Radionica nova mori!

[hidden]

Saturnice, dubok naklon. Bas si lepo ovu taktiku slozila...

[saturnica]

Saturnice, dubok naklon. Bas si lepo ovu taktiku slozila...

hvala hidden, no, tek sada vidim da je osoba kojoj ne smijem spomenuti ime puštena s lanca da harači sagitom. vidimo se na nekom drugom mjestu i vremenu...

[D.S.B.]

Taman postade zanimljivo a ti odleprša Saturnice. Napiši taj prolog pa da se dodam na listu zainteresovanih.

[saturnica]

Taman postade zanimljivo a ti odleprša Saturnice. Napiši taj prolog pa da se dodam na listu zainteresovanih.

i dalje ostaje zanimljivo. tko nam, dakle, brani da ovu ideju realiziramo na nekom drugom mjestu? 

[Džek]

Saturnice, bez veze je napuštati ovu malu oazu na ZS forumu; dala si dobar scenosled projekta, a ja imam još nekoliko ideja za prolog.

Lift je bio samo primer; primer da se karakteri okupe na jednom (javnom) mestu, pa od tamo svako na svoju stranu.
Ne vidim kako bi drugačije krenuli.

Može i bioskop, osam karaktera odgleda neki čudan film, neka slabašna interakcija se dogodi, na primer, dobacivanje, pošalice i tako, pa nakon projekcije izlaze vani i zatiču... (neka ostane za doradu)

Ili

Restoran pokraj auto puta. Dolaze ljudi (naši karakteri), sede, odmaraju, jedu, piju i ne kontaju da više nema saobračaja, sve dok ne izađu vani. Zašto nema saobračaja? Svako na svoju stranu, svojim strahovima, radoznalosti, šta znam.

[Boban]

Saturnice, dubok naklon. Bas si lepo ovu taktiku slozila...

hvala hidden, no, tek sada vidim da je osoba kojoj ne smijem spomenuti ime puštena s lanca da harači sagitom. vidimo se na nekom drugom mjestu i vremenu...

Od kada je ta osoba uklonjena sa foruma, bar u 270 slučajeva je bila prozvana (neko je pažljivo beležio), često na vrlo direktan i brutalan način.

Moj prvobitni stav je da na forumu nema moderisanja i ograničenja. To se možda u konačnom pokazalo kao kontraproduktivno, jer su oni sa tanjim živcima otišli, a oni debelokošci spremniji da ujedaju ostali. Ali ako kažemo da nije bitan cilj nego put, iz ovih 15 godina foruma Znak sagite mogu se izdvojiti stotine veličanstvenih rasprava od kojih su neke bile epskih razmera. Da nije bilo te moje opredeljenosti da pustim ljude da govore i rade šta im se prohte, ne bi bilo ni tih uzleta.

saturnice, postoje okolnosti koje nisu transparentne zašto je nešto nekada urađeno. Evo, recimo, scallop je bio prva osoba koja je počela da me ucenjuje za svoje učešće na forumu da maknem ovoga ili onoga (još pre 7-8 godina, pre svih ovih "najnovijih" zbivanja). I ja sam, vođen višedecenijskim prijeteljstvom s tim čovekom, učinio neke stvari koje su potpuno izvan mojih principa. Ali on je imao stano nove i nove zahteve. Neke sam ispunjavao, ali ne sve. I šta je na kraju ispalo? On je uvređen otišao. Da li bi bilo bolje da sam ga pustio da ode prvi put kada su se stekli uslovi? Bar ja ne bih bio frustriran što sam zbog skalopovih ucena uradio poprilično brljotina. Mnogo više je ljudi otišlo jer im nisam ispunio želje (recimo da se omogući da neko postira a da ne može niko da replicira - dakle, da se drži praktično blog...). U ovom trenutku većina ljudi koristi Znak sagite kao arenu za skretanje pažnje na svoje poduhvate vezane za SF&F, ali oni izgleda nisu svesni da uskoro više neće biti nikoga da klikće na linkove do njihovih stranica jer nisu ništa učinili da stvore atmosferu prijatnog mesta gde bi ljudi dolazili da diskutuju.

[saturnica]

bobane, što bih ja sad trebala pustiti suzu jer je nju netko na ovaj ili onaj način prozvao? taj koji je bilježio te stvari, nije normalan, odmah ću vam reći. nije imao pametnijeg posla u životu nego te pizdarije bilježiti. zar stvarno mislite da bi bilo drugačije da to nikada nitko više nije učinio? zar stvarno mislite da bi njena fatalna opsjednutost sagitom, pa i vama u krajnjem slučaju, nestala? ne spominjite mi brutalne i direktne načine na koji je prozivana, jer je to upravo način na koji ona udara u ljude. ona je samo dobila vlastitu porciju brutalnosti. nevjerojatna je vaša slabost koju nakon svega iskazujete prema njoj. nakon sve štete koju je prouzročila i koju čini i dalje uz pomoć doušnika ili direktno iz lažnih profila, vi i dalje zauzimate obrambeni štiti prema njoj. u redu je da imate slabost prema njoj, da je na neki način i sažalijevate, ja to mogu razumjeti, ali s druge strane čini se da ne pokazujete ni malo razumijevanje za ljude koji su vam tu svaki dan i koju su upravo od nje proživjeli traume, ljude kojima je ona točno ubola njihove slabe točke (u tome je majstorica) preko kojih ih se na njima iživljavala. i to je sada veliko zlo što je ti ljudi tu i tamo prozovu kao što se priziva u sjećanje noćna mora? neš mi ti velike stvari. nije ona ni slaba, ni jadna, ni osjetljiva kao što nam pokušavate reći. stvar je u vama. vi imate slabu točku iz koje ona manipulira.

[saturnica]

@džek


dakle predlažem ovo:
ti napiši prolog. zato jer kako sad stvari stoje, neće nitko drugi. možda smo svi ostali prelijeni za smišljanje, a iz tebe očito pršte ideje. sjedni i razmisli, što god od zamišljenog da ti najbolje sjedne. uzmi si vremena i ne žuri. meni bi odgovaralo da prolog, pa i cijela ideja, ne bude previše plošna, da pokušamo kroz fantastiku dati i neku pozadinu u smislu da se referiramo i pozovemo na stanje u regiji ili svijetu u kojem živimo. mislim, ne mora biti uopće tako, samo predlažem.
drugo, kad budeš gotov, prolog ovdje objavi
zatim daj rok od 2-3 dana da ti se jave potencijalni pisci i to ne javno, nego tebi osobno u inbox.
ti ćeš birati ljude, ali bi bilo dobro da se ne zna tko su oni.  objavljivat ćeš u komadima kako se već bude pisalo, tu na radionici pod svojim imenom, tako da komentari ne budu obojani eventualnom netrpeljivošću prema nečijem liku i djelu.
predlažem također da se ne uzme previše ljudi u obzir jer bi se sve moglo razvodniti. recimo, neki 6 bi bilo sasvim dovoljno, koji bi se u pravilnim razmacima izmjenjivali u svojim stvaralačkim fazama.
ne treba se previše opterećivati hoće li ili neće ovo uspijeti. mislim, nije kraj svijeta i ako od svega ne bude ništa. ali je zato ovo dobra prilika za zabavu i učenje istovremeno.
za sada toliko. ukoliko nas gazda ne zaskoči i ne ušutka, jer realno, i to je moguće.

