje nekog pravila kao što je: glavni negativac mora biti ismejan, ljubav pobeđuje, pametniji neće popustiti ili slično. 

Kimura  :| :|

Yup!

Quote from: Kimura on 19-07-2017, 18:46:38
Komandanta valja slušati, a ovdašnje se društvo nije istaklo u poslušnosti, a pogotovo ne u mudrom i blagom, plodotvornom rukovođenju. Možda su mensovci pametniji, pa im je uspelo... 

Istina je prosta kao pasulj bez kobasice, kao što je voleo jedan moj profa da govori, Boban je počeo da gubi interesovanje i posvećenost prethodnim radionicama i zbog toga su se završile. Ne zbog manjka poslušnosti koju uostalom on nikada nije ni zahtevao niti propovedao, koliko se sećam.

Što se tiče ovog projekta treba mu projekt menadžer a ne komandant, sasvim sigurno.

Ovo se rasplinjava u trivijalnosti i totalno beznačajne stvari.

defetizam se nekada rešavao streljanjem, ili op preko palube :D

ovo što reče boban, potpuno je u pravu. neke teme zahtevaju previše koordinacije da bi bile izvodljive u jednoj nepovezanoj, mnogoljudnoj i razruđenoj zajednici poput naše, a o logističkoj noćomori koja bi usledila pri pokušaju da se ukrste likovi, situacije i tako to, neću ni da pomišljam (zapravo, verovatno bi se samo smorili, i vratili se temama o krkanju i igricama). Čudo bi bilo i da ovo završimo. No, kada bi počinjali samo ono što ćemo da završimo, ne bi daleko stigli.

Kao vežba i kao prilika da se zezamo sa pisanjem i malo elktrifikujemo radionicu, ovaj predlog uopšte nije loš. Samo ne treba dati krila preteranoj ambiciji i očekivanjima, i samo treba da se , što bi rekli crnci iz geta, "keep it real". Koliko sam ja shvatio zoska, a i koliko znam na osnovu ona dva i po omnibusa što sam gledao, prolog bi trebalo samo da pruži okvir, neku centralnu temu od koje bi osam, devet ili trideset priča moglo da se nezavisno rascveta, ka' jutarnja ruža. Čak nema potrebe ni da se likovi unapred izmišljaju - neka se svako nadoveže sa svojim likovima. Kao, primera radi, što "Heavy metal" ima svetleću kuglu koja se provlači kroz sve priče, ili kao što "Kako je propao rokenrol" ima neko jedinstvo vremena, mesta i teme, pa ma koliko priče bile drugačijeg senzibliteta, humora, s drugačijim likovima i zapletima, ali dalje prave jednu celinu


U tom smislu, samo se trebamo dogovoriti koji je to šav koji bi povezivao sve priče. Ja mislim da ćemo to najlakše da izvedemo ako se prvo dogovorimo gde će se i u kom kontekstu odvijati priče: da li će to da bude svemirska opera ili vreme sadašnje? Epsko-fantastična postavka ili postapokalipsa? Da se oko toga složimo, to je već početak.

Druga stvar, pre pisanja prologa, koja isto ne može stihijski da se odradi, već kroz komunikaciju (na Sagiti zvuči... pa, zvuči kao naučna fantastika), jeste da odredimo koja je to centralna tačka od koje sve priče mogu da počnu. Ja imam par predloga koji možemo dalje nadograditi ili prilagoditi u prologu, kako se već dogovorimo:


Mapa zakopanog blaga  - niko ne zna šta je to blago zaista, ali ko god je došao u posed mape, probao je da ga se domogne. Mnogi su probali - da li su u tome i uspeli? (uostalom, što reče onaj hašiušar Koeljo, nije bitan cilj, već putovanje)

Svi putevi vode u Rim -  u pitanju može biti grad, luka ili čak planeta, svemirska stanica, interdimenzionalna košnica, mesto gde se ukrštaju razni putevi, a svaki bi autor u pisao priču koja se odvija u tom okruženju, pri tom dodajući i deo svojih fantazmagortija ovoj svetogradsnji (baš široka tema, ako nećemo da se smaramo sa logističkim zajebancijama)

Đe se dede princeza - ne mora baš princeza, i da, znam da je ovo isto kao i zakopano blago, ali hajde da zamislimo da postoji neki zadatak, quest, što bi rekli ameri, tipa aždaja otela prelepu devu, i da svaki autor predstavlja grupicu plaćenika (ili jednog), koji se upinju da taj zadatak izvrše, i to istovremeno. Klifhenger obavezan

