ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: "blasphemer"Nyarla wrote:

Quotejaoj, majko, sto je to dobar koncert. Coleman je jedan od top omiljenijih saksofonista, a tek Gene Lake - kako je na ovom 'certu iskucao onaj bubanj, nikad necu shvatiti. ovaj kocert, iskreno, mogu smestiti u 20 meni najdrazih dzez albuma.

Negoo, mene ne bejase na forumu jedno 5 meseci, a sad naslucujem neko udruzivanje clanova u svrhe zajednickog muziciranja- Nayrla, Meho, anyone else? Sta se to zbiva, tj. o kakvom zlodelu je rec?

mazohisticke seanse u studiju. sto drug Meho lepo rece, trenutno daleko od nastupa pred ljudima. polako...  

...moje, mozda i zakasnelo, najnovije otkrice iz sveta pop depresije- ALASKA  i njihov debi HAPPINESS...the refreshed bare essence of alter guitar downbeat...moze NA 10 ak sekundi da asocira na zlochince iz Coldplay, prvenstveno zbog tretmana klavira, ali, na sre'u, ovo je prava pravcijata stvar, mnogo blizi dragocenim INTERPOL, recimo...

...moji favoriti so far-ALL THE DEAD ASTRONAUTS i ROCKET SCIENCE

Čoveka bez sluha. Zarazio me koncert od petka. A, bilo je super. Trebalo je da dođete.

hmm.. Abonos,Moonsorrow, Amon Amarth,Korpiklaani.... ^^

...solo album Bretta Andersona(ex-Suede), gudačima obogaćen opušteni izlet po teritoriji kojom već dugo, a nadam se i još dugo, vlada S.P.M....kanda je veliko olakšanje javno, jasno i glasno odati počast svojim idolima...

Astarte: Demonized



Naravno, ja za ove grčke blek metalce nisam nikad ni čuo sve dok nam njihova pevačica Tristessa nije gostovala na albumu. Ni posle toga ih ne bih slušao (ko da nemam pametnija posla) da mi nije drugar narezao njihov najnoviji album, Demonized koji sam pre par dana sebi pustio iz čiste dokolice. Holy Shit!!!! Prvo, znam da je grčka blek metal scena solidna, ali ovo je produkcijski izuzetno dobro i drugo, muzički ovaj bend ima ono nešto čime se izdvaja iz kaljuge prosečnog sveckog blek metala. S jedne strane udaraju za sve pare, onako kako ja volim (dakle nema nekog prenemaganja i pederisanja), a s druge prave izuzetno catchy melodije, pesme su im maštovite i stilski bogate. Pravo otkriće za mene.

BTW, omot im je odvratan, ali su one na ovoj slici barem smešne:

eh,ja slusam astarte vec duze vreme...^^
Super su..

A u kojoj si ti grupi?

   

u ovoj:

http://www.znaksagite.com/diskusije/viewtopic.php?t=4225

Quote from: "Meho Krljic"Astarte: Demonized

udaraju za sve pare, onako kako ja volim (dakle nema nekog prenemaganja i pederisanja)

Pa, ne može ni da bude pederisanja kad su u cure u pitanju.

Pa, nisu sve cure, ima i momaka (al se samo one slikaju jerbo to lepše prolazi kod pretežno muške publike), a i kad kažem 'pederisanje' u ovom kontekstu, ja ne mislim na seksualno opštenje međ muškima već na mlako, neuverljivo muziciranje.

Quote from: "ginger toxiqo 2 gafotas"...solo album Bretta Andersona(ex-Suede), gudačima obogaćen opušteni izlet po teritoriji kojom već dugo, a nadam se i još dugo, vlada S.P.M....kanda je veliko olakšanje javno, jasno i glasno odati počast svojim idolima...

A rubrika novi albumi?

Album je kanda dobar?

Bohren & der Club of Gore - Black Earth

g.e.n.i.j.a.l.n.o.

otomo yoshihide's new jazz ensemble - dreams

Ako je neko ovo još slušao, nek se javi, da ne mislim više da sam lud i da sam umislio da ona likuša... ne znam kako da na zovem to... cvili (nije prava reč, ali nema veze) dok peva.

otomo je zajeban igrac improvizacije. gomile, gomile dobrih stvari od GZ do danas. ali nisam slusao taj Dreams... potrazicu.

Hehe, pevačica o kojoj se radi se zove Phew i jedna je od najinteresantnijih pojava koje su se iz japanskog panka izrodile. Mislim, ona je još krajem sedamdesetih uletela u celu priču, ali se nije zadržavala samo na panku i nju vejvu nego je trošila i kraut rok i slične zajevancije. Ako se dobro sećam, išlo se i u Njemačku da se radi nešto sa ekipom iz Faust (možda grešim, kucam iz glave i mrzi me da googlujem).

Sarađivala je ona i ranije sa Yoshihideom, na primer na Ground-Zero Play Standards. Ali Dreams je OPASNA ploča i njeno pevanje je na njemu genijalno.

Quote from: "Meho Krljic"Ali Dreams je OPASAN album i njeno pevanje je na njemu genijalno.

Say what???

(Holger Czukay)...he teamed with Jaki Liebezeit and bassist Jah Wobble for the LP Full Circle and the club hit "How Much Are They." Through Wobble, Czukay also met the Japanese singer Phew, and along with Liebezeit and producer Conny Plank they recorded the 1982 album Phew.

Citat sa ove stranice:

http://www.allmusic.com/cg/amg.dll?p=amg&sql=11:kvfoxqu5ld6e~T1

Can-ovci, nisu Faust. Album imam na jednoj MP3-kolekciji albuma Can-a + Czukay-a.

Holgera Czukaya nisam slusao van Can-a. A Jaki Liebezeit (predrkan bubnjar) na par albuma ima zaista opasnih momenata sa Burntom Friedmanom. a Jah Wobble - stara kajla. skinucu ovaj album. hvala na preporuci.

...RUFUS WAINWRIGHT-Release the Stars...

...MANIC STREET PREACHERS-Send Away the Tigers...

...stihom Maje Odzaklijevske- "...vracam se na pochetak ljubavi...", hocu da kazem, ponovo pijem vodu sa izvora, slusham, neponovljivo uzvisheni OST za BEAT STREET(1984)...Granmaster Flash, Africa Bambaataa, Rockers Revenge, Arthur George, Jazzy Jay,The System...

...drugim rechima- "baptize the beat"...        

...u toku sam zakasnelog istraživanja istočnoevropske elektro scene, tako da željnim tiše, slušalački zahtevnije i mozgavnije elektronike preporučujem ukrajinski elektro-pop FOTOMOTO i album Suranov,a...

U poslednje vreme od cvojih cd-a slušao sam ono što jako dugo nisam slušao, a to su uglavnom jako poznate stvari, koje baš iz tog razloga i nisam mogao dugo da slušam jer su opštepoznate, kao npr sledeće kompilacije:

Mike Oldfield - The Complete

kompilacija iz 1985-e, koju imam i na Jugotonovim kasetama stvarno je odlično sastavljena i predstavlja Oldfielda u najboljem svetlu (iz prvog i najznačajnijeg dela karijere), ima 4 celine: songove, kraće instrumentale (vesele etno poskočice itd), inserte iz dužih kompozicija i deo uživo.

Vangelis - Greatest Hits

svojevremeno sam ovaj cd kupio kao piratski cd pod nazivom Cosmos 2002. Pade mi na pamet da proverim na netu da li takav album postoji i ispostavilo se da se sadržaj poklapa sa kompilacijom Greatest Hits iz 1994-e i to dvostrukom varijantom. Uradih originalan omot - ne baš smislen naziv za kompilaciju Vangelisove muzike, iako teme jesu uglavnom poznate, ali filmska muzika je isključena (ako ne računamo dokumentarnu TV seriju Cosmos).

The Cure - Greatest hits

ovo je live (unplugged) verzija kompilacije od pre par godina i ovde Cure zvuče sjajno i sveže. Verovatno bolji izbor od studijske varijante.

i albumi:

Bryan Ferry - Frantic

nešto slabiji nego što se od Ferija očekuje ali sa nekoliko neodoljivih momenata.

Barry White - The Icon Is Love (1994)

2-3 odlična singla i veći deo albuma na solidnom nivou do zadnjeg dela gde se nekako rasplinjava. Ipak, jedan je bio Barry.

