ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Da ne bi svaka knjiga dobijala svoj topik, ja ću priču o krimićima koje čitam započeti ovde, naravno uz prelivanje na ostale topike.

Počeo sam da čitam hrvatski prevod, Algoritmovo izdanje, romana U RALJAMA ZVIJERI Dona Winslowa. Ovaj pisac je poslednjih godina počeo da se uspinje u sam vrh, a dobio je i podršku James Ellroya koji ga vrlo uporno hypuje.

U RALJAMA je roman koji govori o američkom War on Drugs od njegovih samih početaka kada ga je poveo Richard Nixon. U tom smislu, ne čudi da se Ellroyu dopalo to preplitanje mačo likova i istorijskih referenci.

Videćemo šta će se desiti do kraja. :)

Konačno sam uspeo da dočitam Winslowa, u čemu su me ometali fudbal, poslovi i sl.

Winslow u svojoj biografiji ima dosta aduta čoveka koji se učio iz vlastitog iskustva, pa je njegov prozni stil (na nivou strukture, ipak jezik je teško procenjivati na osnovu prevoda) dosta formiran pod uticajem filma. Roman je baziran na pozamašnom istraživanju meksičkih kartela, DEA, Contra-afere, borbi u Kolumbiji i kreće se oko San Diega koji je piščeva baza tako da je evidentan trud pa čak i izvesna dokumentarna vrednost, ako ne na planu konkretnih imena i događaja a ono barem kad je reč o samim mehanizmima dešavanja. U žanrovskom smislu Winslow se oslanja na konvencije trilera, pored likova i priče, on voli da stvara napetost tako da je roman u većem delu postavljen kao suspense ostvarenje sa junacima koji jedni drugima rade iza leđa i sl.

Iako obuhvata priču smeštenu u više od dve decenije, Winslow je izlaže kroz situacije u pojedinim godinama, baveći se ključnim punktovima unutar te priče i razrađujući ih detaljno, tako da se može prepoznati izvesna epizodična struktura u ovom romanu. Što se samog stila tiče, pošto je filmski, da ne kažem dramaturški, najbolje je da ga poredim sa filmskim rediteljima - Winslow je napisao roman koji podseća na Michaela Manna, sa likovima jasnog etičkog profila, fascinantne profesionalnosti i stručnosti na kojoj god strani da se nalaze i ženama koje koliko god želele da budu samostalne na kraju postaju njihove marionete.

Otud ni ne čudi da je Mann želeo da snimi WINTER OF FRANKIE MACHINE po Winslowu, i da se njih dvojica dobro kapiraju. Ne čudi ni što po sledećem, još uvek neobjavljenom romanu SAVAGES, Oliver Stone želi da snimi film jer u ovom Winslow pokazuje svest on povezanosti politike, korumpirane administracije i tajnih službi sa narkokartelima.

Ovaj roman je atipičan za Winslowa jer se u ostalim on uglavnom bavi manjim, ličnijim, detektivskim ili kriminalističkim pričama. U tom smislu, ovaj roman je neka vrsta njegovog magnum opusa, i jedan od najbitnijih romana o Ratu protiv droge i meksičkim kartelima. Posle ove knjige, svakako da sam zainteresovan da otkrijem i tu drugu dimenziju njegovog rada.

Počeo sam da čitam J.G. Ballardov KINGDOM COME. Iako Ballard nije pisac krimića ovaj roman jeste po žanru krimić.

Quote from: crippled_avenger on 03-09-2010, 01:40:27
Počeo sam da čitam J.G. Ballardov KINGDOM COME. Iako Ballard nije pisac krimića ovaj roman jeste po žanru krimić.

Čitaš na originalu ili prevod? Kakav je roman?

Citam u originalu. Koliko shvatam ni ne postoji prevod na srpskohrvatski. Roman je na liniji KOKAINSKIH NOCI.
Inace, narucio sam iz Hrvatske jednu Lehaneovu misteriju sa njegovim stalnim likovima.

Kokainske noći su bile izvrsne. Mada, manje su krimić nego što je na početku izgledalo.

Pročitao sam KINGDOM COME. U svom poslednjem romanu, Ballard nažalost reciklira, uz određene dodatke svoje teme iz poslednje serije romana o nasilju koje ključa unutar naizgled idiličnih društveno-urbanističkih struktura kao što su odmarališta, šoping molovi i sl.

Međutim, u KINGDOM COME, za razliku od KOKAINSKIH NOĆI on više nje ispred svoje konkurencije, već kaska za njom. Kad govorim o konkurenciji, naravno, ne mislim na savremenike, Ballard je ostao ispred njih, ali npr. koliko god KOKAINSKE NOĆI anticipraju PLATFORMU toliko je KINGDOM COME iza Beigbederovog 99 FRANCS.

Ballard suštinski u ovom romanu ima tri krupne greške. Prva je fokus na temu konzumerizma koja je realno već dosta bila eksploatisana. On joj u izvesnom smislu daje novi spin i otvara neke nove dimenzije, ali objektivno dotiče se i dosta starih, prežvakanih detalja. isto važi i za temu advertajzinga, čiji je jouissance mnogo bolje zarobio Beigbeder jer se nije bavio isključivo osudom i razobličavanjem već i svim onim što zavodi ljude da uđu u taj svet.

Doduše, isto tako, činjenica je da ballard ovde daj svoj autentični pogled na konzumerizam jer ga tumači iz svoje karakteristične vizure analitze ambijenata, a naročito onda kada su u fazama raspadanja i rušenja, i tretira tržni centar i samu robu kao artefakt, objašnjavajući fetišizam konzumerizma kroz fetišizaciju prodavnica, tržnih cenara i samih predmeta.

Druga krupna greška je to što neke svoje opservacije odmah pretvara u radnju, odnosno tezu da je konzumerizam plodno tlo za fašizam odmah razrađuje u nastanak i bukvalnog pseudo-fašističkog pokreta izniklog iz konzumerizma i blizine tržnog centra. Tako bukvalne manifestacije vlastitih teza, Ballard nije imao, iako je već daleko tredseterskiji roman KONAINSKE NOĆI imao takvih elemenata.

Nadrealni aspekti romana nalaze se u dosta specifičnom spoju sa načelno realističkom fakturom kojom Ballard priča ovu priču i mislim da dosta kritičara greši kada ovaj roman dožuivljava kao futuristički. Naime, u njemu je razvoj određenih pojava naprosto preko svake mere ubrzan i ballard svoju "izmeštenu stvarnost" odnosno stvarnost u kojoj se dešavaju neke stvari kojih nema u našoj stvarnosti zapravo ni ne bazira na protoku vremena u odnosu na naš sadašnji trenutak.

Sama whodunit odnosno pre whydunit misterija odvija se po istom mehanizmu kao u KOKAINSKIM NOĆIMA. Ipak, ovog puta, misterije gotovo da nema, i to ne zbog naročite promućurnosti čitaoca već naprosto zato što se vrlo rano iznesu svi ključni argumenti vezani za karaktere i njihovo ponašanje tako da samo razrešenje dolazi kao rekapitulacija stvari koje nam je Ballard već napisao.

Iako formalno krimić, u ovom romanu Ballard jako slabo koristi tu krinku.

KINGDOM COME je roman u kome ideje odnose prevagu nad fabulacijom, i Ballard kao mislilac dominira nad Ballardom piscem.

Pojavio se na Internetu rip MESTO SUSRETA BEOGRAD koji je po Milu Doru, režirao Ravasi.

http://en.wikipedia.org/wiki/Milo_Dor (http://en.wikipedia.org/wiki/Milo_Dor)

Planiram da ga repriziram ali koliko me sećanje služi to je bio col TV krimić.

Počeo sam da čitam SAVAGES Dona Winslowa. Knjiga apsolutno zaslužuje titulu jednog od najočekivanijih krimića godine, i ne čudi da ju je Oliver Stone kupio za film još pre štampanja. Već posle 50 strana jasno je da Winslow stilski pokušava da se približi Ellroyu, da piše na granici poezije u svom korišćenju igre reči i ritmom koji poziva da se čita naglas.

Dovršio sam SAVAGES. Stvarno odličan roman u kome Winslow nudi sveden, efikasan, vrlo dinamičan stil. Odavno se nisam susreo sa knjigom koja je ovakav page-turner i koja uspeva da osveži jednu suštinski več poznatu i dosta raubovanu žanrovsku matricu. Winslow gradi sjajne karaktere, dovoljno upečatljive da bez problema zažive i u drugom mediju, a da pritom zaista nemamo slučaj slabog romana u kome se krije dobar film već dobrog romana u kome je dobar film očigledan.

U Hrvatskoj su prevedena dva Winslowa, nadam se da će SAVAGES biti preveden kod nas.

Počeo sam da čitam jedan postmoderni krimić, odnosno knjigu koja se bavi nečim drugim a krimić koristi kao žanr - NEDELJU PACOVA Vuleta Žurića. Plot ove knjige je na liniji aktuelnih tokova u našoj, pre svega žanrovskoj književnosti. Dešava se za vreme NOBa i govori o misterioznom ubistvu Nikoletine Bursaća! :)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fsphotos.ak.fbcdn.net%2Fhphotos-ak-ash2%2Fhs610.ash2%2F156240_1698584512533_1475514271_1807951_7512554_n.jpg&hash=c1a0453e15c4c5221107f012a5620f88dfa583a4)

Nastavljam tragom metafizičkog krimića. Sledeći na redu je Fridrih Direnmat i novela NALOG. Sama struktura je interesantna, svako poglavlje je izrečeno u jednoj rečenici. Da li je to prevodioca ili ne, ali ova struktura je veštije bila sprovedena kod Markesa dok se kod Direnmata čini kao opravdanje za jedan dosta sveden narativ.

Evo najave za promociju Vuleta Žurića

http://dobanevinosti.blogspot.com/2010/11/nedelja-pacova-vuleta-zurica.html (http://dobanevinosti.blogspot.com/2010/11/nedelja-pacova-vuleta-zurica.html)

Quote from: crippled_avenger on 05-11-2010, 15:35:03
Dešava se za vreme NOBa i govori o misterioznom ubistvu Nikoletine Bursaća! :)

Onda je to naučna fantastika, podžanr paralelna istorija, jer svi znamo da Nikoletina Bursać nije poginuo u NOBu.

Pa jel onda i veliki deo Borhesovih priča paralelna istorija jer znamo da mnoge od tih tekstova nisu potpisale ličnosti koje je on potpisivao kao autore?

BTW, ko voli spojlere, zna se ko je ubio Nikoletinu Bursaća...

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/178654/Lektira--Ko-to-tamo-peva-umesto-Nikoletine-Bursaca- (http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/178654/Lektira--Ko-to-tamo-peva-umesto-Nikoletine-Bursaca-)

počeo sam da čitam DETE 44, roman o serijskom ubici u Staljinovom SSSRu. lagunino izdanje.

DETE 44 je pisano sa idejom da se dobro predstavi potencijalnom producentu ili reditelju za eventualnu ekranizaciju. Uostalom, Tom Rob Smith je prevashodno i počeo kao scenarista pa ne čudi da je ovim romanom pokušao da uđe u predeo scenaristike visoke klase u koji nije dospeo svojim dramskim pokušajima.

Međutim, DETE 44 je vrlo solidan roman baziran na filmskoj dramaturgiji. Naime, Smith ipak vrlo dobro vlada literarnim zahvatima i iako se priča neumitno razvija prospektivno, on ume vrlo funkcionalno da je začini određenim retrospekcijama i literarnim ukrasima, premda nema nikakve dileme da je reč o romanu koji je pisao dramaturg.

Ono što se međutim, dramaturški pisana knjiga ili ne, ne može osporiti jeste stvaranje odlične atmosfere jedne sveopšte teskobe i paranoje u staljinističkom SSSRu 1953. godine koja jeste bazirana na prilično preteranim premisama i zapadnim doživljajima sveta, odnosno vrlo često Smithovi junaci doživljavaju Staljinovu represiju kao ljudi sa Zapada zatečeni na tom mestu, iako je upravo specifičan lokalni mentalitet omogućavao da narod godinama trpi tiranske vođe raznih opredeljenja. Ipak, i te dosta problematične istorijske i psihološke premise nesporno funkcionišu kad je reč o građenju atmosfere i to ne samo vezano za strah i teskobu već što je još važnije za sticanje utiska o prostranstvu u kome se ceo slučaj odvija i gotovo nesavladivim geografskim i demografskim preprekama u istrazi kojima administrativna tromost samo doprinosi.

Sam lik ubice delimično je inspirisan Čikatilom s tim što je Čikatilo ipak relikt jedne druge ere.

Smith je svoju misliju ispunio i DETE 44 je kupljeno za ekranizaciju koju je prvobitno trebalo da radi Ridley Scott a sad je sprema Mark Romanek, po scenariju sjajnog Richard Pricea. Ipak, uprkos čitljivoj idji koja stoji iza napora, DETE 44 je vešto napisan mejnstrim krimić iz koga se najbolje može pepoznati kako se koncipira kvalitetan bestseler.

Quote from: crippled_avenger on 05-11-2010, 01:10:20
Dovršio sam SAVAGES. Stvarno odličan roman u kome Winslow nudi sveden, efikasan, vrlo dinamičan stil. Odavno se nisam susreo sa knjigom koja je ovakav page-turner i koja uspeva da osveži jednu suštinski več poznatu i dosta raubovanu žanrovsku matricu. Winslow gradi sjajne karaktere, dovoljno upečatljive da bez problema zažive i u drugom mediju, a da pritom zaista nemamo slučaj slabog romana u kome se krije dobar film već dobrog romana u kome je dobar film očigledan.

U Hrvatskoj su prevedena dva Winslowa, nadam se da će SAVAGES biti preveden kod nas.

...i ja sam (juče) dovršio SAVAGES Dona Winslow. Nemam bogznašta mudro ni novo da kažem - ovo je izuzetno štivo i svakako delo kakvo se retko sreće. Winslow se u epizodi SAVAGES odvažno zaputio put krajnje svedenog izraza, dodatno se opredelivši za misiju iznalaženja pipavog i riskantnog balansa između word play-a kao osnovnog stilskog zahvata i krajnje konsekventnog žanrovskog obrasca kao krajnjeg cilja... Winslow je, na moju veliku sreću, uspešno ušao u trag toj ravnoteži, štborivši roman koji oduševljava na oba ta važna fronta - i kao žestoko, uzbudljivo, rečito i ekspolzivno delo kriminalističke literature i kao stilska igrarija za koju se vrlo brzo (posle samo nekoliko stranica) utvrdi da nije sama sebi svrha... pravi podvig od romana!!!

*** budenovski sam skeptičan u mogućnost valjanog prevođenja SAVAGES na zilionima kilometara udaljeni jezik srpske kulture, ali voleo bih da se neko odvaži...

Winslow je fantastičan pisac, stilski je nadgradio inače vrhunski rukopis koji je ranije pokazivao. U formi e-booka sam načeo svojevremeno FRANKIE MACHINE i zastao sam zato što sam shvatio da bi verovatno ipak trebalo da je kupim u štampanoj formi.

Slažem se da je SAVAGES jako težak za prevod ali možda je baš u tome izazov. Onaj ko bude uspeo da ga prevede kako treba zapravo može imati solidan crossover hit u rukama, zar ne?

Nisam čitao BOBBY Za na hrvatskom ali U RALJAMA ZVIJERI nije referenca za tog prevodioca kao kandidata za SAVAGES jer je prosto reč o znatno konvencionalnijoj suvljoj prozi od SAVAGESa.

Počeo sam da čitam roman i negde sam na pola. Neću još da iznosim neke procene dok ne pročitam sve ali u ovom romanu postoji niz simptomatičnih stvari.

Utisak prilikom čitanja evocira Oltvanjijev roman čijeg naslova ne mogu da se setim, odnosno mogao bih da setim tako što bih otišao na Google ali neću, jer mislim da je ovo baš ilustrativno. Dakle, ne mogu da se setim kako se zove roman koji je napisao posle CRNIH CIPELA (tog se naslova sećam) ali ponudio mi je sličan utisak - jako brzo se čita, dakle ti čitaš knjigu, knjiga čita tebe, čitate se uzajamno. Mislim da je Mirjana Novaković negde svesnija gde živi i za koga piše pa kod nje nema neke naročite imaginacije u odnosu na društvene okolnosti, štaviše pokušava da bude dokumentarna u tom smislu da nije menjala imena stranaka (dobrodošao gest) i sl.

Međutim,

Problem je u tome što je pripovest glavne junakinje u toj meri puna opštih mesta, da maltene kao što u banalnoj pop pesmi možeš da pogodiš sa čim će rimovati (ne, Mehmete ne govorim o tom rimovanju) koju reč - ovde možeš da naslutiš šta će do kraja rečenice junakinja misliti. Novakovićeva u toj meri barata opštim mestima, da je njena junakinja u ideološkom smislu jedna nadrkana osoba "opšte prakse". Dakle, ovo je spoj opštih mesta i nezadovoljstva nabacanih bez ikakvog stava. Otud će to možda čak publici da bude i zanimljivo jer narod voli da čita novine sa kojima se idološki slaže, pa onda zašto ne bi čitao i knjige sa kojima se ideološki slaže, a sa TITO JE UMRO može da se ideološki složi baš svako. To je sve kao ljutito, ali na ravne časti, bez nekih ekstrema i svako u tome može da se prepozna.

U tom smislu, TITO JE UMRO vrlo lako može bii bestseler i ja to kao ideju čak i mogu da podržim. Ovo je taman dovoljno dobro napisana banalna knjiga kakva i treba da se masovno konzumira.

Intriga na kojoj se sve bazira je relativno zanimljiva za pojmove srpske književnosti, ali je napisana sa toliko šlajfovanja i obrtanja u krug, da bi u izdanju nekog, čak i osrednjeg, stranog pisca ovaj roman bio upola kraći. Opet, to sve nije problem za okolnosti srpske književnosti ako imamo u vidu šta se sve izdaje i da Mirjani Novaković verovatno urednici ne smeju ništa da kažu, ako imamo u vidu da to nije toliko krupan problem i da je ona veći autoritet od njih, i da je u krajnjoj liniji toliko mizerno plaćaju da bi bilo bezobrazno još i da je vraćaju.

Kao što stranke koje svoj politički program i komunikaciju baziraju na tome da dele upitanosti naroda umesto da ponude program koji će vezati glasače, postižu vrlo dobre rezultate na izborima ali nikada ne dolaze na vlast tako i TITO JE UMRO deluje kao knjiga koja bi mogla da se dosta dobro proda ali joj nedostaje nešto suštinski čime bi uspela da zauzme značajnije mesto.

Voleo bih kada bi se u drugoj polovini, TITO JE UMRO oteo u remek-delo...

To šlajfovanje i obrtanje u krug u ovom slučaju ima smisla.

Nadam se. Na putu sam prema kraju.

Pročitao sam roman do kraja. Sve primedbe koje sam imao stoje, i mislim da se deo njih mogao eliminisati pažljivijim uredničkim radom. Međutim, ono što nijedan urednik ne bi mogao da prevaziđe izuzev jako temeljnim intervencijama jeste Novakovićkin generalni odnos prema likovima. Oni koji joj se ne dopadaju predstavljeni su kao karikature od glave do pete i to, rekao bih, ne baš duhovite karikature koje odudaraju od sporadično vrlo dobro postavljenih stvari. Neki njeni likovi su sjajno postavljeni, poput Mare, Nikole, Žarka ali neki su dati toliko groteskno poput Maksimilijana ili Seke da su neupotrebljivi čak i za svoju elementarnu funkciju unutar zapleta.

To je šteta pošto mislim da je u osnovi Novakovička vrlo dobro prekopirala strukturu Lašonovog Milenijum serijala. Ovde imamo novinarku umesto novinara, imamo njegovu vragolastu pomoćnicu, ovde je njen sidekick Slovakinja Zuzana koja preuzima funkciju Lizbet Salander, a slučaj koji se istražuje povezuje stare tajne, zakopane poliitičke traume iz dana totalitarizma (kod Lašona je nacizam kod Novakovićke titoizam) sa novim okolnostima kapitalizma i parlamentarne demokratije.

TITO JE UMRO je u tom smislu preslikan Lašon, ali je po mnogo čemu i bolje i zrelije. Pre svega, čini mi se da je Novakovićkin svet manje artificijelan od Lašonovog i da je življi, a ako zanemarimo da se ona unutar događaja vrti u krug, kad je reč o broju događaja na kojima bazira priču, Novakovićka je ipak znatno efikasnija od njega. Čini se da je TITO JE UMRO pisan u brzini, ali to je doprinelo da se u osnovi jedna složena priča iznese dosta jednostavno i to je dobro.

Ipak, mislim da je ta brzina dovela do izvesnih problema i prvoloptaških rešenja na nivou karakterizacije, ne samo u domenu postavke sporednih likova i negativaca koji su mahom karikaturalni i neubedljivi već i u slučaju glavne junakinje koja je morala imati nešto ekscentričnije opservacije. Pojedine opservacije su bez ikakve sumnje zanimljive, ali kada se zanemari njihova povremena duhovitost, Novakovićkina novinarka ne deluje kao dovoljno zanimljiv lik. Naravno, kada sve postavimo u kontekst naše književnosti, to nije tolika prepreka.

Šteta je samo što ovde kontekst naše književnosti možda može da se prevaziđe ali u krajnjem zbiru utisaka ova knjiga to ipak ne uspeva da postigne. Spremnost na lični obračun na kraju rezultira gnevom koji nije mnogo iznad onoga što čujemo od ljudi svaki dan i pokazuje se kako je ipak potrebno nešto više od spremnosti na ad hominem napad da bi knjiga bila istinski socijalno relevantna.

Po romanu TITO JE UMRO mogao bi da se snimi zanimljiv film, i mislim da bi u njemu ponešto od tih stvari moglo biti popravljeno.

Hm, čini mi se da je ovaj topik opšteg, univerzalnog karaktera, pa možda ovde da prozborimo koju o krimićima koje smo čitali. Skoro sam pročitao romane dva autora totalno suprotnog stila ( Harlan Koben i Tes Geritsen ). Kobenov roman Šuma ima sve što sadrži dobar krimić : dinamičnu radnju koja vas uvlači od početka, preokrete uključujući i onaj na bukvalno poslednjoj stranici ; tajne iz prošlosti, ubistva, okršaje advokata u sudnici, preplitanje sadašnjosti i mračnih tajni iz prošlosti... Koben u ovoj knjizi igra i na jaku dozu emocija, da ne kažem na granici patetike. I Geritsenin roman Dominator je dobar, ali totalno drugačijeg stila- brutalan, sa puno detaljnih opisa zločina, medicinskih izveštaja i termina, gde se radnja ne vodi suptilno niti se mreža priče plete dugo, već vam bukvalno eksplodira u lice. Ali kao i prva, drži pažnju. I jedan i drugi pristup ima mana i prednosti, meni lično ovaj Kobenov više odgovara.

Već pomenuti Winslow ima novo izdanje u Hrvatskoj koje će mi uskoro pasti šaka zahvaljujući našem agentu u nepokorenom gradu (Nemci nisu imali potrebe da ga okupiraju, Hrvati su bili veći nacisti od njih :) ) Zagrebu. I to je njegov navodno najbolji i najbitniji roman FRANKIE MAKINA.

Pročitao sam SIBIR Vladimira Kecmanovića koji se može smatrati krimićem u određenom smislu. Dosta je na tragu Zorana Ćirića ali mnogo više strejt.

Pročitao sam Algoritmovo izdanje ZIME FRANKIEJA MAKINE Dona Winslowa i sada nema nikakve sumnje zašto se baš sa ovim romanom on probio u prvu ligu američkih krimi pisaca. Winslow je napisao roman koji je hardboiled u postavci likova ali kombinuje stav i sklonost ka napetosti i krvavim obračunima sa ellroyevskim pristupom fikciji u kojoj su okolnosti prikazane ubedljivo i fundirano u istoriji društva & podzemlja. Winslow odlično postavlja karaktere, brani čak i one koji su negativci, i motiviše ih vrlo ubedljivim prikazom pohlepe.

Na nivou vođenja priče, Winslow je dosta blizak mehanici filma. Na kraju svakog poglavlja ima cliffhanger i dosta jasno pravi distinkciju između glavne priče i retrospekcija. Ja inače više volim kada su tokovi priče prepleteni ali ovde takav filmičan postupak dobija izvesnu literarnu vrednost. Za razliku od mnogih savremenih romana, ZIMA FRANKIEJA MAKINE je filmična ali ne liči knjigu pisanu samo da bi bila prodata za ekranizaciju, što se inače dosta često dešava.

Winslow se u ovom romanu još uvek ne služi "Enter" postupkom kao u SAVAGESu, dakle stil je konvencionalan, kao recimo U RALJAMA ZVIJERI ali sa više hardboileda nego tamo gde je bio gotovo forsajtovski iščišćen.

Kao i u ZVIJERI i u MAKINI, Winslow nudi previše optimističan kraj, i srećom tu vrstu problema prevazilazi u SAVAGESu. Nije problem u hepiendu kao takvom već u nekim detaljima koji dovode do hepienda a kose se sa pragmatičnim pogledom na pokvareni svet koji prikazuje sam roman.

Sada čitam roman jednog od omiljenih scenarista, inače vrlo aktivnog proznog pisca, Richard Pricea, SAMARITANAC, Algoritmovo izdanje. Roman ima snažnu kriminalističku dimenziju iako se ne može definisati striktno kao krimić već pre svega kao svojevrsna socijalna hronika.

SAMARITANAC se nalazi na teritoriji društvene hronike a okvir na nivou zapleta pripada žanru krimića. Price dosta mehanički vodi priču, koristeći se gotovo opipljivom strukturom filmske retrospekcije na nivou raspoređivanja sadržaja. Međutim, unutar samog teksta, Price itekako dobro i vrlo prozaistički koristi mogućnosti romana, pa zato čudi ta izvesna artificijelnost strukture.

Karakteri su izuzetno ubedljivi a lik mladog problematičnog crnca Salima je maestralno postavljen i spada među efektnije postavljene karaktere na koje sam nailazio u poslednje vreme.

Jedna od osnovnih stvari u osporavanju kvaliteta kod uspešnih dela jeste razdvajanje kvaliteta od uspeha. Odnosno ako se osporava jedno ne treba osporavati drugo.

U slučaju romana Stiga Lašona, iako nisu lišeni kvaliteta, uspeh ih daleko nadilazi. Međutim, posle čitanja romana ŠTA MRTVI ZNAJU Lore Lipman, nagrađivanog i uglednog ali daleko manje uspešnog od Lašonove trilogije, teško je uzdržati se od utiska da je Lipmanova ne samo napisala ono što je Lašon trebalo da napiše kako bi zaslužio toliki uspeh već i da je napisala ono što Lašonovi fanovi "misle" da su pročitali.

Lipmanova uspeva da konstituiše uverljiv ali opet žanrovski arikulisan i u najboljem smislu "konvencionalan" svet, vešto vodeći priču koja sve vreme čitaocu nudi puno saznanja a opet krije razrešenje misterije do samog kraja. Kod Lipmanove nema šibicarskog praznog hoda, očigldno namernog prikrivanja detalja ili neuverljivih odluka junaka koje perpetuiraju istragu. Lipmanova konstituiše misteriju sa solidnim pripovedanjem a bez mistifikacije.

Odličan balans između policijskog i amatersko-detektivskog, žanrovskog i realističkog nudi potencijal za "crossover" sličan Lašonovom, a teme kojiamse bave su praktično isrte, čak se dotiču i sličnih direnmatovskih motiva o nemogućnosti detektiva da se penzioniše ako ima veliki nerešen slučaj.

Lori Lipman, kao supruzi Dejvida Sajmona, publicitet nije stran ali čini mi se da je "pogrešan" jer je ona vrlo autentičan i ubedljiv "glas" baltimorskog krimića.

Pročitao sam SKRIVENU MANU Tomasa Pinčona, vrlo lepo izdanje Čarobne knjige sa prevodom koji pokušava da se snađe u okvirima žargona, ne uspeva uvek, ali se definitivno trudi, bogato anotacijama kako bi se ispratila poetika oslanjanja na reference, integraciju "popularne" i "šund" kulture u delo "visoke"književnosti.

Na ovaj roman sam bio upućen dosta davno, u vreme serije TERRIERS kada sam naišao na poređenje sa Pinčonovim stoner noirom, ali pošto sam tada poznavao samo njegov klasik OBJAVA BROJA 49 delovalo mi je da je to možda preterano poređenje jer se Pinčon kao postmodernista oslanjao na tradiciju pulp romana ali bez snažnije narativne kohezije koja bi ipak morala da postoji u stoner noiru, kao npr. kod Džerija Stala. No, najava ekranizacije Pola Tomasa Andersona me je podsetila na ovaj roman, i zbilja u njemu je Pinčon mnogo više stoner noir i mnogo manje "umetnik" kao u svojim kanonskim delima.

SKRIVENA MANA se bezmalo može čitati kao mejnstrim. Ona ima u sebi nešto "automatskog pisanja" i nagomilavanja likova i motiva koji nisu svojstveni krimiću. Isto tako, oslanja se na formu palpa koja je u međuvremenu unutar same žanrovske literature prevaziđena, i danas je prisutna samo u "visokoj literaturi" a naročito u postmoderni.

Konačno, da bi se ovaj roman u porpunosti "pročitao" potrebno je odvojiti puno vremena za upoznavanje sa svim referencama na koje se Pinčon oslanja jer one nisu samo puka ispomoć u opisivanju događaja i ljudi, zatim potrebno je razdvojiti prave od izmišljenoh artefakata o kojima govori i to je zanimljiva akcija za sladokusce.

Iako se "automatsko pisanje" koje sam pomenuo ne treba baš shvatiti doslovno, naime svi događaji koji se gomilaju ipak na kraju imaju nekakvu funkciju u priči i ta salata dešavanja nije sasvim bez plana i promišljanja, SKRIVENA MANA postaje roman koji je nužno pročitati više puta da bi se u potpunosti sagledao.

Međutim, kada se uporede zahtevi koje roman postavlja pred čitaoca (praćenje anotacija, više čitanja) i ono što ovaj roman u osnovi jeste, čini mi se da uprkos tome što je zanimljiv, zabavan i uspeva da uhvati atmosferu kraja jedne epohe na prelasku iz psihodeličnih šezdesetih u paranoidne sedamdesete, nije reč o materijalu koji će kroz više čitanja dobiti na kvalitetu i otvoriti neka druga značenja. No, činjenica da je više čitanja nužno, direktno ga izdvaja od većeg dela stoner noir ponude.

Ruku na srce, kada kažem "nužno" pod tim pre svega mislim da na čitaoce koji žele da konzumiraju ovo delo "do temelja", ali isto tako moguće je percipirati ga kao razbibrigu i pročitati jednom.

Tokom čitanja ovog romana, pala mi je na pamet jedna teza koja je možda potpuno netačna, a to je da su se konvencije petparačkih romana duže zadržale kao pripovedačko sredstvo u "visokoj literaturi" nego u samoj petparačkoj. Naravno, logika iza ovoga je jasna, petparački romani pokušavaju da svoju publiku ubede u to da je ono o čemu pripovedaju "stvarno", samim tim i njihove narativne tehnike moraju biti "ubedljive" tzv. "savremenom čitaocu". Međutim, insistiranje na "palp" tehnikama u "visokoj literaturi" dovelo je do toga da je to danas pre autohtoni deo njene poetike nego žanrovskog ili palp romana u kome je manji broj dela u znatno kraćem vremenskom periodu nastao po toj matrici.

Pinčonov roman u tom pogledu preuzima palp matrice ali usklađene sa epohom u kojoj se sve dešava a to je "oko 1970. godine" i podseća na krimi romane iz tog vremena.

Pročitao sam LAKU LOVU Jensa Lapidusa, prvi deo njegove Stockholm Noir trilogije, uprkos logičnom sepskom izdanju prvo objavljen u zagrebačkom VBZu. Šteta, ovaj roman je mnogo zanimljiviji našim čitaocima nego hrvatskim. Srećom, dostupan je da se kupi kod nas, recimo u vulkanu, ali sigurno je da bi srpsko izdanje imalo pristupačniju cenu.

LAKA LOVA dolazi sa Ellroyevim preporukama i reč je o romanu koji sa njim deli poznavanje miljea i svedenost u izražavanju, ali ipak nema toliko sočan stil. No, Lapidus uprkos vrlo svedenom stilu uspeva da formuliše uzbudljivu prozu pošto dobro procenjuje svoje jače strane. Espinosa je po ovom romanu snimio izvanredan film, ali knjiga definitivno nije pisana kao predložak za film već Lapidus vešto, u skladu sa mogućnostima koristi mogućnosti koje mu epska forma nudi.

LAKA LOVA inače čini deo trilogije mada bez problema može da se pročita kao samostalno delo. Ipak, na kraju, Lapidus sugeriše da će se konflikti započeti u ovoj knjizi nastaviti dalje. Kako je Babakov film SNABBA CASH 2 bio pristojan ali znatno slabiji od Espinosinog, iskreno se nadam da drugi deo troknjižja ne nosi toliki pad.

Kao i skandinavski filmovi tako i LAKA LOVA efektnije predstavlja srpske kriminalce od dela naših pisaca. Doduše, kad je reč o imenima, pravi dosta grešaka, ali u osnovi vrlo dobro prikazuje taj milje i mentalitet. Lapidusu je kao advokatu po struci, podzemlje očigledno dobro poznato.

Srećom, kursni odnosi između krune i dinara odnosno evr su jednostavni tako da nije previše teško pratiti finansijski aspekt ove priče a on je prilično važan i izražen je u krunama.

Za razliku od mnogih romana, naročito klasika u kojima su finansije značajne i vrlo složene za praćenje i razumevanje, ovde je to pojednostavljeno.

Hrvatski prevod dolazi sa nekim vrlo korisnim anotacijama. Sve u svemu, odlično izdanje.

Pročitao sam TARANTULU Tjeri Žonkea, uz Benetovu novelu, još jedno izdanje Čarobne knjige kupljeno na Sajmu knjiga za 100 dinara. Ovaj roman je ekranizovao Pedro Almodovar i taj film još nisam gledao ali rekao bih da je film svakako zanimljiviji i bogatiji od ove knjige. U određenom disbalansu između proznog dometa i onome što nudi kao predožak za ekranizaciju, Žonkeov roman nudi sličan potencijal kao serija francuskih krimića iz pedesetih i šezdesetih koje su inspiriale Kluzoa, Franžua i Hičkoka.

