ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

evo povoda... da li je pop muzika oduvek bila đubre, samo se tek sada pokazuje u pravom svetlu? gomile informacija, različitih bendova koji zvuče isto, nebrojeno žanrova i podžanrova, masa jeftinih diskova i ukradene mp3 muzike koju ni ne želite da preslušate, a i da želite - nećete stići ni za tri života.
plašite li se tog pluralizma?

retro-manija koja se javila svuda, a u ex-YU nakon rata dobila i patetične razmere, i baš na internetu, osobito po DC++ hubovima  , možda je nastala iz potrebe za sveobuhvatnijim tumačenjem istorije pop muzike, sada kad je, navodno, sve dostupno, i može se najzad sagledati i protumačiti u celosti, a možda je nastala zbog manjka ideja u savremenoj pop muzici, manjka velikih bendova, beskrupulozne industrijalizacije (pogledajmo britansku rok scenu, iz godine u godinu bendovi sve više liče, i sve više su retro, a kod nas je takav zvuk imao Električni orgazam pre 30 godina), opšte demokratizacije u kojoj će svako, pa i kripl i ja, imati svojih 15 minuta benda, i u tom strahu od kvantiteta, slušaoci se okreću "proverenim vrednostima", posežući za "pločama" iz prošlosti.

meho sigurno ima šta da kaže o tome, uostalom, najčitaniji post na njegovom blogu je upravo retro: priča o eliminaciji yu rokera. verujem i da je priča o najvažnijim rifovima dosta popularna.

malo veća digresija... ako nekog baš zanima, ja se, recimo, trudim da ispratim sve savremene domaće bendove, a nisam gadljiv ni na strance (dobro, pomalo: Jugoslavija Jugoslovenima!), ali mi nekako izgleda kako sam sve već video, i nijedan bend mi ne dopire barem do autorstva svojih "uzora". ok, Goribor mi se dopada, ali ipak sa malom zadrškom, dok su mi ovi mlađi svi previše lični, u smislu da liče na druge, recimo, Repetitor i Sutgart Onlajn previše liče na Šarlo akrobatu i Disciplinu, devedesetih je bila poplava bendova koji neuspešno imitiraju EKV, a sad ima puno mlađih koji imitiraju anglo-američke bendove i izgledaju kao njihove trećerazredne kopije. i moj omiljeni mladi bend, Strašni Haremski Čuvari, u stvari rabe nasleđe yu pop muzike, ali pošto sam i ja opsednut istim, a oni to rade šarmantno, inteligentno i melodično, našli smo se negde.

međutim, sve je to ljuti andergraund kod nas. a kad pogledaš u svijet, na osnovu ovo malo podataka i uvek pouzdanih predrasuda i uopštavanja, situacija je slična: milijuni bendova koji na majspejs kače svoje snimke, milijuni tehnički neverojatnih, takoreći virtuoza, virtouza, koji sviraju za ortake sa neta.

i meni i nije čudno što u takvim prilikama publika menja svoj odnos prema pop muzici. zašto bi uopšte plaćao za album Radioheada? ovaj iz Guardiana se buni što se krade muzika, kao, super je blog o afričkim kasetama, ali ako neko krade od britanske izdavačke kuće - taj je lopov, kako ga nije sramota da ostavi sve te zaposlene u muzičkoj industriji bez novca, kako ne misli o sekretarici u EMI koja ima bebu i nepohodno joj je da Art Brut prodaju album u što više primeraka?

koliko god da se oni bune, meš čini da situacija po njih uopće nije tako tragična... verovatno će i dalje samo najveće korporacije uzimati keš, šačica bendova koju budu izgurali vodiće se kao sjajna, popularna i značajna, barem godinu-dve, a ostali će svirati digitalnoj rodbini i čekati da dođe njihov trend. dok trendovi ne umru i niko više ne bude plaćao za muziku.

no nije li upravo takva situacija onaj komunistički ideal opšte demokratizacije umetnosti, kad više niko ne svira za novac, kad svi pišu poeziju, kad više nema mitomanije, nije li to pankerska težnja za ukidanjem rok-zvezda, ukidanjem podele na nas dole i njih na bini, i najzad nestanak otuđenja umetnika od svog rada.  

ili će i umetnici od sada biti eksploatisani kao najobičniji radnici, a u slobodno vreme biti pušteni da taj novac troše na zaludni hobi koji nikome ništa neće značiti?

a, vi, kradete li muziku od domaćih bendova? zašto da, ili zašto ne? ili va ne interesuje? zašto?

Марчело
Збогом, дискови!
Смрт још једног носача звука, или почетак смрти саме музике?  
 
Случај новог албума групе ,,Radiohead" (,,In rainbows") дефинитивно улази у историју популарне музике. За неупућене, ови генијалци понудили су својој публици, а и свима осталима, нову плочу искључиво преко интернета. То је под један. Али, оно ,,под два" још је радикалнији корак: кад одете на ту веб адресу, кућица у коју треба да упишете цену је – празна. И има, поред, малецки знак питања. Кад га кликнеш, напише ти се да сам одлучујеш о цени. И опет има значић питања. Ако поново кликнеш – пише: ,,Не, стварно. До тебе је!"

К'о у кафани, музиканти свирају а врли гости нека гурну међу жице колико им севдах заповеди. Каква храброст! Ово је вероватно најневероватнија јавна анкета на коју се неки бенд икада усудио: проверити колико слушаоци заиста цене ауторов труд ако им се дозволи да га по свом нахођењу вреднују једином мером вредности која је преживела читаву историју и остала важећа: новцем.

Гомила закључака може се извући из овакве једне акције, али је сасвим извесно да ће време свођења рачуна тек доћи. Елем, ,,Radiohead" су нам већ у првом налету на тацни понудили пар фрапантних чињеница, довољних да се ухватимо за главу ако нас се ствар иоле тиче: њихова акција показала је колико је морона способних да на овако симпатичну и надасве херојску фору одговоре укуцавањем нуле у кућицу за цену. Огроман. Нешто око половине.

А ,,тираж", ако ћемо то тако да зовемо и у овом случају, већ је првог дана премашио милион и ко зна до колико је стигао до данас. Значи, сви обожавају а половина не плаћа.