Kaiser Chiefs - Employment

verovatno ni jedan brit pop neće delovati na mene kao Parklife (Blur), ali ovo je odličan album i ako je drugi bar 80% kao ovaj...?

...ovo bi moglo i pod 'novi albumi'...

1.BRIGHT EYES- Cassadaga...posle nekoliko porcija konkretizovanijeg političkog aktivizma, možda izlišnog eksperimenta sa donekle apstraktnijom elektronikom na Digital Ash in a Digital Urn, Conor Oberst se vraća punokrvnom, na momente gospelično-simfoničnom, alt-countryju, a meni je baš, baš, baš, baš, baš drago zbog toga...

2.WILCO-Sky Blue Sky, žanrovski komšijski podvig ipak barjaktara unutar tog pod-žanra i još šire...upućenima je dovoljno reći da se već nakon par slušanja javlja par sledbenica/naslednicastarih himni Jesus, etc. i How to Fight Loneliness...

Slušam svašta ovih dana, ali ovo je baš prijatno iznenađenje. Jeste metal, ali svi smo mi pomalo metalci.

Dodheimsgard: Supervillain Outcast



Da budem iskren, da je bilo koji drugi bend izdao album ovakvog naziva, sumnjam da bih obratio pažnju. Ali Dodheimsgard me je naučio da obraćam pažnju. Nekada standardan old skool hardkor blek metal bend, DHG su sa prošlim albumom (dal' je moguće da je prošlo osam godina???) pokazali da su spremni da postanu prvorazredni eksperimentatori koji se ne libe kombinovanja elektronike sa svojim, sada krajnje tehniciziranim metalom. Sumnjam da ih blek metal čistunci danas vole, ali Supervillain Outcast je zrelija verzija 666 International, gde su elektronski instrumenti, semplovi i raznorazne avangardne i eksperimentalne tehnike odlično uklopljeni među sobom stvarajući, makar iluziju ozbiljne metal svirke. Metal svirke sa ambicijom da ne bude svedena samo na žanr, a opet i bez odbacivanja onoga što metal i čini uzbudljivim - snage i brzine. Da se razumemo, ovo je neviđeno pretenciozna ploča, ali i ploča koja isporučuje. Volim da čujem bend koji rizikuje, a DHG-u se rizik na ovom albumu dosta puta isplati. Ima ovde i emocije i ledene cerebrale, ima gde su 'dodatni' sadržaji samo nalepljeni na metal svirku (ali je to solidna, dobro komponovana metal svirka i dobro funkcioniše), a ima i gde su esencijalni za srž muzike. Vrlo sam zadovoljan i preporučujem.

aj da ti poverujem
http://rapidshare.com/files/26073680/Dodheimsgard_-_Supervillain_Outcast__2007_.rar

Ja ne tražim da mi se veruje, samo da me se obožava. I, zapamti, čak i ako ti se album ne svidi, to nije zato što ja nisam u pravu već zato što ti još nisi dostigao visine moga prefinjenog ukusa.  

...francuski neo/anti-folk HERMAN DUNE i ocharavajuci album Giant...kao kakve-takve smernice neka posluze: mladi Leonard Cohen( u H.D. sluchaju, zenski pomo'ni vokali su tretirani slichno kao kod L.Cohena), poletniji deo opusa Vana Morrisona ili skorashnje srodne note Cat Power...

Shining - Grindstone 2007

hocu li ikada prestati da se odusevljavam njima???
tesko!

jel' to ONAJ Shining? Svecki? Crni metal? atmosfera? deljenje zileta publici na koncertima? Kakav je novi album u odnosu na stare?

ne, nisu to ti, ovo je ozbiljan i dobar bend.
fri-dzez/prog/psihometal, norvezani. neopisivo, bolesno sinematino i potpuno neponovljivo.

...slušam malo je reći podvig MARKA RONSONA, cover album VERSIONS- postmoderni mimetizam podignut na još viši konceptualni nivo, izveden sa vrhunskom veštinom te probačen kroz filter pitke a umne popičnosti...i uz sve to, veoma funky...ovo nisu puke obrade tuđih pesama, već dodatna razmišljanja na odabrane teme; na tapetu su The Smiths, The Jam, Radiohead, Kasabian, Kaiser Chiefs, Britney Spears...a pripomažu Phantom Planet, Amy Winehouse, Lily Allen, Daniel Merriweather, Kasabian...

***neka dovoljna preporuka bude to što ovako predstavljene i Coldplay bedastoće dobijaju smisao....

...iznenađenje ovog proleća, najpoletniji album u ponudi, retko celovito i krcato finim detaljima- THE FRATELLIS- Costello Music...

...više u odličnom prikazu na http://www.popboks.com/albumi/thefratellis.shtml

Caribou, 'Andorra':

http://link-protector.com/204028

Quote
...Carefully construed and embedded with gentle streaks of emotion, Caribou music is part freaky (in a jazz way), part soundtrack (in a loaded way) and part progressive (in a building way). It's also lovely and pretty and touching, so long as you don't mind a little intentionally misplaced piece or electronic affect here and there...

ERA VULGARIS, novi album Queens of the stone age. Sve kao neka vrsta priporeme za koncert za koji dan... yeeeea!

Vratio sam se poslednjem albumu Depeche Mode i ponovo ustanovio da mi se svidja. Posle mnogo godina sam se jopet uhvatio u kostac sa prvim albumom grupe Tin Machine i cini mi se da su ga britanski kriticari vise pljuvali zbog Bouvija - tada su ga mrzeli na mrtvo ime - nego zbog sadrzine. A za sadrzinu ne mogu da kazem da je losa. Stavise, dopada mi se. Bouvi i ostatak ekipe iz Tin Machine (Rivz Gabrels i bracha Sejls) su se udruzili na ljubavi prema istoj grupi - Pixies. Bouviju je bio potreban odmor od karijere superstara, a njegovi kompanjoni su strasno voleli garazni zvuk. Stekli ste sliku...

Da se nadovežem
ja sam ponovo slušao Bowiev Heathen i opet mi nije legao, tj ubeđen sam da nije ništa posebno. Deluje mi konfuzno u celini i dosadno sve do druge polovine kada kreću neke veselije pesmice, što mi je zanimljivije, ali doprinosi konceptualnom lutanju, a pesme ovog tipa bolje su funkcionisale na Black Tie White Noise. Ni produkcija - suva nekako - mi nije odgovarajuća.

100th Window je bez sumnje najslabiji regularni album Massive Attacka, mada je OK i bolje zvuči "na parče" (kad se slušaju pojedine pesme) nego u celini, kada slična (turobna) raspoloženja, zvuk, produkcija i vokali počinju da smaraju, posle nekog vremena.

Povratnički album Soft Cell-a "Cruelty Without Beaty", od pre neku godinu, je blago razočarajavući. Izuzev većine pristojnih (ali ne više od toga), nemaštovito i zastarelo aranžiranih i produciranih electro - pop pesama imamo i dva (ipak) neodoljiva singla Monoculture i The Night i standardno dobru vokalnu interpretaciju M. Almonda.

Ovo sam nažvrljezgao za blog pre neki dan, ali i ovde se uklapa... Tamo imate i slike...

Zavoloka - Plavyna (Nexsound/ Laton)

Mda... Moj život poslednjih deceniju or sou prati turobnu rutinu čitanja o novoj muzici u britanskom magazinu The Wire i baziranja potrage za novim albumima na osnovu njihovih preporuka. Lako je imati besprekoran muzički ukus kada ga zasnujete na doslovnom ponavljanju onoga što o muzici govore novinari najradikalnijeg muzičkog časopisa na planeti. Bilo kako bilo, Zavoloka je intervjuisana u poslednjem broju ove novine i, bez obzira što imam (sasvim prirodnu) averziju ka plavookim ukrajinskim devojčicama, gunđajući sam utvrdio da u kolekciji već posedujem jedno njeno izdanje (saradnju sa ženom Vladislava Delayja, Antje Greie-Fuchs) koje nisam preslušao, pa sam, sasvim razumljivo, uperio soulseek na pravu stranu i dobavio ostatak njene diskografije. Opet, ne sasvim nelogično, naterao sam se da čujem samo njen debi album Plavyna (pre njega je 'izdala' jedan mp3 album, koji joj je i otvorio vrata ka 'pravim' izdavačima) i to samo zato što je u navedenom intervjuu novinar napravio uzgredno poređenje sa Autechre. Tako je, seljak sam, i to blaziran seljak, čitava priča o mladunici koja se pali na jednostavan život na selu i narodnu pesmu, a u spavaćoj sobi pravi zajebanu elektroniku me ne bi dotakla da neko u prolazu nije nejmčekovao bend sa kojim, uostalom, novinari porede skoro sve što se u elektronskoj muzici (barem u njenom 'leftfield' krilu) pravilo poslednjih deset godina.