[Džek]

Ali, ja bih samo da pišem

Šali na stranu, mnogo odgovornosti za moje skromno slobodno vreme; završavam roman, pa ću da prepeglam prvi talas i stavim ga izvesno vreme na led. U međuvremenu, treba da padne i novelica za T.

A taj prolog, može ljude da odbije pa mi i to muka.
Ali, neka se jave i ostali zainteresovani.

Slažem se da je šest dovoljno.

[saturnica]

Pisanje prologa je jako bitno i istina je da ce on povuc ili odbiti ljude. Ali uredu, pricekajmo, mozda se jos netko javi.

[Džek]

Bila bi mi čast da ga napišem, ali isto tako me je strah iz upravo navedenog razloga.
Ne bih da budem krivac za propast ideje u njenom začetku pa predlažem i prolog konkurs. Odabrani autori, u stvari, ne samo oni, da glasaju i odaberu najbolji!

[saturnica]

Moze i tako..

[Аксентије Новаковић]

Људи, крените да пишете више и кренете у реализацију те Али Рацку-ове идеје (или Џекове, свеједно)

Срамотно је што много више времена по форуму трошите на бесмислице него на писање и реализацију тих идеја.

Још срамотније је што за вашу лењост тражите оправдање у мом повратку на форум.

Изволите пишите, радите, стварајте.

Не будите сами себи највећи непријатељи.

[Biki]

Sramno je to sto ti je Boban dozvolio da se vratis na forum.

[Džek]

Taman postade zanimljivo a ti odleprša Saturnice. Napiši taj prolog pa da se dodam na listu zainteresovanih.

i dalje ostaje zanimljivo. tko nam, dakle, brani da ovu ideju realiziramo na nekom drugom mjestu? 

Povlačim svoj odgovor na ovo pitanje, onaj o oazi i tako. Sad mi pitanje dobija smisao, neće ovde biti mira da se ozbiljno pristupi tome. 

[džin tonik]

sto se mene tice, ideja je na ledu.
lijepo je to opisao hidden na drugom topicu; ajde bogati, pa necemo tu glumiti klaune nekakvom bobanovom shizu i dokonim ocvalim pankerima na maminoj sisi. baci im se kost, jedna-dvije, onako u prolazu, a oni laju... jedna kost, tri sata laveza. budale se malo ostvare i tako, mi se nasmijemo.

[džin tonik]

Људи, крените да пишете више и кренете у реализацију те Али Рацку-ове идеје (или Џекове, свеједно)

Срамотно је што много више времена по форуму трошите на бесмислице него на писање и реализацију тих идеја.

Још срамотније је што за вашу лењост тражите оправдање у мом повратку на форум.

Изволите пишите, радите, стварајте.

Не будите сами себи највећи непријатељи.

fifi, fifi, kus, kus, boban se nije izjasnio je li te naucio aportirati. inace ga slusas, trkne te, nestanes, zafijuce, dotrcis i mases repom.
zelis li da se pozabavimo aportom? jesi li se napajkio? dobro si? da probamo?

[D.S.B.]

Hajde Džek ne drami po svom ustaljenom običaju, nego ako si voljan napiši prolog, ili ako još neko ima želju za tim neka se javi pa da organizujemo glasanje kao što si predložio. Po mogućnosti u razumnom roku a ne da se skupljaju predlozi tokom sledećeg meseca a glasanje za pisca prologa da bude u septembru...

[Džek]

DSB, dramim? Vidi, onaj je odbanovan i visiće ovde da sere i provocira. Kako onda išta da dogovorimo, a dogovor je nužan?

[D.S.B.]

DSB, dramim? Vidi, onaj je odbanovan i visiće ovde da sere i provocira. Kako onda išta da dogovorimo, a dogovor je nužan?

Pa samo ga ignoriši, kao da ga nema, nemoj čitati njegove postove itd. Koliko to može biti teško?

Vidiš i sam koliko je ozbiljnih ljudi zainteresovano za ovo, nemojmo sada da zapnemo za neku sitinicu kao neka deca i oko nje se vrtimo dok ne padne mrak...

[Džek]

Može, ako si meta poremećenog, ali, potrudiću se. Uprkos što postoje lakši načini komunikacije i dogovora. Obrazložio sam zašto ne mogu da se posvetim svemu tome, sem pisanju. Preuzmi ti onda štafetu, rado ću da učestvujem. Dramatično ili ne.

Prvo što, siguran sam, mnoge zanima: Koliki prolog? Ako će od svega da ispadne roman, cenim nekoliko stranica, najviše deset, dakle, 16000 karaktera, otprilike.
U tom prologu će se navesti svi karakteri, naravno. U kom obliku, koja imena, itd. Prezent, prošlo vreme?

[D.S.B.]

Ja ne bih postavljao nikakva ograničenja pred pisca prologa osim vremenskog. Takođe mislim da je vreme da se izjasne svi oni koji hoće da učestviju. Treba svako reći jasno i glasno da želi učestvovati tako da se stvori slika o broju učesnika. Dok ne stvorimo jasnu predstavu o tome ko učestvuje nigde ne možemo da krenemo.

[saturnica]

mislim da previše mudrujete oko prologa. da se razumijemo, to je samo obična, uvodna priča čiji bi kraj trebao biti otvoren. u njoj ne moraju biti odmah u startu navedeni svi likovi. neki će se uvesti pomalo, inače neće biti zanimljivo. ne mora biti ni jako duga. znači, obična, mala kratka priča  s otvorenim krajem.
DSB, što se tiče sudjelovanja, tko će i kako će, o tome ćemo kada dobijem uvodnu priču. to je prvo. sve drugo dolazi nakon toga i nakon što se izjasnimo da je priča dovoljno zanimljiva i s potencijalom. 

[Scordisk]

'oću i ja da učestvujem. al napišite prolog, i nemojte da ga dužite previše, neka bude kratko, slatko i jebitačno

[Аксентије Новаковић]

visiće ovde da sere i provocira.

Чему то непрестано потезање мене као алибија за ваш евентуални неуспех и немогућност да се усагласите и договорите око писања, а камоли да започнете писање?