Треба бити поштен па рећи да ово није никакво златно доба музике, него почетак њене апокалипсе. То што сада сви могу да поседују сваки албум с глобуса нема никакве везе са ваљаним односом према музици, а богме ни са слушањем.

То је благодет једино за оне ретке, праве слушаоце, још увек спремне да копају по главама аутора слушајући њихове песме и да ту траже нешто вредно за своју душу. Али, колико је таквих?

А колико оних који у компу имају 5 гига непреслушане музике, а и даље даноноћно тове хард-диск? Некада (а то ,,некада" било је свега неколико година уназад), слушање музике подразумевало је читав мали ритуал: штекање пара да се купи оригинално издање, зевање испуњено дивљењем (ма, страхопоштовањем!) пре него што се уопште усудиш да одмоташ диск, затим пааажљиво анализирање сваког детаљчића у књижици-омоту, стављање диска у плејер нежношћу којом би младу ставио у постељу прве брачне ноћи – иии, напокон, притискање плеја у моменту ејакулације узбуђења.

Јес, тако је било, нема претеривања! И онда, ако након свега тога изјавиш да је дотични албум лош – то значи да си дебело сигуран у то. Кад имаш толико поштовања према носачу звука, а и према самој музици, значи да заиста ЖЕЛИШ да ти се материјал допадне, и онда су мале шансе да га вреднујеш погрешно уз толики степен пажње. Бирало се и шта се купује. А данас?

Што да придаје нарочиту пажњу албумима које, на стотине, веома лако скида с нета? Управо супротно, довољна је само ЈЕДНА нота, ЈЕДНА реч која му није баш по вољи, па да прескочи ту песму. А ако и следећа, па и она за њом, буду садржале такав неопростиви уметнички фелер – мерак га трајно напушта, тип ће баталити преслушавање (прави израз, то није слушање) и прећи на следећи од својих сто албума. А кад га питаш како му се свидела та плоча, без трунке премишљања рећи ће да је то једно неописиво г... које треба заобилазити у луку широком као Сатурнов прстен.

Шта ово значи? Кад смо се опраштали од плоча зарад касета, било је јасно да су оне практичније и да то тако мора. Исто је било и кад су дискови пензионисали касете. Али, шта шаље дискове у заборав?

Сад су ствари далеко озбиљније: технологија је учинила да сада свако може имати своју личну справу за производњу дискова: резач. Океј, није баш производња, али јесте нешто што ти омогућава да ископираш музику БЕЗ нарочитог губљења квалитета.

С касетама смо се исто тако акали, преснимавали, али је звук био крш и углавном смо то баталили на крају и напросто купили у продавници ту и ту жељену касету. Ово што се сад дешава чини да готово НИКО не жели да оде и купи носач звука! И нема назад, то ће остати тако. То доказује колики проценат популације третира музичаре као последњу гамад. ,,Ма, они су звезде, шта ће њима, па знаш колико пара имају ,,Radiohead"?

Музика се ради из љубави а не за паре!" Па да, то је сасвим тачно. Али, то и даље не објашњава ТВОЈУ страну приче и твој недостатак свести о томе зашто треба платити носач звука – макар само у случају свог омиљеног бенда, ако не и иначе. Хајде да то покушамо код нас, али да захтевамо да цена буде, по избору, или нула или евро. Пакла пљуга. Кладим се да бисмо се шокирали колико људи, који се куну у овај и онај бенд, не би одвојили ни тај усрани евро.

Проблем је у томе што ова тема много више рањава мала тржишта попут нашег, па ће зато нас, наредних година, одјек ове приче много више да сврби него остале. Погледајмо истини у њене змијске очи: изгледа да цела планета уопште нема идеју како наплатити музику кад дискови сасвим отпадну. И тако, бендова на све стране, скида се музика, критеријум пада, пажња слушалаца је плитка к'о поток и није баш да се диже нарочита галама око тога. Интернет је махом добра ствар – али, мислим да ће до краја овог века побити више ствари него чика Хитлер људи. Богме, на музику се жестоко намерачио.


Марчело
[објављено: 24.11.2007.]  

If you love music, stop taking it for freeMP3 blogs offering downloadable music for nothing are hurting the independent labels. So maybe you should start paying up.

Louis Pattison


MP3 blogs are killing music. They don't mean to. But they are, and they're killing it with love.

Let me explain. I work for Plan B, an independently published music magazine. In our November issue, our editor Frances Morgan interviews Jonathan Galkin, label manager for DFA Records - the New York-based label that's played home to the Rapture and DFA co-owner James Murphy's LCD Soundsystem, as well as a string of other acts. Galkin has a gripe: "MP3 blogs have greatly decreased the sale of our singles," he writes. "They didn't exist when we released [the Rapture's] House of Jealous Lovers and we sold 20,000 copies quickly. Now there are thousands of blogs and we sell, on average, 2,000 to 5,000 copies of a 12-inch single. I think that is a true reflection of hearing something and rushing out to buy the real deal version versus hearing something and just searching on Hype Machine for a quick lo-fi fix."

It's hard not to feel some sympathy for Galkin's position, and going on what I'm hearing back from other small and medium-sized independent labels, he's not alone. MP3 blogs - fan-run sites offering free downloadable music MP3s, typically operating without the consent of artist or label - are pretty popular right now. One blog is no big deal. When brought together by something like The Hype Machine - a central hub that tracks and conglomerates activity on hundreds upon hundreds of MP3 blogs - the situation looks pretty different. It is, in short, an HMV store's worth of music, offered up for absolutely nothing, every day. The three best tracks off the last PJ Harvey album? Right there. Flick of the Wrist off Queen's 1974 album Sheer Heart Attack? On your desktop in 15 seconds flat. Oh, and don't forget to pay for the whole album on iTunes if you like it - although of course, no one will know if you don't.

Of course, the genie's long-since fled his bottle when it comes to free music on the internet. But watching independent labels feel the squeeze, I'm coming to think that MP3 blogs are a more insidious - and ultimately, maybe more damaging - threat to smaller and medium sized labels than the likes of the copyright lawyer's most trumpeted bad guy, bittorrents. With torrents, you have to hunt for your files, the download can be pretty time consuming, and ultimately, you're under no illusions that what you're doing is of questionable legality - hey, the largest bittorrent tracker in the world isn't called The Pirate Bay for nothing. Blogs, by comparison, are quite a comfy affair: a bit of purple prose, a nice picture rustled up on Google Images - hey, you could probably read that 'Please support the artists' disclaimer at the side, pass the link onto a friend and fool yourself into thinking you're spreading the good word. You're not, of course. You're just cementing the idea in your own mind that it's acceptable to take music for nothing.

