Crippled Crime Corner

[crippled_avenger]

Prvi roman Megan Abbott se takođe smatra ellroyevskim, iako ne bih koristio taj opis za njega, između ostalog zato što sa velikim majstorom deli samo imaginarijum holivudskog studio sistema na izdisaju i na vrhuncu dekadencije, ali svakako nema stilskih preplitanja.
U drugom romanu je Megan Abbott ne samo bliže prišla Ellroyu već je sasvim sigurno i dosta stilski napredovala.
DIE A LITTLE je roman koji je više oslonjen na pripovedanje nego na dramsku razradu situacija, a u stilskom pogledu, pripovedanje je pitko ali za moj ukus previše "lagano", zanimljivo na nivou sklopa događaja ali nedovoljno sadržajno kako u pogledu jezika tako i razrade svih motiva.
U izvesnom smislu, Megan Abbott u prvom romanu pokazuje da nije još uvek naučila da koristi sve mogućnosti koje joj nudi prozni izraz. Ali, po tome kakav joj je drugi roman, nema dileme da je vrlo brzo učila.
Ono što se može već na njenom početku prepoznati jeste sposobnost da osmisli efektan zaplet i da ima dar za dijabolični preokret. Ovde se kreće u domenu misterije ali i whydunita i na oba plana je veoma uspešna.
Roman je prijatan za čitanje, ali je zbog manje razrade, ponekad pitak ne samo zato što je vešto napisan već i zato što nije dovoljno sadržajan.
Danas možemo u ovom romanu prepoznati mnogo toga što će biti veliki adut Megan Abbott već koliko u drugom romanu. Da sam čitao ovaj roman kada je izašao, nema sumnje da bih ga smatrao obećavajućim, ali ne verujem da bi mi izgradio onolika očekivanja kakva Megan Abbott, na osnovu naknadne pameti, zaslužuje.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Megan Abbott je za roman QUEENPIN osvojila nagradu Edgar u kategoriji najboljeg paperback krimića, i nema nikakve sumnje da je to zaslužila.
QUEENPIN je svež po tome što je priča smeštena među žene koje misle da su fatalne ali pokazuju slabosti kada sretnu muškarce u nevolji.
Megan Abbott u ovom romanu praktično pravi inverziju Jamesa M. Caina. Isprva kreće sa građenjem likova stare mafijaške operativke i njene mlade učenice koja pokazuje oštroumnost i lojalnost koje je mogu odvesti velikim stvarima, a onda štićenica sreće ranjivog muškarca u nevolji, mušku verziju damsel in distress i on je uvlači u veoma opasnu kombinaciju, dok je pritom drži u pokornosti čistom erotskom dominacijom koja u ovom slučaju podrazumeva i određene forme nasilja.
Jasno je da ovaj trougao vrlo brzo počinje da stvara pritisak kao ekspres lonac a posle eksplozije svi su poliveni krvlju. Mislim, oni koji su preživeli, naravno.
Megan Abbott piše u Ich-formi, na jedan veoma tradicionalan noir način, prilagođava jezik onome što je epoha i što je žanr ali se poigrava sa pouzdanošću naratorke jer čitamo njenu ispovest a ona sebi može da dozvoli ekonomisanje istinom. To je jako zanimljivo rešenje i moram reći da je ovde koncept sličan prvom romanu DIE A LITTLE ali mnogo veštije izveden u svakom pogledu.
Ovde sasvim sigurno Megan Abbott radi ono što joj pripisuje kritika a to je polna i rodna inverzija klasičnih noir obrazaca, smeštenih u klasičnom noir imaginarijumu, ne samo u pogledu vidova kriminaliteta već i epohe.
QUEENPIN je kratak i ubitačan roman, koji u najboljem smislu deluje kao da je nastao iz pera Jamesa Caina, savršeno odgovara epohi, ali sa gender politikom za koju znamo da se tada ipak nije mogla tako ostvariti na papiru visokotiražne džepne knjige.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

