Crippled Crime Corner

[crippled_avenger]

Pročitao sam JESENJI PEJZAŽ Leonarda Padure. Ključni adut ovog romana jeste zanimljiv kubanski milje koji opisuje pisac JOŠ UVEK nastanjen na Kubi. Sve drugo je u rasponu od korektnog do blago diskutabilnog. Ipak, vrlo je zanimljivo da je Padura uspeo da napiše čitavu seriju krimića o inspektoru Mariju Kondeu i njegovim istragama zločina u Havani, i da u njima zadrži i jednu društvenokritičku dimenziju. JESENJI PEJZAŽ je po mnogo čemu krajnje konvencionalni krimić. Ipak, prepoznatljivo je da Padura ipak želi da se izrazi u formi koja spaja žanr i potencijal da se iskoraći u visoku književnost. Kao i većina pisaca koji se nalaze na pola puta između krimića i mejnstirma, tako i Padura mnogo efektnije elemente plasira kada nastupa iz pozicije mejnstrima. Doduše, sama postavka glavnog junaka koji je umorni pseudo-čendlerovski detektiv a sanja o tome da je pisac upravo dolazeći iz mejnstrim pretenzija stoji kao možda i najveća slabost ovog romana. Ipak, sve ostale slabosti i predvidivosti proističu upravo iz Padurine nedovoljne krimi imaginacije. Srećom, ta zanimljiva dinamika između pisca koji nije napustio Kubu a piše o njoj kritički i prikaz miljea koji ne srećemo često u žanrovskoj književnosti daje zanimljiv rezultat. Samim tim JESENJI PEJZAŽ nije isključivo dragocen primer krimi-egzotike čiji su aduti isključivo vezani za kubanski milje, ali mu ta ekskluzivnost pomaže da pokrije određene nedostatke.

[crippled_avenger]

Pročitao sam SATORI Dona Winslowa, pokušaj da se iz pera jednog od najcenjijih savremenih pisaca krimića stvori nastavak kultnog bestselera SHIBUMI koji je postigao ogroman globalni uspeh sedamdesetih. Za razliku od Trevaniana, Don Winslow ne piše pod pseudonimom, odnosno to ne radi u ovom romanu a u još barem dve instance razbija diskreciju po kojoj je izvorni autor bio poznat. Naime, Trevanian nije opisivao detalje o borilačkoj veštini i ljubavničkim potezima svog junaka, tvrdeći da bi neko nepripremljen i neupućen mogao da se povredi ako bi primenjivao jedno ili drugo.

Winslow nas upućuje u obe veštine kojima je ovladao Nicholai Hel i time donekle lišio roman izvesne kempoznosti koja je pratila Trevanianov rad. U drugim aspektima, Winslow je više nego časno napravio ovo delo. SATORI je istovremeno pravi globetrotting pulp (doduše za moj ukus previše vezan za azijske lokacije, voleo bih da je bilo i globetrottinga u smislu promene kontinenata) i špijunski roman pisan sa punim ubeđenjem. Winslow dobro balansira između izgradnje karaktera i tipskih pulp likova, i u tom pogledu pravi jako dobar spoj "ozbiljnog" žanrovskog rukopisa i petparačke funkcionalnosti.

SATORI je dovoljno maštovit i živopisan da može da crossoveruje van pulp okvira i do čitalaca koje zanimaju i ambiciozniji žanrovski rukopisi. Ipak, pošto je reč o prequelu SHIBUMIja, Winslow je nasledio dosta Trevanijanovog "svesnog" pulpa, i to na kraju ipak ograničava horizonte ovog romana, i oduzima mu onu emotivnu silovitost koju WInslow inače ume da proizvede.

SATORI je otkupljen za ekranizaciju. Warner i DiCaprio su pre nekoliko godina bili aktuelni kao glavni interesenti da ga realizuju. U poslednje vreme nema puno informacija o eventualnom napretku tog projekta.

[crippled_avenger]

Pročitao sam LINDU G.V. Pešona, prvi roman o Bekstremu, njegovom signature dtektivu koji je potom dobio i nažalost kratkotrajnu televizijsku seriju. Bekstrema sam prvi put gledao naravno u američkoj seriji, potom u vedskoj seriji nastaloj po serijalu Pešonovoh elrojevskih romana o ubistvu Ulofa Palmea gde ima epizodnu ulogu, i konačno sada u prvom romanu iz njegovog serijala.

Bekstrem je u osnovi Falstaf savremenog švedskog krimića, dionizijska figura spadala, neradnika i smetala kroz kog Pešon želi da kanališe sve frustracije i čitalaca i napravi kopču u identifikaciji. U tom pogledu, Bekstrem je inovativna postavka jer donosi jedan potpuno nov sistem identifikacije čitaoca sa policajcem. Naime, Bekstrem nije tipični sposobni policajac autsajder. On je policajac autsajder koji je u konfliktu sa hijerarhijom iako esencijalno nije u pravu. Ipak, kao takav on i dalje ostaje nosilac osobina sa kojima se čitalac identifikuje, pa i u ovom romanu, iako on zapravo nema nikakvu značajniju funkciju za sam zaplet, on ostaje osnovna kopča čitaoca sa pričom.

U uobičajenim okolnostima, naravno, postojao bi američki princip u kome je detektiv autsajder najsposobniji i jednim delom ulazi u konflikt sa starešinama baš zbog svoje esencijalne superiornosti u odnosu na fundamente, da ne kažem supstancu policijskog rada, odnosno ono što je "u njemu važno" po mišljenju široke publike a to je kažnjavanje "zlikovaca" i osvarivanje subjektivnog osećaja pravde, sa zanemarivanjem procedure.

Pešon dakle donosi novinu, u entropiji policijskog rada, imamo junaka koji je prototip amričkog policajca otpadnika, sa novom osobinom - nije sposoban policajac, čak naprotiv.

Pešonov lik je u određenom smislu mutirao u svoje tri inkarnacije, dakle krenuo je iz epizodnog lika u hronici hladnoratovske Švedske u kojoj se volja velikih sila i klanovi naci-policajaca prelamaju na štokholmskim ulicama, potom je dobio svoju glavnu ulogu u romanu u istrazi u kojoj on ima sporednu ulogu - dovodeći do razdvajanja osnovnog slućaja - zapleta od detektiva, a to je zanimljiva formalna inovacija; i konačno Bekstrem dobija svoju američku televizjsku seriju, komični krimić u kome on jeste politički nekorektna lenčuga ali kada ga slučaj "uzme pod svoje" ispostavlja se kao kriminološki genije i vođa efikasnog tima.

Dakle, mogli bismo reći da je unutar ove transformacije Bekstrem komodifikovan, krenuo je od epizodiste u romanu koji fikcionalizuje istoriju, potom je na atipičan način ubačen u sopstveni serijal sa idejom da se od njega napravi nova senzacija Scandi Noira u čemu se delimično uspelo, da bi na kraju u američkoj seriji bio uključen u prilično tvrdu konvenciju te vrste programa.

Sama LINDA je neobičan roman u kome kako već rekoh glavni junak nije ključni detektiv za rešavanje slučaja, tako da se postepeno interesovanje čitaoca na nivou zapleta razdvaja od interesovanja na nivou lika i rezultira romanom koji je strukturalno krajnje dekomponovan.

Jednim delom, Pešonov rukopis je vrlo mek u pogledu karakterizacije, sa dosta blagim opisima istrage, bez mnogo žestine, ali je sam proceduralni deo dosta detaljno iznet. Posebnu specifičnost donosi i izlaganje policijske istrage koja je usledila posle identifikovanja i privođenja počinioca gde se krimići obično ako ne završavaju a ono privode kraju. Rezultat je roman koji svojom neobičnom strukturom ipak ne uspeva da nadoknadi utisak da je mnogo obimniji nego što sadžaj iziskuje i što je najvažnije opravdava.

Srećom, Pešonov stil je pitak i roman se brzo čita ali nema nikakve sumnje da je brzina čitanja srazmerna i niskoj kaloričnosti onoga što na tim stranicama piše.

[crippled_avenger]

Pročtao sam ORGANIZOVANO OSMATRANJE Jovana B. Jovanovića, Grofa iz Električnog orgazma. Ovaj roman je imao dva izdanja, jedan samizdat iz 2003.  i jedno za Stubove kulture dve godine kasnije.

Roman se može smestiti u žanr krimića iako je jasno da Grof pretenduje na sfere visoke književnosti. Ipak, najsnažnije deonice upravo su opisi napetih bekstava, borbe, neobičnih susreta, potere i istrage, sa dosta uverljivim i razrađenim krimi-rukopisom. Motivacija junaka je vrlo zanimljiva i vrlo u duhu vremena, ne zaboravimo, roman je izašao 2003. godine. Glavni junak je srpski Bourne, koji za razliku od Ludlumovog junaka nema amneziju već bismo mogli reći da ima višak sećanja. Glavni junak je likvidator Službe koji odlučuje da svoje znanje stečeno radom za režim iskoristi za osvetu ostarelim članovima Centralnog komiteta koje smatra krivim za srpski državni i nacionalni sunovrat. Iako je junakova agenda nikada ne razrađuje i ne objašnjava do kraja, jasno je iz opisa atmosfere, opisa državnog aparata i fragmenata junakovog unutrašnjeg sveta da je ovako nešto motiv.

Jovanovićev stil je ambiciozan i želi da prevaziđe okvire žanrovskog romana, što dovodi do izvesnih nekonzistentnosti, uvođenja suvišnih motiva i detalja, međutim to na kraja ne remeti celinu, i roman svakako može da se ubroji u izdanja dovoljno visokog zanatskog standarda da zaista ne zaslužuju reputaciju samizdata.

U domenu našeg krimića, a naročito ako uzmemo u obzi činjenicu da je roman izašao u izdanju Stubova kulture, kao referenca se nameće ČOVEK KOGA JE TREBALO UBITI Nenada Petrovića, aproprijacija Forsythovog JACKALa na temu ubistva Miloševića, a u rukopisu se oseća i nešto proze Živojina Pavlovića, pre svega na nivou dramaturgije i tretmana telesnosti.

Ukupno uzev, ovo je roman po kome bih recimo voleo da vidim film, s tim što mislim da je u današnjoj ideološkoj klimi, gnev prema članovima CK umnogome deplasiran.

[crippled_avenger]

http://www.beforeafter.rs/kultura/ubice-srpskog-krimica/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Pročitao sam HOLISTIČKU DETEKTIVSKU AGENCIJU DIRKA GENTLYJA, hrvatski prevod klasika Douglasa Adamsa. Sugestivna američka adaptacija koju ja napravio Max Landis podstakla me je da se vratim literarnom izvoru iako mi humor Douglasa Adamsa nije previše blizak i nisam preveliki ljubitelj SFa pisanog za zasmejavanje. Moram odmah na početku reći da su mi obe ekranizacije, i britanska i američka, bolje od romana, što nije čest slučaj kada se porede dramska i prozna dela. Naime, američka više duguje Pynchonu nego Adamsu, i samo su neki detalji slični u pogledu zapleta, pa i odnosa među junacima. Međutim, sve što je u američkoj ekranizaciji bolje, upravo nadoknađuje nedostatke romana. Naime, obe ekranizacije su efektnije jer su građene na dramskoj strukturi i kompoziciono su zrelije postavljene od romana. Recimo, Dirk Gently lično se pojavljuje u romanu negde posle trećine teksta, a tamo se pojavljuje odmah.

Ono što su ključne postmoderne reference, međutim prepoznaju obe ekranizacije. Osnovna je naravno Sherlock Holmes, i ta matrica superdarovitog detektiva koji ima "običnog čoveka" kao svedoka i saradnika, i na tome se bazira britanski DIRK GENTLY, čiji kratak život sasvim sigurno možemo pripisati i pohjavljivanju Moffatovog SHERLOCKa. Međutim, to je i DOCTOR WHO, serija sa kojom Adams ima intenzivan odnos, i njenu atmosferu umnogome prepoznaje i razrađuje Landis.

Elem, vratimo se samoj knjizi.

Adams preuzima strukturu detektivskog romana, ali u jednoj zapravo najrudimentarnijoj formi, sa sve tom postavkom povratne opruge gde se na kraju sve razjasni prema početku, i onda na nju gradi slojeve SF imaginacije, društvene i svake druge satire. Za razliku od najboljih primera ovakve literature gde roman funkcioniše na svakom nivou, GENTLY iznad svega moramo posmatrati kao humoristički roman. i ko voli ovakav humor, kao takav je prilično solidan.

Ono što ga sprečava da se razvije u nepšto više i da u potpunosti iskoristi sve elemente koje uvodi jeste pre svega strukturalna svedenost. Bolji roman bi za početak morao biti duži sa većom razradom pojedinih elemenata. To se u ovom rukopisu nije desilo.

Ipak, pojedina rešenja iz ovog romana, koji za nekoliko dana puni trideset godina, nastavila su da žive u nizu kasnijih dela. Otud, Adamsov roman pored efektnosti u jednom segmentu sasvim sigurno možemo smatrati i izuzetno uticajnim.

[crippled_avenger]

Pročitao sam ZAGREBAČKU VEZU Nenada Brixyja. Reč je o humorističkom krimiću vrlo plodnog pisca koji nam je danas najpoznatiji po čuvenim prevodima stripa ALAN FORD. Međutim, Brixy je bio vrlo plodan pisac koji spada u red retkih naših pisaca čiji su romani ekranizovani dva puta, jednom kod nas, jednom u inostranstvu. tačnije u Čehoslovačkoj. MRTVIMA ULAZ ZABRANJEN je posle jugoslovenske dobio čehoslovačku ekranizaciju CTYRI VRAZDI STACI, DRAHOUSKU a trenutno mi samo GOLUŽA pada na pamet kao slučaj da je neki drugi naš roman imao takvu sudbinu.

Da je ZAGREBAČKA VEZA došla do ekranizacije, nažalost, mislim da bi je snimao Zoran Čalić i Svetislav Bata Prelić. Reč je o romanu sa usiljenim humorom i još usiljenijim zapletom gde glavni junak srlja iz jedne anegdotkse nevolje u sledeću, pritom nijedna od njih ne stvara ni istinsku intrigu ni pravi humor. Sve deluje zamorno, prekonstruisano i odviše oslonjeno na nelogične odluke junaka kako bi se ovakav sklop događaja uopšte mogao sastaviti.

Brixy je imao serijal parodičnih romana koje je potpisivao kao Timothy Tatcheru. ZAGREBAČKA VEZA nije jedan od njih. Zato sam i očekivao nešto više.

[crippled_avenger]

Pročitao sam UBIJTE HAMLETA! roman Predraga Raosa, objavljen u ediciji Trag pod pseudonimom Astor Petz. Raos u ovom romanu nudi rukopis koji umnogome odudara od onoga što bi se očekivalo od edicije Trag koja je bila posvećena ortodoksnijem krimiću, a naročito ne podseća na dela koja su potpisivana pseudonimom. Naime, UBIJTE HAMLETA! sasvim sigurno nije ortodoksni krimić. Reč je o jednom postmodernom romanu koji itekako ima svoje mesto u svakom izdavačkom programu, ali ponajmanje u Tragu jer je Raosu krimić poslužio koliko i drugim piscima sa postmodernističkim težnjama.

Raos aproprira Shakespeareovog HAMLETa i smešta ga u (tada) savremenu ameriku, u svet podzemlja, i sličan je milje za adaptaciju kakv je imaop Luhrmann u filmu ROMEO + JULIET. Dakle, u oba slučaja ponuđen je visokoestetizovan, stilizovan svet podzemlja, vrši zamena borbi sa mačevima i uvodi se vatreno oružje i bombe, međutim, Raos se zadržava na transpoziciji zapleta za razliku od Luhrmanna koji je očuvao i dijalog. E sad, ono gde Luhrmann odlazi u visokoestetizovani melodramski eksces, Raos počinje da koketira i sa parodijom, kako samog Shakespeareovog predloška (u svetu Raosovih likova inače Bard i Bardov opus postoje) tako i kriminalističkog romana. I u tom pogledu, na kraju krajeva ovaj roman pored postmodernog duha, ima i elemente parodije, što je uostalom i legitimna strategija postmoderne, međutim u tom segmentu Raos ostaje zauzdan, a to iznenađuje. Ovo je Raos sa početka karijere koji je imao jasan smisao za humor ali se još nije upustio u parodiju, farsu ili satiru, kao što je to uradio kasnije. Stoga, taj parodijski domen ovog romana ostaje na površini i kudikamo nedorečeniji nego što bi se očekivalo.

Otud je i ugođaj ovog romana pre svega postmoderni i UBIJTE HAMLETA! najpre ne treba čitati kao krimić. Mogu da zamislim kako su se čitaoci edicije Trag razočarali kada im je ovaj roman dopao šaka jer nisu dobili ono što su hteli, iako postmoderna možda jeste nešto ono što bi im čitalački bilo potrebno.

Isto tako, i oni koji žele parodiju neće biti previše zadovoljni. Paradoksalno, edicija Trag je u svom 228. izdanju ponudila nešto što je najpre zanimljivo ljubiteljima postmoderne i "visoke književnosti". UBIJTE HAMLETA! u tom domenu nije veliko delo, ali nije ni sasvim beznačajno.