Osnovni kvalitet romana je zanimljiva postavka, situacija u kojoj se nalaze junaci, šteta što nije bolje raspisana.

Nažalost jedan od problema u recepciji ovog romana paradoksalno predstavlja i srpsko izdanje na čijoj je poleđini prepričan glavni, temeljni, preokret u romanu. Ne kažem da taj preokret nije mogao da se anticipira, ali svakako da bi išlo teže kada ne bi bio prodat na koricama.

Moguće je da u drugim romanima Žonke (koji nažalost više nije među nama) može da potvrdi svoju poziciju bitnog francuskog autora krimića, ali ne čini mi se da je TARANTULA taj. No, iako to nije jedina njegova ekranizacija njegovog rada svakako je najznačajnija.

Pročitao sam AND WHEN SHE WAS GOOD Laure Lippman. Opet je reč o odličnom krimiću i školskom primeru savremenog romana u ovom žanru i svega onoga šo bi trebalo da pruži. U odnosu na ŠTA MRTVI ZNAJU, ovaj roman mi je slabiji utoliko što je mnogo više oslonjen na konvencije žanra, odnosno pojedini karakteri se više definištu kao likovi iz krimića nego kao punokrvni karakteri. Iako se za ŠTA MRTVI ZNAJU takođe ne može reći da nije žanrovski roman, čini mi se da u njemu nije bilo takvih žanrovskih podrazumevanja, krimić je više bio odrednica u pogledu onoga što je sama radnja nego u pogledu rukopisa. Ovde je krimić prisutan i u jednom i u drugom aspektu.

U ovom romanu, Laura Lippman izvanredno gradi priču i strukturalno je dosta slična romanu ŠTA MRTVI ZNAJU. Priča se gradi na dva koloseka, u "sadašnjosti" i "prošlosti" i svaka od te dve donosi i neke whodunit i neke whydunit elemente, i niz vrlo dobro koncipiranih iznenađenja, sa dosta crnog humora koji spontano proizilazi iz događaja i dramske ironije. U tom pogledu, Lippmanka zaista majstorski barata anticipacijom čitalaca i vešto bira kojim delovima stvara napetost a kojim priprema iznenađenje. Samo na dva mesta je po mom mišljenju napravila gestove koji su izlazili van okvira uspostavljenih osobina junaka ili uverljivosti.

Ako imamo u vidu efekat koji roman na kraju postiže, ta dva minimalna iskliznuća žrtvovana na oltar žanra zaista nisu ozbiljan problem i ne ruše je sa mesta jednog od najzanimljivijih pisaca krimića koje sam čitao poslednjih godina.

Čudi me da je do sada Lippmanka samo jednom ekranizovana pošto njeni romani nude doste potencijala i za filmske i za televizijske ekranizacije pošto ima i dobre pojedinačne priče ali i likove koji bi u kontinuitetu mogli da funkcionišu, na duže staze. Da je reč o britanskom piscu sigurno bi do sada imala nekoliko BBC ili ITV ekranizacija.

CRVENI APRIL Santjaga Ronkarolje, novo Lagunino izdanje, stoji kao prilično uspeo pokušaj "pisca visoke literature" da se okuša u žanru krimića. Bez ikakve sumnje, Ronkaroljo ne krije svoje šire ambicije koje pokušava da plasira kroz žanr - on nastupa kao angažovani javni intelektualac koji preispituje traume peruanskog građanskog rata, diktature, neizlečivih vekovnih kulturalnih razdora ali sve to plasira kroz koloritan, sočan krimić.

Uprkos tome što ni ideološki, ni žanrovski, Ronkaroljo ne donosi velika iznenađenja

Pročitao sam SHAKEDOWN e-book Jamesa Ellroya, izdat u ediciji Byliner u kojoj izlazi "proza koja se čita u jednom dahu". I zbilja, Ellroy je za ovo e-book izdanje napisao delo koje bi se po formi moglo definisati kao novela. Ipak, forma je ovde pre svega vezana za digitalnost i način konzumacije a manje za prozni izraz.
No, ova Ellroyeva novela spada među njegova manje kvalitetna dela, pa se rangira slabije kako od romana tako i od kratkih priča u kojima se on odlično snalazio. 

Glavni junak SHAKEDOWNa je Ellroyeva opsesija - Fred Otash, bivši policajac koji je tokom pedesetih špijunirao poznate, ucenjivao i kompromitovao ih po tabloidima. Ellroy za televiziju priprema i seriju o Otashu i u tom smislu, SHAKEDOWN je samo fusnota, bez mnogo supstance, ispisana sočnim jezikom kojim je ukrasio svoju UNDERWORLD USA trilogiju. Nažalost, ono što se ispod jezika i demistifikacije holivudskih ikona nimalo ne razvija su likovi i fabula i zato se ovo ne može ubrojati u dela koja bi bila zanimljiva ikome sem Ellroyevim fanovima.

Pročitao sam GALVESTON Nica Pizzolatta. Za razliku od njegovih odličnih kratkih priča ovaj roman svakako nije nagoveštaj blistavog izraza iz TRUE DETECTIVE.

GALVESTON je nažalost jedno prilično veliko Ništa. Hrpa opštih mesta u rasponu od egzistencijalističkih dilema siledžije zlatnog srca na samrti, preoo očuha koji siluju pastorke do "motela izgubljenih duša" u teksaškoj pustoši.

Pizzolatto u ovom romanu deluje iskreno ali šuplje. Roman ne dobacuje daleko ni u pogledu karakterizacije, ni unzapleti ni u egzistencijalističkoj glazuri koja bi trebalo da ga izdigne na ravan kojom jaše Cormac McCarthy. Najave da će GALVESTON biti ekranizovan ali u evropskoj produkciji deluje kao tradicija evropskih ekranizacija "sporednih" dela američkih krimi-pisaca, u čemu su prirodno prednjačili francuski reditelji. Razlika je samo u tome što Pizzolattovo glavno delo nije proza već serija TRUE DETECTIVE.

Međutim, Pizzolatto će sam pisati adaptaciju, a Danac Janus Metz režirati sa RUNSKOPom lično u glavnoj ulozi, premda ova podela više asocira na Audiarda. Dakle, ima određenih predispozicija da ovaj roman rezultira prijatnim bioskopskim iskustvom ako je već čitalačko bilo klimavo. Ipak, treba uvek imati na umu da je film COLD IN JULY po prozi Joe Lansdalea prilično visoko podigao letvicu za ovu vrstu filma.

Deretino izdanje novele KONAČNO REŠENJE Michaela Chabona, umesto ispravnije transkripcije Šejbon, kakvo recimo ima svežiji Lagunin prevod, nosi prezime Čabon. I od Čabona pa do završnog intervjua s piscem koji je dat kao apendiks noveli, a u kome se science fiction prevodi na "naučna fikcija", prevod čini da osvajač Pulicera deluje kao kruti blagoglagoljivi dosadnjaković.

S jedne strane, ovo izdanje koje transformiše Chabona u Čabona sasvim sigurno upropaštava njegov rukopis koji je za ozbiljnog prevodioca zamašan zalogaj ali ga s druge strane, na nekom perverznom nivou "svodi" na susptancu jer se čitalac ovde ne može diviti stilu.

Doduše, problem je u tome što je kod Chabona stil zapravo supstanca, ali opet KONAČNO REŠENJE, iako novela pošteno govoreći jeste prilično tanušno delo koje ispod naslaga stila krije vrlo malo supstance.

Poigravajući se pojmovima Endloesunga i Doyleove priče FINAL PROBLEM u kojoj Moriarty baca Holmesa u vodopad, Chabon postepeno od svog divljenja Doyleu kliza u dosta jednostavnu alegoriju, čija je poenta - Holmes je suočen sa dve enigme - ubistvom i Holokaustom. Rešava samo jednu, dočim Holokaust ostaje nedokučiv.

Ovo je lepo i prilično vešto izvedeno, i ako imamo u vidu da je KONAČNO REŠENJE prvobitno izlazilo u novinama, u nastavcima, ono ima mnogo više smisla u magazinskoj nego u formi knjige. Naprosto, Chabon ovde previše pravi digresija a sve to na bazi relativno "tankog" zapleta koji se na kraju ponajviše svodi na izvođenje alegorije.

Iz nekog razloga, uprkos brojnim aluzijama, Chabon nikada direktno ne kaže da je glavni junak Sherlock Holmes, iako to zapravo ni u izjavama ne osporava, niti to konvencionalna tumačenja dovode u pitanje. Treba imati u vidu da je mnogo pre Chabona, Holmes bio suprotstavljan nacistima, prevashodno u starim filmovima.

Nažalost, iako je Chabon u svom stilskom cunamiju ponajviše bavi likovima i njihovim unutrašnjim vrtloženjima, glavni junaci ostaju prilično slabo opisani, a to naročito važi za Holmesa koji bi u ovakvom delu morao imati bookend.

Paradoksalno, Chabon nije jedini poznati savremeni pisac koji se poduhvatio Holmesa, ali je sa njim možda i ponajmanje uradio.

No, očekivanja od Chabona su velika, i ako se KONAČNO REŠENJE tretira kao ono što jeste, a to je usputni projekat sa fokusom na instant-alegoriju i brzu postmodernu intervenciju, onda je ovo ipak pristojno.

Pročitao sam NILSKOG KONJA Stivena Fraja, još jedan briljantan roman višestruko talentovanog umetnika i javnog radnika u kome izvrsno prepliće razne forme, pre svih epistolarni roman, detektivsku misteriju i svoje opsesije - umetnost, stvaralaštvo, pisanu reč i bizarni humor, drzak i izuzetno uspeo.

NILSKI KONJ funkcioniše na svim nivoima na kojima se Fraj okušao. U epistolarnoj formi ne samo da pronalazi niz mogućnosti a ne ograničenja već mu ona i pomaže da razigra neke stilske staze za sebe.

Glavni junak Ted Volas je jedna od Frajevih najmoćnijih kreacija, i to ne samo među onima koje je ostvario na papiru. Njegov beskrajni cinizam, spojen sa slabošću i iznenađujućim talasima vrline čini ga izvanrednim junakom o kome bih vrlo rado ponovo čitao. Iako nemam puno informacija o ljudima koji bi trebalo da autorski realizuju ekranizaciju ovog romana, Rožer Elem je definitivno odličan izbor za glavnu ulogu, a mislim da će Ted Volas moći da prenese dosta šarma i na ekran, iako je reč o literarnoj kreaciji čiji su mnogi, vrlo moćni segmenti vezani za unutrašnji život i kontemplaciju junaka, Fraj uspeva da ga na vrlo čudan način učini i krajnje aktivnim junakom.

Bez želje da kvarim ugođaj onima koji će odmah naslutiti o čemu govorim, ipak moram da naglasim kako mi se čini da je Borivoj Radaković itekako čitao ovaj roman pre nego što je napisao jednu od svojih najefektinijih priča. No, kako to kaže jedan naš uvaženi kritičar, to je robinhudovski pristup, krao je od bogate književnosti i bogatog književnika i dao skromnoj književnosti i siromašnom književniku.

Frajev rukopis je dinamičan, intenzivan, ali nije zamoran i poziva čitaoca na strpljivo i koncentrisano čitanje. Ovo je ispoliran i pitak mejnstrim koji ne krije svoju oštricu, ali sasvim sam siguran da sve ono što je u njemu provkativno ili možda čak i opsceno može da opravda čak i kod sramežljivih čitalaca. Štošta u ovoj knjizi može delovati usiljeno ili vulgarno kada se izvuče iz konteksta ali pročitano u celini ima adekvatnu funkciju što je svakako jedan od ključnih dometa ovog romana.

Fraj u svojim romanima pre svega donosi veliki povratak stila, kako na nivou rečenica tako i na nivou strukture a u pogledu odnosa prema reči, pokazuje koliko se može razigrati čak i tako bazična građa romana.

Sve u svemu, NILSKI KONJ je izuzetan roman za koji je šteta što ga nismo ispratili u vreme izlaska u Velikoj Britaniji već ga susrećemo sada kada su preko naših polica protutnjali i neki od plagijata.

Pročitao sam WHITES Richarda Pricea, krimić koji je napisao pod pseudonimom Harry Brandt. Iskreno, ne vidim neki naročit razlog za to jer WHITES govori o njujorškim ulicama, o svetu policajaca i njihovoj borbi protiv kriminalaca ali izuzev zapleta u kome je akutni motiv zločin i njegovo razrešenje, nema potrebe da se naročito izdvaja iz Priceovog opusa koji se uostalom nikada nije previše uzdržavao od prikazivanja kriminalnog miljea.

U ovom romanu, Price evocira uspomenu i na svoj scenaristički rad, ponajviše na svoj možda i najbolji skript RANSOM Rona Howarda, zbog centralnih muških likova, policajaca čiji mačizam, etičnost, porodični odnosi prema precima potomcima i partnerima prelaze u domen narcističke neuroze.

Ovo je jedan od romana koji mogu jako da prožmu čitaoca ukoliko deli sličan koordinatni sistem. Čitajući roman pomišljao sam kako bih opet gledao film FORT APACHE THE BRONX a onda taj film nekoliko stranica kasnije biva pomenut. Bez ikakvih postmodernih referenci ili omaža, WHITES ipak jeste sublimirao naše kolektivno iskustvo upoznavanja njujorške policije kroz popularnu kulturu.

Ponovo je tema porodica, intima koja se preliva u posao, ali i muška sujeta, frustrirana nemogućnošću da se kroz pravni sistem ostvari pravda.

Misterija u ovom romanu nosi dosta tajni, ali Price kombinuje i whodunit i whydunit elemente vrlo vešto. I što je najvažnije, u svim ovim intervencijama uglavnom ne odstupa od principa uverljivosti. Za roman koji ima ovako egzotičan zaplet, postoji možda samo jedna minorna primedba u pogledu uverljivosti, a to je kako da se "poslovična" dva slučaja iz kanonskog krimića zbivaju u isto vreme.

Priceova proza u WHITESima je možda malo mišićavija nego inače. Smanjen je tonus opisa njujorških ambijenata, a pojačan je tonus hardboiled dijaloga, koji takođe ne iskoračuju iz realizma. Ovo je ona vrsta tvrde policijske proze kakvom se bavi Ellroy, samo za upadljivo manje ruiniranim, da ne kažem normalnijim i etičnijim likovima koji ne zalaze u ekstreme.

Otud je klizanje izvan zakona za te Priceove "normalnije" likove kudikamo "teže" nego za Ellroyeve. Price kao i uvek prikazuje borbu svetla i tame, ali ne beži od prikazivanja svetla, za razliku od Ellroyevog uživanja u raznim nijansama mraka.

Međutim, mislim da i Ellroyevi fanovi u ovom romanu imaju šta da nađu za sebe, recimo ja svakako jesam. Isto važi i za one koje je zanimala Simonova proza iz koje će kasnije izrasti serija HOMICIDE.

Billy Graves iz ovog romana možda može postati Priceova kriminalistička franšiza i svakako da ima još priča koje bi se oko njega mogle izgraditi. Međutim, glavni adut ovog romana jeste žanrovska okosnica koju Price sasvim sigurno nadograđuje u pravcu onog stamenog američkog proznog stila u kome im nema ravnih.

Pročitao sam SVU SIROČAD BRUKLINA Džonatana Letema. Reč je o nagrađivanom romanu koji su dobro prihvatili i mejnstrim kritika i žanrovska udruženja, a kod nas je izašao u izdanju B92 i u prevodu koji potpisuje Oto Oltvanji. Sama tema romana sugeriše da je prevod bio ogroman izazov za Oltvanjija i da je reč o delu koje sasvim sigurno gubi kada se ne čita u originalu. Oltvanji je prilično solidno ogovorio na prevodilački izazov iako je u nekim "lakim" situacijama napravio nedopustive gafove, kao recimo kada je u jednom od efektnijih viceva koje govore junaci preveo "radials" kao "radijalne gume". Teško mi je da se setim prilike u kojoj bi čak i najnepismeniji novinar rubrike o automobilizmu napisao tako nešto. No, to je jedna reč koja otkriva mnoštvo potencijalnih propusta koji se, rekao bih, nisu desili.

SVA SIROČAD BRUKLINA je pinčonovski stoner noir, nažalost slabiji od Pinčona, iako se u njegovom slučaju ta faza smatra manje vrednom. Glavni junak, umišljeni "privatni detektiv" sa Turetovim sindromom je odličan temelj priče, odličan osnov, ali vremenom njegov lik sve manje biva ispraćen kvalitetnim zapletom, i knjiga počinje da stagnira, da se vrti u krug i nažalost, ne bih rekao da je to bila piščeva namera.

Paradoksalno, SVA SIROČAD BRUKLINA je najslabiji upravo kao krimić iako je kao takav nagrađen u vreme izlaska, ali sa druge strane ovaj roman to zaista i jeste, mnogo više nego što su to Pinčonovi romani poput SKRIVENE MANE recimo. Dakle, Letemovoj trapavosti na polju konstrukcije i izlaganja zapleta se ne može dati olakšavajuća okolnost da taj domen izraza zapravo nije bio njegova namera.

Letem je štaviše u pojedinim deonicama začuđujuće, gotovo opterećujuće realističan. Otud, rekao bih da je osvajanje Zlatnog bodeža jedan od onih slučajeva kada žanrovci nekritički nagrađuju mejnstrim pisca zato što je odlučio da uvelića njihovu produkciju. No, isto tako mogu da zamislim ljubitelje krimića kako SVU SIROČAD BRUKLINA na kraju svega sa punim pravom percipiraju kao krimić.

PERFIDIA Jamesa Ellroya je početak novog LA Quarteta, četiri romana koja će se baviti Los Anđelesom od 1941. do početka onog inicijalnog.

Prvi roman u novoj seriji je moćno delo koje prepliće noir emociju i istorijsku rekonstrukciju/ dekonstrukciju prvog Kvarteta, sa korozivnošću i rafalnom prozom koja je činila trilogiju American Tabloid. PERFIDIA delui mnoge likove i sa Kvartetom i sa Trilogijom i u oslonjena je na neke kasnije moćno razrađene Ellroyeve kreacije kao što su Dudley Smith, Bucky Bleichert i Lee Blanchard, Kay Lake i mnogi drugi. U tom smislu, PERFIDIA se ponajviše može čitati u kontinuitetu sa LA CONFIDENTIALom i BLACK DAHLIAom, iako naravno ovaj roman može da se u potpunosti razume i bez čitanja drugi Ellroyevih dela.

Jedino predznanje vezano za Ellroya potrebno za uživanje u ovoj knjizi zapravo jeste upoznavanje sa njegovim jezikom. Njegovi zapleti su i ovde vrlo složeni, kao lavirint a jezik je sočan, sugestivan, ispisan tako da je vrlo atraktivan kada bi se roman čitao naglas.

PERFIDIA je roman velikog zamaha, ovog puta likovi se nalaze u sred ogromnog istorijskog procesa, dimenzije njihovih raznih kombinacija i ljudskih sunovrata prepletene su sa životom u Kaliforniji tokom decembra 1941. kada je napadnut Perl Harbor a u LA vlada strah od japanskih podmornica i Pete kolone. Ako je Spielbergov film 1941 napravio komičnu viziju tih dana histerije, onda je PERFIDIA stvorila svet u kome se mutne noir face sakupljaju u civilizacijskoj tački koja ih potpuno razobručuje i daje im slobodu da odu u ekstreme svojih najmračnijih strasti.

Ellroyev LA je mračno mesto, ali u ovom romanu, rat kao da daje carte blanche svima da se ispolje na najekstremniji način. Korozivni su svi, i Ellroyevi izmišljeni junaci ali i istorijske ličnosti poput Whisky Bill Parkera (igra ga Nick Nolte u filmu GANGSTER SQUAD) koji ima noseću ulogu ili Bette Davis koja ima značajnu interakciju sa Dudley Smithom lično.

Sve je dovedeno do ekstrema, unutarpolicijska politika koja čini da policija više bude opasnost po građane i po sebe nego po kriminalce, seksualne slobode, kriminalne zamisli sa zemljištem, politički ekstremizam dela petokolonaša i izolacionista. Svako je na neki način kriv, ucenjen i teško oštećen.

PERFIDIA je krimić. I tu nema dileme. Ali Ellroy odavno ide za svojim snom da dostigne Dostojevskog i Balzaca. Tako je i PERFIDIA napisana kao roman koji daleko nadilazi žanrovska ograničenja, i mislim da je čak i najpovršnijem ljubitelju krimića koji izbegava nadgradnju unutar žanra jasno da Ellroy radi nešto više od toga. Sve te fatalne žene, korpumpirani policajci i izopačeni zločinci deo su jedne snažne, nihilističke vizije sveta u kojoj se ljudskost vidi ili kao slabost, u slučaju Parkera, ili kao doping, u slučaju Dudleya Smitha.

Vizija sveta i junaci dominiraju nad zapletom koji je kako rekoh vrlo složen i u ellroyevskom raskošnom maniru. Ono što unekoliko otežava čitanje jeste što Ellroy vrlo vešto smenjuje akcente i intervale ali jezički registar ostaje isti u svim fazama tako da onda kada priča popusti, pisac ne popušta u svom pripovedačkom tonusu.

Kako u romanu nema nevinih i nema puno vrlih likova, dve ključne ličnosti kroz koje Ellroy želi da uvede čitaoce su Kay Lake koju znamo iz BLACK DAHLIAe i Hideo Ashida, novi junak. Međutim, Ellroy ni ovim "pristupnim" likovima ne daje čistotu, Lake je femme fatale/ avanturistkinja, a Ashida je u osnovi etičan ali primarno koncentrisan na opstanak. Stoga, vrlo brzo i Bill Parker i Dudley Smith (na svoj izopačeni način) preuzimaju ulogu čitalaca kroz koje čitalac razume ovu priču. Imajući sve to u vidu, Ellroyev eksperiment je uspeo, bazirao je čitav roman na problematičnim likovima čije mane nemaju ljupkost nekog pikarskog romana ili liče na slabost koju svako od nas potajno priznaje, a ipak je uspeo da proizvede puni emotivni angažman kod čitaoca.

Ipak, rekao bih da ova korozivna uravnilovka može funkcionisati samo kod velemajstora kao što je Ellroy, i da bi neki slabiji pisac ovakav sklop karaktera lako pretvorio u nečitljivi freakshow.

Policija je telo kome je društvo delegiralo zadatak da čuva red i bezbednost, a sa time mu je prepustilo i mandat da se bavi gadnim ljudima i radi opasne i neprjatne stvari. Jasno je zašto su priče o policajcima toliko atraktivne. Ellroy je u svojim romanima uspeo da ih digne na nivo umetnosti, postepeno se odmičući od štiva koje bi i sami policajci mogli da čitaju.

Quote from: crippled_avenger on 25-06-2015, 03:15:11

Ipak, rekao bih da ova korozivna uravnilovka može funkcionisati samo kod velemajstora kao što je Ellroy, i da bi neki slabiji pisac ovakav sklop karaktera lako pretvorio u nečitljivi freakshow.

Istina, istina... nema niti jednog jedinog pozitivnog protagoniste. Čak i nad Ashidom visi veliki znak pitanja, jer on je ovde primarno slabić zauzet dovijanjem kako da preživi, a ne pozitivac.

A to za Elrojeve ambicije, vidim svi to pominju, ali moglo se to itekako videti i u originalnom kvartetu, samo eto, kritičarima kao da su neke druge Elrojeve sposobnosti bile primarne... The Big Nowhere, recimo, pa je to takvo remek-delo karakterizacije i seciranja hipokrizije na najbrutalniji i najdirektniji način, ali eto, ljudi kanda preferišu bizarni tril nad seciranjima stanja duha, samo što im u Perfidiji Elroj ne daje uopšte izbora, jer u Perfidiji ta dva aspekta nudi kao nerazdvojivu celinu.

A obaška što bi se malo ko usudio da ovako direktno razbija stereotip po pitanju američkih moralnih vrednosti za vreme WW2... 

Pročitao sam monografiju Vladimira Uzelca KRIMINALISTIČKI ROMAN U SOCIJALISTIČKOJ JUGOSLAVIJI. Uprkos tome što je reč o naučnom radu koji je pisan u sklopu postdiplomskih studija, ova knjiga sadrži dosta nepreciznosti, proizvoljnosti i u procenama i u samom rečniku kojim je napisana. Istraživanje je ponajmanje sistematično urađeno baš u domenu analize romana Milana Nikolića i Šilje Mihailovića pošto je uzet vrlo mali i vrlo repetitivan uzorak koji ni po čemu nije relevantan osim po autorovom pravdanju da "nije mogao da nađe više njihovih romana" iako je sasvim sigurno mnogo više romana ovih pisaca dostupno u šta sam mogao i lično da se uverim.

Šteta je što se autor nije u dovoljnoj meri osvrnuo i na biografiju ovih pisaca pošto bi mu ona svakako mogla dati niz korisnih smernica. Ne samo što je Nikolić, a o tome su dosta pisali i Nenad Polimac a čini mi se i Ratko Radunović, imao skoro pa kopiju flemingove biografije već je Mihailović izgradio karijeru kao kolumnista. Dakle, Nikolić se uklapao u profil pravog avanturiste, obaveštajca i bonvivana koji piše a Mihailović u profil insajdera koji zapravo govori o pravim slučajevima i samo ih fikcionalizuje.

U domenu krimi literature ličnost pisca igra važnu ulogu, o čemu govore ne samo biografije velikih pisaca ovog žanra koje su mahom senzacionalistički formulisane i dobro poznate čitaocima, već i činjenica da su najproduktivniji pisci krimića kod nas, a Uzelac ovde pominje Mitra Miloševića recimo, pisali pod stranim imenima, kako bi delovali kao stranci, kao uostalom i sam Miloš Crnjanski.

Otud recimo vrlo važan segment je obrada tog javnog profila pisaca (Šilja ima zanimljivu i kontroverznu biografiju, kao i živog i vrlo poznatog potomka Gordanu Sušu) i njihove odluke da budu retki među onima koji su se javno opredelili za ortodoksni krimić. To ima i jednu dodatnu dimenziju, naime - krimi pisci kojima se Uzelac bavi bili su propagandisti, dakle imali su barem dva sloja na osnovu kojih bi mogli biti odbačeni od kulturnog establišmenta.

Kad je reč o romanima, analiza je repetitivna a uzorak opet pa nije relevantan jer su skupljeni samo romani koji je Uzelac pribavio a ne ključna dela koja mapiraju njihov opus. Stoga, sve što piše o Nikoliću i Mihailoviću ostaje zanimljivo ali nažalost nekompletno.

Šteta što nisu obrađene već samo pomenute ekranizacije ovih pisaca koji su bili zapaženi pioniri krimića za bioskope kod nas, naročito jer POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA mnogo više liči na francuski Novi talas nego na neki propagandistički krimić, za razliku od Čapovog X-25. Šiljina ekspertiza u tom domenu, opet vrlo zanimljivo ostaje "istinita priča".

Stil ovog rukopisa je vrlo često rogobatan, a neke pretpostavke koje iznosi nisu dovoljno fundirane, pa recimo nema puno konkretnih primera otpora prema šundu, nema puno jasnih informacija o mehanizmu kako su izdavačka preduzeća funkcionisala itd. Zatim, ima nekih pretpostavki koje su prilično deplasirane, tipa dokazivanje kao da je u SFRJ mogla postojati gotovo mistka zabrana pominjanja kriminala kao u SSSR, što naravno nikada nije bio slučaj.

Uprkos brojnim nedostacima, ova knjiga ipak može biti dosta korisna pre svega zbog toga što uprkos nekompletnom istraživanju pokazuje određene zanimljive rezultate, i ukazuje manje obaveštenoj publici na izvesne autore i dela u našoj književnosti.

Pročitao sam BESMRTNIKE AGAPIJE Virgila Georgijua, roman rumunskog sveštenika i disidenta objavljen u Francuskoj 1964. godine. Reč je o dosta trapavom ukrštanju pravoslavne mistike i krimića. Rezultat je "metafizički krimić" u kome Georgiju dosta nametljivo plasira hrišćansku simboliku a koristi krimić kao formalni kostur. Nažalost, ni ta metafizika na koju se oslanja, ni žanrovska potka ne uspevaju da prikriju piščevu namere da plasira određene teze, i da drži predavanje čitaocu koje vrlo često iskoračuje iz svake ravni narativa, i idejne i formalne.

Iskreno, zbunjuje me da je Georgiju pisac čije se knjige kod nas plasiraju među izdavačima crkvene literature jer osim činenice da je on sveštenik i da se roman dotiče hrišćanstva, u njemu nekih istinskih kanonskih pouka praktično i nema, sve je vrlo anegdotski, i ta hrišćanska dimenzija je meni na kraju delovala više kao obeležje nepodnošljive pretenzije.

Kriminalistički aspekt priče je očekivano naivan ali paradoksalno opet bolji od one "nadogradnje" na kojoj insistira Georgiju, uprkos svojoj neverovatnoj proizvoljnosti i rudimentarnosti.

Pročitao sam roman Nevetovatnog Mikija LABUDOLIKI PAUNOVI MORAJU UMRETI. Dva od tri najkrupnija problema koja sam imao sa ovim romanom sadržana su u prethodnoj rečenici. Naslov knjige i piščev pseudonim sugerišu da je ovaj roman nešto neozbiljno čega se i sam autor distancira, dajući rukopisu odbojan naslov i potpisujući se prilično nesmotreno. Treći problem je sasvim očekivano u piščevoj inspiraciji imaginarijumom SPC kojim se poigrava u kreiranju svog sveta budućnosti. Iskreno, zapravo samom sebi delujem kao subjektivni komentator koji nema jake argumente kada kritikuje tu odluku. Naime, mislim da je koncept sveta budučnosti u kome visoka tehnologija postoji rame uz rame sa fanatičnom posvećenošću religiji vrlo zanimljiv i evociralo mi je utisak koji stvaraju pojedini radovi Jodorowskog. Ta mogućnost da svet doživi neslućeni napredak u tehnološkom pogledu a da sve dublje potone u represiju i svojevrsni antiintelektualizam i religijsko mračnjaštvo je vrlo moćna i moderna pretpostavka, kao kapitalizam bez demokratije koji je sve do pojave Signapura delovao nemoguće a sada imamo šta da vidimo i tamo i u Kini.

Uostalom Stiven Fraj u romanu STVARANJE ISTORIJE prikazuje svet koji je tehnološki umnogome napredniji od našeg ali u kome su pobedili nacisti.

Ono što mi zapravo smeta jeste činjenica da je poigravanje imaginarijumom SPCa, mnogo više nego samom religijom - čak naprotiv, rekao bih da je po svom moralnom kompasu ovaj roman dosta konzervativan, da ne kažem hrišćanski - više motivisano dnevnopolitičkim obračunom nego estetikom. Međutim, isto tako čini mi se da je estetika pobedila i do kraja romana, upravo taj svet u kome religija i visoka tehnologija stoje rame uz rame i to ne samo tehnologija kao takva već visokorazvijena tehnologija u mnogim blasfemičnim domenima poput kloniranja i bioinženjeringa zapravo prevladavaju i roman prestaje da bude anti-SPC paškvila.

Međutim, svakako da će upravo taj anti-SPC momenat odbiti mnoge čitaoce što je šteta. Mada, isto tako, smatram da će mnoge čitaoce odbiti i pseudonim i naslov romana. No, ove dve preostale stvari su nešto što se može izmeniti u nekom drugom izdanju. Išao bih toliko daleko da izrazim nadu i da će to u drugom izdanju biti izmenjeno.

Ono što je primarni kvalitet ovog romana jeste nepretencioznost koja opet ne rezultira u banalnosti. Ovo je kratak roman koji se čita brzo, bestselerski, ali je opet vrlo underground, u najmanju ruku zato što nije debeo kao bestseler.

Drugi kvalitet koji je meni izuzetno važan jeste sveobuhvatna maštovitost ovog romana. Miki je odradio ozbiljan world-building sa ovim romanom i uprkos svim onim problemima koje imam sa anti-SPC sentimentom, lagao bih ako bih rekao da ne bih voleo da čitam još priča smeštenih u ovom svetu. Od samog uređenja sveta, preko miljea u koji je sve smešteno, sugerisanih urbanističkih rešenja, pa sve do tehničkih pronalazaka, retko kada sam sreo tako detaljno razrađen svet budućnosti u našoj prozi koji konzistentno uspeva da bude i zanimljiv u pogledu dizajna i SF zamisli i duhovit u pogledu satire.

Taj problem konzistentnosti na nivou satire koji muči većinu satiričnih SF romana, ovde biva lako prevaziđen na tri nivoa. Prvi je nivo naravno sama priča, drugi je milje koji utiče na unutrašnji život junaka a treći je sam pripovedački stil koji uspeva da "očisti" sve neobrađene ostatke.

Samim tim brojne aluzije na aktuelne događaje nisu efemerne kao sami događaji na koje se aludira. Naprotiv, iz priča koje se dešavaju danas i na koje pisac pokušava da referiše, razvija se nešto što ima trajniju vrednost. U tom pogledu, mogu da zamislim čitaoca koji neopterećenog sadašnjim trenutkom koji itekako dobro razume ovaj rukopis.

Ovaj roman je jedno od istovremeno najprijatnijih i najneprijatnijih iznenađenja na koja sam naišao. Prijatno zato to je reč o odličnoj knjizi. Neprijatno zato što mi se čini da bi mogao da odbije veliki broj ljudi zbog naslova, psuedonima i anti-SPC stava. Ipak, ko bude mogao da prevaziđe predrasude, i da se ne nervira previše, ima šta da pročita.

Pročitao sam SS-GB Lena Deightona, izvorno podstaknut vešću da BBC sprema ekranizaciju ali i dodatno inspirisan Ratkovim preporukama. I zbilja, uživao sam u ovom romanu. SS-GB kreće kao klasičan whodunit krimić i vremenom se transformiše u špijunski roman, ali zapravo, kada se podvuče crta, formalno od početka do kraja ostaje dosledno baziran na detektivskoj formi sa nadovezivanjem na "povratnu strukturu" krimića u više navrata.

Međutim, taj spoj detektivskog romana i špijunca nije jedino osveženje koje Deighton ovde uvodi. Naime, njegov roman se bavi "alternativnom istorijom" odnosno smešten je u London koji su 1941. godine osvojili Nemci. U okupiranoj Britaniji Skotland Jard radi za Nemce, pod kontrolom SSa i glavni junak je nevoljni kvilsing koji smatra da je njegova dužnost da šiti narod od kriminalaca čak i kada je okupator na vlasti.

