Crippled Crime Corner

[crippled_avenger]

Da ne bi svaka knjiga dobijala svoj topik, ja ću priču o krimićima koje čitam započeti ovde, naravno uz prelivanje na ostale topike.

[crippled_avenger]

Počeo sam da čitam hrvatski prevod, Algoritmovo izdanje, romana U RALJAMA ZVIJERI Dona Winslowa. Ovaj pisac je poslednjih godina počeo da se uspinje u sam vrh, a dobio je i podršku James Ellroya koji ga vrlo uporno hypuje.

U RALJAMA je roman koji govori o američkom War on Drugs od njegovih samih početaka kada ga je poveo Richard Nixon. U tom smislu, ne čudi da se Ellroyu dopalo to preplitanje mačo likova i istorijskih referenci.

Videćemo šta će se desiti do kraja.

[crippled_avenger]

Konačno sam uspeo da dočitam Winslowa, u čemu su me ometali fudbal, poslovi i sl.

Winslow u svojoj biografiji ima dosta aduta čoveka koji se učio iz vlastitog iskustva, pa je njegov prozni stil (na nivou strukture, ipak jezik je teško procenjivati na osnovu prevoda) dosta formiran pod uticajem filma. Roman je baziran na pozamašnom istraživanju meksičkih kartela, DEA, Contra-afere, borbi u Kolumbiji i kreće se oko San Diega koji je piščeva baza tako da je evidentan trud pa čak i izvesna dokumentarna vrednost, ako ne na planu konkretnih imena i događaja a ono barem kad je reč o samim mehanizmima dešavanja. U žanrovskom smislu Winslow se oslanja na konvencije trilera, pored likova i priče, on voli da stvara napetost tako da je roman u većem delu postavljen kao suspense ostvarenje sa junacima koji jedni drugima rade iza leđa i sl.

Iako obuhvata priču smeštenu u više od dve decenije, Winslow je izlaže kroz situacije u pojedinim godinama, baveći se ključnim punktovima unutar te priče i razrađujući ih detaljno, tako da se može prepoznati izvesna epizodična struktura u ovom romanu. Što se samog stila tiče, pošto je filmski, da ne kažem dramaturški, najbolje je da ga poredim sa filmskim rediteljima - Winslow je napisao roman koji podseća na Michaela Manna, sa likovima jasnog etičkog profila, fascinantne profesionalnosti i stručnosti na kojoj god strani da se nalaze i ženama koje koliko god želele da budu samostalne na kraju postaju njihove marionete.

Otud ni ne čudi da je Mann želeo da snimi WINTER OF FRANKIE MACHINE po Winslowu, i da se njih dvojica dobro kapiraju. Ne čudi ni što po sledećem, još uvek neobjavljenom romanu SAVAGES, Oliver Stone želi da snimi film jer u ovom Winslow pokazuje svest on povezanosti politike, korumpirane administracije i tajnih službi sa narkokartelima.

Ovaj roman je atipičan za Winslowa jer se u ostalim on uglavnom bavi manjim, ličnijim, detektivskim ili kriminalističkim pričama. U tom smislu, ovaj roman je neka vrsta njegovog magnum opusa, i jedan od najbitnijih romana o Ratu protiv droge i meksičkim kartelima. Posle ove knjige, svakako da sam zainteresovan da otkrijem i tu drugu dimenziju njegovog rada.

[crippled_avenger]

Počeo sam da čitam J.G. Ballardov KINGDOM COME. Iako Ballard nije pisac krimića ovaj roman jeste po žanru krimić.

[Kunac]

Počeo sam da čitam J.G. Ballardov KINGDOM COME. Iako Ballard nije pisac krimića ovaj roman jeste po žanru krimić.

Čitaš na originalu ili prevod? Kakav je roman?

[crippled_avenger]

Citam u originalu. Koliko shvatam ni ne postoji prevod na srpskohrvatski. Roman je na liniji KOKAINSKIH NOCI.
Inace, narucio sam iz Hrvatske jednu Lehaneovu misteriju sa njegovim stalnim likovima.

[Kunac]

Kokainske noći su bile izvrsne. Mada, manje su krimić nego što je na početku izgledalo.

[crippled_avenger]

Pročitao sam KINGDOM COME. U svom poslednjem romanu, Ballard nažalost reciklira, uz određene dodatke svoje teme iz poslednje serije romana o nasilju koje ključa unutar naizgled idiličnih društveno-urbanističkih struktura kao što su odmarališta, šoping molovi i sl.

Međutim, u KINGDOM COME, za razliku od KOKAINSKIH NOĆI on više nje ispred svoje konkurencije, već kaska za njom. Kad govorim o konkurenciji, naravno, ne mislim na savremenike, Ballard je ostao ispred njih, ali npr. koliko god KOKAINSKE NOĆI anticipraju PLATFORMU toliko je KINGDOM COME iza Beigbederovog 99 FRANCS.

Ballard suštinski u ovom romanu ima tri krupne greške. Prva je fokus na temu konzumerizma koja je realno već dosta bila eksploatisana. On joj u izvesnom smislu daje novi spin i otvara neke nove dimenzije, ali objektivno dotiče se i dosta starih, prežvakanih detalja. isto važi i za temu advertajzinga, čiji je jouissance mnogo bolje zarobio Beigbeder jer se nije bavio isključivo osudom i razobličavanjem već i svim onim što zavodi ljude da uđu u taj svet.

Doduše, isto tako, činjenica je da ballard ovde daj svoj autentični pogled na konzumerizam jer ga tumači iz svoje karakteristične vizure analitze ambijenata, a naročito onda kada su u fazama raspadanja i rušenja, i tretira tržni centar i samu robu kao artefakt, objašnjavajući fetišizam konzumerizma kroz fetišizaciju prodavnica, tržnih cenara i samih predmeta.

Druga krupna greška je to što neke svoje opservacije odmah pretvara u radnju, odnosno tezu da je konzumerizam plodno tlo za fašizam odmah razrađuje u nastanak i bukvalnog pseudo-fašističkog pokreta izniklog iz konzumerizma i blizine tržnog centra. Tako bukvalne manifestacije vlastitih teza, Ballard nije imao, iako je već daleko tredseterskiji roman KONAINSKE NOĆI imao takvih elemenata.

Nadrealni aspekti romana nalaze se u dosta specifičnom spoju sa načelno realističkom fakturom kojom Ballard priča ovu priču i mislim da dosta kritičara greši kada ovaj roman dožuivljava kao futuristički. Naime, u njemu je razvoj određenih pojava naprosto preko svake mere ubrzan i ballard svoju "izmeštenu stvarnost" odnosno stvarnost u kojoj se dešavaju neke stvari kojih nema u našoj stvarnosti zapravo ni ne bazira na protoku vremena u odnosu na naš sadašnji trenutak.

Sama whodunit odnosno pre whydunit misterija odvija se po istom mehanizmu kao u KOKAINSKIM NOĆIMA. Ipak, ovog puta, misterije gotovo da nema, i to ne zbog naročite promućurnosti čitaoca već naprosto zato što se vrlo rano iznesu svi ključni argumenti vezani za karaktere i njihovo ponašanje tako da samo razrešenje dolazi kao rekapitulacija stvari koje nam je Ballard već napisao.

Iako formalno krimić, u ovom romanu Ballard jako slabo koristi tu krinku.

KINGDOM COME je roman u kome ideje odnose prevagu nad fabulacijom, i Ballard kao mislilac dominira nad Ballardom piscem.

[crippled_avenger]

Pojavio se na Internetu rip MESTO SUSRETA BEOGRAD koji je po Milu Doru, režirao Ravasi.

http://en.wikipedia.org/wiki/Milo_Dor

Planiram da ga repriziram ali koliko me sećanje služi to je bio col TV krimić.

[crippled_avenger]

Počeo sam da čitam SAVAGES Dona Winslowa. Knjiga apsolutno zaslužuje titulu jednog od najočekivanijih krimića godine, i ne čudi da ju je Oliver Stone kupio za film još pre štampanja. Već posle 50 strana jasno je da Winslow stilski pokušava da se približi Ellroyu, da piše na granici poezije u svom korišćenju igre reči i ritmom koji poziva da se čita naglas.

[crippled_avenger]

Dovršio sam SAVAGES. Stvarno odličan roman u kome Winslow nudi sveden, efikasan, vrlo dinamičan stil. Odavno se nisam susreo sa knjigom koja je ovakav page-turner i koja uspeva da osveži jednu suštinski več poznatu i dosta raubovanu žanrovsku matricu. Winslow gradi sjajne karaktere, dovoljno upečatljive da bez problema zažive i u drugom mediju, a da pritom zaista nemamo slučaj slabog romana u kome se krije dobar film već dobrog romana u kome je dobar film očigledan.

U Hrvatskoj su prevedena dva Winslowa, nadam se da će SAVAGES biti preveden kod nas.

[crippled_avenger]

Počeo sam da čitam jedan postmoderni krimić, odnosno knjigu koja se bavi nečim drugim a krimić koristi kao žanr - NEDELJU PACOVA Vuleta Žurića. Plot ove knjige je na liniji aktuelnih tokova u našoj, pre svega žanrovskoj književnosti. Dešava se za vreme NOBa i govori o misterioznom ubistvu Nikoletine Bursaća!