Iznenađenju nema mesta, Zavoloka (kojoj je to prezime), iskreno govoreći, veoma malo podseća na Autechre i nije me baš previše oduševila. Veliki deo njene muzike otpada na lepe, dobro producirane (jeftini kompjuteri i piratski softver su u mnogome poravnali odnos snaga između korporacijskih najamnika i andergraund gerile) zvuke kojima, nažalost većinu vremena nedostaje koherentan kontekst u kome bi funkcionisali. Kao i mnogo drugih ranih radova mladih elektronskih muzičara (sad ja kao ovde glumim iskustvo i mudrost), Plavyna je demonstracija autorkine opčinjenosti naizgled bezgraničnim mogućnostima koje joj na raspolaganje stavlja biblioteka plaginova za njen omiljeni muzički softver. Zvuci su prevrtani, mrvljeni, ceđeni i razvlačeni baš onako kako je to pre Zavoloke uradilo na stotine drugih DSP džankija. Ima ovde i dosta sugestivnih praznina koje su mi u pamet prizvale pomenutu Antje Greie-Fuchs i njene superiorne solo radove, ali dok se u slučaju AGF gotovo uvek može govoriti o funkcionisanju zvukova u sklopu primetne strukture (ma koliko ta struktura bila varljiva ili naprosto amorfna), kod Zavoloke ove strukture/ iluzije većinu vremena nema. Ako ćemo da potežemo akademske reference (a ima li šta prirodnije ako ste narcisoidni egomanijak sa pristupom Internetu), razlika između AGF i Zavoloke je ona razlika između neuspele umetnosti koja je haotična (re-kreira haos) i uspele umetnosti koja je haoidna (podseća na haos) a koju je sugerisao niko drugi do rahmetli Deleuze. Pa posle nek se priča da se ne trudim da ostavim utisak načitanosti.

U odbranu mlade Ukrajinke, ovaj album ima jedan broj struktuiranih delova koji funkcionišu mnogo bolje nego Zavolokin, posle svega ipak infantilni pokušaj apstraktnosti, ritmovi koje ona priziva su prijatno mehanički, a ledeni sint vetrići koji oko njih pirkaju prizivaju u sećanje Autechre ili Download od pre cirka deset godina što, iako ne zvuči naročito savremeno, u sadejstvu sa skeletalnom prazninom njene muzike, daje zadovoljavajuću kombinaciju. U dovoljnoj meri da ću potražiti novi album koji bi trebalo da je već izašao.

http://www.zavoloka.com/

Drumcorps – Grist (Ad Noiseam/ Cock Rock Disco)

Činjenica da nisam bio svestan da Drumcorps postoji (niti da je u pitanju projekat Aarona Spectrea čiji su amen brejkovima ispunjeni jungle izleti pravi melem za uši) verovatno može i treba da se dovede u vezu sa drugom činjenicom, a ta je da Drumcorps izdaju za Ad Noiseam. Nemam ja ništa protiv Ad Noiseam, au contraire, jedan moj dobar penfriend drugar izdaje za njih ali su me malo smorili svojim nebrojenim izdanjima u kojima dečaci izrasli na industrial muzici pokazuju kako su dorasli izazovima brejkbitova. U teoriji, ovo je sjajna kombinacija – surova, fašistička autoritarnost industrije i naduvana plesnost džangla – u praksi međutim, ovo u velikom broju slučajeva zamara. Breakcore muzičari barem imaju smisla za humor (retko je u pitanju i dobar smisao za humor, ali ne mogu svi da budu stend ap komidijani, ko bi se onda bavio muzikom?), Ad Noiseam puleni su prečesto preozbiljno melodramatični.

Drumcorps ipak izbegava ovu klopku što se valjda vidi i iz činjenice da je ovaj album izašao u saradnji sa Cock Rock Disco, etiketom jednog od najduhovitijih (i najtalentovanijih) likova u breakcore muzici uopšte, Jasona Forresta. Ono što je iznenađujuće, međutim, je da je Drumcorps za ovaj album nagrađen jednom od nagrada na prestižnom austrijskom Ars Electronica festivalu. Mislim, te nagrade se uglavnom dodeljuju namrgođenim, ozbiljnim konceptualnim delima, pa su ih u prošlosti dobijali likovi poput Richarda Jamesa, Petera Gabriela, Ritchieja Hawtina ili Autechre, a Drumcorps je projekat koji nastoji da spoji najbolje od svetova kao što su moderni grindcore/ math metal i moderni breakbeat/ jungle/ breakcore.

Ima tu dosta logike kad čovek razmisli: i jedna i druga frakcija se opsesivno bave brzinom, distorzijom i komplikovanim ritmičkim zahvatima, i jedna i druga su decidno infantilne, pokušavajući da zaobiđu više cerebralne funkcije koliko je god moguće i obrate se časnim mudima kao svojoj prioritetnoj publici. Retko ko je to do sada u istoriji muzike i uspeo da izvede. Čitava DHR etiketa/ generacija je iznedrila možda dva albuma prihvatljive muzike. Da, baš je tako, ne verujte svojim uspomenama na devedesete, ionako ste bili mrtvi drogirani sve vreme. Poslednjih par godina se pojavljuje dosta didžejeva i producenata koji mešaju surovi hi-bpm džangl sa distorziranim gitarama u nečemu što je gest na razmeđi blagonaklonog podsmeha i strejt-ap ljubavi, likovi poput Doormousea, Bong Ra, Scotch Egg, Lessera, da ne pominjem Curse of the Golden Vampire, su sa dosta uspeha pokazali kuda može da se ode. Drumcorps ide korak dalje mešajući semplove, brejkbitove, odsvirane gitare i otpevane vokale, te strukturu kompozicije koja barem jednako duguje grajnderima poput Agoraphobic Nosebleed ili Iron Lung koliko i neo-džanglistima Soundmurderer, Panacea ili  Bong Ra.

Čudna je ovo ploča. U nekim trenucima imam utisak da Spectre pokušava da delove koji se obično smatraju nužnim zlom, u najmanju ruku uzgrednim momentima metal i grindcore pesama, kao što su intro i outro dronovi, postavi u centar svojih kompozicija. Ovo izazva vrlo čudan utisak jer su ponekad napaljivanje i obavezni payoff u vidu trešerskog prženja na kraju (sa sve vrištanjem) u brutalnoj disproporciji. Ali, ako ništa drugo, Spectre vas barem sve vreme drži u iščekivanju, ne dopuštajući da mu ploča postane predvidiva. Dakle, puno surovih brejkova, puno škripe gitara i promukog dranja, sve proterano kroz tone modernih filtera, ovo je verovatno zvuk jedne moguće budućnosti u kojoj bi revolucija koja teče bila nešto više od istorijske fraze.

www.aaronspectre.com

Venetian Snares – Pink and Green (Planet Mu)

Problem sa Aaronom Funkom nije u tome što izdaje tako mnogo muzike, nego što je prosečni kvalitet te muzike toliko visok da se pošten čovek oseća kao da se zatekao malo predaleko kada je Alah delio talenat i radne navike. Hvala ti, Aarone, hvala ti što već godinama činiš da se osećam neadekvatnim.

Primer? Pa, eto, nisam još pošteno ni svario najnoviji Venetian Snares album Printf Shiver in Eternal Darkness (na kome je nadareni Kanađanin semplovao i Vuka Draškovića), čak ni prethodni, Cavalcade of Glee and Dadaist Happy Hardcore, a on je već izdao sjajan EP, Pink and Green, koji bi mogao da bude jedna od najboljih elektronskih ploča ove godine.