Sam milje u koji je SS-GB smešten a to je okupacija Britanije do koje nikada nije došlo otvara niz kontroverznih pitanja u vezi sa samom ideologijom romana. Naime, Deighton prilično ubedljivo uspeva da prikaže psihologiju ljudi koji su se adaptirali na okupaciju čime na neki način otupljuje tu zastrašujuću dimenziju nacizma i prikazuje kao ga još jednu zapravo birokratizovanu etaističku ideju bez ikakve mistične snage, što bi bilo u redu da je prikaz nacizma barem malo obuhvatio i njegove monstruozne zločine koji su nastali u sklopu same ideologije. Naravno, Deighton bi se uvek mogao braniti time da je ovo priča o ratu u kome Nemcima ide dobro i u kome se oni ne bi poduhvatili Holokausta ili barem ne u tom trenutku, međutim činjenica da su junaci uspeli da se prilagode nacističkoj okupaciji vrlo lako uspeva da zavede i čitaoca.

Doduše, nemačke okupacije "na zapadu" su bile znatno blaže od onih gde nisu imali apsolutno nikakvo poštovanje prema kulturi okupiranih, dakle u slovenskim zemljama. U tom smislu, niz knjiga i filmova i svedoči o tome kako su Nemci bili znatno manje bezočni recimo prema Francuzima i Parizu kao gradu.

Naravno, možda je ta "nepodnošljiva lakoća konformizma" nešto što je Deighton želeo da postigne i ako je to želeo onda je u tome i uspeo, ali svakako da nema čitanja ovog romana bez naglašavanja tog aspekta.

Kako su nacisti prikazani kao okupatori-birokrate, sa svim slabostima koje birokrate imaju, roman se u velikoj meri bazira na unutar-policijskoj, odnosno unutar-SSovskoj intrigi, borbi za moć i nadležnosti, i time se približava sofisticiranim krimićima u poznoj fazi razvoja žanra u kome sama administracija postaje ravnopravni lik/ činilac unutar istrage.

SS-GB je vešto napisan triler sa dobro koncipiranim i misterioznim karakterima. Zaplet u sebi nosi dozu crnog humora, naročito u deonici koja se bavi britanskim Kraljem i to je deo knjige u kojoj ona apsolutno prevazilazi žanr i zalazi u domen "visoke književnosti". Međutim, uprkos tome što je ostatak vremena vrlo komforno nameštena u razgaženim kalupima žanra, SS-GB je uzbudljiva priča koja nema viškove, nema lutanja, tačno zna kuda ide. Zato je ovo jedan uzoran krimić koji je maksimalno iskoristio detalje koje preuzima iz alternativne istorije i iz lutanja ničijom zemljom špijunskog romana.

Pročitao sam JESENJI PEJZAŽ Leonarda Padure. Ključni adut ovog romana jeste zanimljiv kubanski milje koji opisuje pisac JOŠ UVEK nastanjen na Kubi. Sve drugo je u rasponu od korektnog do blago diskutabilnog. Ipak, vrlo je zanimljivo da je Padura uspeo da napiše čitavu seriju krimića o inspektoru Mariju Kondeu i njegovim istragama zločina u Havani, i da u njima zadrži i jednu društvenokritičku dimenziju. JESENJI PEJZAŽ je po mnogo čemu krajnje konvencionalni krimić. Ipak, prepoznatljivo je da Padura ipak želi da se izrazi u formi koja spaja žanr i potencijal da se iskoraći u visoku književnost. Kao i većina pisaca koji se nalaze na pola puta između krimića i mejnstirma, tako i Padura mnogo efektnije elemente plasira kada nastupa iz pozicije mejnstrima. Doduše, sama postavka glavnog junaka koji je umorni pseudo-čendlerovski detektiv a sanja o tome da je pisac upravo dolazeći iz mejnstrim pretenzija stoji kao možda i najveća slabost ovog romana. Ipak, sve ostale slabosti i predvidivosti proističu upravo iz Padurine nedovoljne krimi imaginacije. Srećom, ta zanimljiva dinamika između pisca koji nije napustio Kubu a piše o njoj kritički i prikaz miljea koji ne srećemo često u žanrovskoj književnosti daje zanimljiv rezultat. Samim tim JESENJI PEJZAŽ nije isključivo dragocen primer krimi-egzotike čiji su aduti isključivo vezani za kubanski milje, ali mu ta ekskluzivnost pomaže da pokrije određene nedostatke.

Pročitao sam SATORI Dona Winslowa, pokušaj da se iz pera jednog od najcenjijih savremenih pisaca krimića stvori nastavak kultnog bestselera SHIBUMI koji je postigao ogroman globalni uspeh sedamdesetih. Za razliku od Trevaniana, Don Winslow ne piše pod pseudonimom, odnosno to ne radi u ovom romanu a u još barem dve instance razbija diskreciju po kojoj je izvorni autor bio poznat. Naime, Trevanian nije opisivao detalje o borilačkoj veštini i ljubavničkim potezima svog junaka, tvrdeći da bi neko nepripremljen i neupućen mogao da se povredi ako bi primenjivao jedno ili drugo.

Winslow nas upućuje u obe veštine kojima je ovladao Nicholai Hel i time donekle lišio roman izvesne kempoznosti koja je pratila Trevanianov rad. U drugim aspektima, Winslow je više nego časno napravio ovo delo. SATORI je istovremeno pravi globetrotting pulp (doduše za moj ukus previše vezan za azijske lokacije, voleo bih da je bilo i globetrottinga u smislu promene kontinenata) i špijunski roman pisan sa punim ubeđenjem. Winslow dobro balansira između izgradnje karaktera i tipskih pulp likova, i u tom pogledu pravi jako dobar spoj "ozbiljnog" žanrovskog rukopisa i petparačke funkcionalnosti.

SATORI je dovoljno maštovit i živopisan da može da crossoveruje van pulp okvira i do čitalaca koje zanimaju i ambiciozniji žanrovski rukopisi. Ipak, pošto je reč o prequelu SHIBUMIja, Winslow je nasledio dosta Trevanijanovog "svesnog" pulpa, i to na kraju ipak ograničava horizonte ovog romana, i oduzima mu onu emotivnu silovitost koju WInslow inače ume da proizvede.

SATORI je otkupljen za ekranizaciju. Warner i DiCaprio su pre nekoliko godina bili aktuelni kao glavni interesenti da ga realizuju. U poslednje vreme nema puno informacija o eventualnom napretku tog projekta.

Pročitao sam LINDU G.V. Pešona, prvi roman o Bekstremu, njegovom signature dtektivu koji je potom dobio i nažalost kratkotrajnu televizijsku seriju. Bekstrema sam prvi put gledao naravno u američkoj seriji, potom u vedskoj seriji nastaloj po serijalu Pešonovoh elrojevskih romana o ubistvu Ulofa Palmea gde ima epizodnu ulogu, i konačno sada u prvom romanu iz njegovog serijala.

Bekstrem je u osnovi Falstaf savremenog švedskog krimića, dionizijska figura spadala, neradnika i smetala kroz kog Pešon želi da kanališe sve frustracije i čitalaca i napravi kopču u identifikaciji. U tom pogledu, Bekstrem je inovativna postavka jer donosi jedan potpuno nov sistem identifikacije čitaoca sa policajcem. Naime, Bekstrem nije tipični sposobni policajac autsajder. On je policajac autsajder koji je u konfliktu sa hijerarhijom iako esencijalno nije u pravu. Ipak, kao takav on i dalje ostaje nosilac osobina sa kojima se čitalac identifikuje, pa i u ovom romanu, iako on zapravo nema nikakvu značajniju funkciju za sam zaplet, on ostaje osnovna kopča čitaoca sa pričom.

U uobičajenim okolnostima, naravno, postojao bi američki princip u kome je detektiv autsajder najsposobniji i jednim delom ulazi u konflikt sa starešinama baš zbog svoje esencijalne superiornosti u odnosu na fundamente, da ne kažem supstancu policijskog rada, odnosno ono što je "u njemu važno" po mišljenju široke publike a to je kažnjavanje "zlikovaca" i osvarivanje subjektivnog osećaja pravde, sa zanemarivanjem procedure.

Pešon dakle donosi novinu, u entropiji policijskog rada, imamo junaka koji je prototip amričkog policajca otpadnika, sa novom osobinom - nije sposoban policajac, čak naprotiv.

Pešonov lik je u određenom smislu mutirao u svoje tri inkarnacije, dakle krenuo je iz epizodnog lika u hronici hladnoratovske Švedske u kojoj se volja velikih sila i klanovi naci-policajaca prelamaju na štokholmskim ulicama, potom je dobio svoju glavnu ulogu u romanu u istrazi u kojoj on ima sporednu ulogu - dovodeći do razdvajanja osnovnog slućaja - zapleta od detektiva, a to je zanimljiva formalna inovacija; i konačno Bekstrem dobija svoju američku televizjsku seriju, komični krimić u kome on jeste politički nekorektna lenčuga ali kada ga slučaj "uzme pod svoje" ispostavlja se kao kriminološki genije i vođa efikasnog tima.

Dakle, mogli bismo reći da je unutar ove transformacije Bekstrem komodifikovan, krenuo je od epizodiste u romanu koji fikcionalizuje istoriju, potom je na atipičan način ubačen u sopstveni serijal sa idejom da se od njega napravi nova senzacija Scandi Noira u čemu se delimično uspelo, da bi na kraju u američkoj seriji bio uključen u prilično tvrdu konvenciju te vrste programa.

Sama LINDA je neobičan roman u kome kako već rekoh glavni junak nije ključni detektiv za rešavanje slučaja, tako da se postepeno interesovanje čitaoca na nivou zapleta razdvaja od interesovanja na nivou lika i rezultira romanom koji je strukturalno krajnje dekomponovan.

Jednim delom, Pešonov rukopis je vrlo mek u pogledu karakterizacije, sa dosta blagim opisima istrage, bez mnogo žestine, ali je sam proceduralni deo dosta detaljno iznet. Posebnu specifičnost donosi i izlaganje policijske istrage koja je usledila posle identifikovanja i privođenja počinioca gde se krimići obično ako ne završavaju a ono privode kraju. Rezultat je roman koji svojom neobičnom strukturom ipak ne uspeva da nadoknadi utisak da je mnogo obimniji nego što sadžaj iziskuje i što je najvažnije opravdava.

Srećom, Pešonov stil je pitak i roman se brzo čita ali nema nikakve sumnje da je brzina čitanja srazmerna i niskoj kaloričnosti onoga što na tim stranicama piše.

Pročtao sam ORGANIZOVANO OSMATRANJE Jovana B. Jovanovića, Grofa iz Električnog orgazma. Ovaj roman je imao dva izdanja, jedan samizdat iz 2003.  i jedno za Stubove kulture dve godine kasnije.

Roman se može smestiti u žanr krimića iako je jasno da Grof pretenduje na sfere visoke književnosti. Ipak, najsnažnije deonice upravo su opisi napetih bekstava, borbe, neobičnih susreta, potere i istrage, sa dosta uverljivim i razrađenim krimi-rukopisom. Motivacija junaka je vrlo zanimljiva i vrlo u duhu vremena, ne zaboravimo, roman je izašao 2003. godine. Glavni junak je srpski Bourne, koji za razliku od Ludlumovog junaka nema amneziju već bismo mogli reći da ima višak sećanja. Glavni junak je likvidator Službe koji odlučuje da svoje znanje stečeno radom za režim iskoristi za osvetu ostarelim članovima Centralnog komiteta koje smatra krivim za srpski državni i nacionalni sunovrat. Iako je junakova agenda nikada ne razrađuje i ne objašnjava do kraja, jasno je iz opisa atmosfere, opisa državnog aparata i fragmenata junakovog unutrašnjeg sveta da je ovako nešto motiv.

Jovanovićev stil je ambiciozan i želi da prevaziđe okvire žanrovskog romana, što dovodi do izvesnih nekonzistentnosti, uvođenja suvišnih motiva i detalja, međutim to na kraja ne remeti celinu, i roman svakako može da se ubroji u izdanja dovoljno visokog zanatskog standarda da zaista ne zaslužuju reputaciju samizdata.

U domenu našeg krimića, a naročito ako uzmemo u obzi činjenicu da je roman izašao u izdanju Stubova kulture, kao referenca se nameće ČOVEK KOGA JE TREBALO UBITI Nenada Petrovića, aproprijacija Forsythovog JACKALa na temu ubistva Miloševića, a u rukopisu se oseća i nešto proze Živojina Pavlovića, pre svega na nivou dramaturgije i tretmana telesnosti.

Ukupno uzev, ovo je roman po kome bih recimo voleo da vidim film, s tim što mislim da je u današnjoj ideološkoj klimi, gnev prema članovima CK umnogome deplasiran.

http://www.beforeafter.rs/kultura/ubice-srpskog-krimica/


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pročitao sam HOLISTIČKU DETEKTIVSKU AGENCIJU DIRKA GENTLYJA, hrvatski prevod klasika Douglasa Adamsa. Sugestivna američka adaptacija koju ja napravio Max Landis podstakla me je da se vratim literarnom izvoru iako mi humor Douglasa Adamsa nije previše blizak i nisam preveliki ljubitelj SFa pisanog za zasmejavanje. Moram odmah na početku reći da su mi obe ekranizacije, i britanska i američka, bolje od romana, što nije čest slučaj kada se porede dramska i prozna dela. Naime, američka više duguje Pynchonu nego Adamsu, i samo su neki detalji slični u pogledu zapleta, pa i odnosa među junacima. Međutim, sve što je u američkoj ekranizaciji bolje, upravo nadoknađuje nedostatke romana. Naime, obe ekranizacije su efektnije jer su građene na dramskoj strukturi i kompoziciono su zrelije postavljene od romana. Recimo, Dirk Gently lično se pojavljuje u romanu negde posle trećine teksta, a tamo se pojavljuje odmah.

Ono što su ključne postmoderne reference, međutim prepoznaju obe ekranizacije. Osnovna je naravno Sherlock Holmes, i ta matrica superdarovitog detektiva koji ima "običnog čoveka" kao svedoka i saradnika, i na tome se bazira britanski DIRK GENTLY, čiji kratak život sasvim sigurno možemo pripisati i pohjavljivanju Moffatovog SHERLOCKa. Međutim, to je i DOCTOR WHO, serija sa kojom Adams ima intenzivan odnos, i njenu atmosferu umnogome prepoznaje i razrađuje Landis.

Elem, vratimo se samoj knjizi.

Adams preuzima strukturu detektivskog romana, ali u jednoj zapravo najrudimentarnijoj formi, sa sve tom postavkom povratne opruge gde se na kraju sve razjasni prema početku, i onda na nju gradi slojeve SF imaginacije, društvene i svake druge satire. Za razliku od najboljih primera ovakve literature gde roman funkcioniše na svakom nivou, GENTLY iznad svega moramo posmatrati kao humoristički roman. i ko voli ovakav humor, kao takav je prilično solidan.

Ono što ga sprečava da se razvije u nepšto više i da u potpunosti iskoristi sve elemente koje uvodi jeste pre svega strukturalna svedenost. Bolji roman bi za početak morao biti duži sa većom razradom pojedinih elemenata. To se u ovom rukopisu nije desilo.

Ipak, pojedina rešenja iz ovog romana, koji za nekoliko dana puni trideset godina, nastavila su da žive u nizu kasnijih dela. Otud, Adamsov roman pored efektnosti u jednom segmentu sasvim sigurno možemo smatrati i izuzetno uticajnim.

Pročitao sam ZAGREBAČKU VEZU Nenada Brixyja. Reč je o humorističkom krimiću vrlo plodnog pisca koji nam je danas najpoznatiji po čuvenim prevodima stripa ALAN FORD. Međutim, Brixy je bio vrlo plodan pisac koji spada u red retkih naših pisaca čiji su romani ekranizovani dva puta, jednom kod nas, jednom u inostranstvu. tačnije u Čehoslovačkoj. MRTVIMA ULAZ ZABRANJEN je posle jugoslovenske dobio čehoslovačku ekranizaciju CTYRI VRAZDI STACI, DRAHOUSKU a trenutno mi samo GOLUŽA pada na pamet kao slučaj da je neki drugi naš roman imao takvu sudbinu.

Da je ZAGREBAČKA VEZA došla do ekranizacije, nažalost, mislim da bi je snimao Zoran Čalić i Svetislav Bata Prelić. Reč je o romanu sa usiljenim humorom i još usiljenijim zapletom gde glavni junak srlja iz jedne anegdotkse nevolje u sledeću, pritom nijedna od njih ne stvara ni istinsku intrigu ni pravi humor. Sve deluje zamorno, prekonstruisano i odviše oslonjeno na nelogične odluke junaka kako bi se ovakav sklop događaja uopšte mogao sastaviti.

Brixy je imao serijal parodičnih romana koje je potpisivao kao Timothy Tatcheru. ZAGREBAČKA VEZA nije jedan od njih. Zato sam i očekivao nešto više.

Pročitao sam UBIJTE HAMLETA! roman Predraga Raosa, objavljen u ediciji Trag pod pseudonimom Astor Petz. Raos u ovom romanu nudi rukopis koji umnogome odudara od onoga što bi se očekivalo od edicije Trag koja je bila posvećena ortodoksnijem krimiću, a naročito ne podseća na dela koja su potpisivana pseudonimom. Naime, UBIJTE HAMLETA! sasvim sigurno nije ortodoksni krimić. Reč je o jednom postmodernom romanu koji itekako ima svoje mesto u svakom izdavačkom programu, ali ponajmanje u Tragu jer je Raosu krimić poslužio koliko i drugim piscima sa postmodernističkim težnjama.

Raos aproprira Shakespeareovog HAMLETa i smešta ga u (tada) savremenu ameriku, u svet podzemlja, i sličan je milje za adaptaciju kakv je imaop Luhrmann u filmu ROMEO + JULIET. Dakle, u oba slučaja ponuđen je visokoestetizovan, stilizovan svet podzemlja, vrši zamena borbi sa mačevima i uvodi se vatreno oružje i bombe, međutim, Raos se zadržava na transpoziciji zapleta za razliku od Luhrmanna koji je očuvao i dijalog. E sad, ono gde Luhrmann odlazi u visokoestetizovani melodramski eksces, Raos počinje da koketira i sa parodijom, kako samog Shakespeareovog predloška (u svetu Raosovih likova inače Bard i Bardov opus postoje) tako i kriminalističkog romana. I u tom pogledu, na kraju krajeva ovaj roman pored postmodernog duha, ima i elemente parodije, što je uostalom i legitimna strategija postmoderne, međutim u tom segmentu Raos ostaje zauzdan, a to iznenađuje. Ovo je Raos sa početka karijere koji je imao jasan smisao za humor ali se još nije upustio u parodiju, farsu ili satiru, kao što je to uradio kasnije. Stoga, taj parodijski domen ovog romana ostaje na površini i kudikamo nedorečeniji nego što bi se očekivalo.

Otud je i ugođaj ovog romana pre svega postmoderni i UBIJTE HAMLETA! najpre ne treba čitati kao krimić. Mogu da zamislim kako su se čitaoci edicije Trag razočarali kada im je ovaj roman dopao šaka jer nisu dobili ono što su hteli, iako postmoderna možda jeste nešto ono što bi im čitalački bilo potrebno.

Isto tako, i oni koji žele parodiju neće biti previše zadovoljni. Paradoksalno, edicija Trag je u svom 228. izdanju ponudila nešto što je najpre zanimljivo ljubiteljima postmoderne i "visoke književnosti". UBIJTE HAMLETA! u tom domenu nije veliko delo, ali nije ni sasvim beznačajno.

ANXIETY je prvi roman koji je napisao Rhett Reese, scenarista koji nam je poznat po ekranizacijama DEADPOOLa i filmovima LIFE i ZOMBIELAND. ANXIETY je tipian "scenaristički" roman, po tome da ima dramsku strukturu, veći akcenat na razvoj radnje nego na stil i punu funkcionalnost svakog unetog detalja na nivou dramske celine pre svega.

Na svu sreću, ANXIETY nije hendikepirani scenario, premda bi se lako dao adaptirati u zanimljiv film. Ovo jeste roman u pravom smislu te reči i Reese nam nije ništa podvalio.

Glavni junak je fobični junak koji pati od jakih anksioznosti. Jednog dana misteriozni stranac ga uvlači u bizarni zločin sa još dvoje naizgled slučajno odabranih sugrađana.

Na polovini romana dobijamo razrešenje ko je dijabolični stranac i to je u idejnom pogledu ključni punkt romana. Naime, sam karakter dijaboličnog zločinca ispostavlja se kao okosnica ne samo socijalnokritičke dimenzije ovog krimića već i njegovog šireg značenjskog okvira u kome tematizuje pitanja manipulacije, zloupotrebe, bespomoćnosti i ugroženosti.

Anksioznost od koje pati glavni junak data je živopisno ali što je najvažnije kod postavljanja ovih junaka u Ich-formi ne i iritantno već sugestivno i u funkciji pokazivanje na koji način bivaju ometeni usled svog problema. Ponekad junaci sa psihičkim smetnjama umeju da postanu mučni i neprohodni za čitanje, srećom to se Reeseovom junaku nije desilo. Anksioznost pored stanja karaktera, nudi i dosta prostora za opipljiv suspense i Reese ga neštedimice koristi.

ANXIETY je kratak, efektan triler koji se u pojedinim deonicama graniči sa hororom, sa uzbudljivim protagonistima i zanimljivim negativcem čiji je modus operandi vešto integrisan sa idiosinkrazijama glavnih junaka.

ANXIETY uprkos popularnosti Rhetta Reesea nikada nije izašao na papiru, i ebook je vrlo teško nabaviti. Voleo bih da prevod ovog romana izađe kod nas i praktično bude prvo štampano izdanje igde u svetu.

Roman BLACK LIGHT tematizuje svet u kome su zavladali oportunizam, komodifikacija i ideološka sterilnost. Na koricama knjige međutim izdavačko predstavljanje deluje oportunistički, a preporuka kolege pisca ideološki neutralno i sugeriše dalju komodifikaciju teksta kao njegov krajnji horizont recepcije. Međutim, ove preporuke, propagandni sažeci govore mnogo više nego što se iz njihove bombastičnosti na prvi pogled čita. Petrović je napisao roman koji je ideološki izrazito profilisan i kolega s preporukom mudro prepoznaje da je bolje napraviti se lud na koricama i preporučivati nastanak serije po njemu nego reći zapravo o čemu je reč.

BLACK LIGHT je Petrovićev odgovor na Houellebecqov kontroverzni roman POKORAVANJE, formatiran je kao distopijski SF sa elementima krimića, ali pomeranje priče u budućnost i uopštavanje pojedinih institucionalnih detalja nisu nimalo doprineli piščevoj "stidljivosti". Ovo bez ikakve sumnje jeste roman o globalnom građanskom ratu u kome su pripadnici "starih ideologija", konzervativizma, socijalizma, identitetarizma, komunizma, fašizma, svega tu ima, ustali protiv Poretka koji deluje kao daljnja metastaza dezideologizovanog, integrišućeg, globalizacijskog procesa sa kojim smo već suočeni. Dakle, politički profilisani narod, sklon nacionalnoj i klasnoj podeli, podiže se širom sveta protiv Poretka koji je ubio svaku ideologiju sa idejom da ga sruši a onda se potom verovatno raskusura između sebe.

Poredak je u prvom velikom ratu već pobedio i glavni junak je amnestirani pobunjenik koji je vraćen kući u Beograd gde živi u strahu od dalje policijske represije. Život u Poretku posle rata je uređen ali bedan, nema više ni glamura ni konzumerizma, niti popularne ili visoke kulture novije proizvodnje, po čemu taj svet podseća na neki dezidologizovani egalitarizam, u kome se jedino izdvajaju administrativci i veleposednici koji žive nešto bolje. U toj dezideologizovanosti, Petrović gradi sliku sličnu rpersivnom fašizmu ili komunizmu samo bez ijednog reformskog poteza ili progresa, u kome svaka korist ako je ima ide vladajućim one percenterima.

U identitetskom pogledu, BLACK LIGHT je Roršahova mrlja za čitaoca. Beograd koji su preplavili migranti sa raznih strana deluje ili kao utopija za one koji ga vide kao metropolu ili kao košmar za one koji etnocentričnije posmatraju naš prostor, a Petrović u svom rukopisu nudi i jednima i drugima prostor za identifikaciju.

Ako se kao jedan od ključnih problema Petrovićevih romana nametnuo problem "kratkog daha" gde prosto nije imao snage da napiše "dovoljno obiman i dovoljno detaljan" roman u odnosu na ono što mu je polazište i u stilskom i u narativnom pogledu, ovde pronalazi formu koja mu odgovara. Sa celih 260 strana, BLACK LIGHT je kratak roman ali je tako strukturiran da kroz epizode, monologe, koketirajući kako sa klasicističkom pa pomalo i postdramskom formom, uspe da očuva "razbokorenost" Petrovićevog rukopisa a da u ovako ipak suženom obimu roman ne ostane nedorečen.

Otud roman uspeva da bude višeslojan, funkcioniše i kao distopijska slika sveta sa jasnim uplivom SFa i kao krimić smešten u budućnost, pa čak i kao egzistencijalistički roman o otporu i dilemama unutar ilegalne organizacije (sa egzistencijalizmom kamijevskog tipa, Petrović se intenzivno bavio u prethodnom romanu KUĆA OD SOLI). Pa ipak, ovo je roman o prevazilaženju rezignacije usled čega svakako zauzima mesto nasuprot POKORAVANJA, a možemo ga smatrati i prvim značajnim umetničkim delom srpskog identitetarizma.

Otud, zanimljivo je da Petrović tumači ne samo svet bliske budućnosti već i njegove ideologije, prepoznajući identitarizam kao ključnu stvar koja će biti veliki pokretač sukoba, ali paradoksalno ne i ideologija koja može da pobedi, naročito ne u svom izvornom narativu jer su etnička i demografska kretanja ireverzibilna.

Ideja da bi BLACK LIGHT mogao biti serija je sama po sebi validna, ali teško je zamisliti da bi danas u Srbiji neko snimio seriju a da pritom inicijator same ideje ne sme da kaže o čemu se radi u romanu. Kao i samo Petrovićevo pisanje, tako i BLACK LIGHT dolikuje jednoj ipak nešto ozbiljnoj dramskoj produkciji od naše.

Eric Norden je pseudonim i u pokušaju da istražim ko je čovek, naišao sam i na neke scenarije potpisane ovim imenom, i to za neke mahom veoma neugledne produkcije, pa ni ne znam mogu li se povezati prozaista i scenarista. Ono što je sigurno je da Norden ima iskustvo rada za Playboy i da ga je inspirisao razgovor sa Speerom koji je vodio za magazin da napiše ovaj roman.

THE ULTIMATE SOLUTION je kratak roman od nekih 140ak stranica paperback formata i spada formalno u alternativnu istoriju. Ovog puta do račvanja dolazi 1934. kada uspeva atentat na Roosevelta, Long postaje predsednik, SAD ne ulaze u rat i kada Nemci razviju atomsku bombu oni moraju da se povinuju Rajhu.

Sama realizacija tog sveta, a roman se dešava 1974. godine je pitka, zanimljiva i nije previše opterećena "istorijskom uverljivošću", tako da oni koji žele da zamisle kako bi svet "stvarno" izgledao da su nacisti pobedili u ovom romanu neće previše uživati.

Međutim, ovaj roman je dobar upravo zbog toga što radi nešto slično kao Harrisov FATHERLAND a to je da uzima formu krimića koji se odvija u Trećem Rajhu, da je glavni junak lojalni detektiv koji istražuje neku zaveru koja ga upoznaje sa nekom od istina o društvu u kome živi.

Za razliku od FATHERLANDa gde je istina zapravo ono što je nelagodni temelj i trauma Rajha, ovde je razrešenje zakučasto i nije tako fundamentalno, ali je realizacija jako ubedljiva.

THE ULTIMATE SOLUTION je znojav policijski krimić, evocirao mi je malo uspomenu na Ellroyeve romane o Lloydu Hopkinsu, naravno sažetiji je, pulpičniji, kombinuje žanr sa konceptom ali i ideološkim gnevom, u tom smislu izmiče klasifikaciji.

Ima delova koji se graniče sa "visokom književnošću" a Norden jeste važio za antiratnog aktivistu tako da je teško utvrditi koji su tačni okviri njegovog izraza tu bili.

Ono što međutim ovaj roman postiže jeste autentični doživljaj policijskog pulpa, stilski ubedljivog do tačke da ga je maltene moguće zamisliti kao pandurski krimić objavljen u Rajhu, koji opet zahvaljujući političkoj oštrini to definitivno nije.

Ono što je naročito zanimljivo, i ideološki zapravo veoma istinito, iako kako rekoh Norden nije previše suštinski posvećen paraistorijskoj rekonstrukciji jeste gotovo pa hororična društvena erozija i korupcija koja vlada Njujorkom u Rajhu. Prikazi borbi crnaca uzgajenih za potrebe borbi i pedofilskih bordela donose društvenu trulež kakvu srećemo u najtvrđim krimićima sedamdesetih.

Voleo bih da vidim film po ovom romanu, u punoj rekonstrukciji rukopisa tadašnjih reditelja kao što je Stuart Rosenberg, sa mladim Robertom Culpom u glavnoj ulozi. Ali, znamo da je to nemoguće, odnosno potpuno nepraktično. Svakome kome ove reference preporučujem da potraži roman.

THIS STORM Jamesa Ellroya je drugi roman u njegovom novom losanđeleskom kvartetu. Hideo Ashida kao ključni veliki protagonista PERFIDIAe nastavlja da jaše i u ovom romanu, a tu je i mešavina novih likova sa protagonistima drugog losanđeleskog kvarteta.

No, kao i uvek, poznavanje drugih romana dodaje na mogućnosti da se produbljenije uživa u ovom, ali roman jako dobro stoji i samostalno, i u tom pogledu Ellroy se iznova potvrđuje kao maestro savremene proze.

Ponovo je jezik na granici poezije, i rukopis je kao inkantacija, kao noir vradžbina, u kojoj je sve korordiralo, prepuno neostvarenosti, čežnje, izmenjene svesti od pića i tableta.

U novom romanu akcenat je na ženskim likovima i Ellroy ovde gradi tri dominantne femme fatale koje rukovode pričom, sa muškarcima koji su alfa ali su mnogo manje pametni nego što misle.

Pored žena, i muškaraca koji su njima smrtno opsednuti, druga osnovna tema je propuštanje ekstremnih ideologija iz vremena Drugog svetskog rata kroz prizmu losanđeleskog noira i Ellroyev nihilizam, sa zapletom koji u sebi spaja ikonične ideologije i arhetipski zaplet o zakopanom zlatu.

U tom pogledu, Ellroy se zapravo u ovom romanu veoma svesno poigrrava arhetipima, žanra, samog grada o kom piše ceo život, a na kraju krajeva sve to dobija jednu novu aktuelnu dimenziju, jer povezujući nacizam, rasizam diksikratije i komunizam zapravo gvovori o savemenoj Americi koja je otišla u ideološki ekstrem,

Na kraju romana THIS STORM, ispostavlja se da Ellroy nikada nije bio ovoliko gotovo dnevnopolitičan, a zaodenut u trope svog sad već psihodeličnog noira.

LAST LOOKS Howarda Michaela Goulda je prvi roman u opusu ovog scenariste, prvi roman u serijalu o detektivu Charlie Waldou i ekspresno ekranizovano ostvarenje sa Charliejem Hunnamom i Melom Gibsonom.

Rekao bih da je ovaj roman pisan po Melu Gibsonu, i ponovo imamo situaciju u kojoj Mel odlučuje da igra junaka koji će mu omogućiti da na ekranu prođe kroz katarzu.

Međutim, pošto ovde već govorimo o knjizi po kojoj sad već znamo da će nastati film, onda možemo da naslutimo neke meta nivoe.

Dakle, Charlie Waldo je ona vrsta depresivnog, pomalo autodestruktivnog ali briljantnog detektiva kakvu je Mel Gibson doktorirao u LETHAL WEAPONu.

Slučaj koji istražuje i u čijem centru je britanski glumac, kozer i teški alkoholičar Alastair Pinch ima jako puno asocijacija na samog Mela, i na neki način može se percipirati kao pokušaj da stari Australijanac preda štafetu mlađem Britancu za igranje takvih uloga.

U određenm smislu, smeštanje priče u svet Holivuda, iako ovog puta pretežno televizije, podseća i na film SUNSET Blakea Edwardsa u kome je Jim Garner predao štafetu Bruce Willisu, doduše tada je odnos bio obrnut - Willis je igrao glumca a Garner kauboja-detektiva.

U svakom slučaju, bilo tog meta sloja ili ne, čak i da učitavam, ono u šta sam siguran je da ovaj roman ima istančan smisao za humor, veoma dinamičan rukopis, nosi filmsku dramatirgiju, dakle mišljen je sa idejom da bude ekranizovan, ali isto tako u sebi sasvim dovoljno proznog izraza da se nikada ne pretvori u hendikepirani film.

U pogledu stila, Howard Michael Gould u suštini pravi lik "ekscentričnog detektiva" čija ekscentričnost nema suštinske veze sa sposobnošću detekcije ali je dobro integriše u priču. Isto tako pravi dobar balans između hardboiled rukopisa i njegove parodije, nudeći suptilno parodičan roman koji ipak nikada ne dovodi u sumnju da je iznad svega krimić.

U tom smislu, Howard Michael Gould ima nešto ironije prema žanru, nisu mu samo junaci ironični, ali ga na kraju krajeva itekako poštuje.

Svakako ću čitati i drugi roman u seriji, i to što pre,

A evo i intervjua koji je Howard Michael Gould dao za sajt RTS -

https://www.rts.rs/page/magazine/sr/kulturno/story/3158/intervju/4043842/hauard-majkl-guld-intervju-carli-valdo.html

SUPER-CANNES je privukao pažnju ljubitelja kriminalističkog žanra nedavno kada je najavljeno da će ga ekranizovati Brandon Cronenberg, sin Davida Cronenberg koji je uveo pojam "ballardovskog" u film još pre nego što je snimio film CRASH po njegovom romanu.

SUPER-CANNES je u osnovi krimić ali je kao i drugi Ballardovi romani u ovoj fazi koju čine još COCAINE NIGHST, MILLENNIUM PEOPLE i KINGDOM COME, prevashodno "roman ideja".

