ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Dobro, da li je neko čitao nešto od ovog?

Hm, dobro, moguće da u azijskim književnostima horor ne postoji.  

Izgleda da sam prinuđen da vodim monolog ovde. Pa, dobro.
Ali, biću kratak, pošto mi trenutni hardver ne dozvoljava da kucam dugačke poruke.
Postoji more, ne, okean, žanrovske književnosti u Japanu, ne znam za druge zemlje. Ali, ja sam čitao veoma malo toga. Mogu samo da dam neke okvirne naznake.
Da sam postavio pitanje iz uvodnog posta pre 5 godina, recimo, čudilo bi me da se neko odazove. Ali danas postoji više prevedenih dela na engleskom.  
Nastaviće se ...

Ako sam čuo za ikoga, čuo sam za Kodžija Suzukija. Mada nisam niš' čito...

Kođi Suzuki bi bilo pravilno. Japanci imaju glas identičan našem đ, nema razloga da uzimamo iz engleskog (kao u nindža/ninđa).
No, ono bitno je da je Vertical objavio nekoliko njegovih knjiga na engleskom:
http://www.vertical-inc.com/books/kojisuzuki/kojisuzuki_top.html

Meni je Ring(prvi) jedan od najboljih horor filmova od 90-tih ka ovamo, i bilo bi lepo kada bi neko mogao da ukaže na razlike između knjige i filma, a one su značajne. Može se videti na wikipediji, ali mislio sam na kritički osvrt. Potom, tu su još dve knjige iz trilogije, koje nemaju veze s filmovima. A onda i kolekcija priča, Dark Water.
Pa onda Parasyte Eve Hideakija Sene.
Pa onda Battle Royale Košuna Takamija.
Pa onda Demonski grad Šinđuku, Di: lovac na vampire i ostale knjige Hidejukija Kikućija. (Ovo su takozvani "laki" romani i ima u njima svega, SF-a, akcije ali neosporno i horora).
Pa onda Boogipop serija Koheija Kadona.  
Pa onda mnogi (laki) romani Fumijo Ono, koja je u stvari najpoznatija po svom fantasy serijalu Dvanaest kraljevstava.
...
Možda bih prvo trebao da pojasnim šta su "laki romani" i da li tu kategoriju treba odbaciti kao palp literaturu. Naravno, moj odgovor bi bio, ukratko, da za sve produkte masovne kulture važi Sterdženov zakon i da treba probrati najbolje. Sledeći put, kad stignem, nešto više o tome. Nešto se može videti i ovde, mada nedovoljno, po meni: http://en.wikipedia.org/wiki/Light_novel

Jao, Hidejuki... bio sam se TAKO napržio da čitam te romane o Diju nakon što sam gledao filmove, uf... ali nisam mogao da ih nađem na netu u tom trenutku. A posle sam, naravno, zaboravio.
A sad sam proverio, i i dalje ih nema :-/

Ko što se vidi, većina mi poznata po ekranizacijama :-/

Čekaj, bre, kako nema Dija na netu?   Misliš, skenirano? Možda, nisam proveravao. Pusti mene, ja razmišljam kapitalistički. Dark Horse je objavio 11 knjiga do sada (od 13) plus neke knjige ilustracija i može se sve naći na Amazonu za 8,95 dolara po knjizi.



Ali, Jošitaka Amano je car.

Inače, raito noberu (light novels) je termin koji se upotrebljava za ono što bi se na engleskom zvalo young adults fiction. Nastale su iz medijske sprege sa drugim vidovima masovne kulture, znači mange, anime, video-igre...  Gundam, recimo, je među prvim i najpoznatijim. Lodoss takođe, kao i ovi nabrojani Kikućijevi radovi, koji su, ipak, originalna dela i tek kasnije, po njima , su rađene anime. Nisu se tada tako zvali, ali svejedno. Često imaju ilustracije, ali nije obavezno. Zašto spominjem sve ovo? Zato što su laki romani plodno tlo za razne horore, misterije i fantazije. Ne za SF. Većina japanskih SF pisaca radi konvencionalne romane (ili priče). I Paprika i Devojka koja je skočila kroz vreme, a i Ring serijal, Battle Royal i Parasyte Eve su obični, "teški" ( ) romani. Laki romani su više zasnovani na dijalozima i kratkim narativnim pasusima. Nema dugačkih opisa. Što ne znači da su baš banalni (dobro, verovatno većina jeste). Fumiyo Ono je autor serije Dvanaest kraljevstava, koja se bazira na kineskoj mitologiji, i stoga je izbacila iz nje sve reči engleskog porekla, kojih u japanskom ima dosta, i uvela arhaične i izmišljene reči.