Нити ћу да висим овде, нити ћу да провоцирам.
Зашто бих уопште провоцирао писце док пишу?

Мислим, видим и колико али рацкуу све ово значи.
Припремио се; покуповао је са неке швабске пубеле половне књиге од по ојра, па је из њих презентовао поговоре и предговоре на теми "шта читамо 2015".
Из толико књига је канула и нека идеја, те је реализујте, без да у мени тражите алиби.

Једино, имајте на уму ове речи, које управо написао али рацку:

kritika je u skladu spisateljskih sposobnosti. napises nesto, predstavis, izlozis javnoj kritici.
nije to nista osobno, vec sve zbog podizanja kvalitete sf-a u okruzenju i vremenima kad se sagita pretvorila u kuvarsko-igracki forum.

Зато - мејк СФ грејт еген.

Желим вам свима срећан рад и добро писање.

[Boban]

T2, ako još jednom vidim na forumu neki tvoj post sa omalovažavanjem Džeka, slobodno sam otiđi odavde, jer ja to neću da dozvolim.
Ne zanima me čak ni ko je u pravu od vas dvojice, tebi je oduzeta opcija da se negativno izražavaš o Džeku... tačnije rečeno, ne da se negativno izražavaš, već da se meni učini da si mu zgazio na senku.

[saturnica]

Bobane, da li je pretjerano traziti od vas da tom covjeku zabranite pristup na radionici? Da je nekako za njega zakljucate. Da otprilike njegovo laprdanje ostane iza njenih vrata.

[Boban]

Ako obećaš da nećeš napustiti ZS forum, uradiću to.

[saturnica]

Ako obećaš da nećeš napustiti ZS forum, uradiću to.

Obecanje ide na drugom mjestu, ovdje samo

[džin tonik]

...
Мислим, видим и колико али рацкуу све ово значи.
Припремио се; покуповао је са неке швабске пубеле половне књиге од по ојра, па је из њих презентовао поговоре и предговоре на теми "шта читамо 2015".
...

svidja mi se ovo; volim se pohvaliti, pa da iskoristim priliku.

vidi, ovo je prvo njemacko izdanje covjeka u visokom dvorcu. 1973.
od kratkovjecnog izdavaca koji nam podario nekih 8 sf-knjiga.
odlicno ocuvano kosta oko 100 eura, vrlo dobro oko 50.
ovako izgleda jedno neotvarano, i jedno prelistano:



dok si ti ocigledno zalutao u sf i iza tebe stoji nista drugo do reklamno-trgovacki bubanj i rusenje konkurencije (ne sad da tvoji isprazni izdavacki pokusaji jesu neka konkurencija bilo kome, ali si jezivo bucan; ko probuseni lonac.)

[Džek]

Meni je jako čudan taj prevod naslova; švapski jezik je dovoljno bogat da "poklopi"original.

Orakel? Šta je cenjeni prevodioc imao na umu sa tim?



Nevezano, čestitam na vlasništvu knjige. Ako je tvoja, naturlich.

[džin tonik]

do u devedesete, velika vecina naslova nije prevodjena ni priblizno izvorniku, vec se tvorio naslov koji se tek oslanja na original, te po procjeni izdavaca nj-publici djeluje izazovnije.
orakel (u smislu osobe) umjesto covjek daje misticnost, kao, potice zelju za citanjem, privlaci paznju, budi interes, a nije bez oslonca na radnju, gdje referira na autora knjige koja se provlaci kroz roman.

hvala na cestitkama. nije da imam "para za bacanje", kako se cesto ucitava gastarbajterima, vec mi je ovo izdanje vrijedno, posto moram imati sve od pkd-a.
a volim se pohvaliti kad me se proziva nestrucnim za sf.

[Boban]

Norman Spinrad kaže: "Nemačko izdanje Čoveka u visokom dvorcu, konačno je objavljeno više od decenije nakon prvog američkog izdanja. Fil, koji je znao nemački, rekao mi je da je insistirao na tome da lično proveri probno izdanje, jednostavno nije verovao Nem­cima. Rekao sam mu da se stvarno ponaša paranoično. Kada je probno izdanje stiglo veliki delovi teksta o nacistima bili su uklonjeni.

dakle, zosko, knjiga koju ti imaš je iskasapljeno, skrnavljeno izdanje.

[džin tonik]

oh. ali prva je prva.
postoji i vise prevoda covjeka u visokom dvorcu (najprodavanijeg pkd-romana u nj), koje je lijepo usporediti; svjedocanstvo vremena/doba:

[D.S.B.]

Imao sam jednu nezavršenu priču koju sam malo prepravio tako da bi mogla poslužiti kao prolog. Ako ne bude odgovarala može poslužiti da se iskristališu zahtevi za prolog tako da ćemo tačno znati šta se traži. Priča ukupno sadrži devet likova, od toga osam njih mogu da budu nosioci zasebnih poglavlja.