[crippled_avenger]

[crippled_avenger]

Nastavljam tragom metafizičkog krimića. Sledeći na redu je Fridrih Direnmat i novela NALOG. Sama struktura je interesantna, svako poglavlje je izrečeno u jednoj rečenici. Da li je to prevodioca ili ne, ali ova struktura je veštije bila sprovedena kod Markesa dok se kod Direnmata čini kao opravdanje za jedan dosta sveden narativ.

[crippled_avenger]

Evo najave za promociju Vuleta Žurića

http://dobanevinosti.blogspot.com/2010/11/nedelja-pacova-vuleta-zurica.html

[Horus]

Dešava se za vreme NOBa i govori o misterioznom ubistvu Nikoletine Bursaća!

Onda je to naučna fantastika, podžanr paralelna istorija, jer svi znamo da Nikoletina Bursać nije poginuo u NOBu.

[crippled_avenger]

Pa jel onda i veliki deo Borhesovih priča paralelna istorija jer znamo da mnoge od tih tekstova nisu potpisale ličnosti koje je on potpisivao kao autore?

[crippled_avenger]

BTW, ko voli spojlere, zna se ko je ubio Nikoletinu Bursaća...

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/178654/Lektira--Ko-to-tamo-peva-umesto-Nikoletine-Bursaca-

[crippled_avenger]

počeo sam da čitam DETE 44, roman o serijskom ubici u Staljinovom SSSRu. lagunino izdanje.

[crippled_avenger]

DETE 44 je pisano sa idejom da se dobro predstavi potencijalnom producentu ili reditelju za eventualnu ekranizaciju. Uostalom, Tom Rob Smith je prevashodno i počeo kao scenarista pa ne čudi da je ovim romanom pokušao da uđe u predeo scenaristike visoke klase u koji nije dospeo svojim dramskim pokušajima.

Međutim, DETE 44 je vrlo solidan roman baziran na filmskoj dramaturgiji. Naime, Smith ipak vrlo dobro vlada literarnim zahvatima i iako se priča neumitno razvija prospektivno, on ume vrlo funkcionalno da je začini određenim retrospekcijama i literarnim ukrasima, premda nema nikakve dileme da je reč o romanu koji je pisao dramaturg.

Ono što se međutim, dramaturški pisana knjiga ili ne, ne može osporiti jeste stvaranje odlične atmosfere jedne sveopšte teskobe i paranoje u staljinističkom SSSRu 1953. godine koja jeste bazirana na prilično preteranim premisama i zapadnim doživljajima sveta, odnosno vrlo često Smithovi junaci doživljavaju Staljinovu represiju kao ljudi sa Zapada zatečeni na tom mestu, iako je upravo specifičan lokalni mentalitet omogućavao da narod godinama trpi tiranske vođe raznih opredeljenja. Ipak, i te dosta problematične istorijske i psihološke premise nesporno funkcionišu kad je reč o građenju atmosfere i to ne samo vezano za strah i teskobu već što je još važnije za sticanje utiska o prostranstvu u kome se ceo slučaj odvija i gotovo nesavladivim geografskim i demografskim preprekama u istrazi kojima administrativna tromost samo doprinosi.

Sam lik ubice delimično je inspirisan Čikatilom s tim što je Čikatilo ipak relikt jedne druge ere.

Smith je svoju misliju ispunio i DETE 44 je kupljeno za ekranizaciju koju je prvobitno trebalo da radi Ridley Scott a sad je sprema Mark Romanek, po scenariju sjajnog Richard Pricea. Ipak, uprkos čitljivoj idji koja stoji iza napora, DETE 44 je vešto napisan mejnstrim krimić iz koga se najbolje može pepoznati kako se koncipira kvalitetan bestseler.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

Dovršio sam SAVAGES. Stvarno odličan roman u kome Winslow nudi sveden, efikasan, vrlo dinamičan stil. Odavno se nisam susreo sa knjigom koja je ovakav page-turner i koja uspeva da osveži jednu suštinski več poznatu i dosta raubovanu žanrovsku matricu. Winslow gradi sjajne karaktere, dovoljno upečatljive da bez problema zažive i u drugom mediju, a da pritom zaista nemamo slučaj slabog romana u kome se krije dobar film već dobrog romana u kome je dobar film očigledan.

U Hrvatskoj su prevedena dva Winslowa, nadam se da će SAVAGES biti preveden kod nas.

...i ja sam (juče) dovršio SAVAGES Dona Winslow. Nemam bogznašta mudro ni novo da kažem - ovo je izuzetno štivo i svakako delo kakvo se retko sreće. Winslow se u epizodi SAVAGES odvažno zaputio put krajnje svedenog izraza, dodatno se opredelivši za misiju iznalaženja pipavog i riskantnog balansa između word play-a kao osnovnog stilskog zahvata i krajnje konsekventnog žanrovskog obrasca kao krajnjeg cilja... Winslow je, na moju veliku sreću, uspešno ušao u trag toj ravnoteži, štborivši roman koji oduševljava na oba ta važna fronta - i kao žestoko, uzbudljivo, rečito i ekspolzivno delo kriminalističke literature i kao stilska igrarija za koju se vrlo brzo (posle samo nekoliko stranica) utvrdi da nije sama sebi svrha... pravi podvig od romana!!!

*** budenovski sam skeptičan u mogućnost valjanog prevođenja SAVAGES na zilionima kilometara udaljeni jezik srpske kulture, ali voleo bih da se neko odvaži...

[crippled_avenger]

Winslow je fantastičan pisac, stilski je nadgradio inače vrhunski rukopis koji je ranije pokazivao. U formi e-booka sam načeo svojevremeno FRANKIE MACHINE i zastao sam zato što sam shvatio da bi verovatno ipak trebalo da je kupim u štampanoj formi.

Slažem se da je SAVAGES jako težak za prevod ali možda je baš u tome izazov. Onaj ko bude uspeo da ga prevede kako treba zapravo može imati solidan crossover hit u rukama, zar ne?

Nisam čitao BOBBY Za na hrvatskom ali U RALJAMA ZVIJERI nije referenca za tog prevodioca kao kandidata za SAVAGES jer je prosto reč o znatno konvencionalnijoj suvljoj prozi od SAVAGESa.

[crippled_avenger]

Počeo sam da čitam roman i negde sam na pola. Neću još da iznosim neke procene dok ne pročitam sve ali u ovom romanu postoji niz simptomatičnih stvari.

Utisak prilikom čitanja evocira Oltvanjijev roman čijeg naslova ne mogu da se setim, odnosno mogao bih da setim tako što bih otišao na Google ali neću, jer mislim da je ovo baš ilustrativno. Dakle, ne mogu da se setim kako se zove roman koji je napisao posle CRNIH CIPELA (tog se naslova sećam) ali ponudio mi je sličan utisak - jako brzo se čita, dakle ti čitaš knjigu, knjiga čita tebe, čitate se uzajamno. Mislim da je Mirjana Novaković negde svesnija gde živi i za koga piše pa kod nje nema neke naročite imaginacije u odnosu na društvene okolnosti, štaviše pokušava da bude dokumentarna u tom smislu da nije menjala imena stranaka (dobrodošao gest) i sl.

Međutim,

Problem je u tome što je pripovest glavne junakinje u toj meri puna opštih mesta, da maltene kao što u banalnoj pop pesmi možeš da pogodiš sa čim će rimovati (ne, Mehmete ne govorim o tom rimovanju) koju reč - ovde možeš da naslutiš šta će do kraja rečenice junakinja misliti. Novakovićeva u toj meri barata opštim mestima, da je njena junakinja u ideološkom smislu jedna nadrkana osoba "opšte prakse". Dakle, ovo je spoj opštih mesta i nezadovoljstva nabacanih bez ikakvog stava. Otud će to možda čak publici da bude i zanimljivo jer narod voli da čita novine sa kojima se idološki slaže, pa onda zašto ne bi čitao i knjige sa kojima se ideološki slaže, a sa TITO JE UMRO može da se ideološki složi baš svako. To je sve kao ljutito, ali na ravne časti, bez nekih ekstrema i svako u tome može da se prepozna.

U tom smislu, TITO JE UMRO vrlo lako može bii bestseler i ja to kao ideju čak i mogu da podržim. Ovo je taman dovoljno dobro napisana banalna knjiga kakva i treba da se masovno konzumira.

Intriga na kojoj se sve bazira je relativno zanimljiva za pojmove srpske književnosti, ali je napisana sa toliko šlajfovanja i obrtanja u krug, da bi u izdanju nekog, čak i osrednjeg, stranog pisca ovaj roman bio upola kraći. Opet, to sve nije problem za okolnosti srpske književnosti ako imamo u vidu šta se sve izdaje i da Mirjani Novaković verovatno urednici ne smeju ništa da kažu, ako imamo u vidu da to nije toliko krupan problem i da je ona veći autoritet od njih, i da je u krajnjoj liniji toliko mizerno plaćaju da bi bilo bezobrazno još i da je vraćaju.