No, kako se ovde bavimo krimićima osvrnuo bih se prvo na taj aspekt ove knjige. Ovo je u osnovi whydunit gde imamo zločin i znamo počinioca ali ne znamo tačne motive i okolnosti koje su dovele do izvršenja. Glavni junak je Paul Sinclair, ostareli pilot koji se sa svojom mladom suprugom lekarkom doseljava u jedan imaginarni luksuzni industrijski park iznad Kana u kom se nalaze istraživački centri ali i luksuzni bungalovi rukovodilaca velikih svetskih korporacija. Njegova žena je tu došla umesto lekara koji je prethodno izvršio masovno ubistvo u tom naselju.

Sinclair postaje opsednut zločinom, kreće da ga istražuje i otkriva vrlo perverznu, višeslojnu i imaginativnu "priču iza priče" koja se u Ballardovskom maniru bavi temama kolektivnog ludila, zločina, krize viših klasa i jednim delom je isprobana u njegovoj noveli RUNNING WILD, koja je nedavno takođe kaparisana za ekranizaciju.

SUPER-CANNES nudi zanimljivu misteriju i veoma potentnu studiju karaktera sa izuzetno jakim društveno-kritičkim potencijalom. Uprkos tome što su se od nastanka ovog romana do danas poslovne elite ipak dosta izmenile i stvari su pošle u smeru frictionless kapitalizma, ovaj rukopis nije izgubio svoju validnost.

Kada je Ben Wheatley snimio ekranizaciju romana HIGH-RISE on je ostao u epohi romana, delom zbog fetišizma, delom zbog toga što bi savremeni setting zahtevao da se uvede tema migracija koje nema u romanu. Ovaj film se dešava na prelazu iz analogne u digitalnu eru pa čak nije ni sasvim anahron, ali ne znam kako će mu se prići u adaptaciji. No, sami likovi i psihološko-socijalni fenomen koji roman kritikuje su i dalje validni.

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam roman DEAD OF WINTER Stephena Mack Jonesa, a privukla me je najava da će Paul Ecksterin praviti seriju po ovom serijalu za ABC sa Keegan Michael Keyem u glavnoj ulozi.
August Snow je protagonista serije Jonesovih romana, i DEAD OF WINTER je jedan od njih, nije inicijalni komad kojim sve počinje.
Nažalost sam prilično razočaran onim što sam zatekao. Naime, August Snow ima osvežavajuće old school postavku kao lik. Oko njega nema ništa prenaglašeno što bi ga izdvojilo i to mi se dopalo. Međutim, nažalost ono što postoji je bledo i neupečatljivo. To što je "običan" lik, ratni veteran i bivši policajac koji je postao private dick je moralo biti ispraćeno barem nekakvom karakterizacijom, ali u ovoj knjizi on je manje čak i od opšteg mesta. Njegov lik čini serija podrazumevanja, sa jednom generic dozom cinizma u kojoj nema ništa naročito pametno ili duhovito, deduktivnim mogućnostima koje su ispod minimalnih za snalaženje u gradu kakav je Detroit i uopšte glavni junak je jedno veliko ništa.
Sporedni likovi su isti takvi samo sa jednim krupnim nedostatkom - oni jesu pravljeni da budu tobože atipični i uvrnuti i to opet odlazi u jednu neinventivnu persiflažu.
Misterija koju junak rešava je napisana puno puta, jedino zanimljivo u njoj je relativno inovativna krajnja namera negativaca sa nekretninama koje žele da nabave po svaku cenu, ali to na kraju ne uspeva da razradi u nešto zanimljivo.
Možda su neki raniji romani o Augustu Snowu bolji, ne znam, i stoga se neću izjašnjavati o serijalu u celini. Ali, ovaj konkretan roman je svakako ispod nivoa koji bi se očekivao od američke kriminalističke proze.
Verujem da bi ovakav roman možda na nekom drugom jeziku, recimo kod nas, mogao da prođe, ali u Americi, i to kao rad nagrađivanog pisca krimića, baš i ne.

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam BAD MONKEY Carla Hiaasena jer Apple + sprema seriju po tom romanu sa Vince Vaghnom u glavnoj ulozi.

Hiaasena smo gledali u ekranizacijama kao što su STRIPTEASE i HOOT, nijedna na liniji onoga čime se bavi u ovom romanu, a Laguna je kod nas objavila HOOT, omladinski roman. BAD MONKEY je nešto potpuno drugačije.

Reč je detektivskom romanu u kom Hiaasen započinje seriju o inspektoru Andrewu Yancyju koji iz odeljenja za ubistva biva premešten u sanitarnu inspekciju koja pregleda ugostiteljske objekte ali dolazi u kontakt sa jednom otkinutom rukom koja ga uvlači u slučaj misterioznog ubistva koje kreće kao klasičan noir a pretvara se u crnohumornu bizarnost sa više slojeva neobičnosti i zločinačkih namera.

Hiaasenov rukopis je duhovit, ali roman je istovremeno i istraživački intrigantan, i napet, tako da je ton koji postavlja izuzetno izazovan, naročito za adaptaciju. Vrlo retko romani sa tako jakom crnohumornom crtom uspevaju da budu istinski uzbudljivi, i da humorističke situacije isprate naglim prelascima u vrlo ozbiljnu ljubavnu priču ili neku nasilnu i dramatičnu situaciju.

Strukturalno, Hiaasen se poigrava elipsama. Onda kada mu odgovara ovaj page-turner konstruiše kroz produžene razrade deonica koje se dešavaju uporedo sa nekom napetošću a onda nas vraća unazad da vidimo kako se napeta situacija rasplela. Ova postavka je zanimljiv način kako Hiaasen iskoračuje iz klasične filmske i televizijske dramaturgije koja danas dominira kriminalističkom prozom i produbljuje neke situacije koje bi većina pisaca drugačije strukturirala.

Lik kao da je pisan za mlađeg Vincea Vaughna ali kako saznajem, svi junaci će biti desetak godina "postareni" da bi ispratili glumčeve godine, i verovatno čak i da nisam znao da će on igrati, neko kao on bi mi pao na um kao glumac za ulogu Yancyja. U svakom slučaju, moramo imati na umu da je Vaughn kao producent probao da oživi kultnu ROCKFORD FILES, nije uspeo, i da njega ovakvi detektivi sa smislom za humor u odnosu prema životu ali u scenarističkom postupku veoma zanimaju.

Hiaasen je pisao i neke druge detektivske romane, i kad je o Floridi reč, pravi je naslednik Charlesa Willeforda kog šira publika pamti po ekranizaciji MIAMI BLUES sa Alecom Baldwinom u glavnoj ulozi.

Posle veoma dobrog iskustva sa BAD MONKEYem Carla Hiaasena, pročitao i drugi, za sada jedini preostali roman u serijalu o Andrewu Yancyju.
Ako dođe do druge sezone Appleove serije, onda RAZOR GIRL svakako može biti predložak za nju jer - iako je roman sam po sebi samostalan - veoma se nadovezuje na prvi.
Sam rukopis je dinamičan, duhovit i maštovit. Ima više humora nego u BAD MONKEY i više je epizodičnosti. Dok je priča strteški raspoređena kroz ceo tok romana u BAD MONKEYu, ovde imamo sporadična zaključenja "najakutnijih" situacija, kao da je Hiaasen ušao u pisanje romana sa okvirnim planom a onda pustio da ga pojedinačne situacije dodatno nadahnu. RAZOR GIRL stoga vrca od maštovitih rešenja, duhovitih razmena, ironije, ali isto tako nema onu emotivnu, a ni detektivsku solidnost BAD MONKEYa koji je prosto strukturalno znatno sigurniji roman.
RAZOR GIRL je barokniji, sa mnogo uspelih ukrasa, i veoma visoko bih ga cenio da nema tog poređenja sa BAD MONKEYem, ali s druge strane, i u tom poređenju, nisam se osetio izneverenim tokom svoje druge posete svetu Andrewa Yancyja.
Naprotiv. RAZOR GIRL je jako dobar primer kako napraviti detektivski roman u serijalu koji je i standalone ali je znatno privlačniji za čitanje ako se poznaje i prethodni nastavak, a mnoge situacije koje Hiaasen gradi maltene mogu iznedriti roman za sebe.
U ovom romanu njegova mašta je nesputana, i nadam se da će Yancy biti dugovečan lik.
Hiaasen već ima nekoliko detektiva o kojima je pisao po nekoliko romana. Ima bogat opus ali nijedan predug serijal. Na hrvatskom su objavljeni neki od njih, ali nažalost raspar, ne kao serijal.
Yancy deluje kao da ima potencijala za još.

kriple, ne znam da li si ovo gledao ali ako nisi topla preporuka za vrele dane:
https://www.imdb.com/title/tt0059170/?ref_=wl_li_tt

Quote from: Truman on 07-07-2022, 02:57:30
kriple, ne znam da li si ovo gledao ali ako nisi topla preporuka za vrele dane:
https://www.imdb.com/title/tt0059170/?ref_=wl_li_tt

Klasik, gledao...

S. Craig Zahler je zadužio kriminalistički film sa dva naslova koja su obeležila VinceVaugnissance - BRAWL IN CELL BLOCK 99 i DRAGGED ACROSS CONCRETE.
Ipak, pre nego što je krenuo da piše scenarije, Zahler je pisao jednočinke i romane. Uprkos tome što je najpoznatiji po vesternima, napisao je i izvanredan krimić MEAN BUSINESS ON NORTH GANSON STREET.
Sad kad smo imali priliku da pročitamo Tarantina u proznoj formi, a znamo da je Zahler kao scenarista i reditelj često bio upoređivan sa njim, svakako da on može biti jedna od referenci. Međutim, kao i na filmu, tako i u prozi. Zahler je mnogo bliži onim uzorima na koje se Tarantino oslanja, i negde je na pola puta između njih i QTa, dakle sa većom dozom smrtno ozbiljnog žanrovskog pristupa i pulpa ako treba.
U književnom pogledu, MEAN BUSINESS ON NORTH GANSON STREET je u stvari najbliži Lloyd Hopkins trilogiji Jamesa Ellroya koju ja izuzetno cenim. Reč je o tvrdim savremenim krimićima o Lloydu Hopkinsu, detektivu kog neumitno zamišljamo kao Jamesa Woodsa zbog James B. Harrisove ekranizacije COPa, i njegovim slučajevima besprizornih ubica u besperspektivnom sivilu LA.
Zahlerov roman neumitno nosi poređenja sa scenarističkim radovima, pre svih sa DRAGGED ACROSS CONCRETE iako u suštini ovaj roman nije do sada nikada direktno preneo, ali ga jeste kanibalizovao. Neki detalji kao što su misteriozne ubice koje se kreću u misterioznim vozilima i ubijaju bez milosti i naizgled bez motiva, sprovodeći egzekucije klinički i zaumno surovo, svakako da podsećaju na bandu iz tog filma.
Isto važi i za izmišljeni grad - u filmu je to Bulwark u državi New York, recimo, a ovde Victory u Missouriju, Rust Belt grad koji bukvalno izumire od ekonomske krize, zagađenja i društvene korozije kakvu teško može da zamisli čak i Milena Marković.
Detektiv iz Arizone, sa porodicom prelazi u Missouri posle jednog gafa za koji nije bio kriv i u Victoryju kreće da rešava jedan slučaj koji je naizgled rutinski ali veoma surov, nekrofilija sprovedena nad ubijenom prostitutkom. Međutim, onda kreću brutalne egzekucije policajaca po ulici - MAGNUM FORCE Teda Posta samo na drugu stranu, i svi preostali policajci se mobilišu da se suoče sa traumom koja je motivisala ta dela i sa ubicama koje ga vrše.
Zahler je jezički manje vešt i manje uzbudljiv od Ellroya. Njegova jezička imaginacija je limitirana i od toga pravi obeležje, ponavljajući stalno iste formulacije za iste radnje.
Priča se izlaže veoma dramaturški, kao u jednom veoma ambicioznom scenariju, po redu, Zahler se opet za razliku od Ellroya ne služi mnogo mogućnostima koje pruža proza.
Međutim, priča je uzbudljiva. Junaci su hardboiled do granice odbojnosti ali nisu odbojni. Situacije su brutalne u meri da tako nešto nisam baš često sretao ni u hororu. I roman je veoma uzbudljiv i interesantan sa jako puno kreativnih zamisli u raznim aspektima.
U pojedinim psihološkim rešenjima, deluje da je Zahler maštovitiji u postavljanju izazovne situacije nego u opisivanju kako junak reaguje na traumu izazvanu tim slučajevima, ali to iako krupan problem u ovakvoj celini uspeva da se nekako prevaziđe.
U svakom slučaju, kao ni Zahlerovi filmovi, ni ovaj roman nije za svakoga. Warner Brothers je još pre izlaska kupio prava za ekranizaciju ovog romana, ali tada najavljeni film sa Leo DiCapriom i Jamie Foxxom danas deluje nestvarno, a verovatno je delovao i tada.

Čini mi se da je Karl Marx rekao da čovek mora da jede i da se obuče. I to je maksima koje se drže ljudi kad se opredeljuju za svet mode i nailaze na otpor okoline koja misli da to nije "pravi posao". Takvu misao nažalost nećete naći u ovom romanu, kao ni jednu drugu iole dostojnu citiranja. U njemu nekih naročitih misli nema, mada se može pohvaliti par citata iz nekih narodnih psovki-poslovica.
SUPERMODEL ZA UBISTVO Verice Vinsent Kol bi kao tekst, da je delo nekog iskusnog pisca koji se dokazao barem jednim vrhunskim romanom visoke književnosti, mogao stajati kao prekretnica u karijeri posle koje autor može da pretenduje na Nobelovu nagradu. Onaj stil u kom nonšalantno stila nema koji gaji Houellebecq, gde je stil to što je nazigled sve suvo i taksativno, u ovom rukopisu dostiže svoj vrhunac. Naime, Houellebecq promišlja ono o čemu piše i poznaje to. Pokušava da izgradi stil na suzbijanju ukrasa i dinamike ali tekst vrvi od misli i stava. 
Ovde u tekstu nema stila, nema misli, nema ni dinamike, nema bukvalno ničega. Jedno puko nakucavanje opštih mesta, jezički veoma sumnjivo sa brojnim loše protumačenim i prevedenim formulacijama, neke su same po sebi iz loših prevoda, a neke iz jezičke interferencije zbog koje lektoru treba izvući uši. Rukopis je generalno aljkav, ne pokazuje da je u njega uložen urednički trud, ali svejedno, fundamentalno mu nije bilo spasa.
Ono što je za Houellebecqa napor - da stvori taj neki bezlični, taksativni niz nabrajanje, ovde je izvedeno komotno. Dok kod njega ipak ima opisa šta je junak kupio i obukao, ovde je primenjena nula istraživanja. Sve je generički. Ništa nema opis, ništa nema čak ni brend. Svet je mode ali je cipela cipela a haljina haljina, bez pomena kreatora ili barem uzora. O samoj istrazi da ne govorimo. Junaci koji vrše istragu su mentalno na nivou serijala ĆAO INSPEKTORE, ona se odvija u nekim okvirima koje je u toj hrpetini teksta i nemoguće pratiti, niti je važno. Na kraju je neko ubica, neko saučesnik, neko glavni um iza zločina.
Privatni detektivi su uvek zgodno rešenje za pisce. Pisali su o tome Igor Mandić i Slavoj Žižek, o njima kao sponi između "običnog" građanina i zločina, gde se zaobilazi policija koja nosi drugu vrstu predznaka. Ovde je naravno dosta zgodno da je policijska istraga data minimalno jer je i nekome ko nešto zna o nečemu, teško da piše detektivski roman sa našim aktuelnim Zakonom o krivičnom postupku. Ali, ovde prisutni detektiv, inače protagonista serijala Avakumović Kum, nekada novinar a sada privatni detektiv je jedna potpuno prazna figura, lišena bilo kakvog sadržaja. Kada iznebuha, bez ikakvog razloga Kum krene da se priseća veze koja je mogla rezultirati brakom, roman kao da dobije moždani udar a pamet mu već nije jača strana. Karakterizacija je dakle data kao fusnota i ne iskazuje se kroz ponašanje junaka.
Junaci ovog romana se nalaze u jednoj od onih jedinstvenih situacija - misle da su pametni ali ne znaju da su zarobljeni u izrazito tupavoj knjizi. Na neki čudan način njihovo glavinjanje kroz zaplet, potpuno proizvoljno i besmisleno, bez ikakvog značajnijeg kapaciteta za emocionalno i intelektualno investiranje čitaoca, na čudan način uspeva da proizvede atmosferu reality programa - a sama priča je smeštena u talent show koji u sebi nosi elemente realityja.
Naravno, to su neki dubiozni nesvesni kvaliteti.
Ipak, teško je ne uživati u knjizi koja je istovremeno toliko glupa a opet toliko spremna da nekako osudi i potceni gluposti u društvu. Neko bi to ovom romanu uzeo za zlo. Ironija je htela da je meni to u stvari dobro jer to što neko ne ume da napiše roman ne znači da treba da bude potpuno lišen prava na neku vrstu malograđanskog prezira prema arivistima, populističkoj zabavi i novim bogatašima.
Nažalost, čak i za ono što je prezrena kultura plebsa u ovoj knjizi potrebna je doza osećaja za lepo da bi nastala. A tu dozu ovaj roman nema.

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam roman Tove Alsterdal WE KNOW YOU REMEMBER. Reč je o engleskom prevodu romana ROTVAELTA i prvom naslovu u serijalu HIGH COAST. John Wells je kupio prava za američku televizijsku ekranizaciju i sam roman je adaptibilan i za američko tržište premda neke veoma švedske dimenzije u njemu dosta utiču na istragu pa ćemo videti kojim putem će se kretati ta prerada.
Tove Alsterdal je napisala roman koji svakako spada u red skandinavskog krimića, ali ovo nije neka naiva i bestseler već vrlo ozbiljan, studiozno napisan roman, ubedljiv u svakom aspektu u kom je policijski procedural obogaćen veoma složenim međuljudskim odnosima, karakternim nijansama i socijalnim okolnostima.
Svaki od tih elemenata bitno utiče na ovu celinu koja kreće kao realiistički, gotovo naturalistički prikaz jednog promašenog života i onda kroz policijski procedural kreće da ga dekonstruiše do tačke kada se otkriva složena mreža koja je činila status quo života u jednom malom mestu za koji je onaj najslabiji platio cenu.
Teško je opisati na jednostavan način kriminalistički zaplet ovog romana ali recimo da je to priča o inspektorki Eiri Sjodin koja u svom zavičaju istražuje ubistvo starog samotnjaka za koje je osumnjičen njegov sin koji je kao dečak odležao kaznu zbog silovanja i ubistva devojke, za koje na kraju niko nije baš sto posto siguran da ga je počinio, ali ko je drugi...
Ovde dakle imamo current case koncept koji se prepliće sa cold case konceptom, i kreće se jednom veoma uzbudljivom žanrovskom teritorijom zapravo. Međutim, Tove Alsterdal nikada ne izlazi van okvira onoga što je njen svet bogato izgrađenih likova tako da toj složenoj strukturi kriminalističkog zapleta daje punu psihološku i životnu ubedljivost.
Roman na koji me je ovaj roman možda ponajviše podsetio jeste WHITES Richarda Pricea međutim opet potpuno su drugačiji po tome što je jedan njujorški a drugi baš švedski u najvećoj mogućoj meri.
Stil Tove Alsterdal u prevodu Alice Menzies je veoma konkretan, sadržajan, dinamičan, sa dobro izabranim detaljima na osnovu kojih konstruišemo cele slike. Njeno vladanje proznom formom je izvanredno i ovaj roman svakako nije hendikppirani scenario već je opipljivo ozbiljno čitalačko iskustvo i poznavanje književnosti. No, naravno to ne znači da ovo nije veoma zanimljiva stvar za eventualnu scenarističku adaptaciju, no definitivno nije pisan radi prodaje na prvu loptu.
Tove Alsterdal po onome što sam ja zapazio ima jedan roman preveden na srpskohrvatski jezik. Ipak, verujem da će ova nova dimenzije svetske slave povećati interesovanje za rad ove književnice.

CRVENA VODA Jurice Pavčića spada u sam vrh onoga što je u istoriji književnosti na našim prostorima pružio žanr krimića. Kao i najbolji predstavnici tog književnog, ali i filmskog i televizijskog žanra, ovaj roman se bavi mnogim stvarima. Višeslojan je i može se sagledavati kroz više žanrova - i kao porodična hronika, i kao jedan pokušaj sagledavanja transformacije hrvatskog društva od 1989. do 2017. godine ali i kao izuzetan, žanrovski inventivan i stilski besprekoran krimić.
Ono što važi za sadržaj, važi i za stil. U tom pogledu, CRVENA VODA jeste izvanredan krimić, ali bi se lako mogao posmatrati i kao roman visoke književnosti - ono što bi u Laguni rekli "Drama". U proznom pogledu, Pavičić iako filmski kritičar, ne piše hendikepirani scenario iako je njegova naracija veoma konkretna i sadržajna, te samim tim zove na adaptaciju. Njegov roman se izražava književnim sredstvima i koristi ih u punoj meri.
Spoj izvanredno izgrađenih likova, psihološki uverljivih i socijalno verodostojnih sa izuzetno izgrađenim svetom u kom žive i koji se menja, gotovo neverovatno spakovan je u roman zapravo nevelikog obima. Kada završite ovaj roman pomalo ste zbunjeni činjenicom šta ste sve dobili od njega a on je po broju stranica kratak, i na sve to još i veoma uzbudljiv, bez preterivanja se može reći da je page turner.
Društvena previranja kanalisana su jako vešto i prožeta kako sa životom junaka tako i sa samom misterijom koja je veoma socijalno determinisana i njeno rešavanje se menja kako se menjaju životne okolnosti junaka ali naravno i socijalne formacije u kojima oni žive.
Konačno, roman uspeva da prenese emociju jedne razorne životne situacije u veoma ubedljivoj formi, ali isto tako da omogući čitaocu da to sve čita, da ne bude blokiran tom inicijalnom postavkom i njenim konsekvencama već da iz tog osećanja kao i sami junaci crpi energiju za dalju istragu.
Da nekako nisam već prejako kanonizovao jedan drugi roman kao najbolji krimić ikada napisan kod nas, svakako da bih CRVENU VODU razmatrao za tu laskavu titulu. Međutim, ono što je sasvim sigurno jeste da ovaj roman daleko nadilazi nivo koji očekujemo od književnosti na prostorima zemlje koje više nema.

Michael Jahn radio je kao rokenrol novinar i kritičar pre nego što je ušao u posao sa novelizacijama poznatih televizijskih serija i započeo svoju seriju detektivskih romana čiji je glavni junak bio Bill Donovan.
Jedna od novelizacija koju je radio bio je i THE ROCKFORD FILES i prvi roman THE UNFORTUNATE REPLACEMENT bio je baziran na prvoj jednoipočasovnoj epizodi serije koju su započeli Cannell i Huggins i znana je pod naslovom BACKLASH OF THE HUNTER.
Nama su verovatno od ROCKFORD novelizacija najzanimljivije one koje je radio Stuart Kaminsky zbog njegovog kultnog statusa kao jednog od retkih prevođenih teoretičara filma kod nas. One su pisane da koincidiraju sa izlaskom TV filmova o Rockfordu krajem devedesetih,
Jahnov roman solidno zarobljava šarm Garnerovog signature junaka koji je istovremeno dekonstruisao i uveo lik privatnog detektiva u moderno televizijsko doba. Rukopis je pitak i uprkos tome što ne podrazumeva da je čitalac upoznat sa televizijskim junakom, mislim da je zanimljiviji ljubiteljima i poznavaocima serije. Roman daje Rockfordov background negde u meri u kojoj bi ga dao i scenario ali svakako premalo za detektivski roman.
Tempo je jak, rukopis je pitak i jednostavan i kad je reč o novelizacijama ova je direktna i uspela, bez prevelikih ambicija da se vrši neka nadrgradnja ali sa jako dobrim zarobljavanjem aduta serije.
Svakako ću nastaviti sa izučavanjem Rockfordovih novelizacija, to je junak kome se i inače veoma često vraćam.

Za razliku od romana SUPERMODEL ZA UBISTVO u kom je bilo korisno da se ubistvo pomene u naslovu jer bi čitalac u onoj slati od reči lako mogao da ga previdi, UBISTVO POD PSEUDONIMOM koje ovog puta ujedinjuje dve pameti i dva rukopisa jer se Verici Vinsent Kol pridružuje i Mirjana Uzelac, nema potrebu za tom vrstom neinventivnosti u naslovu.

Međutim, neinventivan naslov nije zgoreg imati kako bi označio neinventivan roman baziran na premisama koje su raubovane, pogledima na svet koji su toliko opšte mesto da bi sa malo više smisla za humor bili parodija. To ubistvo kao nekakav brend podseća na dečje romane gde u naslovu imamo stalno istog junaka samo se lokacije i okolnosti menjaju.

Ipak, na kraju možda ovaj roman i nije zaslužio da ponese taj žig UBISTVA jer je svakako neuporedivo superiorniji od SUPERMODELA, koliko god to pominjanje zločina evociralu Agathu Christie.

Možda je pomalo nepravedno da SUPERMODEL bude osnovna referenca i tačka poređenja jer ovaj roman uvodi i novu autorku Mirjanu Uzelac koji nema veze sa njim, ali prosto knjiga se mora postaviti u neki kontekst.

No, u Laguni kao izdavačkoj kući koja za žanr romana stavlja reč "drama" iako roman može biti svašta ali ne može biti drama, nije loše počev od naslova klasifikovati stvari. Zanimljivo je da se Laguna - koja zbilja jeste poslednjih meseci otvorila dveri za totalni treš - odlučila da objavi i ovaj roman koji se bavi svetom književnika i izdavača jer je poznata po tome da njeni pisci pre svega imaju jasan kodeks ponašanja prema kolegama i prema matičnoj kući.

Srećom, znali su s kim imaju posla tako da ovde imamo onu tipično srpsku situaciju da strani izdavači i pisci postoje pod pravim imenom a srpski ne. Tako je Harper Collins dat kao Harper Kolins, James Ellroy je Džejms Elroj a kod nas su sve neka izmišljena imena. No, to se u Laguni dešava i kod pisaca visoke književnosti osim ako ne pišu o mrtvim klasicima kao što je Ivo Andrić o kome može da se nalupeta bilo šta.

Isto tako, jasno je da izdavačka i knjižarska kuća Atlantis jeste svojevrsna parafraza Lagune, kao i da se u pojedinim ličnostima, a neke su tipske iz naše javnosti poput školovane žene koja bi pisala jedno ali piše drugo jer je to komercijalno, mogu prepoznati stvarne ličnosti.

Ako ste kao pravi sladokusci očekivali da će krimić smešten u svet izdavaštva da se pozabavi nekim realnim problemom te oblasti kod nas, prevarili ste se. Ali ipak naravno kad pisci pišu o piscima nemoguće je proći bez izvesne doze autorefleksije.

U pogledu promišljanja stvarnosti, UBISTVO POD PSEUDONIMOM ostaje na nivou pitome tabloidne aluzije.

Otud UBISTVO POD PSEUDONIMOM u odnosu na SUPERMODEL ZA UBISTVO pokazuje znake života jer se u rukopisu oseća da autorke ova tema ipak zanima i da imaju neke malo detaljnije fantazije o tome kako je to biti pisac.

Priča je postavljena jasnije nego u SUPERMODELU, može da se prati. Likovi su profilisani, diferencirani. U karakterizaciji ima naivnosti i opštih mesta ali sada tu ima i određene energije - naročito kod jedinog predstavnika "visoke književnosti" u romanu, Tonija Božinovskog, inače žrtve naslovnog krivičnog dela, koji je istinski vitalan antijunak i uspeva da bude mnogo više od mrtvog slova (i mrtvog junaka) na papiru.

Ostali junaci koji su i emotivno i intelektualno sigurno ukotvljeni u okviru Opšteg mesta isto pokazuju znake života i da nemaju tako karikirana imena u većini slučajeva delovali bi čak i kao skroz legitimni učesnici onoga što se duhovito naziva srpskom književnošću. Stil je intonativno nesiguran - varira od jednog stilizovanog doživljaja stvarnosti pa sve do "masnijeg" narodnog i humorističkog, ali ko može da izdrži tu nekoherenost može biti nagrađen.

Ipak, likovi i zaplet kao da se bore za primat u ovom romanu. Otkrivanje potencijalnih osumnjičenih čitaocima dato je u solidno postavljenom ritmu, slučaj se razlaže na interesantan način, i ta bazična naivnost da su svi učesnici nečijeg života koji imaju motiv za ubistvo aktivni u isto vreme, iako veoma staromodan i naivan, ovde nekako funkcioniše, i to se ne može osporiti, što jednim delom može da zahvali upravo tom artificijelnom doživljaju stvarnosti. S druge strane, ta neprekidna otkrića samo gomilaju motive i uprkos preokretima vremenom proizvode utisak stagnacije radnje. No, čak i kada deluje da autorke u stvari nisu unapred osmislile šta se dešava već džeziraju sa likovima, roman je pitak, i zapravo dosta duhovit.

UBISTVO POD PSEUDONIMOM i dalje pati od previše amaterskih rešenja da bi definitivno prešlo sa prostora na kom autorke pišu da bi imale šta da rade na teritoriju knjiga koje nastaju da bi drugi imali šta da čitaju, ali na ovoj drugoj provodi sasvim dovoljno vremena da zasluži prelaznu ocenu, pa i malo više od toga.

Ovo je roman koji pokazuje znake života, povremeno je duhovit i tiče se autora. Nerazrađen rukopis, i generalno jedan početnički nivo izvedbe u tom smislu nisu ni krivica autora već urednika, i verujem da bi urednik koji se bavi svojim poslom od ovog teksta napravio jedno prijatno, malo, iznenađenje.

Posle duže potrage uspeo sam da lociram drugi roman Helen Knode WILDCAT PLAY  to na jednom krajnje neočekivanom mestu. Kako sam njen prvi roman THE TICKET OUT čitao pre skoro dvadeset godina kada je izašao, odlučio sam se da ga malo prelistam.
Međutim, završio sam čitajući ga veoma pažljivo iznova.
Helen Knode je napisala roman koji deluje kao neki interni vic namenjen lično meni, krimić (tadašnje) supruge Jamesa Ellroya u kome ona fantazira ubistvo Kathryn Bigelow, fascinirana posle susreta sa njom.
U ellroyevskoj atmosferi, Helen Knode unosi dosta kritičarskog kreda u svoj krimić o Holivudu, i nudi jednu drugu vrstu nadogradnje. Ovaj roman je danas već epoha ali pisan je kao savremeno delo, u tom smislu, oslonjen je kako na imaginarij Lloyda Hopkinsa tako i na refleksije tropa iz L.A. Quarteta.
Ellroy nije samo referenca kao njen tadašnji suprug, niti zbog toga što mu je roman posvećen, u njemu ima deonica koje su mu očigledna posveta, na nivou dijaloga, na nivou jezika, na nivou odnosa prema temi.
Ali, isto tako imamo i transformaciju junakinje od liberalne novinarke koja prezire komercijalni film, Holivud i establišment a naročito policiju do spoznavanja naličja klasičnog Holivuda i shvatanja da ima i dobrih policajaca.
U priči se vrtlože Louis B. Mayer u prošlosti, fascinacija Irvingom Thalbergom koja traje večno, Rodney King i Rampart,holivudski liberali i policajci koji znaju šta se ceni na betonu, pali anđeli iz starih vremena kada se Louis zaklinjao da žena nikada neće režirati za MGM i glavna žrtva u savremenoj deonici, anđeo koji je pao upravo zbog želje da režira.
THE TICKET OUT je propulzivan, mišićav krimić, sa dosta dinamike, junakinjom koja ne spava sve dok sama ne potone u neku vrstu histerije, sa dosta praćenja, istrage, dedukcije, pa i potera i suspensea. Ali je istovremeno i jedna dekonstrukcija Holivuda sa pravim imenima, i prošlim i sadašnjim tamo gde god junak ne mora biti baš ubijen.
Helen Knode je izgradila ime kao kritičarka i novinarka, ali njen stil pisanja proze je izgrađen na solidnoj dozi kvalitetnog krimića. THE TICKET OUT je pisan onako kako Amerikanci pišu - efikasno, i energično, sa ikoničnim junacima, tvrdokuvanim ciničnim opservacijama, ali u post-noir ključu gde su junaci iz epohe u epohu sve manje naivni muškarci, i sa ženama koje su sve samostalnije, ali manje sposobne da budu fatalne.
Junakinja Ann Whitehead je potom dobila još jedan roman, pomenuti WILDCAT PLAY deset i više godina kasnije.
Slično Kathryn Bigelow, rani radovi Helen Knode nose tu senku Jamesa Ellroya na kog uostalom i sam referišem. Tako je i ona sve do HURT LOCKERa stalno bivala nemilosrdno povezivana sa bitnim muškarcima u svom radu - bio to Eric Red ili konačno James Cameron. Nažalost, Helen Knode nije ostvarila dovoljan kontinuitet da bi izašla iz te senke, pa će njen rad ako se ne desi nešto novo, uvek biti sagledavan u tom ključu.
Roman je izašao dugo pre #MeToo pokreta ali osim napretka socijalnih mreža i mobilne telefonije u međuvremenu, u društvenom pogledu nije nimalo zastareo što je veoma zanimljivo. Najinteresantnije je zapravo u kojoj meri je ciničan prema holivudskim liberalnim elitama.
Svakako da bih voleo da vidim ekranizaciju ovog romana bilo kao film, bilo kao seriju, ali ako se nije desila do sada teško da će i ubuduće. Ann Whitehead je junakinja koja bi imala šta da pruži.

U drugoj novelizaciji serije THE ROCKFORD FILES, Michael Jahn kombinuje zaplete dve epizode -THE KIRKOFF CASE i THIS CASE IS CLOSED. Međutim, ovo nije klasičan slučaj iz strukturiranja detektivskih romana gde dva naizgled nepovezana slučaja počnu da čine celinu i osim Rockforda i jednog detalja u završnici, slučajevi se zapravo nikada ni ne prepletu.

Naprosto, Rockford krene da rešava jedan slučaj, dovede ga nadomak kraja a onda ga angažuju da radi drugi i to je to.

Ono što čini ovaj roman drugačijim od prvog pored dva slučaja umesto samo jednog jeste izraženiji smisao za humor, ne samo u pogledu Rockfordovih razmena sa raznim ljudima koje sreće več i u pogledu ironije koju junak iskazuje u odnosu na celu svoju situaciju.