[crippled_avenger]

ANXIETY je prvi roman koji je napisao Rhett Reese, scenarista koji nam je poznat po ekranizacijama DEADPOOLa i filmovima LIFE i ZOMBIELAND. ANXIETY je tipian "scenaristički" roman, po tome da ima dramsku strukturu, veći akcenat na razvoj radnje nego na stil i punu funkcionalnost svakog unetog detalja na nivou dramske celine pre svega.

Na svu sreću, ANXIETY nije hendikepirani scenario, premda bi se lako dao adaptirati u zanimljiv film. Ovo jeste roman u pravom smislu te reči i Reese nam nije ništa podvalio.

Glavni junak je fobični junak koji pati od jakih anksioznosti. Jednog dana misteriozni stranac ga uvlači u bizarni zločin sa još dvoje naizgled slučajno odabranih sugrađana.

Na polovini romana dobijamo razrešenje ko je dijabolični stranac i to je u idejnom pogledu ključni punkt romana. Naime, sam karakter dijaboličnog zločinca ispostavlja se kao okosnica ne samo socijalnokritičke dimenzije ovog krimića već i njegovog šireg značenjskog okvira u kome tematizuje pitanja manipulacije, zloupotrebe, bespomoćnosti i ugroženosti.

Anksioznost od koje pati glavni junak data je živopisno ali što je najvažnije kod postavljanja ovih junaka u Ich-formi ne i iritantno već sugestivno i u funkciji pokazivanje na koji način bivaju ometeni usled svog problema. Ponekad junaci sa psihičkim smetnjama umeju da postanu mučni i neprohodni za čitanje, srećom to se Reeseovom junaku nije desilo. Anksioznost pored stanja karaktera, nudi i dosta prostora za opipljiv suspense i Reese ga neštedimice koristi.

ANXIETY je kratak, efektan triler koji se u pojedinim deonicama graniči sa hororom, sa uzbudljivim protagonistima i zanimljivim negativcem čiji je modus operandi vešto integrisan sa idiosinkrazijama glavnih junaka.

ANXIETY uprkos popularnosti Rhetta Reesea nikada nije izašao na papiru, i ebook je vrlo teško nabaviti. Voleo bih da prevod ovog romana izađe kod nas i praktično bude prvo štampano izdanje igde u svetu.

[crippled_avenger]

Roman BLACK LIGHT tematizuje svet u kome su zavladali oportunizam, komodifikacija i ideološka sterilnost. Na koricama knjige međutim izdavačko predstavljanje deluje oportunistički, a preporuka kolege pisca ideološki neutralno i sugeriše dalju komodifikaciju teksta kao njegov krajnji horizont recepcije. Međutim, ove preporuke, propagandni sažeci govore mnogo više nego što se iz njihove bombastičnosti na prvi pogled čita. Petrović je napisao roman koji je ideološki izrazito profilisan i kolega s preporukom mudro prepoznaje da je bolje napraviti se lud na koricama i preporučivati nastanak serije po njemu nego reći zapravo o čemu je reč.

BLACK LIGHT je Petrovićev odgovor na Houellebecqov kontroverzni roman POKORAVANJE, formatiran je kao distopijski SF sa elementima krimića, ali pomeranje priče u budućnost i uopštavanje pojedinih institucionalnih detalja nisu nimalo doprineli piščevoj "stidljivosti". Ovo bez ikakve sumnje jeste roman o globalnom građanskom ratu u kome su pripadnici "starih ideologija", konzervativizma, socijalizma, identitetarizma, komunizma, fašizma, svega tu ima, ustali protiv Poretka koji deluje kao daljnja metastaza dezideologizovanog, integrišućeg, globalizacijskog procesa sa kojim smo već suočeni. Dakle, politički profilisani narod, sklon nacionalnoj i klasnoj podeli, podiže se širom sveta protiv Poretka koji je ubio svaku ideologiju sa idejom da ga sruši a onda se potom verovatno raskusura između sebe.

Poredak je u prvom velikom ratu već pobedio i glavni junak je amnestirani pobunjenik koji je vraćen kući u Beograd gde živi u strahu od dalje policijske represije. Život u Poretku posle rata je uređen ali bedan, nema više ni glamura ni konzumerizma, niti popularne ili visoke kulture novije proizvodnje, po čemu taj svet podseća na neki dezidologizovani egalitarizam, u kome se jedino izdvajaju administrativci i veleposednici koji žive nešto bolje. U toj dezideologizovanosti, Petrović gradi sliku sličnu rpersivnom fašizmu ili komunizmu samo bez ijednog reformskog poteza ili progresa, u kome svaka korist ako je ima ide vladajućim one percenterima.

U identitetskom pogledu, BLACK LIGHT je Roršahova mrlja za čitaoca. Beograd koji su preplavili migranti sa raznih strana deluje ili kao utopija za one koji ga vide kao metropolu ili kao košmar za one koji etnocentričnije posmatraju naš prostor, a Petrović u svom rukopisu nudi i jednima i drugima prostor za identifikaciju.

Ako se kao jedan od ključnih problema Petrovićevih romana nametnuo problem "kratkog daha" gde prosto nije imao snage da napiše "dovoljno obiman i dovoljno detaljan" roman u odnosu na ono što mu je polazište i u stilskom i u narativnom pogledu, ovde pronalazi formu koja mu odgovara. Sa celih 260 strana, BLACK LIGHT je kratak roman ali je tako strukturiran da kroz epizode, monologe, koketirajući kako sa klasicističkom pa pomalo i postdramskom formom, uspe da očuva "razbokorenost" Petrovićevog rukopisa a da u ovako ipak suženom obimu roman ne ostane nedorečen.

Otud roman uspeva da bude višeslojan, funkcioniše i kao distopijska slika sveta sa jasnim uplivom SFa i kao krimić smešten u budućnost, pa čak i kao egzistencijalistički roman o otporu i dilemama unutar ilegalne organizacije (sa egzistencijalizmom kamijevskog tipa, Petrović se intenzivno bavio u prethodnom romanu KUĆA OD SOLI). Pa ipak, ovo je roman o prevazilaženju rezignacije usled čega svakako zauzima mesto nasuprot POKORAVANJA, a možemo ga smatrati i prvim značajnim umetničkim delom srpskog identitetarizma.

Otud, zanimljivo je da Petrović tumači ne samo svet bliske budućnosti već i njegove ideologije, prepoznajući identitarizam kao ključnu stvar koja će biti veliki pokretač sukoba, ali paradoksalno ne i ideologija koja može da pobedi, naročito ne u svom izvornom narativu jer su etnička i demografska kretanja ireverzibilna.

Ideja da bi BLACK LIGHT mogao biti serija je sama po sebi validna, ali teško je zamisliti da bi danas u Srbiji neko snimio seriju a da pritom inicijator same ideje ne sme da kaže o čemu se radi u romanu. Kao i samo Petrovićevo pisanje, tako i BLACK LIGHT dolikuje jednoj ipak nešto ozbiljnoj dramskoj produkciji od naše.

[crippled_avenger]

Eric Norden je pseudonim i u pokušaju da istražim ko je čovek, naišao sam i na neke scenarije potpisane ovim imenom, i to za neke mahom veoma neugledne produkcije, pa ni ne znam mogu li se povezati prozaista i scenarista. Ono što je sigurno je da Norden ima iskustvo rada za Playboy i da ga je inspirisao razgovor sa Speerom koji je vodio za magazin da napiše ovaj roman.

THE ULTIMATE SOLUTION je kratak roman od nekih 140ak stranica paperback formata i spada formalno u alternativnu istoriju. Ovog puta do račvanja dolazi 1934. kada uspeva atentat na Roosevelta, Long postaje predsednik, SAD ne ulaze u rat i kada Nemci razviju atomsku bombu oni moraju da se povinuju Rajhu.

Sama realizacija tog sveta, a roman se dešava 1974. godine je pitka, zanimljiva i nije previše opterećena "istorijskom uverljivošću", tako da oni koji žele da zamisle kako bi svet "stvarno" izgledao da su nacisti pobedili u ovom romanu neće previše uživati.

Međutim, ovaj roman je dobar upravo zbog toga što radi nešto slično kao Harrisov FATHERLAND a to je da uzima formu krimića koji se odvija u Trećem Rajhu, da je glavni junak lojalni detektiv koji istražuje neku zaveru koja ga upoznaje sa nekom od istina o društvu u kome živi.

Za razliku od FATHERLANDa gde je istina zapravo ono što je nelagodni temelj i trauma Rajha, ovde je razrešenje zakučasto i nije tako fundamentalno, ali je realizacija jako ubedljiva.

THE ULTIMATE SOLUTION je znojav policijski krimić, evocirao mi je malo uspomenu na Ellroyeve romane o Lloydu Hopkinsu, naravno sažetiji je, pulpičniji, kombinuje žanr sa konceptom ali i ideološkim gnevom, u tom smislu izmiče klasifikaciji.

Ima delova koji se graniče sa "visokom književnošću" a Norden jeste važio za antiratnog aktivistu tako da je teško utvrditi koji su tačni okviri njegovog izraza tu bili.

Ono što međutim ovaj roman postiže jeste autentični doživljaj policijskog pulpa, stilski ubedljivog do tačke da ga je maltene moguće zamisliti kao pandurski krimić objavljen u Rajhu, koji opet zahvaljujući političkoj oštrini to definitivno nije.

Ono što je naročito zanimljivo, i ideološki zapravo veoma istinito, iako kako rekoh Norden nije previše suštinski posvećen paraistorijskoj rekonstrukciji jeste gotovo pa hororična društvena erozija i korupcija koja vlada Njujorkom u Rajhu. Prikazi borbi crnaca uzgajenih za potrebe borbi i pedofilskih bordela donose društvenu trulež kakvu srećemo u najtvrđim krimićima sedamdesetih.

Voleo bih da vidim film po ovom romanu, u punoj rekonstrukciji rukopisa tadašnjih reditelja kao što je Stuart Rosenberg, sa mladim Robertom Culpom u glavnoj ulozi. Ali, znamo da je to nemoguće, odnosno potpuno nepraktično. Svakome kome ove reference preporučujem da potraži roman.

[crippled_avenger]

THIS STORM Jamesa Ellroya je drugi roman u njegovom novom losanđeleskom kvartetu. Hideo Ashida kao ključni veliki protagonista PERFIDIAe nastavlja da jaše i u ovom romanu, a tu je i mešavina novih likova sa protagonistima drugog losanđeleskog kvarteta.

No, kao i uvek, poznavanje drugih romana dodaje na mogućnosti da se produbljenije uživa u ovom, ali roman jako dobro stoji i samostalno, i u tom pogledu Ellroy se iznova potvrđuje kao maestro savremene proze.

Ponovo je jezik na granici poezije, i rukopis je kao inkantacija, kao noir vradžbina, u kojoj je sve korordiralo, prepuno neostvarenosti, čežnje, izmenjene svesti od pića i tableta.

U novom romanu akcenat je na ženskim likovima i Ellroy ovde gradi tri dominantne femme fatale koje rukovode pričom, sa muškarcima koji su alfa ali su mnogo manje pametni nego što misle.

Pored žena, i muškaraca koji su njima smrtno opsednuti, druga osnovna tema je propuštanje ekstremnih ideologija iz vremena Drugog svetskog rata kroz prizmu losanđeleskog noira i Ellroyev nihilizam, sa zapletom koji u sebi spaja ikonične ideologije i arhetipski zaplet o zakopanom zlatu.

U tom pogledu, Ellroy se zapravo u ovom romanu veoma svesno poigrrava arhetipima, žanra, samog grada o kom piše ceo život, a na kraju krajeva sve to dobija jednu novu aktuelnu dimenziju, jer povezujući nacizam, rasizam diksikratije i komunizam zapravo gvovori o savemenoj Americi koja je otišla u ideološki ekstrem,

Na kraju romana THIS STORM, ispostavlja se da Ellroy nikada nije bio ovoliko gotovo dnevnopolitičan, a zaodenut u trope svog sad već psihodeličnog noira.

[crippled_avenger]

LAST LOOKS Howarda Michaela Goulda je prvi roman u opusu ovog scenariste, prvi roman u serijalu o detektivu Charlie Waldou i ekspresno ekranizovano ostvarenje sa Charliejem Hunnamom i Melom Gibsonom.

Rekao bih da je ovaj roman pisan po Melu Gibsonu, i ponovo imamo situaciju u kojoj Mel odlučuje da igra junaka koji će mu omogućiti da na ekranu prođe kroz katarzu.

Međutim, pošto ovde već govorimo o knjizi po kojoj sad već znamo da će nastati film, onda možemo da naslutimo neke meta nivoe.

Dakle, Charlie Waldo je ona vrsta depresivnog, pomalo autodestruktivnog ali briljantnog detektiva kakvu je Mel Gibson doktorirao u LETHAL WEAPONu.

Slučaj koji istražuje i u čijem centru je britanski glumac, kozer i teški alkoholičar Alastair Pinch ima jako puno asocijacija na samog Mela, i na neki način može se percipirati kao pokušaj da stari Australijanac preda štafetu mlađem Britancu za igranje takvih uloga.

U određenm smislu, smeštanje priče u svet Holivuda, iako ovog puta pretežno televizije, podseća i na film SUNSET Blakea Edwardsa u kome je Jim Garner predao štafetu Bruce Willisu, doduše tada je odnos bio obrnut - Willis je igrao glumca a Garner kauboja-detektiva.

U svakom slučaju, bilo tog meta sloja ili ne, čak i da učitavam, ono u šta sam siguran je da ovaj roman ima istančan smisao za humor, veoma dinamičan rukopis, nosi filmsku dramatirgiju, dakle mišljen je sa idejom da bude ekranizovan, ali isto tako u sebi sasvim dovoljno proznog izraza da se nikada ne pretvori u hendikepirani film.

U pogledu stila, Howard Michael Gould u suštini pravi lik "ekscentričnog detektiva" čija ekscentričnost nema suštinske veze sa sposobnošću detekcije ali je dobro integriše u priču. Isto tako pravi dobar balans između hardboiled rukopisa i njegove parodije, nudeći suptilno parodičan roman koji ipak nikada ne dovodi u sumnju da je iznad svega krimić.

U tom smislu, Howard Michael Gould ima nešto ironije prema žanru, nisu mu samo junaci ironični, ali ga na kraju krajeva itekako poštuje.

Svakako ću čitati i drugi roman u seriji, i to što pre,

[crippled_avenger]

A evo i intervjua koji je Howard Michael Gould dao za sajt RTS -

https://www.rts.rs/page/magazine/sr/kulturno/story/3158/intervju/4043842/hauard-majkl-guld-intervju-carli-valdo.html

[crippled_avenger]

SUPER-CANNES je privukao pažnju ljubitelja kriminalističkog žanra nedavno kada je najavljeno da će ga ekranizovati Brandon Cronenberg, sin Davida Cronenberg koji je uveo pojam "ballardovskog" u film još pre nego što je snimio film CRASH po njegovom romanu.

SUPER-CANNES je u osnovi krimić ali je kao i drugi Ballardovi romani u ovoj fazi koju čine još COCAINE NIGHST, MILLENNIUM PEOPLE i KINGDOM COME, prevashodno "roman ideja".

No, kako se ovde bavimo krimićima osvrnuo bih se prvo na taj aspekt ove knjige. Ovo je u osnovi whydunit gde imamo zločin i znamo počinioca ali ne znamo tačne motive i okolnosti koje su dovele do izvršenja. Glavni junak je Paul Sinclair, ostareli pilot koji se sa svojom mladom suprugom lekarkom doseljava u jedan imaginarni luksuzni industrijski park iznad Kana u kom se nalaze istraživački centri ali i luksuzni bungalovi rukovodilaca velikih svetskih korporacija. Njegova žena je tu došla umesto lekara koji je prethodno izvršio masovno ubistvo u tom naselju.

Sinclair postaje opsednut zločinom, kreće da ga istražuje i otkriva vrlo perverznu, višeslojnu i imaginativnu "priču iza priče" koja se u Ballardovskom maniru bavi temama kolektivnog ludila, zločina, krize viših klasa i jednim delom je isprobana u njegovoj noveli RUNNING WILD, koja je nedavno takođe kaparisana za ekranizaciju.

SUPER-CANNES nudi zanimljivu misteriju i veoma potentnu studiju karaktera sa izuzetno jakim društveno-kritičkim potencijalom. Uprkos tome što su se od nastanka ovog romana do danas poslovne elite ipak dosta izmenile i stvari su pošle u smeru frictionless kapitalizma, ovaj rukopis nije izgubio svoju validnost.

Kada je Ben Wheatley snimio ekranizaciju romana HIGH-RISE on je ostao u epohi romana, delom zbog fetišizma, delom zbog toga što bi savremeni setting zahtevao da se uvede tema migracija koje nema u romanu. Ovaj film se dešava na prelazu iz analogne u digitalnu eru pa čak nije ni sasvim anahron, ali ne znam kako će mu se prići u adaptaciji. No, sami likovi i psihološko-socijalni fenomen koji roman kritikuje su i dalje validni.