Beograd 16 oktobar 1987

   Dobrivoje! Dobrivoje! Probudi se! Budi se!
Otvorio je oči. Mrak spavaće sobe preseče munja, taman toliko da ugleda Martino lice, lepo lice, čak i sada umiveno brigom, strahom, umorom, tugom, panikom, ljubavlju, bolom...
-Budan sam...- procedi kroz osušeno grlo.
Bila je zadihana. Gledala je u njega još koji trenutak pa se svalila na izgužvani jastuk. Napolju je potmulo tutnjanje neba paralo  tišinu noći nagoveštavajući oluju. Dohvatio je čašu vode sa noćnog stočića pored ležaja i iskapio je. Nije puno pomoglo, i dalje je bio žedan, usne su mu bile suve i slane a jezik otečen, zadebljao. Okrenuo se prema Marti.
Ćutala je. Borila se sa sobom. To ga je brinulo.
-Četvriti dan. – prošaputala je. Glas joj je drhtao, bio je tanak i gotovo je pukao.- Dobrivoje...- spustio joj je ruku na lice i osetio koliko je vlažno. –Dobrivoje...
   I on je vodio borbu, borbu sa kriminalcima, lopovima, ubicama na ulici , sa kolegama, partiskim drugovima, nadredjenima na poslu, sa strahom, strahom i Martom u kući.
   Nije se on plašio prokletih košmara, nikada ih se nije zaista ni sećao, plašio se zbog Marte. Ona je bila prestravljena. Mislila je da bi mogli predstavljati simptome neke bolesti, ali znao je da ih zapravo vidi kao glasnike nesreće, predskazanje jada. On nije bio sujeveran kao ona, ni religiozan, ali se ipak ponekad u sebi znao pomoliti nekoj višoj sili, nemo i neprimetno, kao što je sada činio.
   Jutra su uvek bila dobra. Svetlost zore je mističnom snagom potiskivala nemire noći i terala ih da nekako blede, čak i u sećanju, bar za nijansu ili dve. Dok je Marta pržila omlet sa parčićima šunke i rendanim sirom, on je prišao telefonu i pozvao kancelariju. Javila se njegova sekretarica.
- Nina, imam nekih porodičnih obaveza, neću doći na posao danas.- Dobra stvar kada ste Glavni inspektor Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove je da se od vas ne očekuje da svaki dan dolazite na posao.- Možete  me pozvati kući ako je nešto hitno.-
-Nadam se da je sve u redu?
-...Da, moja supruga... ima manjih zdravstvenih problema, to je sve.- Nina ništa više ne reče pa on spusti slušalicu.
*
   Dobrivoje Elezović je imao čist zdravstveni karton pa je želeo da tako ostane i ubuduće. Iz tog razloga je izabrao malu, nedavno otvorenu privatnu kliniku smeštenu u blizini Surčinskog aerodroma. Marti je bilo svejedno samo da se ta noćna serija strave već jednom okonča.
   Pljusak od sinoć se pretvorio u uporno rominjanje i dok je novi crveni Jugo 45 vijugao kroz još neobrana kukuruzna polja Dobrivoje je teško držao otvorene očne kapke izmučene nesanicom. Klinika je bila usamljena zgrada okružena borovima za čije su se visoke krošnje uhvatili pocepani oblaci magle. Bezlična siva fasada i rešetke na prozorima terale su neupućenog posetioca da pomisli kako se našao pred ustanovom sasvim drugačije namene od one koju unutrašnjost zdanja zaista ima. Ili možda samo mene podseća na zatvor, pomisli, profesionalna deformacija.
   Čim je kročio unutra stvari su došle na svoje mesto, što se izgleda tiče. Sve je bilo novo, sjajno i moderno, klinika dostojna bogatih stranaca koji su činili većinu klijenata. I dobro je što je tako, pomisli on, šta bi domoroci pomislili o državnim bolnicama kada bi videli ovo? Ništa lepo, u to je bio siguran.
   Prišao je recepciji za kojom je sedela mlada i veoma lepa medicinska sestra, bivša stjuardesa koja i nema mnogo veze sa medicinom, slutio je.
-Izvinite, želeo bih...- nije uspeo da završi rečenicu, devojka za pultom je razvukla pune usne u širok osmeh čim ga je pogledala.
-Gospodine Elezoviću, kako se osećate danas? – On je bio zbunjen, ukočeno je gledao u nju poluotvorenih usta.
-Želite ponovo da vidite doktora Davida? – upita ona kada vide da neće dobiti nikakav odgovor. – Čini mi se da nemate zakazano za danas ali sigurna sam da može uskoro da vas primi. – reče ona ponovo se osmehujući pa podiže slušalicu i pozva doktora.
   Dobrivoje je sedeo u udobnoj kožnoj sofi ispred ordinacije doktora Tome Davida i čekao da ga prozove. Psihijatar. Pročitao je na vratima ispred sebe dok je u ukočenim šakama stezao neki časopis. Bio sam ovde? Šest puta, tako je rekla sestra na recepciji. Jednom mesečno u proteklih šest meseci.
Zagledao se u ogromnu vazu i veliko ukrasno drvo koje je stajalo u holu levo od njega, slika ženske glave sa ogromnim buljavim očima naslikana u modernom stilu čudno ga je gledala sa zida desno, ogromni okrugli prozor okovan debelim kovanim željezom sa spoljne strane stakla stajao je pravo ispred njega. Pravo umentničko delo, mislio je dok je gledao vitke iskovane šiljke koji su ga podsećali na trepavice velikog oka.
Nikada. Bio je siguran. Da je kročio u ovaj hodnik znao bi, ali nije nikada.
   Vrata ordinacije se otvoriše. Pogrbljena baka ogrnuta dugačkim crnim mantilom i tamno plavom čipkanom maramom ogrnutom preko glave, teškim korakom izađe napolje, ali on je nije ni pogledao, gledao je u doktora koji je stajo na vratima osmehujući se.
-Gospodine inspektore! Sigurno ste se uželeli mog viskija? – prijatan, šaljiv ton, prijateljski. – Moram te upozoriti, zalihe gospođe Dunam nisu neiscrpne.- ušao je unutra rukujući se sa doktorom. Visok, mršav, proseda kovrdžava kosa, glatko izbrijan, u četrdesetim. Mojih je godina, i mog stasa shvati Dobrivoje.
Uskoro je neobeležena boca domaćeg škotskog viskija starog dvadeset godina bila između njih, stigla iz podruma gospođe Meri Dunam, bogate udovice koja je iz Dobrivoju nepoznatog razloga često posećivala Beograd.
Potegao je gutljaj, dugačak, jak gutljaj pa se zagledao u praznu čašu.
-Doktore, šta se do đavola događa?
*
   Soba za ispitivanje osumnjičenih je bila mala prostorija, zidova ofarbanih masnom, belom farbom od koje se zaslepljujuće reflektovao sjaj prevelikog broja neonki sa plafona. Na sredini sobe nalazio se metalni sto pravougane ploče, bele, čije su nogare bile zašarafljene za pod. Sa jedne, duže, strane stola nalazile su se dve stolice, na njima su sedela dvojica inspektora,a sa druge strane još jedna identična stolica, u njoj je sedeo osumnjičeni, zvao se Bogdan Zec. Od ostalih detalja u sobi u oči je upadalo ogromno ogledalo koje je zauzimalo polovinu jednog zida a prema kome je osumnjičeni bio okrenut.
   Bogdan je bio vozač kamiona po profesiji, imao je četrdeset četiri godine, oženjen, dvoje dece, i policija ga je uhvatila pri pokušaju kidnapovanja mlade devojke, na njenu veliku sreću. I to nije ono što bi iznenadilo savezne inspektore i privuklo njihovu pažnju. Bila je to činjenica da je u kamionu, u posebno napravljenom delu u podu otkrivena još jedna kidnapovana žena. Živa ali još uvek neidentifikovana, budući da je patila od potpune amnezije.
   Stariji inspektor od dvojice koja su ga isleđivala, veoma krupan i mišićav, tamnokos, dugih, prosedih zulufa i uredno potkresanih prosedih brkova, ustade, zapali lulu već ranije napunjenu pa se osloni levim ramenom na zid, zagledan u osumnjičenog. Mlađi, mršav i visok kratke smeđe kose i sa foto grej naočarima na nosu, raširio je po stolu fotografije unutrašnjosti kamiona, čitao glasno izveštaj forenzičara i povremeno dizao po neku fotografiju kratko je zagledajući.
   Osumnjičeni je ćutao i gledao ispred sebe ukočeno. Medved od čoveka, stomaka velikog kao rakijsko bure, stolica se nije videla ispod njega. Ruke su mu bile vezane lisicama, a one dužim lancem spojene sa alkom ubetoniranom u pod.
Mladi inspektor odloži izveštaj, zavali se u stolicu i uzdahnu, duboko, glasno, kao da je iscrpljen.
-Hajde Bogdane, počni. – Bogdan se ne pomeri, nije ni trepnuo. Nijedan mišić na njegovom podbulom i loše izbrijanom licu nije se mrdnuo. Inspektor se nalakti obema rukama na sto pa preplete prste i oslonu bradu na njih. Trenutak je samo gledao čoveka ispred sebe. 
-Bogdane, nas je dvojica inspektora ovde, ali nećemo te obadvojica ispitivati. Razumeš li šta ti govorim Bogdane? – čovek nije reagovao. Mlađi inspektor gledao ga je još jedan kratak trenutak pa kratko pogleda starijeg kolegu. Ovaj kao da je to očekivao. Odloži lulu koja se još dimila na ćošak stola, izvadi tanke, crne kožne rukavice iz zadnjeg džepa pantalona i navuče ih sporo na krupne šake, pa krenu polako prema osumnjičenom.
-Pričaću – progovori odjednom Bogdan Zec ne menjajući svoj ukočeni položaj – ali ne vama dvojici nego čoveku iza ogledala. – Dvojica inspektora se pogledaše.
-Samo njemu. – ponovi Bogdan Zec pa se zagleda jezvim, zakrvavljenim pogledom kroz ogledalo pravo u Inspektora Elezovića koji je stajao iza.