I know for some of you, having a music writer lecture you on the importance of paying for your music will probably raise the same hackles jet-setting Al Gore raises when he lectures middle America on the melting ice caps. Hell, I know that when MP3 blogs are done with care and attention, journeying far off the beaten track - like 20 Jazz Funk Greats or Awesome Tapes From Africa - they're a work of art in itself. But there are too many MP3 blogs, and they're too irresponsible. Don't fool yourself that by taking music, you are, in the time-honoured vernacular, sticking it to the man. There's collateral damage here, and if you're a fan of independent music, it could be everything you hold dear.

evo šta otprilike na ovu temu kaže Dave Allen iz Gang of Four. njemu je izgleda super što se ne drnda sa muzičkom industrijom:

After spending the last 3 days with various friends and acquaintances from my past days in the music industry and having made friends with some new, young web pioneers, I came to some more thoughts about new G4 music and its distribution.

01. We need to make a cheap quick recording of no more than 6 songs. The days of spending forever in a studio are over.
02. It can't be called an album, that format is over - case in point - after downloading the Radiohead In Rainbows album I found various remixes of songs from that album and so I deleted the originals as the new mixes were preferable to me. I then built my own running order. Goodbye to having an album formatted in advance.
03. As we write and record in rehearsal we should post the demos, as rough as they are, to our website and also to Amiestreet so that fans can download them. Comments would be offered and that way we could gauge response. Also word of mouth will get the message far and wide that these demos are available and that we are working on the new recordings - no PR required.
04. Understanding the data which will then help us understand our fans' behaviour.
05. It's imperative that we give away MP3s.
06. Enroll our most rabid fans to help us market and promote the band.
07. We must partner only with an indie label for any physical good that we release.
08. We must take meetings with people like Kevin Arnold at IODA and Shane Tobin at iMeem whose companies offer very distinct ways to reach music fans.

One intriguing light bulb moment for me was the realization that being out of any contracts for a long time and being well beyond any re-recording restrictions, we now own the master copyrights to any and all of our live concert recordings.

And then the big one - What's our brand and what's it's value? And is this what a new 'record' label looks like?

Ovde nema mnogo sta da se prica, al' ajde...

Quotea, vi, kradete li muziku od domaćih bendova? zašto da, ili zašto ne? ili va ne interesuje? zašto?

Jok. Jedini domaci bend koji sam ja ikada slusao je Block Out. Imam originalne diskove, kupio sam ih.
Imam jos nekoliko albuma raznih domacih bendova, ali sam ih dobio, preslusao po jednom i sada bleje na polici, teraju me da redovno brisem prasinu.

Za ove stranjske, naravno da uglavnom imam mp3/flac albume, downloadovane sa neta. Imam i nekolicinu originala koje sam kupio/dobio, i nesto promosa koje sam ranije dobijao. Zasto ne kupujem vise? - dva su razloga: 1.nemam para i 2. to sto me interesuje, u vecini slucajeva mi je nedostupno za kupiti, nema kod nas. Da, mogu da cimam nekoga da mi kupi u Ameriki ili tako negde, pa da mi donese... to su vec poveci napori da se dodje do izdanja. Dobro se secam da je jos malo pa bas tako bilo '90. godine, kada sam ja pocinjao da aktivnije slusam muziku, do albuma se vrlo tesko dolazilo, pa si slusao jedan album po mesec dana, znao svaku notu napamet... informacije skupljao od drugih, iz fanzina... Al', nece valjda opet tako da bude?!
Ja i dalje, na opste zaprepascenje nekih prijatelja, SLUSAM muziku, CELE albume UVEK!
Tako.

Kad sam video naslov topika, tačno sam znao da ćeš da zalepiš Marčelov tekst tu.

Na sve to imam da kažem samo: ovo nije smrt muzike. Ovo nije čak ni smrt industrije. Ovo je samo tranzicija na delu.

oh, snap, I'm becoming so predictable...

1.Diskove od omiljenih bendova kupujem da bih ih podrzao,iako bih mogao da downloadujem za dz.Ljudi skidaju sve i svasta,samo zato sto je besplatno,da se placa, ne bi to ni slusali.
2.Tranzicija,reforme,privatizacija,promene oblika svojine i njihova potonja revizija,je nesto sto se desava otkad je sveta i veka;to je jedan kontinuirani proces na koji uopste ne treba obracati paznju.

Quote from: "Zika Kisobranac"evo povoda... da li je pop muzika oduvek bila đubre, samo se tek sada pokazuje u pravom svetlu? gomile informacija, različitih bendova koji zvuče isto, nebrojeno žanrova i podžanrova, masa jeftinih diskova i ukradene mp3 muzike koju ni ne želite da preslušate, a i da želite - nećete stići ni za tri života.
plašite li se tog pluralizma?

pa, ja se ne plasim, to daje vece mogucnosti guruima, dakle ljudima kojima se svidis, da ti biraju muziku i sastavljaju kompilacije, da biraju muziku za tebe, da se izrazavaju. onda oni odabiraju od te gomile muzike i nadju ono preko cega mogu da ti kazu nesto sto zele da ti kazu, dakle oni su kreatori itd. dakle, ta kolicina muzike u stvari te primorava da se prepustis ljudima oko sebe, ne moras ti biti najpametniji. nije to lose. osim toga, mnogo je jeftinije i daje ti mogucnost da dodjes do muzike. osim toga, zasto bi se sve to odnosilo samo na pop muziku, a ne i na druge vrste muzike? na kraju krajeva, to daje mogucnost i slucajnostima, znaci da ne moras redom sve da slusas i pratis, nego sta ti kad naleti, ima i tu nekog smisla, sto bi morao da imas celinu u glavi, da znas cega je deo nesto sto slusas, samo se prepustis i kad ti nesto dodje, dodje ti...

ja se nikad nisam drogirao baš zato što nisam umeo da se prepustim.

jedna mi je drugarica iz Berklija narezala kompilaciju, dala mi disk, nešto čak i nacrtala kao omot, a ja joj kažem: Tila, kako ću da slušam disk, ovde nema spiska pesama?

ona pita šta će mi spisak. kaže da za mnoge od tih pesama ne zna ni ko ih peva.

na moje potpuno zbunjivanje, ona je rekla da joj je važnija sama pesma i da je više pažnje pridavala tome da otpeva melodiju i nauči reči, nego da zna ko peva tu pesmu.

to je meni skroz fascinantno. ja odmah stajem u gard pred očiglednim neredom, i ako nemam sve informacije, ako ne mogu da to sve dekonstruišem pa rekonstruišem, pišem, brišem i uzdišem, ako nisam u stanju da sve obuhvatim što me zanima - deprimiram se, ruše mi se receptori.