[crippled_avenger]

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam roman DEAD OF WINTER Stephena Mack Jonesa, a privukla me je najava da će Paul Ecksterin praviti seriju po ovom serijalu za ABC sa Keegan Michael Keyem u glavnoj ulozi.
August Snow je protagonista serije Jonesovih romana, i DEAD OF WINTER je jedan od njih, nije inicijalni komad kojim sve počinje.
Nažalost sam prilično razočaran onim što sam zatekao. Naime, August Snow ima osvežavajuće old school postavku kao lik. Oko njega nema ništa prenaglašeno što bi ga izdvojilo i to mi se dopalo. Međutim, nažalost ono što postoji je bledo i neupečatljivo. To što je "običan" lik, ratni veteran i bivši policajac koji je postao private dick je moralo biti ispraćeno barem nekakvom karakterizacijom, ali u ovoj knjizi on je manje čak i od opšteg mesta. Njegov lik čini serija podrazumevanja, sa jednom generic dozom cinizma u kojoj nema ništa naročito pametno ili duhovito, deduktivnim mogućnostima koje su ispod minimalnih za snalaženje u gradu kakav je Detroit i uopšte glavni junak je jedno veliko ništa.
Sporedni likovi su isti takvi samo sa jednim krupnim nedostatkom - oni jesu pravljeni da budu tobože atipični i uvrnuti i to opet odlazi u jednu neinventivnu persiflažu.
Misterija koju junak rešava je napisana puno puta, jedino zanimljivo u njoj je relativno inovativna krajnja namera negativaca sa nekretninama koje žele da nabave po svaku cenu, ali to na kraju ne uspeva da razradi u nešto zanimljivo.
Možda su neki raniji romani o Augustu Snowu bolji, ne znam, i stoga se neću izjašnjavati o serijalu u celini. Ali, ovaj konkretan roman je svakako ispod nivoa koji bi se očekivao od američke kriminalističke proze.
Verujem da bi ovakav roman možda na nekom drugom jeziku, recimo kod nas, mogao da prođe, ali u Americi, i to kao rad nagrađivanog pisca krimića, baš i ne.

[crippled_avenger]

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam BAD MONKEY Carla Hiaasena jer Apple + sprema seriju po tom romanu sa Vince Vaghnom u glavnoj ulozi.

Hiaasena smo gledali u ekranizacijama kao što su STRIPTEASE i HOOT, nijedna na liniji onoga čime se bavi u ovom romanu, a Laguna je kod nas objavila HOOT, omladinski roman. BAD MONKEY je nešto potpuno drugačije.

Reč je detektivskom romanu u kom Hiaasen započinje seriju o inspektoru Andrewu Yancyju koji iz odeljenja za ubistva biva premešten u sanitarnu inspekciju koja pregleda ugostiteljske objekte ali dolazi u kontakt sa jednom otkinutom rukom koja ga uvlači u slučaj misterioznog ubistva koje kreće kao klasičan noir a pretvara se u crnohumornu bizarnost sa više slojeva neobičnosti i zločinačkih namera.

Hiaasenov rukopis je duhovit, ali roman je istovremeno i istraživački intrigantan, i napet, tako da je ton koji postavlja izuzetno izazovan, naročito za adaptaciju. Vrlo retko romani sa tako jakom crnohumornom crtom uspevaju da budu istinski uzbudljivi, i da humorističke situacije isprate naglim prelascima u vrlo ozbiljnu ljubavnu priču ili neku nasilnu i dramatičnu situaciju.

Strukturalno, Hiaasen se poigrava elipsama. Onda kada mu odgovara ovaj page-turner konstruiše kroz produžene razrade deonica koje se dešavaju uporedo sa nekom napetošću a onda nas vraća unazad da vidimo kako se napeta situacija rasplela. Ova postavka je zanimljiv način kako Hiaasen iskoračuje iz klasične filmske i televizijske dramaturgije koja danas dominira kriminalističkom prozom i produbljuje neke situacije koje bi većina pisaca drugačije strukturirala.

Lik kao da je pisan za mlađeg Vincea Vaughna ali kako saznajem, svi junaci će biti desetak godina "postareni" da bi ispratili glumčeve godine, i verovatno čak i da nisam znao da će on igrati, neko kao on bi mi pao na um kao glumac za ulogu Yancyja. U svakom slučaju, moramo imati na umu da je Vaughn kao producent probao da oživi kultnu ROCKFORD FILES, nije uspeo, i da njega ovakvi detektivi sa smislom za humor u odnosu prema životu ali u scenarističkom postupku veoma zanimaju.

Hiaasen je pisao i neke druge detektivske romane, i kad je o Floridi reč, pravi je naslednik Charlesa Willeforda kog šira publika pamti po ekranizaciji MIAMI BLUES sa Alecom Baldwinom u glavnoj ulozi.

[crippled_avenger]

Posle veoma dobrog iskustva sa BAD MONKEYem Carla Hiaasena, pročitao i drugi, za sada jedini preostali roman u serijalu o Andrewu Yancyju.
Ako dođe do druge sezone Appleove serije, onda RAZOR GIRL svakako može biti predložak za nju jer - iako je roman sam po sebi samostalan - veoma se nadovezuje na prvi.
Sam rukopis je dinamičan, duhovit i maštovit. Ima više humora nego u BAD MONKEY i više je epizodičnosti. Dok je priča strteški raspoređena kroz ceo tok romana u BAD MONKEYu, ovde imamo sporadična zaključenja "najakutnijih" situacija, kao da je Hiaasen ušao u pisanje romana sa okvirnim planom a onda pustio da ga pojedinačne situacije dodatno nadahnu. RAZOR GIRL stoga vrca od maštovitih rešenja, duhovitih razmena, ironije, ali isto tako nema onu emotivnu, a ni detektivsku solidnost BAD MONKEYa koji je prosto strukturalno znatno sigurniji roman.
RAZOR GIRL je barokniji, sa mnogo uspelih ukrasa, i veoma visoko bih ga cenio da nema tog poređenja sa BAD MONKEYem, ali s druge strane, i u tom poređenju, nisam se osetio izneverenim tokom svoje druge posete svetu Andrewa Yancyja.
Naprotiv. RAZOR GIRL je jako dobar primer kako napraviti detektivski roman u serijalu koji je i standalone ali je znatno privlačniji za čitanje ako se poznaje i prethodni nastavak, a mnoge situacije koje Hiaasen gradi maltene mogu iznedriti roman za sebe.
U ovom romanu njegova mašta je nesputana, i nadam se da će Yancy biti dugovečan lik.
Hiaasen već ima nekoliko detektiva o kojima je pisao po nekoliko romana. Ima bogat opus ali nijedan predug serijal. Na hrvatskom su objavljeni neki od njih, ali nažalost raspar, ne kao serijal.
Yancy deluje kao da ima potencijala za još.

[Truman]

kriple, ne znam da li si ovo gledao ali ako nisi topla preporuka za vrele dane:
https://www.imdb.com/title/tt0059170/?ref_=wl_li_tt

[crippled_avenger]

kriple, ne znam da li si ovo gledao ali ako nisi topla preporuka za vrele dane:
https://www.imdb.com/title/tt0059170/?ref_=wl_li_tt

Klasik, gledao...

[crippled_avenger]

S. Craig Zahler je zadužio kriminalistički film sa dva naslova koja su obeležila VinceVaugnissance - BRAWL IN CELL BLOCK 99 i DRAGGED ACROSS CONCRETE.
Ipak, pre nego što je krenuo da piše scenarije, Zahler je pisao jednočinke i romane. Uprkos tome što je najpoznatiji po vesternima, napisao je i izvanredan krimić MEAN BUSINESS ON NORTH GANSON STREET.
Sad kad smo imali priliku da pročitamo Tarantina u proznoj formi, a znamo da je Zahler kao scenarista i reditelj često bio upoređivan sa njim, svakako da on može biti jedna od referenci. Međutim, kao i na filmu, tako i u prozi. Zahler je mnogo bliži onim uzorima na koje se Tarantino oslanja, i negde je na pola puta između njih i QTa, dakle sa većom dozom smrtno ozbiljnog žanrovskog pristupa i pulpa ako treba.
U književnom pogledu, MEAN BUSINESS ON NORTH GANSON STREET je u stvari najbliži Lloyd Hopkins trilogiji Jamesa Ellroya koju ja izuzetno cenim. Reč je o tvrdim savremenim krimićima o Lloydu Hopkinsu, detektivu kog neumitno zamišljamo kao Jamesa Woodsa zbog James B. Harrisove ekranizacije COPa, i njegovim slučajevima besprizornih ubica u besperspektivnom sivilu LA.
Zahlerov roman neumitno nosi poređenja sa scenarističkim radovima, pre svih sa DRAGGED ACROSS CONCRETE iako u suštini ovaj roman nije do sada nikada direktno preneo, ali ga jeste kanibalizovao. Neki detalji kao što su misteriozne ubice koje se kreću u misterioznim vozilima i ubijaju bez milosti i naizgled bez motiva, sprovodeći egzekucije klinički i zaumno surovo, svakako da podsećaju na bandu iz tog filma.
Isto važi i za izmišljeni grad - u filmu je to Bulwark u državi New York, recimo, a ovde Victory u Missouriju, Rust Belt grad koji bukvalno izumire od ekonomske krize, zagađenja i društvene korozije kakvu teško može da zamisli čak i Milena Marković.
Detektiv iz Arizone, sa porodicom prelazi u Missouri posle jednog gafa za koji nije bio kriv i u Victoryju kreće da rešava jedan slučaj koji je naizgled rutinski ali veoma surov, nekrofilija sprovedena nad ubijenom prostitutkom. Međutim, onda kreću brutalne egzekucije policajaca po ulici - MAGNUM FORCE Teda Posta samo na drugu stranu, i svi preostali policajci se mobilišu da se suoče sa traumom koja je motivisala ta dela i sa ubicama koje ga vrše.
Zahler je jezički manje vešt i manje uzbudljiv od Ellroya. Njegova jezička imaginacija je limitirana i od toga pravi obeležje, ponavljajući stalno iste formulacije za iste radnje.
Priča se izlaže veoma dramaturški, kao u jednom veoma ambicioznom scenariju, po redu, Zahler se opet za razliku od Ellroya ne služi mnogo mogućnostima koje pruža proza.
Međutim, priča je uzbudljiva. Junaci su hardboiled do granice odbojnosti ali nisu odbojni. Situacije su brutalne u meri da tako nešto nisam baš često sretao ni u hororu. I roman je veoma uzbudljiv i interesantan sa jako puno kreativnih zamisli u raznim aspektima.
U pojedinim psihološkim rešenjima, deluje da je Zahler maštovitiji u postavljanju izazovne situacije nego u opisivanju kako junak reaguje na traumu izazvanu tim slučajevima, ali to iako krupan problem u ovakvoj celini uspeva da se nekako prevaziđe.
U svakom slučaju, kao ni Zahlerovi filmovi, ni ovaj roman nije za svakoga. Warner Brothers je još pre izlaska kupio prava za ekranizaciju ovog romana, ali tada najavljeni film sa Leo DiCapriom i Jamie Foxxom danas deluje nestvarno, a verovatno je delovao i tada.

[crippled_avenger]

Čini mi se da je Karl Marx rekao da čovek mora da jede i da se obuče. I to je maksima koje se drže ljudi kad se opredeljuju za svet mode i nailaze na otpor okoline koja misli da to nije "pravi posao". Takvu misao nažalost nećete naći u ovom romanu, kao ni jednu drugu iole dostojnu citiranja. U njemu nekih naročitih misli nema, mada se može pohvaliti par citata iz nekih narodnih psovki-poslovica.
SUPERMODEL ZA UBISTVO Verice Vinsent Kol bi kao tekst, da je delo nekog iskusnog pisca koji se dokazao barem jednim vrhunskim romanom visoke književnosti, mogao stajati kao prekretnica u karijeri posle koje autor može da pretenduje na Nobelovu nagradu. Onaj stil u kom nonšalantno stila nema koji gaji Houellebecq, gde je stil to što je nazigled sve suvo i taksativno, u ovom rukopisu dostiže svoj vrhunac. Naime, Houellebecq promišlja ono o čemu piše i poznaje to. Pokušava da izgradi stil na suzbijanju ukrasa i dinamike ali tekst vrvi od misli i stava. 
Ovde u tekstu nema stila, nema misli, nema ni dinamike, nema bukvalno ničega. Jedno puko nakucavanje opštih mesta, jezički veoma sumnjivo sa brojnim loše protumačenim i prevedenim formulacijama, neke su same po sebi iz loših prevoda, a neke iz jezičke interferencije zbog koje lektoru treba izvući uši. Rukopis je generalno aljkav, ne pokazuje da je u njega uložen urednički trud, ali svejedno, fundamentalno mu nije bilo spasa.
Ono što je za Houellebecqa napor - da stvori taj neki bezlični, taksativni niz nabrajanje, ovde je izvedeno komotno. Dok kod njega ipak ima opisa šta je junak kupio i obukao, ovde je primenjena nula istraživanja. Sve je generički. Ništa nema opis, ništa nema čak ni brend. Svet je mode ali je cipela cipela a haljina haljina, bez pomena kreatora ili barem uzora. O samoj istrazi da ne govorimo. Junaci koji vrše istragu su mentalno na nivou serijala ĆAO INSPEKTORE, ona se odvija u nekim okvirima koje je u toj hrpetini teksta i nemoguće pratiti, niti je važno. Na kraju je neko ubica, neko saučesnik, neko glavni um iza zločina.
Privatni detektivi su uvek zgodno rešenje za pisce. Pisali su o tome Igor Mandić i Slavoj Žižek, o njima kao sponi između "običnog" građanina i zločina, gde se zaobilazi policija koja nosi drugu vrstu predznaka. Ovde je naravno dosta zgodno da je policijska istraga data minimalno jer je i nekome ko nešto zna o nečemu, teško da piše detektivski roman sa našim aktuelnim Zakonom o krivičnom postupku. Ali, ovde prisutni detektiv, inače protagonista serijala Avakumović Kum, nekada novinar a sada privatni detektiv je jedna potpuno prazna figura, lišena bilo kakvog sadržaja. Kada iznebuha, bez ikakvog razloga Kum krene da se priseća veze koja je mogla rezultirati brakom, roman kao da dobije moždani udar a pamet mu već nije jača strana. Karakterizacija je dakle data kao fusnota i ne iskazuje se kroz ponašanje junaka.
Junaci ovog romana se nalaze u jednoj od onih jedinstvenih situacija - misle da su pametni ali ne znaju da su zarobljeni u izrazito tupavoj knjizi. Na neki čudan način njihovo glavinjanje kroz zaplet, potpuno proizvoljno i besmisleno, bez ikakvog značajnijeg kapaciteta za emocionalno i intelektualno investiranje čitaoca, na čudan način uspeva da proizvede atmosferu reality programa - a sama priča je smeštena u talent show koji u sebi nosi elemente realityja.
Naravno, to su neki dubiozni nesvesni kvaliteti.
Ipak, teško je ne uživati u knjizi koja je istovremeno toliko glupa a opet toliko spremna da nekako osudi i potceni gluposti u društvu. Neko bi to ovom romanu uzeo za zlo. Ironija je htela da je meni to u stvari dobro jer to što neko ne ume da napiše roman ne znači da treba da bude potpuno lišen prava na neku vrstu malograđanskog prezira prema arivistima, populističkoj zabavi i novim bogatašima.
Nažalost, čak i za ono što je prezrena kultura plebsa u ovoj knjizi potrebna je doza osećaja za lepo da bi nastala. A tu dozu ovaj roman nema.

[crippled_avenger]

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam roman Tove Alsterdal WE KNOW YOU REMEMBER. Reč je o engleskom prevodu romana ROTVAELTA i prvom naslovu u serijalu HIGH COAST. John Wells je kupio prava za američku televizijsku ekranizaciju i sam roman je adaptibilan i za američko tržište premda neke veoma švedske dimenzije u njemu dosta utiču na istragu pa ćemo videti kojim putem će se kretati ta prerada.
Tove Alsterdal je napisala roman koji svakako spada u red skandinavskog krimića, ali ovo nije neka naiva i bestseler već vrlo ozbiljan, studiozno napisan roman, ubedljiv u svakom aspektu u kom je policijski procedural obogaćen veoma složenim međuljudskim odnosima, karakternim nijansama i socijalnim okolnostima.
Svaki od tih elemenata bitno utiče na ovu celinu koja kreće kao realiistički, gotovo naturalistički prikaz jednog promašenog života i onda kroz policijski procedural kreće da ga dekonstruiše do tačke kada se otkriva složena mreža koja je činila status quo života u jednom malom mestu za koji je onaj najslabiji platio cenu.
Teško je opisati na jednostavan način kriminalistički zaplet ovog romana ali recimo da je to priča o inspektorki Eiri Sjodin koja u svom zavičaju istražuje ubistvo starog samotnjaka za koje je osumnjičen njegov sin koji je kao dečak odležao kaznu zbog silovanja i ubistva devojke, za koje na kraju niko nije baš sto posto siguran da ga je počinio, ali ko je drugi...
Ovde dakle imamo current case koncept koji se prepliće sa cold case konceptom, i kreće se jednom veoma uzbudljivom žanrovskom teritorijom zapravo. Međutim, Tove Alsterdal nikada ne izlazi van okvira onoga što je njen svet bogato izgrađenih likova tako da toj složenoj strukturi kriminalističkog zapleta daje punu psihološku i životnu ubedljivost.
Roman na koji me je ovaj roman možda ponajviše podsetio jeste WHITES Richarda Pricea međutim opet potpuno su drugačiji po tome što je jedan njujorški a drugi baš švedski u najvećoj mogućoj meri.
Stil Tove Alsterdal u prevodu Alice Menzies je veoma konkretan, sadržajan, dinamičan, sa dobro izabranim detaljima na osnovu kojih konstruišemo cele slike. Njeno vladanje proznom formom je izvanredno i ovaj roman svakako nije hendikppirani scenario već je opipljivo ozbiljno čitalačko iskustvo i poznavanje književnosti. No, naravno to ne znači da ovo nije veoma zanimljiva stvar za eventualnu scenarističku adaptaciju, no definitivno nije pisan radi prodaje na prvu loptu.
Tove Alsterdal po onome što sam ja zapazio ima jedan roman preveden na srpskohrvatski jezik. Ipak, verujem da će ova nova dimenzije svetske slave povećati interesovanje za rad ove književnice.