Pink and Green je Funk u top formi. I istovremeno je jako fanki, ako to može da se kaže za muziku koja se tvrdoglavo drži karakterističnog sedmoosminskog ritma. U ovih pet stvari Funk uspeva da strpa više muzike nego većina savremenih producenata elektronike u čitave svoje karijere, a da njegova hipersaturacija zvukom i hipermasturbatorni mikroediting ipak zvuče koherentno, poletno, atmosferično i potpuno ispravno sve vreme. Vrlo je malo breakcore i drill'n'bass autora koji su u stanju da vas jednako zablesave čistom energijom bombastičnih brejkbitova i surovih distorziranih basova, a istovremeno ih garniraju semplovima tako besprekorno produciranim da svakog sekunda imate neku novu referencu na popularnu muziku, pop-kulturu i *gulp* život izvan nje, koju, iako ne umete da imenujete, sasvim sigurno čujete. Slušanje ovog EPja je pomalo kao sprint kroz čitavu istoriju popularne muzike nakon koga vam trebaju nedelje da sredite utiske.

Naslovna numera je još jedan uspeli, možda i najuspeliji do sada, Funkov eksperiment sa korišćenjem ljudskog glasa u svojoj muzici, i, pored sve manijačke energije, ima nepatvoren pop potencijal. Ostatak muzike je negde između mračnog džangliranja iz vremena Meathole ili Find Candace, i surovih gabba nabijanja koja su istovremeno i neviđeno duhovita. Lični favorit mi je Husikam Race Dojo sa svojom satiričnom porukom 'take drugs, smoke crack, get fucked up'. Ah, čovek prosto poželi da ima dete kako bi mu zabranio da ovakve stvari sluša, dok ih sam podmuklo troši sa velikim uživanjem.

http://www.myspace.com/venetiansnares

Dodheimsgard (ili DHG) – Supervillain Outcast (Moonfog/ The End)

Ama, znam, uz ovako komičan naziv albuma ni ja ne bih pomislio ništa pametnije od toga da je u pitanju još jedan MTV wannabe pank ili nu metal bend, ali ne, braćo i sestre pravoslavci, u pitanju je Dodheimsgard, jedan od svakako najsmelijih norveških blek metal bendova ikad.

Da ne bude zabune, smelost ove ekipe nikada se nije ogledala u generičkom paljenju crkava ili kićenju bine kojekakvim zemnim ostacima nesrećnih životinja, već pre svega u muzičkom eksperimentisanju. Jeste da su Ulver uspeli da se izvuku sa odlaskom u elektroniku, jeste da su i Mayhem u par momenata klizali u Skinny Puppy smeru, ali Dodheimsgard je bend koji je fuziju agresivnog, podzemnog metala i avangardne elektronike uspeo da izvede sa, čini mi se, najviše dostojanstva.

Od poslednjeg albuma, 666 International prošlo je zaprepašćujućih osam godina, bend je promenio postavu ali ne i stav i plodovi sazrevanja su vidljivi. Ono što je nekad bio interesantan opit mešanja ledenog severnog metala, industrije i post trip-hop atmosfera, danas je potentna životinjka u kojoj su individualni elementi uklopljeni uprkos svojim odbijajućim svojstvima. I ne samo da većinu vremena ovo odlično funkcioniše nego, bogami i pored sve užasne pretencioznosti koje ovakva koncepcija neizbežno podrazumeva, ova ploča odiše i duhom, ako već ne otvorenim humorom, koji govori da i najsuroviji eksperimentatori znaju da se našale.

Ne da je ovo humoristička ploča, naprotiv, Supervillain Outcast je, kao i svi najbolji norveški blek metal albumi bremenit tragičnim, depresivnim, prkosno očajnim, gitarska buka, semplovi, sintisajzerska distorzija i kliktanje duplih bas bubnjeva nisu tu da sakriju ranjivost čak i najmuževnijih među muževima – metalaca i satanista. Ovo je jedan emotivan album u kome i maštovito aranžirani blastbitovi (bubnjar je, nažalost, nakon snimanja albuma pretrpeo nesreću od koje su mu noge ostale paralisane) i vrištanje pevača imaju jednaku težinu patosa kao i pseudo folk momenti. Srećom, sve je ukusno odmereno pa ne mogu da se žalim na generičke moš partije (nema ih – svi momenti srednjeg tempa su tu sa razlogom) niti na prearanžirane narodnjake – naprotiv, pevač Kvohst ih izvodi jednostavno, gotovo primitivno, očuvavajući duh ako ne već formu prave narodne muzike. Vrlo dobra, vrlo pretenciozna ploča koja pokazuje kuda savremeni metal može da ode kad se otrese infantilne vernosti žanrovskim stereotipima, a kada ipak zadrži zdravu težinu, brzinu i agresivnost pravca. Ovom prilikom, pretencioznost barem ima podlogu.

http://www.myspace.com/dodheimsgard

Dead Shell of Universe – Tamo gde pupoljak vene – tamo je moje seme (demo)

Ovo je snimak, koji će, ako ima pravde ugledati svetlost dana na nekoj od poštenijih zapadnih blek metal etiketa. Ne kažem to zato što je u bendu gitare odsvirao moj saborac iz Bethora, popularni Vermis, nego zato što je ovo do sada daleko najbolja stvar koju sam čuo od domaćeg blek metala.

Ako ste se oporavili od šoka od ove bombastične izjave, valja da dodam da i The Stone i May Result i Zaklan (čiji je bunjar član i ovog projekta, ako se ne varam) cenim, ali da je tek DSOU nešto za šta sam osetio da stoji na sopstvenim nogama, da ima sopstveni identitet i ima da kaže nešto što nismo već čuli da je rekao neko iz neke druge zemlje. Pritom, nema sumnje, Tamo gde... svoje uticaje ni malo ne krije, ove tri dugačke kompozicije (dve gitarske koje traju po preko deset minuta i jedna elektronska od osam) u punoj meri odaju poštu skandinavskim (pre svega norveškim) uzorima, ali istovremeno uspevaju da prevaziđu suvo epigonstvo koje je tako često usud nas, pripadnika manjih nacija, te da se izdignu iznad prostog obožavanja Mayhema ili Dark Thronea.

Možda je ovo samo urađeno po mom ukusu. DSOU nije hiperproducirani, hiperekspresivni blek metal kakav danas čujemo od raznih dobrih i loših bendova (od Dimmu Borgir, preko Marduk, pa do Anaal Nathrakh), već korektno producirani, hladni, severnjački uzdržan spoj dužine, brzine i širine koji uobičajeno povezujemo sa starim Mayhem, Dark Throne, Gorgoroth, Emperor ili  Enslaved. Melodije su setne, pevanje emotivno (da, da, ima vrištanja koliko vam duša ište, ne brinite), a bubnjevi primereno brzi i precizni. Dakle, muzika koja je istovremeno i beskompromisno agresivna ali i meditativno zamišljena – ima li šta lepše od ugodne kontemplacije usred nihilističkog rušenja svega što stoji?

Tehnički, ovo je na vrlo visokom nivou, što sam i očekivao nakon slušanja onoga što Zaklan rade (Vermis je takođe i član ovog benda) ali ono što me je prijatno iznenadilo je baš to koliko je tehnička dimenzija u drugom planu. Ova muzika pre svega dodiruje sadržajem, dok se forma primećuje i analizira tek na drugu loptu. Nije što su naši, ali ovo je jako dobro.

www.myspace.com/zanesenjak

Pig Destroyer – Phantom Limb (Relapse)

Pig Destroyer su sada neka vrsta institucije, grindcore bend za ljude od intelekta i ukusa, krunski dokaz nevidljive linije koja spaja Baudelairea, Artauda, Iggyja Popa, Marinu Abramović, Alberta Aylera, Napalm Death i Anal Cunt, kritičarska beba koja uvek dobija aplauz za svaki novi album ispunjen besom, očajem i zastrašujućom bukom. Prethodni album, Terrifyer je bio neka vrsta kristalizacije namera i htenja (sledeći prototip konceptualnog grindcorea koji je uspostavio prethodni Prowler in the Yard) pa zbog toga verovatno i Phantom Limb zvuči više kao doterivanje zadovoljavajuće formule nego još jedan titanski pokušaj da se dostigne sledeći nivo.