GIVE ME YOUR HAND Megan Abbott je nekonvencijalno postavljen triler, u kom se na formalno složen ali suštinski jednostavan način priča zapletena sudbina dve mlade žene koje su podelile mnogo toga u životu, između ostalog i želju da se pod mentorstvom iste naučnice bave vrhunskom naukom, ali ih je duboko razdvojila mračna tajna jedne od njih.
Ono što je meni na nivou kriminalističkog žanra bio najdragoceniji element ovog romana jeste zapravo činjenica da on zalazi u samu suštinu zločina, kao transgresivnog čina koji u sebi uvek nosi izvesnu dozu nekih socijalnih ili psiholoških osnova, ali prelomni mora proizaći iz spremnosti počinioca na transgresiju.
Zločini koji se dese u ovom romanu su svi odreda upravo takvi, dakle, proističu iz spremnosti junaka na transgresiju koja je naravno kod svakog pojedinačno različita, zahvaljujući razlici u karakterima, duhovnom sklopu i duševnom zdravlju.
U tom pogledu, uprkos svojoj strukturalnoj nekonvencionalnosti, ovaj roman veoma pripada kanonu krimića.
U strukturalnom pogledu, Megan Abbott uspeva da se solidno izbori sa već dosadnim rešenja pripovedanja u dva vremenska toka i uspeva da u tome ostane dovoljno dinamična i da oba podjednako funkcionišu, što je zapravo podvig.
Ključna intervencija koja je meni bila zapravo interesantna jeste način na koji je posle završavanja priče u suštinskom pogledu, kada su se uzbuđenja završila i sudbine zaključile u odnosu na predmet sukoba, ona nastavlja roman veoma uzbudljivim, i pripovedački nežanrovskim epilogom koji nosi nova uzbuđenja i veoma zanimljiva otkrića koja nisu data trilerski ali su uzbudljiva.
Akademski milje u kom se dešava roman je veoma zanimljiv i ubedljiv. Imaginarij istraživanja menstrualnih tegoba kod žena je bezmalo kronenbergovski, i veoma fino se prožima se transgresivnošću junakinja.
GIVE ME YOUR HAND je "mali" roman, ne smatram ga bombastičnim u bilo kom pogledu, niti je imao ambiciju da bude prekretnica, ali donosi jako puno veštine i kvaliteta koji se zapravo ne sreću svaki dan.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

THE LITTLE MEN Megan Abbott je novela koju je napisala za ediciju Biblio i reč je o 45 strana noira sa elementima oniričkog u kome prolazimo ubrzani tečaj njenih interesovanja u jednoj formi svedenijoj po broju karaktera i složenosti dešavanja. Međutim, karakteri su i dalje zanimljivi a dešavanja su i dalje veoma dijabolična. Razrešenje je zanimljivo, no forma je ipak limitirana i uprkos tome što se Megan snašla na ničijoj zemlji između kratke priče i romana, njen rukopis obećava više od onoga šta na 45 strana može da iznese.

[crippled_avenger]

Ljubitelji i poznavaoci će čitajući roman BURY ME DEEP lako prepoznati da u njemu Megan Abbott aproprira istiniti slučaj Winnie Ruth Judd ali od njega gradi fikciju i imaginira neke malo drugačije okolnosti a pre svega drugačiji ishod.
Roman je smešten u 1930, u Ameriku koja je u krizi, i glavna junakinja je mlada službenica sveže doseljena u grad na Srednjem Zapadu gde dobija posao u bolnici, dok joj muž odlazi u pečalbu u Meksiku kao doktor.
Ubrzo, usamljena službenica postaje najbolja drugarica raspusne medicinske sestre i njene sezualne ali tuberkulozne štićenice, a potom upoznaje i njihovog bogatog mecenu, mesnog apotekara čija je žena u bolesničkoj postelji što mu ne smeta da se dobro provede.
Društvo tog vremena je još uvek konzervativno i inhbirano, tako da potonuće glavne junakinje budi razne anksioznosti, oko toga šta će reći ljudi, šta će joj se desi ako zgreši itd. pa ne čudi da u jednom trenutku sav taj nemir među svim protagonistima, koje muče što moral, što navučenost na piće i na tablete, ne dovede do krvave eskalacije.
Ovo nije true crime knjiga već fikcija. Slučaj Winnie Ruth Judd je značajna inspiracija ali je ipak samo polazna tačka za jednu vrlo zanimljivu psihološku studiju žene koja ne može da odoli vlastitim demonima uprkos izgrađenom konzervativnom sistemu vrednosti i straha od suda okoline. Ovo se najpre stoga može definisati kao psihološki triler, da ta formulacija nije već potrošena u opisu filmova kao eufemizam za horor.
Ovaj roman ima dosta strave u sebi, ali nije horor. Pre svega je reč o studiji karaktera koja se spontano razvija u triler i jednu širu sliku sveta čiji moralni kompas ponekad može pospešiti potonuće u zločin.
Megan Abbott ovde piše o epohi noira, ali ne nalazi se u tom imaginariju. Ona oslonac nalazi više u socijalnom romanu, a od trilera preuzima fokus na ono što je "važno" za celinu.
BURY ME DEEP je stoga zanimljiv crossover žanrovskog i problemskog romana, trilera i psihološke studije, kome pre svega žanrovski status Megan Abbott donosi tu prevagu ka žanrovskoj sceni. Sam tekst je mnogo ambivalentniji, ali u pogledu rukopisa i sadržaja izvanredan.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