[crippled_avenger]

CRVENA VODA Jurice Pavčića spada u sam vrh onoga što je u istoriji književnosti na našim prostorima pružio žanr krimića. Kao i najbolji predstavnici tog književnog, ali i filmskog i televizijskog žanra, ovaj roman se bavi mnogim stvarima. Višeslojan je i može se sagledavati kroz više žanrova - i kao porodična hronika, i kao jedan pokušaj sagledavanja transformacije hrvatskog društva od 1989. do 2017. godine ali i kao izuzetan, žanrovski inventivan i stilski besprekoran krimić.
Ono što važi za sadržaj, važi i za stil. U tom pogledu, CRVENA VODA jeste izvanredan krimić, ali bi se lako mogao posmatrati i kao roman visoke književnosti - ono što bi u Laguni rekli "Drama". U proznom pogledu, Pavičić iako filmski kritičar, ne piše hendikepirani scenario iako je njegova naracija veoma konkretna i sadržajna, te samim tim zove na adaptaciju. Njegov roman se izražava književnim sredstvima i koristi ih u punoj meri.
Spoj izvanredno izgrađenih likova, psihološki uverljivih i socijalno verodostojnih sa izuzetno izgrađenim svetom u kom žive i koji se menja, gotovo neverovatno spakovan je u roman zapravo nevelikog obima. Kada završite ovaj roman pomalo ste zbunjeni činjenicom šta ste sve dobili od njega a on je po broju stranica kratak, i na sve to još i veoma uzbudljiv, bez preterivanja se može reći da je page turner.
Društvena previranja kanalisana su jako vešto i prožeta kako sa životom junaka tako i sa samom misterijom koja je veoma socijalno determinisana i njeno rešavanje se menja kako se menjaju životne okolnosti junaka ali naravno i socijalne formacije u kojima oni žive.
Konačno, roman uspeva da prenese emociju jedne razorne životne situacije u veoma ubedljivoj formi, ali isto tako da omogući čitaocu da to sve čita, da ne bude blokiran tom inicijalnom postavkom i njenim konsekvencama već da iz tog osećanja kao i sami junaci crpi energiju za dalju istragu.
Da nekako nisam već prejako kanonizovao jedan drugi roman kao najbolji krimić ikada napisan kod nas, svakako da bih CRVENU VODU razmatrao za tu laskavu titulu. Međutim, ono što je sasvim sigurno jeste da ovaj roman daleko nadilazi nivo koji očekujemo od književnosti na prostorima zemlje koje više nema.

[crippled_avenger]

Michael Jahn radio je kao rokenrol novinar i kritičar pre nego što je ušao u posao sa novelizacijama poznatih televizijskih serija i započeo svoju seriju detektivskih romana čiji je glavni junak bio Bill Donovan.
Jedna od novelizacija koju je radio bio je i THE ROCKFORD FILES i prvi roman THE UNFORTUNATE REPLACEMENT bio je baziran na prvoj jednoipočasovnoj epizodi serije koju su započeli Cannell i Huggins i znana je pod naslovom BACKLASH OF THE HUNTER.
Nama su verovatno od ROCKFORD novelizacija najzanimljivije one koje je radio Stuart Kaminsky zbog njegovog kultnog statusa kao jednog od retkih prevođenih teoretičara filma kod nas. One su pisane da koincidiraju sa izlaskom TV filmova o Rockfordu krajem devedesetih,
Jahnov roman solidno zarobljava šarm Garnerovog signature junaka koji je istovremeno dekonstruisao i uveo lik privatnog detektiva u moderno televizijsko doba. Rukopis je pitak i uprkos tome što ne podrazumeva da je čitalac upoznat sa televizijskim junakom, mislim da je zanimljiviji ljubiteljima i poznavaocima serije. Roman daje Rockfordov background negde u meri u kojoj bi ga dao i scenario ali svakako premalo za detektivski roman.
Tempo je jak, rukopis je pitak i jednostavan i kad je reč o novelizacijama ova je direktna i uspela, bez prevelikih ambicija da se vrši neka nadrgradnja ali sa jako dobrim zarobljavanjem aduta serije.
Svakako ću nastaviti sa izučavanjem Rockfordovih novelizacija, to je junak kome se i inače veoma često vraćam.

[crippled_avenger]

Za razliku od romana SUPERMODEL ZA UBISTVO u kom je bilo korisno da se ubistvo pomene u naslovu jer bi čitalac u onoj slati od reči lako mogao da ga previdi, UBISTVO POD PSEUDONIMOM koje ovog puta ujedinjuje dve pameti i dva rukopisa jer se Verici Vinsent Kol pridružuje i Mirjana Uzelac, nema potrebu za tom vrstom neinventivnosti u naslovu.

Međutim, neinventivan naslov nije zgoreg imati kako bi označio neinventivan roman baziran na premisama koje su raubovane, pogledima na svet koji su toliko opšte mesto da bi sa malo više smisla za humor bili parodija. To ubistvo kao nekakav brend podseća na dečje romane gde u naslovu imamo stalno istog junaka samo se lokacije i okolnosti menjaju.

Ipak, na kraju možda ovaj roman i nije zaslužio da ponese taj žig UBISTVA jer je svakako neuporedivo superiorniji od SUPERMODELA, koliko god to pominjanje zločina evociralu Agathu Christie.

Možda je pomalo nepravedno da SUPERMODEL bude osnovna referenca i tačka poređenja jer ovaj roman uvodi i novu autorku Mirjanu Uzelac koji nema veze sa njim, ali prosto knjiga se mora postaviti u neki kontekst.

No, u Laguni kao izdavačkoj kući koja za žanr romana stavlja reč "drama" iako roman može biti svašta ali ne može biti drama, nije loše počev od naslova klasifikovati stvari. Zanimljivo je da se Laguna - koja zbilja jeste poslednjih meseci otvorila dveri za totalni treš - odlučila da objavi i ovaj roman koji se bavi svetom književnika i izdavača jer je poznata po tome da njeni pisci pre svega imaju jasan kodeks ponašanja prema kolegama i prema matičnoj kući.

Srećom, znali su s kim imaju posla tako da ovde imamo onu tipično srpsku situaciju da strani izdavači i pisci postoje pod pravim imenom a srpski ne. Tako je Harper Collins dat kao Harper Kolins, James Ellroy je Džejms Elroj a kod nas su sve neka izmišljena imena. No, to se u Laguni dešava i kod pisaca visoke književnosti osim ako ne pišu o mrtvim klasicima kao što je Ivo Andrić o kome može da se nalupeta bilo šta.

Isto tako, jasno je da izdavačka i knjižarska kuća Atlantis jeste svojevrsna parafraza Lagune, kao i da se u pojedinim ličnostima, a neke su tipske iz naše javnosti poput školovane žene koja bi pisala jedno ali piše drugo jer je to komercijalno, mogu prepoznati stvarne ličnosti.

Ako ste kao pravi sladokusci očekivali da će krimić smešten u svet izdavaštva da se pozabavi nekim realnim problemom te oblasti kod nas, prevarili ste se. Ali ipak naravno kad pisci pišu o piscima nemoguće je proći bez izvesne doze autorefleksije.

U pogledu promišljanja stvarnosti, UBISTVO POD PSEUDONIMOM ostaje na nivou pitome tabloidne aluzije.

Otud UBISTVO POD PSEUDONIMOM u odnosu na SUPERMODEL ZA UBISTVO pokazuje znake života jer se u rukopisu oseća da autorke ova tema ipak zanima i da imaju neke malo detaljnije fantazije o tome kako je to biti pisac.

Priča je postavljena jasnije nego u SUPERMODELU, može da se prati. Likovi su profilisani, diferencirani. U karakterizaciji ima naivnosti i opštih mesta ali sada tu ima i određene energije - naročito kod jedinog predstavnika "visoke književnosti" u romanu, Tonija Božinovskog, inače žrtve naslovnog krivičnog dela, koji je istinski vitalan antijunak i uspeva da bude mnogo više od mrtvog slova (i mrtvog junaka) na papiru.

Ostali junaci koji su i emotivno i intelektualno sigurno ukotvljeni u okviru Opšteg mesta isto pokazuju znake života i da nemaju tako karikirana imena u većini slučajeva delovali bi čak i kao skroz legitimni učesnici onoga što se duhovito naziva srpskom književnošću. Stil je intonativno nesiguran - varira od jednog stilizovanog doživljaja stvarnosti pa sve do "masnijeg" narodnog i humorističkog, ali ko može da izdrži tu nekoherenost može biti nagrađen.

Ipak, likovi i zaplet kao da se bore za primat u ovom romanu. Otkrivanje potencijalnih osumnjičenih čitaocima dato je u solidno postavljenom ritmu, slučaj se razlaže na interesantan način, i ta bazična naivnost da su svi učesnici nečijeg života koji imaju motiv za ubistvo aktivni u isto vreme, iako veoma staromodan i naivan, ovde nekako funkcioniše, i to se ne može osporiti, što jednim delom može da zahvali upravo tom artificijelnom doživljaju stvarnosti. S druge strane, ta neprekidna otkrića samo gomilaju motive i uprkos preokretima vremenom proizvode utisak stagnacije radnje. No, čak i kada deluje da autorke u stvari nisu unapred osmislile šta se dešava već džeziraju sa likovima, roman je pitak, i zapravo dosta duhovit.

UBISTVO POD PSEUDONIMOM i dalje pati od previše amaterskih rešenja da bi definitivno prešlo sa prostora na kom autorke pišu da bi imale šta da rade na teritoriju knjiga koje nastaju da bi drugi imali šta da čitaju, ali na ovoj drugoj provodi sasvim dovoljno vremena da zasluži prelaznu ocenu, pa i malo više od toga.

Ovo je roman koji pokazuje znake života, povremeno je duhovit i tiče se autora. Nerazrađen rukopis, i generalno jedan početnički nivo izvedbe u tom smislu nisu ni krivica autora već urednika, i verujem da bi urednik koji se bavi svojim poslom od ovog teksta napravio jedno prijatno, malo, iznenađenje.

[crippled_avenger]

Posle duže potrage uspeo sam da lociram drugi roman Helen Knode WILDCAT PLAY  to na jednom krajnje neočekivanom mestu. Kako sam njen prvi roman THE TICKET OUT čitao pre skoro dvadeset godina kada je izašao, odlučio sam se da ga malo prelistam.
Međutim, završio sam čitajući ga veoma pažljivo iznova.
Helen Knode je napisala roman koji deluje kao neki interni vic namenjen lično meni, krimić (tadašnje) supruge Jamesa Ellroya u kome ona fantazira ubistvo Kathryn Bigelow, fascinirana posle susreta sa njom.
U ellroyevskoj atmosferi, Helen Knode unosi dosta kritičarskog kreda u svoj krimić o Holivudu, i nudi jednu drugu vrstu nadogradnje. Ovaj roman je danas već epoha ali pisan je kao savremeno delo, u tom smislu, oslonjen je kako na imaginarij Lloyda Hopkinsa tako i na refleksije tropa iz L.A. Quarteta.
Ellroy nije samo referenca kao njen tadašnji suprug, niti zbog toga što mu je roman posvećen, u njemu ima deonica koje su mu očigledna posveta, na nivou dijaloga, na nivou jezika, na nivou odnosa prema temi.
Ali, isto tako imamo i transformaciju junakinje od liberalne novinarke koja prezire komercijalni film, Holivud i establišment a naročito policiju do spoznavanja naličja klasičnog Holivuda i shvatanja da ima i dobrih policajaca.
U priči se vrtlože Louis B. Mayer u prošlosti, fascinacija Irvingom Thalbergom koja traje večno, Rodney King i Rampart,holivudski liberali i policajci koji znaju šta se ceni na betonu, pali anđeli iz starih vremena kada se Louis zaklinjao da žena nikada neće režirati za MGM i glavna žrtva u savremenoj deonici, anđeo koji je pao upravo zbog želje da režira.
THE TICKET OUT je propulzivan, mišićav krimić, sa dosta dinamike, junakinjom koja ne spava sve dok sama ne potone u neku vrstu histerije, sa dosta praćenja, istrage, dedukcije, pa i potera i suspensea. Ali je istovremeno i jedna dekonstrukcija Holivuda sa pravim imenima, i prošlim i sadašnjim tamo gde god junak ne mora biti baš ubijen.
Helen Knode je izgradila ime kao kritičarka i novinarka, ali njen stil pisanja proze je izgrađen na solidnoj dozi kvalitetnog krimića. THE TICKET OUT je pisan onako kako Amerikanci pišu - efikasno, i energično, sa ikoničnim junacima, tvrdokuvanim ciničnim opservacijama, ali u post-noir ključu gde su junaci iz epohe u epohu sve manje naivni muškarci, i sa ženama koje su sve samostalnije, ali manje sposobne da budu fatalne.
Junakinja Ann Whitehead je potom dobila još jedan roman, pomenuti WILDCAT PLAY deset i više godina kasnije.
Slično Kathryn Bigelow, rani radovi Helen Knode nose tu senku Jamesa Ellroya na kog uostalom i sam referišem. Tako je i ona sve do HURT LOCKERa stalno bivala nemilosrdno povezivana sa bitnim muškarcima u svom radu - bio to Eric Red ili konačno James Cameron. Nažalost, Helen Knode nije ostvarila dovoljan kontinuitet da bi izašla iz te senke, pa će njen rad ako se ne desi nešto novo, uvek biti sagledavan u tom ključu.
Roman je izašao dugo pre #MeToo pokreta ali osim napretka socijalnih mreža i mobilne telefonije u međuvremenu, u društvenom pogledu nije nimalo zastareo što je veoma zanimljivo. Najinteresantnije je zapravo u kojoj meri je ciničan prema holivudskim liberalnim elitama.
Svakako da bih voleo da vidim ekranizaciju ovog romana bilo kao film, bilo kao seriju, ali ako se nije desila do sada teško da će i ubuduće. Ann Whitehead je junakinja koja bi imala šta da pruži.

[crippled_avenger]

U drugoj novelizaciji serije THE ROCKFORD FILES, Michael Jahn kombinuje zaplete dve epizode -THE KIRKOFF CASE i THIS CASE IS CLOSED. Međutim, ovo nije klasičan slučaj iz strukturiranja detektivskih romana gde dva naizgled nepovezana slučaja počnu da čine celinu i osim Rockforda i jednog detalja u završnici, slučajevi se zapravo nikada ni ne prepletu.

Naprosto, Rockford krene da rešava jedan slučaj, dovede ga nadomak kraja a onda ga angažuju da radi drugi i to je to.

Ono što čini ovaj roman drugačijim od prvog pored dva slučaja umesto samo jednog jeste izraženiji smisao za humor, ne samo u pogledu Rockfordovih razmena sa raznim ljudima koje sreće več i u pogledu ironije koju junak iskazuje u odnosu na celu svoju situaciju.

Svakako da je i ova knjiga prevashodno namenjena ljubiteljima i poznavaocima serije, mnogo pre nego usputnim čitaocima krimića, ali slutim da iko ko se zanima za ovaj žanr iole ozbiljno dobro poznaje ovu seriju, i takvi će se dobro zabaviti i uz ovu knjigu.

[crippled_avenger]

Nic Pizzolatto je sa McConaugheyem pripremao novu saradnju za FX, seriju REDEEMER po romanu THE CHURCHGOER Patricka Colemana. Coleman je pre ovog romana napisao zbirku poezije i nije tipičan pisac krimića, pa tako ni THE CHURCHGOER nije tipičan krimić.

Reč je o kalifornijskom noiru, smeštenom u Oceanside i okolinu San Diega (dobra vest za one kojima već nedostaje ANIMAL KINGDOM) ali bitno drugačiji i od Winslowa koji je okrenut klasičnijem žanrovskom izrazu a svakako od Pynchona kog zanima nešto skroz drugačije unutar konvencije krimića.