Kao što stranke koje svoj politički program i komunikaciju baziraju na tome da dele upitanosti naroda umesto da ponude program koji će vezati glasače, postižu vrlo dobre rezultate na izborima ali nikada ne dolaze na vlast tako i TITO JE UMRO deluje kao knjiga koja bi mogla da se dosta dobro proda ali joj nedostaje nešto suštinski čime bi uspela da zauzme značajnije mesto.

Voleo bih kada bi se u drugoj polovini, TITO JE UMRO oteo u remek-delo...

[angel011]

To šlajfovanje i obrtanje u krug u ovom slučaju ima smisla.

[crippled_avenger]

Nadam se. Na putu sam prema kraju.

[crippled_avenger]

Pročitao sam roman do kraja. Sve primedbe koje sam imao stoje, i mislim da se deo njih mogao eliminisati pažljivijim uredničkim radom. Međutim, ono što nijedan urednik ne bi mogao da prevaziđe izuzev jako temeljnim intervencijama jeste Novakovićkin generalni odnos prema likovima. Oni koji joj se ne dopadaju predstavljeni su kao karikature od glave do pete i to, rekao bih, ne baš duhovite karikature koje odudaraju od sporadično vrlo dobro postavljenih stvari. Neki njeni likovi su sjajno postavljeni, poput Mare, Nikole, Žarka ali neki su dati toliko groteskno poput Maksimilijana ili Seke da su neupotrebljivi čak i za svoju elementarnu funkciju unutar zapleta.

To je šteta pošto mislim da je u osnovi Novakovička vrlo dobro prekopirala strukturu Lašonovog Milenijum serijala. Ovde imamo novinarku umesto novinara, imamo njegovu vragolastu pomoćnicu, ovde je njen sidekick Slovakinja Zuzana koja preuzima funkciju Lizbet Salander, a slučaj koji se istražuje povezuje stare tajne, zakopane poliitičke traume iz dana totalitarizma (kod Lašona je nacizam kod Novakovićke titoizam) sa novim okolnostima kapitalizma i parlamentarne demokratije.

TITO JE UMRO je u tom smislu preslikan Lašon, ali je po mnogo čemu i bolje i zrelije. Pre svega, čini mi se da je Novakovićkin svet manje artificijelan od Lašonovog i da je življi, a ako zanemarimo da se ona unutar događaja vrti u krug, kad je reč o broju događaja na kojima bazira priču, Novakovićka je ipak znatno efikasnija od njega. Čini se da je TITO JE UMRO pisan u brzini, ali to je doprinelo da se u osnovi jedna složena priča iznese dosta jednostavno i to je dobro.

Ipak, mislim da je ta brzina dovela do izvesnih problema i prvoloptaških rešenja na nivou karakterizacije, ne samo u domenu postavke sporednih likova i negativaca koji su mahom karikaturalni i neubedljivi već i u slučaju glavne junakinje koja je morala imati nešto ekscentričnije opservacije. Pojedine opservacije su bez ikakve sumnje zanimljive, ali kada se zanemari njihova povremena duhovitost, Novakovićkina novinarka ne deluje kao dovoljno zanimljiv lik. Naravno, kada sve postavimo u kontekst naše književnosti, to nije tolika prepreka.

Šteta je samo što ovde kontekst naše književnosti možda može da se prevaziđe ali u krajnjem zbiru utisaka ova knjiga to ipak ne uspeva da postigne. Spremnost na lični obračun na kraju rezultira gnevom koji nije mnogo iznad onoga što čujemo od ljudi svaki dan i pokazuje se kako je ipak potrebno nešto više od spremnosti na ad hominem napad da bi knjiga bila istinski socijalno relevantna.

Po romanu TITO JE UMRO mogao bi da se snimi zanimljiv film, i mislim da bi u njemu ponešto od tih stvari moglo biti popravljeno.

[Anomander Rejk]

Hm, čini mi se da je ovaj topik opšteg, univerzalnog karaktera, pa možda ovde da prozborimo koju o krimićima koje smo čitali. Skoro sam pročitao romane dva autora totalno suprotnog stila ( Harlan Koben i Tes Geritsen ). Kobenov roman Šuma ima sve što sadrži dobar krimić : dinamičnu radnju koja vas uvlači od početka, preokrete uključujući i onaj na bukvalno poslednjoj stranici ; tajne iz prošlosti, ubistva, okršaje advokata u sudnici, preplitanje sadašnjosti i mračnih tajni iz prošlosti... Koben u ovoj knjizi igra i na jaku dozu emocija, da ne kažem na granici patetike. I Geritsenin roman Dominator je dobar, ali totalno drugačijeg stila- brutalan, sa puno detaljnih opisa zločina, medicinskih izveštaja i termina, gde se radnja ne vodi suptilno niti se mreža priče plete dugo, već vam bukvalno eksplodira u lice. Ali kao i prva, drži pažnju. I jedan i drugi pristup ima mana i prednosti, meni lično ovaj Kobenov više odgovara.

[crippled_avenger]

Već pomenuti Winslow ima novo izdanje u Hrvatskoj koje će mi uskoro pasti šaka zahvaljujući našem agentu u nepokorenom gradu (Nemci nisu imali potrebe da ga okupiraju, Hrvati su bili veći nacisti od njih ) Zagrebu. I to je njegov navodno najbolji i najbitniji roman FRANKIE MAKINA.

[crippled_avenger]

Pročitao sam SIBIR Vladimira Kecmanovića koji se može smatrati krimićem u određenom smislu. Dosta je na tragu Zorana Ćirića ali mnogo više strejt.

[crippled_avenger]

Pročitao sam Algoritmovo izdanje ZIME FRANKIEJA MAKINE Dona Winslowa i sada nema nikakve sumnje zašto se baš sa ovim romanom on probio u prvu ligu američkih krimi pisaca. Winslow je napisao roman koji je hardboiled u postavci likova ali kombinuje stav i sklonost ka napetosti i krvavim obračunima sa ellroyevskim pristupom fikciji u kojoj su okolnosti prikazane ubedljivo i fundirano u istoriji društva & podzemlja. Winslow odlično postavlja karaktere, brani čak i one koji su negativci, i motiviše ih vrlo ubedljivim prikazom pohlepe.

Na nivou vođenja priče, Winslow je dosta blizak mehanici filma. Na kraju svakog poglavlja ima cliffhanger i dosta jasno pravi distinkciju između glavne priče i retrospekcija. Ja inače više volim kada su tokovi priče prepleteni ali ovde takav filmičan postupak dobija izvesnu literarnu vrednost. Za razliku od mnogih savremenih romana, ZIMA FRANKIEJA MAKINE je filmična ali ne liči knjigu pisanu samo da bi bila prodata za ekranizaciju, što se inače dosta često dešava.

Winslow se u ovom romanu još uvek ne služi "Enter" postupkom kao u SAVAGESu, dakle stil je konvencionalan, kao recimo U RALJAMA ZVIJERI ali sa više hardboileda nego tamo gde je bio gotovo forsajtovski iščišćen.

Kao i u ZVIJERI i u MAKINI, Winslow nudi previše optimističan kraj, i srećom tu vrstu problema prevazilazi u SAVAGESu. Nije problem u hepiendu kao takvom već u nekim detaljima koji dovode do hepienda a kose se sa pragmatičnim pogledom na pokvareni svet koji prikazuje sam roman.

[crippled_avenger]

Sada čitam roman jednog od omiljenih scenarista, inače vrlo aktivnog proznog pisca, Richard Pricea, SAMARITANAC, Algoritmovo izdanje. Roman ima snažnu kriminalističku dimenziju iako se ne može definisati striktno kao krimić već pre svega kao svojevrsna socijalna hronika.

[crippled_avenger]

SAMARITANAC se nalazi na teritoriji društvene hronike a okvir na nivou zapleta pripada žanru krimića. Price dosta mehanički vodi priču, koristeći se gotovo opipljivom strukturom filmske retrospekcije na nivou raspoređivanja sadržaja. Međutim, unutar samog teksta, Price itekako dobro i vrlo prozaistički koristi mogućnosti romana, pa zato čudi ta izvesna artificijelnost strukture.

Karakteri su izuzetno ubedljivi a lik mladog problematičnog crnca Salima je maestralno postavljen i spada među efektnije postavljene karaktere na koje sam nailazio u poslednje vreme.

[crippled_avenger]

Jedna od osnovnih stvari u osporavanju kvaliteta kod uspešnih dela jeste razdvajanje kvaliteta od uspeha. Odnosno ako se osporava jedno ne treba osporavati drugo.

U slučaju romana Stiga Lašona, iako nisu lišeni kvaliteta, uspeh ih daleko nadilazi. Međutim, posle čitanja romana ŠTA MRTVI ZNAJU Lore Lipman, nagrađivanog i uglednog ali daleko manje uspešnog od Lašonove trilogije, teško je uzdržati se od utiska da je Lipmanova ne samo napisala ono što je Lašon trebalo da napiše kako bi zaslužio toliki uspeh već i da je napisala ono što Lašonovi fanovi "misle" da su pročitali.