Mutirani pacovi jedu birfest - bobanova ideja, dakle, neki važan i bitan događaj se upravo odvija, a mi ga vidimo iz više (pet? šest? ili tri?) vizura različitih autora i likova. takođe pruža veliku slobodu izbora. ja lično navijam za zombi apokalipsu kao centralni motiv, ali to sam samo ja. može i nešto sasvim drugo da bude, u vremenu i okruženju bilo kom

Zoskova štafeta - samo bez Tita, molim! Ipak, i ova ideja nije loša, odnosno, ima potencijala, al nema potrebe da se u prologu izmišljaju likovi. Dakle, neki predmet ide od jednog do drugog lika, od jednog do drugog autora, i priče se nadovezuju jedna na drugu. Meni, primera radi, padaju neke stvari tipa: magični brevijar koji se nasleđuje iz generacije u generaciju (svaki autor - jedan naslednik)


Elem, to su moje ideje. Pucajte sa svojima, pa da se dogovorimo pre nego što svi pokače svoje prologe. Ako mene pitate, spejs opera i potera za blagom su idealna kombinacija :D

Hej, Scordisk, pa i ja sam reprizirala ''Resident evil'' ovih dana!  :)


Inače, najviše mi se dopada poslednja ideja - predmet koji ide iz ruke u ruku. Jedino što bih ja ne bih da to bude brevijar, već nešto naoko banalnije, ali veoma opasno. Ni ostale nisu loše. Mnogima su bile dobre, pa mogu i nama.

Јес`, ова задња је и мени најзнимљивија, пружа прилику да се прикажу разноразни, највероватније изопачени или бар уврнути ликови који наслеђују то "нешто" (столичицу за клавир, нпр...али, шта је уопште клавир и чему служи?!) :)

ee, nisam nikada gledao rezidentno zlo, ali sam čitao neki strip serijal, crossed, gde je glavna premisa postapokaliptična zemlja preplavljena zombijima (neobjašnjenog porekla), a onda se na to nadovezuju različiti autori i crtači sa svojim šričama smeštenim u tom univerzumu. nije loše.

Inače, da, mogli bi i to sa predmetom koji se pojavljuje u svakoj priči. šta će to da bude? :D misteriozni ključ? pileća nogica? majmunska šapa? :D

Zasto bas dosadnim zombijima? Zasto ne cudnim biljkma, mesozderkama? Ili nepoznatim bicima?

Zosko je lepo dao predlog, Saturnice to skockala u radno uputstvo, krenulo se sa prolozima, da ih se nekupi pa da se glasa za naj. Sad, opet sve ispočetka, novi predlozi, pa sve u krug.

I dokle god bude tako, neće se pisati priče nego predlozi.

@saturnica - ne mora zombiji. dao sam kao predlog, a može i biljke mesožderke, vanzemaljci, šta god

@Džek - je, ali da bi ispunili stavku broj 6. saturničinog predloga, moramo da se prvo dogovorimo šta i kako hoćemo, pre nego što svi upru da pišu prologe

Pa dogovorili smo se da se ponude prolozi, da se glasa i ide dalje.
Šta je sada?

Ok je to, ali je dobro imati barem okvirnu ideju sta i kako u tom prologu treba da bude. Termin dobar je relativna stvar, i zavisi od ocekivanja. Pre nego sto se krene sa pisanjem prologa, dobro je imati na umu sta ko ocekuje od prologa, i koji je pristup najoptimalniji za sve

Quote from: Scordisk on 21-07-2017, 13:45:16
Ok je to, ali je dobro imati barem okvirnu ideju sta i kako u tom prologu treba da bude. Termin dobar je relativna stvar, i zavisi od ocekivanja. Pre nego sto se krene sa pisanjem prologa, dobro je imati na umu sta ko ocekuje od prologa, i koji je pristup najoptimalniji za sve

Budemo li cekali na SVE, necemo imati nista. Nekome ce prolog leci, nekome nece. Mislim da i nije svrha da se svima ugodi.

Scordisk, ne.
Svakom je data prilika da napiše prolog po svoj ćejfu. Sad se guraju ideje kako neko treba da piše prolog. Pa koji sam quratz onda pisao i kačio svoj? Ili Saturnica, ili DSB?

Prolog na sunce, pa kada se nakupi dovoljno, glasanje i gas.

nije "guranje ideje", već predlog.