čovek sam bez kriterijuma, koji intelektualno podržava pluralizam i demokratizaciju, a emotivno teži za hijerarhijom vrednosti i elitizmom.

zbog toga mi često dođe da slušam samo Baha. ili, poput slobodana tišme, isključivo barokne opere.

sad sam se rastužijo.  

Quote from: "Zika Kisobranac"evo povoda... da li je pop muzika oduvek bila đubre, samo se tek sada pokazuje u pravom svetlu? gomile informacija, različitih bendova koji zvuče isto, nebrojeno žanrova i podžanrova, masa jeftinih diskova i ukradene mp3 muzike koju ni ne želite da preslušate, a i da želite - nećete stići ni za tri života.
plašite li se tog pluralizma?

Iz mase kvantiteta, uvijek ispadne neki kvalitet (bez obzira kako albume ocijenjivali 'Uncut', 'Mojo' ili 'Wire', ali su i te diskutabilne recenzije ipak nekakva referenca): meni treba max 15-ak min. da procijenim da li mi se neki skinuti album svidja ili ne, a kada me uhvati manija sa odredjenih sajtova ih dnevno znam skinuti i do 20-ak (to kada imam slobodnog vremena).
Od toga, poslije filtracije (onih 5-10-15 min preslusavanja), obicno ostane 2-3 albuma vrijedna daljnjeg preslusavanja ili imanja (drugi krug filtracije). Znaci, nije problem...

Nasi noviji bendovi su uglavnom bezvezni, tako da to slabo skidam (izuzev, do sada, Sile i Darkwooda iz Bg, Tigrove masti ili Mancea iz Zg, te jos par endema), a od starijih sam skoro sve skinuo sto sam i prije imao na vinilu, + neki rariteti koje je i u pre-Big Bang doba bilo tesko zbaviti.

Quote from: "otaku"
pa, ja se ne plasim, to daje vece mogucnosti guruima, dakle ljudima kojima se svidis, da ti biraju muziku i sastavljaju kompilacije, da biraju muziku za tebe, da se izrazavaju.sto slusas, samo se prepustis i kad ti nesto dodje, dodje ti...

Kompilacije se obicno sastavljaju prijateljicama (a takvih je kod muskaraca manje nego prijatelja im) ili dobrim ribama (kao vrsta uvaljivanja). Koji su im povodi tim kompilacijskim usluznim djelatnostima za tebe, to ne znam...  

QuoteTranzicija,reforme,privatizacija,promene oblika svojine i njihova potonja revizija,je nesto sto se desava otkad je sveta i veka;to je jedan kontinuirani proces na koji uopste ne treba obracati paznju.

Taj neki rad. Mislim, ne da ne treba obraćati pažnju, pošto je interesantno, ali ne bih padao u moralnu paniku ovim povodom...

Heh, moram priznati da odavno nisam procitala nesto sto me vise nasmejalo od ovog Marcelovog teksta. Mislim, smesno mi je bilo to sto su moji pogledi na potez Radioheada potpuno suprotni.

QuoteСмрт још једног носача звука, или почетак смрти саме музике?

Da, smrt jos jednog nosaca, ali sve to je pocelo pojavom mini mp3 plejera i zacementirana pojavom prvog iPoda.

QuoteК'о у кафани, музиканти свирају а врли гости нека гурну међу жице колико им севдах заповеди. Каква храброст! Ово је вероватно најневероватнија јавна анкета на коју се неки бенд икада усудио: проверити колико слушаоци заиста цене ауторов труд ако им се дозволи да га по свом нахођењу вреднују једином мером вредности која је преживела читаву историју и остала важећа: новцем.

Ocena necijeg muzickog truda od strane publike je kada napravis koncert ili turneju i gde god se pojavis si rasprodan. Ocena nije koliko neko placa za tvoje albume. To je biznis. Hm, Radiohead nije napravio javnu anketu i pitao ljude da ih ocenjuju. Ne. Bend je shvatio da ako samo i desetina ljudi plati po dolar da ce opet bolje zaraditi direktnom prodajom fanovima (za koje vec znaju da ih je fucking mnogo) nego ako dopuste da se producenti, menadzari, advokati, muzicke kuce, direktori istih, njihova deca i devojke i momci iste dece nasladjuju plodom njihovog rada.

Quoteали је сасвим извесно да ће време свођења рачуна тек доћи. Елем, ,,Radiohead" су нам већ у првом налету на тацни понудили пар фрапантних чињеница, довољних да се ухватимо за главу ако нас се ствар иоле тиче: њихова акција показала је колико је морона способних да на овако симпатичну и надасве херојску фору одговоре укуцавањем нуле у кућицу за цену. Огроман.

Ahhhhh, ovde mi je vrat poplaveo.
AND? What then? Placaju oni koji misle da mogu i zele i da trebaju. Sva sreca, ima ih dovoljno. Recimo polovina onih koja je platila album Radioheada. Sto se mene tice too fucking enough. Mislim, pola miliona onih koji kopaju po glavama autora i koji zamisljaju da imaju neki "spoj" i koji "shvataju" sta je pisac hteo da kaze i oh my God, I am comming, osecaju svu emociju muzicara... aaaaaaaa!
Salu na stranu, ne verujem da je Radiohead krenuo u sve ovo a da unapred nije procenjeno da ce at least trecina ljudi KUPITI album.

QuoteА колико оних који у компу имају 5 гига непреслушане музике, а и даље даноноћно тове хард-диск?

Previse. I boli me dupe za njih iako se ponekad pronadjem u toj definiciji. Neka se uguse u milionima mp3 shita. Ili neka prosviraju sebi mozak onog dana kada im svi ti, ne-backed up diskovi crknu... it is one way for them anyway.