Lipmanova uspeva da konstituiše uverljiv ali opet žanrovski arikulisan i u najboljem smislu "konvencionalan" svet, vešto vodeći priču koja sve vreme čitaocu nudi puno saznanja a opet krije razrešenje misterije do samog kraja. Kod Lipmanove nema šibicarskog praznog hoda, očigldno namernog prikrivanja detalja ili neuverljivih odluka junaka koje perpetuiraju istragu. Lipmanova konstituiše misteriju sa solidnim pripovedanjem a bez mistifikacije.

Odličan balans između policijskog i amatersko-detektivskog, žanrovskog i realističkog nudi potencijal za "crossover" sličan Lašonovom, a teme kojiamse bave su praktično isrte, čak se dotiču i sličnih direnmatovskih motiva o nemogućnosti detektiva da se penzioniše ako ima veliki nerešen slučaj.

Lori Lipman, kao supruzi Dejvida Sajmona, publicitet nije stran ali čini mi se da je "pogrešan" jer je ona vrlo autentičan i ubedljiv "glas" baltimorskog krimića.

[crippled_avenger]

Pročitao sam SKRIVENU MANU Tomasa Pinčona, vrlo lepo izdanje Čarobne knjige sa prevodom koji pokušava da se snađe u okvirima žargona, ne uspeva uvek, ali se definitivno trudi, bogato anotacijama kako bi se ispratila poetika oslanjanja na reference, integraciju "popularne" i "šund" kulture u delo "visoke"književnosti.

Na ovaj roman sam bio upućen dosta davno, u vreme serije TERRIERS kada sam naišao na poređenje sa Pinčonovim stoner noirom, ali pošto sam tada poznavao samo njegov klasik OBJAVA BROJA 49 delovalo mi je da je to možda preterano poređenje jer se Pinčon kao postmodernista oslanjao na tradiciju pulp romana ali bez snažnije narativne kohezije koja bi ipak morala da postoji u stoner noiru, kao npr. kod Džerija Stala. No, najava ekranizacije Pola Tomasa Andersona me je podsetila na ovaj roman, i zbilja u njemu je Pinčon mnogo više stoner noir i mnogo manje "umetnik" kao u svojim kanonskim delima.

SKRIVENA MANA se bezmalo može čitati kao mejnstrim. Ona ima u sebi nešto "automatskog pisanja" i nagomilavanja likova i motiva koji nisu svojstveni krimiću. Isto tako, oslanja se na formu palpa koja je u međuvremenu unutar same žanrovske literature prevaziđena, i danas je prisutna samo u "visokoj literaturi" a naročito u postmoderni.

Konačno, da bi se ovaj roman u porpunosti "pročitao" potrebno je odvojiti puno vremena za upoznavanje sa svim referencama na koje se Pinčon oslanja jer one nisu samo puka ispomoć u opisivanju događaja i ljudi, zatim potrebno je razdvojiti prave od izmišljenoh artefakata o kojima govori i to je zanimljiva akcija za sladokusce.

Iako se "automatsko pisanje" koje sam pomenuo ne treba baš shvatiti doslovno, naime svi događaji koji se gomilaju ipak na kraju imaju nekakvu funkciju u priči i ta salata dešavanja nije sasvim bez plana i promišljanja, SKRIVENA MANA postaje roman koji je nužno pročitati više puta da bi se u potpunosti sagledao.

Međutim, kada se uporede zahtevi koje roman postavlja pred čitaoca (praćenje anotacija, više čitanja) i ono što ovaj roman u osnovi jeste, čini mi se da uprkos tome što je zanimljiv, zabavan i uspeva da uhvati atmosferu kraja jedne epohe na prelasku iz psihodeličnih šezdesetih u paranoidne sedamdesete, nije reč o materijalu koji će kroz više čitanja dobiti na kvalitetu i otvoriti neka druga značenja. No, činjenica da je više čitanja nužno, direktno ga izdvaja od većeg dela stoner noir ponude.

Ruku na srce, kada kažem "nužno" pod tim pre svega mislim da na čitaoce koji žele da konzumiraju ovo delo "do temelja", ali isto tako moguće je percipirati ga kao razbibrigu i pročitati jednom.

Tokom čitanja ovog romana, pala mi je na pamet jedna teza koja je možda potpuno netačna, a to je da su se konvencije petparačkih romana duže zadržale kao pripovedačko sredstvo u "visokoj literaturi" nego u samoj petparačkoj. Naravno, logika iza ovoga je jasna, petparački romani pokušavaju da svoju publiku ubede u to da je ono o čemu pripovedaju "stvarno", samim tim i njihove narativne tehnike moraju biti "ubedljive" tzv. "savremenom čitaocu". Međutim, insistiranje na "palp" tehnikama u "visokoj literaturi" dovelo je do toga da je to danas pre autohtoni deo njene poetike nego žanrovskog ili palp romana u kome je manji broj dela u znatno kraćem vremenskom periodu nastao po toj matrici.

Pinčonov roman u tom pogledu preuzima palp matrice ali usklađene sa epohom u kojoj se sve dešava a to je "oko 1970. godine" i podseća na krimi romane iz tog vremena.

[crippled_avenger]

Pročitao sam LAKU LOVU Jensa Lapidusa, prvi deo njegove Stockholm Noir trilogije, uprkos logičnom sepskom izdanju prvo objavljen u zagrebačkom VBZu. Šteta, ovaj roman je mnogo zanimljiviji našim čitaocima nego hrvatskim. Srećom, dostupan je da se kupi kod nas, recimo u vulkanu, ali sigurno je da bi srpsko izdanje imalo pristupačniju cenu.

LAKA LOVA dolazi sa Ellroyevim preporukama i reč je o romanu koji sa njim deli poznavanje miljea i svedenost u izražavanju, ali ipak nema toliko sočan stil. No, Lapidus uprkos vrlo svedenom stilu uspeva da formuliše uzbudljivu prozu pošto dobro procenjuje svoje jače strane. Espinosa je po ovom romanu snimio izvanredan film, ali knjiga definitivno nije pisana kao predložak za film već Lapidus vešto, u skladu sa mogućnostima koristi mogućnosti koje mu epska forma nudi.

LAKA LOVA inače čini deo trilogije mada bez problema može da se pročita kao samostalno delo. Ipak, na kraju, Lapidus sugeriše da će se konflikti započeti u ovoj knjizi nastaviti dalje. Kako je Babakov film SNABBA CASH 2 bio pristojan ali znatno slabiji od Espinosinog, iskreno se nadam da drugi deo troknjižja ne nosi toliki pad.

Kao i skandinavski filmovi tako i LAKA LOVA efektnije predstavlja srpske kriminalce od dela naših pisaca. Doduše, kad je reč o imenima, pravi dosta grešaka, ali u osnovi vrlo dobro prikazuje taj milje i mentalitet. Lapidusu je kao advokatu po struci, podzemlje očigledno dobro poznato.

Srećom, kursni odnosi između krune i dinara odnosno evr su jednostavni tako da nije previše teško pratiti finansijski aspekt ove priče a on je prilično važan i izražen je u krunama.

Za razliku od mnogih romana, naročito klasika u kojima su finansije značajne i vrlo složene za praćenje i razumevanje, ovde je to pojednostavljeno.

Hrvatski prevod dolazi sa nekim vrlo korisnim anotacijama. Sve u svemu, odlično izdanje.

[crippled_avenger]

Pročitao sam TARANTULU Tjeri Žonkea, uz Benetovu novelu, još jedno izdanje Čarobne knjige kupljeno na Sajmu knjiga za 100 dinara. Ovaj roman je ekranizovao Pedro Almodovar i taj film još nisam gledao ali rekao bih da je film svakako zanimljiviji i bogatiji od ove knjige. U određenom disbalansu između proznog dometa i onome što nudi kao predožak za ekranizaciju, Žonkeov roman nudi sličan potencijal kao serija francuskih krimića iz pedesetih i šezdesetih koje su inspiriale Kluzoa, Franžua i Hičkoka.

Osnovni kvalitet romana je zanimljiva postavka, situacija u kojoj se nalaze junaci, šteta što nije bolje raspisana.

Nažalost jedan od problema u recepciji ovog romana paradoksalno predstavlja i srpsko izdanje na čijoj je poleđini prepričan glavni, temeljni, preokret u romanu. Ne kažem da taj preokret nije mogao da se anticipira, ali svakako da bi išlo teže kada ne bi bio prodat na koricama.

Moguće je da u drugim romanima Žonke (koji nažalost više nije među nama) može da potvrdi svoju poziciju bitnog francuskog autora krimića, ali ne čini mi se da je TARANTULA taj. No, iako to nije jedina njegova ekranizacija njegovog rada svakako je najznačajnija.

[crippled_avenger]

Pročitao sam AND WHEN SHE WAS GOOD Laure Lippman. Opet je reč o odličnom krimiću i školskom primeru savremenog romana u ovom žanru i svega onoga šo bi trebalo da pruži. U odnosu na ŠTA MRTVI ZNAJU, ovaj roman mi je slabiji utoliko što je mnogo više oslonjen na konvencije žanra, odnosno pojedini karakteri se više definištu kao likovi iz krimića nego kao punokrvni karakteri. Iako se za ŠTA MRTVI ZNAJU takođe ne može reći da nije žanrovski roman, čini mi se da u njemu nije bilo takvih žanrovskih podrazumevanja, krimić je više bio odrednica u pogledu onoga što je sama radnja nego u pogledu rukopisa. Ovde je krimić prisutan i u jednom i u drugom aspektu.