*

   Inspektor Elezović je bio nervozan. I nije to bila ona vrsta nervoze sa kojom se probudiš ujutru ili je stvoriš tokom dana, iz više združenih razloga, ova je imala svoj tačan početak i Dobrivoje ga je jasno osetio onoga trenutka kada je kročio u blještavo osvetljenu sobu za isleđivanje.
   Zatvorenik se nije pomerio kada je seo za sto. Nije okrenuo glavu prema njemu pa čak ni trepnuo koliko je on video, samo je uporno zurio u jednu tačku, tupog izraza lica, neodređenog, neopterećenog emocijama nego prosto praznog, kao u leša, pomisli Dobrivoje.
   Poče da prepipava sako pa izvadi paklicu Kamela mekog pakovanja, nenačetu ali prilično zgužvanu, kao da se duže vreme premeštala po džepovima. Dobrivoje inače nije pušio ali je povremeno voleo da zapali. Pepeljara je bila mesingana i ležala je na udaljenom delu stola kako bi bila van dometa zatvoreniku. Dobrivoje je privuče i postavi između njih. Zippo škljocnu i mirisni dim pokulja iznad njega, potom se cigarete i upaljač nađoše ispred zatvorenika.
   Glava mu se tek tada pomerila i zagledala u pakovnje cigareta. Uze ih desnom šakom dok su lanci zvonko čegrtali pa poče da ih okreće u ruci.
-Turske. – glas mu je škripao kao u nekog ko nije dugo govorio, on se malo nakašlja da pročisti grlo. – Video sam ovakve, dok sam vozio, tamo u Istambul. Skupe su, i nema ih kod nas.
-Nema ih u trgovinama, ne. – potvrdi inspektor, pa otrese pepeo sa cigarete. Čovek ispred njega konačno zapali pa uvuče dubok dim od koga ne ostade skoro ništa kada ga konačno ispusti iz pluća. Pušili su tako neko vreme u tišini, Bogdan Zec je povremeno pljuckao duvan iz usta nenaviknut na cigarete bez filtera, Dobrivoju  su usne bile suve tako da se ništa nije lepilo za njih. Kada konačno ugasiše cigarete čovek u lancima se ponovo zagleda ispred sebe tako da inspektor pomisli kako je ponovo potonuo u onu svoju paralizu, ali Bogdan nakrivi glavu prema njemu pa se nekako tužno osmehnu.
-Kako vam je supruga inspektore? – Dobrivoje nije razumeo pitanje, ili ono nije doprlo do njegovog mozga u tom svom jednostavnom obliku. Skoncentrisao se na zločin, na nešto što pripada ovoj prostoriji, ,,silovao sam devojku", ili, ,,planirao sam to" ili, ,,ubio sam jednu pre" ili možda i sve to zajedno. ,,Kako vam je supruga?" Kao da sedi sa komšijom uz kafu i rakiju, ili pre sa starim prijateljem kog dugo nije video, ,,hej, kako ti je supruga čoveče?".
Gledao je Camel i želeo da zapali još jednu, i sasvim sigurno nije hteo da odgovori na pitanje, ali osumnjičeni je ćutao i čekao, i neće progovoriti ni reč više dok ne dobije odgovor, osećao je to. Zippo kresnu i dim se ponovo razli već zadimljenom prostorijom iz njegovih pluća.
-Dobro je, hvala na pitanju. – osumnjičeni klimnu glavom na to.
-Volite je, znam. Pravite joj doručak?
-Zapravo ona pravi meni, loš sam kuvar. – Dobrivoje sada ugasi cigaretu ispušenu do pola, izgubila je ukus, a on je gubio strpljenje.
-Šta ste...?
-Pečeni tost hleb sa margarinom i čajem! – Inspektor privuče stolicu pa se nagnuo preko stola i zagleda u široko lice ogromnog čoveka. – Zašto ne prestaneš sa sranjima i počneš da pričaš bitne stvari, ovde se ne radi o meni! – Osumljičeni samo trepnu a lice mu se razvuče ponovo u taj osmeh, tanak na debelim usnama, jedva primetan.
-Grešite inspektore, zbog vas smo svi ovde. – o čemu ovaj priča do đavola?
-O čemu pričaš? – oštro ga upita Dobrivoje.
-Zato što nećete da nas pustite, ni svoju ženu nećete da pustite.- inspektor naglo ustade i stolica na kojoj je sedeo pade uz zaglušujući tresak. ,,O čemu ovaj priča!!"
-Pustite nas! – lice osumnjičenog se sada pretvorilo u jezivu i natprirodnu grimasu bola, ,,Pustite nas" odjekivao je njegov vapaj skučenom prostorijom. Dorivoje prekri uši šakama i zatvori oči, ,,Ne, ne, ne..."