Svakako da je i ova knjiga prevashodno namenjena ljubiteljima i poznavaocima serije, mnogo pre nego usputnim čitaocima krimića, ali slutim da iko ko se zanima za ovaj žanr iole ozbiljno dobro poznaje ovu seriju, i takvi će se dobro zabaviti i uz ovu knjigu.

Nic Pizzolatto je sa McConaugheyem pripremao novu saradnju za FX, seriju REDEEMER po romanu THE CHURCHGOER Patricka Colemana. Coleman je pre ovog romana napisao zbirku poezije i nije tipičan pisac krimića, pa tako ni THE CHURCHGOER nije tipičan krimić.

Reč je o kalifornijskom noiru, smeštenom u Oceanside i okolinu San Diega (dobra vest za one kojima već nedostaje ANIMAL KINGDOM) ali bitno drugačiji i od Winslowa koji je okrenut klasičnijem žanrovskom izrazu a svakako od Pynchona kog zanima nešto skroz drugačije unutar konvencije krimića.

Colemanov roman na nivou priče ide linijom klasičnog noira, sa junakom kog život nije mazio - ovog puta reč je o traumatizovanom bivšem evangelističkom pastoru koji je napustio svog megachurch, razočarao se u veru, pošao putem alkoholizma, rasturio porodicu i sad je usamljeni i rezignirani noćni čuvar. Njegov život dobija novi impuls kada upoznaje intrigantnu devojku, lutalicu koja se sporadično pojavljuje u njegovom životu a onda nestaje istog dana kada na njegovom poslu dolazi do provale i pogibije njegovog kolege.

Otpušten s posla, dodatno traumatizovanim ovim događajima kreće da je traži, i usput shvata da će ponovo morati da uže u svet evangelizma koji (kao što smo isto recimo videli u ANIMAL KINGDOMu) veoma ozbiljan spiritualni fenomen ali i biznis u ovom delu Kalifornije.

Colemanu je na prvom mestu studija karaktera, junakove opservacije o veri, sudbini, životu, prirodi i društu pa tek onda noir zaplet. Međutim, žanrovsku okosnicu koristi dosta vešto kao okosnicu za igradnju svog romana, i nesvesno pravi rukopis koji je na kraju jači kao krimić nego kao psihološka studija što mu je bila inicijalna namera.

Misterija koja se razotkriva u ovom svetu u kom su fatalne žene koje bude opsesiju, moćni muškarci koji drže ključeve tajni i očajnici uhvaćeni između njih ista je kao i oni, drugačija nego što izgleda ali ne previše.

U tom smislu, najveće odstupanje od konvencije žanra jeste da na kraju priče nemamo konvencionalnog krivca, ne samo u pogledu kazne nego i zločina. Svi su ponešto krivi, svako na neki zanimljiv način.

Uprkos tome što je roman jači u nekim aspektima koje Coleman nije birao kao osnovni adut, reč je o zanimljivom ostvarenju koje zaslužuje pažnju ljubitelja i poznavalaca.

Nick Carter Killmaster je produžetak starog pulp junaka Nicka Cartera koji je nastao krajem 19. veka. U periodu od 1964. do 1990. serijal je oživljen i u njemu je nastao 261 pulp roman. Nijedan nije potpisan imenom i prezimenom autora. Brend Nick Carter je služio kao pseudonim, a među piscima je bilo i poznatih imena kao Michael Cruz Smith.
U nekoliko navrata Nick Carter, agent američke detektivske agencije posetio je Jugoslaviju, a u dva romana naslovi sadrže imena naših gradova. U sedamdesetrećem romanu avantura se zvala BUTCHER OF BELGRADE a u stočetrdesetdevetom THE DUBROVNIK MASSACRE.
BUTCHER OF BELGRADE izašao je 1973. godine a autori su Ralph Eugene Hayes i Larry Powell o kojima ne znam ništa. Ni oni ne znaju mnogo o Beogradu u koji smeštaju negde između trećine i polovine romana.
Roman prati intrigu mahom smeštenu u Orijent Ekspres, jedan osvedočeni prostor kriminalističke intrige u kom Nick Carter juri trgovce oružjem koji su došli u posed osetljivog aparata ali usput susreće svoju poznanicu iz ranijih pustolovina koja u ime nemačke službe juri jednog nacističkog zločinca koji je ordinirao u Beogradu za vreme rata i tamo ima dosta jataka.
Kada shvate da su dva slučaja povezana, skončaju u Beogradu i tu nadalje jure nacistu i ukradeni aparat.
Opis Beograda nije skroz naivan, baziran je na nekom bedekeru, prostorni odnosi nisu skroz jasni piscima ali se vidi da su koristili neku kartu grada i otprilike razumeli gde je koji hotel u odnosu na koji muzej. Naravno, ima domaštavanja ima i aljkavosti, ali za ovu vrstu romana, prilično jer verodostojno.
Jer ovo je pulp sa dna kace. Banalan, neinventivan, pošteno govoreći negde na nivou onoga što znamo kao roto-roman. Naravno, jugoslovenske lokacijd su mi zanimljive pa ću pročitati i ovaj o Dubrovniku ali ukupno uzev ovo je primer klasične eksploatacije tada već veoma popularnog Bonda, kako književnog tako i filmskog.
Naročito je zanimljivo na koji način su plasirane scene seksa u jednom mehaničkom rasporedu, kao odmorišta između klišetiziranih obračuna, ispitivanja i istraga. Neke od njih se dešavaju i u beogradskim konačištima.
Jugosloveni su prikazani kao lenji i neažurni, dakle u skladu sa predrasudama izgrađenim o Istočnom bloku.
Nick Carter je bio dugoročan pulp serijal ali sa razlogom za razliku od većine nikada nije iskoračio u neki drugi medij.

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam DESPERATION ROAD Michael Farris Smitha po kome se upravo snima film u kom glavne uloge tumače Garrett Hedlund i Mel Gibson.

Hedlund igra Russella, glavnog junaka ovog južnjačkog trilera, upravo izašlog posle jedanaest godina robije zbog saobraćajne nesreće koju je izazvao u pijanstvu. Gibson igra Mitchella, njegovog oca koji je jedina osoba na svetu koja ga čeka.

Uporedo sa Russellovim izlaskom iz zatvora, očajnica sa detetom u bekstvu iz odnosa sa zlostavljačem upada u nevolje te u samoodbrani ubija lokalnog šerifa, i time se pokreću dva vrtloga zločina koja će u jednom trenutku stvoriti savršenu oluju.

Roman je smešten u malo mesto na Jugu, tako da slučajnosti na kome mu se baziraju delovi fabule nisu problematične ili neuverljive već imaju u sebi odlike sudbinskog susreta. Ono gde roman ima sturkturalni problem jeste završnica u kojoj pisac nema snage da provede svoje junake kroz jedan krunski izazov u kom će doživeti katarzu. U izvesnom pogledu razumem pisca, njegovi junaci su već na početku romana dovoljno izmučeni i odavno je katarza zapravo iza njih, ali onda mora naći neki drugi način da je bar čitaoci dožive.

Ona ovde izostaje, mada u sebi ima nečeg racionalnog, rekao bih i uverljivog u toj odluci. Naime, ovo je roman u kom junaci nailaze na jednu prirodnu i sasvim očekivanu dozu razumevanja koja u trilerima često izostaje.

Ukupno uzev, Michael Farris Smith ispisuje jedan pitak rukopis, jak u domenu atmosfere i iskazivanja stanja likova na slikovit i efikasan način. DESPERATION ROAD nema neki naročito crossover potencijal izvan ljubitelja i poznavalaca, ali čak i ako se neko izvan tog kruga lati ove knjige neće previše pogrešiti.

Drugi roman u serijalu o Ann Whitehead prati ovu junakinju u novoj životnoj pustolovini tokom koje se desi i ubistvo. WILDCAT PLAY: A MYSTERY je ponovo smešten u milje koji Helen Knode dobro poznaje ali je to dijametralno suprotan ambijent od onog iz TICKET OUT.
Naime, glavna junakinja napušta Los Anđeles i Holivud i odlazi da radi na naftnim poljima koja je istorijski snažno obeležio uticaj njene moćne naftaške porodice. Međutim, ona odlazi da radi na bušotini koja ispituje jedno polje, na terenu, na najniže plaćenom poslu, u gestu pobune.
U izvesnom smislu ova promena miljea jako evocira Rafelsonov film FIVE EASY PIECES koji se takođe dešava na naftnim bušotinama sa glavnim junakom koji ja napustio svoju moćnu porodicu i otišao da radi poslove kao fizički radnik kako bi se odmakao od sveta koga se gadi.
Tako i Ann Whitehead napušta svet filmske kritike i Holivuda koji je je fascinirao kao devojku i mladu ženu i vraća se poslovima koji su je jedino mogli oduševljavati kada je bila devojčica i nije ni slutila koliko je sve to naporno i opasno iako se rukuje velikim mašinama i po ceo dan sedi napolju.
Na naftnoj bušotini se vrlo brzo po njenom dolasku dogodi ubistvo, naizgled nemotivisano, možda samo nesreća ili stradanje radnika usled nepažnje, ali potom kreće da se žiri noir mreža gde Ann popije udarac u potiljak i kreću da se pojavljuju razni ljudi sa raznim motivima.
WILDCAT PLAY: A MYSTERY je detektivski roman koji je to i po svojoj formi i po suštini, ali kao što je TICKET OUT bio pre svega jedna meditacija o Holivudu i položaju žena u njemu, tako je i ovo nostalgična priča o američkoj unutrašnjosti, periodu kada je kapitalizam još uvek nosio dozu avanturizma u sebi, generalno priča o "nevidljivim" ljudima koji zapravo pokreću Ameriku.
Za razliku od TICKET OUT koji dekonstruiše Holivud, WILDCAT PLAY na kraju cele priče uprkos svim negativcima koje prikazuje reafirmiše ovaj svet. U vrednosnom smislu, WILDCAT PLAY je priča o "stvarnim ljudima" sa "stvarnim problemima" dok je TICKET OUT bio priča o ljudima opterećeni raznim formama fikcije, bilo da su to priče koje žele da predstave, priče o kojima arbitriraju ili priče koje su izgradili o sebi.
Otud, WILDCAT PLAY je posvećen manje poznatom ali ipak dobro znanom miljeu i u tom pogledu je egzotičniji od TICKET OUT. Same okolnosti zločina i zavera koja stoje iza njega su ipak utemeljeniji ali sa zdravom dozom noir invencije i bizarnosti.
Nisam siguran da li će Ann Whitehead nastaviti da živi i radi u romanima ali ovo je veoma atipičan drugi roman u detektivskom serijalu jer iz prvog prenosi samo iskustvo junakinje, ali menja sve ostalo što joj se dešava.
Međutim, ono što se ne menja je njena fascinacija zločinom u čije istraživanje tone kao u živi pesak i Helen Knode to tako živopisno prikazuje da time ulazi u srž onoga po čemu se krimić razlikuje od ostalih žanrova. Ima mnogo "čistijih" kriminalističkih romana oko nas, ali malo koji na ovaj način uspeva za zarobi i iskaže tu fascinaciju zločinom.

NIKO NIJE ZABORAVLJEN I NIČEGA SE NE SEĆAMO je prvi pobednik konkursa koji su raspisale izdavačka kuća Booka i OTP Banka. Reč je o prvom romanu dramaturškinje Mirjane Drljević i kako sami izdavači kažu, ubedljivom pobedniku njihovog konkursa. Ovaj debitantski roman se u vreme kada zapisujem ove utiske našao i u užem izboru za NINovu nagradu, dakle možemo reći da je reč o jednoj veoma uspešnoj knjizi.
Istovremeno, reč je i o veoma uspeloj knjizi koja u svojim najsnažnijim deonicama doseže same vrhunce savremene srpske proze, i one čine većinu njenog obima. Pomalo je možda nezahvalno govoriti na takav način o knjizi - koliki je njen deo ovakav a koliki onakav i verovatno nije metodološki ispravno ali prosto sam tekst zahteva takav pristup jer naprosto nije u svakom pogledu ujednačen.
U pogledu stila, sam početak romana, uvodno poglavlje na bitno je nižem nivou od ostatka knjige. U njemu ima nekog neuspelog, prvoloptaškog humora sa namerom da se ilustruje mentalitet, to društvo u kome mi živimo i sl. i to je pogrešno na više nivoa. Nije dobro napisano i nije to situacija koja danas može adekvatno da se uzme kao predmet za seciranje i kroz "malu situaciju" opiše "širu situaciju". Čitalac će ubrzo, zaista samo par stranica kasnije naići na bolji, pa zatim i najbolji deo romana, i to će lako zaboraviti, ali ovakvi detalji sugerišu da je knjiga mogla biti rigoroznije urednički oblikovana. A isto važi i za samo izdanje koje je grafički dosta neugledno u pogledu korica i nekako potcenjuje u osnovi odličan tekst koji je upakovan u korice.
Potom, roman ima samo još dve instance u kojima odstupa od psihološki produbljenog, interesantnog postupka i veoma pitkog i efektnog stila, i zalazi u domen britanskog televizijskog procedurala a to su situacije sa glavnom detektivkom i njenim hendikepiranim sinom koji joj pomaže u rešavanju slučaja i samo razrešenje misterije koje je zbilja na jednom skromnom televizijskom nivou.
U te dve televizijske intervencije leži i jedan paradoks romana. Naime, glavna junakinja ima u sebi potencijal da se pretvori u nosioca serijala romana, i na kraju neki detalji je čine baš takvim likom i gotovo da naglašavaju takvu nameru. To je skroz legitimno i rado bih čitao dalje avanture ove junakinje ali je malo u nesaglasju sa snagom ostatka rukopisa gde imamo utisak da imamo roman koji je samostalan, obuhvata jednu priču i nijednu drugu i gradi jedan svet koji van njega neće postojati.
To su isto neke stvari koje su se urednički mogle doraditi, naročito samo razrešenje misterije koje je logično, iznenađujuće, proističe iz priče, potencijalno je produbljuje ali prosto ako se ovako izvede to je ipak samo televizijski nivo. Način na koji je priča dotle pisana iziskivalo je neko ideativnije razrešenje jer je tekst dotle bio upravo takav i slabo je trpeo takvu konkretizaciju i svođenje na ono što se eto, zbilo.
Naprosto, ponekad ono što se zbilo kad se konkretizuje nije dovoljno u odnosu na ono što je pre građeno, setimo se prve sezone serije TRUE DETECTIVE.
E sad, kad dođemo do onoga što je najuspelije u romanu na svu sreću po obimu zauzima dominantan deo romana i njegovog izraza. To je priča o prijateljstvu, detnjstvu, mladostima i razočaranjima tri žene i nestanku njihovih kćeri u sadašnjosti koji razotkriva njihove živote, kajanja, njihove grehe a samim tim i predačke itd.
Roman veoma sugestivno dočarava atmosferu, i sadašnjosti i raznih prošlosti koje su pohodile iste junakinje i ambijente, veoma zanimljivo tretirajući teme porodičnog nasilja, nesigurnosti, izdaje i tajni koje uništavaju one koji ih kriju.
Misterija je konstruisana i kao whodunit i kao whydunit i na oba nivoa funkcioniše. Naravno, whydunit momenat nekako lakše naslutimo, ali i dalje je veoma zanimljivo razrešenje, i rekao bih dosta sveže u pogledu toga šta je zaista motiv. Isto važi i za whodunit, uz sve one primedbe na konstrukciju i stilsko oblikovanje samog razrešenja.
Inspektorka koja istražuje slučaj svemu donosi jednu finu dozu ironije, duhovitosti i u sagledavanju sveta ali i u verbalnoj komunikaciji, dodajući samo jedan novi fini sloj svemu što je dotle izgrađeno.
Roman, stoga, nije savršen, ali ako je za utehu malo koji srpski roman jeste usled potpune devastacije cele izdavačke a pre svega uredničke infrastrukture. U tom smislu, možda ni nemamo pravo da tražimo više od ovoga od srpske proze u ovoj formi u ovom trenutku.
Kad je reč o srpskom kriminalističkom romanu gde je situacija još poraznija, NIKO NIJE ZABORAVLJEN I NIČEGA SE NE SEĆAMO doseže određene standarde koji daleko prevazilaze njegov rutinski nivo i u tom pogledu, ljubitelji žanra treba da ga pročitaju jer još dugo ovako nešto neće dobiti.
Mirjana Drljević je ovde blizu jednog besprekornog, konzistentnog teksta, nije ga dosegla, pa sam osetio potrebu da na to ukažem, i napravio sam drastičniju grešku nego ona - nesrazmerno veliki obim svojih utisaka sam utrošio na ono što mi je remetilo utisak nego na ono što je ovde uspešno izvedeno.
Ali, da sam drugačije pristupio, verovatno bih izneverio svoj utisak da se ovde nalazimo blizu nečega zaista dobrog, gde uvek postoji doza frustracije i doza uživanja. Uprkos tome što izgleda kao da je meni frustracija dominantan osećaj, uživanje je ipak bilo veće.

ITALIJANSKI SEKRETAR Kejleba Kara je verovatno opšte mesto za ljubitelje žanra ali eto ja sam ga tek sada pročitao. Kara sam čitao kao vojnog istoričara i stručnjaka za pitanja bezbednosti, znam naravno da je njegov holmsoliki roman ALIJENISTA bio veoma značajan početkom devedesetih ali ga nisam pročitao, mada ću možda ispraviti tu grešku, uprkos tome što sam u međuvremenu pogledao obe serije o Laslu Krajzleru koje me u tome nisu ohrabrile jer uprkos velikim imenima to nije neka senzacionalna ekranizacija.

Kar je erudita i iz romana ITALIJANSKI SEKRETAR  jasno pokazuje da nije reč o nekom šalabajzeru već o temeljno pripremljenom čoveku koji se uspešno plasirao među pisce nekanonskih priča o Holmsu, oko kojih su se okušale razne ozbiljne face. Kar jako uspešno postavlja karakterizaciju Holmsa, ali zanimljivo je da Votson, kao njegov narator ostavlja prilično bled utisak, iako bi se sam Laslo Krajzler mogao smatrati votsonolikim likom. Isto tako zanimljivo je da su njegovi romani o Krajzleru strukturirani upravo po holmsovskom principu, narator je novinar i ilustrator Mur koji pomaže Krajzleru u rešavanju slučajeva a to je praktično ista dinamika kao kod Konana Dojla.

Čini se ipak da je Votsona malo ispustio iako mu daje protagonizam u priči, ali ne i kvalitetan doprinos radnji.

Sam rukopis je postavljen dinamično, roman vrlo lako izlaže radnju, misterija nije previše složena ali je efektna, i taj pripovedački zamajac koji je uspostavljen uspeva da pokrije određene nedostatke ili nedovoljno zanimljiva rešenja.

Kar želi da razradi Holmsov i Votsonov odnos prema onostranom, da razigra mogućnost da je Holms kao mnogi veliki umovi bio otovren za mogućnost postojanja nečeg neobjašnjivog, iako je postao simbol racionalnog, da ga zanima samo moguće čak i kad je neuverljivo. Nije ovo prvi put da se ova tema razrađuje jer Holms van kanona ima razne pustolovine, ali Kar to započne kao veliku temu, ali onda je ostavi kao jednu samo čačnutu i sporednu stvar.

ITALIJANSKI SEKRETAR je rečju sasvim solidno čitalačko iskustvo ali u suštini jedan prilično rudimentaran roman koji ne produbljuje Holmsa, i stoji samo kao pošteno urađen posao.

Roman OTPADNICI - SLUČAJ PRVI deluje kao jedan od onih rukopisa provincijskih rokera po stilu a kao prepričavanje neke serije koju je neki od njih intoksikovan gledao po sadržaju, pa onda je usput pomešao sa nekom drugom.

Roman je formatiran kao jedna neprekidna hrpetina teksta, metaforički rečeno - bez tačke i zapete, u kojoj se nižu likovi i situacije, mnoge među njima bez ikakve funkcije ili smisla.

Funkcija i smisao su poseban problem ovog romana jer je stil zapravo vrlo oskudan i mnogo više dramski nego prozni, u stvari jedino što u njemu podseća na literaturu je krajnje banalna, manje od svakodnevne retorike koja ne bi mogla proći u didaskaliji dramskog teksta koji ipak iziskuje određeni službeni ton.  Ovde tog službenog tona nema, to je jedan veoma sveden svakodnevni govor i to u glasu pripovedača, a dijalozi su prirodno još "sniženiji" u odnosu na to, i tu se smenjuju neke banalne replike o nevažnim stvarima, sa nategnutim i neuverljivim izrekama čim junaci treba da iskažu nešto složenije.

Ako možda OTPADNICI jesu hendikepirani scenario koji čeka da se pretvori u službeni govor dramaturgije, onda to nije dobar scenario jer se iscrpljuje u viškovima koje dramska forma ne trpi, a bogami ni roman.

Posebnu ironiju u svemu tome predstavlja mučno formatiranje gde su toj hrpi teksta situacije razdvajaju naglašavanjem KOLIKO JE SATI, a onda se unutar te smešno precizne hronologije, gde se upisuje koliko je sati do u minut, dešavaju prozaične stvari koje apsolutno ni na koji način nisu uslovljene vremenom.

Naravno, moramo imati u vidu hroničan problem uređivanja srpskih romana gde naprosto nikada ne možemo za sve neočekivane gluposti u tekstu okrivljivati pisce jer realno ne znamo šta su svojim izdavačima i urednicima predavali slavni pisci kada su izdavali remek-dela.

No, sa velikom sigurnošću se može reći da se u ovom tekstu nije krilo remek-delo. To pokazuju klišei kojima autorka pokušava da nam predoči kako se dešava nešto opasno i jako, jako kontroverzno, i na kraju se svedu na to da junaci jedni drugima pričaju međusobno koliko su "zajebani", dok rešavaju slučaj prepun istinski inventivnih tema kao što su internet pornografija, pedofilija među moćnim ljudima, nerazumevanje za ljude koje je traumatizovao rat i njihove teškoće u miru itd.

Roman je neoriginalan u tolikoj meri da je pomalo neverovatno da je ovoliko loš jer bi barem neko elementarno prepoznavanje gradiva iz sadržaja koji su kanibalizovani radi njegovog nastanka moralo rezultati nečim pismenijim. Najtužnije od svega što sve napabirčeno iz drugih, superiornih dela u mnogim aspektima nije čak ni shvaćeno a nekmoli vešto prekopirano.

Sve u svemu, ovaj rukopis je počev od formata težak za praćenje i utoliko mučan, a iz samog teksta to ne proističe. Štaviše, njegov najveći odmak od žanra je neurednost i odsustvo razložne naracije koja karakteriše žanr. Ipak, ovo svakako nije umetnost, odmah da se zna.

Ovakva hrpetina teksta u pseudo-kriminalističkoj formi kasnije se pojavila u televizijskoj seriji MOČVARA, koja sa ovim romanom deli taj spoj neoriginalnosti i nepismenosti, ali sa jednim posebnim dodatkom patološke vulgarnosti koji je ovde srećom izostao.

Izdavač prvog romana je Ammonite, kasnije je preštampan u izdanju Čarobne knjige, u spoju sa Drugim slučajem ove iste grupe Otpadnika.

Jasona Mosberga sam zapazio kao autora jedne od onih "najboljih serija koje nikada niste gledali", konkretno reč je o ONE DOLLAR koju je u celosti režirao Craig Zobel za onovremeni Paramountov network, dok se još nije pojavio Taylor Sheridan i rešio stvar. Ali, u ONE DOLLAR je već bilo korena Sheridanovog postupka, bio je to krimić izuzetne literarnosti ali i izuzetno uspele dramaturgije smešten u rust belt, sa junacima gde se mešaju kriminogeni tipovi i "običan svet" koji je naprosto očajan. Serija nije ostavila dubljeg traga osim u slučaju mog utiska, a to još uvek nije dovoljno da nekome ostvari karijeru.

Napisao je Mosberg scenario i za jedan film u kom je sporednu ali nametljivu ulogu ostvario Nic Cage i to je jedna od tema sa kojima se autoironično obračunava u ovom briljantnom romanu.

Čovek ne mora da je posetio Kaliforniju da bi u ovom romanu uživao ali svakako je korisno imati barem nekog poznanika koji tamo živeo jer će to vibrantnost i autentičnost ovog rukopisa da vam učini opipljivijom.

U žanrovskom pogledu ovo je krimić, misterija u kojoj se traži ubica - u ovom konkretnom slučaju, počinilac i eventualni naručilac ubistva oca i sina u Pensilvaniji a istragu sprovodi preživeli stariji brat, vođen jedinim opipljivim tragom a to je blog pokojnog brata koji je otišao u Kaliforniju i posle nekoliko godina se vratio da bude ubijen u zavičaju.

Međutim, Mosberg formalno iskoračuje iz žanra jer uvodi i motiv fantastike kojim veoma vešto rukovodi držeći ga na ničijoj zemlji između psihoze jedne od junakinja i nečega što možda zaista postoji, a u pogledu samog teksta veoma zanimljivo koncipira izlaganje. Naime, poglavlja cezuje za likove, a oni u duhu priče ne doživljavaju svoje deonice priče u istom vremenu, već je svako u "svom vremenu" i povremeno se ukrštaju. Time, Mosberg čini intrigantnim ne samo ono što je sadašnjost i budućnost junaka već i njihova neposredna prošlost i nudi dosta prostora za razne pripovedačke manevre.

Knjiga nije složena za čitanje, ali svakako nije baš ni jednostavna kao neki starinski krimić. pa je tim pre interesantno da sam autor naglašava kako je ovu ideju razvijao i kao predložak za televizijsku seriju. Nema sumnje da bi ta serija bila formalno veoma zanimljiva kao ONE DOLLAR koji ima sličnu ovakvu strukturu ali ipak ne ovako radikalnu, i ne znam da li roman prati zamišljenu tehniku pripovedanja serije.

Ipak, ono što je sasvim sigurno jeste da Mosberg ovde ispisuje roman koji uprkos tome što je bio pitch za seriju ni u jednom momentu ne izgleda kao hendikepirani i nabildovani scenario pretvoren iz dramske forme u konvencionalniju pripovedačku prozu. Ovo izgleda kao da je zamišljeno i pisano kao roman (koji bih rado video ekranizovan u formi serije, doduše).

MY DIRTY CALIFORNIA dakle jeste krimić u svakom pogledu, ali uspeva da bude mnogo više jer gradi likove i situacije koji umnogome nadilaze funkcionalnost koja krasi žanrovske likove i daje im život izvan žanrovskog zadatka. Konačno, u ovom romanu postoji ono što karakteriše značajne krimiće a to je taj trenutak transgresije u kome preispitujemo ljudsku prirodu i ono što je privlači zločinu.

Nažalost, Mosberg još nije objavljivan kod nas, plašim se i da neće jer on ni u Americi nije značajan i popularan pisac pa ga teško mogu zamisliti u izdanju neke naše kuće koje, s pravom, ipak jure da objave ono što je popularno i značajno. Ipak, verujem da bi neka kuća kao Booka, Blum ili Kontrast lako uklopili ovaj roman u svoje edicije.

U sklopu industrijske špijunaže, pročitao sam roman Juan Gomez-Jurada REINA ROJA po kome će 29. februara simbolično krenuti da se emituje serija na Amazon Primeu.

Tek 31. aprila ovo može postati ozbiljan roman. Gomez-Jurado je pisac koji piše bestselere u raznim žanrovima, izdat je i kod nas ali koliko sam ispratio REINA ROJA kao roman nije prisutan u Srbiji, iako mi se čini da je jedan roman koji pripada univerzumu izdat kod nas (PACIJENT u izdanju Lagune koji se smatra prvim u serijalu REINA ROJA). Ipak, ovaj roman pod naslovom CRVENA KRALJICA dostupan je u Hrvatskoj.

Najbliža referenca za ovaj konkretni roman je opus Stiega Larssona o kome takođe imam veoma nisko mišljenje, i ako bih te dve stvari poredio onda bih mogao da kažem da je Gomez-Jurado možda kudikamo konzistentniji u svom pristupu. Larsson je pokušavao da kombinuje neku eskapističku detektivsku prozu visokog koncepta sa stvarnim događajima, da neke realne socijalne konflikte uključi u zaplete i da se dotiče nekih stvarno prisutnih oblika kriminaliteta.

Gomez-Jurado se bavim čistim trešom na svim nivoima i ko se za to opredelio neće imati prilike da luta. Ovde imamo superiorno inteligentnu junakinju koja bi se najradije osamila i patila i nema nameru da rešava zločine iako je za to predisponirana, ali onda naravno kao u svakom Seagalovom filmu svoje zavete brzo prekrši i do kraja romana samo ona rešava zločine i gasira maksimalno.

Zanimljivo je da Gomez-Jurado skoro da nije ekranizovan do sada i da će REINA ROJA biti njegova prva relevantna ekranizacija a lik Antonie Scott svakako može biti signatiure lik sa Vicky Luengo kao što je Lisbeth bila za Noomi Rapace. No, REINA ROJA koliko god bila limitirana kao proza može poslužiti kao materijal za ekranizaciju, možda pre za film nego za seriju jer nema sad tu nekog istinskog unutrašnjeg života likova i neke hemije među njima koji bi mogli biti okosnica izvan zamajca koji nudi zaplet, ali verujem da kultura koja nam je dala Alexa Pinu, televizijskog Gomez-Jurada, svakako zna šta snima.

Kao što je Pina kreirao i PERIODISTAS i SERRANOS i CASA DE PAPEL i sad je kao specijalista za krimiće, tako i Gomez-Jurado kroz razne žanrove traži smer i možda je ovde našao neku redovniju formu u kojoj će delovati.

Gomez-Jurado je pisac bestselera koji svakako tom poslu prilazi sa maksimalnom posvećenošću. REINA ROJA je solidan primer inteligentnog romana za glupe ljude, detektivskog romana za čitaoce koji o tom žanru znaju ponešto što su malo videli ili pročitali usput ali misle da znaju, i Gomez-Jurado ako išta vešto manipuliše samoviđenjem svojih čitalaca.

Njegov rukopis je precizan, događaji se ređaju u jakom tempu, opisi nude određenu dozu kiča u emociji i istraživanja u detaljima, stvarajući utisak kako čovek čitajući sve ovo ipak postaje i pametniji. Ne mogu da kažem da recimo jedan detalj o španskoj policijskoj praksi koji sam pronašao ovde ne smatram korisnim. Ipak, ukupno uzev ovo je trivijalni žanr u svojoj najtipičnijoj formi, a u savremeno doba to znači i IP koji samo čeka da bude kupljen.

REINA ROJA je u tom smislu uspela. Sam izvorni materijal ne obećava neku sadržajnu seriju ali svakako će to biti šareno i videćemo svašta.

U sklopu industrijske špijunaže, pročitao sam roman Renee Knight DISCLAIMER po kom je Alfonso Cuaron snimio seriju. Teško je objasniti zašto se veliki maestro opredelio baš za ovaj roman sem ako nije kao Meksikanac u njemu osetio nešto melodramskog ekscesa tamošnjih telenovela.

Reč je o trileru u kom misteriozni starac koristi roman svoje supruge da njime razori život jedne žene i njene porodice, jer ona je glavna junakinja te priče i karakter radnje je takav da bi mogao da okonča njen dotadašnji život.

Ova premisa je zanimljivija kad se ovako sažme nego kad krene da se ostvaruje, jednim delom zato što masa raznih preokreta i to pre nego što se desi najveći i najtemeljniji među njima, čini da manje-više sav emocionalni efekat bitnih dešavanja izostane. Kada se tome doda novinarski stil pisanja u kom ovaj roman nikada nema tempo koji je sporiji od neke novinske reportaže ili životopisa, teško je baš tačno shvatiti u kojim tačkama je i trebalo da se dogode ključni emotivni ili intelektualni prodori.

Najveće psihološke nijanse sabrane su u par rečenica, a motivacija iza velikih psiholoških lomova je vrlo često naivna i ispričana bez mnogo takta pa i dobrog ukusa.

U svakom slučaju, DISCLAIMER kao serija praktično ne može da podbaci u odnosu na roman. Može biti samo bolji je roman nije ni za šta. No, posle čitanja romana, nemam prevelika očekivanja od serije.

Od RUNNING WILD pa sve do KINGDOM COME, Ballard je mahom pisao romane koji se mogu u određenom smislu razumeti i kao krimići.
Neki od njih su veoma slični jedan drugom, a opet po mnogo čemu različiti.
Isto tako, svaki od njih bio je roman ideja pre svega, i Ballardov rukopis praktično je garantovao da je reč pre o visokoj književnosti nego o žanru pošto se on konvencijama krimića služio zaista bitno manje od drugih uvaženih kolega koje su u njemu tražile neku okosnicu za dalju nadgradnju.
Međutim, u izvesnom smislu, Ballard je u svojim romanima ideja nagovestio da budućnost krimića i jeste zapravo u filozofiji, odnosno da se manje brehtijanski izrazim - u teoriji.
Naime, Ballard se bavi raznim scenarijima raspada društva i u svojim prvim romanima ono je nestajalo pod stihijom apokalipse, bilo klimatske bilo drugačije izazvane. U delima od RUNNING WILD do KINGDOM COME, on se bavi raznim formama kolapsa društva proisteklim iz psihe i potreba više srednje klase, i on traži potrebu za nasiljem, zločinom, perverzijom i terorizmom baš među onima koji "imaju šta da izgube", i zato ne mogu biti proleteri.
On umesto proleterijata uvodi pojam "salariat", klase na plati u kreditima, sa dobrim kolima, kućama i decom u privatnim školama koji jedini smisao još mogu naći u zločinu i revoluciji koja im služi više kao opravdanje za niz nasilnih i razornih činova nego kao promena nekih realnih socijalnih odnosa.
U tom smislu, Ballard čini nešto epohalno za krimić jer ga konačno vraća onome što čini ovaj žanr posebnim, a to je spremnost pisca da analizira šta je to u čoveku što ga navodi da počini zločin, a da nije puka ekonomska uslovljenost, osveta, strast ili nešto slično, već neka mnogo dublja potreba koja je na jednom nivou psihološka i kulturalna ali na drugom neumitno politička.
U romanima koji u svom zapletu imaju dovoljnu dozu misterije, istrage, suočavanje osobe koja misli da je žrtva sa osobama za koje misli da su zločinci, sa raznim uzbuđenjima i opisima dramatičnih situacija, napetih konfrontacija i konačno nasilja, Ballard u dovoljnoj meri simulira krimić da ne bude dosadan hardkor fanovima.
Ali za one koji pretenduju da se ovim žanrom i bave, on ostaje u toj fazi od RUNNING WILD do KINGDOM COME praktično obavezna literatura.
Ovog puta, glavni junak je psiholog zaposlen u velikoj korporativnoj kući koji istražuje pogibiju bivše žene u bombaškom napadu na aerodrom Heathrow a onda postepeno postaje jedan od onih detektiva koje odlazak na tajni zadatak previše zbliži sa osumnjičenima - a ovog puta to je družina srednjeklasnih buntovnika iz naselja zvanog Chelsea Marina koji žele da sruše britansko društvo kroz zaraznu pobunu srednje klase.
Kod Ballarada uvek ima i fine satire, pa tako u inače mirnu Chelsea Marinu, od jednog trenutka ne zalaze pakistanski taksisti ili radnička klasa iz komunalnih službi jer kraj emituje "opasan duh srednje klase".
Za Ballarda su u ovom romanu kao od CRASHa pa nadalje, Britanci velika deca, a progres ne garantuje da će odrasti, pa čak ni život u najtvrđem od svih klasnih sistema. Ne zaboravimo gde je Marx pisao svoja ključna dela.
Roman je uzbudljiv i uspeo na svakom nivou, od oslanjanja na žanr preko stila do razvijanja ideja, i uprkos tome što će ga neko zbog pojedinih karakterizacija smatrati za pastiš uspelih Ballardovih karaktera i zapleta, ovo pre deluje kao jedna udarna doza Ballarda za one koji ga ne uzimaju svaki dan.