U ovom romanu, Laura Lippman izvanredno gradi priču i strukturalno je dosta slična romanu ŠTA MRTVI ZNAJU. Priča se gradi na dva koloseka, u "sadašnjosti" i "prošlosti" i svaka od te dve donosi i neke whodunit i neke whydunit elemente, i niz vrlo dobro koncipiranih iznenađenja, sa dosta crnog humora koji spontano proizilazi iz događaja i dramske ironije. U tom pogledu, Lippmanka zaista majstorski barata anticipacijom čitalaca i vešto bira kojim delovima stvara napetost a kojim priprema iznenađenje. Samo na dva mesta je po mom mišljenju napravila gestove koji su izlazili van okvira uspostavljenih osobina junaka ili uverljivosti.

Ako imamo u vidu efekat koji roman na kraju postiže, ta dva minimalna iskliznuća žrtvovana na oltar žanra zaista nisu ozbiljan problem i ne ruše je sa mesta jednog od najzanimljivijih pisaca krimića koje sam čitao poslednjih godina.

Čudi me da je do sada Lippmanka samo jednom ekranizovana pošto njeni romani nude doste potencijala i za filmske i za televizijske ekranizacije pošto ima i dobre pojedinačne priče ali i likove koji bi u kontinuitetu mogli da funkcionišu, na duže staze. Da je reč o britanskom piscu sigurno bi do sada imala nekoliko BBC ili ITV ekranizacija.

[crippled_avenger]

CRVENI APRIL Santjaga Ronkarolje, novo Lagunino izdanje, stoji kao prilično uspeo pokušaj "pisca visoke literature" da se okuša u žanru krimića. Bez ikakve sumnje, Ronkaroljo ne krije svoje šire ambicije koje pokušava da plasira kroz žanr - on nastupa kao angažovani javni intelektualac koji preispituje traume peruanskog građanskog rata, diktature, neizlečivih vekovnih kulturalnih razdora ali sve to plasira kroz koloritan, sočan krimić.

Uprkos tome što ni ideološki, ni žanrovski, Ronkaroljo ne donosi velika iznenađenja

[crippled_avenger]

Pročitao sam SHAKEDOWN e-book Jamesa Ellroya, izdat u ediciji Byliner u kojoj izlazi "proza koja se čita u jednom dahu". I zbilja, Ellroy je za ovo e-book izdanje napisao delo koje bi se po formi moglo definisati kao novela. Ipak, forma je ovde pre svega vezana za digitalnost i način konzumacije a manje za prozni izraz.
No, ova Ellroyeva novela spada među njegova manje kvalitetna dela, pa se rangira slabije kako od romana tako i od kratkih priča u kojima se on odlično snalazio. 

Glavni junak SHAKEDOWNa je Ellroyeva opsesija - Fred Otash, bivši policajac koji je tokom pedesetih špijunirao poznate, ucenjivao i kompromitovao ih po tabloidima. Ellroy za televiziju priprema i seriju o Otashu i u tom smislu, SHAKEDOWN je samo fusnota, bez mnogo supstance, ispisana sočnim jezikom kojim je ukrasio svoju UNDERWORLD USA trilogiju. Nažalost, ono što se ispod jezika i demistifikacije holivudskih ikona nimalo ne razvija su likovi i fabula i zato se ovo ne može ubrojati u dela koja bi bila zanimljiva ikome sem Ellroyevim fanovima.

[crippled_avenger]

Pročitao sam GALVESTON Nica Pizzolatta. Za razliku od njegovih odličnih kratkih priča ovaj roman svakako nije nagoveštaj blistavog izraza iz TRUE DETECTIVE.

GALVESTON je nažalost jedno prilično veliko Ništa. Hrpa opštih mesta u rasponu od egzistencijalističkih dilema siledžije zlatnog srca na samrti, preoo očuha koji siluju pastorke do "motela izgubljenih duša" u teksaškoj pustoši.

Pizzolatto u ovom romanu deluje iskreno ali šuplje. Roman ne dobacuje daleko ni u pogledu karakterizacije, ni unzapleti ni u egzistencijalističkoj glazuri koja bi trebalo da ga izdigne na ravan kojom jaše Cormac McCarthy. Najave da će GALVESTON biti ekranizovan ali u evropskoj produkciji deluje kao tradicija evropskih ekranizacija "sporednih" dela američkih krimi-pisaca, u čemu su prirodno prednjačili francuski reditelji. Razlika je samo u tome što Pizzolattovo glavno delo nije proza već serija TRUE DETECTIVE.

Međutim, Pizzolatto će sam pisati adaptaciju, a Danac Janus Metz režirati sa RUNSKOPom lično u glavnoj ulozi, premda ova podela više asocira na Audiarda. Dakle, ima određenih predispozicija da ovaj roman rezultira prijatnim bioskopskim iskustvom ako je već čitalačko bilo klimavo. Ipak, treba uvek imati na umu da je film COLD IN JULY po prozi Joe Lansdalea prilično visoko podigao letvicu za ovu vrstu filma.

[crippled_avenger]

Deretino izdanje novele KONAČNO REŠENJE Michaela Chabona, umesto ispravnije transkripcije Šejbon, kakvo recimo ima svežiji Lagunin prevod, nosi prezime Čabon. I od Čabona pa do završnog intervjua s piscem koji je dat kao apendiks noveli, a u kome se science fiction prevodi na “naučna fikcija”, prevod čini da osvajač Pulicera deluje kao kruti blagoglagoljivi dosadnjaković.

S jedne strane, ovo izdanje koje transformiše Chabona u Čabona sasvim sigurno upropaštava njegov rukopis koji je za ozbiljnog prevodioca zamašan zalogaj ali ga s druge strane, na nekom perverznom nivou “svodi” na susptancu jer se čitalac ovde ne može diviti stilu.

Doduše, problem je u tome što je kod Chabona stil zapravo supstanca, ali opet KONAČNO REŠENJE, iako novela pošteno govoreći jeste prilično tanušno delo koje ispod naslaga stila krije vrlo malo supstance.

Poigravajući se pojmovima Endloesunga i Doyleove priče FINAL PROBLEM u kojoj Moriarty baca Holmesa u vodopad, Chabon postepeno od svog divljenja Doyleu kliza u dosta jednostavnu alegoriju, čija je poenta - Holmes je suočen sa dve enigme - ubistvom i Holokaustom. Rešava samo jednu, dočim Holokaust ostaje nedokučiv.

Ovo je lepo i prilično vešto izvedeno, i ako imamo u vidu da je KONAČNO REŠENJE prvobitno izlazilo u novinama, u nastavcima, ono ima mnogo više smisla u magazinskoj nego u formi knjige. Naprosto, Chabon ovde previše pravi digresija a sve to na bazi relativno “tankog” zapleta koji se na kraju ponajviše svodi na izvođenje alegorije.

Iz nekog razloga, uprkos brojnim aluzijama, Chabon nikada direktno ne kaže da je glavni junak Sherlock Holmes, iako to zapravo ni u izjavama ne osporava, niti to konvencionalna tumačenja dovode u pitanje. Treba imati u vidu da je mnogo pre Chabona, Holmes bio suprotstavljan nacistima, prevashodno u starim filmovima.

Nažalost, iako je Chabon u svom stilskom cunamiju ponajviše bavi likovima i njihovim unutrašnjim vrtloženjima, glavni junaci ostaju prilično slabo opisani, a to naročito važi za Holmesa koji bi u ovakvom delu morao imati bookend.

Paradoksalno, Chabon nije jedini poznati savremeni pisac koji se poduhvatio Holmesa, ali je sa njim možda i ponajmanje uradio.

No, očekivanja od Chabona su velika, i ako se KONAČNO REŠENJE tretira kao ono što jeste, a to je usputni projekat sa fokusom na instant-alegoriju i brzu postmodernu intervenciju, onda je ovo ipak pristojno.

[crippled_avenger]

Pročitao sam NILSKOG KONJA Stivena Fraja, još jedan briljantan roman višestruko talentovanog umetnika i javnog radnika u kome izvrsno prepliće razne forme, pre svih epistolarni roman, detektivsku misteriju i svoje opsesije - umetnost, stvaralaštvo, pisanu reč i bizarni humor, drzak i izuzetno uspeo.

NILSKI KONJ funkcioniše na svim nivoima na kojima se Fraj okušao. U epistolarnoj formi ne samo da pronalazi niz mogućnosti a ne ograničenja već mu ona i pomaže da razigra neke stilske staze za sebe.

Glavni junak Ted Volas je jedna od Frajevih najmoćnijih kreacija, i to ne samo među onima koje je ostvario na papiru. Njegov beskrajni cinizam, spojen sa slabošću i iznenađujućim talasima vrline čini ga izvanrednim junakom o kome bih vrlo rado ponovo čitao. Iako nemam puno informacija o ljudima koji bi trebalo da autorski realizuju ekranizaciju ovog romana, Rožer Elem je definitivno odličan izbor za glavnu ulogu, a mislim da će Ted Volas moći da prenese dosta šarma i na ekran, iako je reč o literarnoj kreaciji čiji su mnogi, vrlo moćni segmenti vezani za unutrašnji život i kontemplaciju junaka, Fraj uspeva da ga na vrlo čudan način učini i krajnje aktivnim junakom.