U romanu THE FEVER Megan Abbott odlazi u pravcu žanrovskog eksperimenta, uvodeći prakitčno horor elemente u roman koji bi se mogao različito definisati. Roman je o mladima, ali definitivno nije YA literatura po pristupu, premda moram reći da je ovo rukopis koji inklinira ka mlađem čitaocu. Da nisam večiti tinejdžer zarobljen u telu ruiniranog istočnoevropskog intelektualca, iskreno, ne bih uspeo da održim neki visok tonus pažnje. Međutim, sasvim sigurno ovo nije roman koji se nalazi na toj stilskoj sredokraći "nije za decu, nije ni za odrasle", on definitivno jeste pisan "za odrasle" ali verujem da bi omladini bio pitak.

Naravno, nije reč o serijalu, nema elemenata bilo kakve hiperkomercijalne literature u tom smislu, što takođe na neki način karakteriše deo YA produkcije. Ali, recimo, pretpostavljam da je John Green neka ispravna referenca. Otud,ne bi me čudilo da ovaj roman vidim kod nas u ponudi tako nekog izdavača.

Roman me je u izvesnom smislu, i to prilično velikom podsetio na film Briana Duffielda SPONTANEOUS jer govori o devojkama u jednom malom, naizgled idiličnom ali zapravo depresivnom gradiću koje idu u istu srenju školu i počinju da dobijaju neke čudne nervne ispade.

Tu je eho veštica iz Salema, paranoične teorije o HPV vakcini kao krivcu, tu su pretpostavke o zagađenju obližnjeg jezera. Sumnje i strahovi se gomilaju, ali porodica profesora Nasha koja je u centru ovog haosa, gde je on prosvetar u toj školi a njegova deca đaci osećaju da se misterija mora prelomiti preko njih.

Ova tri junaka su nosioci priče i sve se iznosi kroz njihove vizure. Smene ponekad umeju da budu brze za moj ukus, ili mi naprosto pažnja nije bila dovoljno snažna, ali ovakva forma je zbilja vešto izvedena, i dramaturgija ovog romana je dobro postavljena. Dobro je postavljena i njegova literarnost, pa i misterija oko koje se sve gradi.

Misterija je u centru priče, pa se THE FEVER može smatrati delom žanrovskog kanona Megan Abbott. I uprkos tome, ovaj roman ne bih u klasičnom smislu nazvao misterijom, pa ni krimićem, ni hororom. Ovo je pre svega roman o odrastanju i priča o porodičnim odnosima koja se dobro oslanja na misteriju, ali ona ipak ostaje sekundarna u odnosu na karaktere, njihove tajne i njihovo sazrevanje.

Oni koji se budu latili ovog romana radi žanra, neće ostati uskraćeni, ipak uveren sam da je ovo knjiga čiji je cilj bio proširenje područja borbe, i što se mene tiče, ono je postignuto.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Laura Lippmann u svojoj knjižici za Biblio ediciju praktično ispisuje jednu prigodnu kriminalističku priču, i suštinski i formalno. Rukopis je iskusan, ima šta da se pročita ali sadržaj je programski, kao jedna dosetljiva igrarija prilagođena nekom jubileju.