*

   Neeeeee – Dobrivoje se probudi uz glasan krik. Bio je mokar od znoja, zadihan i dezorjentisan. Levo od njega sedela je Marta u spavaćici, obgrlila je sklupčana kolena i plakala. Lampa je gorela pored nje prigušenom žutom svetlošću.
   Ujutru, obukao se na brzinu i izašao bez doručka, dok je Marta još petljala sa posuđem u kuhinji. Kiša je i jutros padala ali on je nije osetio dok je ulazio u auto parkiran ispred kuće. Ulice i zgrade promicale su pored automobila u nekom užurbanom trku, nestajući iza njega i pre nego što bi se pojavile. I on je žurio. Razmišljao je o onome što mu je doktor David rekao. Naravno, prvo mu je zvučalo kao glupost. Posle celog doktorovog iskaza, kao jeftina priča nekog horor fanzina, a sinoć posle onog sna, dobilo je oblik nečega što bi moglo imati smisla. Kada je zakočio na pošljunčanom parkingu klinike primeti da mu je lice mokro. Nije to bila kiša, nego suze koje su potekle dok je mislio na svoju suprugu.
   Krenuo je prema ulazu u kliniku, držeći rukama zadignutu kragnu crnog, kišnog mantila i posle nekoliko koraka zastao posmatrajući zapuštene i zarasle travnjake, i divlje, nepotkresane grane borova. Trepnuo je par puta prisećajući se kako je to juče izgledalo. Kako je prilazio zgradi otkri mu se još neverovatnih detalja. Umesto kovanih rešetki na okna prozora bile su poprečno zakucane daske, malter fasade je na mestima otpao otkrivajući ciglu ispod a drške vrata bile su obmotane zarđalim lancem i zaključane katancem.
   Dobrivoje je stajao na kiši i gledao napuštenu zgradu ispred sebe. Nije imao nikakvih misli, nikakvih ideja, nikakvog mesta odakle bi mogao početi, jer ovo je nemoguće. Samo je stajao tako i čekao nešto, da se svet vrati u normalu možda ili pre da s trgne iz još jednog sna.
-Gospodine? – glas iza njega. Dobrivoje se lagano okrenuo. Čovek je stajao iza njega odenut u sivi kišni kaput, zakopčan i stegnut u struku. U ruci je držao kišobran i zabrinuto je gledao u Dobrivoja. Iza njega auto je stajalo još uvek upaljeno, sa uključenim brisačima. – Je li vam dobro? – bio je to doktor Toma David, i nije ga prepoznao.
-Kada je klinika zatvorena doktore?  - upita ga inspektor dok mu se niz kičmu slivala hladna jesenja kiša. Doktor otvori usta i oblikova jedno ,,o,, ali ceo jedan trenutak ne progovori ništa.
-Zatvorena? – konačno, ponovi reč, pritom nabravši obrve.
-Da, zatvorena! – doktor pogleda prema zgradi, pa u čoveka pred sobom.
-Ne razumem. – odmahnu glavom – Koliko znam ovde je nekada bilo obdanište ali je davno zatvoreno, a ja sam tek nedavno kupio zemljište i...
- I?
- Pa, planiram otvoriti privatnu kliniku, ali to... - Dobrivoje nije više slušao, seo je u auto i uz prštanje šljunka krenuo ka zgradi Saveznog Inspektorata.

*
   Ceo dan je proveo u arhivu. Što se tiče policije Bogdan Zec nije postojao. Pregledao je slučajeve nestalih osoba, bilo ih je na hiljade. Trebale bi mu sedmice da sve to pregleda i opet ne bi ništa dobio sa tim. Bogdan je bio vozač kamiona i mogao je ugrabiti te devojke bilo gde.
   Dobrivoje protrlja slepoočnice, šta on to radi? Juri čoveka kojeg je video u snu? Uzeo je kaput koji je bio prebačen preko naslona stolice i krenuo kući.
   Zatekao je Martu u dvorištu, sa zelenim, platnenim rukavicama na šakama, kako uređuje ruže. Zagrlio ju je i poljubio kako nije dugo pre toga. Ceo dan proveli su zajedno. Prvo joj je pomagao sa biljkama, potom su zajedno pravili ručak a kasnije su izašli u grad na večeru. Tu noć su vodili ljubav, strastveno i dugo, kao pre mnogo godina, na početku njihove veze. Bio je to čaroban dan. Marta je bila presrećna i konačno je spavala spokojno celu noć, bez straha i jezivih noćnih mora koje su mučile Dobrivoja. Ujutru se probudila kasno, i odmah videla da nešto nije bilo u redu. Sve Dobrivojeve stvari bile su u kući, uključujući odeću, automobil, novčanik, sve osim njega. Dobrivoje Elezović nestao je bez traga.

[saturnica]

Dva lika i uvod u kojem nema fantastike. Čak nije ni moje. Otipkala i podijelila. Čisto da se vidi da se može i ovako, drugačije od zadanih i očekivanih stereotipa. Što kažete?


Bitna je bila brzina, užitak sjedenja u automobilu i predavanja prostoru  koji mu je hrlio u susret. To je postala dragocjenost vrjednija od svih ostalih. Glad koju je pod svaku cijenu trebalo utažiti. Ništa oko njega nije trajalo dulje od trenutka, a kako su se trenuci smjenjivali jedan za drugim, činilo se kao da je jedino on taj koji i dalje postoji. Bio je stalna točka u vrtlogu promjene, savršeno mirno tijelo kroz koje svijet u jurišu prolazi i nestaje. Automobil je postao svetište neranjivosti, zaklon u kojem ga više ništa nije moglo pozlijediti. Dokle god je vozio, nije bilo tereta koji je morao nositi, ni jednog djelića njegova bivšeg života koji ga je pritiskao. Sjećanja su mu, doduše, i dalje navirala, ali kao da sa sobom više nisu donosila ništa od one stare tjeskobe. Možda je glazba imala nekakva utjecaja na to, beskrajne trake Bacha, Mozarta i  Verdija koje je slušao dok je bio za upravljačem i dok mu se činilo da zvuk izlazi iz njega samoga, da natapa krajolik i pretvara vidljiv svijet u odraz vlastitih misli. Nakon tri ili četiri mjeseca, bilo je dovoljno da uđe u automobil pa da osjeti kako se odvaja od svog tijela i kako će ga glazba, čim dodirne papučicu gasa i počne voziti, odnijeti u bestežinsko carstvo...

Problem je zapravo bio u živcima, pomisli i odluči vidjeti hoće li mu spora vožnja pomoći da se opusti. Zaputio se rano, odmah nakon doručka u gostionici. Više se puta putem izgubio, ali kako mu nije bilo važno gdje se nalazi, nije se ni trudio gledati u kartu. Negdje u blizini nekog sela, uspori na četrdeset i pet, pedeset. Vozio je po uskoj dvotračnoj cesti uz čiji su se rub nizale farme i livade, kojom već gotovo petnaest minuta nije prošao ni jedan automobil. Došavši na vrh blage uzbrdice odakle se pružao jasan pogled nekih petsto metara u daljinu, opazi priliku kako se kreće uz rub ceste.