Bez želje da kvarim ugođaj onima koji će odmah naslutiti o čemu govorim, ipak moram da naglasim kako mi se čini da je Borivoj Radaković itekako čitao ovaj roman pre nego što je napisao jednu od svojih najefektinijih priča. No, kako to kaže jedan naš uvaženi kritičar, to je robinhudovski pristup, krao je od bogate književnosti i bogatog književnika i dao skromnoj književnosti i siromašnom književniku.

Frajev rukopis je dinamičan, intenzivan, ali nije zamoran i poziva čitaoca na strpljivo i koncentrisano čitanje. Ovo je ispoliran i pitak mejnstrim koji ne krije svoju oštricu, ali sasvim sam siguran da sve ono što je u njemu provkativno ili možda čak i opsceno može da opravda čak i kod sramežljivih čitalaca. Štošta u ovoj knjizi može delovati usiljeno ili vulgarno kada se izvuče iz konteksta ali pročitano u celini ima adekvatnu funkciju što je svakako jedan od ključnih dometa ovog romana.

Fraj u svojim romanima pre svega donosi veliki povratak stila, kako na nivou rečenica tako i na nivou strukture a u pogledu odnosa prema reči, pokazuje koliko se može razigrati čak i tako bazična građa romana.

Sve u svemu, NILSKI KONJ je izuzetan roman za koji je šteta što ga nismo ispratili u vreme izlaska u Velikoj Britaniji već ga susrećemo sada kada su preko naših polica protutnjali i neki od plagijata.

[crippled_avenger]

Pročitao sam WHITES Richarda Pricea, krimić koji je napisao pod pseudonimom Harry Brandt. Iskreno, ne vidim neki naročit razlog za to jer WHITES govori o njujorškim ulicama, o svetu policajaca i njihovoj borbi protiv kriminalaca ali izuzev zapleta u kome je akutni motiv zločin i njegovo razrešenje, nema potrebe da se naročito izdvaja iz Priceovog opusa koji se uostalom nikada nije previše uzdržavao od prikazivanja kriminalnog miljea.

U ovom romanu, Price evocira uspomenu i na svoj scenaristički rad, ponajviše na svoj možda i najbolji skript RANSOM Rona Howarda, zbog centralnih muških likova, policajaca čiji mačizam, etičnost, porodični odnosi prema precima potomcima i partnerima prelaze u domen narcističke neuroze.

Ovo je jedan od romana koji mogu jako da prožmu čitaoca ukoliko deli sličan koordinatni sistem. Čitajući roman pomišljao sam kako bih opet gledao film FORT APACHE THE BRONX a onda taj film nekoliko stranica kasnije biva pomenut. Bez ikakvih postmodernih referenci ili omaža, WHITES ipak jeste sublimirao naše kolektivno iskustvo upoznavanja njujorške policije kroz popularnu kulturu.

Ponovo je tema porodica, intima koja se preliva u posao, ali i muška sujeta, frustrirana nemogućnošću da se kroz pravni sistem ostvari pravda.

Misterija u ovom romanu nosi dosta tajni, ali Price kombinuje i whodunit i whydunit elemente vrlo vešto. I što je najvažnije, u svim ovim intervencijama uglavnom ne odstupa od principa uverljivosti. Za roman koji ima ovako egzotičan zaplet, postoji možda samo jedna minorna primedba u pogledu uverljivosti, a to je kako da se “poslovična” dva slučaja iz kanonskog krimića zbivaju u isto vreme.

Priceova proza u WHITESima je možda malo mišićavija nego inače. Smanjen je tonus opisa njujorških ambijenata, a pojačan je tonus hardboiled dijaloga, koji takođe ne iskoračuju iz realizma. Ovo je ona vrsta tvrde policijske proze kakvom se bavi Ellroy, samo za upadljivo manje ruiniranim, da ne kažem normalnijim i etičnijim likovima koji ne zalaze u ekstreme.

Otud je klizanje izvan zakona za te Priceove “normalnije” likove kudikamo “teže” nego za Ellroyeve. Price kao i uvek prikazuje borbu svetla i tame, ali ne beži od prikazivanja svetla, za razliku od Ellroyevog uživanja u raznim nijansama mraka.

Međutim, mislim da i Ellroyevi fanovi u ovom romanu imaju šta da nađu za sebe, recimo ja svakako jesam. Isto važi i za one koje je zanimala Simonova proza iz koje će kasnije izrasti serija HOMICIDE.

Billy Graves iz ovog romana možda može postati Priceova kriminalistička franšiza i svakako da ima još priča koje bi se oko njega mogle izgraditi. Međutim, glavni adut ovog romana jeste žanrovska okosnica koju Price sasvim sigurno nadograđuje u pravcu onog stamenog američkog proznog stila u kome im nema ravnih.

[crippled_avenger]

Pročitao sam SVU SIROČAD BRUKLINA Džonatana Letema. Reč je o nagrađivanom romanu koji su dobro prihvatili i mejnstrim kritika i žanrovska udruženja, a kod nas je izašao u izdanju B92 i u prevodu koji potpisuje Oto Oltvanji. Sama tema romana sugeriše da je prevod bio ogroman izazov za Oltvanjija i da je reč o delu koje sasvim sigurno gubi kada se ne čita u originalu. Oltvanji je prilično solidno ogovorio na prevodilački izazov iako je u nekim “lakim” situacijama napravio nedopustive gafove, kao recimo kada je u jednom od efektnijih viceva koje govore junaci preveo “radials" kao “radijalne gume”. Teško mi je da se setim prilike u kojoj bi čak i najnepismeniji novinar rubrike o automobilizmu napisao tako nešto. No, to je jedna reč koja otkriva mnoštvo potencijalnih propusta koji se, rekao bih, nisu desili.

SVA SIROČAD BRUKLINA je pinčonovski stoner noir, nažalost slabiji od Pinčona, iako se u njegovom slučaju ta faza smatra manje vrednom. Glavni junak, umišljeni “privatni detektiv” sa Turetovim sindromom je odličan temelj priče, odličan osnov, ali vremenom njegov lik sve manje biva ispraćen kvalitetnim zapletom, i knjiga počinje da stagnira, da se vrti u krug i nažalost, ne bih rekao da je to bila piščeva namera.

Paradoksalno, SVA SIROČAD BRUKLINA je najslabiji upravo kao krimić iako je kao takav nagrađen u vreme izlaska, ali sa druge strane ovaj roman to zaista i jeste, mnogo više nego što su to Pinčonovi romani poput SKRIVENE MANE recimo. Dakle, Letemovoj trapavosti na polju konstrukcije i izlaganja zapleta se ne može dati olakšavajuća okolnost da taj domen izraza zapravo nije bio njegova namera.

Letem je štaviše u pojedinim deonicama začuđujuće, gotovo opterećujuće realističan. Otud, rekao bih da je osvajanje Zlatnog bodeža jedan od onih slučajeva kada žanrovci nekritički nagrađuju mejnstrim pisca zato što je odlučio da uvelića njihovu produkciju. No, isto tako mogu da zamislim ljubitelje krimića kako SVU SIROČAD BRUKLINA na kraju svega sa punim pravom percipiraju kao krimić.

[crippled_avenger]

PERFIDIA Jamesa Ellroya je početak novog LA Quarteta, četiri romana koja će se baviti Los Anđelesom od 1941. do početka onog inicijalnog.

Prvi roman u novoj seriji je moćno delo koje prepliće noir emociju i istorijsku rekonstrukciju/ dekonstrukciju prvog Kvarteta, sa korozivnošću i rafalnom prozom koja je činila trilogiju American Tabloid. PERFIDIA delui mnoge likove i sa Kvartetom i sa Trilogijom i u oslonjena je na neke kasnije moćno razrađene Ellroyeve kreacije kao što su Dudley Smith, Bucky Bleichert i Lee Blanchard, Kay Lake i mnogi drugi. U tom smislu, PERFIDIA se ponajviše može čitati u kontinuitetu sa LA CONFIDENTIALom i BLACK DAHLIAom, iako naravno ovaj roman može da se u potpunosti razume i bez čitanja drugi Ellroyevih dela.

Jedino predznanje vezano za Ellroya potrebno za uživanje u ovoj knjizi zapravo jeste upoznavanje sa njegovim jezikom. Njegovi zapleti su i ovde vrlo složeni, kao lavirint a jezik je sočan, sugestivan, ispisan tako da je vrlo atraktivan kada bi se roman čitao naglas.

PERFIDIA je roman velikog zamaha, ovog puta likovi se nalaze u sred ogromnog istorijskog procesa, dimenzije njihovih raznih kombinacija i ljudskih sunovrata prepletene su sa životom u Kaliforniji tokom decembra 1941. kada je napadnut Perl Harbor a u LA vlada strah od japanskih podmornica i Pete kolone. Ako je Spielbergov film 1941 napravio komičnu viziju tih dana histerije, onda je PERFIDIA stvorila svet u kome se mutne noir face sakupljaju u civilizacijskoj tački koja ih potpuno razobručuje i daje im slobodu da odu u ekstreme svojih najmračnijih strasti.