Kao takav ovaj tekst je maestralan - teško ćete naći bolju programsku fikciju prilagođenu nekom povodu od ove, ali to nije umetnost već primenjeno pisanje koje nije greh ali nije ni književnost.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Roman Megan Abbott THE END OF EVERYTHING se može posmatrati kao jedan nekonvencionalni krimić koji je primarno zapravo psihološka studija karaktera i ispitivanje teme opsesije, i patoloških odnosa koji se u takvim okolnostima razvijaju u oba smera.
U centru priče su dve najbolje drugarice koje su potpuno nerazdvojne i dele sve svoje tajne. Jednog dana, kada nestane jedna od njih, druga ostaje potpuno zbunjena, i postepeno shvata da je ona kao jedini preostali istinski trag svoje drugarice zapravo pravi protagonista tog slučaja pred onima koji su posle nestanka ostali.
Međutim, ni ona ne uspeva da pronikne u ključ nestanka najbolje drugarice. Pa ipak, kako su bile nerazdvojne, ona uspeva da se priseti važnih tragova i učestvuje u istrazi, sve do tačke kada ne krene da izmišlja i podmeće tragove u svojoj želji da joj je drugarica dobro i da je živa.
Megan Abbott ispisuje veoma neobičan roman. On se pre svega može tumačiti kao priča o nerazdvojnom prijateljstvu i simbiotičkom odnosu koji u njemu nastaje ponekad transcendirajući uobičajena poimanja ljubavi i naklonosti jer generiše i druge snažne emocije, među kojima su i one odbijanja.
S druge strane, ovo je priča o opsesiji koja ako je dovoljno intenzivna proizvodi fascinaciju koja jednostavne odnose čini veoma kompleksnim.
U tom smislu, iako je ovo roman o nestanku devojčice, i formalno gledano ništa drugo do misterija, i ta misterija ni po čemu nije sekundarna, razrešenje svega je u složenim duševnim vrtloženjima glavnih junakinja.
Otud, vidim ovaj roman kao jedan crossover, u sve sem u YA, jer je pristup uprkos protagonizmu mlade junakinje prevashodno namenjen odraslima.
U stilskom pogledu roman je ujednačen, a sad već tradicionalni epilog po kom se poznaje rukopis Megan Abbott izveden je bez greške. Relativno jednostavan sklop događaja izveden je veoma raskošno ali direktno u književnom smislu, sa pričom koja je jasna ali i sad dozama kriptičnosti koje drže čitaoca u nelagodi i tenziji.
Ukupno uzev, ovo je otmeno žanrovsko pisanje, najvišeg nivoa, i samim tim iskoračuje u prostor interesovanja šire književne scene.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

U romanu BEWARE THE WOMAN Megan Abbott napisala je svoju viziju gotskog romana iako ovo nije roman strave i prevashodno je jedan veoma intenzivni triler. Nema natprirodnih elemenata ali ima odnosa među likovima, pa zašto ne reći i predela koji bi se lako mogli našli u nekom rukopisu Edgara Allana Poea. U tom pogledu, Megan Abbott sasvim sigurno koketira sa poeovskom poetikom.

Ono u čemu je problem jeste što ovde zaista imamo malo utisak hendikepiranog filmskog scenarija. Dakle, imamo početnu situaciju, imamo klimaks, i između nekoliko tanušnih tačaka zapleta, a sama prozna razrada ne koristi mogućnosti koje bi ponudila forma romana. Megan Abbott je dominantno fokusirana na situaciju, na aktuelni trenutak i linearno izlaže priču, i sve to čini da stvari vrlo često krenu da se vrte u krug.

Sam preokret je odličan, iako moram priznati da su neke psihološke karakteristike glavnog negativca malo prenaglašene i u njih nisam poverovao kao u nešto što je konzistentno sa zakonitostima koje su u startu postavljene. Međutim, ne mogu da osporim da je taj psihološki profil "dovoljno dobar" jer ono što gubi u uverljivosti nadoknađuje u atraktivnosti. S druge strane, ima i nekih neobično "lenjih rešenja" kao što je recimo uspostavljanje konvencije u kojoj junacima na planini ne rade mobilni telefoni - pošto samo tako zaplet može da se odvije kako književnica želi.

Otud BEWARE THE WOMAN je atraktivan na momente ali zapravo ipak slab roman za ime ovog renomea i ranijih dometa.