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam roman OŽILJAK Huana Gomeza-Hurada, španskog bestseler pisca koji je sada ušao u fazu ekranizacije. Poslednjeg dana prestupnog februara iduće godine čeka nas ekranizacija njegovog romana za Amazon, a najavljeno je snimanje serije i po knjizi OŽILJAK u kom Telekom Srbije najavljuje "revolucionarnu saradnju" sa stranim partnerima kakvi su Amazon i španske kompanije.

Samim tim moja radoznalost prema ovom romanu postala je veoma velika jer se u njemu krio začetak nečeg revolucionarnog. Ipak, ono što u njemu piše nije naročito ekskluzivno. Scenario za adaptaciju ovog romana odavno cirkuliše Evropom, sa raznim zemljama Istočne Evrope u svom fokusu jer se zapravo bitan deo priče dešava u Ukrajini.

Slutim da je "revolucionarnost" te saradnje u činjenici da će Srbija na ovaj ili onaj način preuzeti ulogu Ukrajine. Nadam se više na ovaj nego na onaj. Odnosno da će serija ovde biti snimana ali da se neće ovde i dešavati, pošto je prikaz Ukrajine i Rusije kod Gomez-Hurada, slika istočnoevropskog pakla nezamislivih razmera. Ukrajina i Rusija su velike zemlje u kojima se dešava sve i svašta, pa je samim tim moguće zamisliti da su se desile nekad i stvar kakve opisuje ovaj roman prosto na bazi statističke verovatnoće, ali svakako teško je zamisliti da je takav odnos prema ljudima, prirodi i društvu na bilo kom nivou prihvaćen čak i u zajednicama u fazi potpunog društvenog kolapsa kakva je bez sumnje Ukrajina. Dakle, roman je zastrašujuće kulturrasistički u prikazu Slovena a brlog u kom oni žive bi posramio i maštu Džordža Milera u fazi Pobesnelog Maksa.

Osnovna linija priče se dešava u Čikagu. Ako imamo u vidu snagu srpske dijaspore u Čikagu, ovo je možda logičnija poveznica za saradnju s Telekomom Srbije, naročito posle akvizicije Globaltea pošto Srbija s Ukrajinom iz ovoga romana nema apsolutno nikakve veze. Elem, u Čikagu je ovo priča o kompjuterskom programeru koji u trenutku dramatičnih poslovnih odluka upoznaje Ukrajinku putem sajta za upoznavanje i kada je "uveze" u Ameriku kao nevestu, ne shvata da sa njom uvozi i vendetu za seriju neverovatnih događaja, golgotu i vaksrs koju je pregurala u Ukrajini.

Gomez-Hurado ne izbegava napete konstrukcije kojima ni logika ni uverljivost nisu jača strana. Tako i ovde, koliko god Gomez-Hurado gura priču unapred jednom bujicom raznoraznih senzacija, roman ne može da izdrži ni par sekundi čitaočeve kontemplacije. Prosto sve je konstrukcija, pola zapleta je potpuno nelogično i besmisleno, ali se Gomez-Huradu ne može osporiti dobra volja da to ipak spakuje u bestseler koji se brzo čita.

Kad je reč o Americi, u koju Gomez-Hurado smešta svoje junake u želji da proširi područje borbe i verovatno ponudi roman sa najjačim globalnim odjekom, u čemu izgleda baš i nije uspeo jer nije postao američki globalni književni superstar već je i dalje na nivou španskog pisca sa globalnim odjekom - dakle ne IPjeve koje snimaju Amerikanci i sl - ona je prikazana dosta sterilno, bez neke "proživljenosti", i rekao bih da je u Rusiju i Ukrajinu uloženo više mašte i energije nego u Čikago.

Videćemo da li će i ta čikaška dimenzija priče pretrpeti neku mutaciju u ovim okolnostima.

U svakom slučaju, u okolnostima SAG-AFTRA spora i štrajka ako se ova serija snimi uskoro u nekom lukalajk obliku američke serije, a Migel Angel Vivas kao reditelj zbilja jeste jedan od najboljih tehničara španske žanrovske moći, onda će ona svakako imati svoje mišljenje na televizijskom tržištu koje je hendikperano posle dva štrajka.

OŽILJAK inače kao roman nema obim za seriju, pre za jedan jednostavan žanrovski film u maniru Džona Vika ili tako nečega, no to će svakako biti nadoknađeno dodacima u scenariju.

Otud, sam roman zapravo i nije previše referentan da bi se anticipirala serija osim u načelu jer će u adaptaciji pretrpeti razne transformacije, u pogledu mesta gde se dešava pa i same radnje.

Jason Mosberg je pre svog izvanrednog romana MY DIRTY CALIFORNIA imao izvanrednu seriju ONE DOLLAR. A pre svega toga napisao je roman GRIFT, za koji bismo mogli pretpostaviti da je nastao kao pitch za pitku seriju o vegaskim prevarantima, ali sa jednim dodatkom - svi oni su tinejdžeri.

Dakle, ovo je nešto što bi se moglo definisati kao YA krimić, sa zapletima karakterističnim za odrasle ali u miljeu mladih junaka u kojima su mnogi moralni uzusi bliži literaturi za decu i mlade. U pojedinim deonicama, ali one su moram priznati mnogo manje pristutne nego što sam očekivao, to smeta. Naprosto, Las Vegas i forma kriminaliteta kakvu čine prevare naprosto junake tera na mnogo suroviju marginu od ove koja je prikazana u romanu GRIFT.

Nije problem u glamuru koji emituju glavni junaci, problem je u tome što niko od njih nije erodirao kao ličnost u zadovoljavajućoj meri. Svi se bave jednim od psihološki najzahtevnijih vidova kriminala ali su svi zadržale izvesne moralne skrupule a iznad svega lični dignitet.

Isto tako u romanu seks igra važnu ulogu jer je glavna junakinja prevarantkinja koja svoje akcije obavlja praveći se da je eskort, ali seksa zapravo nema ni za jednog junaka, osim onda kada sve okolnosti priče nagoveste da je "zaslužen".

U tom smislu, kada vidimo kako Mosberg postavlja priču, kako prikazuje okolnosti i sam milje, jasno je da on nije nimalo naivan prema realnosti Las Vegasa, ali da je očigledno dosta upoznat i sa time kako bi na nekom programu kao što je CW morala da izgleda naizgled sirova ali zapravo prihvatljiva serija o vegaskim prevarantima.

Za razliku od romana MY DIRTY CALIFORNIA ovde nema formalnih bravura. Tekst je jednostavan i spreman za YA konzumaciju, pa ipak činjenica da je ovaj roman danas teško dostupan sugeriše da se ipak nije našao u YA rotaciji.

No, za one koje zanimaju kako prozni tako i televizijski krimić, iz ovog romana mogu da nauče dve stvari. Jedna se tiče kako pisati YA roman u nekim okolnostima "povišenog realizma" jer ovde je to dosta solidno - mada ne i savršeno - izvedeno. Druga se tiče kako postaviti omladinsku seriju i isto tako postavljenom kriminalnom miljeu, što doduše nije toliko potrebno za praksu kod nas ali za neki teorijski rad o stranoj televiziji može biti.

U finalu izbora za NINovu nagradu našao se i jedan od roman koji bi mogao biti od najvećeg interesovanja ljubiteljima krimića.
PAKRAC Vladana Matijevića se može posmatrati kao tri decenije zakasneli odgovor srpske književnosti na FIGHT CLUB Chucka Palahniuka, i u toj tvrdnji sam otprilike sumirao i zaplet i idejnost ove knjige.
Naime, ovo je roman o teskobi življenja u savremenoj Srbiji, dat iz vizure duševno bolesnog čoveka, šizofreničara na lekovima, koji je prošao iskustvo traumatičnog detinjstva i desetak meseci rata u Hrvatskoj bez lekova gde je došlo do disocijacije njegove ličnosti na blagi i slabićki deo i na brutalnog alfa mužjaka koji je monstruozni ubica.
Kod Matijevića obe ličnosti su negativne, svaka na svoj način, s tim što je "ubica" lišen bilo kakvih osobina sem patologije pa samim zato i moj opis nije spoiler. Naprosto, jasno nam je da ovde imamo jednu ličnost koja u dramatičnim okolnostima ima disocijaciju i posmatra ih sa strane.
Teško je reći koliko je opis patološkog stanja glavnog junaka verodostojan jer je reč o najtežim oblicima koji se javljaju sa raznim simptomima ali roman vrlo jasno dočarava teskobu i činjenicu da se duševni bolesnici često ne odlikuju iracionalnošću već načinom na koji izlažu svoje iskustvo.
U tom pogledu, Matijevićev roman je vredan doprinos prošlogodišnjoj književnoj produkciji kod nas pa i srpskom krimiću jer se ovaj knjiga može naći i ba takvoj polici, hteo to pisac ili ne.
Ova knjiga nema isključivo žanrovsku ambiciju ali ima između ostalog i izvesni žanrovski kapacitet koji ne treba zanemariti pa se može dopasti i ljubiteljima krimića koji su raspoloženi da malo izađu iz konvencionalne forme.
Sam Matijevićev rukopis dat u Ich-formi nosi grozničavost i teskobu uz fino doziranu konfuziju datu i kroz formatiranje teksta, i u tom pogledu ispunjava svoj cilj.
U knjizi ima zanimljivih anahronizama koji sasvim sigurno nisu slučajni, naročito će biti zanimljivi za tumačenje filmofilima.
Uprkos tome što je reč o direktnoj parafrazi Palahniukovog romana, čak je i završnica i završno "razotkrivanje" onoga što nam je od starta jasno umnogome citat svih dotadašnjih priča o "dvojnicima" od kojih je i FIGHT CLUB preuzimao tako da sebe Matijević svesno uključuje u taj književni niz i u tu biblioteku.

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam prvi roman Jordana Harpera SHE RIDES SHOTGUN koji upravo dobija svoju ekranizaciju sa Taronom Egertonom u režiji Nicka Rowlanda, o kom će biti više reči drugom prilikom.

Jordan Harper je bio čauš Bruna Hellera ali je moju pažnju najviše privukao radeći na seriji HIGHTOWN, jednom od ponajboljih aktivnih pokušaja da se odmeni klasik kao što je ANIMAL KINGDOM. Premda je uloga scenariste koji nije kreator na serijama krajnje relativna stvar, Harper jeste potpisao neke od najboljih i najvažnijih epizoda ove serije koju je osmislila Rebecca Cutter i pokazao se kao majstor povišenog realizma i poznavalac miljea savremenog kriminaliteta u Americi.

SHE RIDES SHOTGUN bi se najpre mogao porediti sa romanom Petera Craiga BLOOD FATHER po kom je snimljen izvanredan film sa Melom Gibsonom. Premisa je vrlo slična i do te mere filmična da je maltene lakše opisati je kroz filmske nego kroz književne reference. U književnom pogledu, ovo ne liči na Ellroya suštinski ali je u nekim stilskim detaljima očigledno nastalo sa svešću da on postoji, a ako poredimo sa filmovima, najpre me je podsetilo na Aryan Brotherhood diptih Rica Romana Waugha - FELON i SHOT CALLER.

Dakle, Jordan Harper nas uvodi u svet whiteboyeva, featherwood devojaka, shot callera i ostalih elemenata Aryan Brotherhood zatvorskih bandi. Milje je pun potpuno korodiralih ljudi, svako je na svoj način ucenjen i svako je pomalo načet lošim methom koji se kuva u pustinjama pod nadzorom korumpiranih šerifa.

U tom svetu, Harper priča o tipu koji izlazi iz zatvora u momentu kada je vođa bande Aryan Steel doneo smrtnu kaznu za njegovu porodicu i pustio fatvu da se to mora realizovati. Suprugu uspevaju da ubiju ali glavni junak spasava svoju kćerku i uprkos tome što je još uvek dete uključuje je u svoje dobitne kombinacije kako da im svima zajedno spase glavu.

Stvari su koloritne, nasilne, Jordan Harper ipak duže piše scenarije nego objavljivanu prozu i ponekad određenim rešenjima "vraća radnju" ne bi li sebe usporio, ali proza mu je propulzivna, dinamična, i spremna da se plasira kao IP.

Poseban adut knjige je način kako se postepeno, slično filmu LOGAN koji je izašao negde blizu izlaska knjige, razvija protagonizam ćerke i njeno učešće u akciji. To je sasvim sigurno dodatno pojačalo interesovanje za ekranizaciju.

Stoga ne čudi da je sada film u fazi snimanja, čudi samo da se to nije ranije desilo.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Jordan Harper je u romanu EVERYBODY KNOWS pokušao da napiše svoj "veliki losanđeleski krimić". I u tome je poprilično uspeo.
Kao Ellroyev fan kog je sam Ellroy odbacio kad je angažovan da napiše pilot za LA A CONFIDENTIAL, ipak je nastavio tim putem, i napisao je roman koji paradoksalno možda ima više veze sa TICKET OUT Helen Knode, minus istorijska i metafizička dimenzija samog klasičnog Holivuda.
EVERYBODY KNOWS je vrlo konkretna i tvrda kriminalistička proza, sa stilom koji je propulzivan, junacima koji su višeslojni i uvek u funkciji celine, kriminalističkim slučajem koji nije samo sterilna puzla već ima protagoniste koji se mogu punopravno uključiti u priču, doprineti joj i dati joj smisao.
Za razliku od romana SHE RIDES SHOTGUN za koji je osvojio Edgara, i ovo je film koji čeka da se desi, i maltene je teško tokom čitanja ne zamisliti kako Mark Wahlberg ili čak John Cena sa Monicom Raymund ili Rachel McAdams nisu punom snagom angažovani na slučaju, u kadrovima koje komponuje John Patton Ford na tragu svog EMILY THE CRIMINAL. Naravno, svakome će se desiti vlastiti film tokom čitanja, ovo je bio moj. Ali, isto tako ovo jeste roman, koji nosi jednu određenu dozu ideativnosti i čiju strukturu i konkretno postavljenu dramaturgiju ne treba mešati sa hendikepiranim scenarijima koje pisci često podmeću kao romane ne bi li nekako uspeli da ih plasiraju jer spec scriptovi teško prolaze.
Jordan Harper je dakle napredovao kao pisac i napisao je jedan od upečatljivijih krimića koje sam pročitao u poslednje vreme, velikim delom zato što je uzeo jednu ispričanu priču o holivudskim fixerima i uspeo da je oživi u savremenom dobu, gde ono igra suštinsku ulogu ali priča ostaje jasna i onima kojima je žanr stao u razvoju sa Rossom Macdonaldom.
Njen zaplet - i ovo je u principu napisano u svim najavama pa nije spoiler - evocira slučaj Jeffreya Epsteina što svemu daje i dozu društvene aktuelnosti, ali na svu sreću ne na neki jeftin i tabloidan način, već veoma u skladu da jednim racionalnim sagledavanjem tog fenomena.
Harper je velemajstor prikazivanja lojalnosti unutar bandi, unutar klika u policiji, u kružocima mladih ljudi koji bi pošto poto da uspeju u Holivudu, među spin doctorima, pa samim tim i među moćnim ljudima koji vole ponekad da iznenade jedni druge nekom neočekivanom seksualnom avanturom.
Ključna reč koju u ovom romanu koristi jeste NEIZREČENO, iako su junaci oni koji znaju sve i kojima su mračne tajne osnovni životni kapital.
Ne znam tačno kakve su krajnje ambicije Jordana Harpera ali ne bih voleo da ga iznenadni skok u scenarističkoj karijeri odvrati od pisanja proze, a naročito ne od tvrdog krimića jer je sudeći po ovom romanu zaista ispisao diplomski rad.
Od čauša Bruna Hellera, preko upečatljivog saučesnika u sjajnoj seriji HIGHTOWN, kapacitet koji  koji pokazuje Jordan Harper samo iznova pokazuje snagu talent poola koji postoji i teškom mukom stiže do prilike. Ova knjiga ne samo da je izvanredna sama po sebi već je veoma zanimljiv podsetnik kako ozbiljni pisci se kriju na naličju karijera koje uzimamo zdravo za gotovo.
Ako ikada budem nekom poklanjao štampani primerak ovog romana, nema druge nego napisati posvetu TO THE DAUGHTER OF THE LAST BOY SCOUT, ko god da je u pitanju jer je prosto ovo knjiga koja zaslužuje takav pečat.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Moram priznati da su prva dva romana Ota Oltvanjija kod mene izazvala priličnu averziju i negativne reakcije jer sam od njega ponajviše očekivao, kad je reč o žanrovskim piscima njegove generacije, a u ta dva romana mi se činilo da je ponudio ne samo manje od mojih očekivanja već rekao bih i manje od mnogih od kojih nisam očekivao ništa.
Ti romani su mi bili nemaštoviti, u pogledu stvaranja žanrovskog hibrida pretenciozni i nevešti, jezički kruti, stilski potpuno promašeni, i u njima kao da nije bilo ništa od onog njegovog sigurnog rukopisa iz kratkih priča sa kojim se lako nametnuo kao naše možda i prvo žanrovsko pero.
No, ti prvi romani izašli su za B92, i imali su dovoljno jaku zaleđinu da ne budu percipirani kao promašaji. IVER koji je usledio potom nisam čitao ni ovo što je pisao za decu.
Oltvanjijev prvi punokrvni krimić POLJE MEDUZA je u prove četiri petine svakako među najboljim krimićima napisanim na srpskohrvatskom jeziku. Likovi su interesantni, zaplet je intrigantan i propulzivan, stil je izbrušen, žanrovski izraz je precizan, klišei su plasirani sa punim ubeđenjem i funkcionalni. I u tom pogledu, čini mi se da je u prve četiri petine ovog romana. Oltvanji konačno pružio ono što sam ja mislio da treba, i ono što sam ja mislio da može.
U završnoj petini kreće razrešenje.u čiju susptancu sada ne bih zalazio - moglo je da bude prilično solidno ovako kako je zamišljeno, na nekom tragu ellroyveskog krimića gde ubistvo i u najvećoj zaveri sa visokim ulazima potiče ipak iz lične motivacije, da nije tako naivno, nevešto i tupavo napisano.
Naravno, ako ćemo pošteno build up ovog romana - kao u mnogim dobrim krimićima - jeste mnogo bolji i uzbudljiviji od bilo kog razrešenja. Zato o samom ishodu na nivou sižea ni nemam šta da kažem. Mogao je da se završi i ovako i onako, završio se ovako i to je u redu.
Ali, završnica je napisana zaista početnički, naivno, maltene kao da je onaj stari Oltvanji iz prvih romana obuzeo ovog mnogo zrelijeg i uspešnijeg u prenošenju vlastitog dara i znanja u praksu.
No, i četiri petine izvrsnog krimića su podvig za književnost koja se ne sreće ni sa tim baš svakodnevno. Stoga ovaj roman zaslužuje sve preporuke, a verujem da ima crossover potencijal i za čitaoce koji nisu mnogo verzirani za krimiće, kao i za potencijalne adaptacije na filmu i televiziji - uostalom sam roman u pogledu dramaturgije deluje veoma zrelo i mnogo više scenaristički nego prozaistički.
Otud, ovo možda nije pun pogodak ali za naše uslove možda i jeste.

Zapamtio sam THE GLITTER DOME Stuarta Margolina kao izuzetno zanimljiv HBO film snimljen 1984. u kome Garner započinje svoj svojevrsni holivudski detektivski triptih koji čine još i SUNSET i TWILIGHT.

THE GLITTER DOME je snimljen tri-četiri godine po završetku THE ROCKFORD FILESa i Garner i dalje ima šarm koji je učinio Jima Rockforda jednim od najčuvenijih televizijskih detektiva. Međutim, priča ovog filma uprkos Garnerovom šarmu je znatno neobičnija i mračnija, i ton je zapravo dosta anticipitrao SUNSET u kome se iza jedne nazovi idilične rekonstrukcije Holivuda krije priča o angerovskim temama seksualnih perverzija i sl.

U GLITER DOMEu imamo bezmalo identično priču. Čelni čovek studija je ubijen i par detektiva koji čine Garner i John Lithgow, u jednoj ranoj ulozi, a njihova dinamika bazirana je na tome da Lithgow ima traumu upravo zbog jednog grotesknog slučaja zlostavljanja dece. istraga ih dovodi do lanca koji se bavio pornografijom sa decom i planirao da se plasira i na tržište snuffa.

Wambaugh je u ovom trenutku već bio na zalasku svoje spisateljske slave, njegove priče o crnohumornim događajima iz policijske svakodnevice su već imale i svoj vrhunac i svoje padove, ali i dalje je ostao taj spoj crnog humora, cinizma i potpune kontingencije u rešavanju slučajeva po čemo se Wambaugh i izdvojio kao pisac pandurskih romana i filmova.

Ipak, THE GLITTER DOME se izdvaja po jedom pesimističnom pogledu na stvari i nekim izenađujuće mračnim ishodištima za pojedine likove, neizlečivosti trauma koje ne rešava razvoj karaktera u toku filmu i sl.

Garner i Lithgow su odlični kao tim, Rockford osvežen mračnim partnerom čini GLITTER DOME jednim svežim radom.

Struart Margolin, glumac i reditelj sa kojim je Garner dosta sarađivao nije neki kalibar, ali ovaj film sasvim kompetentno realizuje, naročito ako imamo u vidu da je reč o naslovu pravljenom za HBO. Uspeva da učini THE GLITTER DOME filmom svoga vremena i da zabeleži sleazy atmosferu u duhu takvih naslova koji se i danas rado gledaju.

Stanley Kallis je iskusni kadar koji je napisao adaptaciju i tek sada, kada sam 13 godina kasnije pročitao roman shvatam koliko je veliki posao uradio.

Wambaughov roman je zanimljiv za čitanje, pre svega jer je pun zanimljivih i duhovitih digresija, međutim akademski gledano, ovo je rukopis koji se tek po policijskom miljeu i biografiji pisca, može lako smestiti u krimić. Odnosno, da, ovo jeste krimić jer je istraživanje zločina nešto što drži ovaj tekst na okupu i daje kakav-takav pripovedački zamajac, ali strukture karakteristične za žanr gotovo da nema.

Ako to imamo u vidu, onda je Kallis u najmanju ruku pišući adaptaciju uspeo da usmeri sadržaj romana iz jedne rasute forme u nešto fokusirano, pa ne čudi i da su mnogi elementi znatno izmenjeni.

Wambaugh u ovom romanu ozbiljno isprobava strpljenje čitalaca. Ja sam ga, sticajem okolnosti imao, ali lako mogu da zamislim nekoga ko prosto ne može da se nosi sa ovom količinom digresija i situacija postavljenih pre svega radi komičnog efekta. Uprkos tome, Wambaugh je u stanju i da izgradi karaktere i emociju ispod slojeva cinizma i prljavog humora, no neće svako imati volju da dopre do toga.

Otud je u slučaju THE GLITTER DOME možda ipak gledanje filma prava mera.


Sent from my iPhone using Tapatalk

YOU WERE NEVER REALLY HERE je pre sedam godina osvojio nagrade za scenario i glumu u Kanu. Tada je bio upečatljiv kao svojevrsna posveta prvom filmu svog izvršnog producenta Jacquesa Audiarda, i uprkos tome što je reč o američkom filmu, smeštenom u par excellence američki milje, delovao je kao deo evropske autorske imaginacije.
Nastao je po noveli Jonathana Amesa, mada sa stotinak stranica teksta u mekom povezu, možda bi je neki danas proglasili za roman. I ova proza je drugačija od filma po tome što je vrlo direktna, i tvrda do krajnje granice. Nema one ideativnosti koja krasi film, nema formalnih zahvata u kojima se čitalac uvodi u nepoznate predele koje mora da dešifruje, pa ipak suština je tu.
I u knjizi je reč o čoveku koji je progonjen traumom sebe sveo na oruđe svojih naučilaca i specijalizovao se da bude privatni detektiv ali i batinaš usmeren na spasavanje dece od trgovaca ljudima.
Nekadašnji marinac i agent FBI u ovom romanu je već suicidalna ruina, i biva angažovan na slučaju koji će se ispostaviti komplikovanijim od onoga kako je na početku izgledao, ali će se i ovaj junak pokazati kao mnogo tvrđa pretnja nego što su negativci razmišljali.
Stil je hardboiled i vrlo propulzivan, teško je ne pročitati knjigu u jednom sedenju, u određenom smislu postoji potreba za većim obimom ali u suštini ovo je taman kako treba da bude.
Čak i ako ne volite ovaj film, preporučujem knjigu jer je ipak dosta drugačija, i pokazuje koliko su fleksibilne granice filmske adaptacije.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Prvi roman Jonathana Amesa o detektivu Happy Dollu, izašao je pod naslovom A MAN NAMED DOLL i formatiran je kao tvrda losanđeleska detektivska priča sa dozom ironije i svetlih tonova. Ames se dobro snalazi u oba segmenta, s tim što je u onom mračnijem zanimljiviji jer je raspoložen da ulazi u prilično hardkor razrešenja, da osmišljava zbilja monstruozne negativce i da tim osvežava okvir glavnog junaka koji je inače samo jedan iz plejade penzionisanih detektiva ciničnih prema svetu i ironičnih prema samima sebi.
Za razliku od YOU WERE NEVER REALLY HERE koji je bio baš tvrd klinički krimić, bez imalo ironije, i sa eventualnim humorom koji proističe iz crnila situacije, ovde je potpuno jasno da Ames "gađa" već dobro razgažen rukopis koji su pre njega izgradili kako prozni tako i televizijski pisci, s likovima od Hokea Moseleya do Jima Rockforda.
Otud, zanimljivo je da tim stilski drugačijim romanom deli sličan problem u epilogu, gde naprosto ode u jedno relativno taksativno nabrajanje ishoda.
Isto tako, Happy Doll je previše vešto napisan da bih rekao kako pisac potcenjuje formu, ali čini se da Ames u nekim elementima ne pritiska gas do kraja, i to paradoksalno baš u domenu vlastitog angažmana.
U svakom slučaju, kada uzmemo sve u obzir, ovi nedostaci ne umanjuju mnogo sve one kvalitete koje donosi Happy Doll u prvom nastupu. Štaviše, među modernim autorima ove vrste krimića, Ames je zbilja ubedljiv i maštovit u obe sfere kojih se dotiče.
Kada sam krenuo da čitam roman, nisam naslućivao kakvu će zakučastu chandlerovsku konspiraciju graditi, i koliko tvrdu sudbinu namenjuje likovima koje je očigledno profilisao da ih lagano konzumiramo u brojnim nastavcima.
Isto tako, iako je sam Happy Doll prilično generic lik ove vrste, izgrađen je sa ubeđenjem i svoj mali zahvat ispunjava bez ostatka.
Sa malo manje samosvesti prema formi kojom se bavi, Ames je mogao napisati masterpis. Srećom na tom putu nije zaboravio da napiše odličan roman.

THE WHEEL OF DOLL je drugi roman Jonathana Amesa o detektivu Happyju Dollu, i u njemu ponovo nudi svoj tvrd propulzivni stil, zanimljivu misteriju, brutalan odnos samog pisca prema likovima i priči ali i iste takve odnose među protagonistima.
U tom pogledu, ne može se reći da je drugi roman bitno slabiji u odnosu na prvi, čak naprotiv, može se reći da su tu negde i da donosi iste kvalitete. Međutim, u sklopu tih "istih" kvaliteta dolazi i do izvesnog manirizma. Odnos pisca prema Dollovom telu koje nemilice strada iz situacije u situaciju u jednom trenutku naprosto postaje zamorno, kao što i same reference na događaje iz prvog romana deluju tvrdo, svedeno, i možda sam ih ja čitao preblizu jedan iza drugog ali delovalo mi je kao da su ti detalji upadljivo slabije napisani od ostatka, kao da su naknadno dodati nekom intervencijom, i nemaju svi organski razlog da postoje.
Ponovo se stiče utisak da Jonathan Ames potcenjuje format detektivskog serijala i da njegov roman o private dicku na neki način oskudeva u finim intervencijama na tekstu.
Oba romana imaju priču koja se odvija umnogome dramski i smeštena je u relativno kratak vremenski period, kao da je unapred mišljena za scenario, premda nema dileme da ovo nije hendikepirani skript, ovo definitivno jeste roman po svim merilima korišćenja stilskih rešenja. Međutim, u oba slučaja bi se narativ lako mogao pretočiti u film.
To se još nije desilo, iako je Happy Doll potencijalni fimski detektiv koji nam nedostaje, naročito ako imamo na umu da je Lynne Ramsay sa velikim uspehom adaptirala jednog Amesovog detektiva. Ovde priča nije toliko svedena i ideativna za art house ekranizaciju ali jeste potentna za detektivski film koji bi mogao prevaziti umorne žanrovske fraze.

Kad je reč o čitanju Megan Abbott, ja sam definitivno late adopter. Impresionirala me je njena serija DARE ME, i tada sam krenuo u projekat čitanja njenih kniga, malo sam uzimao uzorak iz prevoda objavljenih kod nas i sl. ali evo sve do sada zapravo nijednu nisam pročitao, iako ništa nije zasenilo moj izuzetan utisak koji me je zainteresovao.
Krenuo sam otud iz kontre i onoga što se smatra njenim glavnim delima, zainteresovala su me njena prva dva romana koji se smatraju epigonskim i pre svega ellroyevskim.
Prvo sam pročitao drugi roman, THE SONG IS YOU, jednu vrhunsku noirčinu koja definitivno liči na nekog minor Ellroya po sklopu događaja, recimo na remek-delo CLANDESTINE, ali je naravno Megan već na počecima bila dovoljno svoja. Ili, naprosto, nije bila Ellroy.
Iz kog ugla da gledamo, kod nje nema eksperimentisanja sa samim jezikom, nema fetišizacije LA i uzimanja strana u sporovima ličnosti kao što su Bill Parker i slične njušketine. Ovo je ellroyevski postavljeno u zapletu, pa i karakterima i njihovim odnosima, s tim što junaci ipak imaju bitno manje interakcije sa stvarnim ličnostima. Dakle, stvarnih ličnosti ima, ali su ipak par koraka dalje od same radnje koju naseljavaju fikcionalni junaci, od kojih neki sasvim jasno jesu fikcionalizacije stvarnih ličnosti.
Glavni junak je korodirali ellroyevski tabloidni reporter zadužen za svet holivudskih zvezda koji posle uspešnog "sahranjivanja" jedne kontroverzne priče uspeva da napreduje do službenika propagande u studiju,, da bi se jedna od protagonistkinja te afere pojavila i zaintrigirala da - pošto je već osmilio laž, sazna istinu.
Junak je rascepljen između želje da sazna šta se desilo jednoj od holivudskih starleta koje je bilo moguće prezirati i obožavati u isto vreme i tu otvara jednu Pandorinu kutiju, u kojoj Megan Abbott dolazi do izražaja svojim darom da izopačenim preokretima isprati izopačenost likova i njihovih životnih priča.
Megan Abbott odlično gradi misteriju ali, budimo iskreni, u tome nije jedina. Međutim, u ovom romanu ona je retko dobro razrešava, bez da se sve pretvori u neku nebulozu koja radi atrakcije tone u nešto nelogično samo da bi bilo neočekivano.
Roman ima samo jednu karakterizaciju koja izmiče iz okvira savršeno uverljivog i to više na nivou mogućnosti da baš toliko osoba koje veže neka tajna skupe po raznim osnovama u životu jednog junaka. Međutim, isto tako upravo je ta karakterizacija možda i najznačajnija kako u pogledu ljubavnog zapleta tako i značenjskoj ravni romana, pa se preko toga može ne samo preći već i tretirati kao namerno iskoračenje iz visoke uverljivosti.
Megan Abbott je ovde pokazala izuzetnu žanrovsku erudiciju ali i sirovi talenat jer se neke stvari naprosto ne mogu naučiti. Ona se bavila i teorijom uporedo sa pisanjem pa je jedna od teorijskih pretpostavki njenih savremenika i savremenica da Megan u ta dva rana ellroyevska romana, daje novu dimenziju ženskim likovima u LA noir zapletima i novu dimenziju u odnosu na očekivanu.
Recimo, to je aspekt koji ja nisam primetio. Da, Megan Abbott ima i aktivne junakinje ali u ovom romanu je njihov protagonizam vrlo sličan kao u romanima muških kolega koji su se u savremeno doba bavili ovim žanrom.
Slično, Jordanu Harperu, i Megan Abbott je angažovana i kao staff writer na serijama, doduše prestižnijim od njega. To je samo još jedna potvrda dubine talent poola američkog krimiča.
THE SONG IS YOU ima sve moje preporuke.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Prvi roman Megan Abbott se takođe smatra ellroyevskim, iako ne bih koristio taj opis za njega, između ostalog zato što sa velikim majstorom deli samo imaginarijum holivudskog studio sistema na izdisaju i na vrhuncu dekadencije, ali svakako nema stilskih preplitanja.
U drugom romanu je Megan Abbott ne samo bliže prišla Ellroyu već je sasvim sigurno i dosta stilski napredovala.
DIE A LITTLE je roman koji je više oslonjen na pripovedanje nego na dramsku razradu situacija, a u stilskom pogledu, pripovedanje je pitko ali za moj ukus previše "lagano", zanimljivo na nivou sklopa događaja ali nedovoljno sadržajno kako u pogledu jezika tako i razrade svih motiva.
U izvesnom smislu, Megan Abbott u prvom romanu pokazuje da nije još uvek naučila da koristi sve mogućnosti koje joj nudi prozni izraz. Ali, po tome kakav joj je drugi roman, nema dileme da je vrlo brzo učila.
Ono što se može već na njenom početku prepoznati jeste sposobnost da osmisli efektan zaplet i da ima dar za dijabolični preokret. Ovde se kreće u domenu misterije ali i whydunita i na oba plana je veoma uspešna.
Roman je prijatan za čitanje, ali je zbog manje razrade, ponekad pitak ne samo zato što je vešto napisan već i zato što nije dovoljno sadržajan.
Danas možemo u ovom romanu prepoznati mnogo toga što će biti veliki adut Megan Abbott već koliko u drugom romanu. Da sam čitao ovaj roman kada je izašao, nema sumnje da bih ga smatrao obećavajućim, ali ne verujem da bi mi izgradio onolika očekivanja kakva Megan Abbott, na osnovu naknadne pameti, zaslužuje.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Megan Abbott je za roman QUEENPIN osvojila nagradu Edgar u kategoriji najboljeg paperback krimića, i nema nikakve sumnje da je to zaslužila.
QUEENPIN je svež po tome što je priča smeštena među žene koje misle da su fatalne ali pokazuju slabosti kada sretnu muškarce u nevolji.
Megan Abbott u ovom romanu praktično pravi inverziju Jamesa M. Caina. Isprva kreće sa građenjem likova stare mafijaške operativke i njene mlade učenice koja pokazuje oštroumnost i lojalnost koje je mogu odvesti velikim stvarima, a onda štićenica sreće ranjivog muškarca u nevolji, mušku verziju damsel in distress i on je uvlači u veoma opasnu kombinaciju, dok je pritom drži u pokornosti čistom erotskom dominacijom koja u ovom slučaju podrazumeva i određene forme nasilja.
Jasno je da ovaj trougao vrlo brzo počinje da stvara pritisak kao ekspres lonac a posle eksplozije svi su poliveni krvlju. Mislim, oni koji su preživeli, naravno.
Megan Abbott piše u Ich-formi, na jedan veoma tradicionalan noir način, prilagođava jezik onome što je epoha i što je žanr ali se poigrava sa pouzdanošću naratorke jer čitamo njenu ispovest a ona sebi može da dozvoli ekonomisanje istinom. To je jako zanimljivo rešenje i moram reći da je ovde koncept sličan prvom romanu DIE A LITTLE ali mnogo veštije izveden u svakom pogledu.
Ovde sasvim sigurno Megan Abbott radi ono što joj pripisuje kritika a to je polna i rodna inverzija klasičnih noir obrazaca, smeštenih u klasičnom noir imaginarijumu, ne samo u pogledu vidova kriminaliteta već i epohe.
QUEENPIN je kratak i ubitačan roman, koji u najboljem smislu deluje kao da je nastao iz pera Jamesa Caina, savršeno odgovara epohi, ali sa gender politikom za koju znamo da se tada ipak nije mogla tako ostvariti na papiru visokotiražne džepne knjige.