Bio je to nakaradan prizor ured pastirske idile: jedan mršav i blatnjav čovjek trza se i posrće prema naprijed, povijajući se i teturajući kao da će  svakog časa pasti licem na zemlju. Prvo pomisli da je pijan, no onda se sjeti da je previše rano da bi se itko doveo u takvo stanje. Iako je obično odbijao stati autostoperima, nije mogao odoljeti a da ne uspori kako bi ga izbliza promotrio. Zvuk mijenjanja brzine upozori stranca na njegovu prisutnost i kad ga je vidio kako se okreće, odmah mu bude jasno da je čovjek u nevolji. Bio je puno mlađi no što se to činilo s leđa, nije mu bilo više od dvadeset dvije-tri godine i bilo je očito da ga je netko pretukao. Odjeća mu je bila poderana, lice prekriveno modricama i podljevima, a po načinu kako se držao dok se auto približavalo, izgledalo je kao da jedva zna gdje se nalazi. Iako mu je instinkt govorio da produži dalje, nije se mogao prisiliti da ignorira jadno mladićevo stanje. Prije no što mu je do svijesti doprlo što radi, već se zaustavio, spustio prozor do suvozačkog mjesta i, nagnuvši se, pitao stranca treba li pomoć. I tako je J. zakoračio u njegov život. Barem tako je čitava stvar počela. Jednog lijepog jutra u kasno popodne...

[Džek]

Evo i mog predloga.

Samo da naglasim da se može koristiti samo za ovu temu i ovu ideju. Za svaki slučaj. Roman što ga završavam počinje upravo ovako, ali sa izmenjenim imenima karaktera. Nije kopija, ovo je pisano nanovo sa dosta izmena.





Predlog za prolog.

Sede na rasklimanim stolicama i puše, Ne progovaraju. Njihovi pogledi što povremeno razmenjuju čine se  podmukli i preteči, ali to ipak nisu; dovoljno dugo poznanstvo nametnulo je samo njima znani, nemi, jezik.  Povremeo se pogledi otimaju ka praznoj pivskoj gajbi, zamašćenoj od motornog ulja kao što su njihovi kombinezoni.

- Džaba gledaš, neće se stvoriti - konačno progovara Damjan i halapljivo cedi preostali duvan iz opuška.
- Što nisi doneo, tvoj je red. Ajmo na posao, neće se sam odraditi.
- Zaboravio, sutra ću. Ajmo.
 
Ustaju i kreću među krševe. Zoran čekrkom da izvadi blok motora iz Opela, a Damjan da osposobi neispravne kočione cilindre sa Ladinih diskova.
Psovka kao da je kovana u samom paklu stiže preko auto otpada. Damjan se smeši i prilazi radnoj klupi. Ume drugar da ih osmisli; veština nije za divljenje ali savršeno ogleda njihov mali svet mrtvih vozila opasan žicom.

- Šta je, šta bogaraš? - dere se, prebirajući po alatu.
- Gde je nestao Aco, treba mi!

Napokon, uverivši se da mu je sve pri ruci, diže glavu i šara pogledom po placu. Možda se denuo do ograde da se olakša u kukuruze, ali je verovatnije da očijuka sa konobaricom u restoranu.
Zadržava pogled na leđima zdanja, velikom zidu čije belilo narušavaju dva mala pravougaona prozorčeta toaleta za goste.

- De, mani ga se brate, sigurno folira Vesnu, ja ću ti pomoći! - ponovo se dere da reči ne odnese jesenji vetar što duva preko placa.
- E pa neće, neka je muva posle! - nije primetio da je Zoran na dva koraka iza njega. Žustrina kojom je prišao zbori o besu koji se podigao u njemu.

Damjan sluti zašto je to tako, pa doliva ulje na vatru; čačkanje je sastavni deo njihove svakodnevnice, da razbije monotoniju i da razloga da se nešto zbori.
- Vidiš da pada na njega, ti si otpisan. Nisi njen tip. Idi namesti čekrk, saću ja.

Ne treba poznavati njihov nemi jezik pogleda da se u Zoranovom razume goli bes.

- Nije zbog toga, nego što ima da radi. Nema ni dva pišanja na poslu a već hvata krivine. Odo' po njega.

Poznata žustrina kojom Zoran odlazi da zaobiđe zdanje i uđe u restoran odmorišta pokraj auto puta baca senku zabrinutosti na njegovu svest. Koliko god da ga zabavlja njegova ljubomora, ipak je u pravu. Kolega muva konobaricu već dva meseca, uljudno i polako kako dolikuje ozbiljnom udaraču a Aco, koji je tu tek desetak dana, navalio je na nju takvom silinom da je njena predaja neizbežna. Ne jednom je novi pokazao karakter vetrojeba, nije u redu da tako brutalno sruši Zoranove nade i ozbiljne namere.

Samom mu se otima psovka preko usana, baca šrafciger na klupu i kreće za drugarom. Matori Cvetković, vlasnik kompleksa pumpe, restorana i auto otpada, strogo je zabranio da se u radnim kombinezonima pojavljuju u restoranu ali oni nikada nisu hajali za njegovu volju. Topli obrok što ih sleduje jedu među gostima u sali kojima nije smetala nazočnost zamašćenih mehaničara, a ne ispred ili unutar kamp prikolice, koja se svojom ispravnošću i čistotom šepurila na sred otpada. 

Ovaj put je drugačije. Zoran je besan, a njegov bes mu je itekako poznat. Ne jednom je video njegovu nekontrolisanu prirodu koja ruši sve pred sobom, mora da se nađe tamo i spreči oluju makar pred namernicima.
Zaobilazi zgradu i izbija među crpke. Namah primećuje izostanak vozila što čekaju red za točenje ali to ga ne čudi, bude ponekad tako; čudi ga pusti parking na kojem bi uvek bilo vozila. Konačno, vidi osoblje na gomili. Kuvar, pomoćnica, konobarica, troje pumpadžija i mala sa kase.

Stoje ispred restorana, puše cigare i čačkaju po mobilnim. Oluja koju je slutio je izostala, Vesna se privila uz Zorana i na njegovo čuđenje, drži ruku na njegovom ramenu. Njen pogled je unezveren i uplašen a Zoran kao da je ne primećuje, napeto gleda duž auto puta. Pre nego što shvati situaciju, talas odobravanja i radosti ga obuzima; Vesna je očito odabrala, ali uživanje u toj radosti odnosi talas ledene jeze.

Auto put je prazan i pust.