Colemanov roman na nivou priče ide linijom klasičnog noira, sa junakom kog život nije mazio - ovog puta reč je o traumatizovanom bivšem evangelističkom pastoru koji je napustio svog megachurch, razočarao se u veru, pošao putem alkoholizma, rasturio porodicu i sad je usamljeni i rezignirani noćni čuvar. Njegov život dobija novi impuls kada upoznaje intrigantnu devojku, lutalicu koja se sporadično pojavljuje u njegovom životu a onda nestaje istog dana kada na njegovom poslu dolazi do provale i pogibije njegovog kolege.

Otpušten s posla, dodatno traumatizovanim ovim događajima kreće da je traži, i usput shvata da će ponovo morati da uže u svet evangelizma koji (kao što smo isto recimo videli u ANIMAL KINGDOMu) veoma ozbiljan spiritualni fenomen ali i biznis u ovom delu Kalifornije.

Colemanu je na prvom mestu studija karaktera, junakove opservacije o veri, sudbini, životu, prirodi i društu pa tek onda noir zaplet. Međutim, žanrovsku okosnicu koristi dosta vešto kao okosnicu za igradnju svog romana, i nesvesno pravi rukopis koji je na kraju jači kao krimić nego kao psihološka studija što mu je bila inicijalna namera.

Misterija koja se razotkriva u ovom svetu u kom su fatalne žene koje bude opsesiju, moćni muškarci koji drže ključeve tajni i očajnici uhvaćeni između njih ista je kao i oni, drugačija nego što izgleda ali ne previše.

U tom smislu, najveće odstupanje od konvencije žanra jeste da na kraju priče nemamo konvencionalnog krivca, ne samo u pogledu kazne nego i zločina. Svi su ponešto krivi, svako na neki zanimljiv način.

Uprkos tome što je roman jači u nekim aspektima koje Coleman nije birao kao osnovni adut, reč je o zanimljivom ostvarenju koje zaslužuje pažnju ljubitelja i poznavalaca.

[crippled_avenger]

Nick Carter Killmaster je produžetak starog pulp junaka Nicka Cartera koji je nastao krajem 19. veka. U periodu od 1964. do 1990. serijal je oživljen i u njemu je nastao 261 pulp roman. Nijedan nije potpisan imenom i prezimenom autora. Brend Nick Carter je služio kao pseudonim, a među piscima je bilo i poznatih imena kao Michael Cruz Smith.
U nekoliko navrata Nick Carter, agent američke detektivske agencije posetio je Jugoslaviju, a u dva romana naslovi sadrže imena naših gradova. U sedamdesetrećem romanu avantura se zvala BUTCHER OF BELGRADE a u stočetrdesetdevetom THE DUBROVNIK MASSACRE.
BUTCHER OF BELGRADE izašao je 1973. godine a autori su Ralph Eugene Hayes i Larry Powell o kojima ne znam ništa. Ni oni ne znaju mnogo o Beogradu u koji smeštaju negde između trećine i polovine romana.
Roman prati intrigu mahom smeštenu u Orijent Ekspres, jedan osvedočeni prostor kriminalističke intrige u kom Nick Carter juri trgovce oružjem koji su došli u posed osetljivog aparata ali usput susreće svoju poznanicu iz ranijih pustolovina koja u ime nemačke službe juri jednog nacističkog zločinca koji je ordinirao u Beogradu za vreme rata i tamo ima dosta jataka.
Kada shvate da su dva slučaja povezana, skončaju u Beogradu i tu nadalje jure nacistu i ukradeni aparat.
Opis Beograda nije skroz naivan, baziran je na nekom bedekeru, prostorni odnosi nisu skroz jasni piscima ali se vidi da su koristili neku kartu grada i otprilike razumeli gde je koji hotel u odnosu na koji muzej. Naravno, ima domaštavanja ima i aljkavosti, ali za ovu vrstu romana, prilično jer verodostojno.
Jer ovo je pulp sa dna kace. Banalan, neinventivan, pošteno govoreći negde na nivou onoga što znamo kao roto-roman. Naravno, jugoslovenske lokacijd su mi zanimljive pa ću pročitati i ovaj o Dubrovniku ali ukupno uzev ovo je primer klasične eksploatacije tada već veoma popularnog Bonda, kako književnog tako i filmskog.
Naročito je zanimljivo na koji način su plasirane scene seksa u jednom mehaničkom rasporedu, kao odmorišta između klišetiziranih obračuna, ispitivanja i istraga. Neke od njih se dešavaju i u beogradskim konačištima.
Jugosloveni su prikazani kao lenji i neažurni, dakle u skladu sa predrasudama izgrađenim o Istočnom bloku.
Nick Carter je bio dugoročan pulp serijal ali sa razlogom za razliku od većine nikada nije iskoračio u neki drugi medij.

[crippled_avenger]

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam DESPERATION ROAD Michael Farris Smitha po kome se upravo snima film u kom glavne uloge tumače Garrett Hedlund i Mel Gibson.

Hedlund igra Russella, glavnog junaka ovog južnjačkog trilera, upravo izašlog posle jedanaest godina robije zbog saobraćajne nesreće koju je izazvao u pijanstvu. Gibson igra Mitchella, njegovog oca koji je jedina osoba na svetu koja ga čeka.

Uporedo sa Russellovim izlaskom iz zatvora, očajnica sa detetom u bekstvu iz odnosa sa zlostavljačem upada u nevolje te u samoodbrani ubija lokalnog šerifa, i time se pokreću dva vrtloga zločina koja će u jednom trenutku stvoriti savršenu oluju.

Roman je smešten u malo mesto na Jugu, tako da slučajnosti na kome mu se baziraju delovi fabule nisu problematične ili neuverljive već imaju u sebi odlike sudbinskog susreta. Ono gde roman ima sturkturalni problem jeste završnica u kojoj pisac nema snage da provede svoje junake kroz jedan krunski izazov u kom će doživeti katarzu. U izvesnom pogledu razumem pisca, njegovi junaci su već na početku romana dovoljno izmučeni i odavno je katarza zapravo iza njih, ali onda mora naći neki drugi način da je bar čitaoci dožive.

Ona ovde izostaje, mada u sebi ima nečeg racionalnog, rekao bih i uverljivog u toj odluci. Naime, ovo je roman u kom junaci nailaze na jednu prirodnu i sasvim očekivanu dozu razumevanja koja u trilerima često izostaje.

Ukupno uzev, Michael Farris Smith ispisuje jedan pitak rukopis, jak u domenu atmosfere i iskazivanja stanja likova na slikovit i efikasan način. DESPERATION ROAD nema neki naročito crossover potencijal izvan ljubitelja i poznavalaca, ali čak i ako se neko izvan tog kruga lati ove knjige neće previše pogrešiti.

[crippled_avenger]

Drugi roman u serijalu o Ann Whitehead prati ovu junakinju u novoj životnoj pustolovini tokom koje se desi i ubistvo. WILDCAT PLAY: A MYSTERY je ponovo smešten u milje koji Helen Knode dobro poznaje ali je to dijametralno suprotan ambijent od onog iz TICKET OUT.
Naime, glavna junakinja napušta Los Anđeles i Holivud i odlazi da radi na naftnim poljima koja je istorijski snažno obeležio uticaj njene moćne naftaške porodice. Međutim, ona odlazi da radi na bušotini koja ispituje jedno polje, na terenu, na najniže plaćenom poslu, u gestu pobune.
U izvesnom smislu ova promena miljea jako evocira Rafelsonov film FIVE EASY PIECES koji se takođe dešava na naftnim bušotinama sa glavnim junakom koji ja napustio svoju moćnu porodicu i otišao da radi poslove kao fizički radnik kako bi se odmakao od sveta koga se gadi.
Tako i Ann Whitehead napušta svet filmske kritike i Holivuda koji je je fascinirao kao devojku i mladu ženu i vraća se poslovima koji su je jedino mogli oduševljavati kada je bila devojčica i nije ni slutila koliko je sve to naporno i opasno iako se rukuje velikim mašinama i po ceo dan sedi napolju.
Na naftnoj bušotini se vrlo brzo po njenom dolasku dogodi ubistvo, naizgled nemotivisano, možda samo nesreća ili stradanje radnika usled nepažnje, ali potom kreće da se žiri noir mreža gde Ann popije udarac u potiljak i kreću da se pojavljuju razni ljudi sa raznim motivima.
WILDCAT PLAY: A MYSTERY je detektivski roman koji je to i po svojoj formi i po suštini, ali kao što je TICKET OUT bio pre svega jedna meditacija o Holivudu i položaju žena u njemu, tako je i ovo nostalgična priča o američkoj unutrašnjosti, periodu kada je kapitalizam još uvek nosio dozu avanturizma u sebi, generalno priča o "nevidljivim" ljudima koji zapravo pokreću Ameriku.
Za razliku od TICKET OUT koji dekonstruiše Holivud, WILDCAT PLAY na kraju cele priče uprkos svim negativcima koje prikazuje reafirmiše ovaj svet. U vrednosnom smislu, WILDCAT PLAY je priča o "stvarnim ljudima" sa "stvarnim problemima" dok je TICKET OUT bio priča o ljudima opterećeni raznim formama fikcije, bilo da su to priče koje žele da predstave, priče o kojima arbitriraju ili priče koje su izgradili o sebi.
Otud, WILDCAT PLAY je posvećen manje poznatom ali ipak dobro znanom miljeu i u tom pogledu je egzotičniji od TICKET OUT. Same okolnosti zločina i zavera koja stoje iza njega su ipak utemeljeniji ali sa zdravom dozom noir invencije i bizarnosti.
Nisam siguran da li će Ann Whitehead nastaviti da živi i radi u romanima ali ovo je veoma atipičan drugi roman u detektivskom serijalu jer iz prvog prenosi samo iskustvo junakinje, ali menja sve ostalo što joj se dešava.
Međutim, ono što se ne menja je njena fascinacija zločinom u čije istraživanje tone kao u živi pesak i Helen Knode to tako živopisno prikazuje da time ulazi u srž onoga po čemu se krimić razlikuje od ostalih žanrova. Ima mnogo "čistijih" kriminalističkih romana oko nas, ali malo koji na ovaj način uspeva za zarobi i iskaže tu fascinaciju zločinom.

[crippled_avenger]

NIKO NIJE ZABORAVLJEN I NIČEGA SE NE SEĆAMO je prvi pobednik konkursa koji su raspisale izdavačka kuća Booka i OTP Banka. Reč je o prvom romanu dramaturškinje Mirjane Drljević i kako sami izdavači kažu, ubedljivom pobedniku njihovog konkursa. Ovaj debitantski roman se u vreme kada zapisujem ove utiske našao i u užem izboru za NINovu nagradu, dakle možemo reći da je reč o jednoj veoma uspešnoj knjizi.
Istovremeno, reč je i o veoma uspeloj knjizi koja u svojim najsnažnijim deonicama doseže same vrhunce savremene srpske proze, i one čine većinu njenog obima. Pomalo je možda nezahvalno govoriti na takav način o knjizi - koliki je njen deo ovakav a koliki onakav i verovatno nije metodološki ispravno ali prosto sam tekst zahteva takav pristup jer naprosto nije u svakom pogledu ujednačen.
U pogledu stila, sam početak romana, uvodno poglavlje na bitno je nižem nivou od ostatka knjige. U njemu ima nekog neuspelog, prvoloptaškog humora sa namerom da se ilustruje mentalitet, to društvo u kome mi živimo i sl. i to je pogrešno na više nivoa. Nije dobro napisano i nije to situacija koja danas može adekvatno da se uzme kao predmet za seciranje i kroz "malu situaciju" opiše "širu situaciju". Čitalac će ubrzo, zaista samo par stranica kasnije naići na bolji, pa zatim i najbolji deo romana, i to će lako zaboraviti, ali ovakvi detalji sugerišu da je knjiga mogla biti rigoroznije urednički oblikovana. A isto važi i za samo izdanje koje je grafički dosta neugledno u pogledu korica i nekako potcenjuje u osnovi odličan tekst koji je upakovan u korice.
Potom, roman ima samo još dve instance u kojima odstupa od psihološki produbljenog, interesantnog postupka i veoma pitkog i efektnog stila, i zalazi u domen britanskog televizijskog procedurala a to su situacije sa glavnom detektivkom i njenim hendikepiranim sinom koji joj pomaže u rešavanju slučaja i samo razrešenje misterije koje je zbilja na jednom skromnom televizijskom nivou.
U te dve televizijske intervencije leži i jedan paradoks romana. Naime, glavna junakinja ima u sebi potencijal da se pretvori u nosioca serijala romana, i na kraju neki detalji je čine baš takvim likom i gotovo da naglašavaju takvu nameru. To je skroz legitimno i rado bih čitao dalje avanture ove junakinje ali je malo u nesaglasju sa snagom ostatka rukopisa gde imamo utisak da imamo roman koji je samostalan, obuhvata jednu priču i nijednu drugu i gradi jedan svet koji van njega neće postojati.
To su isto neke stvari koje su se urednički mogle doraditi, naročito samo razrešenje misterije koje je logično, iznenađujuće, proističe iz priče, potencijalno je produbljuje ali prosto ako se ovako izvede to je ipak samo televizijski nivo. Način na koji je priča dotle pisana iziskivalo je neko ideativnije razrešenje jer je tekst dotle bio upravo takav i slabo je trpeo takvu konkretizaciju i svođenje na ono što se eto, zbilo.
Naprosto, ponekad ono što se zbilo kad se konkretizuje nije dovoljno u odnosu na ono što je pre građeno, setimo se prve sezone serije TRUE DETECTIVE.
E sad, kad dođemo do onoga što je najuspelije u romanu na svu sreću po obimu zauzima dominantan deo romana i njegovog izraza. To je priča o prijateljstvu, detnjstvu, mladostima i razočaranjima tri žene i nestanku njihovih kćeri u sadašnjosti koji razotkriva njihove živote, kajanja, njihove grehe a samim tim i predačke itd.
Roman veoma sugestivno dočarava atmosferu, i sadašnjosti i raznih prošlosti koje su pohodile iste junakinje i ambijente, veoma zanimljivo tretirajući teme porodičnog nasilja, nesigurnosti, izdaje i tajni koje uništavaju one koji ih kriju.
Misterija je konstruisana i kao whodunit i kao whydunit i na oba nivoa funkcioniše. Naravno, whydunit momenat nekako lakše naslutimo, ali i dalje je veoma zanimljivo razrešenje, i rekao bih dosta sveže u pogledu toga šta je zaista motiv. Isto važi i za whodunit, uz sve one primedbe na konstrukciju i stilsko oblikovanje samog razrešenja.
Inspektorka koja istražuje slučaj svemu donosi jednu finu dozu ironije, duhovitosti i u sagledavanju sveta ali i u verbalnoj komunikaciji, dodajući samo jedan novi fini sloj svemu što je dotle izgrađeno.
Roman, stoga, nije savršen, ali ako je za utehu malo koji srpski roman jeste usled potpune devastacije cele izdavačke a pre svega uredničke infrastrukture. U tom smislu, možda ni nemamo pravo da tražimo više od ovoga od srpske proze u ovoj formi u ovom trenutku.
Kad je reč o srpskom kriminalističkom romanu gde je situacija još poraznija, NIKO NIJE ZABORAVLJEN I NIČEGA SE NE SEĆAMO doseže određene standarde koji daleko prevazilaze njegov rutinski nivo i u tom pogledu, ljubitelji žanra treba da ga pročitaju jer još dugo ovako nešto neće dobiti.
Mirjana Drljević je ovde blizu jednog besprekornog, konzistentnog teksta, nije ga dosegla, pa sam osetio potrebu da na to ukažem, i napravio sam drastičniju grešku nego ona - nesrazmerno veliki obim svojih utisaka sam utrošio na ono što mi je remetilo utisak nego na ono što je ovde uspešno izvedeno.
Ali, da sam drugačije pristupio, verovatno bih izneverio svoj utisak da se ovde nalazimo blizu nečega zaista dobrog, gde uvek postoji doza frustracije i doza uživanja. Uprkos tome što izgleda kao da je meni frustracija dominantan osećaj, uživanje je ipak bilo veće.

[crippled_avenger]

ITALIJANSKI SEKRETAR Kejleba Kara je verovatno opšte mesto za ljubitelje žanra ali eto ja sam ga tek sada pročitao. Kara sam čitao kao vojnog istoričara i stručnjaka za pitanja bezbednosti, znam naravno da je njegov holmsoliki roman ALIJENISTA bio veoma značajan početkom devedesetih ali ga nisam pročitao, mada ću možda ispraviti tu grešku, uprkos tome što sam u međuvremenu pogledao obe serije o Laslu Krajzleru koje me u tome nisu ohrabrile jer uprkos velikim imenima to nije neka senzacionalna ekranizacija.