[mac]

Pa dobro, to sa pokrivenošću je još uvek tačno, naročito u prostranstvima kao što su SAD, Kina i Rusija. Prokleti Elon Musk će nam oduzeti i taj dramski momenat sa svojim satelitima, ali za sada je to legitimno rešenje.

[Mica Milovanovic]

Na svoju sramotu moram da priznam da ništa nisam čitao... Ali si me zainteresovao...

[Mica Milovanovic]

Mislim, za krimiće...

[crippled_avenger]

EARTHQUAKE BIRD Susanne Jones je zanimljivo postavljen detektivski roman sa nepouzdanom naratorkom ali moram priznati i pomalo nepouzdanom spisateljicom. Pre čitanja romana gledao sam film i nisam osećao nikakvu interferenciju, naprotiv, rekao bih da je film zapravo uspeo da se izgradi kao nešto suštinski drugačije od romana i da bude zaista delo za sebe.
Dakle, roman je kriptičniji i vibrantniji u svom opisu Japana, ali i jednoličniji u razvoju junaka. Prosto, Susanna Jones gradi jednu sliku Japana kao mesta na koje su pobegli Zapadnjaci progonjeni raznim vrstama demona a pitanje je mogu li da ih čak i u tako drugačijoj kulturi ostave za sebe.
No, čini se da su nekako svi nesrećni junaci u ovom romanu nesrećni na sličan način, kao što se i postavlja pitanje koliko smo zapravo imali koristi od nekih disasocijativnih zahvata koje pravi spisateljica u ovom rukopisu.
Japan kao mesto dešavanja i kao inspiracija već su dovoljni da se u ovom romanu uživa, ali na kraju nisu dovoljni da roman učine besprekornim.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

THE WOLVES OF FAIRMOUNT PARK je roman sada aktuelnog pisca krimića Dennisa Tafoye čiji je DOPE THIEF dobio ekranizaciju za Apple, sa jakim imenima.
Ovo je takođe kanonski Tafoya, kriminalistička priča smeštena na filadelfijske pločnike u kojoj se susreću etički nagriženi policajci, narkomani i prostitutke zlatnog srca, beskrupulozni kriminalci, i opšti asortiman velegradskog uličnog kriminaliteta u SAD.
U ovom konkretnom slučaju, ove likove vezala je misterija kako su dva dobra srednjoškolca iz mirnog kraja grada upucana ispred dope housea čiji klijenti - najverovatnije - nisu bili.
Jedan od njih je sin policajca i sinovac njegovog mlađeg brata silno propalog narkomana, tako da se uporedo sa najsposobnijim detektivom i stric uključuje u istragu.
Ono što sledi je vibrantna i sporadično sveža slika miljea. Ipak, u pogledu konstrukcije, Tafoya pokazuje da je daleko od majstora žanra. Roman je digresivan, mnoga razmišljanja i odnosi se ponavljaju kod više likova, do tačke da se čitalac prečesto vraća unazad da bi proverio da li čita nove stranice ili se greškom vratio na stare.
Roman ove vrste bi morao nemilosrdno da drži pažnju, međutim, WOLVES OF FAIRMOUNT PARK ima deo likova čije deonice svakako umanjuju interesovanje čitalaca.
Dakle, roman je neujednačen i digresivan i u nekim bitnim momentima ne samo previše dramski, već i sveden na u suštini loš i prevaziđen predložak za scenario.
Takvih slabo postavljenih situacija nema mnogo ali dve u samoj završnici su dovoljno da umesto uspešnog privođenja kraju koje popravlja dotadašnje utiske, zapravo umnogome pokvare ono što je prethodno bilo uspešno.
Tafoya kao pisac ima neke nesporne kvalitete - ume da prenese dosta ubedljivu sliku života na ulici, ume živopisno da isprati procedural i ima izvesnu dozu smisla za humor koji proizlazi iz situacije. To su važni atributi. Ipak, u ovom romanu mu je zafalila fundamentalna žanrovska veština, koja je otkrila da i dalje traži oslonac u istrošenim konvencijama filmskog i televizijskog krimića.
Ovaj roman, ako imamo u to vidu, nije nešto što se ne bi moglo ekranizovati, ali ne deluje mi kao neki silom napisani IP kako bi se završilo sa ekranizacijom. Ipak, neke situacije u njemu deluju baš kao da je bilo te namere, što je verovatno slučajnost.