Iz mog iskustva, kad god je grupni projekat u pitanju, ako svako radi za svoj "ćeif", bez da se prethodno odrede sve relevantne stavke,  završi se tako što se svi poluautistično vrte u krug, sudaraju, rade na svoju ruku, nego lupa glavom o zid a neko plače u ćošku. I na kraju prdnu u čabar, i završi se pre nego što i počne. Ili, u našem slučaju, sa tri prologa koji nisu prolozi i nula glasova pride :D

No, kako 'oćete, ja odo na pivu

Imam iskustva sa grupnim projektima i svaki se završio uspešno. Nije da ovde svako radi po svome. Postignut je dogovor, ljudi su dali prologe i tu se zaustavilo nekim sad novim predlozima.
Možda po tebi nisu prolozi, možda si ti u pravu, ali ljudi su se potrudili i ponudili nešto u skladu sa dogovorom, a to ponuđeno se može doraditi i ispeglati da odgovara projektu.

Daj nam svoj prolog, napiši ga.

Džeki možda ima narav kao Kudžo ali je ovde u pravu Scordisk. Daj nam prolog koji to jeste po tvojoj definiciji i svi ćemo ti biti zahvalni.

Usput da dodam da prolog može biti svaki napisani tekst ako ukljčiš malo mašte. Slažem se ipak da postoji verovatno ceo okean boljih prologa od ova tri gore, ali to su jedina tri trenutno a ne želimo da čekamo prvi dan u sledećoj godini da bi smo izabrali prolog, zar ne :)

Usput da sumiram situaciju. Imamo nekoliko smernica i predloga kako bi buduća Grupaonica ( :D ) trebalo da izgleda:

Quote from: zosko on 08-07-2017, 15:36:29
bas nesto mislim, ako se radionica "izlizala", sto ne podignete na jedan novi level?
ako vecina ucesnika formirana do solidnog autora, fokus vise nije na prostoj vjezbi, sto ne krenete sa, recimo, romanom antologijom?


amerikanci i nijemci imali su slicne obrade sf-a i polucili odlicne rezultate.
navodim njemacki primjer u kojem sudjelovalo 11 autora, uwe anton, herbert w. franke, ronald m. hahn, thomas ziegler...


roland rosenbauer - computerspiele (roman-antologija)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170708%2Ftrwaayyf.jpg&hash=44dce5d98e92b0bc6e69fe9853ca704aa41332ee) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs5.directupload.net%2Fimages%2F170708%2Fpahgdgez.jpg&hash=1602d07485e85dd4ec9e37f9bd7602bbe8d26a18)


rosenbauer je koordinirao rad i napisao uvod gdje navodi motive sf-a kroz vrijeme, novi val (kiberpank jos nije zazivio)... uglavnom, razne pristupe motivima sf-a, nacine prezentacije kroz, ugrubo, roman ili kratku pricu, pa i preferencije publike.
sad, ideja nije skroz nova, slicno je strukturirana 1001 noc.
ali rijetko odradjena u sf-u, posebno uz doprinos vise autora.


znaci trebate skora za rosenbauera i dobrovoljce koji rado pishu.
skor ponudi prolog koji zavrsava klifhengerom, svaki autor razvije kratku pricu, skor ili vise autora price poveze/u kratkim medjupoglavljima u cijelinu.


nijemci su to odradlili na nacin da kroz prolog uvedena radnja kako tri austronauta pristizu nakon probnog leta na zemlju koju zaticu pustu. pa se nadovezuju individualne price sa potpuno razlicitim fokusima. tehnologija, psihologija, romansa, filozofija, akcija, surealizam... sve po specificnosti i preferencijama pojedinih autora. i tako se u jednom romanu zatekne sve od tehnicko-utopijske price, preko novog vala, kiberpanka, pa do fentezija i ljubica.


kroz kratka medjupoglavlja price su naknadno uvrstene u globalnu radnju, konkretno kroz prikaz znanstvenika koji vrse kompjuterske simulacije, pa spram price koja slijedi trigeruju parametre.


sto se tako ne okusate?
vrlo je zabavno, bilo pisanje, prezentacija pojedinih prica, kritika, doradjivanje, povezivanje u roman, pa i citanje.
i tu vam fokus nije na vjezbi, iako i vjezba ne izostaje, tek se kao grupa kroz kritiku "ispravljate", a grupa na slican nacin ima vecu motivaciju kritizirati, ne izmice joj nista; samo se koordinirate i mozete poluciti fantastican roman.