Ni jednog vozila, ni na jednoj strani središnje bankine. Godinama radi u ovoj oazi namernika i nikada nije video prazninu na reci što povezuje dva najveća grada u zemlji. Sve do sada.
Prilazi skupini koja ne obraća pažnju na njega.

- Šta se zbiva, neki udes?

Pre nego što je izgovorio shvatio je besmislenost pitanja. Oduvek beše udesa, ali samo bi jedna traka ostala blokirana.

- Nije udes. Nešto je drugo, kao da su zatvorili ceo put, ali zašto nema signala? - odgovara Slađa, kasirka a Miodrag, pumpadžija, dodaje:
- Sve tri mreže su pale. Ovo nešto debelo nije u redu.
- Struje ima? I od kada ovo traje? - pita Damjan, okrećući se u pravcu restorana. Nagon da izvadi svoj mobilni je jak, pa tako i čini. Kolege su u pravu. Mreže nema.
- Ima struje, a zadnji gost je otišao pre sat vremena - odgovara kuvar i shvata Damjanov naum, kreće ka sali i pozva ostale:
- Ajde da upalimo televizor, možda saznamo šta se zbiva.

Okupljeni su ispred velikog televizora što visi iznad šanka. Damjan prebacuje kanale. Na svakom je ista, statična slika sa beli natpisom na crnoj podlozi:

- Vanredno stanje. Molimo građane da ostanu unutar zatvorenog prostora. Informacije slede.

   

[saturnica]

sve je ovo gore u redu, samo me brine kako ćemo pomiriti/složiti/usuglasiti, različite stilove pripovijedanja...

[Džek]

Mislim da uopšte ne treba usaglašavati stilove. Svako vodi svog protagonistu iz, recimo, prvog lica, ili trećeg, svejedno je. Različiti stilovi bi samo doprineli karakterizaciji i verodostojnosti, javile bi se tu jedinstvene perspektive.

Da sačekamo još neki prolog, nadam se da su do sada napisani neki podstrek.

[saturnica]

Mislim da uopšte ne treba usaglašavati stilove. Svako vodi svog protagonistu iz, recimo, prvog lica, ili trećeg, svejedno je. Različiti stilovi bi samo doprineli karakterizaciji i verodostojnosti, javile bi se tu jedinstvene perspektive.

da, tako bi već bilo moguće....

[Džek]

Biće ovo zanimljiv eksperiment. Verujem, uspešan.
Samo da se jave autori.

[Scordisk]

DSBova priča je zatvorena kao orah - i što se tiče i likova i mesta i vremena i situacije, zaista ne vidim kako bi moglo logički da se ovo nastavi, kad je već završeno. nije loše inače

saturničin intro je odlično napisan, čak vrhunski, rekao bih. uverljiv mi je lik i situacija ima potencijala kao uvod u neku priču, ali mi deluje kao da se ona može razvijati samo u jednom smeru, sa dva ponuđena lika, a ideja je, je l', da uvod nekako ponudi širok spektar likova

džekovu još nisam pročitao, morao sam arbajtovati. kasnije ću, sada treba neka piva da se ukoka

[Boban]

Slične stvari su rađene i objavljivanje, ali rezultati nisu baš spektakularni. Ne bih da vas demorališem, ali to što nameravate prilično je teško dovesti u čitljivo stanje.

http://uzkafu.rs/2012/11/mensin-multiroman-%E2%80%9A%E2%80%9Atragom-41%E2%80%9A%E2%80%9A/

[D.S.B.]

Slične stvari su rađene i objavljivanje, ali rezultati nisu baš spektakularni. Ne bih da vas demorališem, ali to što nameravate prilično je teško dovesti u čitljivo stanje.

http://uzkafu.rs/2012/11/mensin-multiroman-%E2%80%9A%E2%80%9Atragom-41%E2%80%9A%E2%80%9A/

Verujem da si u pravu, neće biti ništa posebno, ali mislim da to i nije cilj. Ja na ovo gledam kao na evolutivni produžetak radionice; vežbanje duže forme, bez ograničenja u broju karaktera. Bilo bi lakše kada bi imali koordinatora koji je već stajao iza organizacije prošle radionice... Mogli bi da pišemo svi ista poglavlja svaki krug, i na kraju meseca glasanje, najbolje ulazi u sastav romana. To bi sigurno bilo itekako čitljivo...

[Boban]

bojim se da ne bi, al ajde, kao vežba ima smisla.

Pisanje nije prosto bacanje na papir svega što vam padne na pamet, već treba osmisliti širu sliku i onda isporučivati dozirane i kontrolisane informacije. Ne kažem da se ne bi možda pojavila zanimljiva rešenja, ali verovatnoća je vrlo mala.

[lilit]

pa taman vreme da se uključiš i pomogneš im tako što ćeš koordinisati?

[Kimura]

Koliko će, napokon, biti učesnika?
Zanima me zbog predloga prologa. Dopuštene su promene, može nas umesto osam biti šets, ali volela bih da imam neku predstavu za početak.

[Džek]

Ideja jeste jako kompleksna za realizaciju, i Kimurino pitanje je na mestu. Naravno, ako se puca na neko smisleno delo (kratku, novelu, roman). Valjalo bi osmisliti kraj, da učesnici znaju kuda idu a ne da se vrte u krug koji se širi u beskraj.

Povremena interakcija karaktera, tj, likova bi bila poželjna, inače bi imali nekoliko priča sa istim početkom i krajem.

[Boban]

Opet ću biti glas razuma.
Postoje teme koje su zgodne za grupno pisanje i one koje to nisu.
Recimo, noć na ostrvu, koncert koji se pretvara u šta ti ja znam šta (invazija vanzemaljaca, zombija, pirana, džinovskih majmuna koje iritira glasna muzika...), e ovo je tema koju ima smisla da piše više ljudi paralelno, dogovori se uvodno poglavlje i onda svako odrađuje svoju viziju na taj događaj iz svojih likova i uglova. Neko može da izabere da prati dvojicu koji sede na drvetu i duvaju posmatrajući celu zabavu, a neko može da prati aktivne učesnike u prvim redovima borbe protiv napasti ili štagod.
Svaka tema koja u sebi ima iskru kriminalnog zapleta je mnogo komplikovanija za grupni rad, posebno stihijski i slobodan.

[Vedro nebo]

Bojim se da je Boban u pravu kada je u pitanju tema. Bilo šta što zahteva neku glavolomku je za ozbiljnije planiranje i vođenje.

E sad i rašomonski pristup koji Boban predlaže, bi mogao da bude zanimljiv pokušaj. (film 'Rašomon' ili priča 'U šipražju')
Opet je neophodan neki uvod i da znamo okvirno kuda radnja vodi, a pripovedanje iz više perspektiva može da se prekida i nadopunjuje tačno u određenim delovima da podstakne dinamiku.