Kouhei Kadono je čovek koji je učinio ovu oblast ekstremno popularnom u zadnjih desetak godina, sa svojim romanom Boogiepop i drugi, prvim u nizu. Kasnije je čak jedan pisac ove vrste literature dobio mejnstrim književnu nagradu u Japanu. Inače, ja bih trebao u toku avgusta da dobijem Boogiepopa na engleskom, a u međuvremenu mogu da kažem ono što sam video iz nekoliko odlomaka, kao i ono što sam čuo od drugih, između ostalih, i od samog prevodioca, na raznim forumima.
Boogiepop je urbani horor/triler koji koristi različite perspektive i nelinearni tok pripovedanja. Seven Seas je američka kompanija koja je do sada objavila 3 romana o Boogiepopu (mislim da ih ima 14 u originalu):
1. Boogiepop and Others;
2. Boogiepop Returns: VS Imaginator Part 1;
3. Boogiepop Returns: VS Imaginator Part 2.

U avgustu izlazi i Boogiepop at Dawn, kolekcija priča, a planira se i Boogiepop in the Mirror i Boogiepop Overdrive.

http://www.gomanga.com/manga/boogiepop.php

Kada pročitam, javiću utiske.

P.S. Kadonova druga serija je Jiken i definiše se kao fantasy/mystery žanr. Del Rey priprema prvu za početak februara  iduće godine, The Case of the Dragon Slayer. Ilustracije i naslovnu stranu je radio Kazuma Kaneko. Danas sam video jednu ilustraciju i ... JEBOTE.    
Znam da bi Mehmet voleo da vidi ovo.

Quoteja bih trebao u toku avgusta da dobijem Boogiepopa na engleskom

Edit: "treba da dobijem" itd. "Ili trebalo bi da dobijem..." Eto. Da vide ljudi da mi engleski i japanski nisu sasvim pomutili mozak.  

Meni je ovaj Ridiculus sumnjiv. Suviše zna o japanskoj (pop) kulturi za prosečnog Srbina.

To je rekla i moja prethodna devojka, taj prvi deo.
...
Mora biti da ima istine u tome.

Quote from: "ridiculus"To je rekla i moja prethodna devojka

     

Znači... DušMan ti je nova devojka??????

Ha, nije Dušman moja devojka, ali moja nova devojka jeste dušman. (Srećom, ne posećuje ovaj forum ... nadam se).

A pošto na netu obično ljudi kriju (ili baš pokazuju, zavisno od interpretacije) pravo lice, šta ti ja znam, za mene iza nadimka DušMan bi se mogao kriti bilo ko, pa čak i žensko...

Vidim ja da ću opet morati da kačim sliku svojih genitalija, kako ljudima ne bi padalo na apamet da pričaju sulude stvari.

Quote from: "DušMan"Vidim ja da ću opet morati da kačim sliku svojih genitalija, kako ljudima ne bi padalo na apamet da pričaju sulude stvari.

koga jos mislis da obmanjujes tim tvojim neubedljivim fotomontazama?

Izgleda da sve ove pretnje slikama genitalija utiču na mene, pa sam počeo pažljivije da čitam sopstvene postove: pravilan engleski naziv knjige je Parasite Eve, ne Parasyte Eve. Nisam je čitao, ali sam igrao igru rađenu po njoj. Evo šta kaže Fangoria:
"Parasite Eve combines Michael Crichton's scientific cutting-edge plausibility with David Cronenberg's abject flesh/sex horror. Throw in Frankenstein and The Blob, synthesize, and enjoy."

DušMane, ako je to tvoj plan da privučeš čitateljke ovom topiku, imaš moju podršku.

Nego, Ridiculuse, jesi li igrao Parasite Eve? Imam igru ali ne znam da li ću do kraja života imati vremena da je igram, pa ako imaš savet kako bih mogao da prioritizujem...

What can I say? Square-ov pokušaj da se poveže kinematografski pristup sa mehanikom Resident Evila i nekim RPG elementima. Ne sećam se mnogo, igrao sam je pre skoro 10 godina, ali možda i to govori da nisam pao u nesvest. Ja bih uvek pre izabrao Vagrant Story, kao igru iz tog vremena i sličnog nivoa produkcije. On zaista može biti težak igračima danas, ali nema random encountere; ako si već igrao Shin Megami Tenseije i Persone i nije ti to smetalo, imaš još manje razloga za brigu. Ali zato imaš nekoliko tipova oružja, a svako se sastoji od komponenti koje možeš da menjaš, može imati afinitet ili odbojnost prema određenom elementu ili vrsti protivnika (human, beast, undead, phantom, dragon, evil), ima svoju istoriju (recimo, što više undeadova ubiješ sekirom, veći efekat će ta sekira ubuduće imati na undeadove, ali verovatno manji na ljude ili zveri), ali i ograničen rok upotrebe; pa  borilačke veštine koje učiš, pa magija koju učiš iz Grimoara, pa izbor koji deo tela protivnika ciljaš, pa povezivanje udaraca u komboe... Jedino što je pravi dungeon crawler, znači, prilično pusto okruženje, samo ti i protivnik za protivnikom (i par dobro režiranih cut-scena ).

Hahaha, ma ne moraš da mi hajpuješ VS, to mi je već na spisku za obavezno igranje. Više me je zanimalo baš to kako je Square spojio RE mehaniku i sebi svojstveno umiranje u lepoti trejlera...