Quote from: saturnica on 11-07-2017, 09:30:23
evo moje ideje, prijedloga:




1. odmah u startu odrediti osobu koja će napisati prolog.
2. nakon što ta osoba to prihvati, on fino razdradi prolog, za koji mu se daje dovoljno vremena.
3. od dana kada prolog bude objavljen na sagiti, daje se rok od 48 sati da se prologaru jave zainteresirani pisci.
4. prologar bira pisce. ne znači da svatko tko se javio, može u projektu i sudjelovati. (uključujući i moju malenkost).
5. nakon odbira pisaca, prologar određuje s piscima etape pisanja, što znači redosljed u grubim crtama.
6. dakle, za mene je ovo ključno za početak; imati dobar prolog.
7. ukoliko se nitko u sljedećih para dana ne javi s nekim prologom, ja i dalje predlažem da se stisnemo u džekov lift i pritisnemo dugme. netko će željeti gore, netko dolje, a netko voli samo stajati na mjestu. eto zabave. :)

Quote from: Boban on 19-07-2017, 15:41:08
Opet ću biti glas razuma.
Postoje teme koje su zgodne za grupno pisanje i one koje to nisu.
Recimo, noć na ostrvu, koncert koji se pretvara u šta ti ja znam šta (invazija vanzemaljaca, zombija, pirana, džinovskih majmuna koje iritira glasna muzika...), e ovo je tema koju ima smisla da piše više ljudi paralelno, dogovori se uvodno poglavlje i onda svako odrađuje svoju viziju na taj događaj iz svojih likova i uglova. Neko može da izabere da prati dvojicu koji sede na drvetu i duvaju posmatrajući celu zabavu, a neko može da prati aktivne učesnike u prvim redovima borbe protiv napasti ili štagod.
Svaka tema koja u sebi ima iskru kriminalnog zapleta je mnogo komplikovanija za grupni rad, posebno stihijski i slobodan.

Quote from: Kimura on 19-07-2017, 18:46:38
Komandanta valja slušati, a ovdašnje se društvo nije istaklo u poslušnosti, a pogotovo ne u mudrom i blagom, plodotvornom rukovođenju. Možda su mensovci pametniji, pa im je uspelo...




Dok se ne opametimo, predlažem da se okviri postave veoma široko - znači, ne dolazi u obzir tradicionalno romanče, čak ni nešto katastrofičarsko sa raznim likovima jer i to mora imati početak - zahuktavanje - zenit - rasplitanje - kraj. Dakle, moramo imatii glavnog urednika, gazdu ili kakogod.  A niko ne želi da šefuje.




Bolje je da bude nešto tipa Šeklijeve ''Trampe svesti''. Počneš kako hoćeš, pričaš priču dokle ti je volja i prozoveš sledećeg da nastavi. Dogovor neka bude tipa srećan ili nesrećan kraj. Ili poštovanje nekog pravila kao što je: glavni negativac mora biti ismejan, ljubav pobeđuje, pametniji neće popustiti ili slično. 

Quote from: Scordisk on 21-07-2017, 03:30:27
defetizam se nekada rešavao streljanjem, ili op preko palube :D

ovo što reče boban, potpuno je u pravu. neke teme zahtevaju previše koordinacije da bi bile izvodljive u jednoj nepovezanoj, mnogoljudnoj i razruđenoj zajednici poput naše, a o logističkoj noćomori koja bi usledila pri pokušaju da se ukrste likovi, situacije i tako to, neću ni da pomišljam (zapravo, verovatno bi se samo smorili, i vratili se temama o krkanju i igricama). Čudo bi bilo i da ovo završimo. No, kada bi počinjali samo ono što ćemo da završimo, ne bi daleko stigli.

Kao vežba i kao prilika da se zezamo sa pisanjem i malo elktrifikujemo radionicu, ovaj predlog uopšte nije loš. Samo ne treba dati krila preteranoj ambiciji i očekivanjima, i samo treba da se , što bi rekli crnci iz geta, "keep it real". Koliko sam ja shvatio zoska, a i koliko znam na osnovu ona dva i po omnibusa što sam gledao, prolog bi trebalo samo da pruži okvir, neku centralnu temu od koje bi osam, devet ili trideset priča moglo da se nezavisno rascveta, ka' jutarnja ruža. Čak nema potrebe ni da se likovi unapred izmišljaju - neka se svako nadoveže sa svojim likovima. Kao, primera radi, što "Heavy metal" ima svetleću kuglu koja se provlači kroz sve priče, ili kao što "Kako je propao rokenrol" ima neko jedinstvo vremena, mesta i teme, pa ma koliko priče bile drugačijeg senzibliteta, humora, s drugačijim likovima i zapletima, ali dalje prave jednu celinu


U tom smislu, samo se trebamo dogovoriti koji je to šav koji bi povezivao sve priče. Ja mislim da ćemo to najlakše da izvedemo ako se prvo dogovorimo gde će se i u kom kontekstu odvijati priče: da li će to da bude svemirska opera ili vreme sadašnje? Epsko-fantastična postavka ili postapokalipsa? Da se oko toga složimo, to je već početak.