Kar je erudita i iz romana ITALIJANSKI SEKRETAR  jasno pokazuje da nije reč o nekom šalabajzeru već o temeljno pripremljenom čoveku koji se uspešno plasirao među pisce nekanonskih priča o Holmsu, oko kojih su se okušale razne ozbiljne face. Kar jako uspešno postavlja karakterizaciju Holmsa, ali zanimljivo je da Votson, kao njegov narator ostavlja prilično bled utisak, iako bi se sam Laslo Krajzler mogao smatrati votsonolikim likom. Isto tako zanimljivo je da su njegovi romani o Krajzleru strukturirani upravo po holmsovskom principu, narator je novinar i ilustrator Mur koji pomaže Krajzleru u rešavanju slučajeva a to je praktično ista dinamika kao kod Konana Dojla.

Čini se ipak da je Votsona malo ispustio iako mu daje protagonizam u priči, ali ne i kvalitetan doprinos radnji.

Sam rukopis je postavljen dinamično, roman vrlo lako izlaže radnju, misterija nije previše složena ali je efektna, i taj pripovedački zamajac koji je uspostavljen uspeva da pokrije određene nedostatke ili nedovoljno zanimljiva rešenja.

Kar želi da razradi Holmsov i Votsonov odnos prema onostranom, da razigra mogućnost da je Holms kao mnogi veliki umovi bio otovren za mogućnost postojanja nečeg neobjašnjivog, iako je postao simbol racionalnog, da ga zanima samo moguće čak i kad je neuverljivo. Nije ovo prvi put da se ova tema razrađuje jer Holms van kanona ima razne pustolovine, ali Kar to započne kao veliku temu, ali onda je ostavi kao jednu samo čačnutu i sporednu stvar.

ITALIJANSKI SEKRETAR je rečju sasvim solidno čitalačko iskustvo ali u suštini jedan prilično rudimentaran roman koji ne produbljuje Holmsa, i stoji samo kao pošteno urađen posao.

[crippled_avenger]

Roman OTPADNICI - SLUČAJ PRVI deluje kao jedan od onih rukopisa provincijskih rokera po stilu a kao prepričavanje neke serije koju je neki od njih intoksikovan gledao po sadržaju, pa onda je usput pomešao sa nekom drugom.

Roman je formatiran kao jedna neprekidna hrpetina teksta, metaforički rečeno - bez tačke i zapete, u kojoj se nižu likovi i situacije, mnoge među njima bez ikakve funkcije ili smisla.

Funkcija i smisao su poseban problem ovog romana jer je stil zapravo vrlo oskudan i mnogo više dramski nego prozni, u stvari jedino što u njemu podseća na literaturu je krajnje banalna, manje od svakodnevne retorike koja ne bi mogla proći u didaskaliji dramskog teksta koji ipak iziskuje određeni službeni ton.  Ovde tog službenog tona nema, to je jedan veoma sveden svakodnevni govor i to u glasu pripovedača, a dijalozi su prirodno još "sniženiji" u odnosu na to, i tu se smenjuju neke banalne replike o nevažnim stvarima, sa nategnutim i neuverljivim izrekama čim junaci treba da iskažu nešto složenije.

Ako možda OTPADNICI jesu hendikepirani scenario koji čeka da se pretvori u službeni govor dramaturgije, onda to nije dobar scenario jer se iscrpljuje u viškovima koje dramska forma ne trpi, a bogami ni roman.

Posebnu ironiju u svemu tome predstavlja mučno formatiranje gde su toj hrpi teksta situacije razdvajaju naglašavanjem KOLIKO JE SATI, a onda se unutar te smešno precizne hronologije, gde se upisuje koliko je sati do u minut, dešavaju prozaične stvari koje apsolutno ni na koji način nisu uslovljene vremenom.

Naravno, moramo imati u vidu hroničan problem uređivanja srpskih romana gde naprosto nikada ne možemo za sve neočekivane gluposti u tekstu okrivljivati pisce jer realno ne znamo šta su svojim izdavačima i urednicima predavali slavni pisci kada su izdavali remek-dela.

No, sa velikom sigurnošću se može reći da se u ovom tekstu nije krilo remek-delo. To pokazuju klišei kojima autorka pokušava da nam predoči kako se dešava nešto opasno i jako, jako kontroverzno, i na kraju se svedu na to da junaci jedni drugima pričaju međusobno koliko su "zajebani", dok rešavaju slučaj prepun istinski inventivnih tema kao što su internet pornografija, pedofilija među moćnim ljudima, nerazumevanje za ljude koje je traumatizovao rat i njihove teškoće u miru itd.

Roman je neoriginalan u tolikoj meri da je pomalo neverovatno da je ovoliko loš jer bi barem neko elementarno prepoznavanje gradiva iz sadržaja koji su kanibalizovani radi njegovog nastanka moralo rezultati nečim pismenijim. Najtužnije od svega što sve napabirčeno iz drugih, superiornih dela u mnogim aspektima nije čak ni shvaćeno a nekmoli vešto prekopirano.

Sve u svemu, ovaj rukopis je počev od formata težak za praćenje i utoliko mučan, a iz samog teksta to ne proističe. Štaviše, njegov najveći odmak od žanra je neurednost i odsustvo razložne naracije koja karakteriše žanr. Ipak, ovo svakako nije umetnost, odmah da se zna.

Ovakva hrpetina teksta u pseudo-kriminalističkoj formi kasnije se pojavila u televizijskoj seriji MOČVARA, koja sa ovim romanom deli taj spoj neoriginalnosti i nepismenosti, ali sa jednim posebnim dodatkom patološke vulgarnosti koji je ovde srećom izostao.

Izdavač prvog romana je Ammonite, kasnije je preštampan u izdanju Čarobne knjige, u spoju sa Drugim slučajem ove iste grupe Otpadnika.

[crippled_avenger]

Jasona Mosberga sam zapazio kao autora jedne od onih "najboljih serija koje nikada niste gledali", konkretno reč je o ONE DOLLAR koju je u celosti režirao Craig Zobel za onovremeni Paramountov network, dok se još nije pojavio Taylor Sheridan i rešio stvar. Ali, u ONE DOLLAR je već bilo korena Sheridanovog postupka, bio je to krimić izuzetne literarnosti ali i izuzetno uspele dramaturgije smešten u rust belt, sa junacima gde se mešaju kriminogeni tipovi i "običan svet" koji je naprosto očajan. Serija nije ostavila dubljeg traga osim u slučaju mog utiska, a to još uvek nije dovoljno da nekome ostvari karijeru.

Napisao je Mosberg scenario i za jedan film u kom je sporednu ali nametljivu ulogu ostvario Nic Cage i to je jedna od tema sa kojima se autoironično obračunava u ovom briljantnom romanu.

Čovek ne mora da je posetio Kaliforniju da bi u ovom romanu uživao ali svakako je korisno imati barem nekog poznanika koji tamo živeo jer će to vibrantnost i autentičnost ovog rukopisa da vam učini opipljivijom.

U žanrovskom pogledu ovo je krimić, misterija u kojoj se traži ubica - u ovom konkretnom slučaju, počinilac i eventualni naručilac ubistva oca i sina u Pensilvaniji a istragu sprovodi preživeli stariji brat, vođen jedinim opipljivim tragom a to je blog pokojnog brata koji je otišao u Kaliforniju i posle nekoliko godina se vratio da bude ubijen u zavičaju.

Međutim, Mosberg formalno iskoračuje iz žanra jer uvodi i motiv fantastike kojim veoma vešto rukovodi držeći ga na ničijoj zemlji između psihoze jedne od junakinja i nečega što možda zaista postoji, a u pogledu samog teksta veoma zanimljivo koncipira izlaganje. Naime, poglavlja cezuje za likove, a oni u duhu priče ne doživljavaju svoje deonice priče u istom vremenu, već je svako u "svom vremenu" i povremeno se ukrštaju. Time, Mosberg čini intrigantnim ne samo ono što je sadašnjost i budućnost junaka već i njihova neposredna prošlost i nudi dosta prostora za razne pripovedačke manevre.

Knjiga nije složena za čitanje, ali svakako nije baš ni jednostavna kao neki starinski krimić. pa je tim pre interesantno da sam autor naglašava kako je ovu ideju razvijao i kao predložak za televizijsku seriju. Nema sumnje da bi ta serija bila formalno veoma zanimljiva kao ONE DOLLAR koji ima sličnu ovakvu strukturu ali ipak ne ovako radikalnu, i ne znam da li roman prati zamišljenu tehniku pripovedanja serije.

Ipak, ono što je sasvim sigurno jeste da Mosberg ovde ispisuje roman koji uprkos tome što je bio pitch za seriju ni u jednom momentu ne izgleda kao hendikepirani i nabildovani scenario pretvoren iz dramske forme u konvencionalniju pripovedačku prozu. Ovo izgleda kao da je zamišljeno i pisano kao roman (koji bih rado video ekranizovan u formi serije, doduše).

MY DIRTY CALIFORNIA dakle jeste krimić u svakom pogledu, ali uspeva da bude mnogo više jer gradi likove i situacije koji umnogome nadilaze funkcionalnost koja krasi žanrovske likove i daje im život izvan žanrovskog zadatka. Konačno, u ovom romanu postoji ono što karakteriše značajne krimiće a to je taj trenutak transgresije u kome preispitujemo ljudsku prirodu i ono što je privlači zločinu.

Nažalost, Mosberg još nije objavljivan kod nas, plašim se i da neće jer on ni u Americi nije značajan i popularan pisac pa ga teško mogu zamisliti u izdanju neke naše kuće koje, s pravom, ipak jure da objave ono što je popularno i značajno. Ipak, verujem da bi neka kuća kao Booka, Blum ili Kontrast lako uklopili ovaj roman u svoje edicije.

[crippled_avenger]

U sklopu industrijske špijunaže, pročitao sam roman Juan Gomez-Jurada REINA ROJA po kome će 29. februara simbolično krenuti da se emituje serija na Amazon Primeu.

Tek 31. aprila ovo može postati ozbiljan roman. Gomez-Jurado je pisac koji piše bestselere u raznim žanrovima, izdat je i kod nas ali koliko sam ispratio REINA ROJA kao roman nije prisutan u Srbiji, iako mi se čini da je jedan roman koji pripada univerzumu izdat kod nas (PACIJENT u izdanju Lagune koji se smatra prvim u serijalu REINA ROJA). Ipak, ovaj roman pod naslovom CRVENA KRALJICA dostupan je u Hrvatskoj.

Najbliža referenca za ovaj konkretni roman je opus Stiega Larssona o kome takođe imam veoma nisko mišljenje, i ako bih te dve stvari poredio onda bih mogao da kažem da je Gomez-Jurado možda kudikamo konzistentniji u svom pristupu. Larsson je pokušavao da kombinuje neku eskapističku detektivsku prozu visokog koncepta sa stvarnim događajima, da neke realne socijalne konflikte uključi u zaplete i da se dotiče nekih stvarno prisutnih oblika kriminaliteta.

Gomez-Jurado se bavim čistim trešom na svim nivoima i ko se za to opredelio neće imati prilike da luta. Ovde imamo superiorno inteligentnu junakinju koja bi se najradije osamila i patila i nema nameru da rešava zločine iako je za to predisponirana, ali onda naravno kao u svakom Seagalovom filmu svoje zavete brzo prekrši i do kraja romana samo ona rešava zločine i gasira maksimalno.

Zanimljivo je da Gomez-Jurado skoro da nije ekranizovan do sada i da će REINA ROJA biti njegova prva relevantna ekranizacija a lik Antonie Scott svakako može biti signatiure lik sa Vicky Luengo kao što je Lisbeth bila za Noomi Rapace. No, REINA ROJA koliko god bila limitirana kao proza može poslužiti kao materijal za ekranizaciju, možda pre za film nego za seriju jer nema sad tu nekog istinskog unutrašnjeg života likova i neke hemije među njima koji bi mogli biti okosnica izvan zamajca koji nudi zaplet, ali verujem da kultura koja nam je dala Alexa Pinu, televizijskog Gomez-Jurada, svakako zna šta snima.

Kao što je Pina kreirao i PERIODISTAS i SERRANOS i CASA DE PAPEL i sad je kao specijalista za krimiće, tako i Gomez-Jurado kroz razne žanrove traži smer i možda je ovde našao neku redovniju formu u kojoj će delovati.

Gomez-Jurado je pisac bestselera koji svakako tom poslu prilazi sa maksimalnom posvećenošću. REINA ROJA je solidan primer inteligentnog romana za glupe ljude, detektivskog romana za čitaoce koji o tom žanru znaju ponešto što su malo videli ili pročitali usput ali misle da znaju, i Gomez-Jurado ako išta vešto manipuliše samoviđenjem svojih čitalaca.

Njegov rukopis je precizan, događaji se ređaju u jakom tempu, opisi nude određenu dozu kiča u emociji i istraživanja u detaljima, stvarajući utisak kako čovek čitajući sve ovo ipak postaje i pametniji. Ne mogu da kažem da recimo jedan detalj o španskoj policijskoj praksi koji sam pronašao ovde ne smatram korisnim. Ipak, ukupno uzev ovo je trivijalni žanr u svojoj najtipičnijoj formi, a u savremeno doba to znači i IP koji samo čeka da bude kupljen.

REINA ROJA je u tom smislu uspela. Sam izvorni materijal ne obećava neku sadržajnu seriju ali svakako će to biti šareno i videćemo svašta.

[crippled_avenger]

U sklopu industrijske špijunaže, pročitao sam roman Renee Knight DISCLAIMER po kom je Alfonso Cuaron snimio seriju. Teško je objasniti zašto se veliki maestro opredelio baš za ovaj roman sem ako nije kao Meksikanac u njemu osetio nešto melodramskog ekscesa tamošnjih telenovela.

Reč je o trileru u kom misteriozni starac koristi roman svoje supruge da njime razori život jedne žene i njene porodice, jer ona je glavna junakinja te priče i karakter radnje je takav da bi mogao da okonča njen dotadašnji život.

Ova premisa je zanimljivija kad se ovako sažme nego kad krene da se ostvaruje, jednim delom zato što masa raznih preokreta i to pre nego što se desi najveći i najtemeljniji među njima, čini da manje-više sav emocionalni efekat bitnih dešavanja izostane. Kada se tome doda novinarski stil pisanja u kom ovaj roman nikada nema tempo koji je sporiji od neke novinske reportaže ili životopisa, teško je baš tačno shvatiti u kojim tačkama je i trebalo da se dogode ključni emotivni ili intelektualni prodori.

Najveće psihološke nijanse sabrane su u par rečenica, a motivacija iza velikih psiholoških lomova je vrlo često naivna i ispričana bez mnogo takta pa i dobrog ukusa.

U svakom slučaju, DISCLAIMER kao serija praktično ne može da podbaci u odnosu na roman. Može biti samo bolji je roman nije ni za šta. No, posle čitanja romana, nemam prevelika očekivanja od serije.

[crippled_avenger]

Od RUNNING WILD pa sve do KINGDOM COME, Ballard je mahom pisao romane koji se mogu u određenom smislu razumeti i kao krimići.
Neki od njih su veoma slični jedan drugom, a opet po mnogo čemu različiti.
Isto tako, svaki od njih bio je roman ideja pre svega, i Ballardov rukopis praktično je garantovao da je reč pre o visokoj književnosti nego o žanru pošto se on konvencijama krimića služio zaista bitno manje od drugih uvaženih kolega koje su u njemu tražile neku okosnicu za dalju nadgradnju.
Međutim, u izvesnom smislu, Ballard je u svojim romanima ideja nagovestio da budućnost krimića i jeste zapravo u filozofiji, odnosno da se manje brehtijanski izrazim - u teoriji.
Naime, Ballard se bavi raznim scenarijima raspada društva i u svojim prvim romanima ono je nestajalo pod stihijom apokalipse, bilo klimatske bilo drugačije izazvane. U delima od RUNNING WILD do KINGDOM COME, on se bavi raznim formama kolapsa društva proisteklim iz psihe i potreba više srednje klase, i on traži potrebu za nasiljem, zločinom, perverzijom i terorizmom baš među onima koji "imaju šta da izgube", i zato ne mogu biti proleteri.
On umesto proleterijata uvodi pojam "salariat", klase na plati u kreditima, sa dobrim kolima, kućama i decom u privatnim školama koji jedini smisao još mogu naći u zločinu i revoluciji koja im služi više kao opravdanje za niz nasilnih i razornih činova nego kao promena nekih realnih socijalnih odnosa.
U tom smislu, Ballard čini nešto epohalno za krimić jer ga konačno vraća onome što čini ovaj žanr posebnim, a to je spremnost pisca da analizira šta je to u čoveku što ga navodi da počini zločin, a da nije puka ekonomska uslovljenost, osveta, strast ili nešto slično, već neka mnogo dublja potreba koja je na jednom nivou psihološka i kulturalna ali na drugom neumitno politička.
U romanima koji u svom zapletu imaju dovoljnu dozu misterije, istrage, suočavanje osobe koja misli da je žrtva sa osobama za koje misli da su zločinci, sa raznim uzbuđenjima i opisima dramatičnih situacija, napetih konfrontacija i konačno nasilja, Ballard u dovoljnoj meri simulira krimić da ne bude dosadan hardkor fanovima.
Ali za one koji pretenduju da se ovim žanrom i bave, on ostaje u toj fazi od RUNNING WILD do KINGDOM COME praktično obavezna literatura.
Ovog puta, glavni junak je psiholog zaposlen u velikoj korporativnoj kući koji istražuje pogibiju bivše žene u bombaškom napadu na aerodrom Heathrow a onda postepeno postaje jedan od onih detektiva koje odlazak na tajni zadatak previše zbliži sa osumnjičenima - a ovog puta to je družina srednjeklasnih buntovnika iz naselja zvanog Chelsea Marina koji žele da sruše britansko društvo kroz zaraznu pobunu srednje klase.
Kod Ballarada uvek ima i fine satire, pa tako u inače mirnu Chelsea Marinu, od jednog trenutka ne zalaze pakistanski taksisti ili radnička klasa iz komunalnih službi jer kraj emituje "opasan duh srednje klase".
Za Ballarda su u ovom romanu kao od CRASHa pa nadalje, Britanci velika deca, a progres ne garantuje da će odrasti, pa čak ni život u najtvrđem od svih klasnih sistema. Ne zaboravimo gde je Marx pisao svoja ključna dela.
Roman je uzbudljiv i uspeo na svakom nivou, od oslanjanja na žanr preko stila do razvijanja ideja, i uprkos tome što će ga neko zbog pojedinih karakterizacija smatrati za pastiš uspelih Ballardovih karaktera i zapleta, ovo pre deluje kao jedna udarna doza Ballarda za one koji ga ne uzimaju svaki dan.