Quote from: "ridiculus"Čekaj, bre, kako nema Dija na netu?   Misliš, skenirano? Možda, nisam proveravao. Pusti mene, ja razmišljam kapitalistički. Dark Horse je objavio 11 knjiga do sada (od 13) plus neke knjige ilustracija i može se sve naći na Amazonu za 8,95 dolara po knjizi.

To je ispravan modus razmišljanja. Trebalo bi da pređem i ja na njega čim uđem u neke ozbiljnije pare

Imaš random encountere, igra je relativno kratka, relativno laka (imaš posle i neki "teži" mod, mislim, ali ga nisam igrao), upotreba zvuka i muzike je smešna u odnosu na talase čistog zla koje je Akira Yamaoka upotrebio u Silent Hill-u. Na pozitivnoj strani, možda dizajn. Čudovišta su mi bila gadna, ali od tada sam video dosta sličnih stvari u igrama. Ne znam kako bih reagovao danas, da igram prvi put. Ako se setim još nečeg dobrog, javiću ti.  
Knjiga bi mogla biti nešto sasvim drugačije. U stvari, siguran sam da je tako.

Mda... Jednom... U Penziji...

ja sam gledo film po tom romanu PARASITE EVE, a i on je bio najavljivan sa tim hajpom ko gorenavedenim, to - kronenberg srece ovog i onog i trla baba lan, a u stvari kad ja tamo a ono bullshit.

Quote from: "Ghoul"ja sam gledo film po tom romanu PARASITE EVE, a i on je bio najavljivan sa tim hajpom ko gorenavedenim, to - kronenberg srece ovog i onog i trla baba lan, a u stvari kad ja tamo a ono bullshit.

To me nimalo ne iznenađuje. Tako je sa mnogim adaptacijama u Japanu, recimo manga Dragon Head je fantastična, sve američke filmove katastrofe ostavlja iza sebe. I neko snimi film, koji je, po komentarima koje čujem, čisto đubre. Nisam se ni usudio da ga gledam. Umezuova dela takođe. Strašnija su od Hinovih, trebalo bi da su i filmovi po njima strašniji. Ali, đavola...  Neko se opasno zajebavao s njima.
Što još ne govori ništa o knjizi Parasite Eve. Mogla bi biti bullshit nezavisno od hajpa. I to sam nekako navikao da očekujem. A mogla bi biti odlična. Ali, jebiga, zato sam i otvorio ovaj topik, pa ako neko pročita, makar i za 5 godina, neka ostavi utiske. Čak ni meni nije trenutno prioritet.

Neki dan odem sa društvom u Delta City da gledam Mračnog viteza  (odličan onaj bioskop, puuno mesta za noge!), i kao svi gikovi, pre krkanluka i bioskopa smo obišli, od celog Delta Cityja -- knjižaru. Tamo ima jedna velika i (bar u tom trenutku) neposećena ispostava Mamuta. Poenta?

Ima da se pazari Spiral (Rasen) (1995) i Loop (Rupu) (1998) od Kođija Suzukija. Možda u ostalim ima još nešto.

I da, malčice je bezobrazno skupo za moj stepen bahatosti.

Hvala na informaciji. To mi je u komšiluku, ali moja kupovna lista je rezervisana tamo negde do Nove godine.  
Ali imaću u vidu.

Laurence Bush je autor knjige Asian Horror Encyclopedia koja se bavi žanrom horora u dalekoistočnim kulturama, pre svega književnosti i stripu. Objašnjeni su i folklorni i okultni motivi. Mana knjige je ta što Bush, kao fan, nije imao pristup materijalu, sem preko interneta, stoga ima nepouzdanosti i labavih interpretacija. Prednost je što je to jedina knjiga svoje vrste (bar da ja znam). Stoga, iako ostaje mnogo toga za izmenu/dopunu, ovde, kao što reče jedna mušterija na Amazonu, važi maksima "U zemlji slepih, jednooki je kralj!"
Skraćenu online verziju enciklopedije možete čitati ovde:
http://www.angelfire.com/sk3/asianhorror/index.html

Nedavno sam pročitao jedan solidan, uslovno rečeno, horror roman japanskog pisca Taichi Yamada - Strangers. Sredovečni, razvedeni TV scenarista odlazi u tokijski kvart u kome je odrastao i tamo, u jednom pozorištu, sreće čoveka koji izgleda poput njegovog oca u trenutku kada je poginuo u saobraćajnoj nesreći, zajedno sa suprugom. Naravno, ispostavlja se da je zaista u pitanju njegov otac, tu je i njegova majka, a počinju i da mu se dešavaju čudne stvari. Roman je iz 1987.

Dobio sam Boogipop and Others, kao i zbirku priča Boogiepop at Dawn, obe od Koheija Kadona. Boogiepop je jedno od ključnih dela japanske pop-književnosti, i meni se Neil Gaiman nameće kao neka najbliža asocijacija (po onome što znam, i nezavisno od kvaliteta). Kad pročitam, a trenutno baš nemam vremena za to, zabeležiću utiske.