Daleko od toga da je ploča loša, naprotiv. Zapravo, ako nikada niste slušali Pig Destroyer, sasvim je realno očekivati da vam mozak eksplodira od čiste zajebanosti ovog albuma. Pesme su kratke i brutalne, sa gitarama Scotta Hulla koje nikada nisu bile teže i opasnije, sa bubnjevima Briana Harveyja koji melju sve pred sobom, sa JR Hayesom čije vrištanje je ono kako bi Kafka pevao da je odrastao na Sex Pistols i Whitehouse. U tradiciji originalnog grindcorea uvek su bile česte promene tempa i ritma, a Scott Hull u ovome ionako uvek preteruje, pa je ono što je važilo za Terrifyer tačno i ovom prilikom: Hull ume da napravi neke od najboljih, najlepljivijih rifova u celokupnoj metal/ core muzici ali njegove pesme uvek zvuče kao da je rifove rasporedio konsultujući isključivo Ji-Đing.

Za čitaoce sa sporijim Internetom, ovo znači da je metod komponovanja koji Hull koristi neka vrsta zloupotrebe ideje da su iznenađenja dobra stvar i da logičan tok pesme valja s vremena na vreme prekinuti nečim neprirodnim. Kod Pig Destroyer ovo se dešava bukvalno pri svakoj promeni ritma ili rifa, što kao rezultat daje albume koji bi imali jednak učinak i da su rifovi na njima poređani bilo kojim drugim redosledom.

Ipak, to su jako dobri rifovi, sva tri muzičara (plus dodati četvrti član Blake Harrison na semplovima i 'bučanju') iznose srce na teren i izgaraju dajući pesmama težinu autentičnih tragedija, ne samo glasnijeg rokenrol odrađivanja i ukupni utisak je uobičajeno povoljan. JR Hayes ostaje jedan od najinteresantnijih tekstopisaca u savremenom grindcoreu a njegovo multikanalsko pevanje je uvek nabijeno emocijom i, uz opšti zvuk koji je teži, glasniji i dinamičniji nego na Terrifyer, ovaj album ima sve elemente da bude dostojan naslednik. Sad samo da vidimo da li će Hull napraviti jednako dobar album za Agoraphobic Nosebleed.

http://shop.relapse.com/artist/artist.aspx?ArtistID=10081

Merciless – The Awakening (Deathlike Silence)

I za kraj, blast from the past. Album koji sam napamet naučio tokom dugih, samotnih stražarskih noći u osvit poslednjeg građanskog rata kroz koji smo prošli. Merciless bi danas verovatno bili sasvim zaboravljeni da se ironična sudba nije surovo poigrala sa okolnostima, pa je njihov debi album The Awakening ostao upamćen kao prvo izdanje etikete Deathlike Silence, prve nezavisne etikete koja se fokusirala na blek metal, a pod upravljačkom palicom kasnije ubijenog Euronymousa. Priču o blek metal crnini ranih devedesetih u Norveškoj i vrapci znaju, ali kladim se da ne poznajete mnogo ljudi koji su slušali ovaj album.

Merciless, naravno uopšte nisu bili blek metal bend. U ono vreme smatrani su death metal bendom, mada, kada se čovek danas vrati ovom albumu, jasno je da je u pitanju samo izuzetno sirov i prljav thrash. I ništa drugo, budimo iskreni, danas ne bismo ni prihvatili. Snimljen i izdat na samom kraju ere thrash metala, The Awakening je sedamnaest u glavu za gotovo sve što je posle uspona i pada Pantere pravljeno u domenu neo-thrash metala. Nikakvi Carnal Forge ili Haunted sa svojim trigerovanim bubnjevima i supernabudženim gitarama ne mogu da primirišu spontanoj sirovoj energiji ovih švedskih klinaca.

Negde 1992. sam u nekom švedskom death metal fanzinu čitao intervju sa Merciless koji se uglavnom fokusirao na teme kao što su jebanje krava i opijanje, i zvučao kao da ga je dao napaljeni pubertetlija. Što je naravno i bila istina. Koja nam je otkrila ili barem potvrdila još jednu veliku istinu: napaljene pubertetlije nisu ljudi sa kojima biste sedeli u kafani (zapravo, radije biste ih poslali u vojsku u nadi da će se za njih pobrinuti neprijateljski metak ili nagazna mina), ali kad je u pitanju nadrkana, nihilistička muzika puna emocija, koja istovremeno treba da bude poletna i blago karikirana, nema druge adrese na koju biste se obratili.

The Awakening je osvežavajuće jednostavna ploča. Sastoji se od nadahnutih rifova, superbrzog thrash bubnjanja i vrištanja tekstova ispunjenih bolom i beznađem. Ovo je bilo vreme pre nego što su metal gitaristi počeli da slušaju Godflesh, My Bloody Valentine i Sonic Youth, pre nego što su metal bubnjari naučili gravity roll trikove, pre nego što su pevači shvatili da je emo reč koju će MTV i MySpace pretvoriti u lozinku tinejdžerskog angsta. Gitare na ovom albumu ugodno briju, dok ih bubanj prati u nečemu što je prirodna ekstrapolacija Bathory formule treširanja, a pre nego što će blastbeat postati zahtevani standard. Pevač sve pesme peva 'na rif' ni ne pokušavajući da komplikuje nekakvim naprednim aranžmanima. Iako bubnjar ima dva bas bubanja, nema ovde zasićenja svake mikrosekunde zvuka njihovim kliktanjem, koje je death metal devedesetih kasnije standardizovao, pesme zahvaljujući tome istovremeno uspevaju da dišu, ali i da odaju utisak vratolomne vožnje predelima nekog jeftinog pakla.

Tematski ovo je uobičajen koktel motiva moći (uvek izbacivanih iz ravnoteže nihilističkim pozivanjem na bezvrednost), neusmerene mržnje (prva pesma se zove 'Pure Hate', za slučaj da nekom poruka nije bila sasvim jasna), te sveprožimajućeg očaja. Jedina spora pesma na albumu, Dying World je besprekorno emotivna meditacija o besciljnosti egzistencije kakvu samo tinejdžer odrastao na horor filmovima i metalu osamdesetih ume da napiše.

Album je i sekvenciran gotovo savršeno tako da počinje moćno a zatim prema kraju postaje sve bolji i brži. Posle predaha uz Dying World koji omogućava kratak momenat tragične (ma koliko infantilna bila) kontemplacije, sledi superbrza Bestial Death čiji su rifovi genijalni, a čija solaža podseća na najbolje momente videoigara osamdesetih, da bi za kraj stigla najbolja Merciless pesma, Denied Birth.

U demonstraciji duboke konzervativnosti tamo gde to niko ne priznaje, ali je svako očekuje, Denied Birth je priča ispričana iz perspektive svesnog fetusa koji očekuje abortus. Merciless ne samo što svom neverovatnom protagonisti u usta stavljaju pojmove koje ne bi trebalo da poznaje, već i znanje o nadolazećoj tužnoj sudbini, gotovo direktno idući na ruku hrišćanskoj crkvi i njenoj argumentaciji o večnosti duše i ubistvu koje abortus zbog toga čini. Ali to ne smeta jer je ovo još jedna prefinjeno surova, strahovito brza pesma u kojoj se motiv bola kao konačne sudbine i pančlajna jednoj kratkoj egzistenciji (ponovo treba da se setimo koliko godina su imali članovi benda u ono vreme) čini gotovo fizički prisutnim kroz koktel besnih rifova, promuklog vrištanja i bubnjeva koji prosto lete.

Devedesete će doneti uzlete death metala i grindcorea u visoko tehničke forme, kao i razvoj blek metala u nekoliko smerova, no The Awakening je dobrodošlo podsećanje na moć spontanosti i čiste ekspresivnosti. Stilovi i žanrovi dolaze i prolaze ali ploče snimljene iz muda, makar uz muda išli nerazvijen emotivni i intelektualni aparat, ma koliko formalno zastarele bile, nikada zaista ne zastarevaju. Muda su, jasno je, večna.

QuoteVenetian Snares – Pink and Green (Planet Mu)

Eto ti ga sad! A ja jos nisam nabavio ni Printf Shiver in Eternal Darkness. Rekoh, ima vremena... Za sta, pitam se sada? Hvala, Meho, sto si mi skrenuo paznju, jerbo je Aaron Funk omiljeni recentni elektro manijak, na ciju muziku bukvalno odlepim (dakle bukvalno, ne preneseno). Nikako nisam u stanju da pokapiram sve njegove ludorije, niti da skontam sta u kom trenutku slusam, a idiotski kez mi nikako ne spada sa face dok se trudim i uzivam.  
A trebalo bi svakako da overim i Pig Destroyer, legende su to, nekad voljene.  