Sent from my iPhone using Tapatalk

GIVE ME YOUR HAND Megan Abbott je nekonvencijalno postavljen triler, u kom se na formalno složen ali suštinski jednostavan način priča zapletena sudbina dve mlade žene koje su podelile mnogo toga u životu, između ostalog i želju da se pod mentorstvom iste naučnice bave vrhunskom naukom, ali ih je duboko razdvojila mračna tajna jedne od njih.
Ono što je meni na nivou kriminalističkog žanra bio najdragoceniji element ovog romana jeste zapravo činjenica da on zalazi u samu suštinu zločina, kao transgresivnog čina koji u sebi uvek nosi izvesnu dozu nekih socijalnih ili psiholoških osnova, ali prelomni mora proizaći iz spremnosti počinioca na transgresiju.
Zločini koji se dese u ovom romanu su svi odreda upravo takvi, dakle, proističu iz spremnosti junaka na transgresiju koja je naravno kod svakog pojedinačno različita, zahvaljujući razlici u karakterima, duhovnom sklopu i duševnom zdravlju.
U tom pogledu, uprkos svojoj strukturalnoj nekonvencionalnosti, ovaj roman veoma pripada kanonu krimića.
U strukturalnom pogledu, Megan Abbott uspeva da se solidno izbori sa već dosadnim rešenja pripovedanja u dva vremenska toka i uspeva da u tome ostane dovoljno dinamična i da oba podjednako funkcionišu, što je zapravo podvig.
Ključna intervencija koja je meni bila zapravo interesantna jeste način na koji je posle završavanja priče u suštinskom pogledu, kada su se uzbuđenja završila i sudbine zaključile u odnosu na predmet sukoba, ona nastavlja roman veoma uzbudljivim, i pripovedački nežanrovskim epilogom koji nosi nova uzbuđenja i veoma zanimljiva otkrića koja nisu data trilerski ali su uzbudljiva.
Akademski milje u kom se dešava roman je veoma zanimljiv i ubedljiv. Imaginarij istraživanja menstrualnih tegoba kod žena je bezmalo kronenbergovski, i veoma fino se prožima se transgresivnošću junakinja.
GIVE ME YOUR HAND je "mali" roman, ne smatram ga bombastičnim u bilo kom pogledu, niti je imao ambiciju da bude prekretnica, ali donosi jako puno veštine i kvaliteta koji se zapravo ne sreću svaki dan.


Sent from my iPhone using Tapatalk

THE LITTLE MEN Megan Abbott je novela koju je napisala za ediciju Biblio i reč je o 45 strana noira sa elementima oniričkog u kome prolazimo ubrzani tečaj njenih interesovanja u jednoj formi svedenijoj po broju karaktera i složenosti dešavanja. Međutim, karakteri su i dalje zanimljivi a dešavanja su i dalje veoma dijabolična. Razrešenje je zanimljivo, no forma je ipak limitirana i uprkos tome što se Megan snašla na ničijoj zemlji između kratke priče i romana, njen rukopis obećava više od onoga šta na 45 strana može da iznese.

Ljubitelji i poznavaoci će čitajući roman BURY ME DEEP lako prepoznati da u njemu Megan Abbott aproprira istiniti slučaj Winnie Ruth Judd ali od njega gradi fikciju i imaginira neke malo drugačije okolnosti a pre svega drugačiji ishod.
Roman je smešten u 1930, u Ameriku koja je u krizi, i glavna junakinja je mlada službenica sveže doseljena u grad na Srednjem Zapadu gde dobija posao u bolnici, dok joj muž odlazi u pečalbu u Meksiku kao doktor.
Ubrzo, usamljena službenica postaje najbolja drugarica raspusne medicinske sestre i njene sezualne ali tuberkulozne štićenice, a potom upoznaje i njihovog bogatog mecenu, mesnog apotekara čija je žena u bolesničkoj postelji što mu ne smeta da se dobro provede.
Društvo tog vremena je još uvek konzervativno i inhbirano, tako da potonuće glavne junakinje budi razne anksioznosti, oko toga šta će reći ljudi, šta će joj se desi ako zgreši itd. pa ne čudi da u jednom trenutku sav taj nemir među svim protagonistima, koje muče što moral, što navučenost na piće i na tablete, ne dovede do krvave eskalacije.
Ovo nije true crime knjiga već fikcija. Slučaj Winnie Ruth Judd je značajna inspiracija ali je ipak samo polazna tačka za jednu vrlo zanimljivu psihološku studiju žene koja ne može da odoli vlastitim demonima uprkos izgrađenom konzervativnom sistemu vrednosti i straha od suda okoline. Ovo se najpre stoga može definisati kao psihološki triler, da ta formulacija nije već potrošena u opisu filmova kao eufemizam za horor.
Ovaj roman ima dosta strave u sebi, ali nije horor. Pre svega je reč o studiji karaktera koja se spontano razvija u triler i jednu širu sliku sveta čiji moralni kompas ponekad može pospešiti potonuće u zločin.
Megan Abbott ovde piše o epohi noira, ali ne nalazi se u tom imaginariju. Ona oslonac nalazi više u socijalnom romanu, a od trilera preuzima fokus na ono što je "važno" za celinu.
BURY ME DEEP je stoga zanimljiv crossover žanrovskog i problemskog romana, trilera i psihološke studije, kome pre svega žanrovski status Megan Abbott donosi tu prevagu ka žanrovskoj sceni. Sam tekst je mnogo ambivalentniji, ali u pogledu rukopisa i sadržaja izvanredan.


Sent from my iPhone using Tapatalk

U romanu THE FEVER Megan Abbott odlazi u pravcu žanrovskog eksperimenta, uvodeći prakitčno horor elemente u roman koji bi se mogao različito definisati. Roman je o mladima, ali definitivno nije YA literatura po pristupu, premda moram reći da je ovo rukopis koji inklinira ka mlađem čitaocu. Da nisam večiti tinejdžer zarobljen u telu ruiniranog istočnoevropskog intelektualca, iskreno, ne bih uspeo da održim neki visok tonus pažnje. Međutim, sasvim sigurno ovo nije roman koji se nalazi na toj stilskoj sredokraći "nije za decu, nije ni za odrasle", on definitivno jeste pisan "za odrasle" ali verujem da bi omladini bio pitak.

Naravno, nije reč o serijalu, nema elemenata bilo kakve hiperkomercijalne literature u tom smislu, što takođe na neki način karakteriše deo YA produkcije. Ali, recimo, pretpostavljam da je John Green neka ispravna referenca. Otud,ne bi me čudilo da ovaj roman vidim kod nas u ponudi tako nekog izdavača.

Roman me je u izvesnom smislu, i to prilično velikom podsetio na film Briana Duffielda SPONTANEOUS jer govori o devojkama u jednom malom, naizgled idiličnom ali zapravo depresivnom gradiću koje idu u istu srenju školu i počinju da dobijaju neke čudne nervne ispade.

Tu je eho veštica iz Salema, paranoične teorije o HPV vakcini kao krivcu, tu su pretpostavke o zagađenju obližnjeg jezera. Sumnje i strahovi se gomilaju, ali porodica profesora Nasha koja je u centru ovog haosa, gde je on prosvetar u toj školi a njegova deca đaci osećaju da se misterija mora prelomiti preko njih.

Ova tri junaka su nosioci priče i sve se iznosi kroz njihove vizure. Smene ponekad umeju da budu brze za moj ukus, ili mi naprosto pažnja nije bila dovoljno snažna, ali ovakva forma je zbilja vešto izvedena, i dramaturgija ovog romana je dobro postavljena. Dobro je postavljena i njegova literarnost, pa i misterija oko koje se sve gradi.

Misterija je u centru priče, pa se THE FEVER može smatrati delom žanrovskog kanona Megan Abbott. I uprkos tome, ovaj roman ne bih u klasičnom smislu nazvao misterijom, pa ni krimićem, ni hororom. Ovo je pre svega roman o odrastanju i priča o porodičnim odnosima koja se dobro oslanja na misteriju, ali ona ipak ostaje sekundarna u odnosu na karaktere, njihove tajne i njihovo sazrevanje.

Oni koji se budu latili ovog romana radi žanra, neće ostati uskraćeni, ipak uveren sam da je ovo knjiga čiji je cilj bio proširenje područja borbe, i što se mene tiče, ono je postignuto.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Laura Lippmann u svojoj knjižici za Biblio ediciju praktično ispisuje jednu prigodnu kriminalističku priču, i suštinski i formalno. Rukopis je iskusan, ima šta da se pročita ali sadržaj je programski, kao jedna dosetljiva igrarija prilagođena nekom jubileju.

Kao takav ovaj tekst je maestralan - teško ćete naći bolju programsku fikciju prilagođenu nekom povodu od ove, ali to nije umetnost već primenjeno pisanje koje nije greh ali nije ni književnost.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Roman Megan Abbott THE END OF EVERYTHING se može posmatrati kao jedan nekonvencionalni krimić koji je primarno zapravo psihološka studija karaktera i ispitivanje teme opsesije, i patoloških odnosa koji se u takvim okolnostima razvijaju u oba smera.
U centru priče su dve najbolje drugarice koje su potpuno nerazdvojne i dele sve svoje tajne. Jednog dana, kada nestane jedna od njih, druga ostaje potpuno zbunjena, i postepeno shvata da je ona kao jedini preostali istinski trag svoje drugarice zapravo pravi protagonista tog slučaja pred onima koji su posle nestanka ostali.
Međutim, ni ona ne uspeva da pronikne u ključ nestanka najbolje drugarice. Pa ipak, kako su bile nerazdvojne, ona uspeva da se priseti važnih tragova i učestvuje u istrazi, sve do tačke kada ne krene da izmišlja i podmeće tragove u svojoj želji da joj je drugarica dobro i da je živa.
Megan Abbott ispisuje veoma neobičan roman. On se pre svega može tumačiti kao priča o nerazdvojnom prijateljstvu i simbiotičkom odnosu koji u njemu nastaje ponekad transcendirajući uobičajena poimanja ljubavi i naklonosti jer generiše i druge snažne emocije, među kojima su i one odbijanja.
S druge strane, ovo je priča o opsesiji koja ako je dovoljno intenzivna proizvodi fascinaciju koja jednostavne odnose čini veoma kompleksnim.
U tom smislu, iako je ovo roman o nestanku devojčice, i formalno gledano ništa drugo do misterija, i ta misterija ni po čemu nije sekundarna, razrešenje svega je u složenim duševnim vrtloženjima glavnih junakinja.
Otud, vidim ovaj roman kao jedan crossover, u sve sem u YA, jer je pristup uprkos protagonizmu mlade junakinje prevashodno namenjen odraslima.
U stilskom pogledu roman je ujednačen, a sad već tradicionalni epilog po kom se poznaje rukopis Megan Abbott izveden je bez greške. Relativno jednostavan sklop događaja izveden je veoma raskošno ali direktno u književnom smislu, sa pričom koja je jasna ali i sad dozama kriptičnosti koje drže čitaoca u nelagodi i tenziji.
Ukupno uzev, ovo je otmeno žanrovsko pisanje, najvišeg nivoa, i samim tim iskoračuje u prostor interesovanja šire književne scene.


Sent from my iPhone using Tapatalk

U romanu BEWARE THE WOMAN Megan Abbott napisala je svoju viziju gotskog romana iako ovo nije roman strave i prevashodno je jedan veoma intenzivni triler. Nema natprirodnih elemenata ali ima odnosa među likovima, pa zašto ne reći i predela koji bi se lako mogli našli u nekom rukopisu Edgara Allana Poea. U tom pogledu, Megan Abbott sasvim sigurno koketira sa poeovskom poetikom.

Ono u čemu je problem jeste što ovde zaista imamo malo utisak hendikepiranog filmskog scenarija. Dakle, imamo početnu situaciju, imamo klimaks, i između nekoliko tanušnih tačaka zapleta, a sama prozna razrada ne koristi mogućnosti koje bi ponudila forma romana. Megan Abbott je dominantno fokusirana na situaciju, na aktuelni trenutak i linearno izlaže priču, i sve to čini da stvari vrlo često krenu da se vrte u krug.

Sam preokret je odličan, iako moram priznati da su neke psihološke karakteristike glavnog negativca malo prenaglašene i u njih nisam poverovao kao u nešto što je konzistentno sa zakonitostima koje su u startu postavljene. Međutim, ne mogu da osporim da je taj psihološki profil "dovoljno dobar" jer ono što gubi u uverljivosti nadoknađuje u atraktivnosti. S druge strane, ima i nekih neobično "lenjih rešenja" kao što je recimo uspostavljanje konvencije u kojoj junacima na planini ne rade mobilni telefoni - pošto samo tako zaplet može da se odvije kako književnica želi.

Otud BEWARE THE WOMAN je atraktivan na momente ali zapravo ipak slab roman za ime ovog renomea i ranijih dometa.

Pa dobro, to sa pokrivenošću je još uvek tačno, naročito u prostranstvima kao što su SAD, Kina i Rusija. Prokleti Elon Musk će nam oduzeti i taj dramski momenat sa svojim satelitima, ali za sada je to legitimno rešenje.

Na svoju sramotu moram da priznam da ništa nisam čitao... Ali si me zainteresovao...

Mislim, za krimiće...

EARTHQUAKE BIRD Susanne Jones je zanimljivo postavljen detektivski roman sa nepouzdanom naratorkom ali moram priznati i pomalo nepouzdanom spisateljicom. Pre čitanja romana gledao sam film i nisam osećao nikakvu interferenciju, naprotiv, rekao bih da je film zapravo uspeo da se izgradi kao nešto suštinski drugačije od romana i da bude zaista delo za sebe.
Dakle, roman je kriptičniji i vibrantniji u svom opisu Japana, ali i jednoličniji u razvoju junaka. Prosto, Susanna Jones gradi jednu sliku Japana kao mesta na koje su pobegli Zapadnjaci progonjeni raznim vrstama demona a pitanje je mogu li da ih čak i u tako drugačijoj kulturi ostave za sebe.
No, čini se da su nekako svi nesrećni junaci u ovom romanu nesrećni na sličan način, kao što se i postavlja pitanje koliko smo zapravo imali koristi od nekih disasocijativnih zahvata koje pravi spisateljica u ovom rukopisu.
Japan kao mesto dešavanja i kao inspiracija već su dovoljni da se u ovom romanu uživa, ali na kraju nisu dovoljni da roman učine besprekornim.


Sent from my iPhone using Tapatalk

THE WOLVES OF FAIRMOUNT PARK je roman sada aktuelnog pisca krimića Dennisa Tafoye čiji je DOPE THIEF dobio ekranizaciju za Apple, sa jakim imenima.
Ovo je takođe kanonski Tafoya, kriminalistička priča smeštena na filadelfijske pločnike u kojoj se susreću etički nagriženi policajci, narkomani i prostitutke zlatnog srca, beskrupulozni kriminalci, i opšti asortiman velegradskog uličnog kriminaliteta u SAD.
U ovom konkretnom slučaju, ove likove vezala je misterija kako su dva dobra srednjoškolca iz mirnog kraja grada upucana ispred dope housea čiji klijenti - najverovatnije - nisu bili.
Jedan od njih je sin policajca i sinovac njegovog mlađeg brata silno propalog narkomana, tako da se uporedo sa najsposobnijim detektivom i stric uključuje u istragu.
Ono što sledi je vibrantna i sporadično sveža slika miljea. Ipak, u pogledu konstrukcije, Tafoya pokazuje da je daleko od majstora žanra. Roman je digresivan, mnoga razmišljanja i odnosi se ponavljaju kod više likova, do tačke da se čitalac prečesto vraća unazad da bi proverio da li čita nove stranice ili se greškom vratio na stare.
Roman ove vrste bi morao nemilosrdno da drži pažnju, međutim, WOLVES OF FAIRMOUNT PARK ima deo likova čije deonice svakako umanjuju interesovanje čitalaca.
Dakle, roman je neujednačen i digresivan i u nekim bitnim momentima ne samo previše dramski, već i sveden na u suštini loš i prevaziđen predložak za scenario.
Takvih slabo postavljenih situacija nema mnogo ali dve u samoj završnici su dovoljno da umesto uspešnog privođenja kraju koje popravlja dotadašnje utiske, zapravo umnogome pokvare ono što je prethodno bilo uspešno.
Tafoya kao pisac ima neke nesporne kvalitete - ume da prenese dosta ubedljivu sliku života na ulici, ume živopisno da isprati procedural i ima izvesnu dozu smisla za humor koji proizlazi iz situacije. To su važni atributi. Ipak, u ovom romanu mu je zafalila fundamentalna žanrovska veština, koja je otkrila da i dalje traži oslonac u istrošenim konvencijama filmskog i televizijskog krimića.
Ovaj roman, ako imamo u to vidu, nije nešto što se ne bi moglo ekranizovati, ali ne deluje mi kao neki silom napisani IP kako bi se završilo sa ekranizacijom. Ipak, neke situacije u njemu deluju baš kao da je bilo te namere, što je verovatno slučajnost.

DOPE THIEF Dennisa Tafoye dobio je jednu od najprestižnijih ekranizacija ove godine kada ju je za Apple priredio Peter Craig, u produkciji Ridleya Scotta i sa Brian Tyree Henryjem i Wagner Mourom u glavnim ulogama. Sam roman je međutim bitno drugačiji od serije, i moram reći da ga je Peter Craig znatno unapredio u narativnom smislu.
Craigove intervencije su veoma značajne i krupne, i u izvesnom smislu, stvaraju pogrešnu sliku o romanu. Naime, Craig uzima Tafoyinu premisu o dva sitna kriminalca džankija koji se prave da su agenti DEA i otimaju robu sitnim dilerima, i od nje razvija punokrvni krimić sa sve odmetnutim DEA agentima koji su bili ubačeni u bandu koju su ovi opljačkali ne znajuči da je to bitno čvorište za plasman metha. Craigov televizijski DOPE THIEF je daleko od savršenog, i slabiji je od njegovih ranijih radova kao što su TOWN ili BLOOD FATHER, ali je to ipak koliko toliko fokusirana priča koja se kreće prema ishodištu i ponegde precenjuje originalnost klišea kojima se služi.
U tom pogledu, DOPE THIEF je serija koja ne dobacuje do kvaliteta svojih izuzetnih glumaca, čini se da oni zaslužuju više i bolje, i ima deonice koje su bolje od drugih, dakle nije ujednačena. Ali, u osnovi, ovo je ipak jedna ozbiljno napravljena i sasvim solidna serija.
Roman međutim uzima tu osnovnu premisu, nema paralelnu radnju sa policajcima koji su upleteni u neuspelu pljačku, nema pomoćnu igru sa ocem kog iz zatvora puštaju da bi cinkario sina itd. Umesto toga svoju premisu iscrpi posle dve trećine romana i onda postane nešto drugo, neka amorfna literarna tvorevina o daljoj sudbini glavnog junaka koja ne vodi nikuda. Naravno, nijedan roman nije dužan da bude žanrovski ortodoksan, i samim tim nemam ništa protiv da se u nekom trenutku pretvori u psihiološko preispitivanje junaka. Međutim, Tafoyin rukopis jedva da je dovoljan za efektan krimić a nekmoli za neki složeniji žanrovski derivat.
Otud, sve što je pre toga zanimljivo zamislio, Tafoya uredno uspeva da prokocka i obesmisli u završnici romana. On je pisac kog nije greška pročitati, ali evidentno je da mu dobra volja nadilazi sposobnosti.
U tom smislu, serija je uprkos krupnim izmenama Tafoyu unapredila i stvorila mnogo bolju sliku o njemu od one koju daju romani.

Svakako nisam očekivao da će nekada biti potrebno da se književno delo sagleda iz ovog ugla, ali eto došli smo dotle.

Uprkos činjenici da sam kao fan radova pojedinih umetnika čak i kao konzument gotovo egzistancijelno ugrožen time, rekao bih da potpis podrške našem sadašnjem predsedniku gotovo uvek dovodi do erozije potpisnikovog umetničkog rada, umesto da dovede do nekog novog nivoa izvedbe, boljih uslova za rad i plasman koji rezultiraju kvalitetnijim ostvarenjem itd.

No, opet to ne bi trebalo da bude početna premisa kada se tumači delo samog potpisnika, kada delo, objavljeno posle tog potpisa ne bi bilo do te mere eksplicitno političko i moralističko, čime naravno ono prelazi iz okvira čiste estetike u domet kulturalnog rata i iz političkog u stranačko promišljanje.

U prva tri romana bio sam veliki poštovalac propulzivne i maštovite pračetovske fantastike Milana Aranđelovića i jedna od stvari koja je krasila te duhovite romane bila je i njihova društveno kritička, pa i ideološka obojenost. Uprkos tome što se ja sa njom ni tada nisam slagao, ostavljao sam je na stranu jer je bila deo jednog veoma uspelog književnog rukopisa i stava.

Sad kad je Aranđelović konačno artikulisao svoj stav na dnevnopolitičkom nivou potpisavši podršku Aleksandru Vučiću koja je vrlo interesantna imajući u vidu inače veoma anarhičan antipatrijarhalni, antitradiicionalistički, antietnonacionalni i anticrkveni duh njegovog ranijeg rada, njegov novi roman se mora tumačiti u drugačijem ključu.

I zbilja, ČOVVEK KOJI JE UBIO PREDSEDNIKA mnogo više liči na roman Čoveka koji je potpisao za Predsednika nego Neverovatnog Mikija iz ranijeg SF opusa koji je imao zaista izuzetan potencijal.

Novi roman se dešava danas, u našoj stvarnosti, i uprkos određenim uplivima satire, roman jeste oslonjen na realizam ako pod realizmom smatramo relativno razumne relacije među ljudima i pojavama, u psihološkom, pravnom i fizičkom pogledu.

Dakle, za razliku od njegovih SF romana koji su bili prepuni novuma, ovo je satirični roman u realističkoj konvenciji u kom se obađuje slučaj serije povezanih ubistava.

Ubistva imaju veze sa politikom, i sa pervertiranjem shvatanja Borislava Pekića čije je razumevanje za naciju i demokratiju, iz ugla ovog književnika preteglo kroz razne zloupotrebe na stranu nacionalizma.

Borislav Pekić je inače jedna od značajnih ličnosti naše kulture koju su među prvima aproprorali Vučićevi Naprednjaci hvaleći se time kako su mu napravili spomenik i obeštećujući njegove naslednike kroz razvoj nikada snimljene niti započete ekranizacije BESNILA za Telekom.

Aranđelović se sada kači na njega kao neshvaćenog i zloupotrebljenog genija i kroz njegovu priču se intimno razračunava sa "salonskom", građanskom nacionalnom opozicijom koja vuče korene iz disidentskih krugova i ima jedan kratak period vladanja postpetooktobarskom Srbijom ali i mitski period iluzije da vlada Srbijom ranog Miloševića.

Neobazrivo, verovatno iz neobaveštenosti ili neznanja u tu građansku opoziciju koju prezire utapa i neke iskrene simpatizere Predsednika za kog je potpisao, ali svejedno, gnev je tu.

Dakle, imamo potpisnika podrške jednoj novoj verziji nacionalističkog demokratskog despotizma koji se u romanu obračunava sa ljudima koji su po njegovom mišljenju varali na meri kada su pravili koktel nacije i demokratije u komunizmu.

Ova vrsta obračuna nije nova, i karakteristična je za druge pisce koji su se prodali sadašnjem Predsedniku u ovoj ili onoj meri, na um pada Svetislav Basara, s tim što su oni svoju ulogu relativizacije desne opozicije mnogo veštije odigrali.

ČOVEK KOJI JE UBIO PREDSEDNIKA je nažalost sa svim ovim zahvatima jednodimenzionalan pamflet koji bi svakako bio među boljim romanima istomišljenika Betona, u ono vreme. Ali, u ovo vreme ovo izdanje Službenog glasnika, inače doma mnogih ljudi o čijoj smrti pisac fantazira u ovoj knjizi ostaje negde na ničijoj zemlji.

Svakako da ovaj roman nema kapacitet da pobere priznanja za visoku književnost. Kao politički pamflet bi prošao ali pisac je samog sebe diskreditovao. A kao krimić, pa čak i satirični, nažalost pokazuje jednu nedopustivu naivnost u prikazu ljudske prirode. Čak ni karikature koje su jednodimenzionalne ne mogu u tolikoj meri biti tako jednolične kao u ovom romanu.

Naivno su postavljeni junaci koje pisac prezire, i samim tim ne oseća se prezir prema njima. Još su naivnije postavljeni oni likovi kojima se divi. I kada se tome doda da nema istinske sposobnosti za transgresiju jer su sve ove mržnje već isfantazirane još i mnogo bolje kod Lukovića i Basara, pa i kod Betondžija, ostaje jedno veliko ništa.

Ovaj roman ne bi bio bolji da autor nije potpisao za Predsednika ali bi možda mogao da bude uspešniji. Ovako, to ostaje jedan zakasneli refleks u industriji mnogo jačih igrača iz sveta opozicije koje je Predsednik kupio da je relativizuju, i ovde se iznova ubijaju ljudi koje su njegovi sadašnji agitatori više puta ubili još pre nego što ih je kupio.

Milan Aranđelović je zato u raskoraku i sa književnim kriterijumima i sa propagandnim potrebama trenutka i ČOVEK KOJI JE UBIO PREDSEDNIKA nije čak ni dobra propaganda jer niti ima efekat niti ima dovoljno osećaja za lepo koji krasi najslavnije primere.

HRVATSKI BOG MERKUR Denisa Kuljiša je tako prošao kod čitalaca i javnosti da nikada nisu izašla preostala dva nastavka ove planirane trilogije političkih trilera. To je jedna od dve razlike Denisa Kuljiša u odnosu na tipičnog pisca trilera u našem regionu, prva je da ume da odustane kada mu knjiga ne naiđe na adekvatan prijem a druga je da ima veoma izgrađen rukopis, i da naprosto ume da piše.

U poslednje vreme, zahvaljujući nevidljivoj ruci hegemona i pouzdanim delegatima u Zagrebu, pokušavam da se dokopam ranih i neobjavljenih proznih radova Denisa Kuljiša, romana koje je - navodno - pisao po uzoru na Iana Fleminga i Lena Deightona i nije ih objavio jer nije bilo tržišta za špijunce tog profila.

Njegov prozni prvenac je veoma zanimljiv, praktično krležijanski politički triler u kom se Kuljiš prozaista definitivno razotkriva kao novinar, u smislu oslanjanja na teme koje poznaje, i digresija u kojima zapravo iznova eksploatiše neke od svojih omiljenih kafanskih teorija (često briljantnih) ali isto tako pokazuje upadljiv krležijanski rukopis u načinu kako strukturira misao, i tu nema one no nonsense neposrednosti koju nosi rukopis novinara koji piše triler.

U odnosu na Kuljiša, Stieg Larsson deluje kao slabiji đak osmog razreda na nivou rukopisa, a bogami, i mnogi savremeni pisci visoke književnosti mogli bi da se lako porede sa njegovom sposobnošću da se izrazi u pisanoj reči.

U pogledu dramaturgije situacija, i strukture celine, Kuljiš vrlo zanimljivo pravi otklon od klasičnog suspensera. Situacije su mahom vezane za salone, susrete inteligentnih ljudi koji su situirani, pokvareni, ambiciozni i pohlepni. U tom pogledu, HRVATSKI BOG MERKUR ima nešto od te strukturalne relaksiranosti krležijanske građanske drame.

Kao što postoji vic da bi Krleža pao na ispitu prve godine jer mu u GLEMBAJEVIMA nestane jedan lik, kod Kuljiša triler sve vreme ostaje krajnje relaksiran i nikada ne postaje istinski napet, a povremeno se koristi nekim zanimljivim elipsama kojima preskače delove koji ga ne zanimaju, i time iskoračuje izvan klasične strukture trilera.

Inspiracija u stvarnim događajima oko pada Iva Sanadera povezuju Kuljiša sa Krležom, utoliko što ne može da pobegne od potrebe da roman bude u izvesnom smislu beletristička, bestselerska varijacija na konstitutivni nacionalni mit, priča koja umnogome definiše ko su očevi savremene Hrvatske iz Hercegovine i Zagorja i ko su joj dedovi iz Moskve.

Najviše mi je smetalo što u pokušaju da napravi otklon od stvarnih imena, u jednom naglašeno lecarreovskom manevru, Kuljiš junacima daje nadimke, ali nažalost i imena iz klasične književnosti kako bi u njima sadržao neke njihove osobine ili iskazao njihovu ulogu u dešavanjima. U tom delu, takođe Kuljiš odstupa od koncepta trilera kao jasno kodifikovane forme koja sebi može da dozvoli da se pretvori u robu široke potrošnje (u najboljem smislu te reči).

Ne znam kuda će me moja žanrovsko-filološka potraga za ranim Kuljiševim rukopisima odvesti, ali HRVATSKI BOG MERKUR jeste bio jasan signal njemu kao pojedincu da u javnosti nema raspoloženja za njega kao pisca proze, jer sama knjiga nikako ne bi trebalo da obeshrabri svog autora.

Naprotiv, o vrednosti ovog romana možemo polemisati pre svega u zavisnosti od toga iz kog ugla ga sagledavamo. On svakako ima svoje atribute i kao triler ali i kao pokušaj krležijanskog beleženja jedne epohe oblikovane kroz priču o jednoj zaveri. I u svakom od ta dva sagledavanja ima svoje prednosti i nedostatke.

Ipak, u oba slučaja, imamo priliku da provedemo tri stotine stranica sa inteligentnim čovekom za tastaturom što je na našem podneblju prava retkost.

Otud, ovaj roman iz 2010. zaslužuje ipak prominentnije mesto od onog koje ima u bargain binu sa inferiornim kompilacijama Kuljiševih savremenika poput Miroslava Lazanskog, ili pak sporih i pretencioznih feljtonizama Draga Hedla na osnovu čijeg je pisanja nastala serija ŠUTNJA Dalibora Matanića.

Kada čovek hoće da pročita ozbiljan, školski postavljen i izveden krimić koji pritom ima svež rukopis i smešten je u zanimljiv milje, prvi izbor je Megan Abbott.

U novom romanu EL DORADO DRIVE, Megan se vraća u nedavnu epohu, u vreme ekonomske krize, i smešta svoju misteriju među posrnule žene detroitske činovničke klase koja je pala zajedno sa auto industrijom i sada pošto poto želi da nekako vrati stari sjaj života iz vremena kada su se stvari još proizvodile u Americi.

U centru priče su tri sestre koje su bile princeze, kćeri jednog od nižih rukovodilaca fabrike koje su u recesiji izgubile sve. Međutim, posle razvoda, bolesti u porodici i pogrešnih životnih odluka, čini se da su na putu da se izvuku preko misteriozne piramidalne šeme koja se širi među detroitskim gospođama.

Ubrzo međutim, sve se ruši kada jedna od tri sestre biva brutalno ubijena a mnogi ljudi deluju veoma sumnjivo.

Kao i do sada, Megan Abbott se koncentriše na unutrašnji život ženskih likova, i iz njihove pozicije crpi inspiraciju za priču, pa i za zločin oko kog se sve zapliće.

Ovde junakinje nisu mlade kao što su mahom kod nje, ali njihove traume sežu duboko, naročito jer bezbrižna i finansijski perspektivna mladost deluje kao nešto što svaka od njih na neki način želi da produži.

U godinama kada je rezignacija zamenila ambicije i kada se sve razotkrilo kao besperspektivno, one pokušavaju da vrate stari sjaj i jedna od njih plaća skupu cenu svoje greške, samo niko ne zna tačno koje.