Druga stvar, pre pisanja prologa, koja isto ne može stihijski da se odradi, već kroz komunikaciju (na Sagiti zvuči... pa, zvuči kao naučna fantastika), jeste da odredimo koja je to centralna tačka od koje sve priče mogu da počnu. Ja imam par predloga koji možemo dalje nadograditi ili prilagoditi u prologu, kako se već dogovorimo:


Mapa zakopanog blaga  - niko ne zna šta je to blago zaista, ali ko god je došao u posed mape, probao je da ga se domogne. Mnogi su probali - da li su u tome i uspeli? (uostalom, što reče onaj hašiušar Koeljo, nije bitan cilj, već putovanje)

Svi putevi vode u Rim -  u pitanju može biti grad, luka ili čak planeta, svemirska stanica, interdimenzionalna košnica, mesto gde se ukrštaju razni putevi, a svaki bi autor u pisao priču koja se odvija u tom okruženju, pri tom dodajući i deo svojih fantazmagortija ovoj svetogradsnji (baš široka tema, ako nećemo da se smaramo sa logističkim zajebancijama)

Đe se dede princeza - ne mora baš princeza, i da, znam da je ovo isto kao i zakopano blago, ali hajde da zamislimo da postoji neki zadatak, quest, što bi rekli ameri, tipa aždaja otela prelepu devu, i da svaki autor predstavlja grupicu plaćenika (ili jednog), koji se upinju da taj zadatak izvrše, i to istovremeno. Klifhenger obavezan

Mutirani pacovi jedu birfest - bobanova ideja, dakle, neki važan i bitan događaj se upravo odvija, a mi ga vidimo iz više (pet? šest? ili tri?) vizura različitih autora i likova. takođe pruža veliku slobodu izbora. ja lično navijam za zombi apokalipsu kao centralni motiv, ali to sam samo ja. može i nešto sasvim drugo da bude, u vremenu i okruženju bilo kom

Zoskova štafeta - samo bez Tita, molim! Ipak, i ova ideja nije loša, odnosno, ima potencijala, al nema potrebe da se u prologu izmišljaju likovi. Dakle, neki predmet ide od jednog do drugog lika, od jednog do drugog autora, i priče se nadovezuju jedna na drugu. Meni, primera radi, padaju neke stvari tipa: magični brevijar koji se nasleđuje iz generacije u generaciju (svaki autor - jedan naslednik)


Elem, to su moje ideje. Pucajte sa svojima, pa da se dogovorimo pre nego što svi pokače svoje prologe. Ako mene pitate, spejs opera i potera za blagom su idealna kombinacija :D

[/size]

Hm, nismo se razumeli.

Nije problem u saturničinom plan–programu, niti u tome da ja ili bilo ko drugi natura šta i kako, ja samo kažem da nedostaje jedna glavna stavka, a to je tema. Može, naravno, svako da da svoju viziju u prologu, ali ja mislim da ćemo daleko brže i efikasnije to da izvedemo ako se prethodno svi mi  - i potencijalni učesnici i dobacivači sa strane – dogovorimo  oko teme (najokvirnije, barem)

U tom slučaju, ako se svi zajedno složimo otprilike šta i kako, mogli bi pisati prologe koji su svi sa istom premisom – bilo da je to vanredno stanje ili ukleti klavir – i od toga birati najprigodniji.

To bi, takođe, eventualno minimalizovalo onu autohtonu forumašku naviku da se ništa ne glasa i ne komentariše kada imaš primedbe, jer te iskreno mrzi da se upuštaš u još jedno sagitaško ego-trip duvanje s premerom ćune na deset stranica (mada čisto sumnjam :D )

DSB, poštedi me svojih omalovažavajućih komparacija i ostalih prozivanja, dakle, ne spominjii me više.

Uzgred, kada se skupi ozbiljna i pristojna ekipa za rad, neka me kontaktira na PM, ovo štavioničarsko brainstormingovanje ničemu ne vodi.
Nema od ovog ništa.

Možda će za ova prve korake, s obzirom da ste se već našli pred izazovom početka, biti lakše ako odaberete svedeniji prolog koji će vam dati širinu u pristupu. Mada, tu onda i nije priča o romanu, već o zbirci.

Mislio sam na nešto poput onoga u Knjigama Krvi ili u Bredberijevom Tetoviranom čoveku

Ako mogu da primetim kao posmatrač sa strane: Šta fali koncepciji Tetoviranog čoveka?
Ne fali ništa.
Moglo bi usput još malo da se pojača, da se priče malo jače uvežu, ali to su detalji.
Razmislite.

Quote from: Džek on 22-07-2017, 08:06:45
Nema od ovog ništa.