Japan - Tin Drum
Po meni najbolje Sylvianovo ostvarenje.   Mislim, razlikuje se dosta od njegove solo karijere, koja ume da bude dosadnjikava (mada, nije da nema dobrih stvari - recimo sa Fripp-om ima dosta dobrih stvari)...

SRX wrote:

QuoteJapan - Tin Drum
Po meni najbolje Sylvianovo ostvarenje.  Mislim, razlikuje se dosta od njegove solo karijere, koja ume da bude dosadnjikava (mada, nije da nema dobrih stvari - recimo sa Fripp-om ima dosta dobrih stvari)...

Sta rece, covece... c,c,c,c...
Dakle, kao sto i sam znas, a ipak si poredio, Japan nije Sylvian vec i Karn, Barbieri i Jansen. Sto se "dosadnjikavosti" tice - nekako mogu da razumem da to kazes za Approaching Silence ili Alchemy, ali za Brilliant Trees, Dead Bees on a Cake, ili Nine Horses-Snow Borne Sorrow, pa za ono sto je radio sa Holger Czukay-em ili Ryuichi Sakamoto-om... to nikako nije dosadno.

Tin Drum je odlican album, album sa kojim su se raspali, i koji autorski jeste bio najvecim delom Davidov. Takodje, meni omiljeni, malo ispred Gentlemen Take Polaroids.  

...slušam novi podvig (ne, tačnije PODVIG!!!) Ryana Adamsa EASY TIGER...krcat još uvek iskrenim americana sentimentima, širokim orkestracijama a dodatno obogaćen zadivljujućom dramatičnošću u glasu samog Adamsa...teško mi je pao njegov raskid sa ljubicom mi Parker Posey, ali, kanda, vredelo je, i to samo tako...IZUZETNO ZANOSNO!!!

David Sylvian - In Praise Of Shaman
-Tour 1988, recorded in Hammersmith Odeon, London, 30th May.  (bootleg, soundboard recording, zvuk je vrhunski!)

Setlist:
-Ancient Evening
-Incantation
-Orpheus
-Before The Bullfight
-Taking The Veil
-Weathered Wall
-The Boy With The Gun
-Riverman
-The Grand Parade (Mark Isham from the album Castalia)
-Band Introduction
-The Ink In The Well
-Nostalgia
-Forbidden Colours/Backwaters
-Brilliant Trees
-Steel Cathedrals
-Let The Happiness In
-Gone To Earth
-Awakening

Band:
David Sylvian
Richard Barbieri
Steve Jansen
David Torn
Robbie Aceto
Mark Isham
Ian Maidman


Nemam dovoljno reci hvale za ovaj koncert. Mogu samo da zalim sto (verovatno) nikada necu cuti ovo uzivo.

dobih sinoc mailom, a nemam blage da li je svjeze izdat ili ima tome mjeseci [u ovoj godini], pa za sve one koji slusaju sylviana [ja ne u solo-varijanti, jos od izlizavanja slusanjem 'tin dum' ploce], za solo-radove mu nemam zifci, po mojim kriterijima isuvise pretenciozan arty-farty:

David Sylvian, Nine Horses - Money For All (2007)

http://rapidshare.com/files/44101704/9Hor06.rar

¨

To je EP (2 nove pesme i remixi) jos iz januara. Vec smo ga pominjali negde...
Tnx for sharing, anyway.  

Evo, ja apdejtovo svoje lupendranje onamo:

http://cvecezla.mojblog.co.yu/1/šta-sam-slušao-ovih-dana/102219.aspx

Ali ću i ovde zalepiti pošto se uklapa u temu. Na blogu imate i slike...

Skulldisco Soundboy Punishments (Skulldisco)

'Fenomen', ili barem stil koji poznajemo pod imenom dubstep a koji se pop-kulturom širi poput nekog pritajenog ali zajebanog šumskog požara je odličan dokaz koliko su informacione tehnologije napredovale u poslednjih desetak godina i kakve to posledice ima na kulturu i civilizaciju. Činjenica da je u pitanju muzički stil maltene sasvim ograničen na geografski uzano područje nekoliko četvrti u Londonu (uz incidentna pojavljivanja u drugim engleskim gradovima), a koji vrlo uspešno hara leftfield muzičkim medijima cele planete mnogo govori o tome koliko je univerzum popularne kulture mnogo pomeren u virtuelnu sferu poslednjih godina. Devedesetih godina imali smo jungle i drum'n'bass kome je trebalo mnogo više vremena da se nametne kao planetarni fenomen. Tek krajem devedesetih ova muzika je ozbiljnije prodrla u pop-kulturu iako je već u prvoj polovini decenije harala londonskim klubovima a oko polovine dekade širila se po TV reklamama na ostrvu. Amerikanci su tek u dvadesetprvom veku saznali šta je jungle.

Kao kontrast tome, dubstep, reč koju znamo manje od dve godine, se raširio po medijima mnogo brže, metastazirajući pre svega kroz prašumu blogova i Internet-foruma, medija ne-kontrolisanih od strane bilo kog kulturnog/ umetničkog/ biznis autoriteta. Priča je potekla iz naroda i došla do tog istog naroda uz blagu pomoć budnijih 'pravih' medija (na primer The Wire ili Pitchforkmedia.com). Istovremeno, i sama muzika nikada nije imala lakši posao da pronađe put do slušalaca. Dok su pre deset godina mladi i gladni drum'n'bass producenti i DJevi svoje demo-snimke ili mikseve još uvek morali da umnožavaju koristeći kasete ili CD-Rove, narasla broadband infrastruktura i snižene cene hostinga i saobraćaja na Internetu značile su za dubstep da se protok svežih MP3jki direktno ispod čekića odvijao nikada lakše niti brže. Dubstep je žanr koji, reklo bi se svi, od medija koji su propustili da drum'n'bass prepoznaju na vreme i okite se titulom vizionara, do publike koja svoje informacije kao i muziku nalazi na sajtovima poput last.fm, žele da prihvate kao svoj.

Što mene pomalo pogađa jer u svemu što sam do sada čuo, vrlo malo toga je zvučalo dovoljno uzbudljivo da moje staro, umorno srce istinski ustrepti. Još tačnije, kad već spominjem drum'n'bass, veliki deo dubstepa koji sam imao prilike da čujem zvuči kao drum'n'bass star deset godina, sa ritmovima svedenim na polovinu udaraca.

Naravno da ovo nije samo po sebi loše, uostalom, spartanska uzdržanost i surova disciplina nekih od producenata iz onog vremena porodila je neke dobre ploče (Photek, Johnny L, Decoder itd. itd.), ali jako veliki, neugodno veliki deo dubstepa koji sam čuo zvuči kao da su njegovi autori sazreli daleko pre vremena i direktno iz stadijuma ideja uleteli u stadijum rutinirane proizvodnje pesama, bez međufaze u kojoj bi inspiracija i eksperimentisanje novim konceptima doneli istinska remek-dela. Znam da je možda i kliše reći, kada govorite o plesnoj muzici, da vam pesme zvuče kao da ne idu nikuda, ali, zaista, mnogo dubstepa je samo pametno raspoređena matrica udaraljki i bas-linija sa ponekim udarcem u klavijature i nekim orijentalnim semplom. Krvi, jaja i vizije tu pomalo nedostaje.

Aiiii, rasteoretisah se ja ovde kao da znam o čemu pričam. Svejedno, ovaj uvod bio je potreban da bih lakše postavio ovaj dupli CD o kome sada pričam u pravi kontekst. Još jedan od primera evolucije koju dubstep prikazuje je i činjenica da njegovi najbolji eksponenti već imaju albume. Burial je prošle godine dobio vrlo dobre kritike i pozicije na godišnjim listama, pa se čak i meni ta ploča prilično dopala. Setimo se da u prvih nekoliko godina jungle i drum'n'bass priče albumi nisu ni postojali a da ova muzika izvan žanrovskog geta nije bila uopšte tretirana kao materijal za slušanje i shvatićemo koliko je koraka dubstep ispred.