Roman je napisan jasno, efikasno i sa izrazitim osećajem za napetost. Megan Abbott je jedan od onih pisaca koji ne šibicari, ništa ne krije od nas, a misterija i dalje ostaje pod njenom kontrolom. To joj uspeva jer su karakteri postavljeni snažno pa je i ishod slučaja takav jer su i njega počinili tako postavljeni likovi.

U tom pogledu EL DORADO DRIVE može da zavara svojom jednostavnošču. Ovo je roman koji podrazumeva mnogo više veštine nego što se čini, i pokazuje visoku zrelost rukopisa Megan Abbott koji televizijska slava nije iskvarila.

Roman Alexis Soloski sam krenuo da čitam u sklopu industrijske špijunaže, posle pročitane vesti da će ga Megan Abbott adaptirati u televizijsku seriju.

Ipak, kako to obično biva u takvim zapletima, iz nečega što je zadatak ubrzo se razvila poptuno neočekivana snažna ljubav.

HERE IN THE DARK je roman koji sasvim sigurno nije za svakoga jer u sebi nosi nešto iracionalne dramaturgije Briana De Palme i Daria Argenta, i to je nešto što je u romanu jako teško izvesti. Alexis Soloski je to izvela besprekorno, da uzme jednu priču, uvede je u barem dve krajnje neočekivane promene brzine u kojima iskorači izvan okvira izgrađenih osobina lika, ali isto tako je rizikovala da jedan veliki deo čitalaca to shvati kao grešku.

Dakle, Alexis Soloski se ovde služi metodom "kontrolisane greške", međutim koliko god da je ona kontroliše, čitalac mora da je prihvati.

U svakom slučaju ja jesam, iako sam naravno svestan svakog od tih iskoraka.

Ovde je reč o krimiću koji je pisala pozorišna kritičarka, tako da u njemu postoji nekoliko slojeva, ali svaki od njih je vrlo zanimljiv - od jednog vrlo površnog o kom postoji relativno poznat film, preko jednog krajnje očiglednog o kom postoji ekstremno poznat film, do onoga što je najzanimljivije a to je potentna studija transgresije i traume kao suštinskog pokretača kriminalističkog zapleta, i konačno do pitanja kakav efekat pozorište i umetnost imaju na čoveka, kada se taj potpuno posvetio tome u svom životu.

Upravo je taj psihološki sloj u kom se tumači psiha glavne junakinje i njena transformacija u toku kriminalističkog slućaja najzanimljiviji. I zapravo, koliko god roman u nekim trenucima izlazi izvan onoga što je sam postavio kao propozicije svog stila i karaktera, ostaje začuđujuće istinit.

Meni lično, mada je to više profesionalna deformacija, ostaje zanimljiviji taj aspekt odnosna glavne junakinje prema umetnosti i načinu na koji ona uspeva da je drži na okupu, kako se ne bi raspala zbog svoje traume.

Ukratko rečeno, reč je o romanu gde je junakinja sa svojim subjektivnim viđenjem sveta u centru pažnje i verujem da koliko čitalac bude investirao u nju, toliko će mu se vratiti onda kada razvoj situacije bude turbulentan.

HERE IN THE DARK je svakako upmarket krimić, i ono što je zanimljivo jeste da zapravo to jeste štivo koje bi trebalo da razume konzervativna publika krimića, ali nisam siguran koliko u njoj svi oni mogu da uživaju, naročito ako su vezani isključivo za žanr i ne čitaju drugu književnost. S druge strane to jeste i pokušaj visoke književnosti izgrađene po mustri žanrovskog obrasca, ali rekao bih da ovo prvo odnosi prevagu.

Verujem da postoji veliki rizik da će znatnom delu čitalaca ovaj roman delovati kao da je previše pametan za svoje dobro. Ali za ljude i pojave koji su takvi, krimić je pravo mesto.

Drugi roman Alexis Soloski FLASHOUT sam naravno čekao sa velikom pažnjom zbog njenog prvenca HERE IN THE DARK, međutim, kada sam počeo da ga čitam, naročito me je zainteresovao jer se ispostavilo da ima dodirnih tačaka sa jednom starom idejom koju sam imao za filmski scenario.

Priča je zapravo identična, u postavci ali ne i u onome što je žanrovski pristup. No, ako išta, FLASHOUT mi je ponudio jednu sliku superiorne izvedbe te priče koja me je zanimala.

FLASHOUT se dešava u dva vremena, i oba su epoha. Jedno vreme je 1997. dakle period pre tridesetak godina a drugo je 1972. i dešavanja četvrt veka ranije.

Glavna junakinja je profesorka srednje škole u Kaliforniji koja je u prošlosti bila deo kontroverzne, gotovo pa mensonovske eksperimentalne pozorišne grupe, bazirane na avangardnim pozorišnim trupama šezdesetih i sedamdesetih koje su inspirisane Grotowskim, egzotičnim etno teatrom i raznim drugim kulturalnim uticajima žarila i palila BITEFom, Avinjonom, raznim alternativnim scenama i kampusima širom sveta.

Međutim, nju na period u toj pozorišnoj trupi podseća mračna tajna i jeziva trauma koje okida i preispituje pojavljivanje misterioznog savremenika iz tog doba koji se poigrava njenom krivicom.

Roman je triler i logično je da veliku tenziju upravo generiše smenjivanjem i doziranjem dva vremenska toka. U tome pravi i jedan zanimljiv stilski zahvat. U prošlosti roman je pisan u prvom licu a onome što je "sadašnjost" ili tehnički, bliža epoha, jer roman je iz ove godine, sve je dato iz trećeg lica.

Time Alexis Soloski uspešno gradi jasan efekat disocijacije koji je zadesio glavnu junakinju posle traume iz 1972. godine.

Stil je precizan, pripovedanje je jasno, energično, visceralno, atmosferično, zbilja u najboljoj tradiciji kako onoga što znamo kao američku prozu, a naročito američki krimić.

Ponovo je Alexis Soloski na razmeđi mejnstrima i krimića, koliko god da preteže na ovu drugu stranu jer roman daje jasan žanrovski ugođaj. Međutim, on jeste i svojevrrsna skrivena istorija američkog avangardnog teatra iz perioda kontrakulturne borbe. Otud, mislim da će ovaj roman, za razliku od prvog, zbog jasnijeg žanrovskog rukopisa veoma lako mobilisati žanrovske puriste, ali će isto tako naći i prostor za crossover makar među onima koji znaju Alexis Soloski kao poznatu pozorišnu kritičarku i teoretičarku.

U romanu se nažalost nijednom ne pomene BITEF, ali sve ostalo je tu.

Alexis Soloski ponovo zalazi u sferu istinskog krimića, i opisuje transgresiju koja nije nemotivisana ali nije usiljena i nije uslovljena. Dakle, ona ipak ispituje spremnost ljudi da počine zločin kako bi umirili neke svoje želje, strasti, a ne samo iz teške egzistencijalne ugroženosti, i spremna da je protagonistkinji da takvo breme i da nas poveže na svakom nivou sa njom. U tom smislu, kako god da smeštamo ovaj roman na policama, zapravo ključna stvar je to da on zarobljava tu esenciju krimića kao romanu koji preispituje zločin kao takav i njegov uticaj na čoveka u najširem smislu.

Voleo bih da romani Alexis Soloski dobiju svoje izdanje kod nas, s tim što sam uveren da bi FLASHOUT zbog manje stilskih iskliznuća bio možda prava knjiga za upoznavanje.

Frank Sinatra je bio u opticaju da zaigra Archera, odnosno Harpera u ekranizacijama koje je kasnije radio Paul Newman.

To je nadoknadio snimivši dve ekranizacije znatno manje uglednog pisca Marvina Alberta, koji je bio i prozaista i scenarista, u svakom slučaju jedan veoma plodan autor koji je znao da svaki dinar mora da se zaradi.

Albertovi romani iz seriala o detektivu Anthony Romeu su danas praktično zaboravljeni, pa je naravno i svako poređenje sa Ross Macdonaldom deplasirano jer je on pak slavljen kao klasik.

Kad je o filmovima reč, meni je Rosebnergov DROWNING POOL neuporedivo bio zanimljiviji od Neameovog HARPERa, koji je takođe dobar ali nije odoleo zubu vremena. No, Newman jeste igrajući Archera/ Harpera izgradio lik privatnog detektiva koji je postao dovoljno značajan u njegovoj karijeri da ga zaključi u filmu Roberta Bentona TWILIGHT, na način koji je mogao biti slavniji - što se mene tiče.

Sinatrin Tony Rome, s druge strane, nije bio tako slavljen ni kad je izašao, niti je Albert tako značajan pisac ali Sinatra jeste posle toga igrao detektiva još nekoliko puta, sa različitim uspehom, uključujući Harry Callahana kog je zamalo odigrao, kao i danas kultnu ekranizaciju Rodericka Thorpa.

Sam Tony Rome je dobio dva filma, TONY ROME i LADY IN CEMENT, a u opticaju je bilo da se serijal nastavi, međutim, nije. Postoji još jedan roman a pričalo se i o crossover eventu gde bi Sinatrin Tony Rome i Martinov Matt Helm zajedno išli u avanturu.

U svakom slučaju, u Sinatrinom kanonu ovi filmovi nisu dovoljno istankuti i nepravedno su potcenjeni. On jeste uneo jednu lakoću i šarm u private dick žanr i napravio je nešto što sam voleo da nazovem bubblegum noirom, ali uprkos Sinatrinoj lakoći izlaganja lika i režiji Gordona Douglasa koja donosi optimalan tempo i dinamiku, ovi filmovi su bili vrlo sveži, inovativni pa i provokativni u prikazu određenih tabua.

Sada sam pročitao MIAMI MAYHEM Marvina Alberta iz kog je nastao film TONY ROME i danas se ta knjiga može naći i pod naslovom filma.

Reč je o izvanredno skrojenom detektivskom krimiću koji donosi uzbudljivu misteriju, junaka koji je oslonjen na ono što su izgradili uzori žanra i ne izmišlja ništa novo ali je jako dobra interpretacija zaostavštine žanra.

Albertov roman je dinamičan, inventivan, sa dosta napetosti, zamršenim zapletom koji je chandlerovski ali zapravo na kraju prilično logičan ako imamo u vidu neophodnu dozu neočekivanosti, sa pričom koja se prati i preokretima koji ne obezvređuju sve ono što smo investirali u likove.

Očekivao sam tipičan cash grab ili nuđenje IPa studijima, a dobio sam roman koji svakako vapi da bude ekranizovan i ne beži od toga, ali svakako jeste ipak književnost i nije hendikepirani film, odnosno dramsko delo.

MIAMI MAYHEM nije roman koji je na bilo koji način pomerio žanr i nije to sad neka presudna etapa za razvoj bilo čega. Ko ga nije čitao u tom smislu nije mnogo propustio. Ali, ko jeste dobio je jedan jako ozbiljno izveden žanrovski zadatak.

Marvin Albert je u nekim pulp varijantama izdavan i u SFRJ ali čini mi se da on ni u SAD nije baš završio u mnogo antologija i pažljivih izdanja..

the detective je moj omiljeni sinatrov film uz from here to eternity

hvala na preporuci za tony rome i lady in cement potrazicu miami mayhem na ebayu preporučujem black wings has my angel elliot chaze-a odličan noir

Stasa Bajac u romanu RUKA U VATRI pruža nešto što nije u najčistijem žanrovskom pogledu triler jer je reč o romanu koji spada u visoku literaturu i obuhvata mnogo širi izraz. Međutim, ova studija karaktera, tumačenje vremena u kome živimo i onoga što je njemu prethodilo u (najmanje) dve različite kulture, toliko je uzbudljiva da bi u izvesnom smislu bila triler čak da u sebi nema tu kriminalističku dimenziju i da nije smeštena milje koji se dotiče istraživačkog novinarstva posvećenog podzemlju i najvišim ravnima organizovanog kriminala.

Odavno nisam pročitao ovako ubedljiv roman, i to ne bih kao utisak ograničio samo na srpsku scenu, već i u širem okviru. Glavna junakinja ovog romana kroz koju sagledavamo svet uvodi nas u jedan proživljen, razgažen, duboko shvaćen i protumačen prostor, i odavno nisam sreo u stilskom pogledu tako vešto napisanu fikciju u kojoj svaka reč deluje kao da naša naratorka to zaista misli i saopštava nam, a da pritom i dalje ostajemo u okviru akademske decentnosti književnog izraza.

Roman je bez viškova, bez grešaka u koracima, veoma jednostavan u svojoj suštini, i usložnjen stilski taman onoliko koliko treba da bi se poigrao sa svojim čitaocem.

Svi junaci su uverljivi i konzistentni, a opet svaki od njih ispunjava svoju funkciju u priči. Nema usiljenosti, nema nasilnog pravljenja pogrešnih ili neočekivanih odluka da bi se stvari pokrenule unapred i došlo do cilja.

Staša Bajac je scenaristkinja ali ovaj roman se čita kao vrhunska proza a ne kao hendikepirani scenario, i od dramaturgije preuzima jedino to što priča prati razvoj karaktera i njegovu transormaciju od jednog do drugog stanja. Iz dramaturgije, Bajac nije preuzela ništa od onoga što loše utiče na prozu, samo ono što je dobro.

Rekavši da ovo nije triler u klasičnom smislu, ipak ne negiram činjenicu da ovo jeste i triler, i to prvog reda, u kom je uzbuđenje sveobuhvatno, jer je vrlog u koji se uplela glavna junakinja egzistencijalisički a ne samo kriminalni.

Svakako da ovim romanom, svaki segment književne scene može da se pohvali, pa sa punim pravom i žanrovski. Međutim, ovo je roman koji svakako prevazilazi tu klasifikaciju i može se, što se mene tiče, ubrojati među najbolje knjige nastale na našem jeziku u proteklih nekoliko godina.

THE LADY IN CEMENT je drugi roman Marvina Alberta u serijalu Tony Rome, i imao je svoju ekranizaciju ponovo sa Sinatrom u glavnoj ulozi.

Slično prvom romanu, reč je izuzetno dinamičnom detektivskom krimiću koji ima standardno zamršenu ali i začuđujuće logičnu misteriju, hardboiled detektiva u centru koji na putu da je reši upada u čitav niz zanimljivih situacija, iskušenja, mentalnih i fizičkih dvoboja i svega ostalog što bi činilo dobar film. Pa opet - iako je iz ovog romana kasnije proistekao dobar film - i dalje je reč o romanu, a ne o hendikepiranom scenariju koji samo treba da predstavi neki IP.

U tom pogledu, Marvin Albert se nametnuo kao jasan, efikasan, nepretenziozan i vešt pisac krimića koji zna šta hoće i to bez problema postiže. Lakoća njegovog rukopisa u serijalu o ovom detektivu je varljiva, ali kada se analizira jednostavnost postupka i efektnost svakog zahvata kog se latio, jasno je da je ovo jedan od onih krimiča koje nekako shvatamo zdravo za gotovo.

Posle čitanja drugog od tri romana u serijalu, i poslednjeg koji je ekranizovan (kasnije je razmatrana mogućnost da Sinatrin Tony Rome ima crossover sa Martinovim Matt Helmom), sasvim je sigurno da je ovo krimić koji zaslužuje reizdanje i mnogo višu reputaciju od one koju sada ima u proznoj formi.

Pre godinu dana počeo sam da čitam roman THE BLACKBIRD Richarda Starka, treći u serijalu o Alanu Grofieldu, Parkerovom saradniku koji je dobio četiri zasebna romana, uvezana u celinu sa osnovnim serlijalom.

THE BLACKBIRD sam konkretno uzeo da čitam jer se ticao akcije sa nekom malom državom, i pomislio sam da pošto PLAY DIRTY kao film uvodi Grofielda i da samim tim možda crpi inspiraciju i iz njegovog serijala jer se i u njemu javlja zaplet sa banana republikom.

Ima određenih elemenata koji su mogli biti uzeti iz ovog romana. Pre svega, afrička agentkinja, koja doduše više duguje po opisu blaxploitation junakinjama nego latini koju je kod Blacka odigrala Rosa Salazar, ima sličnu dozu smrtonosne efikasnosti i snažnog patriotizma.

Zatim, ovde je Grofield je posle propale pljačke u bekstvu - tipična parkerovska situacija - i biva ubačen da preko svog starog poznanstva uhodi nekog "nesvrstanog" političara iz Afrike, tokom tajnog sastanka u Kanadi. Na tom sastanku se desi špijunska intriga oko nekih elemenata koji su zanimljivi grupi nesvrstanih lidera i jeste reč o nečemu od čega zavisi opstanak tih zemalja, ali ne na način kao arheološke iskopine u PLAY DIRTY.

Stark ovde uvodi Grofielda u jednu špijunsku igru, u internacionalni pulp triler i ovde on pokazuje svoju domišljatost ali zapravo osim bekstva na početku, nema dodira sa klasičnim kriminalitetom.

Grofield u ovom romanu ima poznanstvo sa ljudima iz podsaharske Afrike, dakle crncima, iako se na nekoliko beznačajnih mesta u romanu, naglasi da je belac. Iskreno, recimo čitajući ovaj roman u kom rasa, i politika, imaju tako važnu ulogu, delovalo mi je potpuno prirodno da je u filmskoj adaptaciji Grofield afroamerikanac.

Naravno, kada sam pre godinu dana krenuo da čitam ovaj roman, već sam znao da je LaKeith Stanfield kastovan kao Grofield, ali nezavisno od toga, čitajući ovaj roman, zaista mi je došlo krajnje prirodno da tog junaka zamislim da je drugačiji od Parkera, i da bi pitanje rase moglo biti neka njegova dimenzija.

U ovom romanu, doduše trećem u serijalu o Grofieldu koji je već u serijalu o Parkeru postavljen kao lik, nema ni mnogo opisa tog lika, niti sam iz rukopisa osetio neku snažnu karakterizaciju. Možda sam opterećen predznanjem ali u ovom romanu Grofield zaista deluje kao epizodista gurnut u glavnu ulogu koju zapravo ne može da iznese kako treba.

Naravno, ne treba generalizovati bez sagledavanja celog serijala o njemu i onoga što o njemu piše kod Parkera, međutim, THE BLACKBIRD je roman bez mnogo ideja. Nama je zanimljiva ta priča sa nesvrstanima koji su ovde u nekoj avanturi na severnoj polulopti i to tako blizu Amerike, a navikli smo da je obrnuto, ali sem par pomena Jugoslavije i Albanaca hodžista kao negativaca sa malom ulogom, ni taj segment nije tako interesantan.

No, ovaj roman jeste tematski izuzetak u Westlakeovoj produkciji koju je potpisivao kao Stark.

Zaplet ovog romana je oskudan a dugi opisi akcije nažalost nisu naročito uzbudljivi, pa ni maštoviti.

Otud ne mislim da je LaKeith Stanfield u bilo kom pogledu umanjio značaj ovog lika, menjajući mu boju kože. Naprotiv, u odnosu na ovaj roman, filmski Grofield mi je znatno bolji. No, tek sam izašao na uviđaj i prerano je za konačne sudove.

MY KIND OF GAME Marvina Alberta je treći i poslednji roman u seriji i posle njega se Tony Rome više nije vratio nikada.

Ovaj roman nije ekranizovan. I poslednje ideje vezane za ovog junaka bile su da se eventualno pojavi u nekom crossoveru sa filmskim Mattom Helmom, a ne znam na šta bi to ličilo.

U svakom slučaju, ovo je roman koji je na nivou prva dva. Ako bih imao neke zamerke i ako bih ga zbog nečega rangirao ispod prva dva - mada ove primedbe treba uzeti krajnje s rezervama - rekao bih da je ovde Albert u razrešenju citirao veoma uspelo rešenje iz LADY IN CEMENT, i da ovde uprkos inicijalnoj premisi, Tony Rome nikada egzistencijalno ne biva upleten u slučaj.

Ono što je snaga Albertovog rukopisa jeste upravo to što u chandlerovskim konstrukcijama uspeva da napravi veoma uverljive, logične a opet neočekivane misterije, sa razrešenjima koja su prilično organska i koliko je to moguće izvedena sa radnjom.

I u ovom romanu je isto tako. Štaviše, iako citira deo konstrukcije iz LADY IN CEMENT, ona se ne naslućuje, dolazi kao uspelo iznenađenje, a ponovoiuz neočekivanost i krajnje logično.

Misterija se istražuje kako bi Rome saznao ko je gotovo nasmrt prebio njegovog starijeg kolegu i očevog prijatelja i u tom pogledu lik je investiran na sličan način kao i u MIAMI MAYHEMu, s tim što je ovde emocija prema kolegi mnogo čistija i bez ambivalencije, kao i bez sumnji da je on sam umešan.

U tom smislu, MY KIND OF GAME možda jeste fizički najzahtevniji u pogledu onoga što zadesi telo Tonyja Romea, ali u emotivnom pogledu je laganiji. Isto tako, misterija se odvija u manjem gradu na Floridi pa se može reći da su lokalci iako devijatni na svoj način ipak liga ispod Tonyjeve.

No, sve to ne čini ovaj roman ništa manje nego odličnim. Iz njega je mogao da nastane zanimljiv film, bez ikakve sumnje. Međutim, možda baš zato što filma nema, možemo da kažemo kako je ovo roman u kom se najbolje može sagledati snaga Alberta kao pouzdanog žanrovskog profesionalca.

Henry Bromell je ozbiljno zadužio kriminalistički žanr. Da je samo radio seriju HOMICIDE, dovoljno je, a ima iza sebe još ponešto.

Pre nego što je prešao na Zapadnu obalu da piše scenarije, na Istočnoj je bio prozaista. Izdao je neke jako uspešne, i kasnije sabrane, kratke priče, objavljene u najuglednijim časopisima, kao i dva romana.

Prvi roman THE FOLLOWER je zanimljiva zverka.

Formalno reč je o trileru jer govori o mladom njujorškom konobaru koji se bori da postane glumac, i spletu okolnosti usled kog on biva osumnjičen za ubistvo i daje se u bekstvo u "podzemni Njujork", splet tunela za instalacijama, metroom i stanovnicima koje čine prosjaci, beskućnici, džankiji, marginalci, ali i surova banda maloletnih prestupnika, među njima i dece koja ih sve zajedno terorišu.

Bromell nije sasvim odustao od nekih ambicija koje bi povezale ovaj roman sa Camusom, Dostojevskim, Zolom, Hamsunom itd. ali na kraju, on je ipak realistički treniran pisac američkog rukopisa, i uprkos grozničavosti, sporadičnim kretanjem na ivici nadrealnog i apsurdnog, ovo ostaje ipak na ovoj strani realizma.

Junak je u grču, i on svakako ima i visoke literarne egzistencijalističke ambicije, ali u sebi nosi i podosta klasičnog suspensea.

U određenom smislu, Bromellov rukopis u jednom trenutku nudi veoma zgusnute ambicije, da bi istinski profunkcionisao kao triler, ali opet ne odlazi ni u jedan oblik nadogradnje da bi se odmakao od te forme.

U Ich-formi koja nudi razne vidove pripovedačkih ukrasa, Bromell ostaje začuđujuće linearan, kao da je već mentalno preduboko otišao u scenaristiku da bi iskoristio mogućnosti koje nudi književnost.

Pa ipak, nesporno je da Bromell ima snažan i jasan rukopisa, da je roman situaciono veoma zanimljiv u pojedinim deonicama, kao da ima i neke domišljate odnose i dijaloške razmene.

Nesumnjivo ga mogu videti kao predložak za nekakav film, nekakav rani Scorseseov ili Tobackov film, međutim, uz celu Bromellovu scenarističku reputaciju, ne može biti optužen da je reč o hendikepiranom scenariju.

Svakako da Bromellovi poštovaoci treba da se upoznaju i sa ovim segmentom njegovog rada, dočim ostalima ovo neće biti tako zanimljivo.

THE FINAL GIRL SUPPORT GROUP Gradyja Hendrixa je u suštini triler, ali je roman koji govori o hororu i nosi jednu meta-dimenziju koja ga upliće sa tim žanrom, ako ne iz aspekta istinske književne strave a onda barem kroz kontemplaciju o njoj.
Kada je HBO kupio prava za ovaj roman, uzeli su ga Andy Muschietti koji je imao senzacionalan uspeh sa filmom IT i snimio je odličnu DC adaptaciju Flasha i Charlize Theron kao producentkinja. Međutim, nisam siguran koliko su zapravo velike šanse da ikada nastane serija po njemu jer je bukvalno iste te zime krenula serija YELLOWJACKETS koja u svojoj osnovi ima istu dinamiku odnosa među junakinjama.
U YELLOWJACKETSu imamo grupu junakinja u sadašnjosti koju veže trauma od pre četvrt veka kada su doživele avio nesreću i provele godinu i po dana u šumi, boreći se na svaki način za opstanak. U THE FINAL GIRL SUPPORT GROUP imamo grupu Final Girlsa, dakle onih poslednjih devojaka iz slasher filmova koje su pobedile slashera, bilo tako što su ga ubile ili onesposobile do tačke da mora biti odveden u zatvor.
One se danas okupljaju u jednoj terapijskoj grupi i tu jednom mesečno dele iskustva o tome kako se nose sa svojom traumom. Svaka od njih zaradila je novac od prodaje prava na svoj život i svaka je dobila holivudsku franšizu o sebi i svom čudovištu i na taj način su ostale da žive u kulturi pa samim tim su ostale i na meti superfanova tih ubica, njihovih copycata i sl.
Ova premisa je vrlo meta i vrlo je zanimljiva, i u tom pogledu Grady Hendrix u izvesnoj meri radi ono što je Kevin Williamson u svom scenariju SCARY MOVIE iz kog je kasnije izrastao SCREAM. Da, i kod njega ima slasher film STAB snimljen po doživljajima junaka iz prvog i ostalih filmova, ali ne uspeva u nastavcima da izgradi ni približno ovako zanimljive likove i ovako sofisticiranu zaveru kada Final Girls dožive napad svog do sada najopakijeg i najorganizovanijeg Čudovišta.
Grady Hendrix je i filmski scenarista i kritičar, i THE FINAL GIRL SUPPORT GROUP je naravno moćan IP od svoje rečenice pa nadalje, ali ipak je sve ovo itekako i jedan energičan mišićav triler u kom zaista duhovito i inteligentno dekonstruiše slasher odlazeći korak dalje od onoga što je uradio Williamson ali i krupan deo filmske kritike koji je jako dugo mrčio artiju na ovu temu.
U tom pogledu, ovo nije samo uzbudljiv triler koji se čita u dahu, i nije samo uzbudljiv roman za ciljnu grupu, ovo je i vrlo pametno novo promišljanje žanra.
Naravno, nije ovo teorijska knjiga o hororu, mada Grady Hendrix je i to pisao, ali može biti zanimljiva onima koje teorija ovog žanra zanima više od samog književnog trilera.
U tom smislu, slasher je možda podžanr horora koji sam najmanje čitao u formi romana, ali svakako da ima slashera snimanih po romanima, počev od proto-slashera i uopšte dede modernog horora PSYCHO koji je Hitchcock bazirao na Blochovom romanu. Dakle, ja nisam upoznat u potpunosti u kojoj meri ovaj roman korespondira sa književnom tradicijom slashera. U stvari, to je krupan nedostatak u mojoj recepciji, pa samim tim ne mogu da kažem da li bi ovaj roman mogao da se uvrsti iz rame s tim delima. Ali svakako da bi u ekranizaciji ovo definitivno bio upmarket slasher sa tom meta dimenzijom koju sam opisao.
Grady Hendrix je ovde napravio jedan veoma domišljat i zapravo prilično pametan spoj polovnih delova i od toga stvorio nešto ne samo uzbudljivo nego i sveže, nudeći mnogo više od bilo kog uporedivog dela koja nam padne na pamet kada pomislimo na opis koji sam dao.
Roman je dostupan i u našem izdanju ali ga nisam čitao pa ne znam kakav je prevod i sve to.

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam roman BEAT THE REAPER Josha Bazella. Ovaj lekar ali i donekle školovani nastavnik književnosti uspeo je da proda ovaj roman Appleu i producenti serije SUGAR će ga pretvoriti u kontent sa Willom Poulterom u glavnoj ulozi.

Sam roman je napisan tako da praktično vapi za ekranizacijom, i u izvesnom smislu, ne samo da ima dramaturgiju filma, i jednostavnost osnovnog sadržaja, a pod time mislim na zaplet, likove i idejnost - već u izvesnom smislu bazira se više na logici filma nego na onome što je mehanizam funkcionisanja života i sveta, da ne kažem prirode i društva u romanu.

Bazell u tom smislu sasvim sigurno nije napisao kvalitetan roman, ali isto tako ne mogu reći da je ovaj roman potpuno bezvredan kao proza.

Naime, Bazell ima jedan energičan i mišićav rukopis, koji nije amaterski, čak je povremeno vrlo promišljen i veoma dobro zna šta želi da postigne i kako u tome da uspe. Dakle, ovo je jedan veoma kontrolisan prozni tekst.

U određenom smislu on je previše kontrolisan i mislim da će to biti možda i najveći problem kada bude pretvoren u seriju.

Naime, osnovna premisa je po svojoj postavci veoma slična scenariju za film THE ACCOUNTANT. Na neki način, kao i Bill Dubuque u scenariju za taj film, i Bazell ovde pravi svog Batmana, junaka izraslog iz traume koji zapravo postaje neobičan, efikasan heroj, mračniji od mnogih svojih protivnika, ali opet i začuđujuće etičan.

U prvom ACCOUNTANTu, Gavin O'Connor je to uspeo da izvede i snimio je maestralan film. U drugom nije i rezultat je bio užasan film. Nije drugi film samo zato bio loš, ali jeste to bio jedan od problema.

Ono što Bazell postavlja kod svog glavnog junaka veoma je osetljivo kako bi bilo sasvim ubedljivo, a glavni junak je apsolutni osnov celog ovog romana jer ovo je uzbudljiv triler spojen sa bildungs romanom, odnosno avantura sa origin storyjem, da se izrazim stripovski jer ovo ipak dosta duguje filmu i stripu.

Glavni junak je lekar koji je zapravo bio plaćeni ubica za mafiju i onda ušao u Program zaštite svedoka. Međutim, kao plaćeni ubica izričito je zahtevao da ubija samo gadove, a sa mafijom se upleo igrom slučaja da bi osvetio smrt babe i dede koji su ga odgajili kada su ga roditelji napustili. Ovaj deo premise je jako teško izložiti.

Ono što je jako zanimljivo u ovom delu trilera koji se dešava u sadašnjosti jeste da Bazell vrlo svesno preuzima frenetičnost bolničke serije kao što je E.R. i spaja je sa akcionim filmom. To je ispisano u romanu, i to jeste proza, ali zamisao je sasvim uzeta iz dramskih dela, serija i filmova.

Roman je dinamičan, duhovit, ali na mnogo mesta je prosto nategnut u želji da ovde dobijemo besprekornog junaka koji će trajati kao IP. Sam Bazell je potom napisao samo još jedan roman, i to je nastavak ovog romana.

Nisam ga još pročitao jer istovremeno bih voleo da vidim šta je Bazell još pisao ali ne nužno sa ovim junakom.

Činjenica da deo kritike prepoznaje ove elemente o kojima pišem ne umanjuje takođe nespornu činjenicu da je kritika ovaj roman bolje prihvatila nego ja, te da su meni njegove neuverljivosti kao i njegova struktura preuzeta iz dramaturgije drugih medija, zapravo problem.

Da li sam ja preveliki književni čistunac ili kritika ima niže kriterijume kad je reč o ovoj vrsti žanrovskog romana zaista ne znam.

Ovo jeste uzbudljiv roman koji se brzo čita, ima izražen smisao za humor i veoma je maštovit, ali isto tako nisam mogao da se otmem utisku da se autorova ambicija ne završava na romanu i da ovo nije autonomno književno delo. A to meni veoma smeta.

U tom pogledu, ovo je verovatno jedno od negativnijih viđenja na koje je naišao.

Clive Egleton je verovatno jedan od najpopularnijih i najplodnijih britanskih pisaca špijunskog trilera koje su ekranizacije skoro sasvim zaobišle.

Egleton zapravo ima samo jednu ekranizaciju, i iskreno moram reći da nisam našao mnogo podataka o tome da su prava na njegove romane kupovana i da je nešto spremano. Ali njegov roman SEVEN DAYS TO A KILLING zato ekranizovao je ni manje ni više nego Don Siegel pod naslovom THE BLACK WINDMILL.

Siegel je snimio izvanredan i rekao bih pomalo potcenjen film, ali treba imati na umu da je to period sedamdesetih kad je Don ređao bukvalno remek-dela, pa su se kola nekada morala slomiti na nekom naslovu, i to je bio THE BLACK WINDMILL.

Michael Caine je već igrao anti-Bonda Harryja Palmera u ekranizacijama Lena Deightona, i ovde kod Siegela doneo je nešto što je između Palmera i Cartera iz Hodgesovog klasika. Dakle, reč je o filmu koji zaslužuje punu pažnju.

No, ovde smo zbog romana.

Deo kritike smatra da je Egleton sledbenik le Carrea i njegova nižerazredna verzija. I taj opis u ovom romanu i ima i nema veze sa istinom. Naime, Egleton ima lecarreovsku kriptičnost u rukopisu i svakako ima erodirale likove obaveštajaca u centru priče, i prikazuje svet tajnih službi u kom je umor zamenio patriotizam i briga o sebi bilo kakav osećaj zajedničkog cilja.

Međutim, Egletonov roman je ipak mnogo više klasičniji suspenser, na liniji recimo Fredericka Forstytha koji su svoje špijunce gradili na mustrama detektivskog krimića, tvrdokuvanog noira pa i akcije preuzete iz avanturističkog žanra.

I u tom pogledu, THE BLACK WINDMILL smešta lecarreovske likove u hardboiled odnose i dinamike moći, i sve to obogaćuje suspenseom i akcijom.

Ono što u izvesnom smislu odvaja ovaj roman od najviše ocene jeste to što zahteva veoma koncentrisanog čitaoca. U pojedinim deonicama podrazumeva da čitalac pamti sve detalje sve vreme, i u samom prelomu celine ne razdvaja na adekvatan način. To je čest slučaj kod žanrovske literature a naročito pulpa u ovoj epohi.

Nema ništa čudno da je ovaj roman brzo otkupljen i snimljen kao film. Reč je o uzbudljivom žanrovskom radu, visoke klase koji koncizno i mišićavo vodi sve od početka do kraja.