Buduci da isprazno puhanje polupismene sujete ostaje primat na radionici, primoran sam da se slozim. Ne bih se ni ja vise pacao u ovo

Nije to sujeta, nego jed zbog nepridržavanje osnovnog plana idejnih tvoraca. Svako skretanje i "razrađivanje" ruši volju i entuzijazam, kao i uletanje sa svojim zamislima "kako se piše prolog" i "šta treba da se radi" Umesto da se postavljaju prava pitanja, postavljaju se kriva uputstva i vrše se neka prozivanja pa se sve rasplinjuje. Kada si pozvan, radiš ili ostaviš. Do sada smo mogli da krenemo sa onim što fakat imamo. Ovako, svako skretanje nosi još račvanja.

"Pacao" je izvrsno odabrana reč. Pozdravljam.

Dakle, ponavljam; ako se skupi dovoljno ozbiljnih da se nešto radi, rado ću se priključiti. Najefikasniji dogovori su oni koji se sklope u tri reči. Moje iskustvo sa ozbiljnim autorima je pokazalo tako.

Quote from: Džek on 22-07-2017, 08:06:45
DSB, poštedi me svojih omalovažavajućih komparacija i ostalih prozivanja, dakle, ne spominjii me više.

Uzgred, kada se skupi ozbiljna i pristojna ekipa za rad, neka me kontaktira na PM, ovo štavioničarsko brainstormingovanje ničemu ne vodi.
Nema od ovog ništa.

Nisam te omalovažavao, ali moraš malo da promeniš taj stav koji svima ide na živce. Kako misliš da sarađuješ sa ljudima ako u korenu sasečeš svaku njihovu reč?

Nisi?

Gledaj, ljudi sa kojima sam do sada sarađivao nisu imali ni jednu primedbu na moj rad i ponašanje prilikom istog. Moj stav nikoga ne omalovažava. Sasecanje u korenu? Netačno. Ovde su potezani argumenti pro i kontra. Obrazložio sam zašto su moji kontra.

Pitanje je zašto nema više predloga za prolog. Sigurno ne zbog mog stava koji navodno "ide svima na živce".

Daj ljudima vremena, a pre svega prostora da se sve uskladi. I izjave kao što je "nema od ovog ništa" možda je bolje da zadržiš za sebe, bio u pravu ili ne, jer ko to voli da sluša?

Nemam ništa protiv tebe Džek i od tri postavljena prologa tvoj ima najviše potencijala, po mom mišljenju. Zato opusti se, popij koje pivo, imaj malo strpljenja, dok ostali koji žele ne okače svoje predloge, i ja ću sasvim sigurno da uradim isto.

DSB ima pravo, samo ne treba čekati da zamisao izgubi svaku draž. Zato sam upravo iskuckala vlastiti predlog. Mislim da dopušta razne nastavke i da nije ograničen brojem likova ili eventualnihh učesnika:


Imate pisce koji s uživanjem iščitavaju dela koja su stvorili, unose se i uvek iznova žive svaku svoju reč, čak i ako je pisana pre mnogo godina. Imate one što knjigu vole samo dok se njome bave - dovršeno lako odbace i zaboravljaju.
Ja sam od potonjih. Ispravim prvu verziju, teška srca dodam ili izbrišem štogod na zahtev urednika i tu je za mene kraj.
Napisana knjiga me privlači koliko i hladna večera od juče, uzbuđuje manje no bivša ljubavnica. Milo mi je kad čujem da je hvale, ali neću patiti ako se ne dopada.
Mrsko mi je jedino kada se vlastitom knjigom moram nanovo, pa još znatno i ozbiljno baviti.
Zato me nije obradovao mail juče rođenog zvekana, što me je najednom otkrio, pa sad zahteva da za potrebe novog, njegovom rukom vođenog reizdanja, ''bacim oko'' na tekst star pola veka. Sinko moj neznani, da si ti meni živ i zdrav! Pa ja se ne sećam kad sam... Ama, ne sećam se ni šta sam sve pisao!
Između dvadesete i tridesete godine proizveo sam gomilu bezvrednih krimića i poneko romanče avanturističke sadržine. Uživao sam pišući, odgovarao mi je žanr. Sad slično štivo ne bih poledom preleteo, pa makar i moje bilo! Nadam se da zvekan ne želi da se štampa neki od njih.
Najpre sam hteo da izbrišem njegov mail. Ne volim e-mailove. Otvorim, istina, svaki koji mi stigne. Pažljivo čitam i sam ih šaljem, ali nikad takvo dopisivanje nisam istinski prihvatio niti sam se na njegovu varljivu brzinu zaista navikao. To nije samo zato što pripadam generaciji koja čuva rukom pisana ili na pisaćoj mašini otkucana važna pisma.
Pisma su stvarna, ne možeš ih ukloniti u deliću sekunde. Izvesno je da postoje, čak i ako ne znaš ko ih je poslao. Trag nečije ruke je ostao na hartiji, opipljiv i jasan, pečatiran i poslat sa neke materijalne adrese, tako različite od tajanstvenih nizova brojki i slova, što skrivaju autore mailova.
Ipak, mail mog novog ''izdavača''nije završio u virtuelnom smeću. Odgovorio sam molbom da mi pošalje knjigu za koju se zainterasovao, svesan da sam time upola obećao ono ''bacanje oka'', novo priređivanje za štampu i reizdanje.
Knjiga je preda mnom. Blago požutela, veoma opipljiva. Stvarna.
Listam je sa mnogo nelagode. Ništa ne prepoznajem. Ne sećam se. Kad sam se ja to toliko zanimao za okultno? Ovako šta se ne bi dalo sročiti bez opsežnih izučavanja. A ja... Ako se već ne sećam nečeg što sam u trenutnom nadahnuću i raspoloženju nadrljao, valjda ne bih mogao zaboraviti pripremanje ovolike građe? I sama knjiga... Svaka rečenica na kojoj mi se pgled zadržao odjekuje u mojim mislima i kao da mi drsko  uzvraća: nisam tvoja ali bih to mogla biti! 
Sad već njenom pošiljaocu knjige ne mogu dopustiti da nastavi skrivalicu. Ne smem. 

