ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Svaka čast Stefanu
Na radionicu stripa u SKC u Beogradu dolaze i mladi iz unutrašnjosti, među njima i Stefan iz Lazarevca, kaže pokretač Međunarodnog salona stripa i teoretičar Vladimir Vesović

U galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu nedavno je otvorena izložba Radionice stripa i ilustracije ,,Đorđe Lobačev" koja će trajati do 18. februara. Predstavljeni su radovi više od 20 bivših i sadašnjih polaznika škole koja je osnovana 1992. godine, a posle smrti osnivača srpskog stripa Đorđa Lobačeva nosi njegovo ime.

Svi izlagači čiji se radovi mogu ovih dana pogledati u SKC-u, kao i stotine drugih koji se ili profesionalno bave stripom ili su, ko zna gde, zaturili svoje blokove i olovke, prve korake u stripu učili su pod budnim okom Vladimira Vesovića. Bez pominjanja njegovog imena ne može se govoriti o devetoj umetnosti poslednjih decenija u Srbiji. Autor i teoretičar stripa, pokretač sve ozbiljnijeg Međunarodnog salona stripa u SKC, Vladimir Vesović doživeo je i zlatno doba jugoslovenskog stripa, ali i ,,mrak" koji je u strip izdavaštvu vladao devedesetih godina. Za ,,Politiku" govori o aktuelnoj izložbi i temi o kojoj zna bezmalo sve – stripu.

Koji žanrovi preovlađuju na izložbi radionice ,,Đorđe Lobačev"?

Školu čine polaznici koji tek uče osnovna znanja iz domena stripa i ilustracije, a na izložbi su i radovi bivših učenika koji su dolazili u školu prethodnih sedam ili 10 godina. Godišnja izložba je i pokrenuta da bi se videli rezultati onoga što uče tokom pohađanja škole. Teme su vrlo raznovrsne, deca dolaze ovde da se druže i crtaju ono što zaista vole. Od žanrova ima svega, a naročito su popularni manga, kao i naučna fantastika i istorijske teme.

Kog uzrasta su polaznici i kako saznaju za školu stripa?

Uglavnom su to osnovci i srednjoškolci, s tom razlikom što je danas mnogo više devojčica nego ranijih godina. One postaju sve više ravnopravne, imaju više sličnih interesovanja sa dečacima. Na momente se iznenadim kada vidim da klinke u školi crtaju superheroje, što je nekad bilo rezervisano isključivo za dečake.

Kakva je budućnost mladih autora posle škole, i koliko njih nastavlja da se profesionalno bavi stripom?

Deca dolaze ovde jer vole strip, i vole da crtaju. Trudim se da im pokažem najnovije svetske stripove, dobre ilustratore, filmove i aktuelne trendove. Šta će oni izabrati, to ne zavisi od mene niti pokušavam da utičem na to. Nastojim da ih obavestim, ako su iz osnovne škole onda im pričam u kojim srednjim školama se radi i strip. Ukoliko neko od njih želi da upiše Akademiju, obaveštavam ih šta im je potrebno za prijemne ispite. Kroz školu je prošlo više stotina dece i ja ne očekujem da se svi bave stripom.

Kako talentovana deca iz unutrašnjosti mogu da pohađaju školu?

To je veći problem. Trenutno u školu dolazi mali Stefan iz Lazarevca, grada koji nije toliko udaljen, ali ipak treba da se putuje. I svaka čast Stefanu. Vodim i radionicu u Novom Sadu, mada je to blizu. Više puta su mi se javljali iz različitih mesta da bi voleli da dođu u školu, imao sam i gostovanja kao predavač u raznim mestima, ali na tome je stalo.

Današnji tinejdžeri odrastali su devedesetih godina prošlog veka, kada stripa ovde gotovo da nije bilo. Kako su se te generacije uopšte zainteresovale za crtanje?

Pitanje je jako dobro. Strip je, zaista, devedesetih bio u mraku i sve ono što zovemo zlatnim dobom jugoslovenskog stripa je nestalo. ,,Stripoteka" je zamrzla svoje izdavaštvo, ,,Dnevnik" je nestao, kao i ,,Dečje novine" koje su pokrenule celu priču. Došle su sankcije, ratovi, i nije bilo vreme za strip. Taj period je problematičan jer današnji mladi nisu imali osnovu, nisu imali odakle da uče. Mislim da većina onih koji danas vole strip nosi tu ljubav iz porodice. Vremenom su se stvari pokrenule. Leta 2000. godine na najvećem festivalu stripa u Francuskoj bila je izložba eks-jugoslovenskog stripa. Tada su mladi crtači, poput Alekse Gajića i Dražena Kovačevića, dobili priliku da rade za strane izdavače i potpisali prve ugovore. U to vreme nastaju i manji privatni izdavači stripa kao što je ,,Sistem komiks", ili ,,Beli put". Strip je počeo polako da se vraća. Podsticajno je što imamo bogatu tradiciju stripa za sobom, o čemu sjajno govori knjiga Zdravka Zupana ,,Vek stripa u Srbiji".

Od svog detinjstva ste u stripu. Šta se u međuvremenu promenilo u ovoj umetnosti?

Strip je mnogo napredovao, mediji su počeli da nas prihvataju, ali i institucije poput muzeja i galerija. Rečju, strip više nije marginalizovan. Postao je industrija. Japan je sila koja vrši veliki uticaj na druga tržišta, u Francuskoj godišnje izađe 4000 naslova...

Može li da se živi od stripa?

Na žalost, ovde ne može. Svi mladi autori bave se ilustracijom od koje može više da se zaradi, rade reklame, animacije... I ja sam se 12-13 godina bavio animacijom. Ali morate od nečega da živite, iako bismo svi mi više voleli da živimo od stripa.

Biljana Stojaković
politika.co.yu

Ćestitke!