[crippled_avenger]

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam roman OŽILJAK Huana Gomeza-Hurada, španskog bestseler pisca koji je sada ušao u fazu ekranizacije. Poslednjeg dana prestupnog februara iduće godine čeka nas ekranizacija njegovog romana za Amazon, a najavljeno je snimanje serije i po knjizi OŽILJAK u kom Telekom Srbije najavljuje "revolucionarnu saradnju" sa stranim partnerima kakvi su Amazon i španske kompanije.

Samim tim moja radoznalost prema ovom romanu postala je veoma velika jer se u njemu krio začetak nečeg revolucionarnog. Ipak, ono što u njemu piše nije naročito ekskluzivno. Scenario za adaptaciju ovog romana odavno cirkuliše Evropom, sa raznim zemljama Istočne Evrope u svom fokusu jer se zapravo bitan deo priče dešava u Ukrajini.

Slutim da je "revolucionarnost" te saradnje u činjenici da će Srbija na ovaj ili onaj način preuzeti ulogu Ukrajine. Nadam se više na ovaj nego na onaj. Odnosno da će serija ovde biti snimana ali da se neće ovde i dešavati, pošto je prikaz Ukrajine i Rusije kod Gomez-Hurada, slika istočnoevropskog pakla nezamislivih razmera. Ukrajina i Rusija su velike zemlje u kojima se dešava sve i svašta, pa je samim tim moguće zamisliti da su se desile nekad i stvar kakve opisuje ovaj roman prosto na bazi statističke verovatnoće, ali svakako teško je zamisliti da je takav odnos prema ljudima, prirodi i društvu na bilo kom nivou prihvaćen čak i u zajednicama u fazi potpunog društvenog kolapsa kakva je bez sumnje Ukrajina. Dakle, roman je zastrašujuće kulturrasistički u prikazu Slovena a brlog u kom oni žive bi posramio i maštu Džordža Milera u fazi Pobesnelog Maksa.

Osnovna linija priče se dešava u Čikagu. Ako imamo u vidu snagu srpske dijaspore u Čikagu, ovo je možda logičnija poveznica za saradnju s Telekomom Srbije, naročito posle akvizicije Globaltea pošto Srbija s Ukrajinom iz ovoga romana nema apsolutno nikakve veze. Elem, u Čikagu je ovo priča o kompjuterskom programeru koji u trenutku dramatičnih poslovnih odluka upoznaje Ukrajinku putem sajta za upoznavanje i kada je "uveze" u Ameriku kao nevestu, ne shvata da sa njom uvozi i vendetu za seriju neverovatnih događaja, golgotu i vaksrs koju je pregurala u Ukrajini.

Gomez-Hurado ne izbegava napete konstrukcije kojima ni logika ni uverljivost nisu jača strana. Tako i ovde, koliko god Gomez-Hurado gura priču unapred jednom bujicom raznoraznih senzacija, roman ne može da izdrži ni par sekundi čitaočeve kontemplacije. Prosto sve je konstrukcija, pola zapleta je potpuno nelogično i besmisleno, ali se Gomez-Huradu ne može osporiti dobra volja da to ipak spakuje u bestseler koji se brzo čita.

Kad je reč o Americi, u koju Gomez-Hurado smešta svoje junake u želji da proširi područje borbe i verovatno ponudi roman sa najjačim globalnim odjekom, u čemu izgleda baš i nije uspeo jer nije postao američki globalni književni superstar već je i dalje na nivou španskog pisca sa globalnim odjekom - dakle ne IPjeve koje snimaju Amerikanci i sl - ona je prikazana dosta sterilno, bez neke "proživljenosti", i rekao bih da je u Rusiju i Ukrajinu uloženo više mašte i energije nego u Čikago.

Videćemo da li će i ta čikaška dimenzija priče pretrpeti neku mutaciju u ovim okolnostima.

U svakom slučaju, u okolnostima SAG-AFTRA spora i štrajka ako se ova serija snimi uskoro u nekom lukalajk obliku američke serije, a Migel Angel Vivas kao reditelj zbilja jeste jedan od najboljih tehničara španske žanrovske moći, onda će ona svakako imati svoje mišljenje na televizijskom tržištu koje je hendikperano posle dva štrajka.

OŽILJAK inače kao roman nema obim za seriju, pre za jedan jednostavan žanrovski film u maniru Džona Vika ili tako nečega, no to će svakako biti nadoknađeno dodacima u scenariju.

Otud, sam roman zapravo i nije previše referentan da bi se anticipirala serija osim u načelu jer će u adaptaciji pretrpeti razne transformacije, u pogledu mesta gde se dešava pa i same radnje.

[crippled_avenger]

Jason Mosberg je pre svog izvanrednog romana MY DIRTY CALIFORNIA imao izvanrednu seriju ONE DOLLAR. A pre svega toga napisao je roman GRIFT, za koji bismo mogli pretpostaviti da je nastao kao pitch za pitku seriju o vegaskim prevarantima, ali sa jednim dodatkom - svi oni su tinejdžeri.

Dakle, ovo je nešto što bi se moglo definisati kao YA krimić, sa zapletima karakterističnim za odrasle ali u miljeu mladih junaka u kojima su mnogi moralni uzusi bliži literaturi za decu i mlade. U pojedinim deonicama, ali one su moram priznati mnogo manje pristutne nego što sam očekivao, to smeta. Naprosto, Las Vegas i forma kriminaliteta kakvu čine prevare naprosto junake tera na mnogo suroviju marginu od ove koja je prikazana u romanu GRIFT.

Nije problem u glamuru koji emituju glavni junaci, problem je u tome što niko od njih nije erodirao kao ličnost u zadovoljavajućoj meri. Svi se bave jednim od psihološki najzahtevnijih vidova kriminala ali su svi zadržale izvesne moralne skrupule a iznad svega lični dignitet.

Isto tako u romanu seks igra važnu ulogu jer je glavna junakinja prevarantkinja koja svoje akcije obavlja praveći se da je eskort, ali seksa zapravo nema ni za jednog junaka, osim onda kada sve okolnosti priče nagoveste da je "zaslužen".

U tom smislu, kada vidimo kako Mosberg postavlja priču, kako prikazuje okolnosti i sam milje, jasno je da on nije nimalo naivan prema realnosti Las Vegasa, ali da je očigledno dosta upoznat i sa time kako bi na nekom programu kao što je CW morala da izgleda naizgled sirova ali zapravo prihvatljiva serija o vegaskim prevarantima.

Za razliku od romana MY DIRTY CALIFORNIA ovde nema formalnih bravura. Tekst je jednostavan i spreman za YA konzumaciju, pa ipak činjenica da je ovaj roman danas teško dostupan sugeriše da se ipak nije našao u YA rotaciji.

No, za one koje zanimaju kako prozni tako i televizijski krimić, iz ovog romana mogu da nauče dve stvari. Jedna se tiče kako pisati YA roman u nekim okolnostima "povišenog realizma" jer ovde je to dosta solidno - mada ne i savršeno - izvedeno. Druga se tiče kako postaviti omladinsku seriju i isto tako postavljenom kriminalnom miljeu, što doduše nije toliko potrebno za praksu kod nas ali za neki teorijski rad o stranoj televiziji može biti.

[crippled_avenger]

U finalu izbora za NINovu nagradu našao se i jedan od roman koji bi mogao biti od najvećeg interesovanja ljubiteljima krimića.
PAKRAC Vladana Matijevića se može posmatrati kao tri decenije zakasneli odgovor srpske književnosti na FIGHT CLUB Chucka Palahniuka, i u toj tvrdnji sam otprilike sumirao i zaplet i idejnost ove knjige.
Naime, ovo je roman o teskobi življenja u savremenoj Srbiji, dat iz vizure duševno bolesnog čoveka, šizofreničara na lekovima, koji je prošao iskustvo traumatičnog detinjstva i desetak meseci rata u Hrvatskoj bez lekova gde je došlo do disocijacije njegove ličnosti na blagi i slabićki deo i na brutalnog alfa mužjaka koji je monstruozni ubica.
Kod Matijevića obe ličnosti su negativne, svaka na svoj način, s tim što je "ubica" lišen bilo kakvih osobina sem patologije pa samim zato i moj opis nije spoiler. Naprosto, jasno nam je da ovde imamo jednu ličnost koja u dramatičnim okolnostima ima disocijaciju i posmatra ih sa strane.
Teško je reći koliko je opis patološkog stanja glavnog junaka verodostojan jer je reč o najtežim oblicima koji se javljaju sa raznim simptomima ali roman vrlo jasno dočarava teskobu i činjenicu da se duševni bolesnici često ne odlikuju iracionalnošću već načinom na koji izlažu svoje iskustvo.
U tom pogledu, Matijevićev roman je vredan doprinos prošlogodišnjoj književnoj produkciji kod nas pa i srpskom krimiću jer se ovaj knjiga može naći i ba takvoj polici, hteo to pisac ili ne.
Ova knjiga nema isključivo žanrovsku ambiciju ali ima između ostalog i izvesni žanrovski kapacitet koji ne treba zanemariti pa se može dopasti i ljubiteljima krimića koji su raspoloženi da malo izađu iz konvencionalne forme.
Sam Matijevićev rukopis dat u Ich-formi nosi grozničavost i teskobu uz fino doziranu konfuziju datu i kroz formatiranje teksta, i u tom pogledu ispunjava svoj cilj.
U knjizi ima zanimljivih anahronizama koji sasvim sigurno nisu slučajni, naročito će biti zanimljivi za tumačenje filmofilima.
Uprkos tome što je reč o direktnoj parafrazi Palahniukovog romana, čak je i završnica i završno "razotkrivanje" onoga što nam je od starta jasno umnogome citat svih dotadašnjih priča o "dvojnicima" od kojih je i FIGHT CLUB preuzimao tako da sebe Matijević svesno uključuje u taj književni niz i u tu biblioteku.

[crippled_avenger]

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam prvi roman Jordana Harpera SHE RIDES SHOTGUN koji upravo dobija svoju ekranizaciju sa Taronom Egertonom u režiji Nicka Rowlanda, o kom će biti više reči drugom prilikom.

Jordan Harper je bio čauš Bruna Hellera ali je moju pažnju najviše privukao radeći na seriji HIGHTOWN, jednom od ponajboljih aktivnih pokušaja da se odmeni klasik kao što je ANIMAL KINGDOM. Premda je uloga scenariste koji nije kreator na serijama krajnje relativna stvar, Harper jeste potpisao neke od najboljih i najvažnijih epizoda ove serije koju je osmislila Rebecca Cutter i pokazao se kao majstor povišenog realizma i poznavalac miljea savremenog kriminaliteta u Americi.

SHE RIDES SHOTGUN bi se najpre mogao porediti sa romanom Petera Craiga BLOOD FATHER po kom je snimljen izvanredan film sa Melom Gibsonom. Premisa je vrlo slična i do te mere filmična da je maltene lakše opisati je kroz filmske nego kroz književne reference. U književnom pogledu, ovo ne liči na Ellroya suštinski ali je u nekim stilskim detaljima očigledno nastalo sa svešću da on postoji, a ako poredimo sa filmovima, najpre me je podsetilo na Aryan Brotherhood diptih Rica Romana Waugha - FELON i SHOT CALLER.

Dakle, Jordan Harper nas uvodi u svet whiteboyeva, featherwood devojaka, shot callera i ostalih elemenata Aryan Brotherhood zatvorskih bandi. Milje je pun potpuno korodiralih ljudi, svako je na svoj način ucenjen i svako je pomalo načet lošim methom koji se kuva u pustinjama pod nadzorom korumpiranih šerifa.

U tom svetu, Harper priča o tipu koji izlazi iz zatvora u momentu kada je vođa bande Aryan Steel doneo smrtnu kaznu za njegovu porodicu i pustio fatvu da se to mora realizovati. Suprugu uspevaju da ubiju ali glavni junak spasava svoju kćerku i uprkos tome što je još uvek dete uključuje je u svoje dobitne kombinacije kako da im svima zajedno spase glavu.

Stvari su koloritne, nasilne, Jordan Harper ipak duže piše scenarije nego objavljivanu prozu i ponekad određenim rešenjima "vraća radnju" ne bi li sebe usporio, ali proza mu je propulzivna, dinamična, i spremna da se plasira kao IP.

Poseban adut knjige je način kako se postepeno, slično filmu LOGAN koji je izašao negde blizu izlaska knjige, razvija protagonizam ćerke i njeno učešće u akciji. To je sasvim sigurno dodatno pojačalo interesovanje za ekranizaciju.