QuoteЈес, тако је било, нема претеривања! И онда, ако након свега тога изјавиш да је дотични албум лош – то значи да си дебело сигуран у то. Кад имаш толико поштовања према носачу звука, а и према самој музици, значи да заиста ЖЕЛИШ да ти се материјал допадне, и онда су мале шансе да га вреднујеш погрешно уз толики степен пажње. Бирало се и шта се купује. А данас?

Ovo bi najbukvalnije moglo da se shvati na slaedeci nacin: kada prospes lovu na nosac zvuka onda nije ni bitno sta je na njemu... mislim, jako ces se upreti da ti se dopadne...

QuoteС касетама смо се исто тако акали, преснимавали, али је звук био крш и углавном смо то баталили на крају и напросто купили у продавници ту и ту жељену касету. Ово што се сад дешава чини да готово НИКО не жели да оде и купи носач звука! И нема назад, то ће остати тако. То доказује колики проценат популације третира музичаре као последњу гамад. Ма, они су звезде, шта ће њима, па знаш колико пара имају ,,Radiohead"?

Tacno. Zasto bih placala nosac kada mogu samo muziku a ako mi se fucka za to mogu i da je ne platim. Fair play. I kakve to sad ima veze s tim dal cenim muzicare ili ne. Ovo sve samo moze dovesti do debele promene u okviru megalomanske muzicke industirije, al tesko da moze ugroziti Radiohead.
(btw, mene trenutno najvise pogadja cinjenica da za svaku iole dobru igru za PS3 moram da odvojim 70 evra i smatram to precenjenim)

Ono sto fali u tekstu je podatak da full-pack novog albuma Radioheada (CD, lyrics, fotografije, LPs...) izlazi u decembru i da ce kostati 40 funti. Kladim se da ce svi ozbiljni fanovi priustiti sebi taj paketic.

Hm, da, pratila sam sve ovo oko Radioheada, vise zbog fenomena internet prodaje, a manje zbog samog benda.

Radiohead to give away new album

By Angela Monaghan
Last Updated: 1:30am BST 03/10/2007

Radiohead, the internationally renowned band, has taken the unusual step of telling fans that they can pay as much or as little as they like for the band's new album In Rainbows.
# Latest news: Radiohead fans prepared to pay for new album
# Shane Richmond: It's been done before, but this time it is Radiohead

In a break from industry tradition the UK band famous for hits including Creep, Paranoid Android and Karma Police, has told fans "it's up to you" what they pay to digitally download the album.

This isn't the first time that an artist has opted to charge nothing for its album, but the move is significant because Radiohead remains one of the biggest bands in the world.

Radiohead is free to sell its album directly from its official website because it is no longer tied to a record label. So far the album is only available to pre-order from the website, where it can be downloaded on release on October 10.

While loyal fans are likely to want to pay the band something, customers could opt to pay as little 45p - the credit card handling fee.

The album is also available separately as part of a £40 box-set which includes the album on CD, two vinyl records, a CD with additional songs, photos, artwork and lyrics.

It is Radiohead's first album since Hail to the Thief, which was released in 2003 after which the band's contract with EMI/Capitol expired.

It is likely that many of its millions of die-hard fans will be unable to resist buying the box-set, available in December, while Radiohead will not be required to share its profits with either a record label or shops.

Radiohead could even benefit from those who ignore the box set and choose to pay nothing to download the album from Radiohead's online shop, where they will be required to register their details and therefore become targets for future marketing campaigns.

Free albums also drive demand for live tours, which translate to pound signs for the artists behind them. A great example of this is Prince, who in July gave away his album 3121 for free in the UK through the Daily Mail.

He subsequently announced 21 tour dates in London, all of which sold out.

Radiohead has the financial welly and is sufficiently well-known to be confident enough that the move is a risk worth taking, but it might also become an answer for those lesser known bands that struggle to be signed by a record label, or are reluctant to share their profits.

1. originalne (strane) diskove ne kupujem od raspada SFRJ, jer mi to standard, ali i  mogućnost nabavke (ne-postojanje prodavnica sa istim u podnošljivoj blizini), ne dozvoljavaju. Svojevremeno, pre 5-6-7 godina, sam računao odnos cene CD-a prema prosečnoj plati u nekoj zapadnoj zemlji i zaključio da, kada bi se zadržao isti odnos cene diska prema prosečnoj plati u mom kraju, CD bi koštao nekoliko desetina dinara.

Sa takvim (zapadnim=normalnim) standardom apsolutno bih za skoro sve iole mi zanimljive CD naslove kupovao originale (kvalitetan CD sa punim bookletom, ništa bolje od toga), ne bih se mučio sa narezivanjem, skidanjem, razmenjivanjem, presnimavanjem, naručivanjem, traženjem i ostalim glupostima koje oduzimaju vreme.

2. MP3 muziku ne slušam kod kuće, tj slušam je samo na MP3 plejeru - napolju. Zato jer kod mene na računaru MP3 ima loš zvuk. Kod prijatelja koji ima noviju muzičku liniju, koja pušta MP3, opet je MP3 zvuk znatno slabiji od CD audio. Znam da neki antisluhisti to ne primećuju, ali zvuk je šupalj, suv, metalan, zvečeći čak i kod MP3-a u 320 kvalitetu. Nema to veze samo sa nedostajućim frekvencijama, već sa načinom čitanja zapisa tj softverom i konverzijom-dekodiranjem zapisa. Čak, ako se iz tog MP3-a nareže cd, opet je zvuk prilično bolji! (Preporuka: da se prvo MP3 prebaci u WAV pa da se reže). Zaključak: ja svaki album, koji procenim dobrim i po mom ukusu, snimim na CD u CDA formatu. A kad to već uradim, nekako mi je glupo da nemam omot i podatke, pa se potrudim i oko toga. Još mi više (ponekad) odgovara da platim nekog da to obavi za mene, što i činim uvek, kad nemam (jer mi niko nije poklonio) tu muziku tj album. Još, u vezi MP3 zvuka, možda su i napravili mašinu koja još bolje reprodukuje MP3, nego što sam ja imao prilike da čujem, ne pratim sve tehničke novitete - ja sam kao klinac slušao muziku na (lošem) kasetofonu, ali mi se baš nešto ne vraća unazad u tom smislu.