Da glasamo?

red bi bio. ovo stvarno neozbiljno deluje.
ideja je tu, imate prologe, neko treba da ih stavi u jedan post i kaže dokad se glasa za prolog.
meni scor deluje ko najstrukturiraniji čovek za ovaj zadatak, al ostavljam mogućnost da nisam u pravu. :lol:

ja sutra idem na more, al ako bude nekog glasanja, ja dajem glas za kimurin prolog :)

javlja mi se da ipak nećeš ostati toliko dugo na moru  xrofl :)

I ja dajem glas Kimurinom prologu. Možda završimo i pre nego što Scordisk ode ;)

Quote from: lilit on 05-08-2017, 19:40:18
javlja mi se da ipak nećeš ostati toliko dugo na moru  xrofl :)

ahaha zar, ja sam mislio da ovo prilično brzo ide za sagitine standarde :D

brzo, brzo, ko da niko dokon nije  nas-rofl


glasanje bi možda trebalo da traje bar nekoliko dana (ne loguju se svi zainteresovani svakog dana) premda bi verovatno bilo najpametnije krenuti sa kimurinim prologom kad već imamo dva glasa za. kao što reče saturnica, neće svaki prolog leći svakom al poenta je da se krene s pisanjem.

dzek.

Džek.

o što ste efikasni, ljubi vas majka  xremyb nas-rofl

ajd saturnice, daj odluči ad hoc, dokad traje glasovanje? :)

a zosko, koji je sve ovo zakuHao, mogao bi da se prihvati organizacije u smislu ko sve učestvuje i slično, a što ste oboje lepo izlistali na prethodnoj strani.

Sto da ja odlucim? Mene nitko nista ne pita. A i nije mi jasno zasto Scor i Dzek laju jedan na drugog. Kako je i kad doslo do te zavrzlame? Jesam li nesto propustila ili krivo shvatila? Kako u tom nadrkanom tonu nastaviti dalje?
:shock:

kako? pa na sagiti sve počinje i završava se u nadrkanom tonu. nemojmo sada da se pravimo finci :D

Quote from: Scordisk on 05-08-2017, 21:51:51
kako? pa na sagiti sve počinje i završava se u nadrkanom tonu. nemojmo sada da se pravimo finci :D

A onda izvini. Bitno da vas medusobno drkanje ne smete s glavnig cilja. :)

Quote from: lilit on 05-08-2017, 20:52:17
...
a zosko, koji je sve ovo zakuHao, mogao bi da se prihvati organizacije u smislu ko sve učestvuje i slično, a što ste oboje lepo izlistali na prethodnoj strani.

hvala, hvala! a sto sam ja njezna dusha koja se osjeti neprijatno ako mora delegirati, donositi odluke, smirivati sukobe... to nije bitno!

realno, da se ne lazemo, idealno bi bilo kad bi slican projekat uveo i koordinirao skalop. vjerujem da bi to dalo vrhunski rezultat, roman koji bi vrijedilo procitati, koji ne bi prosao bez paznje.
u biti, to bi bio nastavak radionice medju profesionalcima.