Stoga ne čudi da je sada film u fazi snimanja, čudi samo da se to nije ranije desilo.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Jordan Harper je u romanu EVERYBODY KNOWS pokušao da napiše svoj "veliki losanđeleski krimić". I u tome je poprilično uspeo.
Kao Ellroyev fan kog je sam Ellroy odbacio kad je angažovan da napiše pilot za LA A CONFIDENTIAL, ipak je nastavio tim putem, i napisao je roman koji paradoksalno možda ima više veze sa TICKET OUT Helen Knode, minus istorijska i metafizička dimenzija samog klasičnog Holivuda.
EVERYBODY KNOWS je vrlo konkretna i tvrda kriminalistička proza, sa stilom koji je propulzivan, junacima koji su višeslojni i uvek u funkciji celine, kriminalističkim slučajem koji nije samo sterilna puzla već ima protagoniste koji se mogu punopravno uključiti u priču, doprineti joj i dati joj smisao.
Za razliku od romana SHE RIDES SHOTGUN za koji je osvojio Edgara, i ovo je film koji čeka da se desi, i maltene je teško tokom čitanja ne zamisliti kako Mark Wahlberg ili čak John Cena sa Monicom Raymund ili Rachel McAdams nisu punom snagom angažovani na slučaju, u kadrovima koje komponuje John Patton Ford na tragu svog EMILY THE CRIMINAL. Naravno, svakome će se desiti vlastiti film tokom čitanja, ovo je bio moj. Ali, isto tako ovo jeste roman, koji nosi jednu određenu dozu ideativnosti i čiju strukturu i konkretno postavljenu dramaturgiju ne treba mešati sa hendikepiranim scenarijima koje pisci često podmeću kao romane ne bi li nekako uspeli da ih plasiraju jer spec scriptovi teško prolaze.
Jordan Harper je dakle napredovao kao pisac i napisao je jedan od upečatljivijih krimića koje sam pročitao u poslednje vreme, velikim delom zato što je uzeo jednu ispričanu priču o holivudskim fixerima i uspeo da je oživi u savremenom dobu, gde ono igra suštinsku ulogu ali priča ostaje jasna i onima kojima je žanr stao u razvoju sa Rossom Macdonaldom.
Njen zaplet - i ovo je u principu napisano u svim najavama pa nije spoiler - evocira slučaj Jeffreya Epsteina što svemu daje i dozu društvene aktuelnosti, ali na svu sreću ne na neki jeftin i tabloidan način, već veoma u skladu da jednim racionalnim sagledavanjem tog fenomena.
Harper je velemajstor prikazivanja lojalnosti unutar bandi, unutar klika u policiji, u kružocima mladih ljudi koji bi pošto poto da uspeju u Holivudu, među spin doctorima, pa samim tim i među moćnim ljudima koji vole ponekad da iznenade jedni druge nekom neočekivanom seksualnom avanturom.
Ključna reč koju u ovom romanu koristi jeste NEIZREČENO, iako su junaci oni koji znaju sve i kojima su mračne tajne osnovni životni kapital.
Ne znam tačno kakve su krajnje ambicije Jordana Harpera ali ne bih voleo da ga iznenadni skok u scenarističkoj karijeri odvrati od pisanja proze, a naročito ne od tvrdog krimića jer je sudeći po ovom romanu zaista ispisao diplomski rad.
Od čauša Bruna Hellera, preko upečatljivog saučesnika u sjajnoj seriji HIGHTOWN, kapacitet koji  koji pokazuje Jordan Harper samo iznova pokazuje snagu talent poola koji postoji i teškom mukom stiže do prilike. Ova knjiga ne samo da je izvanredna sama po sebi već je veoma zanimljiv podsetnik kako ozbiljni pisci se kriju na naličju karijera koje uzimamo zdravo za gotovo.
Ako ikada budem nekom poklanjao štampani primerak ovog romana, nema druge nego napisati posvetu TO THE DAUGHTER OF THE LAST BOY SCOUT, ko god da je u pitanju jer je prosto ovo knjiga koja zaslužuje takav pečat.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Moram priznati da su prva dva romana Ota Oltvanjija kod mene izazvala priličnu averziju i negativne reakcije jer sam od njega ponajviše očekivao, kad je reč o žanrovskim piscima njegove generacije, a u ta dva romana mi se činilo da je ponudio ne samo manje od mojih očekivanja već rekao bih i manje od mnogih od kojih nisam očekivao ništa.
Ti romani su mi bili nemaštoviti, u pogledu stvaranja žanrovskog hibrida pretenciozni i nevešti, jezički kruti, stilski potpuno promašeni, i u njima kao da nije bilo ništa od onog njegovog sigurnog rukopisa iz kratkih priča sa kojim se lako nametnuo kao naše možda i prvo žanrovsko pero.
No, ti prvi romani izašli su za B92, i imali su dovoljno jaku zaleđinu da ne budu percipirani kao promašaji. IVER koji je usledio potom nisam čitao ni ovo što je pisao za decu.
Oltvanjijev prvi punokrvni krimić POLJE MEDUZA je u prove četiri petine svakako među najboljim krimićima napisanim na srpskohrvatskom jeziku. Likovi su interesantni, zaplet je intrigantan i propulzivan, stil je izbrušen, žanrovski izraz je precizan, klišei su plasirani sa punim ubeđenjem i funkcionalni. I u tom pogledu, čini mi se da je u prve četiri petine ovog romana. Oltvanji konačno pružio ono što sam ja mislio da treba, i ono što sam ja mislio da može.
U završnoj petini kreće razrešenje.u čiju susptancu sada ne bih zalazio - moglo je da bude prilično solidno ovako kako je zamišljeno, na nekom tragu ellroyveskog krimića gde ubistvo i u najvećoj zaveri sa visokim ulazima potiče ipak iz lične motivacije, da nije tako naivno, nevešto i tupavo napisano.
Naravno, ako ćemo pošteno build up ovog romana - kao u mnogim dobrim krimićima - jeste mnogo bolji i uzbudljiviji od bilo kog razrešenja. Zato o samom ishodu na nivou sižea ni nemam šta da kažem. Mogao je da se završi i ovako i onako, završio se ovako i to je u redu.
Ali, završnica je napisana zaista početnički, naivno, maltene kao da je onaj stari Oltvanji iz prvih romana obuzeo ovog mnogo zrelijeg i uspešnijeg u prenošenju vlastitog dara i znanja u praksu.
No, i četiri petine izvrsnog krimića su podvig za književnost koja se ne sreće ni sa tim baš svakodnevno. Stoga ovaj roman zaslužuje sve preporuke, a verujem da ima crossover potencijal i za čitaoce koji nisu mnogo verzirani za krimiće, kao i za potencijalne adaptacije na filmu i televiziji - uostalom sam roman u pogledu dramaturgije deluje veoma zrelo i mnogo više scenaristički nego prozaistički.
Otud, ovo možda nije pun pogodak ali za naše uslove možda i jeste.

[crippled_avenger]

Zapamtio sam THE GLITTER DOME Stuarta Margolina kao izuzetno zanimljiv HBO film snimljen 1984. u kome Garner započinje svoj svojevrsni holivudski detektivski triptih koji čine još i SUNSET i TWILIGHT.

THE GLITTER DOME je snimljen tri-četiri godine po završetku THE ROCKFORD FILESa i Garner i dalje ima šarm koji je učinio Jima Rockforda jednim od najčuvenijih televizijskih detektiva. Međutim, priča ovog filma uprkos Garnerovom šarmu je znatno neobičnija i mračnija, i ton je zapravo dosta anticipitrao SUNSET u kome se iza jedne nazovi idilične rekonstrukcije Holivuda krije priča o angerovskim temama seksualnih perverzija i sl.

U GLITER DOMEu imamo bezmalo identično priču. Čelni čovek studija je ubijen i par detektiva koji čine Garner i John Lithgow, u jednoj ranoj ulozi, a njihova dinamika bazirana je na tome da Lithgow ima traumu upravo zbog jednog grotesknog slučaja zlostavljanja dece. istraga ih dovodi do lanca koji se bavio pornografijom sa decom i planirao da se plasira i na tržište snuffa.

Wambaugh je u ovom trenutku već bio na zalasku svoje spisateljske slave, njegove priče o crnohumornim događajima iz policijske svakodnevice su već imale i svoj vrhunac i svoje padove, ali i dalje je ostao taj spoj crnog humora, cinizma i potpune kontingencije u rešavanju slučajeva po čemo se Wambaugh i izdvojio kao pisac pandurskih romana i filmova.

Ipak, THE GLITTER DOME se izdvaja po jedom pesimističnom pogledu na stvari i nekim izenađujuće mračnim ishodištima za pojedine likove, neizlečivosti trauma koje ne rešava razvoj karaktera u toku filmu i sl.

Garner i Lithgow su odlični kao tim, Rockford osvežen mračnim partnerom čini GLITTER DOME jednim svežim radom.

Struart Margolin, glumac i reditelj sa kojim je Garner dosta sarađivao nije neki kalibar, ali ovaj film sasvim kompetentno realizuje, naročito ako imamo u vidu da je reč o naslovu pravljenom za HBO. Uspeva da učini THE GLITTER DOME filmom svoga vremena i da zabeleži sleazy atmosferu u duhu takvih naslova koji se i danas rado gledaju.

Stanley Kallis je iskusni kadar koji je napisao adaptaciju i tek sada, kada sam 13 godina kasnije pročitao roman shvatam koliko je veliki posao uradio.

Wambaughov roman je zanimljiv za čitanje, pre svega jer je pun zanimljivih i duhovitih digresija, međutim akademski gledano, ovo je rukopis koji se tek po policijskom miljeu i biografiji pisca, može lako smestiti u krimić. Odnosno, da, ovo jeste krimić jer je istraživanje zločina nešto što drži ovaj tekst na okupu i daje kakav-takav pripovedački zamajac, ali strukture karakteristične za žanr gotovo da nema.

Ako to imamo u vidu, onda je Kallis u najmanju ruku pišući adaptaciju uspeo da usmeri sadržaj romana iz jedne rasute forme u nešto fokusirano, pa ne čudi i da su mnogi elementi znatno izmenjeni.

Wambaugh u ovom romanu ozbiljno isprobava strpljenje čitalaca. Ja sam ga, sticajem okolnosti imao, ali lako mogu da zamislim nekoga ko prosto ne može da se nosi sa ovom količinom digresija i situacija postavljenih pre svega radi komičnog efekta. Uprkos tome, Wambaugh je u stanju i da izgradi karaktere i emociju ispod slojeva cinizma i prljavog humora, no neće svako imati volju da dopre do toga.

Otud je u slučaju THE GLITTER DOME možda ipak gledanje filma prava mera.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

YOU WERE NEVER REALLY HERE je pre sedam godina osvojio nagrade za scenario i glumu u Kanu. Tada je bio upečatljiv kao svojevrsna posveta prvom filmu svog izvršnog producenta Jacquesa Audiarda, i uprkos tome što je reč o američkom filmu, smeštenom u par excellence američki milje, delovao je kao deo evropske autorske imaginacije.
Nastao je po noveli Jonathana Amesa, mada sa stotinak stranica teksta u mekom povezu, možda bi je neki danas proglasili za roman. I ova proza je drugačija od filma po tome što je vrlo direktna, i tvrda do krajnje granice. Nema one ideativnosti koja krasi film, nema formalnih zahvata u kojima se čitalac uvodi u nepoznate predele koje mora da dešifruje, pa ipak suština je tu.
I u knjizi je reč o čoveku koji je progonjen traumom sebe sveo na oruđe svojih naučilaca i specijalizovao se da bude privatni detektiv ali i batinaš usmeren na spasavanje dece od trgovaca ljudima.
Nekadašnji marinac i agent FBI u ovom romanu je već suicidalna ruina, i biva angažovan na slučaju koji će se ispostaviti komplikovanijim od onoga kako je na početku izgledao, ali će se i ovaj junak pokazati kao mnogo tvrđa pretnja nego što su negativci razmišljali.
Stil je hardboiled i vrlo propulzivan, teško je ne pročitati knjigu u jednom sedenju, u određenom smislu postoji potreba za većim obimom ali u suštini ovo je taman kako treba da bude.
Čak i ako ne volite ovaj film, preporučujem knjigu jer je ipak dosta drugačija, i pokazuje koliko su fleksibilne granice filmske adaptacije.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Prvi roman Jonathana Amesa o detektivu Happy Dollu, izašao je pod naslovom A MAN NAMED DOLL i formatiran je kao tvrda losanđeleska detektivska priča sa dozom ironije i svetlih tonova. Ames se dobro snalazi u oba segmenta, s tim što je u onom mračnijem zanimljiviji jer je raspoložen da ulazi u prilično hardkor razrešenja, da osmišljava zbilja monstruozne negativce i da tim osvežava okvir glavnog junaka koji je inače samo jedan iz plejade penzionisanih detektiva ciničnih prema svetu i ironičnih prema samima sebi.
Za razliku od YOU WERE NEVER REALLY HERE koji je bio baš tvrd klinički krimić, bez imalo ironije, i sa eventualnim humorom koji proističe iz crnila situacije, ovde je potpuno jasno da Ames "gađa" već dobro razgažen rukopis koji su pre njega izgradili kako prozni tako i televizijski pisci, s likovima od Hokea Moseleya do Jima Rockforda.
Otud, zanimljivo je da tim stilski drugačijim romanom deli sličan problem u epilogu, gde naprosto ode u jedno relativno taksativno nabrajanje ishoda.
Isto tako, Happy Doll je previše vešto napisan da bih rekao kako pisac potcenjuje formu, ali čini se da Ames u nekim elementima ne pritiska gas do kraja, i to paradoksalno baš u domenu vlastitog angažmana.
U svakom slučaju, kada uzmemo sve u obzir, ovi nedostaci ne umanjuju mnogo sve one kvalitete koje donosi Happy Doll u prvom nastupu. Štaviše, među modernim autorima ove vrste krimića, Ames je zbilja ubedljiv i maštovit u obe sfere kojih se dotiče.
Kada sam krenuo da čitam roman, nisam naslućivao kakvu će zakučastu chandlerovsku konspiraciju graditi, i koliko tvrdu sudbinu namenjuje likovima koje je očigledno profilisao da ih lagano konzumiramo u brojnim nastavcima.
Isto tako, iako je sam Happy Doll prilično generic lik ove vrste, izgrađen je sa ubeđenjem i svoj mali zahvat ispunjava bez ostatka.
Sa malo manje samosvesti prema formi kojom se bavi, Ames je mogao napisati masterpis. Srećom na tom putu nije zaboravio da napiše odličan roman.

[crippled_avenger]

THE WHEEL OF DOLL je drugi roman Jonathana Amesa o detektivu Happyju Dollu, i u njemu ponovo nudi svoj tvrd propulzivni stil, zanimljivu misteriju, brutalan odnos samog pisca prema likovima i priči ali i iste takve odnose među protagonistima.
U tom pogledu, ne može se reći da je drugi roman bitno slabiji u odnosu na prvi, čak naprotiv, može se reći da su tu negde i da donosi iste kvalitete. Međutim, u sklopu tih "istih" kvaliteta dolazi i do izvesnog manirizma. Odnos pisca prema Dollovom telu koje nemilice strada iz situacije u situaciju u jednom trenutku naprosto postaje zamorno, kao što i same reference na događaje iz prvog romana deluju tvrdo, svedeno, i možda sam ih ja čitao preblizu jedan iza drugog ali delovalo mi je kao da su ti detalji upadljivo slabije napisani od ostatka, kao da su naknadno dodati nekom intervencijom, i nemaju svi organski razlog da postoje.
Ponovo se stiče utisak da Jonathan Ames potcenjuje format detektivskog serijala i da njegov roman o private dicku na neki način oskudeva u finim intervencijama na tekstu.
Oba romana imaju priču koja se odvija umnogome dramski i smeštena je u relativno kratak vremenski period, kao da je unapred mišljena za scenario, premda nema dileme da ovo nije hendikepirani skript, ovo definitivno jeste roman po svim merilima korišćenja stilskih rešenja. Međutim, u oba slučaja bi se narativ lako mogao pretočiti u film.
To se još nije desilo, iako je Happy Doll potencijalni fimski detektiv koji nam nedostaje, naročito ako imamo na umu da je Lynne Ramsay sa velikim uspehom adaptirala jednog Amesovog detektiva. Ovde priča nije toliko svedena i ideativna za art house ekranizaciju ali jeste potentna za detektivski film koji bi mogao prevaziti umorne žanrovske fraze.

[crippled_avenger]

Kad je reč o čitanju Megan Abbott, ja sam definitivno late adopter. Impresionirala me je njena serija DARE ME, i tada sam krenuo u projekat čitanja njenih kniga, malo sam uzimao uzorak iz prevoda objavljenih kod nas i sl. ali evo sve do sada zapravo nijednu nisam pročitao, iako ništa nije zasenilo moj izuzetan utisak koji me je zainteresovao.
Krenuo sam otud iz kontre i onoga što se smatra njenim glavnim delima, zainteresovala su me njena prva dva romana koji se smatraju epigonskim i pre svega ellroyevskim.
Prvo sam pročitao drugi roman, THE SONG IS YOU, jednu vrhunsku noirčinu koja definitivno liči na nekog minor Ellroya po sklopu događaja, recimo na remek-delo CLANDESTINE, ali je naravno Megan već na počecima bila dovoljno svoja. Ili, naprosto, nije bila Ellroy.
Iz kog ugla da gledamo, kod nje nema eksperimentisanja sa samim jezikom, nema fetišizacije LA i uzimanja strana u sporovima ličnosti kao što su Bill Parker i slične njušketine. Ovo je ellroyevski postavljeno u zapletu, pa i karakterima i njihovim odnosima, s tim što junaci ipak imaju bitno manje interakcije sa stvarnim ličnostima. Dakle, stvarnih ličnosti ima, ali su ipak par koraka dalje od same radnje koju naseljavaju fikcionalni junaci, od kojih neki sasvim jasno jesu fikcionalizacije stvarnih ličnosti.
Glavni junak je korodirali ellroyevski tabloidni reporter zadužen za svet holivudskih zvezda koji posle uspešnog "sahranjivanja" jedne kontroverzne priče uspeva da napreduje do službenika propagande u studiju,, da bi se jedna od protagonistkinja te afere pojavila i zaintrigirala da - pošto je već osmilio laž, sazna istinu.
Junak je rascepljen između želje da sazna šta se desilo jednoj od holivudskih starleta koje je bilo moguće prezirati i obožavati u isto vreme i tu otvara jednu Pandorinu kutiju, u kojoj Megan Abbott dolazi do izražaja svojim darom da izopačenim preokretima isprati izopačenost likova i njihovih životnih priča.
Megan Abbott odlično gradi misteriju ali, budimo iskreni, u tome nije jedina. Međutim, u ovom romanu ona je retko dobro razrešava, bez da se sve pretvori u neku nebulozu koja radi atrakcije tone u nešto nelogično samo da bi bilo neočekivano.
Roman ima samo jednu karakterizaciju koja izmiče iz okvira savršeno uverljivog i to više na nivou mogućnosti da baš toliko osoba koje veže neka tajna skupe po raznim osnovama u životu jednog junaka. Međutim, isto tako upravo je ta karakterizacija možda i najznačajnija kako u pogledu ljubavnog zapleta tako i značenjskoj ravni romana, pa se preko toga može ne samo preći već i tretirati kao namerno iskoračenje iz visoke uverljivosti.
Megan Abbott je ovde pokazala izuzetnu žanrovsku erudiciju ali i sirovi talenat jer se neke stvari naprosto ne mogu naučiti. Ona se bavila i teorijom uporedo sa pisanjem pa je jedna od teorijskih pretpostavki njenih savremenika i savremenica da Megan u ta dva rana ellroyevska romana, daje novu dimenziju ženskim likovima u LA noir zapletima i novu dimenziju u odnosu na očekivanu.
Recimo, to je aspekt koji ja nisam primetio. Da, Megan Abbott ima i aktivne junakinje ali u ovom romanu je njihov protagonizam vrlo sličan kao u romanima muških kolega koji su se u savremeno doba bavili ovim žanrom.
Slično, Jordanu Harperu, i Megan Abbott je angažovana i kao staff writer na serijama, doduše prestižnijim od njega. To je samo još jedna potvrda dubine talent poola američkog krimiča.
THE SONG IS YOU ima sve moje preporuke.


Sent from my iPhone using Tapatalk