3. Ne downloadujem ništa!! Sad sam na kablovskom internetu - brz je, ne zauzima liniju, a jeftin. Jeftin, jer sam uzeo opciju sa ograničenim daunlodom. Šta će mi onaj sa neograničenim, da gubim vreme sa svlačenjem svega i svačega kad ionako ne stižem ni sada sve da pogledam i preslušam?

4. Domaća muzika? Ne kupujem ništa, jer zaista nema toliko dobrih stvari za mene da bi ih jurio po Beogradu, a i nemam vremena ni kada bih hteo. Da mi je stalo do nečeg, ne bih presnimavao/skidao nego bih kupio disk. Recimo da mogu da nađem novi CD grupe Lutke, u blizini, kupio bih ga. Ali ne smatram da moram da ga nabavim po svaku cenu, kao neki novi (i ipak bolji) strani album. Najbolje bi bilo kad bi diskovi srpskih grupa mogli da se nađu na kioscima za 200-250 din, jer bi lako bili dostupni svima, a to bi odgovaralo i izvođačima, koji bi uzeli neku paru. Nažalost za kvalitetniju pop&rock muziku ne postoji dovoljno interesovanja srpske publike za tako nešto, a to nije moj problem.

5. Prognoza: internet u ovakvom, današnjem obliku će morati da prestane da postoji. Neće biti to ni skoro ni lako, ali će se napraviti nova, strogo kontrolisana mreža gde neće biti moguće postavljati sadržaje bespravno, samim tim ni tako lako skidanje i nabavljanje. Ne kažem da će svaka e-pošta biti proveravana, ali smisliće nešto. A onda sledi revival nosača zvuka i legalne prodaje - u nekom obliku.

Ja sam nedavno otkrio potpuno neotvoren diskmen koji sam nekad davno dobio za rođendan od tetke i to je dovelo da rivajvla slušanja audio cedeova (naravno piratskih) koje sam davno nakupovao. Doduše, izgleda da je diskmen prilično osjetljiv na pirateriju, pa dosta njih pucketa do granice nemogućnosti slušanja.

A inače, kako sam postao buržuj, ponovo sam izgubio interes za MP3 muziku. Tj. i dalje skidam albume sa Interneta, ali prvenstveno zbog testiranja. Albume koji se pokažu kao izvanredni planiram da naručim preko Amazona u originalnom izdanju (npr. Immortal? by Arena, In the Land of Grey and Pink by Caravan, Fire by Electrix Six itd.).

Jebote, zadrhtim kad vidim šta Harvi sluša      

Nego

QuotePrognoza: internet u ovakvom, današnjem obliku će morati da prestane da postoji. Neće biti to ni skoro ni lako, ali će se napraviti nova, strogo kontrolisana mreža gde neće biti moguće postavljati sadržaje bespravno, samim tim ni tako lako skidanje i nabavljanje. Ne kažem da će svaka e-pošta biti proveravana, ali smisliće nešto. A onda sledi revival nosača zvuka i legalne prodaje - u nekom obliku.

Skoro nemoguće. Internet niko ne poseduje pa je teško i da zamislim da se ovo dogodi, pogotovo što će se većina socijalne, ali i ekonomske interakcije zapadnog sveta uskoro odvijati ovim putem. Kako nije iskorenjen kriminal u 3d, zašto bi bio iskorenjen na Internetu? Konkretno, piraterija postoji svuda, i u Americi i u Engleskoj i u bilo kojoj zapadnoj zemlji samo nema toliki 'market share' da tako kažem. Ali svuda možeš naći likove koji prodaju narezan softver/ muziku itd. Na Internetu će toga uvek biti u određenoj meri.

Ali, ono što ja predviđam da će da se desi je mnogo prozaičnije. Udruženja autora i izvođača (SOKOJ u našem slučaju, RIAA u Americi itd.) će naprosto izdavati tzv. blanket license dozvole, onakve kakve postoje za emitovanje muzike na radiju ili u STR/SZR objektu, gde plaćaš određenu fiksnu sumu samo zato što imaš Internet konekciju, na račun registrovanih muzičara koji će iz para prikupljanih na ovaj način dobijati određenu sumu svake godine, sledeći određena pravila. Na ovaj način je regulisano emitovanje snimljene muzike na radiju još pre nekoliko decenija i muzičari (izdavači itd.) su time zadovoljeni a industrija je doživela neviđenu ekspanziju zahvaljujući besplatnoj reklami.

Muzička industrija na zapadu ionako obrće sve veće pare uprkos pirateriji (ili ZAHVALJUJUĆI istoj): prodaja mp3jki je ogroman biznis poslednjih par godina i Apple je sa iTunesom tu zaradio skarednu količinu para: Juna ove godine objavljeno je da je iTunes za bedne četiri godine postojanja prodao preko tri MILIJARDE pesama. Pazite, tri milijarde pesama (da ne pominjem prodatih dva miliona filmova). Jedna pesma košta 99 centi u Americi, pa kad se gleda koliko koštaju u kojoj zemlji, da kažemo neka je u proseku cena jedan dolar. To je obrt od tri milijarde dolara za četiri godine a ulaganje u infrastrukturu, iako svakako ne malo sigurno je manje od ulaganja u infrastrukturu fizičke proizvodnje i distribucije nosača zvuka. Oću da kažem, zamislite izdavačku kuću koja za četiri godine proda (neka album ima deset pesama) trista miliona albuma, a da pritom iz posla izbaci distributere, maloprodajne objekte, onlajn prodavnice itd. Znači Steven Jobs je genije (ili ima jako dobre savetnike) koji ne ide unaokolo kukajući kako mp3jke ubijaju industriju i umesto toga je na njima zaradio toliko novca da verovatno kokain ubrizgava direktno u oko iglom napravljenom od platine.

jes, tako je... no mene više zanimala personalna moralna panika usled vremana gomilanja i "dostupnosti", al ajde sad, nije važno...

nego, sećam se članka u mondu od pre dve godine, čisto po pitanju kolikoje internet anarhičan, koliko ga niko ne kontroliše ili ne poseduje... malo sam čeprkao, i evo ga...

The spider in the web

By Ignacio Ramonet

THE second phase of the World Summit on the Information Society runs in Tunis later this month. Its first phase, convened by the United Nations and organised by the International Telecommunication Union, was held in Geneva in December 2003 and focused on the digital divide (1). The Tunis summit's main theme is how to find a more democratic regulation system for the internet.