U svakom slučaju, izdanje o kome ovde pričamo nije album već kompilacija singlova i pesama sa raznih kompilacija urađena od strane dvojice od najzanimljivijih predstavnika dubstepa. Applebim i Shackleton su vlasnici etikete Skulldisco i generalno muzički frikovi (bivši prodavci ploča) koji su svoju ljubav prema britanskoj elektronici (Shackleton je na jednom forumu čiji sam član vrlo lepo pričao o svojoj ljubavi spram Godflesh) i etno muzici  prilično uverljivo pretočili u seriju singlova koji se na skali uspelosti kreću od zanimljivih do ubitačnih.

Muzika Appleblima i Shackletona se ne razlikuje drastično od onoga što prave vedete žanra (Benga, Burial), sve je u teškim, surovim bas-linijama i složenim ritmovima, sa dosta etničkih preliva, ali kod njih dvojice se primećuje i ekstra-napor da se stvarima da jedna grublja oštrica. Ako vam je Burialov album bio previše fini (a znao je da bude na momente, kao Photek u svojim 'džezerskijim' momentima), ova kompilacija odiše jednom pankerskijom notom. Ritmovi su jeftini ali komplikovani, zvučnom slikom često znaju da promaknu distorzirane sintisajzerske teksture, ima prostačkih ali prijatnih dub momenata a bas-linije su surovo, nepokolebljivo debele. Appleblim i Shackleton naglašavaju da nisu iz Croydona (kao najvažnija imena dubstep scene) i da je to razlog što njihova muzika ima originalnu formu.

Shackleton je sklon i uplitanju bliskoistočnih motiva u svoju muziku. Njegov najveći hit, 'Hamas Rule', koji i otvara ovu kompilaciju prepun je etničkih udaraljki (tabla, daire), sadrži jednostavnu orijentalnu temu odsviranu na harmonici (verovatnije, zapravo, harmonijumu), kao i sempl koji spominje Alaha. Nije ovo usamljen primer oslanjanja na orijent u dubstepu, ali kod Shackletona utisak je da je stvar za nijansu proživljenija nego kod drugih. Tako je i 'Blood on my hands' neka vrsta košmarne meditacije o apokaliptičnom sukobu istoka i zapada simbolisanom u prizoru tornjeva koji se ruše. Ova pesma, pored toga i jako podseća na Photeka i demonstrira koliko Shackleton duguje njegovoj klaustrofobičnoj atmosferi lavirinta izlomljenih ritmova, pretećih basova i nelagodnih šumova. Drugde, kao na primer u 'Hypno-Angel', spiritualno pevanje se bori za prevlast protiv distorzirane sint-linije.

Appleblim je, sa svoje strane nešto siroviji u zvuku i njegove pesme karakterišu agresivniji ritmovi i preteći, grubi sintisajzerski rifovi. Obojica, naravno, najviše energije isporučuju kroz bas-linije.

Nije preterano reći da je bas-linija najvažniji deo dubstep pesme i Appleblim i Shackleton im posvećuju dužnu pažnju. Njihove bas-linije su moćne, brutalne, nemoguće za ignorisanje i vrlo često je ključna muzička i umetnička informacija pesme sadržana baš u bas-liniji. Reggae, jungle, drum'n'bass, dub, sve ove muzike oslanjale su se na bas-liniju kao srce pesme ali u slučaju dubstepa i, još preciznije, u slučaju ova dva momka, bas-linija je malter koji sve ostalo povezuje da ne odleti na sve strane. Ona je osnova pesme, njen ključni muzički iskaz. Slušanje ova dva diska na sistemu koji filtrira basove ovoj muzici daje jednu sasvim drugu, čak pogrešnu dimenziju. Ne činite ovu grešku!!!!

Pored ostalog, ova kompilacija sadrži i remiks 'Blood on my hands' koji je uradio Ricardo Villalobos i, ma koliko ja njega voleo, njegova osamnaestominutna minimal-techno verzija ove pesme je prilično tanka na supstanci.

Appleblim i Shackleton tek treba da daju svoje najbolje ploče. Ova kompilacija zaokružuje jedan plodan period njihovog rada, prikazuje da pored divlje inspiracije i povremenog tumaranja kroz mrak njih dvojica ipak imaju šta da kažu, u nekim momentima i na izvanredan način. Sada valja podvući crtu, zasukati rukave i proizvesti istinska remek dela. Soundboy Punishments ih ima, pored nekih kompetentnih kompozicija i ponekog ćorka. Uzbudljiva kompilacija i dokument o jednom žanru koji je, još uvek, u nastajanju.

http://www.skulldisco.com/

http://profile.myspace.com/index.cfm?fuseaction=user.viewprofile&friendid=37801419

Skream: Skream! (Tempa/Universal)

Drugi dubstep proizvođač koji mi se prilično dopada je Ollie Jones, alias Skream koji me je prilično zadovoljio singlovima na kojima je pokazao da ima duha i da voli rege. Ili obrnuto, šta već dođe prvo. Njegov debi album je relativno nedavno reizdat za Universal i naleteo mi je baš idealno za slušanje u ovim vrelim danima.

U kontrastu sa većinom dubstepa koji sam imao prilike da čujem, Skreamova muzika nije nužno mračna i klaustrofobična. Mislim da on shvata koliki je kliše ideja da plesna muzika koja nastaje u podzemlju (dobro, u spavaćim sobama) Londona mora obavezno da bude depresivna i teskobna, pa je njegov dubstep, u odnosu na sabraću mu, raspoložen prilično dobro.

Naravno, ja mrzim dobro raspoloženu muziku i dokaz Jonesovog talenta je što uspeva da napravi ovakvu muziku a da ona zvuči dostojanstveno i sasvim ispravno. Recimo njegov najveći hit 'Midnight Request Line', koji upravo sada slušam dok kucam je u osnovi nošen jednostavnom, razigranom sintisajzerskom melodijom koja je detinjasta na jedan tako... manijački fokusiran način da sa sobom ne nosi nikakav balast namernog 'onaivljavanja' muzike već se čuje kao čista igra tonovima koja čoveku čista srca i dobrih namera jako prija.

Drugde, recimo na sledećoj 'Blue Eyez', Jones potpuno neprikriveno sebi u zadatak stavlja pravljenje regea u spavaćoj sobi. Naravno da jamajčanski studio, deset veselih muzičara i deset kila gandže nisu isto što i kompjuter u zamračenoj sobi u Croydonu, ali ova pesma nije zapravo pravi rege. Ona je više destilat regea, identifikovanje, izolovanje i pametan raspored njegovih ključnih elemenata na način na koji to jungle nikad do sada nije uradio. I dalje su veoma prisutni dobro raspoloženje i potpuna neagresivnost ove muzike koja je zadovoljna time da bude savršeno oblikovana, bez potrebe da se nameće kojekakvim trikovima. A mislim i da su moji zvučnici stavljeni na ozbiljnu probu basovima u ovoj stvari. Vrlo ozbiljnu probu.

Sve me ovo navodi na pomisao da Jones kroz svoju, naoko vrlo prostu muziku, zapravo pokušava da promisli veliki deo pop-kulture, da sa njom komunicira, pa i da je rekonstruiše tako da neki već stereotipni tropi zasijaju novim životom. A i duhovit je. Obe teze dokazuje, recimo 'Tapped' koja praktično parodira ritmičke strukture 'mejnstrim' dubstepa i na kojoj MC po imenu JME pokazuje zašto britanski reperi nikada neće biti shvaćeni u Americi.

Nešto veći efekat možda će postići 'Check-It' na kojoj Warrior Queen odlazi opasno preblizu narodnoj muzici a da bih je ja i dalje posmatrao kao tvrdu ženu sa londonskih ulica, no i ovu pesmu ne treba shvatati preozbiljno, naročito sa načinom kako Jones iz rege atmosfere prelazi u dementno krljanje. Reklo bi se da je ovo neka vrsta parodiranja obaveznih hitova televizijskog potencijala koje svaka prava underground dance ploča mora da ima. No, čini mi se da će mi u pamćenju ipak najviše ostati srećnije, prijatne pesme poput 'Kut-Off' ili 'Dutch Flowerz'. Naročito je ova prva karakteristična sa svojim nenormalnim sint-linijama koje zvuče kao Kraftwerk koji usred koncerta dobijaju kolektivni infarkt. 'Auto-Dub' je mogla da bude i razrađenija, ali njene dub ambicije su na pravoj strani ograde (da upotrebim američki izraz) a uostalom i naslov sugeriše da je u pitanju samo skica. Jedini pravi promašaj albuma je poslednja, 'Summer Dreams on Trumpet' koja je kilavi drum'n'bass sa trubom koji verovatno treba da tridesetogodišnjake odavno ispale iz fazona primami imitacijom muzike na koju su se ložili pre deset godina i zainteresuje ih za taj neki dubstep. Čak i kad je kilav, Skream je očigledno proračunat i svrhovit...