Quote from: zosko on 05-08-2017, 22:10:59
realno, da se ne lazemo, idealno bi bilo kad bi slican projekat uveo i koordinirao skalop. vjerujem da bi to dalo vrhunski rezultat, roman koji bi vrijedilo procitati, koji ne bi prosao bez paznje.
u biti, to bi bio nastavak radionice medju profesionalcima.

Ne. Mislim da u ovoj fazi treba izostaviti takvu vrstu supervizije. Vreme je da odrastemo...

Interesantno kako diskusija ovde zamre nakon samo nekoliko postova. Imam nekolko teorija zašto se to dešava, a prva od njih je da učesnicima fali volje i motiva da se uključe aktivnije u celu priču. Tačnije, potencijalni učesnici ne vide koji su benefiti (osim frustracije) koji se nude ulaskom i angažovanjem u ovakvom projektu. Projektu koji zahteva vremena, upornosti, strpljenja, sve ono čega većina ljudi nema mnogo na raspolaganju.

Moje pitanje je, šta bi ljude uopšte nateralo da se priključe projektu? Da li je to mogućnost da ono što budu pisali bude objavljeno? Da budu pioniri na ovom prostoru u nečemu novom? Ne znam stvarno, pomozite mi ovde. Ja sam na ovo celo vreme posmatrao kao na mogućnost dobrog vežbanja pre svega, da li grešim i da li ovome treba pristupiti ozbiljnije od toga. Jer ako je to slučaj, onda smo svi pogrešno pristupili ovome. Projekat koji će biti nešto više od vežbe zahteva ozbiljnu organizaciju. Čoveka koji je spreman uložiti veliki deo svog vremena i energije u tako nešto. U mom svetu vreme je novac te bez novčane nadoknade mislim da niko neće biti spreman uložiti svoje vreme u tako nešto.



Zato, ako je vežba u pitanju mogli bi se dogovoriti i konačno početi. Ako je projekat u pitanju, žao mi je što ovo moram reći ali dok se ne javi neko na upražnjeno mesto koordinatora projekta, ovo je na čekanju do daljeg.

Mnogo si, bre, racionalan čovek, DSB!

Današnje srpsko društvo je trenutno pomalo izgubljeno. Posao se traži preko veze ili partijske linije. Ali ne možeš da budeš uspešan pisac "preko veze". Profesija pisca zato nije tražena, jer u ovom izgubljenom društvu nije normalno da imaš posao koji nije dobijen preko veze. Pošto imamo malo mladih ljudi koji hoće da budu pisci time i Znak Sagite više ne posećuju mladi ljudi koji bi hteli da učustvuju u ovom projektu. Ostaju samo stare kuke koje verovatno ne vide računicu u učestvovanju, i mi ostali koji i nismo pisci.

Nije problem u mladosti koja neće da piše. Neka ne pišu, koga briga za to, neka igraju košarku, zdravije je. Problem na ovoj radionici seže negdje drugdje.Ozbiljno bavljenje ovim poslom polučilo bi i pristojan odaziv pisaca. Kad bi bilo ozbiljno, samo, eto, trenutno nije.

Bez Bobana ili Radmila nikud nećete stići. To je početak i kraj priče.

Zar i ti, sine Mace??? ... da se upustiš u popovanje?!
Dobro sad, nije da nisi zvocnuo tu i tamo (što i nije neki greh), ali ovoga puta nemaš pravo.
Radionica je bila korisna SVIMA! S.V.I.M.A. Čak i onima koji nisu pisali, lektorima, ljubiteljima literature, svađalicama, običnim zajebantima i dosadnjakovićima. O piscima da i ne govorim.
Ali, kako reče jedan od mojih omiljenih pisaca, neke koristi su korisnije od drugih i ljudima je u prirodi da više vole sopstvenu ludost nego mudrost prijatelja čovečanstva. Nije baš tako rekao, to je moj prepev, ali je suština tu negde. Otprilična.
Ti se, naravno, nećeš složiti ni otprilike zato što si suviše racionalan. Gori nego DSB.

Naravno da je Radionica korisna, ali mora postojati sistem.
Voluntarizam je lepa stvar, al' slabe je vajde od njega.

Korisna svima. Baš svima. I onima koji su dali više, a svako je nešto priložio. I kao u svemu što se zbiva među ljudima, pokvarilo se kad je počelo brojanje.

Zapravo, dobra vežba jeste ozbiljan projekat/pristup. Ne treba razlikovati te stvari. Uvek je vežba, jer se nakon svake priče stekne neko novo iskustvo...

samo da proverim kako se scor proveo da odmoru i da li je more i dalje plavo?  xrofl

plavo je more, plav je i dunav, nemam primedbi, samo da malo duže traje :D