The internet was invented in the United States during the cold war. The Pentagon wanted to set up a communication system that would survive a nuclear attack and allow political and military leaders (those who were still alive) to regroup and fight back. Vinton Cerf, still studying in Los Angeles at the time, dreamed up and worked out, with the help of a research team and public money, the tools and protocols of a revolutionary new means of communication. But access to this embryonic net was limited to a tiny circle of initiates in academia, politics and the military.

In 1989 the physicists Tim Berners-Lee and Robert Cailliau, of the European Organisation for Nuclear Research in Geneva, developed the hypertext system for linking documents and invented the world wide web. This technology facilitated information distribution and public access to the net, soon to expand massively and exponentially.

Since 1998 the global network has been run by the Internet Corporation for Assigned Names and Numbers (Icann), a private-sector, non-profit organisation based in Los Angeles. It is subject to California law and supervised by the US Department of Commerce. Icann is the net's mighty switchboard. It is equipped with 13 colossal computers known as root servers, 10 located in the US (four in California and six near Washington DC) while the others are sited in London, Stockholm and Tokyo.

Icann's main role is to coordinate the domain name system (DNS), which facilitates web navigation. Every computer that is connected to the internet has a unique internet protocol (IP) address. In their simple form, these addresses are a string of numbers. Since numbers are not easy to remember, the DNS allows them to be translated into domain names of words and letters. Instead of typing the raw IP address of this publication into your web browser, you type www.mondediplo.com. The DNS then converts the domain name back into the IP address and your computer connects to the site. Email works by the same system. All this happens at lightning speed and on a planetary scale.

In its own words, Icann "is dedicated to preserving the operational stability of the internet; to promoting competition; to achieving broad representation of global internet communities; and to developing policy appropriate to its mission through bottom-up, consensus-based processes" (2).

But lately there has been less and less consensus. Challenges to US control of the worldwide network are getting louder and stronger. Last September there was a preparatory summit in Geneva, ahead of the Tunis meeting, between the US and the European Union. Icann's contract with the US Department of Commerce expires in September 2006, and the EU's 25 states unanimously demanded that this watershed be the occasion for a comprehensive overhaul of the internet regulation system. But Washington refused to countenance any change, and the talks got nowhere.

Though not always for the same reasons, Brazil, China, India and Iran all share the EU's position in opposing the US on this. Some countries are even threatening to create their own national regulation bodies, which could lead to a disastrous fragmentation of the net. The disagreement has a geopolitical dimension. In an ever more globalised world, communication is a precious strategic resource (see Own or share?). Its role is fundamental in an economy so dominated by the non-material. So control of the net could put whoever holds it at a decisive strategic advantage. In the 19th century control of sea routes ("ruling the waves") was at the heart of the British empire's enormous power.

In theory, hegemony over the net gives the US the power to limit anyone's access to any site in any country. It can also block emails anywhere in the world. So far, it has never done this. But technically it could, and a number of countries are worried by this potential. So this is the time to demand that Icann cease to answer to Washington. Instead, it should be turned into an independent organisation under UN supervision.

Ponoviću šta sam rekao: Internet. Niko. Ne. Poseduje.

QuoteIcann's main role is to coordinate the domain name system (DNS)

Ali vlasništvo nad infrastrukturom je jedno sasvim drugo pitanje. Čak i intelektualno vlasništvo. Pošto je Internet, manje-više postao najvažnije tržište na svetu, monopol nad bilo kojim njegovim elementom mi deluje kao sve manje verovatan scenario.

Quote from: "Zika Kisobranac"jes, tako je... no mene više zanimala personalna moralna panika usled vremana gomilanja i "dostupnosti", al ajde sad, nije važno...

za nas, kojima je zivot u istinskom haosu, ovakva dostupnost (i uz placanje, da se razumemo)  je samo blagoslov i nista drugo.

Ma, mislim, samo će blesavi ljudi da se žale na veću mogućnost izbora. I oni čiji je poslovni model ugrožen ovom povećanom mogućnošću izbora. Ali istorija je pokazala da kada god se suoče sloboda izbora i poslovni model, poslovni model je onaj koji se menja.

jao, da, posedovati znači imati u vlasništvu, kako sam to prevideo...  

Ovo sad neki humor presuptilan za mene, a? Sedi bre piši tu radio-dramu da ti ne dođem sad tamo!!!!!!!! Donosim ti knjigu za vikend, ako si tu.

pusti, jebeš mene, sinoć sam se napio, pao kod pekare na Sajmu i neko vreme ležao u blatu, pa mi sad teško u životu i pričam koješta.

a toliko me nerviraju svi ti tekstovi koje moram da završim da bih se najradije potukao s nekim!

čekam te na uglu ovčarske i kablarske u subotu, donosi knjigu ili ti šaljem kuću na mafiju, bre!

a? šta sad kažeš? a?

Quote from: "Meho Krljic"Ponoviću šta sam rekao: Internet. Niko. Ne. Poseduje.

Ali. Neko. Može. Ovako. Da. Ga. Kontroliše. Jer. Ima. Jebenu. Razvodnu. Tablu.

Quote from: "Mixitron M. Storm"

Quote from: "Meho Krljic"Ponoviću šta sam rekao: Internet. Niko. Ne. Poseduje.

Ali. Neko. Može. Ovako. Da. Ga. Kontroliše. Jer. Ima. Jebenu. Razvodnu. Tablu.

Što nije isto što i ono što Aleks sugeriše: tj. izvodljiva kontrola nad propuštanjem licenciranog i nepropuštanjem nelicenciranog kopirajtovanog sadržaja. Problem je uprao u onoj smešnoj ali u ovom slučaju skoro tačnoj paroli 'information wants to be free'. Nemoguće je 'tehnički' zaštititi kopirajtovanu informaciju, jedina stvarna zaštita je zakonska i izvršna (tj. zakon koji propisuje kaznu za kršenje kopirajta i sila koja zakon sprovodi). A ona nije funkcionalna ni u 3D ni na Internetu i na to ne utiče Icann/ Amerika.

Quote from: "Zika Kisobranac"pusti, jebeš mene, sinoć sam se napio,

Jel' ovo 'jebeš mene' otvoren poziv na kopulaciju, ili samo figure of speech? Just asking...