Ellroyev LA je mračno mesto, ali u ovom romanu, rat kao da daje carte blanche svima da se ispolje na najekstremniji način. Korozivni su svi, i Ellroyevi izmišljeni junaci ali i istorijske ličnosti poput Whisky Bill Parkera (igra ga Nick Nolte u filmu GANGSTER SQUAD) koji ima noseću ulogu ili Bette Davis koja ima značajnu interakciju sa Dudley Smithom lično.

Sve je dovedeno do ekstrema, unutarpolicijska politika koja čini da policija više bude opasnost po građane i po sebe nego po kriminalce, seksualne slobode, kriminalne zamisli sa zemljištem, politički ekstremizam dela petokolonaša i izolacionista. Svako je na neki način kriv, ucenjen i teško oštećen.

PERFIDIA je krimić. I tu nema dileme. Ali Ellroy odavno ide za svojim snom da dostigne Dostojevskog i Balzaca. Tako je i PERFIDIA napisana kao roman koji daleko nadilazi žanrovska ograničenja, i mislim da je čak i najpovršnijem ljubitelju krimića koji izbegava nadgradnju unutar žanra jasno da Ellroy radi nešto više od toga. Sve te fatalne žene, korpumpirani policajci i izopačeni zločinci deo su jedne snažne, nihilističke vizije sveta u kojoj se ljudskost vidi ili kao slabost, u slučaju Parkera, ili kao doping, u slučaju Dudleya Smitha.

Vizija sveta i junaci dominiraju nad zapletom koji je kako rekoh vrlo složen i u ellroyevskom raskošnom maniru. Ono što unekoliko otežava čitanje jeste što Ellroy vrlo vešto smenjuje akcente i intervale ali jezički registar ostaje isti u svim fazama tako da onda kada priča popusti, pisac ne popušta u svom pripovedačkom tonusu.

Kako u romanu nema nevinih i nema puno vrlih likova, dve ključne ličnosti kroz koje Ellroy želi da uvede čitaoce su Kay Lake koju znamo iz BLACK DAHLIAe i Hideo Ashida, novi junak. Međutim, Ellroy ni ovim “pristupnim" likovima ne daje čistotu, Lake je femme fatale/ avanturistkinja, a Ashida je u osnovi etičan ali primarno koncentrisan na opstanak. Stoga, vrlo brzo i Bill Parker i Dudley Smith (na svoj izopačeni način) preuzimaju ulogu čitalaca kroz koje čitalac razume ovu priču. Imajući sve to u vidu, Ellroyev eksperiment je uspeo, bazirao je čitav roman na problematičnim likovima čije mane nemaju ljupkost nekog pikarskog romana ili liče na slabost koju svako od nas potajno priznaje, a ipak je uspeo da proizvede puni emotivni angažman kod čitaoca.

Ipak, rekao bih da ova korozivna uravnilovka može funkcionisati samo kod velemajstora kao što je Ellroy, i da bi neki slabiji pisac ovakav sklop karaktera lako pretvorio u nečitljivi freakshow.

Policija je telo kome je društvo delegiralo zadatak da čuva red i bezbednost, a sa time mu je prepustilo i mandat da se bavi gadnim ljudima i radi opasne i neprjatne stvari. Jasno je zašto su priče o policajcima toliko atraktivne. Ellroy je u svojim romanima uspeo da ih digne na nivo umetnosti, postepeno se odmičući od štiva koje bi i sami policajci mogli da čitaju.

[PTY]

Ipak, rekao bih da ova korozivna uravnilovka može funkcionisati samo kod velemajstora kao što je Ellroy, i da bi neki slabiji pisac ovakav sklop karaktera lako pretvorio u nečitljivi freakshow.

Istina, istina… nema niti jednog jedinog pozitivnog protagoniste. Čak i nad Ashidom visi veliki znak pitanja, jer on je ovde primarno slabić zauzet dovijanjem kako da preživi, a ne pozitivac.

A to za Elrojeve ambicije, vidim svi to pominju, ali moglo se to itekako videti i u originalnom kvartetu, samo eto, kritičarima kao da su neke druge Elrojeve sposobnosti bile primarne… The Big Nowhere, recimo, pa je to takvo remek-delo karakterizacije i seciranja hipokrizije na najbrutalniji i najdirektniji način, ali eto, ljudi kanda preferišu bizarni tril nad seciranjima stanja duha, samo što im u Perfidiji Elroj ne daje uopšte izbora, jer u Perfidiji ta dva aspekta nudi kao nerazdvojivu celinu.

A obaška što bi se malo ko usudio da ovako direktno razbija stereotip po pitanju američkih moralnih vrednosti za vreme WW2… 

[crippled_avenger]

Pročitao sam monografiju Vladimira Uzelca KRIMINALISTIČKI ROMAN U SOCIJALISTIČKOJ JUGOSLAVIJI. Uprkos tome što je reč o naučnom radu koji je pisan u sklopu postdiplomskih studija, ova knjiga sadrži dosta nepreciznosti, proizvoljnosti i u procenama i u samom rečniku kojim je napisana. Istraživanje je ponajmanje sistematično urađeno baš u domenu analize romana Milana Nikolića i Šilje Mihailovića pošto je uzet vrlo mali i vrlo repetitivan uzorak koji ni po čemu nije relevantan osim po autorovom pravdanju da “nije mogao da nađe više njihovih romana” iako je sasvim sigurno mnogo više romana ovih pisaca dostupno u šta sam mogao i lično da se uverim.

Šteta je što se autor nije u dovoljnoj meri osvrnuo i na biografiju ovih pisaca pošto bi mu ona svakako mogla dati niz korisnih smernica. Ne samo što je Nikolić, a o tome su dosta pisali i Nenad Polimac a čini mi se i Ratko Radunović, imao skoro pa kopiju flemingove biografije već je Mihailović izgradio karijeru kao kolumnista. Dakle, Nikolić se uklapao u profil pravog avanturiste, obaveštajca i bonvivana koji piše a Mihailović u profil insajdera koji zapravo govori o pravim slučajevima i samo ih fikcionalizuje.

U domenu krimi literature ličnost pisca igra važnu ulogu, o čemu govore ne samo biografije velikih pisaca ovog žanra koje su mahom senzacionalistički formulisane i dobro poznate čitaocima, već i činjenica da su najproduktivniji pisci krimića kod nas, a Uzelac ovde pominje Mitra Miloševića recimo, pisali pod stranim imenima, kako bi delovali kao stranci, kao uostalom i sam Miloš Crnjanski.

Otud recimo vrlo važan segment je obrada tog javnog profila pisaca (Šilja ima zanimljivu i kontroverznu biografiju, kao i živog i vrlo poznatog potomka Gordanu Sušu) i njihove odluke da budu retki među onima koji su se javno opredelili za ortodoksni krimić. To ima i jednu dodatnu dimenziju, naime - krimi pisci kojima se Uzelac bavi bili su propagandisti, dakle imali su barem dva sloja na osnovu kojih bi mogli biti odbačeni od kulturnog establišmenta.

Kad je reč o romanima, analiza je repetitivna a uzorak opet pa nije relevantan jer su skupljeni samo romani koji je Uzelac pribavio a ne ključna dela koja mapiraju njihov opus. Stoga, sve što piše o Nikoliću i Mihailoviću ostaje zanimljivo ali nažalost nekompletno.

Šteta što nisu obrađene već samo pomenute ekranizacije ovih pisaca koji su bili zapaženi pioniri krimića za bioskope kod nas, naročito jer POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA mnogo više liči na francuski Novi talas nego na neki propagandistički krimić, za razliku od Čapovog X-25. Šiljina ekspertiza u tom domenu, opet vrlo zanimljivo ostaje “istinita priča”.

Stil ovog rukopisa je vrlo često rogobatan, a neke pretpostavke koje iznosi nisu dovoljno fundirane, pa recimo nema puno konkretnih primera otpora prema šundu, nema puno jasnih informacija o mehanizmu kako su izdavačka preduzeća funkcionisala itd. Zatim, ima nekih pretpostavki koje su prilično deplasirane, tipa dokazivanje kao da je u SFRJ mogla postojati gotovo mistka zabrana pominjanja kriminala kao u SSSR, što naravno nikada nije bio slučaj.

Uprkos brojnim nedostacima, ova knjiga ipak može biti dosta korisna pre svega zbog toga što uprkos nekompletnom istraživanju pokazuje određene zanimljive rezultate, i ukazuje manje obaveštenoj publici na izvesne autore i dela u našoj književnosti.

[crippled_avenger]

Pročitao sam BESMRTNIKE AGAPIJE Virgila Georgijua, roman rumunskog sveštenika i disidenta objavljen u Francuskoj 1964. godine. Reč je o dosta trapavom ukrštanju pravoslavne mistike i krimića. Rezultat je “metafizički krimić” u kome Georgiju dosta nametljivo plasira hrišćansku simboliku a koristi krimić kao formalni kostur. Nažalost, ni ta metafizika na koju se oslanja, ni žanrovska potka ne uspevaju da prikriju piščevu namere da plasira određene teze, i da drži predavanje čitaocu koje vrlo često iskoračuje iz svake ravni narativa, i idejne i formalne.