Ono što sam po pitanju bas-linija rekao i za Skulldisco drugare, važi i za Skreama, basovi su ovde apsolutno ključni deo kompozicija i smer u kome se oni kreću menja i značenje čitave pesme, snagom obrušavanja tona vlažne, teške zemlje. Ako je dubstep muzika koja generalno treba slušaoca da podseti kako je bilo ležati u materici i razmišljati o svetu koji će uskoro prekinuti idilu, Skreamova muzika barem ovoj ideji daje jednu optimističnu, podsticajnu crtu.

http://www.tempa.co.uk/art_skream.html

http://www.myspace.com/skreamuk


Don Cherry: Eternal Rhythm (MSP Records)

Don Cherry je jedan od onih ljudi sa njujorške jazz scene koji je, i pored toga što je svirao sa najvećima, vrlo uspešno prerastao ulogu 'desne ruke', postao cenjen lider i vizionar i muzici dao neke od najsmelijih, koncepcijski najotvorenijih ploča svog vremena. Naravno, za to je morao da ode u Evropu, ali dobro, umetnost traži žrtve.

Ovaj album skoro četrdeset godina kasnije (izašao je 1969. godine u Nemačkoj) prikazuje Cherryja u naponu kreativne snage i eksperimentatorske žudnje. Izašao iz najprestižnije free-jazz škole (mislim, šta ima prestižnije od toga da ste svirali na albumu po kome je ceo pravac dobio ime?) Cherry je dolaskom u Evropu i blagorodnim širenjem muzičkih i kulturnih horizonata koje je ionako bilo trend u Njujorku onog vremena, rešio da radikalne muzičke i civilizacijske teorije odvede korak dalje. Ako je free jazz došao do tačke na kojoj je, kao avangarda, mogao da muziku oslobađa balasta bilo koje tradicije i vrati je u stanje blaženstva koje donosi sam zvuk, onda je sledeći korak (barem tako vele postmodernisti) svakako mogao biti slobodan pristup različitim, nesrodnim tradicijama i njihovo stapanje, kombinovanje i ukrštanje. Cherry i Sonny Sharrock su ovoj ploči doneli težinu autoriteta dvojice među najvećim imenima američke jazz avangade a tamo su ih dočekali puni entuzijazma evropski muzičari spremni da odbace stid što se usuđuju da se mešaju u 'crnačku' muziku. Cherry je, naravno, anticipirajući moguću kulturološku nelagodnost i pripadajuću muzičku ukrućenost, većinu pravila u samom startu izbacio kroz prozor, odlučujući se za totalni pristup muzici.

Ako Coltraneov ikonički album 'Ascension' stoji u istoriji popularne muzike kao monument koji simbolizuje zvuk gomile muzičara oslobođenih stega žanra i puštenih da se divlje poigraju, onda je 'Eternal Rhythm' koncepcijski korak dalje. Trejnov album je i dalje neka vrsta džeza, džeza koji insistira na primalnoj ekspresivnosti. 'Eternal Rhythm' sadrži i džez među svojim zvukovima, ali on ne insistira ni na nužnom kolektivnom izrazu, niti na realizaciji ličnosti muzičara (ego je uvek bio jaka komponenta Coltraneove muzike u svim kombinacijama muzičara), niti na žanru. Ovo je muzika koja nastaje iz sitnih zametaka etničkih ili pop-motiva. Muzika u kojoj gamelan jugoistočne Azije posle saplitanja kroz nekoliko sekundi psihodelične konfuzije upada u nepogrešivo američki bluz, u kome su usamljene pastirske flaute i surovi free-jazz freakouti razdvojeni sa samo nekoliko koraka Cherryjeve psihogeografije. Kasnije decenije daće nam Otomoa Yoshihidea, Johna Zorna i Billa Laswella koji će različite pop i etno žanrove mešati lakoćom klinca koji nasumično klikće na pesme na svojoj plejlisti, dajući nam ponekad spektakularno dobru muziku, ali Cherryjeva vizija totaliteta je daleko manje proračunata, daleko naivnija, pa i čistija.

Naravno da ovde ima puno traženja, eksperimenata sa neizvesnim ishodom (i posle ovoliko decenija), čak i ćorsokaka, ali ovo je ploča koja ne prestaje da osvaja svojom istraživačkom energijom, a mnoge uspele epizode na njoj su tim lepše što im osećaj potrage daje veću važnost. Cherry je, kao i mnogi drugi američki jazzeri onog vremena (bračni par Coltrane, Miles Davis, čikaški AACM), pa i šire, američki muzičari i umetnici raznih formata, bio usred faze opijenošću idejom spajanja kultura, tradicija i izražajnih formi u jednu globalnu kulturu čija bi spiritualnost u sebe uključivala sve od Isusa i Muhameda, preko Johna Lennona, animizma i budizma, pa do raznih malih duhova, bogova i gurua. Napredni severozapad Evrope na kojem se nastanio pokazao se kao plodno zemljište za njegovu potragu za totalnim zvukom, totalnom muzikom i globalnom kulturom svih ljudi. To što ništa od svega ovoga kao rasa još nismo dostigli ipak ne može biti samo njegova greška. 'Eternal Rhythm' je ploča koja podseća kako je dobro živeti u vremenu koje nam omogućava da ovakve ideje ne samo zamislimo nego i na kratko vreme, čak i čujemo!

Da je world muzika u docnijem periodu sledila smele, ambiciozne puteve koje su utrli Cherry, supružnici Coltrane i njihovi saborci, danas bismo živeli u malo boljem svetu. Čak i ovako, 'Eternal Rhythm' je označio početak ere nesputanog eksperimentisanja Dona Cherryja u kome su nastale mnoge fantastične ploče prepune najdivnijih kombinacija tradicionalnih muzika i avangarde. Ako ovaj album danas zvuči pomalo naivno ili sirovo, ne treba biti snob!!! U njegovoj srži su zameci svega onoga što će doći!

http://www.discogs.com/release/655577

Edit: greške u kuckanju

Danzig - prvi album
Za mene je Glen obrnuti Elvis    ako kapirate shta ocu da kazem...mnogo jak vokal, mada ljudi uglavnom vishe vole Misfits fazu meni je ipak u Danzigu mnogo chistiji vokal i zato mi je to mnogo mocnije i jache...

Ja sam od onih koji vole samo Misfic fazu (i to izuzimajući Legasi ov Brutaliti) a Danzig i Samhain ne mogu da smislim. Ima čovek glasinu ali to je nekako sve što mi se kod njega sviđa...

Po mom mišljenju, Danzig je glasovno bliži Džimu Morisonu nego Elvisu, što ne znači da potonjeg nema. Drugi Danzig je posveta Doorsima, što se vidi i po stilu i po omotu.

Uzgred, Legacy of Brutality nije odraz nikakve faze u Misfitsima, u pitanju je frankenštajnovska tvorevina od pre-Walk Among Us pesama + nekoliko starijih. Čak nije u pitanju ista postava. Naime, Misfitsi za života nisu objavili album koji je trebalo da se zove Static Age, ali je od toga nastao Beware EP i nekoliko godina kasnije su se restlovi + još nekoliko pesama pojavili kao Legacy of Brutality. Odličan album, inače.

Meni su prva četiri Danziga sasvim podnošljivi; Lucifuge je verovatno najbolji, mada ni prvi nije za bacanje. 4P je dobar onako na prvu loptu, za fanove i one koji to marginalno jesu. Ranije sam ga voleo, ali evo baš pre neki dan sam vozio do posla i nazad slušajući ga i prilično se smorio. Onaj polu-hit Going Down to Die dvajes puta bolje zvuči pod opijatima nego trezan na plus milion u hladu.

Samhain je zato totalno neslušljivo sranje. Kao i Danzigi bez Čaka Bizkitsa.

Slušam Mazzy Star, jer ako pustim Cat Power odo skroz u bedak.