Inače, ne znam, brate, nemoj da piješ. Ne valja se... Ne priliči...

zar misliš da bih ja koristio figure govora?
pa to je protivno mojim uverenjima!

osim što je besraman poziv na kopuliranje, "jebeš mene" je takođe deo terapije čuvenog psihologa, doktora protića, gde se u prvoj seansi pacijentu preporučuje ponavljanje sledećih fraza:

"sve je kurac. ja sam govno. jebeš mene."

Ovo me podseća na dobropoznatu viktorijansku medicinsku praksu lečenja ženske histerije a koja se sastojala od 'masaže vagine'. Ponekad lekari DOBRO znaju šta rade.

QuoteJebote, zadrhtim kad vidim šta Harvi sluša    

Šta te je sad ovde zažuljalo?  

Zezam se, nije ovo bilo tako strašno.

i nije toliko moralni problem sto se muzika krade, nego je problem sto nekako otupis na svu tu ponudu, jer vremenom ti vise postane bitno da sve postignes, bacis oko na ovo, uvo na ono, samo da skupis informacije, da ih sortiras gde je sta i ko je ko, u kakvoj su vezi, a to nije poenta cele stvari, poenta je da se slusa i gleda i tu i tamo nesto shvati. u stvari, ja i dalje na muziku gledam u onom smislu da mora da mi otkrije nesto o mom zivotu, da se nesto oseti, a ta dostupnost te nagoni da ukljucis samo nekakve pretrazivace i da umes duhovito i elokventno da se izrazavas o onome sto si cuo i video, da pravis te svoje sisteme u toj velikoj ponudi. mene to nekad bas nervira, bukvalno osetis kako te aj da kazem kultura i sva ta ponuda gusi. zato ja imam obicaj da kad naletim (bukvalno) na nesto sto mi se svidi, to slusam posle iznova i iznova nedeljama. eto, sad sam bas redovno pratila autorski festival i tacno sam osetila kako se prvom filmu skroz posvetim, drugi pola prespavam, a treci vec mrzim i samo razmisljam kako cu da natempiram d aprva izadjem iz sale kako bi stigla na red za pisanje

Kako si, iz prethodnog pisanja je vidljivo, po estetsko-ontoloskom oprijedjeljenju Tragac(ica), a izboru muzike prilazis zahtijevno, ozbiljno i odgovorno ( ), evo ti nesto iz moje intimne kolekcije, nesto cemu se ja redovno vracam sa identicnim feelingom, feelingom koji u sebi sadrzi 1000X potvrdjenu kvalitativnu konstantu da se u ovom slucaju radi o jednom zaista - odlicnom albumu:

Chris Bathgate, i njegov album 'A Cork Tale Wake'
     
http://www.mediafire.com/?7zmgyjbmjwm

Nesto o njemu:

QuoteChris Bathgate's songs are connected to the Midwest much in the same way R.E.M.'s early work was connected to the South. Michigan and Illinois aren't just locations — they're a haunting chill, a tidal force, a mood that hangs in his lyrics like frozen fog. In other words, this isn't just folk music — this is Middle American Gothic.

(nastavak, ovdje:
http://wc07.allmusic.com/cg/amg.dll?p=amg&token=&sql=10:hvfrxz85ldhe )

***

nevezano za bathgatea, koji je okej, fascinantno je koliko su nam jenkiji u podsvesti.

sad nam kažu kako je njegova muzika vezana za midwest i mi stavimo prst na čelo, aha, znamo iz cuga kakva je to priča.

odma das razumemo, ja sam amerikanofen, meni su baš prali mozak na ruke, ja sam stari izdajnik, ali često pomislim: koga, bre, boli dupe za jebenu zabit midwesta, i za čije babe zdravlje ja to znam? nuto jada što su mi većina tih folk singer songwritera isti ko jaje jajetu, i što, kad se naskidam gomile alternativnog kantrija, na deset albuma ima ukupno 5 pesama da su mi dobre.

e, ali aj sad da zamislimo ovakav tekst:

sveša kovačević, bivši frontmen benda svešina folk eksplozija, kantautor je iz Mačve u čijim pesmama se ogleda sva monotonija ravnice koja se dodiruje sa zlokobnošću. na albumu "glib u crnoj bari", dvočetvrtinski ritam često je pomešan sa melodijama iz geografski i duhovno bliskog nasleđa bosanske sevdalinke. u takvom sklopu, poslovična plodnost Mačve budi drugačije asocijacije od onih o radosnim seljanima i rodnoj godini: kukuruzna polja su stravična, magla na granici sa Bosnom povod je za samoubistvo, Drina nosi mlade ljubavnike, a dva vrana gavrana nadleću sela prepuna otuđenih ljudi.

Madrfak, TAKAV album bih voleo da slušam.

No, enivej, nije neka novost da američki entertejnment indastri živi od mitologizacije sopstvene (pop) kulture. Što ja ne nalazim da je loše. Mitovi su nam svima potrebni, te se i ja sam trudim da po koji zasnujem, ako mogu.

@Davide, hvala ti za preporuku  

Izvin`te, ba, sto se mjesam, nego vidjeh da se ovdje ozbiljna spika pokrenula oko mp3ija, pa rek`o da se ukljucim.
Ja bi rek`o da je to sve cool, ba. Ne meres ti ljude natjerat da rade nista sto oni nece. A ljudi ocito nece davat pare na neke fol albume nekih fol bendova. Ceo problem i jeste u tome sto neima vise bendova koji ce izdat ceo album kao remek djelo, no samo pjesmu ili dvije na njemu da valja, ostalo shoopak. I sto bih ja sad to plac`o?
Cio svijet tako misli sad. Nove generacije su dosle, pa traze nove vrijednosti. A ja kontam, slusajuci malo, da su te nove vrijednosti njihove upravo to - od svega po malo, ba! I nije to lose. Da se malo spuste na zemlju dignuti nosevi ovih "upucenih" i "talentiranih" shoopaka sto misle da su Boga za muda ufat`li. Taman tol`ko vrijedi njihov rad, kol`ko publika kaze. Nista.
Mp3 ce ugasit sve pozere, a majspejs sve papke i shoopke. I ostat ce samo onaj sto oce poginut za svoju muziku. Kontate?