Iskreno, zbunjuje me da je Georgiju pisac čije se knjige kod nas plasiraju među izdavačima crkvene literature jer osim činenice da je on sveštenik i da se roman dotiče hrišćanstva, u njemu nekih istinskih kanonskih pouka praktično i nema, sve je vrlo anegdotski, i ta hrišćanska dimenzija je meni na kraju delovala više kao obeležje nepodnošljive pretenzije.

Kriminalistički aspekt priče je očekivano naivan ali paradoksalno opet bolji od one “nadogradnje” na kojoj insistira Georgiju, uprkos svojoj neverovatnoj proizvoljnosti i rudimentarnosti.

[crippled_avenger]

Pročitao sam roman Nevetovatnog Mikija LABUDOLIKI PAUNOVI MORAJU UMRETI. Dva od tri najkrupnija problema koja sam imao sa ovim romanom sadržana su u prethodnoj rečenici. Naslov knjige i piščev pseudonim sugerišu da je ovaj roman nešto neozbiljno čega se i sam autor distancira, dajući rukopisu odbojan naslov i potpisujući se prilično nesmotreno. Treći problem je sasvim očekivano u piščevoj inspiraciji imaginarijumom SPC kojim se poigrava u kreiranju svog sveta budućnosti. Iskreno, zapravo samom sebi delujem kao subjektivni komentator koji nema jake argumente kada kritikuje tu odluku. Naime, mislim da je koncept sveta budučnosti u kome visoka tehnologija postoji rame uz rame sa fanatičnom posvećenošću religiji vrlo zanimljiv i evociralo mi je utisak koji stvaraju pojedini radovi Jodorowskog. Ta mogućnost da svet doživi neslućeni napredak u tehnološkom pogledu a da sve dublje potone u represiju i svojevrsni antiintelektualizam i religijsko mračnjaštvo je vrlo moćna i moderna pretpostavka, kao kapitalizam bez demokratije koji je sve do pojave Signapura delovao nemoguće a sada imamo šta da vidimo i tamo i u Kini.

Uostalom Stiven Fraj u romanu STVARANJE ISTORIJE prikazuje svet koji je tehnološki umnogome napredniji od našeg ali u kome su pobedili nacisti.

Ono što mi zapravo smeta jeste činjenica da je poigravanje imaginarijumom SPCa, mnogo više nego samom religijom - čak naprotiv, rekao bih da je po svom moralnom kompasu ovaj roman dosta konzervativan, da ne kažem hrišćanski - više motivisano dnevnopolitičkim obračunom nego estetikom. Međutim, isto tako čini mi se da je estetika pobedila i do kraja romana, upravo taj svet u kome religija i visoka tehnologija stoje rame uz rame i to ne samo tehnologija kao takva već visokorazvijena tehnologija u mnogim blasfemičnim domenima poput kloniranja i bioinženjeringa zapravo prevladavaju i roman prestaje da bude anti-SPC paškvila.

Međutim, svakako da će upravo taj anti-SPC momenat odbiti mnoge čitaoce što je šteta. Mada, isto tako, smatram da će mnoge čitaoce odbiti i pseudonim i naslov romana. No, ove dve preostale stvari su nešto što se može izmeniti u nekom drugom izdanju. Išao bih toliko daleko da izrazim nadu i da će to u drugom izdanju biti izmenjeno.

Ono što je primarni kvalitet ovog romana jeste nepretencioznost koja opet ne rezultira u banalnosti. Ovo je kratak roman koji se čita brzo, bestselerski, ali je opet vrlo underground, u najmanju ruku zato što nije debeo kao bestseler.

Drugi kvalitet koji je meni izuzetno važan jeste sveobuhvatna maštovitost ovog romana. Miki je odradio ozbiljan world-building sa ovim romanom i uprkos svim onim problemima koje imam sa anti-SPC sentimentom, lagao bih ako bih rekao da ne bih voleo da čitam još priča smeštenih u ovom svetu. Od samog uređenja sveta, preko miljea u koji je sve smešteno, sugerisanih urbanističkih rešenja, pa sve do tehničkih pronalazaka, retko kada sam sreo tako detaljno razrađen svet budućnosti u našoj prozi koji konzistentno uspeva da bude i zanimljiv u pogledu dizajna i SF zamisli i duhovit u pogledu satire.

Taj problem konzistentnosti na nivou satire koji muči većinu satiričnih SF romana, ovde biva lako prevaziđen na tri nivoa. Prvi je nivo naravno sama priča, drugi je milje koji utiče na unutrašnji život junaka a treći je sam pripovedački stil koji uspeva da “očisti” sve neobrađene ostatke.

Samim tim brojne aluzije na aktuelne događaje nisu efemerne kao sami događaji na koje se aludira. Naprotiv, iz priča koje se dešavaju danas i na koje pisac pokušava da referiše, razvija se nešto što ima trajniju vrednost. U tom pogledu, mogu da zamislim čitaoca koji neopterećenog sadašnjim trenutkom koji itekako dobro razume ovaj rukopis.

Ovaj roman je jedno od istovremeno najprijatnijih i najneprijatnijih iznenađenja na koja sam naišao. Prijatno zato to je reč o odličnoj knjizi. Neprijatno zato što mi se čini da bi mogao da odbije veliki broj ljudi zbog naslova, psuedonima i anti-SPC stava. Ipak, ko bude mogao da prevaziđe predrasude, i da se ne nervira previše, ima šta da pročita.

[crippled_avenger]

Pročitao sam SS-GB Lena Deightona, izvorno podstaknut vešću da BBC sprema ekranizaciju ali i dodatno inspirisan Ratkovim preporukama. I zbilja, uživao sam u ovom romanu. SS-GB kreće kao klasičan whodunit krimić i vremenom se transformiše u špijunski roman, ali zapravo, kada se podvuče crta, formalno od početka do kraja ostaje dosledno baziran na detektivskoj formi sa nadovezivanjem na “povratnu strukturu” krimića u više navrata.

Međutim, taj spoj detektivskog romana i špijunca nije jedino osveženje koje Deighton ovde uvodi. Naime, njegov roman se bavi “alternativnom istorijom” odnosno smešten je u London koji su 1941. godine osvojili Nemci. U okupiranoj Britaniji Skotland Jard radi za Nemce, pod kontrolom SSa i glavni junak je nevoljni kvilsing koji smatra da je njegova dužnost da šiti narod od kriminalaca čak i kada je okupator na vlasti.

Sam milje u koji je SS-GB smešten a to je okupacija Britanije do koje nikada nije došlo otvara niz kontroverznih pitanja u vezi sa samom ideologijom romana. Naime, Deighton prilično ubedljivo uspeva da prikaže psihologiju ljudi koji su se adaptirali na okupaciju čime na neki način otupljuje tu zastrašujuću dimenziju nacizma i prikazuje kao ga još jednu zapravo birokratizovanu etaističku ideju bez ikakve mistične snage, što bi bilo u redu da je prikaz nacizma barem malo obuhvatio i njegove monstruozne zločine koji su nastali u sklopu same ideologije. Naravno, Deighton bi se uvek mogao braniti time da je ovo priča o ratu u kome Nemcima ide dobro i u kome se oni ne bi poduhvatili Holokausta ili barem ne u tom trenutku, međutim činjenica da su junaci uspeli da se prilagode nacističkoj okupaciji vrlo lako uspeva da zavede i čitaoca.

Doduše, nemačke okupacije “na zapadu” su bile znatno blaže od onih gde nisu imali apsolutno nikakvo poštovanje prema kulturi okupiranih, dakle u slovenskim zemljama. U tom smislu, niz knjiga i filmova i svedoči o tome kako su Nemci bili znatno manje bezočni recimo prema Francuzima i Parizu kao gradu.

Naravno, možda je ta “nepodnošljiva lakoća konformizma” nešto što je Deighton želeo da postigne i ako je to želeo onda je u tome i uspeo, ali svakako da nema čitanja ovog romana bez naglašavanja tog aspekta.

Kako su nacisti prikazani kao okupatori-birokrate, sa svim slabostima koje birokrate imaju, roman se u velikoj meri bazira na unutar-policijskoj, odnosno unutar-SSovskoj intrigi, borbi za moć i nadležnosti, i time se približava sofisticiranim krimićima u poznoj fazi razvoja žanra u kome sama administracija postaje ravnopravni lik/ činilac unutar istrage.

SS-GB je vešto napisan triler sa dobro koncipiranim i misterioznim karakterima. Zaplet u sebi nosi dozu crnog humora, naročito u deonici koja se bavi britanskim Kraljem i to je deo knjige u kojoj ona apsolutno prevazilazi žanr i zalazi u domen “visoke književnosti”. Međutim, uprkos tome što je ostatak vremena vrlo komforno nameštena u razgaženim kalupima žanra, SS-GB je uzbudljiva priča koja nema viškove, nema lutanja, tačno zna kuda ide. Zato je ovo jedan uzoran krimić koji je maksimalno iskoristio detalje koje preuzima iz alternativne istorije i iz lutanja ničijom zemljom špijunskog romana.